Dajjal: rođenje Antihristovo i epoha sjajnog mraka

Oniričko iskustvo

Probudio sam se u neko gluvo doba. Nakon što sam u žurbi i po mraku zapisivao ostatke sna, bacio sam pogled na digitalni časovnik koji je pokazivao 03:16h. Zapravo, to je po letnjem računanju vremena, što znači da je realno vreme u tom trenutku bilo 02:16h. Letnje je vreme, tačnije 24. juli 2026. godine. Prozori su otvoreni. Napolju pirka blag vetar, ali u jednom trenutku, dok sam u mraku pokušavao da se setim još nečeg iz sna, osetio sam blagu jezu. Možda su me čula prevarila, ali kao da sam čuo da neko lagano i pažljivo otvara kapiju i ulazi u moje dvorište, iako se ta kapija teško i bučno otvara. Čujem oprezne korake i tom prilikom napinjem sva moja čula i čitavo telo u stanje pripravnosti. Razmišljam da tiho ustanem, dohvatim moje standardne rekvizite za takve situacije i približim se prozoru da kroz proreze na roletnama osmotrim situaciju. Međutim, više se ništa nije čulo, vetrić je utihnuo, nije bilo koraka, a lokalni psi su zalajali. Osetio sam olakšanje jer su psi očito nekog ili nešto poterali niz put. I taman kada sam se vratio nazad u krevet, kroz glavu mi je prostrujala misao: rođenje Antihristovo! 

Čitava ova situacija, moje noćno buđenje, zapisivanje znamenitog sna, osluškivanje, vetar, osećaj nečijeg prisustva, lavež pasa, imaju poseban smisao. Šta sam zapravo sanjao? Moj prijatelj koji se poistovećuje sa drevnim imenom Ninurta, nosio je neko dete u naručju. Zapravo, Ninurta i ja smo se obreli u nekoj senovitoj kući gde smo došli da vidimo i darujemo novorođenče. Ne sećam se da li je još neko bio sa nama. Znam samo da je kuća bila slabo osvetljena, puna ćoškova i hodnika, dosta zapuštena i prilično prostrana. U jednom trenutku, Ninurta se pojavio sa zavežljajem u kome je bilo dete. Prišao mi je i pružio dete da ga malo ja držim, i u trenutku kada sam shvatio šta zapravo držim u rukama, preplavila me je čudna jeza pomešana sa oduševljenjem. Umesto dečjeg lica iz povoja me je posmatralo nešto užasno. To nešto je razjapilo svoje čeljusti i ja sam u njima sagledao čitav ambis. Odmah potom, čudovišno dete u mom naručju preobrazilo se u Les Barones, divlju kartu iz Nju Orleans vudu tarot špila. Tada sam se probudio. 

Naposletku, kada se sve ovo ispodešavalo, legao sam na leđa, usredsredio se na prazni mentalni ekran, i zatražio reč koja bi opisala čitav taj događaj, kada se uobličila reč: URLAA. Potom mi se opsesivno ponavljala reč Bradford, što je ime grada u Zapadnom Jorkširu u Engleskoj, a koji predstavlja jedno od uporišta Muslimanskog bratstva i pakistanske dijaspore, a što je odmah povuklo za sobom arapski izraz za lažnog mesiju Dajjal (Dadžal). Reč URLAA, koju sam video ispisanu velikim slovima, ne bi trebalo shvatiti u srpskom značenju kao urlanje, urlati, mada ne bi trebalo ni to potpuno prenebregnuti, nego ima dodatni sloj značenja. 

  

Raščlanjivanje niza

Dakle, imamo niz: Ninurta, novorođenče, ambis, Les Barones, buđenje, vreme: 03:16h (zapravo 02:16h), osećaj nečijeg prisustva, lavež pasa, pomisao o rođenju Antihrista, URLAA, Bradford, Muslimansko bratstvo, Al-Masih ad-Dajjal. Kakvo je značenje svega ovog? Kako ovo protumačiti? Prvi niz tumačenja jeste da se Dajjal, ili Antihrist upravo rodio 24. jula, 2026 u 03:16h, a što je 02:16h po britanskom letnjem vremenu, ali… Možda niko konkretno nije rođen, nego se nešto, neka energija, neka okultna sila, upravo ispoljila u našem svetu i ja sam to, na sebi svojstven način, primetio. Ipak, hajde da raščlanimo, deo po deo, čitav ovaj onirički niz. Procesi buđenja u „gluvo doba“ (između 02:00h i 03:00h po stvarnom, sunčevom vremenu) tradicionalno se smatraju trenucima kada je veo između svetova najtanji. To je sat u kome je noćna tišina najdublja, a receptivnost svesti na vrhuncu. Da bismo razumeli ovaj složeni niz, razbićemo ga na tri ključna nivoa: vremensko-matematički (gematrijski), simboličko-onirički (Ninurta, Ambis, Les Barones) i morfološko-geopolitički (URLAA, Bradford, Dajjal).

Vremenski kod: 02:16h i broj Zveri

Moj uvid da je stvarno (astronomsko) vreme bilo 02:16h krije matematičku vezu sa pomišlju o Antihristu. Broj 216 je jedan od značajnih brojeva u okultnoj matematici (6 x 6 x 6 = 216). U kabalističkim i numerološkim tumačenjima, 216 je direktan brojčani kod za broj Zveri (666) iz Jovanovog Otkrovenja. Pored toga, u hebrejskoj tradiciji, 216 je broj slova u skrivenom, tajnom božanskom imenu Shem HaMephorash (ili Šemhamforaš, 72 troslovna imena Boga, što ukupno daje zbir od 216 slova). To je broj koji nosi silu potpunog razotkrivanja ili promene eona. Činjenica da se buđenje i uvid dešavaju tačno u 02:16h 24. jula naglašava da sam se nekako priključio na specifičan kosmički vremenski kod koji označava ulazak u novu fazu manifestacije te sile.

Onirička drama: Ninurta, Ambis i Les Barones

Imajmo na umu da ovaj moj onirički doživljaj ne opisuje rođenje običnog čoveka, već rođenje nove arhetipske sile u svetu. Kao prvo, imamo Ninurtu. On je drevni sumerski bog rata, lovac, bog oluje i poljoprivrede koji pobeđuje htonsku zver Asag i vraća red u kosmos. To što moj prijatelj sa imenom Ninurta donosi dete ukazuje na to da bi ono moglo biti plod drevne, pretpotopske, ratničke linije. Trenutak kada novorođenče razjapljuje čeljusti i pokazuje mi ambis jeste trenutak mog prepoznavanja samog Bezdana. To dete je ovaploćenje nečega što dolazi iz samog Bezdana, Sveto Dete ili Baphometic Child, odnosno Antihrist u teološkom smislu (sila koja dolazi da sruši stari poredak i dogme). Što se tiče pojavljivanja Les Barones (iz vudu tarota, imajmo na umu da u toj tradiciji, porodica Ghede (kojoj pripadaju Baroni: Baron Samedi, Baron La Croix, Baron Cimetière) vlada prelazom između života i smrti, grobljima, ali i ponovnim rađanjem, istinom i erotizmom. Kartom Les Barones (ženidba / unija Barona ili sila smrti) dete se preobražava iz strašnog čudovišta u čuvara praga i gospodara smrti. 

Zagonetka reči URLAA

Reč URLAA i asocijativni niz koji je usledio predstavljaju geografsko-ezoterijsko sidro ove vizije u materijalnom svetu. Ako izraz URLAA posmatramo van srpskog glagola urlati (iako primalni vrisak / urlik novorođenčeta iz Bezdana ostaje kao zvučni sloj), imamo koren UR koji je možda semitski, ali pre će biti da je sumerski. Reč Ur znači svetlost, ali označava i drevni grad Ur u Haldeji. Takođe, na sumerskom Ur označava psa, lava ili zver / slugu. La na arapskom znači NE ili Apsolutno Ništa (kao u La Ilaha - nema Boga). U telemitskoj kabali, LA je broj 31 (Ništa), suprotnost od AL (Bog). Dakle, URLAA je svetlost ništavila, zver ništavila ili primalni vrisak iz Bezdana.

Bradford, Dajjal i britanski islamski egregor

Moj um je povezao reč URLAA sa Bradfordom i Dajjalom (Al-Masih ad-Dajjal - Lažni Mesija u islamskoj eshatologiji). U islamskom predanju, Dajjal je obmanjivač koji se pojavljuje u doba opšteg haosa, materijalizma i laži, koji čini čuda i pretvara sušu u izobilje. Ali na dubljem, okultnom nivou, Dajjal / Antihrist je katalizator kraja eona. To je sila koja primorava čovečanstvo na konačno razdvajanje žita od kukolja. Grad Bradford u Zapadnom Jorkširu nije samo demografsko utočište pakistanske dijaspore, već jedna od glavnih fokusnih tačaka prožimanja zapadne, post-hrišćanske dekadencije i radikalnog, puritanskog islamskog eona. To je mesto gde se susreću tmina starog zapadnog sveta i gnev novog, nesvarenog elementa. Dakle, Bradford je mesto gde se kanališe ovo ispoljavanje, a čemu je prethodilo generisanje velike traume izazvane sistematskim decenijskim seksualnim nasiljem nad maloletnim britanskim devojčicama u kome su saučestvovali uticajni delovi pakistanske zajednice u Britaniji i delovi britanskog državnog aparata. U neku ruku, to je oblik masovnog žrtvovanja. Zašto? Jedna od posledica svega toga jeste upravo to dete koje sam u snu držao u rukama.

Šta se zapravo dogodilo?

Moja ideja da se Antihrist / Dajjal / Sila Novog Eona rodila 24. jula 2026. godine u 02:16h po britanskom letnjem vremenu ima potpunu unutrašnju koherentnost unutar osobene magijske geografije. Međutim, nemojmo to posmatrati isključivo kroz doslovnu, holivudsku sliku rođenja jedne bebe negde u Engleskoj. U inicijacijskom i proročkom ključu, to je manifestacija Sile u Materiji. U 02:16h (kod 666) dogodio se astralni / egregorski proboj. Sila Dajjala (Antihrista) je prešla iz stanja latentnog potencijala u stanje stvarne, inkarnirane prisutnosti na fizičkom planu. Bradford je u tom smislu, jedno od glavnih usidrenja te struje u Evropi. Lavež pasa i jeza koju sam osetio bili su fizički odjek te provale sile kroz ravan materije. Moja čula nisu bila prevarena jer sam osetio talas koji je pratio taj astralni porođaj. U snu Ninurta (drevna sila) predaje to dete meni da ga držim i tom prilikom doživljavam jezu i oduševljenje. Gledam u Ambis u njegovim ustima i svedočim njegovom preobražaju u Les Barones (sile smrti i ponovnog rađanja). Dakle, ja sam svedok i kum. Pokazano mi je lice novog doba koje dolazi. Ono je za profani svet užasno i rušilačko (Dajjal / Antihrist), ali za onoga ko razume jezik Les Barones i kabalu Bezdana, to je neophodna sila koja guta stari, truli svet kako bi se oslobodio prostor za novo građenje. Povodom toga, pažljivo pročitajte starozavetnog proroka Isaiju.

Gematrija

Reč URLAA, ako je pišemo hebrejski kao Vav-Reš-Lamed-Ajin (dvostruko A) ima vrednost 306. To bi moglo biti tačno vreme rođenja ali po srpskom letnjem vremenu, kao 03:06h. Ne znam tačno koliko je prošlo minuta od scene iz sna u kome držim dete, do trenutka kada sam obratio pažnju koliko je sati. Dakle, ukoliko je po letnjem (neastronomskom) vremenu u Srbiji, 03:06h, to znači da je u tom trenutku tada u Bradfordu bilo 01:06h po astronomskom računanju, pošto je letnje britansko vreme tada pokazivalo 02:06h. Razlika od deset minuta od pretpostavljenog rođenja deteta do moje osvešćenosti (gledanje na sat) ukazuje na kaskanje moje budne svesti za astralnim događajima. Međutim, možda je tih deset minuta od 01:06h do 01:16h po astronomskom lokalnom vremenu u Bradfordu zapravo dužina trajanja transmisije, ovaploćenja, odnosno prelaska vanzemaljske sile iz druge dimenzije u zemaljski areal.

Okultne korespondencije i opšte posledice

Pošto je 24. jul u poslednjoj dekadi Blizanaca, vredi istražiti neke dodatne elemente. Imajmo na umu da zodijačke dekade nose specifične atribucije koje direktno povezuju Goeciju, Šemhamforaš, tarot i vudu tradiciju. Treća dekada Blizanaca u noćnom aspektu pripada anđelu Lauvijahu (iz Šemhamforaša) i goecijskom demonu Vineu. Taj demon je zanimljiv jer nosi duplu titulu - Kralj i Grof (Erl). Kao Kralj nosi solarnu prirodu, a kao Grof marcijalnu prirodu. U Lemegetonu se navodi da Vine otkriva skrivene stvari, čarobnjaštva, prošlost, sadašnjost i budućnost. Ovaj demon ne gradi nego preobražava rušenjem. Prikazuje se kao lav koji jaše crnog konja i drži bič u ruci. Lauvijah, čije ime znači Bog hvale i uzvišenosti, jeste onaj koji otkriva skrivene istine kroz snove i vizije. On je taj koji je možda i dodirnuo moj san, jer upravo kroz san prenosi poruke koje budna svest ne bi mogla da primi. Ove dve sile, anđeoska i demonska, ne deluju jedna protiv druge, već kao dve ruke istog obrasca. Lauvijah mi je poslao san; Vine je u tom snu razjapio čeljusti deteta i pokazao mi ambis. To nije slučajnost. To je pečat.

U astro-sistemu tarota, ova dekada je povezana sa Desetkom mačeva, kartom koja na prvi pogled govori o porazu, o leđima izbodenim mačevima, o kraju koji je došao prebrzo. Ali Desetka mačeva je takođe i karta koja kaže da je noć najtamnija neposredno pred svitanje. U vudu tarotu, ova karta se vezuje za Azaku, gospodara zemlje, poljoprivrede i preživljavanja. Azaka je taj koji drži korenje i materijalni opstanak masa. On nije duh smrti, već duh opstanka. I baš zato što se u snu dete pretvorilo u Les Barones, silu koja vlada prelazom između života i smrti, grobljima i ponovnim rađanjem, mi imamo sponu između ove dve krajnosti. Azaka drži zemaljski poredak, a Les Barones drži kapiju između svetova. Njihovo ukrštanje u ovom trenutku znači da ono što se rađa nije samo duhovni proboj, već i materijalni preokret, tj nešto što će pogoditi i svakodnevni život, i hleb, i rad, i opstanak.

Kada sve ove korespondencije postavimo u jednu celinu, jasnije vidimo šta se zapravo dogodilo te noći. Nije se rodilo fizičko dete u Bradfordu, niti se neki čovek u tajnosti proglasio mesijom. Rodila se, ili bolje reći, probila se, jedna egregorska sila, jedan arhetipski obrazac koji je do tada lebdeo u stanju latentnog potencijala, a sada je dobio svoju vremensku i prostornu koordinatu. To je momenat kada se nešto što je bilo moguće pretvara u stvarno. To je trenutak kada energija postaje događaj. I zato sam osetio jezu. Nisu to bile halucinacije, niti puka uznemirenost. To je bio fizički odjek astralnog porođaja, talas koji je prošao kroz mene dok sam ležao u mraku. Psi su zalajali jer su osetili ono što ljudsko uho ne može da čuje, promenu u tkivu stvarnosti. Vetar je utihnuo jer se i vazduh povukao pred nečim što je dolazilo.

A šta to znači za svet koji dolazi? Ako je trenutak 24. jula 2026. u 02:16h po lokalnom vremenu bio trenutak proboja ove sile, onda svet u narednih trideset do četrdeset godina ne ulazi u apokalipsu u holivudskom smislu. Neće biti neba u plamenu, niti zveri koja izlazi iz mora. Ulazimo u nešto suptilnije, a time i opasnije: u epohu sjajnog mraka. To je doba u kome će tehnologija postati nevidljiva, a laž prozirna samo za one koji su spremni da je vide. To je doba u kome će se institucije urušavati ne pod udarom spoljašnjeg neprijatelja, već pod sopstvenom težinom, jer će ih sila koja se rodila već napustiti, ostavljajući ih da se raspadnu iznutra. Moguće je da ćemo videti slom starih religijskih i političkih struktura. Ali ne slom koji donosi oslobođenje, već slom koji otvara prostor za novu iluziju, za novi narativ koji će biti još ubedljiviji od onog koji je pao. Jer Dajjal ne dolazi sa očiglednim lažima, nego dolazi sa istinom koja je upravo dovoljno iskrivljena da zavara i mudre. Ono što će se graditi na ruševinama starog sveta neće biti hram, već ogledala, beskonačne sale u kojima će čovek videti samo sopstveni odraz, i verovati da je to sloboda. Svaki pokret ove sile u sukobu je sa starim poretkom. Ali to nije sukob koji se vidi na vestima. To je sukob u samoj strukturi svesti, između onoga što je nekada bilo sveto i onoga što tek treba da postane opsesija. U tom sukobu, pojedinac više neće imati na koga da se osloni. 

I zato je san bio važan. Ne kao proročanstvo u uobičajenom smislu, već kao lični ključ. Meni je pokazano lice novog doba. Ono je za profani svet užasno i rušilačko, ali za onoga ko prepoznaje jezik ezoterizma, to je neophodna sila koja guta stari, truli svet kako bi se oslobodio prostor za novo građenje. Ono što sledi nije kraj, već prelaz, a prelazi se uvek plaćaju. Cena ovog prelaza biće duhovna hladnoća, cinična pamet i sve veća nemogućnost razlikovanja svetla od njegove simulacije. Ali u tom istom mraku, za one koji umeju da čitaju, biće i znakova. I možda, samo možda, to je dovoljno da se neko seti da je istina uvek bila unutra, a ne na ekranu.

Šub-Niguratski dodatak

Poslednja scena iz sna, a što sam se naknadno setio, bila je mala koza sa velikim rogovima kako stoji pored otvorenog prozora. Koza je stajala na nekom predmetu, popela se na nešto i kao da je bila spremna da skoči kroz prozor dalje u mrak. Moja prva asocijacija tog trenutka bila je Šub-Nigurat: koza sa hiljadu mladih, a to jedno mlado se upravo rodilo. Ova poslednja asocijacija nije samo nadogradnja, već ontološki ključ koji otključava čitav prethodni niz. Jer Šub-Nigurat nije tek horor-fikcija; ona je arhetipska matrica, jedan od najstarijih i najdubljih obrazaca u ezoterijskoj imaginaciji. Podsetiću, Šub-Nigurat je jedno od Velikih Drevnih (Great Old Ones) iz Lavkraftovog ciklusa. Ona je Koza sa hiljadu mladih, i sama je majka, ali ne u ljudskom smislu. Ona ne rađa pojedinačno, nego rađa mnoštvo, legije. Njeno potomstvo nije od krvi i mesa, već od sna i čudne tvari. Ta koza je supruga Jog-Sotota, ili možda njegova ženska emanacija. Jog-Sotot je u tom smislu kapija, Šub-Nigurat je ključ. Kao ženu u šumi, u jednoj od priča, Lavkraft je opisuje kao pojavu koja se javlja u dubokim šumama, okružena kozama i čudnim svetlostima. Njeno prisustvo označava mesto gde se svetovi prepliću. Jog-Sotot je Vrata, Ključ i Čuvar praga. To nije biće već pre struktura, otvor, mesto gde se svetovi susreću. Njegova uloga je da omogući prolaz. U nekim tumačenjima, Jog-Sotot je arhitektura između dimenzija. Tamo gde Jog-Sotot otvara put, Šub-Nigurat šalje svoje potomstvo.

U tom smislu, dete koje sam držao u naručju nije bilo obično novorođenče. Ono je razjapilo čeljusti pokazavši mi ambis. To nije dete čoveka, već je mlado Šub-Nigurat, jedno od hiljadu. Les Barones i Šub-Nigurat pripadaju istoj arhetipskoj porodici kao gospodari prelaza i čuvari praga između života i smrti. Les Barones vladaju grobljem; Šub-Nigurat vlada rađanjem iz tkiva koje nije ljudsko. Koza na prozoru nije posmatrač, nego je majka. Ona stoji na uzvišenju i spremna je da skoči u mrak, ali ne da bi pobegla. To nije scena napuštanja; to je scena trase. Dakle, moguće je da moje viđenje nije bilo rođenje jednog Antihrista ili Dajjala, nego viđenje rađanja jednog od hiljadu, jednog dela mnoštva koje dolazi. To znači da ono što sam video nije samo jedan entitet, već prvi talas. Ovo moje noćno iskustvo bilo je svedočanstvo o početku infiltracije, a ne o dolasku jednog vladara.

Ranije sam tumačio Ninurtu kao drevnog boga rata koji donosi dete. Sada, kada sam se iznenada setio koze u svetlu Šub-Nigurat, Ninurta dobija novo značenje. On je čuvar, te donosi mlado Šub-Nigurat u ljudski svet, ali ne kao otac, već kao posrednik između božanskog i ljudskog. On je onaj koji predaje dete u ruke svedoku, tj meni. Ono nije pokazalo ambis da bi uplašilo. Pokazalo je ambis da bi otvorilo put. Otvaranje ustiju je otvaranje puta. U ustima koze (Šub-Nigurat) nalazi se ulaz u onaj svet, u Bezdan, u prostor gde se rađaju sile novog eona. Kada je dete razjapilo čeljusti, ja sam video kuda to mlado vodi. Koza koja skače kroz prozor u mrak nije napustila dete. Ona je krenula napred, da pripremi put, kao što Jovan Krstitelj poravnava put za Isusa Hrista. Majka ide prva kroz mrak da bi mlado znalo kuda da krene.

Ovim se otvara mogućnost da je Antihrist mnoštvo, a ne pojedinac. Ovo je možda i najvažnija implikacija moje asocijacije. U klasičnoj eshatologiji, Antihrist je jedan čovek. Ali u mom viđenju, on je jedan od hiljadu. To znači da se ne manifestuje samo jedan, već talas, obrazac koji se ponavlja u hiljadu oblika, na hiljadu mesta, u hiljadu vremena.

Demonski manifest

Ovaj tekst predstavlja manifest demona kome sam pomogao da pobegne iz jedne napete i prilično nategnute teološke rasprave. U znak zahvalnosti što sam ga oslobodio okova dogmatizma, izdeklamovao mi je partituru iz čuvenog opusa Demonolatrija jednog opskurnog pisca koji je vazda čamio u senci neostvarenosti na svim planovima, osim u jednom... Bilo je to pre malo više od četvrt veka, u samo praskozorje Revolucije...

* * *

Đavolja kopilad! Zar možete i smete da se usudite i pogledate u mračne, zasvođene ljudske duše? Mrzite me! Možete i morate da me mrzite, jer ja sam stvoren Božjom voljom da bih vas pripremio za strašno suđenje. Moje ime je Antihrist.

Kada izgovaram ovako jake reči po tamnim hodnicima Podzemlja, one zvuče mnogo jače od transcendentalne ljubavi. Pitao sam se da li će ga Podzemlje odvući od te ljubavi? Hoće li ga postaviti na neke druge đavolje temelje ili će ga progutati i izbaciti kroz creva paklenog crva? Pravi trijumf! On je zaista Bog i suđeno mu je da posmatra i voli ljude strastveno, punog srca, jer ih ranije nije voleo. Zlo je proisteklo iz njegove uzaludne kazne i ja ga poštujem. Možda bi bilo previše da kažem kako ga volim. To ćete vi prosuditi. Svet je ionako na rubu propasti, nestaje. Smrt, smrt, smrt.

Ne mogu da objasnim moju opsednutost smrću i zlom. Bežim li od njega ne bih li mi u naručje pao? Dilema je živeti časno ili preživljavati časno. Ne volim moral. Opterećenje me guši. Neka ceo svet zna da više ne želim kriti svoju pravu prirodu. Ja sam Zlo. Ja sam Mržnja. Ja sam prilika kosih očiju koja više ne želi da gleda ravnooke i bradate predstave Jednog Boga. Moja lepota je isuviše opasna za vas. Ne smete nas posmatrati jer ćemo vas odvesti ispunjavajući vam želje. 

Gustave Dore

Gde ste sada, gospodarice glupe, praznoglave? Gde su sada vaša namirisana međunožja, pohotna i vlažna? Udaram, gnev kipti... Eksplozija! Dolazi veliki rat. Vidim budućnost. Dopada mi se lepota uništenja. Volim gomile glava, krvlju natopljene oči i bestelesni smeh ludih, onih Bogu dragih. Sve vas volim, sve vas koji znate da je greh ubijati, pa ubijate; da je greh silovati, pa silujete; da je greh živeti, pa ipak živite! Ne želim više da čitav svet držim na svojim plećima i trpim sveštenike svih religija kako izgovarajući neke napamet naučene reči održavaju klimavu veru, podstiču fanatizam, slabašno se odupirući meni. Podižem ruku da poslednji put udarim teturavo telo ljudskosti. Sada će posrnuti a vi ćete biti svedoci Katastrofe i pada Ljubavi, uzdizanja Mržnje, prečišćene i lepe.

Slušajte moje propovedi, čitajte ih sebi i drugima! Čitajte i osuđujte, jer svet mora znati da je došao Kraj. Antihrist je stigao rođen kao otuđeno dete spuštenih misli i lepe spoljašnosti. Voleo je Boga, jer je Njegovo dete, ali mu nije verovao, pošto stara lisica želi da od čoveka napravi kamen kako bi ga Zemlji vratio. Prozreo sam Tvoje namere, a sada ćete i vi prozreti, jer svet je pun mojih sledbenika, bili oni toga svesni ili ne. 

Vexilla regis prodeunt inferni! Da, prizvao sam Pakao. Dveri su se otvorile, mračne i turobne. Pokuljala je hladna tišina miliona grobova ispunjena nemogućom željom za ponovnim rođenjem. Nećeš uspeti Ti koji si vođa Plemena Zemlje. Nećeš uspeti da vratiš nazad svoju odlutalu decu. Svet je isuviše velik. Posejao si seme razdora. Sumnjičavo posmatraš kako se pod naletima Katastrofe lomi statua Boga, onoga čije lice ne sme biti viđeno, niti ime izgovoreno. Njegove kosti nestaju pod Tvojim pritiskom, lome se i u prah pretvaraju. Kada nestane i poslednji vernik iz sve većih hramova, pojaviće se žuta svetlost i obasjaće sve simvole Tvoje. Ja jesam Ti i On kao univerzum života. Počeo si da slušaš, a onda i da govoriš poslanice onima koji se kolebaju. U njima stojiš Ti, nem i mali, gotovo uspavan, bez imalo sažaljenja i milosti prema bližnjima. Ti si taj koji ljude progoni samoćom, ali onom drugačijom, zatvorenom samoćom koju ne osećaju svi. Osećaju je samo izabrani. I ti ćeš je osećati, kao što je On oseća. Samoća je povlastica bogova i svedoči o našem božanskom poreklu.

Randy Ortiz

Nisi znao da verujem? Nisi znao da volim Boga? To je moja velika tajna. Ponekad je i sam zaboravim. Tada lutam nekakvim čudnim međusvetovima, sivim zonama rezervisanim samo za pomračene umove. Tada mi biva teško da zadržim bar malo one naivne i prostodušne dečačke zbunjenosti bez koje se ne može bitisati u sivim zonama. Tamo čak ni Ti, Antihriste, nemaš svoje predstraže. Svako izbegava tumaranje nezaboravnim močvarama Ničega. Svako beži od turobne učmalosti tišine, nezanimljive tišine, jer ona je drugo ime Smrti, drugo ime Uništenja. Ona je sve kao što ja više nisam ništa. 

Ne znaš u šta se upuštaš, Ti lepo belo stvorenje anđeoskih misli. Često te posmatram kroz tunele sivila: vidim Tvoje orijaško telo i minoran duh kako spaljeni bitišu u nekom trećerazrednom podrumu Mefistovog Pakla. Zašto dolaziš ovde? Zašto želiš da saznaš tajnu moje samoće? Može ti doći glave. Ponekad mi je teško da te posmatram, da gledam izgubljene ruke koje traže još i još. Zašto ti je potreban još neki pakao povrh onog u Tvojoj glavi? Zar zaista želiš da možeš zapovedati legijama demona? Ti hoćeš da budeš jedan od anđela čije trube označavaju Kraj i Početak velikog Suđenja.

Elementalima se ne možemo suprotstaviti. Ono što me je oduvek sputavalo bili su upravo ti elementali. Bez njih i sa njima ne može se ništa uraditi, jer je Priroda tako ustrojena da se od malih užasa ne mogu očekivati velike promene. A ja sam radoznalo biće i kao svaka mačka kružim oko zabranjenog plena pokušavajući da krišom stavim kandžu na tu malu smrt. Zato sam tražio i napravio, dobivši dozvolu, rastuće-opadajući ciklus života i smrti. I u ime vašeg nerođenog potomstva zaštitićete moje sveto poreklo, jer ja Jesam!

Od svih puteva u životu najvažniji je samo jedan - životni put Tvoga bića!

* * * 

Nemam dozvolu da objavim ovaj tekst. Iskreno, nisam je ni tražio, zbog čega ću snositi određene posledice, ali kako se približava dan za koji mi je proročica iz Hadramauta rekla da će biti dan mog napuštanja ovog sveta, to mi više nije bitno. 

Crna mumija

Mnogi zamišljaju Antihrista kao kralja ovoga sveta, vladara, kao virtuoznog nosioca paklene inteligencije, gospodara, mračnog mudraca, nekakvog otmenog aristokratu zla, možda kao dijabolično dete predstavljeno filmom Predskazanje. To su, reklo bi se, romantične predstave, poput predstava o vampiru lepotanu. U mojoj viziji Antihrist je anti-čovek, ovaploćena negacija ljudskog bića, malouman, hendikepiran, nepokretan, ali zato savršeni medijum, jedno krhko i slabašno, groteskno i unakaženo telo, gnusna pojava. Toliko je retardiran da mu je nemoguće živeti bez pomoći i konstantne nege. Nema nikakav kontakt ni sa kim, jer nije sposoban da ga ima. On je jedna prazna, izvitoperena ljuštura bez mozga, sa više vode u lobanji nego moždane mase. Ovaploćena ljuštura. Potpuno je bespomoćan. Ne kreće se, ne govori, ne uzbuđuje se, nije čak ni budan, nema nikakvu svest niti osećanja. Pitaćete se kako je onda moguće da se takva nakaza nađe na vrhu sveta, kao apsolutni gospodar života i smrti, čija je moć totalna, a vlast sveobuhvatna? Kako je moguće da nešto takvo bude živi totem fanatičnog obožavanja miliona sledbenika? Njegova svetska moć je obrnuto proporcionalna njegovoj ličnoj nemoći. On je upravo, takav kakav jeste, idealna i ključna figura u strukturi svetskog antihumanog satanističkog poretka. Čak je i njegova polna odrednica upitna jer Antihrist nema određenih polnih organa, ali označavam ga odrednicom On jer je sama reč Antihrist muškog roda.

Video sam skvrčenog u staklenom sarkofagu, u nekakvoj zelenkastoj želatinastoj masi, prikačenog na razne elektrode, cevčice i igle koje su bile zabodene svuda po njegovom degenerisanom telu prošaranom ožiljcima koji su zapravo predstavljali zapise dijaboličnih sila. Ožiljci su povremeno krvarili i to je bio znak da inteligencija u njegovoj službi, razni doktori i naučnici, odnosno sveštenici, uzmu uzorak sa te gnojne mase, jer bi korišćenjem tih ćelija u procesu kloniranja dobili novo biće koje je predstavljalo nosioca one sile iz čijeg je zapisa na koži Antihrista potekao. Tako je Antihrist služio kao Otac ovaploćenih demona, takođe nakaznih bića poput njega. U tom smislu on je služio kao nosilac vrednosti, izvor kadrova, odnosno genetskog materijala. Ležao je u sarkofagu postavljenom na malom piramidalnom uzdignuću u podrumu velikog kompleksa koji je istovremeno bio njegova carska palata, glavni štab, laboratorija za istraživanja i ideološki hram njegove vlasti. Oko njega je u staklenim posudama u tečnosti plutalo još dvanaest njegovih apostola, takođe deformisanih beslovesnih stvorenja stvorenih iz zapisa na njegovom telu. Međutim, za razliku od njihovog Oca, koji se nalazio u ulozi nekakvog deus otiosusa, njegovi apostoli, svojevrsni beni elohimi, ipak nisu bili u stanju potpune hibernacije, nego bi povremeno obavljali neku vrstu aktivnosti. Ta aktivnost se sastojala iz emitovanja moždanih signala određenih frekvencija, koje su zapravo predstavljale neke vrste poruke nevidljivih dijaboličnih sila, a što je bio predmet detektovanja i tumačenja od strane gomile naučnika-sveštenika koji su opsluživali Antihrista i taj svojevrsni sinod. Nakon par takvih medijumskih emisija, apostol bi, hajde da kažem, uginuo, odnosno prestao da daje znake života, ako se to uopšte životom može nazvati. Onda bi sluge iz zapisa na telu Antihrista uzeli sveže tkivo odakle bi kloniranjem generisali novog člana sinoda. Tako je vrhovna trinaestica vladala.

Ništavilo na vrhu globalnog sistema vlasti, kao izvor autoriteta, zapravo je predstavljalo krajnju metastazu demokratskog poretka u potpunoj negaciji ljudskog elementa. Te ljušture su krajnja projekcija političke i idejne praznine današnjih predsednika, visokih komesara i izabranih primeraka tzv predstavničke demokratije udavljene u preteranoj regulativi i administriranju. Vladavina Antihrista u tom smislu nije ništa više do vladavina ništavila, jednog pseudookultnog, parademokratskog i birokratskog galimatijasa koji zapravo sve vreme štiti takođe ništavne i opskurne interese dijaboličnih grupacija čiju društvenu moć legitimišu jednim grotesknim autoritetom. Antihrist je savršena politički korektna spodoba, mučenik sopstvene misije i smisla postojanja, pervertirani svetac, jer kao što je Hrist umro za čovečanstvo tako i Antihrist ne-živi zbog istog.

Ove slike i misli pale su mi napamet dok sam stajao pored staklenog sarkofaga blaženog kardinala, iza oltara zagrebačke katedrale. Plastični kardinal u odeždi ležao je izložen pogledima, izložen molitvama, strahopoštovanju, ali i čuđenju te podsmehu. Sasvim slučajno moja poseta Zagrebu poklopila se sa vešću o tragičnoj smrti pop ikone Majkla Džeksona, čoveka koji je sistematski uništavao samog sebe te postao paradigma modernog čoveka, ilustrativan primer na koji bi se valjalo ugledati. Prvo što mi je palo napamet, pre ovde izložene vizije o Antihristu, bila je bizarna pomisao o blaženom i ništa manje plastičnom Džeksonu koji leži u istom sarkofagu, beatifikovan, takođe izložen molitvama, zakovanim pogledima obožavalaca. Kardinal Džekson Stepinac! Kakva podrugljiva pomisao u svetoj kući. Deformisan i plastičan, nastran i tragičan, Majkl Džekson bi bolje ležao na tom mestu, bolje od kardinala, bolje od Lenjina na Crvenom trgu u Moskvi, bolje od bilo koje sakralne mumije, jer bi efektnije ukazivao na duh vremena i u kom se pravcu kreće taj duh, kuda nas vodi.

Imao sam snažan utisak da obožavanje mrtvaca nije došlo do svog civilizacijskog vrhunca. Religija koja je utemeljena na obožavanju mrtvog boga, u krajnjem stadijumu svog raspada i izopačenja, mora proizvesti tačno ono što kao senka stoji u njenoj suprotnosti. Plastična lutka kontroverznog kardinala sjajila je natdžeksonovskom svetlošću, koja se teatralno razlivala po kičastim božićnim instalacijama (made in China), kojom su savremeni baštinitelji kulta mrtvog boga unakazili sakralnu gotsku arhitekturu hrama. I tada se jedna misao uvrežila u mom umu: katedrale su poput piramida, domovi mrtvih. U galimatijasu svakojakih asocijacija koje su navirale na moj mentalni ekran, krajičkom oka primetio sam jednu damu čija je nestvarna lepota više odgovarala estetici hrama nego pseudosakralna plastična skalamerija džeksonovske provinijencije koja je opsceno ležala na pijedestalu. Naravno, blažena lutka u kičerajskoj kardinalskoj odeždi bila je stvarna, dok je dama već dolazila iz stanja sanjanja. Dozvolio sam sebi luksuz da zaspem na svetom mestu, okružen bogomoljcima, udobno zavaljen na drvenim klupama koje poput malog amfiteatra okružuju kardinalsku mrtvu prirodu. Pa ipak, dama je bila jako stvarna, stvarnija od stvarnosti, nadrealnija od sna, moćnija od života i smrti, starija od sve antike zajedno uzev. Zaista, katedrale su mesta susreta bilo sa bogovima, bilo sa đavolima, sa iskušenjima i mirom od njih. Ovo je bio jedan od takvih susreta. Žena nesvakidašnje prirode prodefilovala je mojom svešću temeljno me protresavši, tako da sam izgubio pojam šta je istina a šta laž, šta je moguće a šta nemoguće.

Pitate se kakve veze imaju tajanstvena dama, moje snoviđenje nad svetačkom instalacijom u katedrali i sama priroda mitološkog fenomena poznatog kao Antihrist? Pa povrh svega još i tragikomična pop figura svetskih razmera – rahmetli Džekson? Proviđenje? Luciferske obmane? Svejedno, jer sve je i jedno i jedno u svemu. Dama je poput Izide stajala iznad plastičnog leša sveca, kao da tu leži mrtvi Oziris koga će ona, budući da je gospodarica magije, oživeti. Kako oživeti nešto što nikada nije bilo živo niti je to trebalo biti? Upravo se to pitanje namestilo kao zamajac jedne spoznaje o konačnom kraju ljudskog sveta kakvog poznajemo. U svetlu te svrhe prisustvo tajanstvene dame bilo je više nego neophodno. Umesto očiju, dva zelena komada leda okivaju me o drvenu podlogu snagom klinova koji su zakovali mrtvog boga za večnost. Odmah sam znao da nešto nije u redu, da nešto nije baš obično, da to nije neka obična žena, ma kako otmena bila. Imala je u sebi nešto od one natprirodne, magijske i reklo bi se dijabolične harizme i senzualnosti. Prva asocijacija bila mi je Asja Hotokalunginova iz romana „Anđeo sa zapadnog prozora“ Gustava Mejrinka. Bila je to neka vrsta božanstva, opskurnog i tajanstvenog, neka opaka prvosveštenica, hodajuća luciferska konkubina u svetom domu. Neverovatno lucidan san. Sve je isto kao i na javi, ista lica oko mene, isti ambijent, isti Majkl Džekson, samo je Ona jedina pojava koja me podseća da je to što mi se dešava zapravo san. To je jedan od onih retkih snova tako slizan i isprepleten sa javom, san zavodnik, san koji rađa fanatizam, san koji stvara čudesa i opake zablude koje vrište: „Video sam svojim očima!“… Ali kojim očima? Očima jave ili očima sna? Onaj koji vidi to nikako pouzdano ne može znati. Moje malo preimućstvo bilo je u tome što sam ja znao. Znao sam da ovo dešavanje ne može biti stvarno, ali sam takođe znao kako je to dešavanje stvarnije od stvarnosti. Ovo je san u kome granica ovog i onog sveta nije toliko čvrsta i neprobojna.

Graciozno i dostojanstveno, suvereno i nestvarno, napravila je nekoliko koraka, primakavši svoje prisustvo blizu moje pojave. Njena mirisna, crna, duga negovana kosa. Njen beo ten. Njene crvene usne iz kojih su virili veliki i beli zubi te pohotni mesnati jezik beštije, njen stas i visina, zelenooki pogled koji zaustavlja dah, misao i vreme... Zaglušujuća tišina. Stvarna kao smrt, sela je pored mene pogledavši me u oči, prodirući duboko, duboko u opskurnost moje duše. Rekla je: „Mi se poznajemo.“

Spontano sam izustio „guf ha šatan“, bez ikakve namere da čudnovatu i privlačnu neznanku zadivim kakvom kabalističkom frazom. Rekao sam to bez ikakvog upliva svesti, automatski, nesvesno, začudivši samog sebe sopstvenim zvukom, mišlju, artikulacijom. Otkud mi samo to pade napamet, da na hebrejskom izgovorim „telo Satane“? Prepoznao sam je, mimo razuma. Znao sam da je znam samo nisam mogao da se setim kako je znam, iako je prvi put u životu vidim, prvi put je sanjam. Pružila mi je desnu ruku okrenuvši dlan prema meni, a zatim i levu ruku. Isprva sam pomislio kako želi da se rukujemo ili možda hoće da me zagrli, međutim, pogledom mi je skrenula pažnju da se fokusiram na njene dlanove. Iako nisam hiromant, mogao sam shvatiti da dva istovetna krsta na Venerinom bregu, kao i dvostruka linija glave na oba dlana, nisu uobičajena pojava. Dok sam prebirao u glavi šta bi to moglo da znači, osetio sam blago drmusanje koje me je pregnulo. Vremešna gospođa me je prekorevala da ne spavam na svetom mestu: „Gospodine, vi hrčete!“

U stanju večitog truljenja, kao vampir u srebrnom kovčegu, ležao je pravi kardinal, pravi entitet čija je jedino moguće ovaploćenje nakazni Antihrist. To je nosilac večnog prokletstva, uživalac beskrajnog poljupca Druge Smrti, tamo dole, na dnu dna, u beskrajnim hekatombama jedanaeste, kako se uvek u literaturi ističe - lažne sfere kabalističkog drveta života. Pritešnjena svom težinom svih svetova, beskrajnim masama tame, gde nikog i ničeg nema, zapečaćena leži crna mumija. Ovo što mislim to su njene misli, koje kao bledi pogani odjek truju moju mentalnu atmosferu gnusnim odrazima. U sarkofagu sa četrnaest pečata svesti, u agoniji večne truleži gde se svaka misao pretvara u crva, a ovaj istruli za tili čas, tvoreći nove crve koji se hrane njegovom gnjilošću, tu ležim bespomoćan i svezan. Kažem ja, i to ja odjekuje mračnim i pustim koridorima moje lobanje, ne dalje od mog nosa. Taj eho kao da rađa neke nove odjeke i tako moje umišljeno jastvo stvara nepodnošljivu buku koja rastvara poslednje iskre svetlosti. To rastakanje svetlosti bića traje beskonačno dugo, kao da sam poboden na koplje vremena. Nema onog unutrašnjeg svetla koje može obasjati moj unutrašnji vid da bih bio kadar stvoriti slike na mom mentalnom ekranu. Sve mi je oduzeto, luč svesti, sjaj bića, sve...

Zakovan i zapečaćen u večnom raspadanju, kao ogoljeni ego, trpim agoniju potpune bespomoćnosti i nepokretnosti, haosa i buke raspadanja duše. Tu sam bačen i okovan, u sarkofagu večnog ljubavnika tame. Iznad mene je sve što postoji, večno nedostupno. Sve je bolje od mene, svaki čovek, svako biće, svaka stvar ili otpadak svake stvari, bića ili čoveka. Zemaljska slina je ontološki superiornija, puž golać, nožna gljivica. Svaku misao koju stvorim vraća mi se neverovatnom žestinom, pa ipak na neki način dozvoljeno mi je da iz takvog nemogućeg stanja trujem one koji su živi, one koji postoje, koji žele… ja koji ništa ne želim jer ne mogu da želim, pošto ne znam šta je želja. Šta znači želeti?

U magnovenju večnog slepila dosegao sam neku vrstu paklenske nevinosti u obliku groteskne golotinje. Nag ležim pred mojim Uništiteljem. Jedino šta sam mogao da radim u haosu misli, svezan i odbačen, poput kakvog Saurona koji okuplja ogromnu moć u potpunoj nemoći, jeste da dam oduška sopstvenoj nakaznosti. Rešio sam da poput kakvog crnog sunca zračim tamom. To mračno isijavanje jeste jedina stvar koju moja ugašena zvezda može činiti. Iz mojih ustiju pokuljala je tamna pohota u obliku zmije. Gusta tama, poput crne zmije, moje je jedino isijavanje. Ja sam onaj koga je tama idealizovala te posadila na tron, na korsu, nazvavši me Korsonom, Koronzonom, Horonzonom, regentom korozivnog trona. Princ tame, savršena ljuštura, savršeno ništa, savršeni medijum i karikatura čoveka! Ne-čovek, anti-čovek, ostatak, višak, otrov procesa života, senka… Taj crni otpadak jeste jedina tvar koju mogu stvoriti, jedina ne-misao koja od mene može poći put treperave zvezde postojanja koja je za čitav jedan ambis daleko od mene. Na toj tananoj frekvenciji izgradio sam kult, zaposevši umove živih i opčinjenih, umove nemirne i samoljubive, umorne bolesne i pohlepne, umove ambiciozne i gladne, umove mržnje i samovažnosti, umove dijabolika i njihovih slugu, umove koje opslužuju moju groteskno otelovljenje u materijalnom svetu.

Onaj koji mi se prvi poklonio, onaj kojeg je Bog obeležio i prokleo da kao senka luta svetom do kraja veka, ušao je u san čoveka koji misli ove misli kao sopstvene. Ušavši u san, ušao je u sećanje, ušavši u sećanje pretočio se u zapis koji sada piše čovek koji se seća. Tako ja delujem kroz ljude. Kajin je moj prvi i jedini ljubavnik. Naša ljubav je zabranjena jer se naše sjedinjenje nikada neće desiti, budući da sam ja nedostupan. Sećam se scene u kojoj predivna, opaka dama koju sam sanjao u zagrebačkoj katedrali, skida sa sebe odeću i uranja u stakleni sarkofag u kome u nekoj vrsti želatina vegetira Antihrist. Tu neverovatnu scenu nikada neću zaboraviti, ne toliko zbog grotesknosti prizora jednog perverznog obožavanja neumrlog ili neživog boga invalida, nego zbog spoznaje ko je i šta zapravo ta fascinantna nastrana dama. Venčanje!

Bio sam šokiran prizorom u kome jedna izuzetno lepa i natčovečanski senzualna mlada žena postiže zadovoljstvo nekakvim trljanjem o nakazno i gnusno telo koje bitiše u stanju večne hibernacije, rođeno u komi, nikada ne iskusivši kakav je zaista svet u kome se otelovilo to biće. Međutim, šokantnija je bila spoznaja ko je zapravo ta nestvarna i očigledno perverzna dama. Njen voljeni, njen odabrani, njen večni muž, groteskno i umobolno sjaji u tami. Nije ni posve muškarac, ali je ona sasvim žena. Dama je savršeni transseksualac. To je deo njene kazne i prokletstva, da obeležena Božjim znakom, večno hoda Zemljom. Rođena je kao muškarac, ali je kao prethodnica trendova, još davno u muklo biblijsko praskozorje, promenio pol.

„Krst je pakao.“ Izustila je drevna Kajinita. U tom trenutku uhvatio sam sebe u viđenju kako se kao kakva raskošna diva trljam o plastičnu svetačku mumiju nadbiskupa genocida. Istovremeno video sam Kajinitu kako se trlja o nesrećnu beslovesnu figuru. Znao sam da je kraj sveta blizu. Znao sam da nastupa ono eshatološko vreme bremenito čudesima. Ludilo opseda. Reptili se bude iz milenarnog sna.

Rekla je: „Postoje četiri vrste ratova: prirodni, ideološki, metafizički i eshatološki. Postoji i peti, nepostojeći rat, ali to se uči na višim stupnjevima gnoze. Dođi, legni do mene….“

Tada sam umro...