Tuesday, December 11, 2018

Magijsko poreklo prostitucije

artist Laura Stoltsvärd

NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Poznato je da najstariji zanat na svetu ima svoje kultne, religijske pa i magijske korene. U ovom odeljku hteo bih osvetliti magijski aspekt prostitucije, ne kakva je ona sada, već u njenim prvobitnim oblicima i svrhama. Baveći se pitanjem magijske prostitucije, odmah bih se ogradio od tog izraza jer taj pojam podrazumeva javno izlaganje njenih aktera. Otud izraz javna kuća.  Tzv sveta prostitucija, kao i običajna prostitucija, jesu međufaze istorijskog razvoja, da bismo naposletku dobili ono što imamo još od antike: puku seksualnu eksploataciju. Prvobitna prostitucija zapravo i nije bila prostitucija u istorijski poznatom smislu, niti je bila javna, već je počela kao rukavac u suštini vampirskog magijskog delovanja. Dakle, koreni fenomena prostitucije su vampirske prirode a koji su kasnije pridobili kultni i religijski značaj. Isprva je kurva bila posve magijsko biće, sukubi pod kontrolom kakvog opakog vrača ili čarobnjaka, koji ju je koristio kao sredstvo za uzimanje životne energije od drugih ljudi. Takođe, kurva je bila veštica-vampirica, kojoj nije bila neophodna nikakva fantomska posrednica nego je sama uzimala šta je i kako htela. Tek je kasnije kurvom postala sveštenica i proročica te naposletku ono što se u istorijskom svedočenju smatra prostitutkom, obična kurva, što predstavlja posledicu profanizacije i svojevrsne demokratizacije aktivnosti koja manipuliše seksualnošću.
Zamislimo sliku magijskih bordela kojima vladaju slepe sile u službi energetskih vampira koji isisavaju seme muškaraca i njihovu životnu energiju te tako održavaju svoje i bitisanje svojih gospodara. U toj gotovo arhetipskoj slici, bordel je mesto razmene. U još starijem uzoru imamo legende o strašnim vešticama koje su se pretvarale u lepe i mlade devojke te zavodile razne junake, spavale sa njima i ubijale ih. Taj motiv je u korenu čitave današnje industrije seksa, prostitucije i pornografije. Ta opaka čarobnica održava svoju dugovečnost uzimanjem životne energije zavođenjem muškaraca. U ekstremnijem obliku ona ih ubija, ali takođe, praktičnosti radi, ona svojim seksualnim umećem čini da joj muškarci dobrovoljno predaju svoju energiju. Tako joj dolaze mnogi a ona vlada njima. Osim seksualnog umeća čarobnica vlada i pomoću drugih veština: proricanja, isceljivanja, droga, bajanja i stvaranjem opsesija. Time ona izlazi iz opskurnosti i zločina u društveno prihvatljiv oblik. Iz tog prvobitnog društveno prihvatljivog oblika rađa se sveta prostitucija a iz nje običajna. Kurva postaje sveštenica sa ulogom u kultu plodnosti.[1]

Sveštenice koje su služile u hramovima svete prostitucije tretirane su gotovo kao svetice. Deca koju bi one rađale bila su deca bogova, posebno ukoliko su rađana kada je Mesec u nekoj posebnoj fazi, kada je neka zvezda na nebu itd. Sveštenica-prostitutka u suštini predstavlja arhetip tarot arkane Prvosveštenica, ona koja čuva ključeve mudrosti, koja je skrivena iza vela itd. U tom smislu su hramovi u svojstvu javnih kuća bili betili svetosti. Ovo može konvencionalnom mentalitetu zvučati blasfemično, međutim, setimo se da je sve ono što je u jednom trenutku proglašeno nečistim, bogohulnim, perverznim ili bolesnim, nekada bilo sveto. Tako su recimo i homoseksualne kurve zapravo bili sveštenici, često puta kastrati. Imajmo na umu da su uškopljenici bili Kibelini i Astartini sveštenici. Nije li to slično što i celibat asketizma? Muškarac-čarobnjak koji postane žena stiče veliku moć, pridobija magijsku moć svojstvenu ženama. Otud drevni homoseksualac, odnosno transseksualac nije nikakav izopačenik nego svetac. Upravo ga njegova homoseksualnost a potom i uškopljenost čini izuzetnim, odnosno čini osnovu na kojoj gradi svoj magijski identitet.[2]
Današnji trend transseksualizma je psihički odjek tih običaja koji silovito izbija u ovo vreme seksualnih sloboda usled popuštanja represivnog morala i prodora emancipatorskih ideologija utemeljenih na kontrainicijacijskim ezoterijskim načelima. Uzgred, podsetio bih na jedan detalj iz Kastanedinih knjiga, kada on opisuje jednog drevnog meksičkog šamana, koji je i nakon dve hiljade godina i dalje na čudesan način živ, nakon što je uspeo pobeći iz zatočeništva tzv neorganskih bića jednostavno pretvorivši se u ženu. Kao žensko on njima više nije bio zanimljiv pa im je tako utekao te potom održavao svoju dugovečnost pokazujući čarobnjacima Kastanedine loze neke položaje skupne tačke u zamenu za malo vitalne energije. Tu je tanka linija koja bi takvu, u biti posve magijsku osobu, mogla povezati sa vampirskim i magijskim korenima prostitucije. Kurva je ta veštica, čarobnica, vampirica, koja u zamenu za svoje seksualne ili kakve druge usluge, vidovnjačke, magijske, od određenih ljudi uzima energiju, seme, krv i tako održava svoju vitalnost i dugovečnost. Oblik javnog izlaganja, dakle prostituisanje u užem smislu reči, samo je odraz, oponašanje tog prvobitnog magijsko-vampirskog odnosa. Kao sveštenica, kurva i dalje zadržava taj magijski veo, tu vezu sa onostranim, sa svetom duhova i bogova, dok obična kurva biva samo telo te biva žrtva trgovaca belim robljem.

Takođe, postoji veza između prostitucije, odnosno heterizma, inicijacije i smrti. Kirka, kao čarobnica, odnosno hetera-čarobnica, bila je ta koja je, kako to primećuje Karolj Kerenji, Odiseju otkrila put u podzemlje.[3] Naravno, imamo pojavu poput tantričke suvasini, odnosno partnerke u seksomagijskoj praksi i obredima. To jeste jedan od rukavaca svete prostitucije, ali u kontekstu onoga što prostitucija u klasičnom smislu jeste - one su daleko od onoga što se danas smatra kurvom. Te žene nisu kurve nego svetice jer služe buđenju božanske svesti kod muškaraca. Zamislite sada u ovoj našoj civilizaciji javnu kuću čija je svrha ne da služi prostom iživljavanju ili gašenju strasti, nego da kultiviše duh i diže svest svojih posetilaca. Tada bi javne kuće zaista postale betili svetosti - ljudi bi iz njih izlazili bolji nego onda kada su u njih ušli, jer kako kaže Alister Kroli - savršeni orgazam za sobom ne ostavlja pohotu.


[1] U klasičnoj knjizi na temu prostitucije o sveštenicama-prostitutkama zapadnoafričke tradicije kaže se: „Sveštenice nikada ne stupaju u brak, niti se može za sveštenicu platiti glavarina. Čini se da je razlog tome, što sveštenica pripada bogu kojem služi te ne može postati vlasništvo muškarca, kao što je to slučaj s udatim ženama. Ta se zabrana odnosi samo na brak, a sveštenici se ne zabranjuju seksualni odnosi.“ „U vavilonskom epu o Gilgamešu, Ištar, boginja plodnosti, ujedno je i boginja prostitucije. Njene podanice, svete bludnice, učestvovale su u svečanostima koje su simbolizovale plodnost i pri tom se podavale štovaocima.“ Fernando Henriques, Historija prostitucije, Epoha, Zagreb, 1968, str. 31.
[2] Fernando Henrikez kaže: „Ti su šamani glasoviti po moćima koja im se pridaju. Takva bi se praksa mogla tumačiti time da se ona magična svojstva koja se često pridaju ženama prenose takvim imitiranjem na muškarca. Drugi je aspekt da se muškarac u dodiru sa svetom duhova pretvaranjem u titularnu ženu odriče svoje muškaračke ličnosti i tako stiče imunitet. Sveti ljudi pri hramovima često su nastupali i kao homoseksualne prostitutke.“ Fernando Henriques, isto, str. 29.
[3] „Heterstvo ionako ima veze sa smrtno-podzemnim - setimo se sirena - i ove dve stvari zajedno, još jače povezuju Kirku sa htonskim dubinama, daleko više nego što bi to samo po sebi učinilo materinstvo.“ Karolj Kerenji, Kćeri Sunca, Gradac, Čačak, 1994, str. 48.




Saturday, December 8, 2018

Jara i tmina


Rosaleen Norton


Iz opusa "Crni nemis" - PDF možete skinuti OVDE

pomračenju Sunca

Pogledajmo u noćno nebo. Ono što vidimo nije Mesec, niti su to retki oblaci ili zvezde. Ono što vidimo, što osećamo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo jeste praznina crnila dubina, zvezdani međuprostor.

 

Pogledajmo Drvo života. Ono što vidimo nisu grane, krošnja, stablo, niti su to plodovi ili korenje pod zemljom. Ono što vidimo, što osećamo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo jeste prostor između lišća, plodova i grana, kroz koji dopire dražesni lik Beskraja.

 

Pogledajmo u Zemlju. Ono što vidimo nije tlo natopljeno izbljuvcima ljudskih poroka i svakolikog života. Ono što vidimo, što osećamo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo, jesu jara i tmina dubina podzemnih.

 

Pogledajmo u Vodu. Ono što vidimo i čujemo, što osećamo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo, jesu tama i stud dubina, huk voda praiskonskih.

 

Pogledajmo ženu. Ono što vidimo nije lepota lica, zavodljivost pogleda, izazovnost tela i mirisa, niti je to gnusnost bljuvotina ljudskog usuda. Ono što vidimo, što osećamo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo, jeste ono što smo oduvek slutili iz nejasnoća Njenih očiju.

 

Pogledajmo Naš život. Ono što vidimo nisu partiture iz opere procesa življenja, niti su to scene iz predstave glumca koji igra našu Ličnost. Ono što vidimo, što osećamo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo, jeste ono što se ne vidi u nevremenim slikama Sećanja; ono što Naš život neprekidno odnekud posmatra.

Pogledajmo Našu Smrt. Ono što vidimo nije truljenje, posmrtni grč, mistična luč ili paklenska tmina, priviđenja života. Ono što vidimo, što osećamo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo, jeste sve ono što Nam je čitavog života izmicalo na krajičku oka, što smo slutili da je tu negde, opasno blizu, što se na trenutke otkrivalo, ali ga nikada ne videsmo u celosti.

Monday, December 3, 2018

Piramida kao kuća boga


Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE


Piramida je magijska mašina za pokretanje skupne tačke svesti, odnosno promenu percepcije. Tako bi se moglo reći u duhu Karlosa Kastanede. U širem smislu, piramida je izraz središta svetog grada, ključno mesto uobličavanja magijske energije. Otud je ona „kuća boga“. U simboličkom smislu, piramida je izraz uzdizanja zemaljske ravni, trodimenzionalno uobličavanje pentagrama. Njen oblik saobrazan je obliku grčkog krsta, dok je latinski krst saobrazan kocki. Ona se uzdiže u tački koja predstavlja njeno središte. Simbolički prikaz te evolucijske težnje je pentagram. Broj pet je u kabali broj sefire Geburah na dijagramu Drveta života koja odgovara planeti Mars. Planeta Mars je kao ratnička i žestoka priroda u vezi sa egipatskim bogom Horusom, a ovaj je faraon, koji naposletku, kao pokojnik, odnosno Ozirisova mumija, leži u piramidi. Ono što predstavlja mikrokosmos, životvornu silu, u drugom vidu označava grobnicu. Dakle, imamo četiri ugla zemaljske ravni koja se iz dvodimenzionalnog vodoravnog plana uzdižu u trodimenzionalnu uspravnu figuru piramide, formirajući sabirajuću tačku petog ugla, odnosno novu perspektivu. Peti ugao prodire u prostor određujući novu celinu. Takođe, peti ugao je falusna projekcija uzdizanja svesti, koju predstavlja egipatski simbol krilatog sunca. On prodire u beskrajni prostor boginje Nut koja predstavlja nebeski svod ili iz iste proizilazi. Kupa je takođe simbol ženske energije jer predstavlja sabijanje kruga u jednu tačku koja uzdizanjem takođe stvara novu perspektivu. Kupa predstavlja projekciju kruga iz tačke i apstrahovanje kruga u tačku. Osnova piramide, kvadrat, jeste bog Zemlje Geb čiji se falus udiže ka Nebeskoj Gospi. Falus-obelisk ima svrhu da ustremljujući se ka Nut, zapravo stvara i održava horizont. Istovremeno, on je i antena, prijemnik-predajnik za prenos svesti i energije odozdo ka gore i odozgo ka dole. I ne samo u smeru gore-dole, nego i radijalno, u svim pravcima ka horizontu.
Piramida je prostorni, odnosno vatreni simbol, magična mašina koja stvara specifičnu energiju u svom središtu. Ta činjenica ima analogiju i na ljudskom telu. Naime, sferi Marsa, razne tradicije dodeljuju recimo centar dlana ili pupak (čakra manipura), pošto se za Mars vezuje toplota. Anđeoski red povezan sa sferom Geburaha, koja stoji u relaciji sa marcijalnom prirodom, u kabali se nazivaju Serafimi, odnosno „vatrene zmije“. Hebrejska reč „seraf“ sačinjena je od tri slova samek, reš i peh i prevodi se kao goreti. Sva tri slova su povezana sa vatrenim elementom u astrologiji: Strelac, Sunce i Mars. Serafimi oličavaju načelo vreline, dok su Hasmalimi, njihovi pandani u jovialnoj sferi Hesed, koja se nalazi na istoj ravni ali na suprotnom stubu Drveta života, nosioci načela svetlosti. Svetlost i vrelina jesu solarna svojstva, odnosno svojstva sunčeve sfere Tifaret koja se na dijagramu Drveta nalazi na Srednjem stubu odmah ispod Geburaha i Heseda. Serafimi su gospodari pročišćavajuće vatre, baš kao što „vatra“ u središtu piramide ima čudesna i obnavljajuća svojstva. Staza na dijagramu Drveta koja od Geburaha vodi ka Tifaretu predstavljena je velikom tarot arkanom Pravda, odnosno Ravnoteža, čiji je astrološki izraz znak Vage i hebrejsko slovo lamed. Na karti je predstavljen ženski lik koji u ruci drži mač, što se slaže sa predstavom o arhanđelu Kamaelu, koji se u kabali povezuje sa sferom Geburaha. Naime, Kamael je „Božji spaljivač“ koji drži mač pravde. Svrha Kamaelovog mača jeste da primora na poslušnost ono što se opire usmerenju štapa koji drži arhanđeo sfere Hesed – Cadkiel. Ilustracija ideje sveca koji drži štap jeste karta Pustinjak koja simbolizuje stazu između Heseda i Tifareta! Tako Pustinjak i Pravda u posudu Sunca ulivaju svetlost i vrelinu.
kvadrat Marsa

Piramida je vatra u središtu, toplina stomaka i dlanova. Osim što predstavlja napor uzdizanja, ona predstavlja i smrt. Onda nije slučajno što je piramida, između ostalog, grobnica i što kvadrat Marsa, odnosno gvozdena kameja, u svom središtu ima broj 13, koji označava smrt. Egipatska religija imala je svoju uporišnu tačku upravo u piramidama. Većina egipatskih božanstava je zoomorfna. Analogija ukazuje na marcijalno-solarnu prirodu piramide kao nosećeg materijalnog simbola egipatskog svetonazora, a samim tim i na odgovarajuća božanska stvorenja. Egipatski bogovi su ljudi-zveri, a u krajnjoj liniji samo zveri čija je majka simbolički i tehnički izražena kroz oblik piramide, odnosno pentagrama. Otud kada iscrtamo ili u imaginaciji prizovemo oblik pentagrama, mi zapravo prizivamo energiju Majke bogova, Veliku Boginju Majku, jer ona je i rodnica i grobnica, preobražava, rastvara i obnavlja. Zato je pitagorejski pentagramaton bio Ὑγεια / Higeja (zdravlje). To je zapravo ime grčke boginje zdravlja, Asklepijeve ćerke, boga medicine, poznate i kao družbenice boginje Afrodite. Higejino poreklo je solarno, budući da je ona Apolonova unuka. Higejine sestre su Panakeja (univerzalni lek) i Laso (lek). Njena suparnica, da se tako izrazim, jeste demonica Nosoi (bolest) koja je svojevremeno izašla iz čuvene Pandorine kutije. U mitologiji saznajemo da je Asklepija umeću lečenja podučio kentaur Kiron, himerični sin titana Hronosa. Asklepijev simbol, podsetimo se, jeste zmija, a dodeljeno sazvežđe Zmijonosac.
Ime Higeja raspoređeno po uglovima pentagrama

Tri osnovna ugla pentagrama imaju 36, 72 i 108 stepeni, ukupno 216, što po kabali predstavlja solarni broj (36 x 6). O značenju ovih brojeva u raznim tradicijama ovde neću trošiti reči već ostavljam čitaocima da to sami istraže. Takva numerologija uglova pentagrama ukazuje na podudarnost tog simbola sa heksagramom, odnosno na harmoniju mikrokosmosa i makrokosmosa, sveta elemenata i sveta planeta, ženskog i muškog, piramide i kocke itd. Heksagram kao solarni simbol ima šest uglova koji odgovaraju planetama, u sredini je sedma tačka koja pripada Suncu. Pretpostavljena osma strana ukazuje na trodimenzionalnu projekciju, jer solarna sfera – Tifaret, ima osam staza koje vode ka njoj i od nje ka drugim sferama, baš kao što kocka ima osam uglova. Kako je heksagram dvodimenzionalni prikaz kocke, tako je njen osmi ugao skriven iza simbola. Ako nakrivimo kocku možemo videti njenih sedam uglova, ali nam osmi uvek izmiče. Taj osmi, nevidljivi ugao, jeste staza na Drvetu života kojoj odgovara slovo gimel (kamila), a koja vodi preko sfere bezdana ka vrhu, ka Keteru, i u relaciji je sa sferom koja je nevidljiva sa nižih stajališta.

Na jednom mestu Alister Kroli je zapisao da ukoliko želimo dosegnuti zvezde, onda osnova naše piramide mora biti zaista velika. Ipak, da bismo dosegli zvezde moramo našu svest usredsrediti na jednu tačku svetlosti, a što zvezde zaista predstavljaju: tačke svetlosti u beskrajnom okeanu tame. Cilj je usredsrediti se na jednu zvezdu koja predstavlja naše mesto u večnosti. Sa perspektivama beskraja može se suočiti samo tačka svetlosti, odnosno svest saobražena sa tačkom svetlosti, a ne skalamerija od svesti u kojoj se svakodnevno baškarimo i traćimo naš sjaj. Takvu bi skalameriju beskraj netragom razvejao.
Na ovom mestu preostaje nam da razrešimo tajanstvo usmerenja pentagrama, odnosno da razmotrimo prirodu njegovog efekta onda kada je upravan i u slučaju ako je obrnutog usmerenja. U tu svrhu poslužićemo se simboličkom figurom Bafometa onako kako ju je skicirao Elifas Levi. Na tom prikazu Bafometova desna ruka je podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum („iz mnoštva jedno“), odnosno Solve et Coagula („širenje i skupljanje“). Pluribus, solve, jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Proces solve je označen desnom rukom Bafometa i simbolom belog Meseca. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, unifikacija, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje, što je označeno simbolom crnog Meseca. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To podrazumeva učvršćenost u Zemlji, bilo da je reč o Zemlji kao elementu ili kao planeti. Pentagram na čelu Bafometa nije obrnut, nego uspravan, koji je, za razliku od obrnutog, operativni simbol namenjen radovima koji imaju za cilj zgušnjavanje, konkretizaciju nečega. Obrnuti pentagram, sa druge strane, razređuje ono što je konkretno. Odnos između obrnutog i uspravnog pentagrama je istovetan pomenutoj formuli solve et coagula – obrnuti je solve, uspravni je coagula. Dakle, imamo sledeći niz: desna ruka koja pokazuje ka gore – solve – pluribus – beli Mesec – obrnuti pentagram; leva ruka koja pokazuje ka dole – coagula – unum – crni Mesec – uspravan pentagram. Zato je crni Mesec na slici figure Bafometa postavljen na nižoj a beli na višoj poziciji, budući da je crni Mesec bliži zemaljskom, bliži ovaploćenju, materijalizaciji, odnosno ostvarenju neke namere. Mesec je, u kabalističkom smislu, Šekina, da se tako izrazim jahveovska šakti, njegova snaga, tj kamuflirana boginja a što ima svoj muški pandan u imenu Boga lunarne sefire Jesod, a to je  Šadaj. Simbol pentagrama, osim sa htonsko-kosmičkim zvezdanim beskrajem, pa sa planetarnom prirodom Marsa, takođe dovodimo u vezu i sa prirodama Meseca i Venere.

Arkana Carica u tarotu

Carica Vejtovog špila

NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

Duhu arkane Carica odgovara predstava Filozofa koji sledi Prirodu, odnosno prikaze mudraca, arhetipskog Pustinjaka koji drži svetiljku i prati korake žene umotane u velove čiji je korak lagan i koja zna kuda ide, iako je svuda okolo mrkli mrak. Carica, odnosno L'Imperatrice, kako glasi njen naziv u Marseljskom špilu, nosi broj tri. To je, po Elifasu Leviju, broj stvaranja. U specifičnom smislu ona je oličenje nadahnuća. Seli Nikols ukazuje da su Carica i Papesa kao sestre te kada se sestre pojavljuju u mitovima, snovima ili bajkama, one često predstavljaju dva različita vida iste suštine. Njih dve zajedno kontrolišu četiri ženske tajne: stvaranje, čuvanje, hranjenje i preobražaj. Najdžel Džekson u Carici vidi lunarno-venuzijansku družicu solarno-marcijalnog Cara. Po njemu Carica je izraz zemaljske Venere, koja je tradicionalno prikazivana odevena u raskošne haljine, za razliku od nebeske Venere (karta Zvezda) koja je prikazivana naga. Džekson pominje srednjovekovne Tiringijske hronike u kojima se opisuje planina Hurselberg, odnosno Venusberg ili Mons Veneris koja predstavlja prolaz u podzemnu palatu boginje Venere. Kao u Hemijskom venčanju Kristijana Rozenkrojca junak priče silazi u podzemne odaje zamka gde u jednoj od podrumskih soba zatiče uspavanu Veneru. Klasičan motiv u bajkama. Uspavana Venera oživljava poljupcem princa. Ta poveznica ukazuje na htonsku prirodu Carice i njene skrivene snage koje su izvor životne energije i plodnosti.
Filosof sledi prirodu, ilustracija iz dela Atalanta Fugiens

U venecijanskoj Commedia dell’arte sa likom Carice Džekson povezuje devojku Kolumbinu koja na glavi nosi venac od ruža i čije ime znači golubica, što je Venerina ptica. Već sam u poglavlju o Papesi pomenuo da ona u posebnom značenju može predstavljati himen, dok bi Carica u tom slučaju označavala matericu. Uopšte ta simbolika povezana je sa crnim kamenom koji je oduvek bio deo obožavanja velikih boginja. Taj kamen je Elagabalus, Mons Veneris, kamen u Meki itd. To je ovalni kamen koji ukazuje na matericu / grobnicu, mesto preobražaja, rađanja i umiranja. Sve je to simbolizam vratnice, prolaza iz smrti u život i života u smrt.
Marseljski špil

U Marseljskom špilu ona sedi na žutom tronu. Pogled joj je usmeren desno, što njenu orijentaciju čini drugačijom od Čarobnjaka i Papese. Gornji deo njene odeće je plav, magnetni, dok je donji crven, električni, što je situacija koja je uzemljuje. Džekson, pak, ukazuje na zelenu boju karakterističnu za alhemijsko i ezoterijsko značenje prirode Caričinog lika koja sledi nakon plave boje Prvosveštenice.[1] Takođe nosi krunu, ali za razliku od figure Papese ta kruna ukazuje na svetovnu vlast, na prirodu, materiju, a ne na duhovne stvari. U levoj ruci drži žezlo a u desnoj štit sa crvenim orlom. Žezlo kao produžetak ruke označava moć i vlast. Među likovima velikih arkana samo Carica i Car imaju žezlo. U Rečniku simbola kaže se da žezlo egipatskih boginja predstavlja simbol radosti zbog slobode da se sprovodi svoja volja. Žezlo faraona završavalo se u liku glave životinje koja predstavlja kontroverznog boga Seta, što bi moglo ukazivati na silu koja se nalazi u rukama vladara. U Marseljskom špilu na vrhu Caričinog i Carevog žezla nalazi se kugla povrh koje je posađen krst. Kugla ukazuje na celovitost i neku vrstu savršenstva, ali i na suverenitet nad svetom. Krst na vrhu  ukazuje na njenu ulogu u spajanju neba i zemlje. Seli Nikols primećuje zanimljivu stvar: marseljska Papesa drži svoje ruke sklopljene, štiteći tako tajnu svog tela, ruke Carice su otvorene, ukazujući na izlazeću prirodu. Caričina kosa je, za razliku od Papesine, nepokrivena, slobodno pada. Ona sebe slobodno prikazuje kao ženu. Nije ograničena stubovima hrama, nalazi se na otvorenom. Carica je aktivna. Takođe, Seli Nikols naglašava jednu bitnu razliku između Carice i Papese. Papesa čuva nešto staro, a Carica otkriva nešto novo. Jedna je zaštitnica tradicije a druga inovacije.
Pierpont Morgan Bergamo špil

Pol Huson ukazuje da u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu (i u Pierpont Morgan Bergamo), Car i Carica takođe nose štit sa orlom koji je heraldički simbol srednjovekovnog Svetog Rimskog Carstva. Huson pominje da je krunu u mnogim poznijim, okultnim tarotima, na Caričinoj glavi zamenila zvezdana kruna. Tako je i kod Vejtove Carice, a kod Virta ona nosi krunu dok je iza njene glave oreol sa zvezdama. Huson to objašnjava uticajem Elifasa Levija koji je Caricu pretvorio u apokaliptičnu „ženu ogrnutu Suncem i krunisanu sa dvanaest zvezda“. Tako je Carica od zemaljske Izide postala Izida Uranija pa je u Virtovom špilu dobila krila. Ideju o Carici kao krilatoj ženi u nekom smislu možemo nazreti u njenom liku prikazanom na karti Marseljskog i Vivil špila, gde nije baš sasvim jasno da li je reč o visokim naslonima na njenom tronu koji podsećaju na krila. U Marseljskom špilu, Carica ispod grudi ima žuti pojas u kome neki vide zodijak, a oko vrata ogrlicu kojom dominiraju vatreni trouglovi, od kojih najveći pada na pojas. Pozadina karte je crvenkasta, vatrena, ali takođe može ukazivati i na crvenu zemlju.
Žak Vivil špil

Carica nema veo i to govori da ona predstavlja prvobitnu supstancu, tvar prapočetaka, pre nego što je išta bilo stvoreno. Istovremeno ona označava stvaralačku moć imaginacije, kao i sve ono što želimo. Ona je simbol svih želja pa otud i privlačnost kao jedno od njenih svojstava. To je Velika Majka, univerzalna materica koja rađa, uništava i obnavlja. Carica je i supruga, zakonita žena, ona koja rađa zakonite naslednike, a što ukazuje i na to da bi oni nezakoniti (ili oni koji ne bi smelo da postoje) postali žrtvama njenog neutaživog apetita. Njena krv je mleko i njeno mleko je krv. Njene tečnosti opijaju, isceljuju, ali i truju. Carica označava vladavinu. U liku Carice možemo prepoznati i simbole modernih političkih ideologija – njujorški Kip slobode, Marijan francuskih revolucionara, zastavu EU itd. U civilizacijskom smislu ona predstavlja istoriju, državu, politički sistem, pa i samu civilizaciju. U suštinskom značenju ona je slika moći. U psihološkom smislu ona predstavlja zadovoljstvo. Mitološki, Carica je Venera, Afrodita, Ištar, boginja ljubavi (i svete prostitucije), ali i rata, što odražava njenu destruktivnu stranu. Carica je kao Država suprotnost Papesi kao Crkvi, baš kao što Car, svetovni vladar, stoji nasuprot Papi kao duhovnoj vlasti.
Keri Jejl Viskonti Sforca tarot

Takođe, za razliku od Papese čija je priroda lunarna, noćna, zvezdana, Caričina priroda je solarna, o čemu svedoči prisustvo solarne ptice – orla. U Marseljskom špilu prikazano je da Carica grli štit sa prikazom orla, što ukazuje na naročitu prisnost sa ovim simbolom duha. Robert Plejs nas podseća na simbolizam orlova povezan sa proročištem u Delfima. Po mitu o nastanku tog proročišta, Zevs oslobađa dva orla da lete u suprotnim smerovima širom sveta dok se ne sretnu licem u lice u svetom središtu. U antičkoj, srednjovekovnoj i renesansnoj umetnosti dve životinje, kao što su ptice prikazane licem u lice simbolizuju sveto središte, simbol svetosti. U renesansi su alhemičari koristili mit o utemeljenju Delfa kao simbol svoje potrage za svojim mističnim ciljem, kao što se može videti na ilustraciji u poznatom alhemijskom tekstu Atalanta Fugiens, koja prikazuje Zevsa kako pušta orlove. Na osnovu ovoga Plejs pretpostavlja da bi orlovi okrenuti u suprotnim smerovima na kartama Carica i Car, mogli biti referenca na ovu mističnu potragu. To je posebno zanimljivo jer je njihov cilj u ovoj alegoriji, Svet, sveto središte. Ovo sugeriše da bi Car i Carica mogli biti simbolično povezani s muškim i ženskim suprotnostima u alhemijskoj potrazi: crvenim kraljem i belom kraljicom. Da bi došli do svog mističnog cilja alhemičari su verovali da crveni kralj i bela kraljica moraju biti razdvojeni, pročišćeni i ponovno spojeni. Priča predstavljena tarot arkanama sledi sličan obrazac u kojem se muški i ženski simboli razdvajaju, pročišćavaju i ponovo spajaju.
Zevs pušta orlove, ilustracija iz dela Atalanta Fugiens

Kod Krolija su još dve ptice prisutne na karti: Pelikan (Velika Majka koja hrani svoje mlade krvlju sopstvenog srca) i Beli Orao (koji je takođe prisutan na Krolijevoj karti Ljubavnici), kompatibilan Crvenom Orlu na karti Car. Beli Orao je srebro, Crveni Orao je zlato. Po Kroliju, u Carici su spojena najuzvišenija duhovna i najniža materijalna svojstva, Mesec u rastu i Mesec u padu, koja su prikazana na toj karti u njegovom špilu (Meseca nema u Carici Marseljskog špila). Osim toga, ona predstavlja jedan od tri alhemijska oblika energije: so. Kod Krolija, Carica u desnoj ruci drži lotos (što je po njemu, simbol ženske, pasivne snage, živi oblik Svetog Grala, posvećen Sunčevom krvlju) a ne žezlo kao u Marseljskom, Viskonti Sforca i Vejtovom špilu. Kroli je krst sa žezla prebacio na njenu krunu. Osim toga, kod Krolija su na ovoj karti prisutni vrabac (iznad opadajućeg Meseca) i golubica (iznad rastućeg Meseca) kao Venerine ptice. U dnu karte, kao osnova prestola, nagoveštena je tajanstvena ruža, kapija, jer je Carici, u skladu sa britanskim sistemom atribucija, dodeljeno hebrejsko slovo dalet - vrata. U okultnom smislu, ruža je portal. Vejt je sa Caričinog štita uklonio orla i zamenio ga astrološkim simbolom Venere. On je u Carici video Majku Prirodu pa je zato ambijent u pozadini njenog lika napučen bujnom vegetacijom. U neku ruku ona je tu predstavljena kao simbol raja na zemlji. Uopšteno, to je Velika Majka, a po Vejtu – ženska strana moći. Njeno svojstvo je plodnost, a što ukazuje na izobilje, rađanje, ali i na prolaz, odnosno ulaz / izlaz. Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje Solomonov trougao, odnosno trougao koji u ceremonijalnoj magiji služi kao obredni te iscrtanom linijom ograđeni prostor u kome se pojavljuje prizvani duh ili demon. Za van Rijnberka Carica simbolizuje vrhunsku oštroumnost koja daje moć, pokretačku snagu koja pokreće sve živo.
Krolijev špil

Osvald Virt sa kartom Carica povezuje sazvežđe Device koja je često prikazivana sa grančicom ili klasjem u ruci. Takođe, Devica je povezana sa semenom, što je nagnalo Krolija da seme poveže sa likom Pustinjaka koji je podudaran semenolikom hebrejskom slovu jod i znakom Device. Kako se došlo do toga da Pustinjak bude Devica umesto Carice, jeste stvar konvencije slovo – slika, odnosno alfabet – tarot. Međutim, veza između Carice i Pustinjaka je dublja, budući da Pustinjak, kao Filozof, nema drugog izbora u svom delovanju osim da sledi Prirodu, tj Caricu. Seme koje spaja Pustinjaka i Caricu jeste ono iz kojeg će izrasti Spasitelj. U biblijskom smislu kompleks Carica kao Devica označava ćerku Siona ili Jahveovu suprugu (Isaija 37:22, Jeremija 14:17, 18:13, Amos 5:2, Jovan 1:1), a što se uglavnom odnosi na narod Izraela, a što sam već naglasio i u slučaju Prvosveštenice. U hermetičkom smislu Sion je Abiegnus, planina adepata, te otud znak Device, bilo u kontekstu Carice ili Pustinjaka, označava zajednicu, odnosno tajno bratstvo posvećenika. Pustinjak je Brat, Carica je Bratstvo. Pustinjak je aspirant, Carica je zajednica adepata. Međutim, ništa manje razloga nema i da tu zajednicu poredimo sa Prvosveštenicom. Kroli je rekao da su aspiranti muškarci a adepti žene. Dakle, u nekim aspektima moramo dozvoliti određena preklapanja između dva glavna ženska lika velikih arkana tarota. Uostalom, obe sede na tronu. Kao što sam već naglasio, one su poput sestara, što nalazimo u analogiji sa egipatskim boginjama Izidi i Neftis. Međutim, imajmo na umu da Neftis nije imala potomstvo. Ona je jalova i u bezdetnom braku sa opakim Setom. Ukoliko bismo se u tumačenju arkana potpuno oslonili na egipatski mit, onda bi barem u ovom svojstvu Prvosveštenica mogla biti Neftis, budući da ne rađa, a Carica – Izida – koja rađa. No, to su prilično zamršene relacije za ovu raspravu.

I na dijagramu Drveta života, po nomenklaturi Zlatne zore, slovo dalet, kojim je označena arkana Carice, povezuje sefire Binah i Hokmah, levi i desni stud Drveta, ali na nivou njegove vrhovne trijade, dakle iznad kabalističkog bezdana (lažne sefire Daat). Carica kao staza Drveta je izraz uticaja koji iz sfere zodijaka stiže do sfere Saturna, od Oca ka Majci. Otud je ona poput Eve stvorene od Adamovog rebra.


[1] Tako do sada imamo sledeći raspored boja: Luda – zeleno, Čarobnjak – crveno, Prvosveštenica – plavo, Carica – zeleno, Car – crveno. Uviđamo obrazac po kome je Prvosveštenica u sredini niza likova čije su boje istovetne.