Saturday, September 29, 2018

Kodeks drugog stupnja Ordo Explorarum

Iz kodeksa drugog stupnja Ordo Explorarum meni su znana samo tri načela, a iz kodeksa trećeg stupnja nijedno. Pomenuta tri načela glase:
1. Ne odriči se Zemlje, dosezanjem svetlosti iskusićeš najcrnju tamu.
2. Samoću duhovnu prihvati kao dar nebeski.
3. Na putevima osvajanja slobode, seti se i opominji - tanka sena nužnosti zove se Satana.

Prvi stupanj kodeksa Ordo Explorarum nalazi se na ovom linku Kodeks Solarnog reda

Već sam pisao o kosmičkoj samoći koja proizilazi iz usvajanja kodeksa Ordo ExplorarumTa samoća je sveobuhvatna i jeretična za svaki vid duhovnog delovanja koje podrazumeva zajednicu. Vitez samoće je poput zvezde. On jeste zvezda. Tek iz veoma udaljenih perspektiva moguće je sagledati obrise istinske nebeske zajednice kosmičke samoće. Ona se ogleda u harmoniji svemira i zvezdanih putanja. Ako znamo šta je i gde je ishodište zvezdanih staza, znaćemo kako nešto jeste uprkos tome što nam sve govori da to nije. Oni koji zemaljske zajednice projektuju na nebesa, za mene su redom svi satanisti – u pežorativnom smislu. Oni koji kosmičku samoću projektuju na zemaljsku ravan, braća su u metafizičkom smislu. Nebo se hrani krvlju krsta, Zemlja se hrani oštricom mača.

Tuesday, September 25, 2018

Bordel biomehanoida - (by Dorijan Nuaj)

"Serpentes" Paulo B. Negrao
Stajao sam podignute glave, ruku ispruženih ka zvezdanim visinama, nameran da dohvatim beskraj i obgrlim jednu daleku čežnju koja se tada rađala u meni. Moje drago stvorenje je otišlo u svoj zvezdani dom, ostavljajući me da se odeven u ljudsku kostret suočim sa kosmičkom samoćom. Iza mene je ostao jedan volšeban dan na Zemlji, dan koji me je temeljno i nepovratno promenio, načinivši me najsrećnijim i najtužnijim čovekom na svetu. Ispijajući jutarnju kafu i uživajući u mirisima i zvucima ranog proleća, nisam ni slutio na šta će izaći taj dan i kako će se završiti. 

Kao i obično, sedeo sam u vrtu iza moje kuće, lepo ušuškane na krajnjim granicama prostrane gradske periferije. Zujanje insekata, usamljeno lajanje po kojeg psa, i tu i tamo prolazak nekog automobila ili pešaka. Mir nestvaran ali tako čest na obodu šeste zone. Gutljaje kafe smenjivale su duge pauze, prožete dubokim udisajima domaćeg duvana. Oštra duvanska aroma mešala se sa svežinom jutra, utihnjujući moje misli i ostavljajući me da slobodno vrludam pogledom po retkim belim oblacima, ranom baštenskom cveću, travkama i marljivim insektima. 

Iznenada pomislih kako je došao pravi trenutak da konačno odradim jedan posao koji tako dugo odlažem. Trebalo je da mojim tajanstvenim poslodavcima sačinim izveštaj iz erotokomatoznog kalifata. Moje poslodavce veoma zanimaju moji noćni doživljaji, za koje ne mogu tvrditi a ni poreknuti da nisu ili jesu snovi, ponekad lucidni, a ponekad utopljeni u sanjačku (ne)svest. Nekoliko godina sam radio za njih, zapravo znajući samo dvojicu, a ne i čitavu mašineriju koju oni predstavljaju. Prvi od njih bio je čovek kome podnosim izveštaje, moćni Državni Sekretar Juzbaša iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Drugi je bio bezlični potrčko, koji je glumeći kurirsku službu svake druge nedelje svraćao do mene; predajući mi paketić i gotovinu, zauzvrat je dobijao moj izveštaj o dešavanjima sa tih noćnih putovanja. Tako je tekla naša saradnja. Zanima vas šta je bila sadržina paketića koji mi je dostavljao Juzbašin kurir? I otkud sam se uopšte našao u takvoj opskurnoj kombinaciji, radeći nešto za šta sam slutio da je ilegalno, ali ne i da je toliko zločinačko i izopačeno, kako sam kasnije tog istog dana saznao, uvidevši da sam se uhvatio u kolo sa jednim opakim kriminalnim iluminatskim kartelom? Polako, doći ću i do toga.

Pošto sam osetio nadolazak stvaralačke energije, prionuo sam na posao, fokusiran i ostavljen na miru od svih mogućih i nemogućih nuspojava, koje se vazda vrzmaju oko kreativnog međunožja svakog prosečnog a kamoli natprosečnog stvaraoca. Izveštaj je počinjao ovako: 
„Noćas me je pohodio rahmetli Bard. Došao je i doneo sa sobom svilenu bubu, koja se učaurila na zidu moje sobe. Čaura je rasla i rasla do nemoralnih dimenzija, i onda je najednom počela da se meškolji. Iz bubine lutke izašla je Bardova sukuba. Bard je rekao: Probudićeš se u zemlji čuda. Devojka vampirske senzualnosti i čudnovate neljudske lepote pridružila nam se ispod mojih purpurnih svilenih čaršava. Iz duboke pozadine dopirao je nežan zvuk galaktičkih gusala. Naše usne smenjivale su se na nargilama ljubavnog opijuma. Udovi su nam se preplitali po svim stranama sveta od tananih svilenih niti. Nisam uspeo zadržati seme, ali ne žalim...“

I taman kada sam podigao pogled, tražeći novu dozu podstreka nikotinskih isparenja, krajičkom oka spazih kako na mom baštenskom stolu graciozno i odvažno, poput kakve valkire, stoji nekakva čudnovata i veoma zanimljiva buba. Nikada u životu nisam video takvu bubu. Obično bih insekte povezivao sa nekakvim paklenskim nužnicima i bezdanskim raspadanjima onoga što beše svetlost, ali ovo nije bila takva buba. Njena pojava zračila je energiju neverovatnog spokojstva i harmonije. Bio sam za trenutak opčinjen nesvakidašnjom pojavnošću nečeg drugačijeg, tako dalekog od svega ljudskog i podljudskog. Tišina je iznenada podigla neprobojne zidove oko moje glave. Njihova težina bila je prevelika za moju krhku podatnost predvorju eshatološke tišine u čijoj se muklosti iščekuje rika bogova. Bilo je to biće nestvarne beline, koje se šepurilo u bistrini mojih jutarnjih snoviđenja. Bela buba!

Buba je ušla u moj vidik i zaposela mi pažnju dok sam se upirao da se setim lika moje dražesne ljubavnice, koju mi je u sinoćnjem dešavanju darovao Bard. I baš tada desilo se to čudesno poklapanje, podudarnost svetova, čime je u mojoj svesti došlo do spajanja fascinantnog insekta i nestvarne lepotice. Adonaj... tiho šapnuh. Sama reč Adonaj došla je kao polusvesna artikulacija dubinskih slojeva mog bića, označivši jedno suštinsko i potpuno prepoznavanje simetrije sinhroniciteta. Adonaj, bela buba i dražesni lik, istovremeno su nagrnuli u moju svest. Bilo je to i previše...
Hiroshi Shinno
Ne znam koliko dugo sam ležao bez svesti. Probudilo me je drmusanje kurira, koji se iznenada pojavio van redovnog protokola naše saradnje. U bunilu mu rekoh kako nisam dovršio izveštaj, na šta je on odmahnuo rukom, zatraživši od mene da se spremim i pođem sa njim, jer njegov šef ima naprasnu potrebu da se vidi sa mnom. 

„Sada, kada sam često obuzet mračnim mislima, žalim što nisam intenzivnije uživao u mladosti, nego sam se prepuštao mračnim mislima. Kada još više ostarim i potpuno budem obuzet mračnim mislima, u meri njihove opipljivosti, tada ću žaliti zašto sada, u poznim srednjim godinama, ne uživam u životu nego uranjam u te teške pogane mračne misli. Kada umrem i sam postanem mračna misao, tada ću poput demonske senke opsedati nekog, konačno uživajući u životu koji halapljivo ispijam. Ko uživa, ne žali ni za čim.“ Bio je to uvodni monolog večito teatralnog i magnitudnog Sekretara Antonina Juzbaše. Njegov kabinet odavao je auru moći. Stajao je pored prozora, leđima okrenut od vrata, zagledan u bezlično blještavilo sunčanog isijavanja po kome je mentalno iscrtavao svoje planove, kombinacije, kalkulacije, mahinacije, manipulacije, operacije, rotacije, satoracije, arepocije, tenetacije... Njegovo srce bilo je zaključano u njegovom umu, koji je takođe bio pod ključem jedne užasne, onespokojavajuće tajne, grozničavog delovanja, stalnog opreza i besprekorne izopačenosti. Zatim se okrenuo ka meni, upućujući mi blagi perverzni smešak, jedva uobličen na rubu desnog kraja tih stisnutih usana. 

„Mladiću,“ obratio mi se, „ako ste primetili, danas je poseban dan. Znate li zašto je danas tako poseban dan?“ Odmahivao sam glavom i slezao ramenima, zbunjen promenom protokola i nesvakidašnjim ispoljavanjima gospodara Antonina. 
„To je zato što je sinoć bila posebna noć.“ Razrogačio je oči, pokušavajući da od mene izmami reakciju kojom bi potvrdio svoju aluziju. 
„A znate i zašto je sinoć bila posebna noć?“, upita on, uz kraću pauzu, odmeravajući moju reakciju na svaku njegovu reč i usputnu grimasu, koja je trebalo da tim rečima pruži dodatnu težinu. Opet sam nemušto slegao ramenima.
„Pa zar je moguće da ne znate, mladiću? Setićete se. Pozvao sam Vas jer ste Vi jedan od naših najdarovitijih psihonauta. Vaši izveštaji su oho-ho. Veće je zadovoljno Vašim radom, objektivnošću i lucidnošću Vaših zapažanja i stilom izražavanja.“ 

Crne i mutne oči Državnog Sekretara naglo su dobile neki neočekivani i životinjski sjaj. Njegovo lice zračilo je nadljudskom strašću. Fiksirao me je pogledom i iznenada upitao da li bih želeo da se upoznam sa izvesnim gospodinom iz porodice Rotšild? Zanemeo sam od iznenađenja. Lice patricija Antonina Juzbaše bilo je ozbiljno i odlučno. Nije ni sačekao moj verbalni odgovor, pročitao me je netremice gledajući u moje levo oko. Zapravo, to nije bilo ni pitanje, nego jednostavno komanda, upakovana u oblandu kurtoazne konvencije. Tek tada sam na njegovom reveru primetio amblem ruže, ali ne one mirisne i mistične, tajanstvene i opčinjavajuće. Umesto te poznate i izvikane ruže, sa njegovog revera sjajila je neka posve drugačija ruža. Bila je to ruža Bafomitrasa. Prisustvo te ruže na reveru neke osobe, ili u njenom astralnom otisku, najavljuje ozbiljna iskušenja. Svaki trenutak bitisanja njenih nosilaca jeste ispoljenje jedne veoma fokusirane namere. Oni su majstori pokretanja i obrtanja stvari, fenomena i procesa, majstori igre i raspolaganja moći. Takav je čovek bio moj dobrotvor, sponzor i diler, anđeli ga pratili na Večni Istok - Antonin Juzbaša - Adeptus Mirabilis.
Obreli smo se u bordelu biomehanoida u ulici Majke Jevrosime. Bordel je bio samo paravan za mračnu operaciju eksperimentalnog korišćenja novih oblika droga. Snabdevanje je obezbeđivao lično Državni Sekretar i patricija Antonin Juzbaša, preko kupler-majstora madam gospođe Majke Jevrosime i njenog sina Unuka Majke Jevrosime. Majka Jevrosima je bila otmena madam, krajnje ozbiljna i sa manirima, negovana i diskretna. Njen sin Unuk, bio je majstor ugođaja. Umeo je posetioce bordela i uživaoce njegovih droga da dovede do savršenstva doživljaja i besprekornosti ugođaja. Neverovatnim drogama snabdeo ga je Sekretar Juzbaša. Doduše, modeli bordelskih biomehanoida bili su zastareli i rashodovani. Dopremani su iz elitnih agencija za odgovornu i održivu poslovnu kooperativu koje sada koriste napredne bioničke hibride, ali za razliku od tih seksualnih mega marketa, kod gospođe madam Majke vladala je domaćinska atmosfera. I cene su bile domaćinske. Pola sata oralno-klasično 30 kriptokredita, petnaestominutna turbo kombinacija 15 kriptokredita, samo oralno na brzaka 10 kriptokredita, sat 50 kriptokredita, erotska masaža 55 kpkd. Perverzije, pising, S-M, igrice i ostale rabote svakako su bile u ponudi, ali cene nisu prelazile 100 kpkd. Biomehanoidi su uredni, čisti, podmazani, malo rasklimani, ali su čuveni majstori, opslužitelji domaćinskih javnih kuća, vešto i redovno obavljali svoj posao održavanja. Iz tih razloga je taj bordel bio dostupan nižim srednjim slojevima, prostim oženjenim ljudima, što je obezbeđivalo mir i diskreciju. Otud je bordel bio pogodan za vrbovanje saradnika i korisnika proizvoda i usluga bizarne narko mreže.  

Udobno sam se uvalio na stolicu koja je imala držače sa strane, tako da sam mogao sedeti raskrečenih nogu bez gaća, sa polnim organima koji nesputano i ustreptalo landaraju kubičnom prostornom dimenzijom crvene sobe bordela biomehanoida. Dok sam iščekivao dolazak naručene konkubine, čiji je vintidž himerični stil uzbuđivao napredne korisnike poput mene, sasvim slučajno spazio sam istu onakvu čauru svilene bube, kakvu mi je u sinoćnjem događanju darovao Bard. Osetio sam neko divlje uzbuđenje, vihor kako se dovlači sa desne strane. Larva je počela da se meškolji i nadima na gornjem kraju, gde se i raspukla nakon par sekundi. Kroz taj procep započela je da kulja želatinasta masa, za kojom su krenuli da izlaze dugački, krupni i snažni pipci, kojim je ono što će uskoro izaći opipavalo podlogu. Uhvatila me je panika. Nisam mogao da prizovem u sećanje trenutak kada su me drogirali, jer sam ostatkom svojih poslednjih iskrica razuma prepotstavljao da je ovo neka vrsta halucinacije, koja je nastupila kao posledica delovanja Juzbašine droge. Međutim, nikako se nisam mogao setiti trenutka kada sam i na koji način uzeo bilo kakvu drogu. Od kada sam ušao u bordel, zajedno sa Juzbašom i njegovim pratiocem, ništa nisam okusio, a i bio sam sve vreme u njihovoj neposrednoj blizini. Isto tako ništa nisam konzumirao ni u Juzbašinom kabinetu, iz kojeg smo, nakon kraćeg razgovora, prosto izjurili. Gnusna prikaza je već izbacila nekoliko pipaka, i počela lagano da izvlači svoje crno, dlakavo i sluzavo telo. Neki nestvarni, unutrašnji bordelski vetar je prostorijom raznosio snažan miris koji je podsećao na benzin, i koji me je sve više omamljivao. Nisam više bio siguran šta je stvarno a šta sanjano ili ishalucinirano. Nisam više bio siguran ni ko sam ja, šta zapravo radim, šta je prošlost, šta sadašnjost a šta budućnost. 

Iznenada sam se setio silaska u podrum zgrade Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Setio sam se Juzbašinih doskočica, koje su poprimale vidljiv oblik čim bi on nešto rekao. Tako na primer, setio sam se vrckave brkate prikaze u masonskoj keceljici i sa tesnim brushalterom, iz kojeg su pucale do ispadanja velike kubične orgazmotronske bradavičaste sise, čim je Juzbaša, cerekajući se, procedio: „nagužena gerontodomaćica“. A potom sam se setio da smo iz lifta, koji nas je sa juzbašinskih kabinetskih visina spustio u kakve nestvarne katakombe, ušli u subkognicijski andervorld (odakle mi uopšte ovaj izraz?) koji je zapravo jajovod jednog čudesnog i čudovišnog magnamaterinstva. Pa ipak, i pored svega toga, nikako nisam mogao da se setim šta je tačno prethodilo ulasku u bordel, niti uzimanja bilo kakve droge, pića, cigara, džointa, abramelinovog ulja, pomade ili nečeg sličnog.

Iz tog grčevitog prisećanja trgao me je vlažan poljubac opojne plavoveđe grotesknosti. Stvor sa osam dugih, crnih nogu, optočen egzoskeletom, koji je otkrivao prelepo mlado žensko lice, nalik kakvoj anđeoskoj prikazi. Njene pune usne, njen mesnati jezik beštije, njeni beli krupni pravilni zubi, njen blistavi pogled i dražestan osmeh. Pomilovala me je kandžom bogomoljke i probola pogledom, sve do tresetišta moje namučene duše. O bogovi! Trenutak dug kao beskraj. Potom se egzoskelet otvorio sa prednje strane, i iz njega je izašlo prelepo žensko telo, koje je i dalje crnim nitima, duž kičme, bilo vezano za oklop velikog insekta. Kao da je insekt iz svoje nutrine porodio prelepu devojku, držeći je snažnim nitima vezanu za sebe, ili kao da je ona izašla iz kakvog čudovišnog skafandera ili sarkofaga, držeći se tek dovoljno da se ne otkači a da se ipak slobodno kreće. To je bila ona koju mi je sinoć darovao Bard. Njena topla vlažna ruka milovala me je svuda po telu. Potom je rekla (oh kakav je to bio nežan ženstveni glas):
„Život ekscentrika jeste jedan niz savršeno uklopljenih apsurda.“ Ispustio sam seme, ali nije mi žao...  

Uporedo sa mojom ejakulacijom, čitav ambijent se promenio. Iznenadno i vrtoglavo, našao sam se u crvenoj viktorijanskoj sobi, prošaranoj zlatnim detaljima. Sekretar Juzbaša me je obredno držao pod desnom miškom. Tada sam u dnu prostrane sobe primetio markantnog starijeg gospodina svetle puti, lica prošaranog staračkim pegama, orlovskog nosa i buljavih plavih očiju. Bio je to baron Jakob Rotšild lično! Prišli smo mu malo bliže, kada je rukom dao znak da sednem na jednu stoličicu bez naslona, ali veoma luksuznu, presvučenu u crveno i sa pozlaćenim nogama. Ništa nije govorio, samo me je netremice posmatrao. Juzbaša je bio gotovo neprimetan, poput kakve aveti, trudeći se da nikakvim gestom, pokretom, čak ni dahom, ne remeti koncentraciju svoga Gospodara i dobrotvora. Seo sam i sklopio oči, savršeno iščekujući. Osetio sam dah Gospodara i njegovu ruku na mom desnom ramenu. Rekao je:
„Iznuda kristeos“. Zaključno sa tim rečima sam osetio oštar bol između kičme i desne plećke, kao da me je nešto probolo. U tom trenutku soba se zavrtela a mene je uhvatila iznenadna slabost, tako da se stropoštao sa stoličice. Padajući, jedina misao koju sam imao bila je devojka-buba, koju mi je darovao Bard.
Probudio sam se u zemlji čuda, ležeći na velikom okruglom krevetu, u postelji od svile poslednjeg kineskog cara. Bard i devojka iz čaure svilene bube sedeli su pored mene, zagledani u moje beskrajne otapajuće snove. Bard je nosio periku evropske gospode iz XVIII veka, dok je Bezimena Devojka bila odevena u prozirne velove sačinjene od sjaja Neizrecivog. 

„Mladiću,“ započeo je svoju besedu moj dragi prijatelj i dobrotvor iz sveta sanjanja, poznat kao Bard, „mesija novog eona doći će kao Reč, nestvarno i tiho, gotovo kradomice, kao kakav tajni plam, kao šapat i snoviđenje.“ Potom je otvorio proročku Crvenu knjigu i ukazao na sledeći iskaz: „Jer unutar nje postoje Tri Ranga, Samotnik, i Ljubavnik, i čovek Zemlje.“ Potom je dodao:
„Vaše buđenje nikada neće biti završeno, i naći ćete se licem zabijenim u zid ništavila ukoliko ne budete birali mudro.“

Bezimena Devojka se dodirnula između nogu i prinela mi prste ispred nosa i ustiju. Osetio sam predivan miris, nalik mirisu neraspalog sveca, čije purpurne radijacije natapaju mučenički ćivot. To je taj miris za kojim sam oduvek čeznuo. Potom je usledila sveta konzumacija...

„Bezimena Devojka je napredni transhumanistički bionički biomehanoid, stvoren od transseksualnog lica sa posebnim potrebama, uz primesu genetskog materijala svilene bube. Preciznije: nabudženi insektoid mongoloid trandža, na koga smo veoma ponosni.“ Bio je to glas jedinstven i poznat, glas nezaboravan i opčinjavajuć, glas koji je spoj neviđenog i nečujnog, glas anđeoske harizme, koji je u sebi utapao apolonsku pojavu vascelog Barda i dijaboličnu suštastvenost Državnog Sekretara i patricija Antonina Juzbaše. Sada već Bard Juzbaša nastavio je: 
„Tvoja sveta konzumacija dovela je do prelivanja svetova i Mi, Bard Juzbaša, postigli smo jedinstvo i celovitost našeg bića. Sada smo Jedno. Svet noćnih dešavanja i ovaj svet preispoljnih vulgarnosti deli nevidljiva uska granica, kojom caruje jedno strašno nebiće a koje zovemo Lovac. Ti, ti si zaista oho-ho mladić, jer si prošao pored Lovca a da ga uopšte nisi primetio. To je jedinstven slučaj. Mi sami to nismo mogli učiniti, ali si ti učinio to za nas. Otvorio si puteve i sada je stvarnost drugačija nego što je ikada bila.“

Juzbaša koji je Bard pljesnuo je rukama, i zastor iza njegovih leđa rastvorio se, otkrivši mizanscen jedne nestvarne predstave u bordelu biomehanoida. Bila je to živa vizija pod ružom Bafomitrasa. U katakombama ispod Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, u nedogled su se pružali kazamati, u čijim su kavezima bitisali najopsceniji modeli svete nakaznosti i degeneracije ljudskog materijala. Juzbašine gerontodomaćice opsluživale su ovaj humanoidni bestijarijum, povremeno izlažući njegove žitelje raznim vrstama stimulacija, u cilju ekstrahovanja lučenja njihovih žlezdi, znoja i drugih telesnih izlučevina od kojih su spravljani eliksiri. Od tih eliksira pripremani su halucinogeni kokteli, koji su deljeni saradnicima, preko bordela madam Majke Jevrosime i njenog sina Unuka iste. Saradnici nisu bili samo potrošači njihovih eliksira i klijenti njihovih kurvi, nego polaznici jednog moćnog i tajanstvenog okultnog reda, čije su spoljašnje manifestacije bile visoka mafija, duboka država, duboka masonerija i duboka Crkva. 

Bard Juzbaša, u kombinezonu nagužene gerontodomaćice, i Bezimena Devojka, uvijali su se oko mene, milujući me i mažući mirišljavim uljima. 
„Opera rotas!“, šaputao je Bard Juzbaša. 
„Vinum sabati!“, odgovarala je Bezimena Devojka. Lizao sam njene dražesne prste, natopljene svetim sabatskim vinom njenog međugnozja. U tom ekstatičnom pijanstvu tiho i nenametljivo uobličavao se trostruki izbor, baš onako kako je sugerisala Crvena proročka knjiga. Otkucavao je čas razrešenja moje sudbine. Bližio se trenutak odgovora na samospoznajno pitanje: jesam li ja Pustinjak, Ljubavnik ili čovek Zemlje? Najednom, Bard Juzbaša se povukao iza koprene stvarnosti. Ostali smo samo Devojka Bezimena i moja palacajuća seksualna gorljivost. Kako se sve na podijumu inicijacijske predstave promenilo, tako sam opet uhvatio sebe kako raskrečen visim na bordelskoj stolici za gnostičku praksu seksualnog ponižavanja. Nestvarna, crvenokosa, savršeno simetrična, idealnih proporcija, bez ikakvog traga od početnog mongoloidnog transseksualnog transhumanističkog insekta, četvoronoške se približavala mojoj genitalnoj čakri. Vrh njenog mesnatog jezika beštije zatitrao je jednu posebnu nadražajnu tačku između mojih testisa i analnog otvora. Zatim su se, iznenada, moji testisi našli u njenim ustima.

„Čovek Zemlje je potpuno predan Boginji. Ne možeš biti njen ljubavnik a da ne žrtvuješ najljubavniji deo sebe.", odnekud je dopirao Bard-Juzbašin glas. Dok su moji testisi u njenim ustima vibrirali pod talasima jednog božanskog sisalačkog ritma, u svesti mi se predočavala predstava o meni kao čoveku Zemlje, o životu u jednoj asketskoj pokori. Bezmud je asketa. Ne, nisam želeo to. Nije to moj život. Nisam to ja. I kao da je čula moju misao, Devojka Bezimena se uspravila i usmerila pogled ka mom srcu. Njena desna šaka se preobrazila u nekakvo dugačko sečivo kojim je urezala krst na mojim grudima. Dok se krv cedila, opet sam začuo Bard-Juzbašin glas: 
„Ljubavnik je žrtva Ljubavi. Njegovo je srce obavijeno zmijom. Ona će ga proždrati.“ Tada na moj mentalni ekran pokuljaše prizori actečkog rituala vađenja srca. Već sam video scenu mog žrtvovanja na podijumu crvene sobe bordela biomehanoida ovog poludelog iluminizma. O ne, nisam želeo ni to. I tada je Devojka Bezimena izvadila veliku kamu i presekla sve niti koje su me vezivale za submisivnu stolicu robova pokornih. Uhvatila me je za ruku i odvela u krevet na kome smo strasno vodili ljubav. Svaki njen poljubac zvučao je kao zveket enohijanskih ključeva. Ispustio sam seme, ali ne žalim.

„Ko si ti?“, upitala me je iznenada Devojka Bezimena, i to takvom frekvencijom, da se umalo nisam onesvestio. Stao sam zadubljen u prazninu, iz koje sam očekivao odgovor na postavljeno pitanje. 
„Ja, ja...“ mrmljao sam, gotovo očajnički, „ja sam onaj koji ispušta seme.“ Zujalo mi je u ušima. Preostao je još samo jedan izbor, a ja sam bio onaj koji ispušta seme. Slatko se nasmejala zagrlivši me toplo i nežno. Prešla je rukom kroz moju kosu, pogledala u moje levo oko, izustivši posebnom intonacijom: 
„Da, to si ti, Onaj-koji-ispušta-seme.“ Tada sam doživeo neku vrstu prosvetljenja. Čitavo moje jastvo našlo se u toj rečenici, iskazu: Onaj-koji-ispušta-seme. Kakvo magijsko ime! Kakva formula identiteta! 

Devojka Bezimena je uzela moju desnu ruku i u nju posadila onu veliku kamu, upitavši me: 
„Znaš li ko je Onaj-koji-ispušta-seme?“ Dok je moja desnica stiskala balčak, moj um je grozničavo preturao po praznini. Izgubljen i očajan zagledao sam se u njene božanske smaragdne oči, koje su isijavale moć Velike Majke od koje sam tražio pomoć. Osećao sam snažnu teskobu prožetu jednom ekstatičnom opijenošću. Nesvesno sam levom rukom trljao vrat, kao da želim tim činom odagnati nesnošljivost osećanja povodom mog položaja. Zatim je Devojka Bezimena uhvatila moju desnicu kojom sam držao kamu i podigla je u visini mog vrata, tako da je hladno sečivo dodirivalo moju jabučicu. Šapnula je na moje levo uvo: 
„Onaj-koji-ispušta-seme je Bezglavi, Akefale.“

Mrak. To je bilo to. Sada je sve postalo jasno. Ja sam Pustinjak. Ja sam Onaj-koji-ispušta-seme, Bezglavi. Ja sam Onaj-koji-je-samom-sebi-odsekao-glavu! Nisam oklevao ni tren, jer moj život sa glavom na ramenima postao je nemoguć i nesnošljiv. Samousekovanje glave bio je jedini mogući i logičan izbor. Hitrim potezom, za koji sam dobio neku nadljudsku snagu, odsekao sam sebi glavu. Dok je krv liptala niz moje obezglavljeno telo, ono je nestvarno stajalo, držeći u jednoj ruci glavu a u drugoj kamu. U magnovenju čuo sam anđeosko pojanje biomehanoida... AkefaleAkefaleAkefale...
I taman kada sam podigao pogled tražeći novu dozu podstreka nikotinskih isparenja, krajičkom oka spazih kako na mom baštenskom stolu graciozno i odvažno, poput kakve valkire, stoji nekakva čudnovata i veoma zanimljiva buba. Nikada u životu nisam video takvu bubu. Oduševilo me je i raznežilo to majušno stvorenje. Po prvi put u životu osetio sam neku vrstu povezanosti i empatije sa nekim insektom. Obično je to za mene gamad koju trpim u dvorištu, ali ne i u kući. Međutim, ova buba, do sada neviđena i meni nepoznata, bila je nekako dražesna. Ispružio sam prst ka njoj lagano je dodirnuvši. Začudo, ona nije pobegla, samo me je ispitivala pipcima. Nakon par sekundi uspuzala je na moj prst. Tu je stala i nije se mrdala. Gledao sam je tako netremice. Trenuci su prolazili, minuti su se slivali u sate, sati su se pretakali u dane i nedelje, ovi u mesece i godine. Godine su se topile u vekove i milenijume. Požnjeli smo letinu eona. Moja buba i ja. Kako su pored nas promicali vremenski ambisi, tako je naša veza, naša stopljenost bila sve čvršća i čvršća. Zagledan u bubu, krajičkom oka posmatrao sam večnost i slutio beskraj. Zagledan u bubu pretvorio sam se u prah, našavši se na kristalnim pločnicima jednog dalekog, nestvarnog grada, van svih mapa i putokaza. Zagledan u bubu, krajičkom oka posmatrao sam taj nadrealni grad i njegove vetrove, njegove senke i svetlosna prisustva, njegove kupole i široke bulevare, njegovu savršenu simetriju i superioran sklad. 

Prošlo je mnogo od kada se vreme pretopilo u ne-vreme, u jednu zaglušujuću tišinu. Nisam primetio da je jutro zamenilo podne, a podne polako postalo suton. Već sa pojavom prvih zvezda na mladom noćnom nebu, buba se iznenada protresla, raširila krila i vinula put treptave noćne sfere. Potrčao sam za njom, ne želevši da je izgubim. Vikao sam za njom: „Bubo! Bubo! Vrati se!“ Plakao sam očajan, uspaničen i beskrajno tužan jer me buba napušta. I kada se našla iznad moje glave, tek tada sam uvideo da se ona zapravo pridružila roju takvih buba koje su letele poviše mene. Roj buba je svetlucao čudnim sjajem poput kakvih svitaca, ali takve svice nikada nisam video. Čitav roj se potom izdigao još više i otprhnuo u pravcu Velikog Medveda. I tada sam prisustvovao čudesnom preobražaju roja tih predivnih bića u zvezdano jato. Drage bube su postale zvezde. Bile su to duše biomehanoida. Jedna od njih bila je moja buba, ona čije je ime Devojka Bezimena. 

Stajao sam podignute glave, ruku ispruženih ka zvezdanim visinama, nameran da dohvatim beskraj i obgrlim jednu daleku čežnju koja se tada rađala u meni. Moje drago stvorenje je otišlo u svoj zvezdani dom, ostavljajući me da se odeven u ljudsku kostret suočim sa kosmičkom samoćom. Iza mene ostao je jedan volšeban dan na Zemlji, dan koji me je temeljno i nepovratno promenio, načinivši me najsrećnijim i najtužnijim čovekom na svetu. 

P.S.
Posebnu zahvalnost želim izraziti Aksentiju T2 Novakoviću koji mi je pomogao oko doterivanja ove priče.

Thursday, September 13, 2018

Nova post-antika

Oligarhija je tako temeljno izvršila demontažu ustaljenog sistema vrednosti i proizvodnje svakodnevnog života i standarda u Zapadnom svetu da su očajne i preplašene mase pomislile da im tzv populisti, krajnje desni ili levi pokreti, deluju kao spasonosno rešenje. Sama ta percepcija alternative od strane velikog dela naroda izraz je destruktivnog delovanja globalističke oligarhije. Američki gradovi Detroit i Nju Orleans, kao i veći broj manjih uništenih industrijskih gradova u unutrašnjosti, izraz su raspada jedne paradigme o bogatom i srećnom Zapadu i američkom snu. Pogledajmo samo kakve slike u filmovima i serijama, emituje Holivud, fabrika snova, artikulator ideja, vizija i perspektiva globalističke oligarhije. Smenjuju se prizori katastrofa, ekoloških, geoloških, bioloških i tehnoloških, uvijenih u oblande fantastike, koji zatvaraju horizont budućnosti u kostreti jednog distopijskog i apokaliptičkog postljudskog sveta. Invazije zloćudnih vanzemaljaca, beslovesnih zombija, čudovišta, očajničkog ljudskog otpada, robota itd, smenjuju se na bioskopskim, televizijskim i gedžetskim ekranima. Holivudski proroci kao da prizivaju kataklizmu, nadiranje zla i uništenja, odnosno izgon jedne optimističke slike sveta u budućnosti. I ako do nekakvog povoljnog ishoda dođe, onda to iziskuje prolaženje kroz jedno sveobuhvatno uništenje. Na platnu ljudske mašte više nema optimističkih slika, ne postoji vera u budućnost. Opšti optimizam kraja XIX i početka XX veka, nakon ratnih užasa prošlog i zastrašujućih perspektiva ovog veka, ustupio je mesto opštoj zabrinutosti i pesimizmu. To je suština poruke gospodara ljudske marve. Sada više nije teško zamisliti pretvaranje evropskih gradova, jednog Malmea, Kopenhagena ili Amsterdama u Detroit ili Nju Orleans, jer tako će i biti onda kada oligarhija završi sa Evropom.   

U Praktičnom idealizmu, godine 1925. Richard von Coudenhove-Kalergi kaže:  
"The man of the future will be of mixed race. Today's races and classes will gradually disappear owing to the vanishing of space, time, and prejudice. The Eurasian-Negroid race of the future, similar in its appearance to the Ancient Egyptians, will replace the diversity of peoples with a diversity of individuals."
Similar in its appearance i diversity of individuals nekako ne idu zajedno. Gospodin Kalergi zagovara globalni komunizam. Takve idealističke vizije obično završe kao totalitarizam koji pokušava da prekroji život u skladu sa sopstvenom vizijom. Besklasno globalno društvo jednog pojavnog tipa ljudstva je užas bez premca. Možda bi neko bi na ovakav moj stav uzvratio pitanjem koja je moja ideja? Kako ja vidim društvo u budućnosti? Pa u kojoj budućnosti? Zašto bismo se uopšte bavili tako dugoročnim, utopističkim kalegrijevskim planiranjem budućnosti, umesto da radimo na unapređenju sadašnjosti? Mi živimo sada, a ne za hiljadu godina. Svaka generacija bi trebalo da razmišlja o sebi, o svojim neposrednim potomcima i potomcima tih potomaka, a sve dalje neka bude briga onih koji dolaze. Zamislimo užas da je recimo pre hiljadu godina postojao nekakav Kalegri i krenuo da uređuje budućnost koja čini našu sadašnjost u skladu sa njegovim tadašnjim pogledom na svet! Istorija nas uči da vrle ideje velikih reformatora tokom prolaska vremena postaju užasi koje u praksi sprovode nitkovi. Uvek postoji faktor X. 
Neko bi možda pomislio da tako dalekovido razmišlja elita, te da je zbog napretka čovečanstva nužno postojanje nekakvog totalitarizma ili prosvećenog apsolutizma, ali totalitarizam bilo koje vrste sasvim je u neskladu sa slobodom, a bez slobode nema napretka, ma šta to podrazumevalo, osim ukoliko pojam slobode shvatimo u sasvim uskom smislu, kao slobodi ispoljavanja nagona, ma kakvi oni bili. A sa druge strane, u uslovima klasne i svake druge jednakosti teško je zamisliti postojanje prave, istinske, nekorumpirane, trezvene elite i nekakvog prosvećenog apsolutizma. Neko bi u tom slučaju morao da odskače od mase, a masa je vazda zavidna, ne prašta kvalitet, zatomljuje talenat. Osim toga, kalegrijevska vizija briše svaku tradiciju i kulturu. U takvom okviru ne postoji nikakav smisleni ideal, niti ima ikakve zvezde vodilje, a društveni ideal mora postojati, dok je zvezda vodilja metafizičke prirode, a ne nekakav idealni ovozemaljski društveni projekat. Neko bi rekao da se metafizika ne može približiti neukom narodu te da valja prosvećivati mase, što je, valjda, posao elite, koja bi u kelegrijevskom, odnosno sensimonskom i kontovskom pogledu na svet zapravo bila tehnokratska. Takvo razmišljanje zaboravlja da upravo metafizika prosvećuje i usmerava neuku masu a ne vizija nekakvog nepostojećeg društva projektovanog u daleku budućnost koju dočekati nećemo, a zbog kojeg moramo žrtvovati našu današnjicu. Dimitrije Mitrinović je rekao da put slobode znači da svaka rasa mora doći do svoje suštine. To je prirodni put, ne samo za svaku rasu ili narod, nego za svakog pojedinca. Ne da nas neko određuje u skladu sa svojim ideološkim ili tehnokratskim standardima i vrednostima, nego da sami dođemo do toga ko smo, šta smo i kuda idemo.

Čitava ova rasprava ukazuje na jednu staru dilemu između individualizma i kolektivizma. Tehnokratizam prvo razlaže istorijske i tradicionalne oblike kolektivizma, svođenjem osnovne mere društvenosti na apstraktnog idealnog pojedinca, da bi onda veštački, na osnovu parametara koji predstavljajuu odraz duha vremena i tehnokratskog mentaliteta, uterivali atomizovane pojedince u ad hoc privremene kolektivitete. Time je otvoren put u jedan beskrajni reformizam, slavljenje promena i reformi koje nemaju kraja. Taj utopistički globalistički tehnokratizam, kakav danas praktikuje svetska oligarhija, ima svoje veoma duboke idejne uzore utemeljene u drevnim kultovima. Taj put ima svoju jasnu istorijsku liniju, od aktuelnog Džordža Sorosa, preko Kalegrija, Trockog i Karla Marksa, do Adama Vajshaupta i pisaca Fame Fraternitatis, Martina Lutera, Joakima od Fjore, pa sve do Svetog Pavla i pobornika orijentalnih kultova pozne antike, čiji se uzori gube u dubinama mediteranskog i bliskoistočnog religijsko-magijskog miljea. Naravno, ne možemo staviti znak jednakosti između rečimo jednog Sorosa i njegovog antičkog sunarodnika apostola Pavla, ali možemo uočiti anarhističke crte u onome šta obojica propovedaju. Takođe, sa stajališta opadanja indoevropske autentičnosti, možemo povući paralelu između Hitlera, Staljina i drevnih kraljeva Rima, te reći kako Hitler i Staljin oličavaju krajnje izopačenje i vulgarizaciju načela arijskog duha, baš kao što Soros ili Trocki predstavljaju izopačenje i vulgarizaciju semitskog. Agens vulgarizacije u oba slučaja jeste sekularna modernost. Današnji izrazi drevnih institucija su globalističke organizacije i institucije poput Ujedinjenih nacija, Evropske unije, Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, centralnih banaka modernih država, glomazni državni aparati velikih zemalja, razne svetske asocijacije itd, zatim crkve i verske organizacije, sve do drevnih svetilišta Velike Boginje Majke (u njenim mnogim vidovima) i njenih božanskih muževa i sinova.  
Zastanimo na ovom mestu i pogledajmo kako je čuveni britanski antropolog Džejms Frejzer ocenio uticaj širenja orijentalnih kultova u Evropi:
"Religija Velike Majke, koja je sadržavala čudnu mešavinu sirovog divljaštva i duhovnih stremljenja, bila je smao jedna od mnogih sličnih istočnjačkih vera koje su se u kasnije doba paganizma raširile u Rimskoj Imperiji i koje su, napajajući evropske narode tuđinskim idealima života, postepeno potkopale celokupnu zgradu antičke civilizacije. Grčko i rimsko društvo bilo je sagrađeno na ideji o potčinjenosti pojedinca društvenoj zajednici, građanina državi; za ta društva sigurnost državne zajednice bilo je vrhovni cilj ponašanja, iznad sigurnosti pojedinca bilo na ovom ili na onom svetu. Od detinjstva zadojeni tim nesebičnim idealom, građani su posvećivali život javnoj službi i bili gotovi da ga žrtvuju radi opšteg dobra; a ako bi se ustezali od ove vrhovne žrtve, onda su osećali da čine nešto nisko, jer pretpostavljaju lični opstanak interesima svoje zemlje. Sve je ovo izmenjeno prodiranjem istočnjačkih religija, koje su učile da su opštenje duše sa bogom i njeno večno spasenje jedino ono radi čega vredi živeti; u poređenju sa tim ciljevima, napredak pa čak i postojanje države prestaju biti važni. Neminovna posledica ove sebične i nemoralne doktrine bila je ta da se vernik sve više i više povlačio iz javne službe, usredsređivao misli na sopstvena duhovna osećanja i gajio preziranje sadašnjeg života koji je smatrao samo pripremom za bolji večni život. Svetac i usamljenik, koji zaneseni ushićenom kontemplacijom neba preziru zemlju, postali su u javnom mnjenju najviši ideali čovečanstva, potiksujući stari ideal patriote i heroja koji, zaboravljajući sebe, živi radi dobra svoje zemlje i gotov je da umre za nju. Zemaljski grad izgledao je bedan i za preziranje ljudima čije su oči nazirale božiji grad u nebeskim oblacima. Tako je središte gravitacije, da se tako izrazimo, preneto s ovozemaljskog na zagrobni život, i ma šta da je onaj svet tom promenom dobio, nema sumnje da je ovaj svet njom mnogo izgubio. Nastalo je opšte raspadanje političkog organizma. Spone države i porodice bile su olabavile; sklop društva težio je ka raspadanju na sastavne elemente i otuda vraćanju u varvarstvo, jer civilizacija je moguća samo ako građani aktivno sarađuju i ako su voljni da potčine privatne interese opštem dobru. Ljudi su odbijali da brane svoju zemlju, pa čak i da se množe. U brizi da spasu sopstvneu dušu i duše ostalih, oni su bili voljni da dozvole propadanje čitavog materijalnog sveta koji su poistovetili sa principom zla." (Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str. 18-19)
Ovako sagledavši stvari ne možemo a ne primetiti sličnost Frejzerovih ocena uticaja istočnjačkih kultova na kulturu evropskih naroda sa Ničeovim ocenama hrišćanstva kao još jednog uvezenog istočnjačkog kulta (u tu svrhu preporučujem Ničeovog Antihrista). Asocijalni karakter hrišćanstva je vremenom kanalisan i ograničen kroz moćne srednjovekovne institucije, ali je svakako preživela njegova subverzivnost na psihološkom planu. Takođe, čitajući ove Frejzerove redove ne može a da ne primetimo sličnost dekadentnog antičkog stanja duha pod uticajem orijentalnih kultova sa situacijom kakvu imamo danas u Evropi i Severnoj Americi. Hrišćanstvo više nema tu snagu i ulogu na koje slobodno možemo primeniti Frejzerove reči, ali tu je tzv New Age, tu su razne ideologije poreklom sa levog, ali i desnog ideološkog spektra. Umesto kultova Velike Boginje Majke sada su prisutni oligarsi i plutokratija, globalizatori kapitala, vojnog intervencionizma, medijskog narativa, kulturnih klišea, političke korektnosti, ljudskih prava, migracija bez granica i feminizma. Naravno, nigde nije moguće povući jasnu liniju razgraničenja, jer su se učenja i filozofije pomešale, kako na idejnom planu, tako i u praksi, ali osnovne crte ostale su nepromenjene od antičkih vremena do današnjih dana. Imajući sve ovo u vidu, nema razloga da ne verujemo kako će današnji svet Evrope i Severne Amerike takođe biti uništen i zamenjen anarhijom i mrakom ne novog srednjovekovlja, jer je Srednji Vek označavao poredak, nego nove post-antike.

Monday, September 10, 2018

Magijske pretpostavke američkih predsedničkih izbora

Politički rituali našeg vremena predstavljaju iskrivljeni i karikaturalni odjek davnašnjih običaja i tradicija. Džejms Frejzer je mnogo stranica ispisao o drevnim i primitivnim običajima ubijanja božanskih kraljeva, bogova ili polubogova, navodeći brojne primere iz različitih kultura i epoha. Frejzer je, u njegovoj čuvenoj Zlatnoj grani, pokušao objasniti razloge zbog kojih su drevni i savremeni primitivni ljudi povezivali sudbinu svojih zajednica, porodica, država, sa snagom i vitalnošću vladara. Zato je kraljeubistvo bilo povezano sa sprečavanjem opadanja njegove snage, što bi, u skladu sa verovanjima, sprečilo opadanje snage, plodnosti i vitalnosti njegovih podanika. Istorijski razvoj ljudske civilizacije ukinuo je drevno načelo vladarske virilnosti po kome kralj ili vladar nije mogao biti čovek sa nekom fizičkom manom ili nedostatkom, odnosno neko ko je slab ili bolestan. Kao što sam istakao, tzv primitivni ljudi verovali su da se vladarska nemoć preslikava na opšte stanje naroda, države i prirode, jer ako je kralj nemoćan i bolestan, onda će takav biti i narod. Iz tih razloga je bio ustanovljen običaj ubijanja kraljeva nakon određenog vremena, ne bi li se sprečilo da prirodno opadanje njihove snage zbog starenja ili usled bolesti, ne utiče na vitalnost podanika i poredak u prirodi od čijih pravilnih i cikličnih ritmova društvo ili zajednica opstaje. 

Već nekoliko vekova, u mnogim kulturama postalo je moguće da bolesnik, ludak ili ličnost bez ikakvih kvaliteta, sticajem raznih okolnosti, stane na čelo zajednice ili države. Demokratski poredak je praksu biranja prosečnih mediokriteta ili ispodprosečnih pojedinaca doslovno pretvorio u zakonitost. Današnji vlastodržci u tzv primitivnim ili manje naprednim društvima i zajednicama, kao tip ljudskog materijala, ne bi imali nikakvih šansi da sednu na tron, ne samo neke države, nego ni najmanjeg sela. Frejzer je pokazao kako se čovečanstvo, tokom istorije, oslobodilo magijske svesti, prošavši kroz magijsko-religijsku i religijsku fazu, do današnjeg formalno religijskog, a u biti manje-više sekularnog oblika društvene organizacije. Cena tog oslobađanja jeste uspon mediokriteta. Vrlina, vitalnost i snaga više nisu od suštinske važnosti za izbor vladara, čiji je karikaturalni izraz današnji oblik demokratski izabranog predsednika ili premijera. Umesto snage, vrlina današnjeg demokratskog vođe je podobnost. Naravno, tu ima odstupanja, kada kakva snažnija ličnost nekako uspe da preuzme vlast, ali pravilo duha vremena to ne smatra poželjnim.
Ipak, bez obzira na opadanje kriterijuma izbora vođe države ili zajednice, određeni vidovi kontinuiteta sa drevnim tradicijama, mada u obnovljenom ključu, još uvek su na snazi u praksi određenih zemalja. Najbolji primer za to su predsednički izbori u SAD koji se održavaju prvog utorka nakon novembra, odnosno početkom decembra. Međutim, pre nego što razmotrimo šta bi održavanje predsedničkih izbora baš u to vreme trebalo da znači, podsetimo se, Frejzer je naglašavao da su Spartanci i još neke grčke države, svoje kraljeve birali na osam godina, kada dođe do poklopanja punog Meseca sa kratkodnevnicom ili dugodnevnicom:
"Ako je kod Spartanaca vladavina kralja bila ograničena na osam godina, nameće se pitanje zašto je baš taj period izabran za meru kraljeve vladavine? Razlog ovome verovatno se nalazi u astronomskim shvatanjima koja su određivala rani grčki kalendar. Teškoća dovođenja u sklad Mesečevog vremena sa Sunčevim jeste jedan od stalnih problema koji muči dovitljivost ljudi koji tek izlaze iz varvarstva. Osmogodišnji ciklus je najkraći period na kraju koga su Sunce i Mesec stvarno naporedo, pošto su se, tako reći, utrkivali sve ostalo vreme. Tako, na primer, pun Mesec se samo jedanput svakih osam godina podudara sa najdužim ili najkraćim danom." (Džejms Džordž Frejzer, Zlatna grana, prvi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str 372)
Ovo zapažanje, dalje nastavlja Frejzer, daje osnovu za kalendar koji približno harmonizuje solarno i lunarno vreme. Ovo je bilo potrebno radi potvrđivanja novog posvećenja aktuelnog kralja. Povodom toga Frejzer navodi:
"Tako je, na primer, stari spartanski ustav propisivao da efori svake osme godine, jedne vedre noći bez mesečine, ćuteći posmatraju nebo. Ako za vreme tog posmatranja vide meteor ili zvezdu padalicu, oni zaključe da se kralj ogrešio o božanstvo i razreše ga funkcija, dok mu ih Delfijsko ili Olimpsko proročište ponovo ne povrati." (Frejzer, isto, str 371)
Danas bi to bio impičment. Ovo je bilo potrebno pomenuti kako bi bilo naglašeno ono što proizilazi iz sledećeg Frejzerovog navoda:
"Ali u rano doba je pravilno podešavanje kalendara bilo stvar koja se tiče religije, jer se preko njega doznavalo kad je pravo vreme za umilostivljavanje božanstva čija je naklonost neophodno potrebna za blagostanje zajednice. Stoga nije čudo što je kralj, kao glavni sveštenik države ili kao bog, izložen mogućnosti da bude svrgnut sa prestola ili ubijen pri završetku jednog astronomskog perioda. Kada velike nebeske svetiljke završe svoj tok i spremaju se da obnove nebesku trku, moglo se, sasvim prirodno, misliti da i kralj treba da obnovi svoje božanske snage, ili da dokaže da su ostale neumanjene, pod pretnjom da u protivnom slučaju mora ustupiti mesto snažnijem nasledniku. U južnoj Indiji, što smo videli, kraljeva vladavina i život završavaju se obrtanjem planete Jupitera oko Sunca. Međutim, izgleda da je u staroj Grčkoj kraljeva sudbina svakih osam godina ležala na tasu terazija, spremna da se digne uvis i svrši svoje čim se na suprotni tas stavi zvezda padalica." (Frejzer, isto, str 372)
Kada se u svetlu Frejzerovih navoda vratimo na američke predsedničke izbore, primećujemo da oni padaju u vreme kada Sunce usporava, imajući u vidu početak zime oko 22. decembra kada je na delu suncostaj. Tada se Sunce nalazi najniže u odnosu na horizont tokom svog dnevnog kretanja, što prouzrokuje njajkraći dan i najdužu noć u godini. U mnogim drevnim kulturama to je bilo vreme kada staro božanstvo polako završava svoje postojanje i sprema se da ode u podzemlje, svet mrtvih, nakon čega se ponovo rađa i obnavlja. Dakle, novi američki predsednik u tom kontekstu predstavljao bi ponoćno i zimsko rođenje novog Sunca, egipatskog boga Kefru prikazanog zglavkarom na tarot arkani XVIII Mesec. Dva psa, dva šakala, ili pas i šakal, odnosno vuk i šakal, naposletku dva Anubisa (zavisi od dizajna špila), u tom smislu predstavljala bi dva izbora, dva predsednička kandidata, odnosno dve glavne američke političke partije, republikance i demokrate, a možda i Senat i Kongres, sudsku i zakonodavnu vlast, između kojih se uzdiže novo božanstvo - predsednik SAD! Htonski vodeni element u čijem se okrilju rađa novo Sunce, novi mladi bog, odnosno novi predsednik, predstavlja narod, čije demokratsko odlučivanje, deluje kao eho vodenog elementa. Demokratska stihija je izvikala ime novog boga i on se polako uzdiže iz tame anonimnosti te uzanim putem odlazi do svog božanskog obitavališta - Bele Kuće, čija je magijska delatna moć sabrana u tzv ovalnoj sobi, središnjem svetilištu predsedničke rezidencije. Predsednik se bira u znaku Strelca (geomantijska figura Acquisitio - vidi geomantijske atribucije u tekstovima: Geomantijski alfabet i Geomantija i Ji Đing), čiji je vladar Jupiter, ali je datum njegove inauguracije 20 januar, poslednji dan znaka Jarca (geomantijska figura Carcer), tako da on svoj prvi radni dan počinje početkom znaka Vodolije (Tristitia). Dakle, on biva biran kao Jupiter, dok se kao saturnovski Jarac (karta XV Đavo) priprema za obavljanje funkcije, da bi kao Saturn u Vodoliji (karta XVII Zvezda) preuzeo dužnost i počeo da potpisuje prve predsedničke ukaze. 

Mora se priznati da su adepti državnog obreda SAD genijalno povezali ideju demokratije sa nečim što je usađeno u čoveka, a to je promena indeksa svetlosti i toplote. Od početka zime do početka leta Sunce počinje svoj lagani uspon u odnosu na horizont, kako bi se na leto našlo na najvišoj tački. Dok staro Sunce simbolički umire, narod (geomantijska figura Populus) bira ko će predstavljati novo Sunce, odnosno novorođeno ili obnovljeno božanstvo (Fortuna Maior). Imajmo na umu da se izbori održavaju utorkom, koji predstavlja Marsov dan, te da novi ciklus prirode započinje ulaskom Sunca u znak Ovna, koji je pod vladavinom Marsa (šezdeset dana od inauguracije, a broj 60 odgovara uglu koji obuhvata masonski šestar ili ugao slova A). Tada snaga američkog predsednika ulazi u svoju punu operativnu snagu ulivajući punu energiju u njegov mandat. 
Zanimljivo je iz perspektive predstavljenog simbolizma posmatrati trenutnu borbu unutar američke države povodom predsednika Donalda Trampa, čiji je problematični predsednički mandat započet upitnom izbornom pobedom. Prevedeno na uslove drevnih kraljevstava možemo reći da vračevi i poglavice koji se bune nisu zadovoljni znamenjima koja prate uspon novog kralja. Naime, oni iznose prigovor da je njegova pobeda dobrim delom zasluga delovanja vračeva iz neprijateljskog kraljevstva te da on ne poseduje moć niti snagu da održi blagostanje američkog kraljevstva i poredak prirode. Zato demokratski žreci prorokuju kosmičku katastrofu i sunovrat kraljevstva koje će potpasti pod uticaj zle magije, dok novi kralj iz dana u dan čini nesnosne uvrede bogovima koji bdiju nad kraljevstvom, a što neće proći nekažnjeno po ceo narod. Sa druge strane, pobornici novog kralja uzvraćaju da je proročište (elektorat) povodom izbora kralja izreklo svoj sud i da nije bilo upliva neprijateljskih čini na proročište koje je donelo suverenu odluku da zla žena ne može postati kraljica. Trenutno je kraljevstvo u blagom neredu zbog sporenja i međusobnog bacanja čini između protivnika i podržavaoca novog kralja. 

Wednesday, August 15, 2018

Apokalipsa novog dogmatizma

Sve sam više uveren kako suštinski problem čovečanstva nije pohlepa, niti su to ratovi, mržnja, kapitalizam ili nekakva nepravda, nego u osnovi većine nedaća leži nekontrolisano razmnožavanje sirotinje, kao izraz jednog suženog stanja svesti koje je proizvod brutalne životne situacije u kombinaciji sa inercijom toksičnih tradicionalnih oblika kulture. Neko bi rekao da karma stvara karmu. Naravno, to ne znači kako u onim društvima kojima preti demografsko urušavanje postoji nekakav višak svesti ili bolja karma, ali tu je reč o malo drugačijem fenomenu kojim se neću baviti ovde. Humanisti kukaju kako moramo smanjiti potrošnju, promeniti životni stil i šta ti ja znam, ali nikako da se dotaknu preteće demografske eksplozije neprosvećenih i siromašnih. Kako iskoreniti siromaštvo? Tim pitanjem se bave bezbrojne radne grupe, okrugli stolovi, o tome mudruju razni belosvetski mudraci po prestižnim konferencijama. Donose se programi, agende, sačinjavaju se izveštaji, formiraju budžetske linije ovog ili onog projekta i tako u beskraj, dok se na horizontu gomilaju oblaci prenaseljenenosti i bede. Moj odgovor na taj izazov vodi ka primeni jednostavnog načela: destimulisati razmnožavanje sirotinje! Nema druge. Kako konkretno izgledaju te destimulativne mere, prepustio bih kreativnosti lokalnih vlasti. Angažovana sredstva su vazda opravdavala ciljeve, pa zašto onda ne bi bilo tako i po ovom pitanju?

Ulje na vatru rastuće demografske katastrofe dolivaju oni koji nastoje iskoreniti bolesti, vakcinisati ljude, spasiti što više života, smanjiti smrtnost. Kakva je to apsurdna borba protiv smrti? Oni spasu ugrožene, a bez da se pitaju kuda sa njima kada oni odrastu? Šta raditi sa milionima spašenih? Kako ih prehraniti? Gde ih smestiti, zaposliti? To nije samo odlaganje problema, nego i projektovanje istog u doglednu budućnost. Čemu ta iracionalna samoubilačka humanitarna i humanistička delatnost spašavanja ljudskih života kada se time stvara sve veća i veća gužva i konkurencija nad ograničenim resursima? Takva politika bi imala smisla u uslovima niskih stopa prirodnog priraštaja, ali ne i tamo gde je stopa rađanja neprimerena civilizovanom načinu života. Zapravo, to predstavlja mešanje u prirodni tok. Visoka stopa fertiliteta odgovara teškim uslovima života, pošto računa na visoku smrtnost. Na primer, moja majka je rodila dvoje žive dece, njena majka petoro (od čega je jedno umrlo), majka njene majke osmoro (dvoje umrlo), dok je već majčina prababa rodila jedanaestoro, od čega je tek troje uspelo da ostavi potomstvo! Gubitak je, dakle, ogroman. U uslovima života i adekvatne svesti koji nalažu ovako visoke stope rađanja, napor ka preživljavanju baš svakog potomka jeste recept katastrofe i projektovanja još veće bede budućih naraštaja. Tako se stvaraju pretpostavke budućih ratova i kriza. 
Neko bi povodom ovde iznešenih stavova mogao reći da planeta Zemlja ima neograničene mogućnosti prehrane mnogo veće ljudske populacije, samo kada bi bila uspostavljena pravednija raspodela resursa. Pravednija raspodela resursa!? Takva „planeta Zemlja“ postoji samo u njihovoj mašti globalne komunističke uravnilovke. O tome šta pravedna raspodela u praksi znači ne može se mnogo pročitati. Zagovornici „pravedne raspodele“ zagovaraju solidarnost onih koji imaju sa onima koji nemaju. Nikako ne kažu da bi oni koji nemaju trebalo da prestanu sa daljom proizvodnjom neimaštine u obliku novih naraštaja, koje ne mogu izdržavati, pa ih šalju drugima na izdržavanje, jer im je Bog dao decu, a ne njihovi represivni kulturni obrasci koji ženu svode na mašinu za rađanje dece. Tako bi oni koji su ostvarili nekakav napredak trebalo da od toga odustanu i svoje bogatsvo podele sa onima koji su se nerazumno i neodgovorno razmnožavali do tačke neodrživosti. U tom smislu moj rezon je maltuzijanski (Thomas_Robert_Malthus).

Jedini humani izlaz iz date situacije jeste sveopšte vaspostavljanje kineske politike jednog deteta na svetskom nivou: jedna porodica – jedno dete, i to ciljajući demografski ugrožene regione gde je stopa nataliteta najviša. Mnoge prenaseljene države i regije u jednom trenutku će se urušiti pod teretom sopstvenog stanovništva, a reke očajnih ljudi koji beže tamo gde još uvek ima zelene trave, prerašće u ljudske bujice biblijskih razmera. A kada to počne da se dešava, onda ćemo se naći užasnuti onim što sledi. I to samo zato što je svaki ejakulat nalazio svoj put tačno tamo gde treba. Recimo da je prosečna stopa fertiliteta oko dvoje dece po ženi i da je svuda ujednačena, ne bi bilo toliko siromaštva i očaja, pa samim tim ni ratova, ekonomskih nedaća, niti masovnih migracija. Od onih koji bi da pozivom na solidarnost i humanizam socijalizuju troškove posledica demografske eksplozije svetske sirotinje, nisam čuo apele i predloge kako da se u siromašnim zemljama (ili slojevima društva) smanje razmere destruktivne stope rađanja. Uopšte taj mentalitet sakupljanja „polomljenih stvari“ (broken things), poput mačića, pasa lutalica, beskućnika ili ilegalnih migranata jeste izraz podivljale infantilnosti i prenaglašene emotivnosti jednog od stvarnog života otuđenog čovečanstva. Njih boli nepravda a ne bole ih međunožni uzroci te nepravde, utemeljeni na posve degenerisanim kulturnim obrascima. Pasivan stav prema malignim kulturnim obrascima i vrednostima, zastupnici kulturnog nemešanja (zagovornici multikulturalizma) obično pravdaju nekakvom sumanutom kategorijom kulturnog rasizma. Navodno, bilo kakvo mešanje u kulturu drugih naroda oni smatraju izrazom nekakvog kulturnog rasizma, zapravo rasizma, što nije u skladu sa današnjim trendovima mišljenja jedne dogmatske političke korektnosti. Međutim, oni previđaju činjenicu da je rasizam pre svega ideologija, dakle jedan zaokruženi pogled na svet, a ovde se radi o jednoj krajnje praktičnoj i životnoj potrebi rešavanja suštinskih problema čovečanstva u celini, intervencijom ka suzbijanju kulturnih i običajnih pretpostavki demografske eksplozije. Ekonomski i politički uzroci u tom smislu često su sekundarne prirode i proizilaze iz ideologije te inercije kulturno-vrednosnih i običajnih obrazaca.

Naravno, nisam pobornik podivljalog kapitalizma i beskrajnog bogaćenja. Tu bi trebalo postaviti nekakve ograde te uvesti mere nekog opšteg socijalnog limita (recimo besplatna energija, voda i osnovni set prehrambenih artikala za sve, jer niko ne mora da bude gladan, žedan, bez krova nad glavom i bez grejanja), ali tu vrstu humanističkog ideala moguće je ostvariti samo u uslovima ostvarene kontrole rasta stanovništva. Pri trenutnom stanju opštih društvenih odnosa to nije moguće sprovesti. Dakle, prvo dekonstrukcija toksične tradicije, pa tek onda društvena emancipacija. Zato smatram da neprijatelji ljudske vrste jesu upravo oni u čijem je interesu demografska eksplozija i prozvodnja sirotinje, jer na tome oni zasnivaju svoj model moći (vidi moj tekst: Doba Vodolije i svetski socijalizam). To je jedan od osnovnih uzroka krize u kome čovečanstvo bitiše poslednjih pet vekova. Demografska oseka, demografska eksplozija i masovne migracije samo su posledica opšte svetske krize i nereda. Haos u mikrokosmosu projektuje se na sveljudski makrokomos. U uslovima haosa nikakva sloboda nije moguća.

Saturday, August 4, 2018

Otkrovenje i manifest

1.
Ne znam kakav bi svet bio da je Tijamat pobedila Marduka a Meduza Perseja. Ono što znam jeste da zagovornici današnjih tendencija pre imaju na umu preuzimanje glavne uloge, recimo sa Zevsa na Heru, u kontekstu već postignutog reda Zevsove pobede nad Titanima i Kronosom, nego neznane perspektive i dubine vladavine Magna Mater i aktuelizacije načela Tijamat, Lilit, Hekate ili Kali. Otud je njihova stvar, čitava njihova borba, izraz jedne obmane utemeljene u inferiornim podrumima psihe. Njih pokreće mržnja na Zevsa i njegov poredak, ali bi ipak, ništeći njegova načela i ustanove, paradoksalno hteli zadržati onaj red i sigurnost koji taj poredak pruža. Oni bi Zevsa, po principu tzv pozitivne diskriminacije, zamenili Herom, ali da nekako zadrže tu udobnost života proizašlu iz tog sistema. Oni bi pljunuli na Zevsove metode, osudili bi sva njegova nepočinstva i zločine, ali bi sačuvali svoje fotelje na Olimpu. Oni ne bi rušili Olimp nego bi ga radije uzurpirali i odatle zračili mrakobesjem ludila koje ih pokreće. Na njihovu žalost to nije moguće. Mislim, nije moguće, vođeni jednim izopačenim pogledom na svet i gonjeni infernalnim silama, uzurpirati Olimp a da isti odmah ne potone u dubine Tartara. To više ne bi bio Olimp, ali ne bi bio ni nešto što je postojalo ikada pre, jer ludilo nikada nije bilo osnovno načelo religije ili zajednice. Ideje su poput živih bića, ali nemaju telo, mogu biti podmukle, parazitske, veličanstvene ili moćne. Ponekad, neke zaista dobre ideje, kada se nađu u malignom umu, mogu napraviti pustoš. Kao što reče Entoni Hopkins, u ulozi Odina, u holivudskoj pseudomitološkoj limunadi pod imenom Ragnarok: Asgard, to nije mesto, to su ljudi. Ta izjava jeste istinita, ali samo ukoliko se ima u vidu ljudska zajednica koja drži do olimpsko-asgardskih vrednosti i vrlina.

U tom kontekstu danas je na delu isplivavanje na površinu desakralizovanih profanizovanih, vulgarnih i degenerisanih oblika potisnutog htonskog mentaliteta nastupanjem istorijskog solarnog uranizma. Ono što je nekada bilo kanalisano, danas je sve slobodnije. Ono što je bilo uklopljeno u hrišćanske formule, raspadom snage hrišćanskog stiska u svesti Zapadne civilizacije, sada poput kakve slepe sile besomučno luta psihičkim univerzumom. Imajmo na umu da i širenje hrišćanstva u Evropi predstavlja treći talas asimilovanja neindoevropskih, bliskoistočnih i mediteranskih kulturnih, religijskih, običajnih i mentalitetskih obrazaca. Prvi talas je usledio nakon pokoravanja ne-indoevropskih etničkih slojeva Evrope od strane indoevropskih osvajača. Drugi je učinjen tokom Rimskog carstva, uvozom bliskoistočnih bogova, dok je treći oličen kroz hrišćansku ekspanziju, još jedne doktrine nastale na Bliskom Istoku. Svaki put je status quo uspostavljan na sve nižem kvalitativnom obliku ravnoteže, na štetu indoevropskog elementa. Otud nije ni čudo što su neindoevropski sadržaji isplivali u krajnje degenerisanom obliku onda kada je srušen poslednji oblik ravnoteže oličen u srednjovekovnom panevropskom sistemu. Međutim, bilo bi pogrešno tvrditi da je sve indoevropsko uransko i patrijarhalno, a neindoevropsko shodno tome htonsko i matrijarhalno. Ta podela stvara snažan polaritet i onemogućava uravnoteženo sagledavanje ne samo istorijskih procesa, nego i onoga što se dešava danas. (Povodom ove teme uputio bih čitaoca na Žorža Dimezila, a posebno na njegovu knjigu Drevna rimska religija). Tako je ono što isplivava danas, ne samo povratak potisnutog neindoevropskog, na jedan iščašen način, nego i takođe iščašeno oživljavanje onog načelno titanskog, neasgardskog i neolimpijskog, nemardukovskog i nehorusovskog, bez obzira da li je taj sadržaj poreklom iz indoevropskih ili neindoevropskih mitologija.

Tzv njuejdžeri, pa i oni koji se s gnušanjem odriču takvog određenja, ali koji zastupaju nešto duhovno novo ili ponovljeno, greše što prekidaju svaku nit sa hrišćanstvom. Oni uglavnom dolaze iz okrilja hrišćanske kulture i revolucionarnim činom presecanja svake veze sa tom krvavom religijom mračnih vekova, smatraju da nekako čisti ulaze u novo doba, novi eon, novu paradigmu duhovnog. I zaista, kako je njuejdžizam zapadnjačka moda ili trend, svakako da ima više Zapadnjaka koji to postaju nego ljudi iz tzv trećeg sveta. Oni u to ulaze iz ruševina hrišćanske kulture čije ostatke sa bestijalnim žarom satiru uvek i na svakome mestu. Uostalom, kako mislite da budete njuejdžeri, vikani ili novoeonci ukoliko prethodno niste bili hrišćani? Ne možete biti nešto novo (ili oživljeno staro) ukoliko najpre niste bili ono što ta inovacija ili restauracija nadilazi? Ukoliko u doktrine novog eona ulazi neko iz jevrejskog ili muslimanskog kulturnog miljea, zar nije prirodno da taj prethodno bude mojsijevac ili muhamedanac, ili barem da bude upućen u osnovne koncepcije tih religija? Na posthrišćanskom Zapadu polaznici novoeonskih kultova mahom u to ulaze ne poznajući i prezirući staroeonske formule svojstvene kulturnom miljeu iz kojeg potiču. Hrišćanstvo je tu, fizički prisutno, ne samo kroz još uvek živo sveštenstvo, nego i kroz građevine, crkve, katedrale i manastire, kipove i ikone, brojnu literaturu, kroz orgulje i liturgiju. Upravo je liturgija najbolji način jer se sluša. Liturgija je formula evokacije anđela kroz koju se ukazuje misterija Božjeg Suda (doktrina starog ključa XX). Dakle, njegova energija se može osetiti a smisao dotaći. Energiju novog eona možete uhvatiti ukoliko prethodno uhvatite energije starog eona. Ne možete uhvatiti nit novog eona ukoliko u taj eon uskačete iz duhovnog ništavila raspadnutog kulturno-religijskog ambijenta. Ni iz čega se ne uskače u nešto, nego iz nečeg u nešto drugo. U hrišćanstvu leže odgovori šta sve ne valja sa ovim svetom koji su ljudi stvorili, jer hrišćanstvo je još uvek, najveća svetska religija, ne samo po broju vernika u sadašnjosti i prošlosti, nego i u celokupnosti njegove zaostavštine. Kao takvo, upravo je hrišćanstvo uticalo na oblikovanje sveta u kome danas živimo. Ključevi razumevanja staroeonske doktrine dati su u novozavetnoj Apokalipsi. Zato bi Apokalipsu i Knjigu zakona (AL), trebalo izučavati uporedno, pa čak u to izučavanje uvrstiti starozavetnu Knjigu proroka Jezekilja. Otud su Jezekilj, Apokalipsa i AL, tri različite poruke, metafizički usklađene, ali koncipirane tako da druga prevazilazi prvu, a treća drugu. Istovremeno, te tri knjige možemo označiti i kao ovaploćenja Totove slikovne knjige - tarota. One jesu izraz tarota, ali je i tarot njihov izraz. Kroli je govorio da je njegov Tot tarot svojevrsna ilustracija AL-a. Zapravo, bolji pandan Apokalipsi i Jezekilju bio bi Krolijev vizionarski izveštaj pod naslovom Vizija i Glas, jer Apokalipsa i Jezekilj jesu knjige vizija, dok je AL obraćanje više sile, diktat, te se može porediti sa Kuranom. 

2.

Ne postoji direktna Hristova krvna loza, jer Isus nije imao potomke. Otud je teorija o Svetom Gralu kao simbolu Isusove krvne loze neutemeljena. Umesto loze krvi Isusove, postoji loza krvi njegovog najdražeg učenika, onog kojeg je Isus najviše ljubio:  
A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra njegove majke, Marija Klopina, i Marija Magdalina. A Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci: ženo, eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi. (Jovan, 19:25-27, prevod Emilijan Čarnić) 
Od te osobe potiče apostolska loza svetaca čija krv puni pehar krolijevske Babalon, odnosno apokaliptične Kurve Vavilonske (misterija tarot ključa XI). To nije krv kojom Crno bratstvo pečati pilon. Zato je gralskoj krvnoj lozi (nosioci solarne posude) glava uvek u torbi, jer ima puno onih (vampira) koji bi da se dočepaju te krvi, pa ipak oni je nikada neće dosegnuti. Naravno, ovo može biti protumačeno i na drugačiji način. Neki u omiljenom Isusovom učeniku vide upravo Mariju Magdalenu, s obzirom da u gore izdvojenom biblijskom pasusu, nije pomenuta nijedna muška osoba, i iz njihove pretpostavljene fizičke veze izvode zaključak o Isusovom krvnom potomstvu. U krajnjoj liniji to je nebitno. Po standardnom tumačenju, omiljeni Hristovi učenici su Petar i Jovan. Na Petru je sazidana Crkva, ali je Jovan nosilac ezoterijske tajne hrišćanstva, pa otud apostolska loza svetaca uopšte i ne mora biti krvna nego inicijacijska - od Svetog Jovana pa do današnjih dana. No, kako bilo, da bi se došlo do Svetog Grala (misterija tarot ključa VII - tajna Zveri), do sakupljene krvi svetaca (formula širim svetlost i skupljam rasuto), do trenutka-mesta-stanja predavanja sopstvene krvi u Pehar, potrebno je proći kroz solarnu kapiju - Babalon, koja je Kurva Vavilonska, a čiji je prorok egipatski sveštenik Ankh-af-na-Khonsu, ovaploćen u ličnosti Alistera Krolija. Kao takva, Babalon je poput kakvog bogodemona. Spolja je mračna, iznutra nosi skrivenu svetlost. Ona jaše Zver koja je, po Krolijevoj viziji, gospodar Grada Piramida. Ona se, da parafraziram Krolija, podala svemu živom te svojom nejakošću nadvladala njihovu snagu, jer u tom nastupanju ona je razumela. Otud je on povukao liniju između Babalon i sefire Binah koja predstavlja razumevanje. To se ne može razumeti bez razumevanja hrišćanstva čiji su ključevi dati u Apokalipsi. Ko i šta tačno jeste Babalon ne može se spoznati bez da se zna ko i šta Bogorodica jeste. Međusobna suprotstavljenost tih predstava postoji samo do nivoa ispod kabalističkog razumevanja. Podsetiću na reči Elifasa Levija da neobrazovani ljudi poređenja rado shvataju kao razloge, a apstrakcije simbolizma kao materijalnu stvarnost

Da bi se otključala kapija Sunca, potrebno je rastvoriti Krst u Solarnoj Vatri (misterija ključa XIX). U poemi Cvet Warataha, što predstavlja izraz jedne moćne vizije, Kroli kaže:

Sedam je koprena razigrane devojke u haremu Njegovom. Sedam je imena i sedam svetiljaka kraj njene postelje. Sedam uškopljenika isukanih sablji bdi nad njom; Nema tog muškarca koji makar i pogled može da spusti na nju. U njenom peharu vina sedam je mlazeva krvi, Sedam Duša Božijih. Sedam je glava na Zveri koju Ona uzjahuje. Glava Anđela; glava Sveca; glava Pesnika; glava Žene Preljubnice; glava Neustrašivog Muškarca; glava Satira; i glava Lava-Zmije. Sedam je slova u imenu njenom najsvetijem; a ono je


To je Pečat na prstenu koji je na Kažiprstu Njegovom: i to je pečat na Grobnicama onih koje je Ona u smrt poslala. Evo Mudrosti. Neka onaj kadar da Pronikne sračuna Broj Naše Gospe; jer to je Broj Žene; a njen je Broj Stotinu Pedeset i Šest.
Ilustracije radi, eto kako duh vremena razašilje mitološko-eshatološke slike: u Igri prestola khalisi jaše zmajeve i gospodari tim zverima, dok opaka Sersej Lanister sedi na tronu iza kojeg stoji sedmokraka zvezda... Zapitajmo se sada čemu pehar pun krvi svetaca? Evo šta Kroliju kaže anđeo u Viziji i Glasu:
Blaženi su sveci, čija je krv izmešana u peharu, i više nikada se ne može razdvojiti. Jer, prekrasna Babalon, Mati grozota, zavetovala se svojim svetim kteisom, čija je svaka tačka bol, da neće prestati s preljubama sve dok krv svega živog ne bude skupljena u njemu i vino njegovo ne bude odležalo, sazrelo i posvećeno, dostojno da razvedri srce moga Oca. Jer, moj Otac je klonuo pod bremenom starosti, i ne dolazi joj u ložnicu. I to će vino biti kvintesencija i eliksir; i pijući ga obnoviće svoju mladost; i tako će biti zauvek, dok se vek za vekom svetovi budu rastapali i preobražavali, a univerzum se rastvarao kao Ruža, i zatvarao se kao Krst koji je savijen u kocku.
To je vino, kako kaže Kroli, koje svaku misao uništava, vino tišine i milosti. Univerzum koji se rastvara kao Ruža i zatvara kao Krst savijen u kocku, jeste formula kabalističkog krsta i misterija ključa XXI. Naravno, ne radi se ovde o prikupljanju krvi nevinih ne bi li se njome hranio i oživeo kakav prastari vampir koji se krije u nekakvoj satanističkoj rupi, ali upravo ta scena može biti ishodište jedne banalne imitacije kontrainicijacijskog crnog bratstva, iako je u suštini reč o alegoriji koja ukazuje na duhovne istine višeg reda. Sada, kada znamo sve ovo, zapitajmo se onda o prirodi poruka koje emituje holivudska fabrika snova: šta zaista znači šifra The Silence of the Lambs (Kad jaganjci utihnu) i ko je zapravo Hanibal Lektor?
I videh u desnici onoga što seđaše na prestolu knjigu, ispisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata. I videh jakog anđela kako objavljuje snažnim glasom: ko je dostojan da otvori knjigu i da otpečati njene pečate? I niko ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom, nije mogao da otvori tu knjigu niti da zagleda u nju. A ja sam mnogo plakao što se ne nađe niko dostojan da otvori knjigu niti da zagleda u nju. I jedan od starešina reče mi: ne plači; vidi, pobedio je lav iz Judina plemena, izdanak iz korena Davidova, pa može da otvori knjigu i njenih sedam pečata. I videh sred prestola i četiri živa bića i sred starešina Jagnje gde stoji kao zaklano, sa sedam rogova i sedam očiju, to su sedam Božijih duhova poslanih po svoj zemlji. I dođe te uze knjigu iz desnice onoga što sedi na prestolu. I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starešine padoše pred Jagnjetom, i svako je imao kitaru i zlatne zdele, pune tamjana, a to su molitve svetih. I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i da otvoriš njene pečate, zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog plemena i jezika i naroda i narodnosti, i učinio ih Bogu našemu carstvom i sveštenicima i oni će carevati na zemlji. I videh i čuh glas mnogih anđela oko prestola, i živih bića, i starešina, i njihov broj beše mirijade mirijada i hiljade hiljada, koji govorahu snažnim glasom: Jagnje, koje je zaklano, dostojno je da primi silu i bogatstvo i mudrost i moć i čast i slavu i blagoslov. I svako stvorenje koje je na nebu i na zemlji i pod zemljom i na moru, i sve što je u njima, čuh kako govore: blagoslov i čast i slava i sila u sve vekove onome što sedi na prestolu i Jagnjetu. (Otkrovenje 5:1-13, prevod Emilijan Čarnić)
Imajte na umu šta ovde anđeo kaže ko je dostojan da otvori zapečaćenu nebesku knjigu: LAV iz plemena Davidovog. Lav je Jagnje. Otud snaga u Jaganjca. Kao što se vidi dalje u tekstu, Lav je svojstvo i Zveri i Jaganjca (misterija ključeva IV i XI). Obožavanje Jaganjca je obožavanje Ovna (karta IV Car) u obliku Jaganjca. To je obožavanje Marsa, a Mars je snažan. Mars je jedan od temelja carstva, pa otud nije ni čudo što je Rim naposletku prihvatio hrišćanstvo kao imperijalnu religiju. Alister Kroli je zamenio hebrejske slovne atribucije ključeva IV Car i XVII Zvezda, odnosno Jaganjca i Aždaje koja je Zmaj. Aždaja je Nuit, a Nuit je Zvezda. Kao što znamo, objava principa novog eona data je u Knjizi zakona Alistera Krolija. Njena prva tri stiha započinju ispoljavanje poruke:
Had! The manifestation of Nuit. The unveiling of the company of heaven. Every man and every woman is a star. (AL, I:1-3)
Dakle, svaki muškarac i svaka žena je zvezda. To je temeljna poruka, da smo svi mi, kao čovečanstvo, deca Aždajina, deca Zmajeva. Mi smo zvezde - deca Zmajeva na Zemlji, deca Nuit. Atribucija arkane XVII Zvezda je Saturn, a Saturn je Majka, treća sefira Drveta života - Binah. To je jedna drevna formula: Mars je Otac, a Saturn Majka. Kabalistički, Mars iz Saturna proizilazi, kao što Geburah iz Binaha biva ovaploćen, pa je on istovremeno i Sin i Otac, kao što je Hrist istovremeno nosilac dvaju priroda - ljudske i božanske, Jagnjetove i Lavove. Had je sjajna krilata kugla solarnog načela. Sa druge strane Nuit (egipatska Nut ili pak sumerska Inana - nebeska kraljica) možemo prepoznati u nebeskoj aždaji Apokalipse:
I pokaza se veliki znak na nebu: žena obučena u sunce i mesec pod njenim nogama, a na glavi joj venac od dvanaest zvezda, i beše trudna i vikaše od porođajnih bolova i muka. I pokaza se drugi znak na nebu, i vidi: velika aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep povuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju. I aždaja je stajala pred ženom koja je imala da rodi, da joj proždere dete - kad rodi. (Otkrovenje 12:1-4, prevod Emilijan Čarnić)
Malo dalje poslednje poglavlje Novog Zaveta nam saopštava sledeće:
I nasta rat na nebu; Mihailo sa svojim anđelima zarati na aždaju. I aždaja i njeni anđeli zaratiše, ali ne odoleše i ne nađe im se više mesta na nebu. I bi zbačena velika aždaja, stara zmija, zvana đavo i satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli behu zbačeni s njom. (Otkrovenje 12:7-9, Čarnić)
Aždaja je u Apokalipsi zbačena, ali tek tada je otkriven njen pravi identitet - kao zmije, satane i đavola, čime ona biva razotkrivena u njenom drugom aspektu, kao Had (vidi sledeće navode iz AL):
I, Hadit, am the complement of Nu, my bride. I am not extended, and Khabs is the name of my House. II:2 I am the Snake that giveth Knowledge & Delight and bright glory, and stir the hearts of men with drunkenness. II:22 I am the secret Serpent coiled about to spring: in my coiling there is joy. If I lift up my head, I and my Nuit are one. If I droop down mine head, and shoot forth venom, then is rapture of the earth, and I and the earth are one. II:26
Čitava postavka iz Apokalipse usmerena je ka potvrdi jehovističke pobede nad tradicionalnim bliskoistočnim kultovima, posebno nad obožavaocima zvezda i sledbenicima boginja Ištar i Astarte, i boga Baala. Oni su iz te perspektive izjednačeni sa prastarim demonskim uzorima, egipatskim Apepom, vavilonskom Tijamat ili sumerskim Kurom. Ta jehovistička pobeda, o kojoj peva čitav Stari Zavet, preduslov je vaspostavljanja hrišćanskog kulta Jagnjeta. Elifas Levi je tome posvetio čitav jedna spis pod nazivom: Misterija kabale ili okultna harmonija dva zaveta, u kome se bavio simbolizmom Jezekilja i Apokalipse (kod nas objavila Ljubica Zubović, Beograd, 1985). Evo ključne Levijeve ocene podudarnosti Jezekilja i Apokalipse:
Upravo se kroz Jezekiljovo proročanstvo visoka teologija Jevreja nadovezuje na hrišćanstvo. Ta teologija služila je kao osnov i uzor za Apokalipsu svetog Jovana, koja pod znacima kabale skriva najdublje tajne hrišćanske teologije. (str 47)
Međutim, u Apokalipsi je dat jedan zanimljiv momenat, a to je pojava dve zveri: vodene i zemaljske (ključ XVII), kojima je istaknuto solarno načelo aktuelizacijom broja numeričkog talismana Sunca (zbir redova i kolona brojeva solarne kameje, odnosno magičnog kvadrata) i lavljeg simbolizma:


Ovde je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zveri; jer je čovekov broj. A njen je broj šesto šezdeset i šest. (Otkrovenje 13:18, Čarnić)
videh zver kako izlazi iz mora, koja je imala deset rogova i sedam glava, a na njenim rogovima deset kruna i na njenim glavama bogohulna imena. I zver koju videh beše kao panter, i noge joj behu kao u medveda, a usta joj kao u lava. I aždaja joj dade svoju moć i svoj presto i veliku vlast. I videh jednu od njenih glava kao da je ranjena na smrt, ali njena smrtna rana bi izlečena. (Otkrovenje 13:1-3, Čarnić)
I videh drugu zver kako izlazi iz zemlje, i imala je dva roga kao u jagnjeta, i govoraše kao aždaja. I ona je izvršavala vlast prve zveri pred njom i učinila da se zemlja i njeni stanovnici klanjaju prvoj zveri, čija je smrtna rana zalečena. I ona činjaše velika čudesa, tako da i vatru s neba spusti na zemlju pred ljudima. (Otkrovenje 13:11-13, Čarnić)
U AL-u su te dve zveri pomenute na sledeći način:
Now ye shall know that the chosen priest & apostle of infinite space is the prince-priest the Beast; and in his woman called the Scarlet Woman is all power given. They shall gather my children into their fold: they shall bring the glory of the stars into the hearts of men. (AL, I:15)
Zbog čega je to tako? Otkud u viziji proroka Jovana solarni aspekti Zveri? I zašto zver koja izlazi iz zemlje ima dva roga poput Jagnjeta? Je li tu reč, iz perspektive pisca Apokalipse, o solarnim bogodemonima? Možda odgovor donekle leži u dizajnu ključa IV, Totovog špila, na kome se iza carske figure pomalja sunce...
Videli smo da je žena koju Aždaja proganja, bremenita, te da Aždaja želi da proždere njeno dete. Ta žena odevena u sunce i mesec pod njenim nogama je solarna Maja, odnosno Marija, pandan Skerletne Žene, ali i Aždaje. Slovo R u Marijinom imenu jeste zametak Spasitelja, Jaganjca. Marija je dvostruka: kao lunarna obitava na zemlji i rađa Jaganjca kao Bogočoveka, dok kao solarna oličava načelo uspenja Bogorodice. Sa druge strane, kako je najavljeno u AL, Babalon takođe rađa dete.
Then will I lift her to pinnacles of power: then will I breed from her a child mightier than all the kings of the earth. I will fill her with joy: with my force shall she see & strike at the worship of Nu: she shall achieve Hadit. (AL, III:45)
Apokalipsa i AL se međusobno poklapaju. Te dve knjige su komplementarne u međusobnoj suprotstavljenosti. AL je uglavnom afirmativan u pogledu definisanja osnova kulta novog eona, mada ima određenih iskaza koji negativno govore o istorijskim kultovima i religijama koje su dominirale u poslednja dva i po milenijuma, što bi predstavljao period trajanja eona Ozirisa. Pogledajmo šta AL kaže: 
I am in a secret fourfold word, the blasphemy against all gods of men.
Curse them! Curse them! Curse them!  
With my Hawk's head I peck at the eyes of Jesus as he hangs upon the cross. 
I flap my wings in the face of Mohammed & blind him. 
With my claws I tear out the flesh of the Indian and the Buddhist, Mongol and Din. 
Bahlasti! Ompehda! I spit on your crapulous creeds. 
Let Mary inviolate be torn upon wheels: for her sake let all chaste women be utterly despised among you! 
(III:49-55)
Neko bi možda rekao da dajem preveliki značaj Alisteru Kroliju i njegovom radu, stavljajući AL u istu ravan sa Apokalipsom. Povodom toga moram naglasiti neke stvari. Kroli sam po sebi, kao čovek i kao ličnost, uopšte u svemu tome nije nimalo bitan. On je bio kanal jedne objave. Neko bi rekao kako je on sve to izmislio te da je prosto bio varalica, da ne kažem budala (misterija ključa 0 Luda). No, da se spustim čak i na taj nivo razmišljanja pa kažem sve i da Kroli jeste bio varalica, ono što je zapisano u AL-u nije mogao biti plod umovanja jednog prevaranta. Varalica živi od prilike do prilike i nema životnu misiju koja nadilazi njegovo postojanje. Međutim, neću se ovde baviti Krolijem, nego AL-om. U toj knjizi objavljene su sile koje se u Apokalipsi pominju kao neprijateljske. AL je njihov manifest! To je druga strana eshatološke priče. I zanimljivo je zašto se taj manifest pojavio upravo početkom XX veka. I pogledajte koji i kakvi bogovi su objavljeni tom knjigom. To je veličanstveno i zastrašujuće, jer jedan varalica Kroli to nije mogao ni da zamisli a kamo li da izmisli. Tu bih Krolija uporedio sa Lavkraftom i podsetio da je Kenet Grant obraćao dosta pažnje na njihovu međusobnu sličnost, ne u smislu sličnosti njihovih ličnosti, jer oni nimalo nisu bili slični, nego onoga šta su njih dvojica navodno izmislili. Grant je u jednoj knjizi dao čak i uporednu tabelu sličnih mitoloških činjenica Krolija i Lavkrafta (vidi moj tekst Lavkraft, Kastaneda, Kroli i kosmička strava). Dakle, Kroli nije mogao tek tako, sam od sebe, da izmisli mitologiju AL-a, kao što Lavkraft nije mogao tek tako da izmisli Ktulu mitologiju, niti Kastaneda da ismisli učenje Don Huana.

AL je delo Ajvaza (Aiwass), šejtana, glasnika druge vrste bogova čiji je predstavnik staroegipatski sveštenik Ankh-af-na-Khonsu, sa kojim se poistovetio sam Alister Kroli. Za sadržaj AL-a ne možemo reći da ima ikakve veze sa nama poznatim drevnim Egiptom. Neko bi to delo zbog toga mogao svrstati kao izraz podivljale fantazmagorije koja bi se mogla označiti kao egiptozofska (vidi moje tekstove: Egiptozofija i Egiptozofija u službi afrikanizacije). Dakle, ja ovde ne nastupam kao apologeta AL-a ili samog Krolija, nego kao apologeta verodostojnosti AL-a kao manifesta nastupajućih okultnih sila čiji je uticaj sudbonosan za postojanje ljudskih bića na Zemlji. Dakle, ako je neko hrišćanin, ne bi smelo da ima nikakvih dilema o prirodi Krolijevog poslanstva, jer iz hrišćanske perspektive on jeste Zver 666. Ali pazite sada, dolazi onaj osetljiv deo, iz antihrišćanske perspektive Kroli je varalica, jer antihrišćansko je ono što je antitradicionalno, dakle čisti materijalizam i sekularizam. Međutim, iz perspektive pionira novog eona, odnosno novog vremenskog ciklusa, AL je manifest zakona i trendova koji moraju biti uzeti u obzir ne bi li se došlo do razumevanja duha vremena. Tendencija AL-a je da prevaziđe Apokalipsu, kao što predviđa da i sama bude prevaziđena nastupanjem novog eonskog ciklusa u dalekoj budućnosti. Naravno, neko bi mogao poricati značaj AL-a i Apokalipse u svom životu, delovanju i traganju, te bi nesumnjivo bio u pravu zbog toga, jer, pobogu, to su samo nekakve knjige koje nemaju veze sa životom. Tačno je to, ali, ponavljam, ukoliko želimo razumeti duh vremena, kao i prirodu transeonske tranzicije u kojoj trenutno kao čovečanstvo bitišemo, onda je prosto neinteligentno od tragaoca da ne uzme u obzir pomenute dve knjige.


Da li je AL izraz satanizma? Priznajem, uvek sam imao problem sa tim određenjem šta je zapravo satanizam i ko može biti nazvan satanistom. Međutim, u kontekstu AL-ove objave moram izneti svoj stav da ne postoji satanizam mimo Knjige Zakona! Naravno, ta je kvalifikacija veoma uslovna, jer podrazumeva ne satanizam kao afirmaciju, inače problematičnog identiteta Satane, ne satanizam kao demonolatriju, klifotolatriju ili materijalizam, nego satanizam kao šejtanizam. A šta je taj navodni šejtanizam i gde su njegovi koreni? Šejtanizam je obožavanje Zvezde, Khabs-a. To sasvim jasno stoji napisano u AL-u: Worship then the Khabs, and behold my light shed over you! I:9. A setimo se i svih onih prokletstava i proročkih strasti kojima su starozavetni proroci obasipali tradicionalno bliskoistočno obožavanje zvezda i astrologiju (nije besmisleno čitati četiri velika starozavetna proroka: Isaiju, Jezekilja, Jeremiju i Danila). I vratimo se opet na pitanje odakle šejtanizam? Nije li njegova domovina pre Sumer nego Egipat? Pomenuti egipatski žrec Ankh-af-na-Khonsu živeo je otprilike u VIII veku pre nove ere, dakle u prilično poznom periodu istorije drevnog Egipta. Ali, koje bio pre njega i gde je bio? Da bi u to proniknuli moramo pratiti jednu specifičnu liniju nasleđa koja vodi od Alistera Krolija (1875-1947), unazad do Elifasa Levija (1810-1875, za kojeg je Kroli tvrdio da je njegova prethodna inkarnacija), dok je Levi kao svog prethodnika, zapravo u šali (ali ne lezi vraže), pominjao Fransoa Rablea (rođen krajem XV veka, umro 1553). Zanimljivo da je Rable pisao o opatiji Teleme koju je sazidao div Gargantua, a čiji je moto bio ono što će AL preko Krolija proglasiti 1904. godine kao zakon novog eona: čini kako ti volja! Nije mi poznato da li je Rable imenovao nekog svog prethodnika, ali sve i da nije, dovoljno je Krolijevo poistovećivanje sa Ankh-af-na-Khonsuom od kojeg nas nit vodi do jedanaeste egipatske dinastije Mentuhotepa (pojavljuju se krajem III milenijuma p.n.e.), jer Ankh-af-na-Khonsu beše sveštenik boga Mentua (sokoglavi gospod). Vladari ove dinastije imali su uticaja na Bliskom Istoku, čijim je posredstvom u Egipat stigla doktrina šejtanizma, ili je ista odatle izvezena. Teško je izneti bilo kakvu pouzdanu tvrdnju po pitanju da li je nešto došlo u Egipat, ili je odatle izašlo pre 4.000 godina, ali ono što je indikativno, jeste milenarni kontinuitet jedne, ne loze, ne tradicije, ne reda, nego okultne težnje da određena magijska struja bude uspostavljena i da na njoj bude utemeljen jedan posve drugačiji poredak na Zemlji. AL je manifest te težnje.  

photo by Besnik Hamiti
3.
Uporedo sa objavom AL-a, na svetsku pozornicu nahrupljuje velika konfuzija, oličena u zastrašujućoj poplavi klifotskih energija, čija je pojava viđena i od strane proroka Apokalipse te pogrešno poistovećena sa božanskim modalitetom koji će tek doći. Po tom pitanju šteta je davno načinjena i nemoguće ju je ispraviti u okviru datog pogleda na svet. Rezultat greške je veliki doprinos hrišćanstva u uneređenju sveta u kome danas živimo i jadnom stanju u kome se čovečanstvo nalazi. Međutim, to je deo sistema sveta i ciklusa ljudskog bitisanja na zemaljskoj ravni i to moramo mirne duše prihvatiti. 

Pred čovečanstvom je velika opasnost, da nosioci izopačenja upropaste šta se upropastiti može i kreiraju novu grešku koja će rezultirati katastrofom eona. To su svojevrsni bogovi istorije (misterija ključa XII), crno bratstvo, zaljubljenici u moć, služitelji Druge Smrti (vidi moje tekstove: Crno bratstvo i solarni simbolizam, Crni brat - čovek u crnom i poslednji pasus Mračna persona). Crno bratstvo se plaši daimona čija će ih anatema srušiti i uspostaviti vlast bez vlasti. Umobolnici osluškuju šuštanje krošnje nevidljivog drveta i osećaju strah od njegovih savršenih i nevidljivih plodova. Opsednuti moćima i znanjima, oni ne umeju da ih koriste na ispravan način. Oni su gospodari prošlosti i održavaoci sadašnjosti, ali drhte pred nepoznanicom budućnosti. Strah ih pretvara u preplašene i opasne zveri. U njihovim očima čovek može počiniti samo jedan, jedini i neoprostivi greh - da ne veruje u njihovu moć. Ta se nevera kažnjava smrću. Oni takođe kusaju plodove Drveta, ali samo onda kada ti plodovi otpadnu i postanu truli. Uvek prvo zagrizu onaj narandžasti, treći po redu, čiji ih sjaj najviše privlači i gde prvo upadnu u neravnotežu. Oni, poput pasa, stalno glođu neke kosti. Tako naposletku prožderu i sopstveni život te sećanja na njega. Zaogrću se gnjevom i strahom i nastoje da u srca drugih ljudi uliju svoj otrov. Oni šire gnev i strah. Njihova nakazna volja teži samo jednom - da potčini ono što se potčiniti ne može. Njihovo geslo je zauvek! U tu svrhu oni se uspinju kružnim stepenicama ka vrhu opscene kule gde se potpuno predaju kužnoj samoći i odsečenosti od svega. To je izuzetno velika perverzija. Zemaljski moćnici koje vidimo, samo su marionete i modus operandi jedne takve groteskne forme mentis, jer su nevidljivim nitima drevnog i složenog sistema dominacija i potčinjenosti, gotovo beslovesno upleteni u njihove mreže. Jedino šta znaju, šta osećaju, čemu se dive, čega se boje i čemu služe nama vidljivi moćnici, jeste opaka, sveobuhvatna i nevidljiva moć crnog bratstva.
Pa ipak od sopstvenog otrova stradaju, i u svojim samotnim utvrđenjima biće prožderani Vremenom koje ih je prevarilo da mu služe, i progutaće ih moćni đavo Horonzon, njihov gospodar, čije ime je Druga Smrt, jer je krv kojom su poškropili svoj Pilon, koji je prepreka Anđelu Smrti, upravo ključ pomoću kojeg on ulazi. (Alister Kroli, Vizija i Glas)