Saturday, December 8, 2018

Jara i Tmina (autor Dorijan Nuaj)


Rosaleen Norton

(iz opusa Crni nemis )

Pogledajmo u noćno nebo. Ono što vidimo nije Mesec, niti su to retki oblaci ili zvezde.

Ono što vidimo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo jeste praznina crnila dubina, zvezdani međuprostor.

Pogledajmo Drvo života. Ono što vidimo nisu grane, krošnja, stablo, niti su to plodovi ili korenje pod zemljom.

Ono što vidimo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo jeste prostor između lišća, plodova i grana, kroz koji dopire dražesni lik Beskraja.

Pogledajmo u Zemlju. Ono što vidimo nije tlo natopljeno izbljuvcima ljudskih poroka i svakolikog života.

Ono što vidimo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo jesu jara i tmina dubina podzemnih.

Pogledajmo u Vodu. Ono što vidimo i čujemo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo jesu tama i stud dubina, huk voda praiskonskih.

Pogledajmo ženu. Ono što vidimo nije lepota lica, zavodljivost pogleda, izazovnost tela i mirisa, niti je to gnusnost bljuvotina ljudskog usuda.

Ono što vidimo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo jeste ono što smo oduvek slutili iz nejasnoća Njenih očiju.

Pogledajmo Naš život. Ono što vidimo nisu partiture iz opere procesa življenja, niti su to scene iz predstave glumca koji igra našu Ličnost.

Ono što vidimo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo jeste ono što se ne vidi u nevremenim slikama Sećanja; ono što Naš život neprekidno odnekud posmatra.

Pogledajmo Našu Smrt. Ono što vidimo nije truljenje, posmrtni grč, mistična luč ili paklenska tmina, priviđenja života.

Ono što vidimo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo jeste sve ono što Nam je čitavog života izmicalo na krajičku oka, što smo slutili da je tu negde, opasno blizu,  što se na trenutke otkrivalo, ali ga nikada ne videsmo u celosti.

Monday, December 3, 2018

Pentagram i Heksagram (autor Dorijan Nuaj)

Ovo je treći tekst koji, između ostalog, posvećujem ritualu pentagrama (Mali terajući ritual pentagrama i Mali terajući ritual pentagrama jedan primer izvođenja), ali ću temu proširiti na odnos pentagrama i heksagrama te dotaknuti se malo rituala Ružinog krsta. U literaturi Zlatne zore ritual pentagrama otkriven je u dva oblika, kao Mali (terajući-prizivni) ritual pentagrama i Veliki (terajući-prizivni) ritual pentagrama. Podsetimo se nekih osnovnih simboličkih i kabalističkih činjenica. Osoba koja izvodi ovaj ritual sebe projektuje na svojevrsnom raskršću, koje se na dijagramu Drveta života nalazi između sefirota Tifaret, Jesod, Necah i Hod, odnosno sfera Sunca, Meseca, Venere i Merkura. To raskršće se nalazi na mestu gde se presecaju staze označene hebrejskim slovima pe (tarot arkana XVI Kula) i samek (arkana XIV Umerenost). Kula je u tom smislu vodoravna linija krsta i povezuje mušku i žensku stranu Drveta, Necah i Hod, i predstavlja izbor koji označava skretanje u vradžbine, odabir leve ili desne strane. Uspravnu stranu krsta, osnovni stub, predstavlja XIV Umerenost, čije je alhemijsko značenje transmutacija, dakle promenu prirode tvari koja se uzdiže. U ključu tarot simbolizma, karta V Hijerofant, odgovara prirodi rituala pentagrama. Plamena zvezda - pentagram, simbol misterije čoveka kao mikrokosmosa!

Ritual se sastoji iz četiri faze: a) kabalistički krst, b) iscrtavanje pentagrama, c) priziv arhanđela i d) ponavljanje kabalističkog krsta. Šta se dešava kada izvodimo kabalistički krst? Mi time potvrđujemo eshatološki scenario objavljen u Apokalipsi: u ime Boga umiremo raspeti na krstu, da bismo se potom u vaskrsenju sabrali u kocki Novog Jerusalima. To je ideja kabalističkog krsta, a njegovim stalnim izvođenjem iznova potvrđujemo tu ideju. Kocka, kao simbol večnog života, jeste ovaploćenje krsta koji se savija u taj oblik. Krst, kocka, to je središnja sefira Drveta života - Tifaret. Krst poništava razlike i ujedinjuje suprotnosti. Krst, skupljen u kocku, predstavlja izraz tog jedinstva. Krst predstavlja onog koji je raspet, a kocka onog koji je vaskrsao. Izvođenje kabalističkog krsta podražava tu doktrinu, onaj koji izvodi kabalistički krst, poput jezuite, u svojoj imaginaciji, proživljava taj proces.

Zahvatajući visoko iznad glave, iz zamišljenog izvora svetlosti u obliku plamtećeg heksagrama, ulivamo energiju u predeo trećeg oka i u predeo srca, stvarajući moćnu svetleću osu koja prolazi kroz naše telo i prodire pravo do središta zemlje, učvršćujući nas u poziciji stuba univerzuma. Naše srce je Kraljevstvo Božje i dodirujući se u predelu srca, prizivamo Malkut (kraljevstvo). U simbolizmu kabalističke prostorne kocke, vertikalna osa predstavlja slovo alef i kartu 0 Luda, a povezuje gornju i donju ravan, odnosno slovo bet i kartu I Čarobnjak, i slovo gimel / karta II Prvosveštenica. Vodoravna linija krsta počinje od žestoke energije levog stuba Drveta života (desna strana čoveka) i ide ka blagom desnom stubu milosti (leva strana čoveka). To je noseća prostorna relacija. 

Jedan od ciljeva primene rituala pentagrama, bilo velikog, bilo malog, prizivnog ili terajućeg, jeste uspostavljanje mikrokosmičkog poretka zasnovanog na istini. Na ovom mestu hteo bih da napravim jednu digresiju, budući da bi sve ovde rečeno nekom moglo zaličiti na nekakvo propagiranje hrišćanstva. Imajmo na umu sledeće: hrišćanstvo nije doktrina sveštenstva, sveštenstvo nije Crkva, Crkva nije religija, religija nije objava, objava nije moral, moral nije spasenje, spasenje nije čin, čin nije obnova, obnova nije vera, vera nije vernost, vernost nije dogma, dogma nije saznanje, saznanje nije greh, greh nije pad, pad nije izbor, izbor nije volja. Postoji hiljadu "zašto" i hiljadu "zato" zbog čega deklarisano učenje crkvenih otaca nije hrišćanstvo, ili onda to i takvo hrišćanstvo nije u duhu Jevanđelja. Tako bih najpre mogao reći da Jevanđelje nije hrišćanstvo, da hrišćanstvo nije doktrina sveštenstva itd. Dakle, doktrina iskazana u rečima četiri evangelista i pisca Otkrovenja Jovanovog, jeste nešto zaključano u samim tim tekstovima, čiji su ključevi posvećenički, gnostički i kabalistički, a ne dogmatski i crkveni. Imajući sve ovo u obzir, nemojmo mešati istorijsko hrišćanstvo, onako kako se ono kroz istoriju ispoljavalo, sa duhom objave. Duh te objave dolazi iz izvora koji Genon naziva Primordijalnom Tradicijom
U krstu/kocki, pentagramu i heksagramu je sva biblija sadržana. "Harmonija dva Zaveta", kaže Elifas Levi u svojoj jedinoj knjizi koja zahvata direktno iz Tradicije. Time je Levi pokazao kako je zaista prosvetljen čovek te da su sve druge njegove knjige izraz okoštalog srednjovekovnog mračnjaštva koje je nesposobno da se prilagodi Duhu Vremena. A upravo je Duh Vremena entitet povezan sa energijama prvobitnosti te stoga predstavlja izvor iz kojeg treba crpeti. Nemojmo da nas zavara narav Duha Vremena koja se oko nas ispoljava kao vulgarnost, porofanizacija i materijalizam. Duh Vremena jeste to, ali je takođe i suprotnost svemu tome. Dakle, Duh Vremena je posrednik do vanvremenskog duha te kao takav predstavlja izvor gnoze. Kada je već tako, kako je onda ime tog izvora? Kako se zove aktuelni Duh Vremena, zna li ko? Problem je u tome što to ime niko ne zna, a mnogi misle da ga znaju. Iskreno, ne znam ga ni ja, ali svakako ću znati nekog ko bude znao, onda kada ga sretnem, jer taj zemljom hoda pod znakom Tišine. Jao onom ko prekine šutnju u toj pozi. Pokosi ga crni zrak druge smrti, ali ga ne uzima. Taj postaje najcrnji mogući brat - čovek u crnom, osuđen da neumre. On je osuđen da večno bude u telu, da bude zatočenik sopstvenog tela koje se vremenom degeneriše i okamenjuje, pretvarajući ga u nakazu, poput Kastanedinih izazivača smrti. Njegova tišina je lažna i šapuće himnu smrti, pa ipak, poznavanje njega je poznavanje života. Vreme prolazi, svet se menja, ali on ostaje takav kakav je: poboden na koplje vremena. Naposletku, on biva toliko različit od sveta, da mu ne preostaje ništa drugo nego da se skriva. I više ne uživa u dugovečnom telu, nego traži najdublju i najcrnju jamu da se u nju ukopa i vegetira, plašeći se da umre, a takođe i plašeći se da živi. Ovo govorim, u digresiji digresije, iz razloga što je do moje svesti doprlo sećanje o nekome ko se iz takvog grotla nekako izvukao, ali ja više ne bih umeo reći ni čije je to sećanje, te da nije možda moje. U to ne mogu nikako biti siguran, kao što nisam siguran, pod pretpostavkom da su to ipak moja sećanja, jesam li se uopšte iz toga izvukao. No, to me nimalo ne brine, jer uspeh i neuspeh nisu moje kategorije.

Sada bih se vratio na glavni tok digresije sa koje sam skrenuo u dalju digresiju raspravljajući o Duhu Vremena. Pentagram predstavlja Novi Zavet, a heksagram Stari Zavet. Krst/kocka je simbol koji povezuje pentagram i heksagram, odnosno Stari Zavet i Novi Zavet. To su dve moći, gornja i donja, moć Sunca i moć Meseca. To su dve glavne zvezde, a setimo se da su Adepti poreklom Sabejci, obožavaoci zvezda. Setimo se i da je svaki muškarac i svaka žena zvezda, kako kaže tantra Novog Eona. To direktno ukazuje na formulu androgina, a ne himere hermafrodita. Ključ XV Đavo je prikaz himere hermafrodita, fantom opsesije, dok je ključ XIV Umerenost predstava androgina, a androgin je, setimo se, anđeo-čuvar. 

Sva je kabala sadržana u bibliji. Upravo se kroz kabalu otvaraju putevi ka Duhu Vremena. Zato je biblija moćna knjiga. Sada, kada smo se toga prisetili, ustanimo, podignimo ruke i uskliknimo: 
Slava Princu Izraela!
Jehošua!
Jehošua!
Jehošua!
IAOA!
Isus-Alfa-Omega-Alfa, aleteja, umnožavanje istine.
Osetite spokoj neposredne pouzdanosti srca kojim zrači lice Spasitelja: pleroforia, pleroforia, pleroforia... On polaže ruke na ljude i izgovara: Elohim atem - Bogovi ste! To je evanđeoski duh, a ne duh hrišćanstva koje se ispoljilo u istoriji.

Duh Vremena je bezimen. Tišina je njegovo ime. Amen.

Vratimo se sada ritualu pentagrama. Taj ritual osmislili su Adepti sa ciljem da u umu onog ko to izvodi, pokrenu inicijacijski scenario. Taj scenario se odvija u imaginaciji, korišćenjem tela, pokreta, znakova, uz odgovarajuće glasovne artikulacije, koje se na poseban način pevaju, odnosno vibriraju (tzv vibratorne formule). Ritual pentagrama, ali i heksagrama, uči se tako što se prvo savlada prizivno pevanje (inkantacija) božanskih i arhanđeoskih imena. U užem smislu, ta imena su formule. Bogovi ili svojstva Boga su formule. Bez glasa nema magije. Glas pokreće imaginaciju, a imaginacija pokreće telo. Ono pokreće energiju, a energija pokreće dešavanje. To je formula moći. Isto važi i za ritual heksagrama, kao i za ritual Ružinog krsta. 

Ritual pentagrama je temelj sistema i njime se otključava lunarna sefira Jesod. Ritual heksagrama otključava solarnu sefiru Tifaret. Ritual Ružinog krsta otključava Malkut i uravnotežuje uticaje staza tau i samek, odnosno, u neku ruku, povezuje Zemlju, Mesec i Sunce. Tau i samek (460) asociraju na Saturn u Strelcu. Slovo samek, čiji je astrološki atribut Strelac, u kabalističkoj prostornoj kocki označava zapadnu dubinu, odnoso energiju koja ponire. Toj se energiji izlažemo prilikom izvođenja rituala pentagrama, heksagrama i Ružinog krsta.  U ritualu Ružinog krsta, mi direktno povezujemo središte našeg bića, odnosno sam centar prostorne kocke sa zapadnom dubinom, odnosno sa sadržajima našeg bića koji se nalaze iza naših leđa, u visini naših stopala. Zato je priroda rituala Ružinog krsta mračna, odnosno ima tendenciju da na neki način skriva onog ko ga izvodi. Osim toga, ovaj ritual ima za svrhu i da stvori bezbedno okruženje za prebacivanje svesti u astralnog dvojnika. 

U ritualu heksagrama, čiju temu ovde polako počinjem, ključna reč je formula ARARITA (813), odnosno prva slova sledeće fraze na hebrejskom: 
אחד ראש אחדותו ראש יחודו תמורתו אחד
Jedna od svrha te formule je da uravnoteži suprotnosti u umu operatora. Međutim, mimo toga, ne mogu odoleti utisku koji ta reč stvara u mojoj mašti. Ararita! Zamišljam kako je prelepa žena koja nosi takvo ime. To je jedno od imena fenomena znanog kao Babalon. ARARITA se priziva sleđenjem pravila permutacije, a što otvara vrata transu. 

Kvadrat 7 glava i 10 rogova, zapravo romb:


A R A R I T A A R A
A R A R I T A A R A
A R A R I T A A R A
A R A R I T A A R A
A R A R I T A A R A
A R A R I T A A R A
A R A R I T A A R A

Klizeći kvadrat 7 x 7:


A R A R I T A
A A R A R I T
T A A R A R I
I T A A R A R
R I T A A R A
A R I T A A R
R A R I T A A

Krstasti kvadrat 7 x 7:


I T A A R A R
T A A R A R I
A A R A R I T
A R A R I T A
R A R I T A A
A R I T A A R
R I T A A R A

Nastaviće se...

Saturday, December 1, 2018

Četiri demona Božanske revolucije katastrofe (autor Dorijan Nuaj)

Songs for the Witch Woman by Marjorie Cameron (1922-1995)
Četiri su demona Božanske revolucije katastrofe: Gramat, Rotartarmararaš, Ras i Agatobo. Njihova imena, koja sam ovde otkrio, nisu prava, već predstavljaju oblik njihove identifikacije među profanima. Ta imena ne otkrivaju mnogo, niti su upotrebljiva bez ključeva kojima se daju otključati njihova prava imena. Bez ispravnih simbola i bez njihovih pravih imena, teško je do njih dopreti. Pa ipak, razumevanja radi, ovde ću opisati neka njihova svojstva.

Gramat (majstor slova) je demon istočnog horizonta katastrofe. To je Rafael kao učitelj, lunarno-solarni Merkur, odnosno zvezdano-zemljani Merkur, onaj koji spaja suprotnosti. Njegova priroda može biti izražena ključevima XIX Sunce i XVIII Mesec. Gramat daruje spoznaju i lucidnost te praktično pokazuje kako je razdvojenost iluzija. On deluje dvostruko - obasjavanjem uma neposrednom spoznajom ili putem somnabulizma, dubokog sna i transa. To je magnetični san, kada se, kako to kažu Adepti: "Adamova krv u zanosu ujedinjuje sa najvišom moći kosmosa."

Rotartarmararaš je ime koju mogu protumačiti kao krug glave paklene smrti ili kao pakleni krug glave smrti. To je gospodarica demona i Majka Morgana, izraz htonskog sunca, tron Babalon, protos, prva glava. Rotartarmararaš je demon severnog horizonta i daje silu koja se očituje kao obrtanje diska ili svastike. Ima svoje polje na kameji Sunca, blizu sume linija solarnog kvadrata. Priroda ovog demona može biti povezana sa doktrinama ključeva XI Strast i X Točak.

Ras je demon južnog horizonta i predstavlja solarnu plimu, torrentes aquarium, Rasova priroda je skrivena u metafizici hebrejske formule berašit i odnosi se na moć zmije, što je u drevna vremena bila jedna od tajni amorićanske gnoze. Ključevi koji odgovaraju ovom demonu jesu XII Obešeni, XIX Sunce, XI Strast i XXI Univerzum. Njegovo glavno simboličko obeležje jeste Solomonovo zlato skriveno u ključu XII. To je voda na krstu ili krst potopljen u vodu - tau-mem, kao Tum ili Mot, smrt, odnosno ulazak u smrt. Tau je Saturn, a Saturn je zlato. Zlatno doba je Saturnovo doba, a Saturn je i olovo i zlato. Sa druge strane, zlato je zlatno runo, odnosno koža Princa. Ras je vibracija delfina, formula solarne vode, nektar podmlađivanja. Njegov dar je akvatični solarni zrak regeneracije. 

Agatobo je demon zapadnog horizonta i poznat je kao donosilac dobrih stvari. On predstavlja samoograničavanje životne snage i moć škorpije. Njegovi ključevi su VII Kočija i XIII Smrt. Agatobo daruje kocku. Zanimljivo, prilikom pretrage ovog demona iskače ime Pola Fostera Kejsa i njegove prostorne kabalističke kocke. Nije li Agatobo nadahnuo Kejsa u tom pregnuću? Nije mi poznato, ali ono što je važno jeste da je Agatobo atribucije te kocke modifikovao kako bi manipulisao vremenom, što otkriva još jedno njegovo svojstvo, odnosno svojstvo moći škorpije: upravljanje vremenom. A setimo se, kocka je brod spašenih, oblik Novog Jerusalima. Agatobo je takođe i majstor formule Abrahadabra. Takođe, ovaj demon ima jednu poveznicu u tekstu biblijske Apokalipse, a to je grčka reč meros (μηρός), prevedeno kao bedro (zapravo falus) na kome je napisano: βασιλεὺς βασιλέων καὶ κύριος κυρίων - Rex regum et Dominus dominantium. Vidi Otkrovenje Jovanovo 19:6.

Sila koja je zajednička ovim demonima, ujedno i peti demon, kao predstavnik pete strane sveta, jeste zmaj Šogotot. On predstavlja jedinstvo dvostrukog štapa izraženog simbolizmom Glave i Repa Zmaja - Caput Draconis i Cauda Draconis. Glava Zmaja je ona zmija sa kojom se igra Devica Sveta, prikazana na ključu XXI Univerzum. Rep Zmaja je strela iz tobolca koji pripada II Prvosveštenici. Zmaj Šogotot jeste Titenino oruđe. Ona, Titena, gospodarica je zveri, potnia theron, te predstavlja peti element u ovoj postavci. Titena daruje znanje. Njoj se žrtvuju životinje marcijalne prirode. Iziskuje krv. Znanje je krv. Kompleks znanje-žrtva-krv ukazuje na atavističku formulu moći kroz praktikovanje svetog incesta (vidi moj tekst: Tajna očuvanja magijske moći unutar porodične loze). 
Sada kada znamo sve ovo, ustanimo, podignimo ruke i uskliknimo: 
Odajemo naklon i počast Princu Izraela! Jehošua! Jehošua! Jehošua! 
P.S. Sve je počelo kao neka vrsta traume. Bio sam izložen traumatičnom događaju i kao odgovor stigla je destruktivna misao koju sam nazvao Božanskom revolucijom katastrofe jer je obuhvatala čitav univerzum. Ovde ne bih otkrivao prirodu traume, jer je previše lična. Međutim, u praktičnom smislu, fokusirao sam se samo na tzv čovečanstvo. Potaknut energijom traume poželeo sam kraj čovečanstva. Onda sam u tu svrhu pokušao iznaći argumente. Manje-više, uspeo sam u tome. Potom sam argumente svrstao u određeni poredak i tako skicirao doktrinu. Zatim sam doktrinu opredmetio u knjigama, na blogu i u 1-na-1 komunikaciji. U međuvremenu, zapravo na samom početku, dodao sam joj inicijalnu energiju otkinuvši od sopstvenog bića te uvezao sa energijom nečeg što bih mogao nazvati imanentnim sudbinskim silama, budući da me je energija traume sa njima povezala. Namera revolucije otud uopšte nije plemenita niti progresivna, već - da se izrazim nekako blaže - korektivna. I naš eventualni (ne)pristanak na nju je nebitan. Imao sam jasnu viziju dolaska korektivne sile koja će uništiti čovečanstvo, ali koja će svojim delovanjem ipak pružiti milimetar šanse onima koji ne budu oklevali. Nosioce te korektivne sile nazvao sam revolucionarima katastrofe. Moja uloga u svemu tome je više nekako propagandistička. Istovremeno upozoravam na njihov dolazak, ali zgađen ljudskim elementom, taj dolazak priželjkujem. 

Saturday, September 29, 2018

Kodeks drugog stupnja Ordo Explorarum (autor Dorijan Nuaj)

Iz kodeksa drugog stupnja Ordo Explorarum meni su znana samo tri načela, a iz kodeksa trećeg stupnja nijedno. Pomenuta tri načela glase:
1. Ne odriči se Zemlje, dosezanjem svetlosti iskusićeš najcrnju tamu.
2. Samoću duhovnu prihvati kao dar nebeski.
3. Na putevima osvajanja slobode, seti se i opominji - tanka sena nužnosti zove se Satana.

Prvi stupanj kodeksa Ordo Explorarum nalazi se na ovom linku Kodeks Solarnog reda

Već sam pisao o kosmičkoj samoći koja proizilazi iz usvajanja kodeksa Ordo ExplorarumTa samoća je sveobuhvatna i jeretična za svaki vid duhovnog delovanja koje podrazumeva zajednicu. Vitez samoće je poput zvezde. On jeste zvezda. Tek iz veoma udaljenih perspektiva moguće je sagledati obrise istinske nebeske zajednice kosmičke samoće. Ona se ogleda u harmoniji svemira i zvezdanih putanja. Ako znamo šta je i gde je ishodište zvezdanih staza, znaćemo kako nešto jeste uprkos tome što nam sve govori da to nije. Oni koji zemaljske zajednice projektuju na nebesa, za mene su redom svi satanisti – u pežorativnom smislu. Oni koji kosmičku samoću projektuju na zemaljsku ravan, braća su u metafizičkom smislu. Nebo se hrani krvlju krsta, Zemlja se hrani oštricom mača.

Tuesday, September 25, 2018

Bordel biomehanoida - (by Dorijan Nuaj)

"Serpentes" Paulo B. Negrao
Stajao sam podignute glave, ruku ispruženih ka zvezdanim visinama, nameran da dohvatim beskraj i obgrlim jednu daleku čežnju koja se tada rađala u meni. Moje drago stvorenje je otišlo u svoj zvezdani dom, ostavljajući me da se odeven u ljudsku kostret suočim sa kosmičkom samoćom. Iza mene je ostao jedan volšeban dan na Zemlji, dan koji me je temeljno i nepovratno promenio, načinivši me najsrećnijim i najtužnijim čovekom na svetu. Ispijajući jutarnju kafu i uživajući u mirisima i zvucima ranog proleća, nisam ni slutio na šta će izaći taj dan i kako će se završiti. 

Kao i obično, sedeo sam u vrtu iza moje kuće, lepo ušuškane na krajnjim granicama prostrane gradske periferije. Zujanje insekata, usamljeno lajanje po kojeg psa, i tu i tamo prolazak nekog automobila ili pešaka. Mir nestvaran ali tako čest na obodu šeste zone. Gutljaje kafe smenjivale su duge pauze, prožete dubokim udisajima domaćeg duvana. Oštra duvanska aroma mešala se sa svežinom jutra, utihnjujući moje misli i ostavljajući me da slobodno vrludam pogledom po retkim belim oblacima, ranom baštenskom cveću, travkama i marljivim insektima. 

Iznenada pomislih kako je došao pravi trenutak da konačno odradim jedan posao koji tako dugo odlažem. Trebalo je da mojim tajanstvenim poslodavcima sačinim izveštaj iz erotokomatoznog kalifata. Moje poslodavce veoma zanimaju moji noćni doživljaji, za koje ne mogu tvrditi a ni poreknuti da nisu ili jesu snovi, ponekad lucidni, a ponekad utopljeni u sanjačku (ne)svest. Nekoliko godina sam radio za njih, zapravo znajući samo dvojicu, a ne i čitavu mašineriju koju oni predstavljaju. Prvi od njih bio je čovek kome podnosim izveštaje, moćni Državni Sekretar Juzbaša iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Drugi je bio bezlični potrčko, koji je glumeći kurirsku službu svake druge nedelje svraćao do mene; predajući mi paketić i gotovinu, zauzvrat je dobijao moj izveštaj o dešavanjima sa tih noćnih putovanja. Tako je tekla naša saradnja. Zanima vas šta je bila sadržina paketića koji mi je dostavljao Juzbašin kurir? I otkud sam se uopšte našao u takvoj opskurnoj kombinaciji, radeći nešto za šta sam slutio da je ilegalno, ali ne i da je toliko zločinačko i izopačeno, kako sam kasnije tog istog dana saznao, uvidevši da sam se uhvatio u kolo sa jednim opakim kriminalnim iluminatskim kartelom? Polako, doći ću i do toga.

Pošto sam osetio nadolazak stvaralačke energije, prionuo sam na posao, fokusiran i ostavljen na miru od svih mogućih i nemogućih nuspojava, koje se vazda vrzmaju oko kreativnog međunožja svakog prosečnog a kamoli natprosečnog stvaraoca. Izveštaj je počinjao ovako: 
„Noćas me je pohodio rahmetli Bard. Došao je i doneo sa sobom svilenu bubu, koja se učaurila na zidu moje sobe. Čaura je rasla i rasla do nemoralnih dimenzija, i onda je najednom počela da se meškolji. Iz bubine lutke izašla je Bardova sukuba. Bard je rekao: Probudićeš se u zemlji čuda. Devojka vampirske senzualnosti i čudnovate neljudske lepote pridružila nam se ispod mojih purpurnih svilenih čaršava. Iz duboke pozadine dopirao je nežan zvuk galaktičkih gusala. Naše usne smenjivale su se na nargilama ljubavnog opijuma. Udovi su nam se preplitali po svim stranama sveta od tananih svilenih niti. Nisam uspeo zadržati seme, ali ne žalim...“

I taman kada sam podigao pogled, tražeći novu dozu podstreka nikotinskih isparenja, krajičkom oka spazih kako na mom baštenskom stolu graciozno i odvažno, poput kakve valkire, stoji nekakva čudnovata i veoma zanimljiva buba. Nikada u životu nisam video takvu bubu. Obično bih insekte povezivao sa nekakvim paklenskim nužnicima i bezdanskim raspadanjima onoga što beše svetlost, ali ovo nije bila takva buba. Njena pojava zračila je energiju neverovatnog spokojstva i harmonije. Bio sam za trenutak opčinjen nesvakidašnjom pojavnošću nečeg drugačijeg, tako dalekog od svega ljudskog i podljudskog. Tišina je iznenada podigla neprobojne zidove oko moje glave. Njihova težina bila je prevelika za moju krhku podatnost predvorju eshatološke tišine u čijoj se muklosti iščekuje rika bogova. Bilo je to biće nestvarne beline, koje se šepurilo u bistrini mojih jutarnjih snoviđenja. Bela buba!

Buba je ušla u moj vidik i zaposela mi pažnju dok sam se upirao da se setim lika moje dražesne ljubavnice, koju mi je u sinoćnjem dešavanju darovao Bard. I baš tada desilo se to čudesno poklapanje, podudarnost svetova, čime je u mojoj svesti došlo do spajanja fascinantnog insekta i nestvarne lepotice. Adonaj... tiho šapnuh. Sama reč Adonaj došla je kao polusvesna artikulacija dubinskih slojeva mog bića, označivši jedno suštinsko i potpuno prepoznavanje simetrije sinhroniciteta. Adonaj, bela buba i dražesni lik, istovremeno su nagrnuli u moju svest. Bilo je to i previše...
Hiroshi Shinno
Ne znam koliko dugo sam ležao bez svesti. Probudilo me je drmusanje kurira, koji se iznenada pojavio van redovnog protokola naše saradnje. U bunilu mu rekoh kako nisam dovršio izveštaj, na šta je on odmahnuo rukom, zatraživši od mene da se spremim i pođem sa njim, jer njegov šef ima naprasnu potrebu da se vidi sa mnom. 

„Sada, kada sam često obuzet mračnim mislima, žalim što nisam intenzivnije uživao u mladosti, nego sam se prepuštao mračnim mislima. Kada još više ostarim i potpuno budem obuzet mračnim mislima, u meri njihove opipljivosti, tada ću žaliti zašto sada, u poznim srednjim godinama, ne uživam u životu nego uranjam u te teške pogane mračne misli. Kada umrem i sam postanem mračna misao, tada ću poput demonske senke opsedati nekog, konačno uživajući u životu koji halapljivo ispijam. Ko uživa, ne žali ni za čim.“ Bio je to uvodni monolog večito teatralnog i magnitudnog Sekretara Antonina Juzbaše. Njegov kabinet odavao je auru moći. Stajao je pored prozora, leđima okrenut od vrata, zagledan u bezlično blještavilo sunčanog isijavanja po kome je mentalno iscrtavao svoje planove, kombinacije, kalkulacije, mahinacije, manipulacije, operacije, rotacije, satoracije, arepocije, tenetacije... Njegovo srce bilo je zaključano u njegovom umu, koji je takođe bio pod ključem jedne užasne, onespokojavajuće tajne, grozničavog delovanja, stalnog opreza i besprekorne izopačenosti. Zatim se okrenuo ka meni, upućujući mi blagi perverzni smešak, jedva uobličen na rubu desnog kraja tih stisnutih usana. 

„Mladiću,“ obratio mi se, „ako ste primetili, danas je poseban dan. Znate li zašto je danas tako poseban dan?“ Odmahivao sam glavom i slezao ramenima, zbunjen promenom protokola i nesvakidašnjim ispoljavanjima gospodara Antonina. 
„To je zato što je sinoć bila posebna noć.“ Razrogačio je oči, pokušavajući da od mene izmami reakciju kojom bi potvrdio svoju aluziju. 
„A znate i zašto je sinoć bila posebna noć?“, upita on, uz kraću pauzu, odmeravajući moju reakciju na svaku njegovu reč i usputnu grimasu, koja je trebalo da tim rečima pruži dodatnu težinu. Opet sam nemušto slegao ramenima.
„Pa zar je moguće da ne znate, mladiću? Setićete se. Pozvao sam Vas jer ste Vi jedan od naših najdarovitijih psihonauta. Vaši izveštaji su oho-ho. Veće je zadovoljno Vašim radom, objektivnošću i lucidnošću Vaših zapažanja i stilom izražavanja.“ 

Crne i mutne oči Državnog Sekretara naglo su dobile neki neočekivani i životinjski sjaj. Njegovo lice zračilo je nadljudskom strašću. Fiksirao me je pogledom i iznenada upitao da li bih želeo da se upoznam sa izvesnim gospodinom iz porodice Rotšild? Zanemeo sam od iznenađenja. Lice patricija Antonina Juzbaše bilo je ozbiljno i odlučno. Nije ni sačekao moj verbalni odgovor, pročitao me je netremice gledajući u moje levo oko. Zapravo, to nije bilo ni pitanje, nego jednostavno komanda, upakovana u oblandu kurtoazne konvencije. Tek tada sam na njegovom reveru primetio amblem ruže, ali ne one mirisne i mistične, tajanstvene i opčinjavajuće. Umesto te poznate i izvikane ruže, sa njegovog revera sjajila je neka posve drugačija ruža. Bila je to ruža Bafomitrasa. Prisustvo te ruže na reveru neke osobe, ili u njenom astralnom otisku, najavljuje ozbiljna iskušenja. Svaki trenutak bitisanja njenih nosilaca jeste ispoljenje jedne veoma fokusirane namere. Oni su majstori pokretanja i obrtanja stvari, fenomena i procesa, majstori igre i raspolaganja moći. Takav je čovek bio moj dobrotvor, sponzor i diler, anđeli ga pratili na Večni Istok - Antonin Juzbaša - Adeptus Mirabilis.
Obreli smo se u bordelu biomehanoida u ulici Majke Jevrosime. Bordel je bio samo paravan za mračnu operaciju eksperimentalnog korišćenja novih oblika droga. Snabdevanje je obezbeđivao lično Državni Sekretar i patricija Antonin Juzbaša, preko kupler-majstora madam gospođe Majke Jevrosime i njenog sina Unuka Majke Jevrosime. Majka Jevrosima je bila otmena madam, krajnje ozbiljna i sa manirima, negovana i diskretna. Njen sin Unuk, bio je majstor ugođaja. Umeo je posetioce bordela i uživaoce njegovih droga da dovede do savršenstva doživljaja i besprekornosti ugođaja. Neverovatnim drogama snabdeo ga je Sekretar Juzbaša. Doduše, modeli bordelskih biomehanoida bili su zastareli i rashodovani. Dopremani su iz elitnih agencija za odgovornu i održivu poslovnu kooperativu koje sada koriste napredne bioničke hibride, ali za razliku od tih seksualnih mega marketa, kod gospođe madam Majke vladala je domaćinska atmosfera. I cene su bile domaćinske. Pola sata oralno-klasično 30 kriptokredita, petnaestominutna turbo kombinacija 15 kriptokredita, samo oralno na brzaka 10 kriptokredita, sat 50 kriptokredita, erotska masaža 55 kpkd. Perverzije, pising, S-M, igrice i ostale rabote svakako su bile u ponudi, ali cene nisu prelazile 100 kpkd. Biomehanoidi su uredni, čisti, podmazani, malo rasklimani, ali su čuveni majstori, opslužitelji domaćinskih javnih kuća, vešto i redovno obavljali svoj posao održavanja. Iz tih razloga je taj bordel bio dostupan nižim srednjim slojevima, prostim oženjenim ljudima, što je obezbeđivalo mir i diskreciju. Otud je bordel bio pogodan za vrbovanje saradnika i korisnika proizvoda i usluga bizarne narko mreže.  

Udobno sam se uvalio na stolicu koja je imala držače sa strane, tako da sam mogao sedeti raskrečenih nogu bez gaća, sa polnim organima koji nesputano i ustreptalo landaraju kubičnom prostornom dimenzijom crvene sobe bordela biomehanoida. Dok sam iščekivao dolazak naručene konkubine, čiji je vintidž himerični stil uzbuđivao napredne korisnike poput mene, sasvim slučajno spazio sam istu onakvu čauru svilene bube, kakvu mi je u sinoćnjem događanju darovao Bard. Osetio sam neko divlje uzbuđenje, vihor kako se dovlači sa desne strane. Larva je počela da se meškolji i nadima na gornjem kraju, gde se i raspukla nakon par sekundi. Kroz taj procep započela je da kulja želatinasta masa, za kojom su krenuli da izlaze dugački, krupni i snažni pipci, kojim je ono što će uskoro izaći opipavalo podlogu. Uhvatila me je panika. Nisam mogao da prizovem u sećanje trenutak kada su me drogirali, jer sam ostatkom svojih poslednjih iskrica razuma prepotstavljao da je ovo neka vrsta halucinacije, koja je nastupila kao posledica delovanja Juzbašine droge. Međutim, nikako se nisam mogao setiti trenutka kada sam i na koji način uzeo bilo kakvu drogu. Od kada sam ušao u bordel, zajedno sa Juzbašom i njegovim pratiocem, ništa nisam okusio, a i bio sam sve vreme u njihovoj neposrednoj blizini. Isto tako ništa nisam konzumirao ni u Juzbašinom kabinetu, iz kojeg smo, nakon kraćeg razgovora, prosto izjurili. Gnusna prikaza je već izbacila nekoliko pipaka, i počela lagano da izvlači svoje crno, dlakavo i sluzavo telo. Neki nestvarni, unutrašnji bordelski vetar je prostorijom raznosio snažan miris koji je podsećao na benzin, i koji me je sve više omamljivao. Nisam više bio siguran šta je stvarno a šta sanjano ili ishalucinirano. Nisam više bio siguran ni ko sam ja, šta zapravo radim, šta je prošlost, šta sadašnjost a šta budućnost. 

Iznenada sam se setio silaska u podrum zgrade Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Setio sam se Juzbašinih doskočica, koje su poprimale vidljiv oblik čim bi on nešto rekao. Tako na primer, setio sam se vrckave brkate prikaze u masonskoj keceljici i sa tesnim brushalterom, iz kojeg su pucale do ispadanja velike kubične orgazmotronske bradavičaste sise, čim je Juzbaša, cerekajući se, procedio: „nagužena gerontodomaćica“. A potom sam se setio da smo iz lifta, koji nas je sa juzbašinskih kabinetskih visina spustio u kakve nestvarne katakombe, ušli u subkognicijski andervorld (odakle mi uopšte ovaj izraz?) koji je zapravo jajovod jednog čudesnog i čudovišnog magnamaterinstva. Pa ipak, i pored svega toga, nikako nisam mogao da se setim šta je tačno prethodilo ulasku u bordel, niti uzimanja bilo kakve droge, pića, cigara, džointa, abramelinovog ulja, pomade ili nečeg sličnog.

Iz tog grčevitog prisećanja trgao me je vlažan poljubac opojne plavoveđe grotesknosti. Stvor sa osam dugih, crnih nogu, optočen egzoskeletom, koji je otkrivao prelepo mlado žensko lice, nalik kakvoj anđeoskoj prikazi. Njene pune usne, njen mesnati jezik beštije, njeni beli krupni pravilni zubi, njen blistavi pogled i dražestan osmeh. Pomilovala me je kandžom bogomoljke i probola pogledom, sve do tresetišta moje namučene duše. O bogovi! Trenutak dug kao beskraj. Potom se egzoskelet otvorio sa prednje strane, i iz njega je izašlo prelepo žensko telo, koje je i dalje crnim nitima, duž kičme, bilo vezano za oklop velikog insekta. Kao da je insekt iz svoje nutrine porodio prelepu devojku, držeći je snažnim nitima vezanu za sebe, ili kao da je ona izašla iz kakvog čudovišnog skafandera ili sarkofaga, držeći se tek dovoljno da se ne otkači a da se ipak slobodno kreće. To je bila ona koju mi je sinoć darovao Bard. Njena topla vlažna ruka milovala me je svuda po telu. Potom je rekla (oh kakav je to bio nežan ženstveni glas):
„Život ekscentrika jeste jedan niz savršeno uklopljenih apsurda.“ Ispustio sam seme, ali nije mi žao...  

Uporedo sa mojom ejakulacijom, čitav ambijent se promenio. Iznenadno i vrtoglavo, našao sam se u crvenoj viktorijanskoj sobi, prošaranoj zlatnim detaljima. Sekretar Juzbaša me je obredno držao pod desnom miškom. Tada sam u dnu prostrane sobe primetio markantnog starijeg gospodina svetle puti, lica prošaranog staračkim pegama, orlovskog nosa i buljavih plavih očiju. Bio je to baron Jakob Rotšild lično! Prišli smo mu malo bliže, kada je rukom dao znak da sednem na jednu stoličicu bez naslona, ali veoma luksuznu, presvučenu u crveno i sa pozlaćenim nogama. Ništa nije govorio, samo me je netremice posmatrao. Juzbaša je bio gotovo neprimetan, poput kakve aveti, trudeći se da nikakvim gestom, pokretom, čak ni dahom, ne remeti koncentraciju svoga Gospodara i dobrotvora. Seo sam i sklopio oči, savršeno iščekujući. Osetio sam dah Gospodara i njegovu ruku na mom desnom ramenu. Rekao je:
„Iznuda kristeos“. Zaključno sa tim rečima sam osetio oštar bol između kičme i desne plećke, kao da me je nešto probolo. U tom trenutku soba se zavrtela a mene je uhvatila iznenadna slabost, tako da se stropoštao sa stoličice. Padajući, jedina misao koju sam imao bila je devojka-buba, koju mi je darovao Bard.
Probudio sam se u zemlji čuda, ležeći na velikom okruglom krevetu, u postelji od svile poslednjeg kineskog cara. Bard i devojka iz čaure svilene bube sedeli su pored mene, zagledani u moje beskrajne otapajuće snove. Bard je nosio periku evropske gospode iz XVIII veka, dok je Bezimena Devojka bila odevena u prozirne velove sačinjene od sjaja Neizrecivog. 

„Mladiću,“ započeo je svoju besedu moj dragi prijatelj i dobrotvor iz sveta sanjanja, poznat kao Bard, „mesija novog eona doći će kao Reč, nestvarno i tiho, gotovo kradomice, kao kakav tajni plam, kao šapat i snoviđenje.“ Potom je otvorio proročku Crvenu knjigu i ukazao na sledeći iskaz: „Jer unutar nje postoje Tri Ranga, Samotnik, i Ljubavnik, i čovek Zemlje.“ Potom je dodao:
„Vaše buđenje nikada neće biti završeno, i naći ćete se licem zabijenim u zid ništavila ukoliko ne budete birali mudro.“

Bezimena Devojka se dodirnula između nogu i prinela mi prste ispred nosa i ustiju. Osetio sam predivan miris, nalik mirisu neraspalog sveca, čije purpurne radijacije natapaju mučenički ćivot. To je taj miris za kojim sam oduvek čeznuo. Potom je usledila sveta konzumacija...

„Bezimena Devojka je napredni transhumanistički bionički biomehanoid, stvoren od transseksualnog lica sa posebnim potrebama, uz primesu genetskog materijala svilene bube. Preciznije: nabudženi insektoid mongoloid trandža, na koga smo veoma ponosni.“ Bio je to glas jedinstven i poznat, glas nezaboravan i opčinjavajuć, glas koji je spoj neviđenog i nečujnog, glas anđeoske harizme, koji je u sebi utapao apolonsku pojavu vascelog Barda i dijaboličnu suštastvenost Državnog Sekretara i patricija Antonina Juzbaše. Sada već Bard Juzbaša nastavio je: 
„Tvoja sveta konzumacija dovela je do prelivanja svetova i Mi, Bard Juzbaša, postigli smo jedinstvo i celovitost našeg bića. Sada smo Jedno. Svet noćnih dešavanja i ovaj svet preispoljnih vulgarnosti deli nevidljiva uska granica, kojom caruje jedno strašno nebiće a koje zovemo Lovac. Ti, ti si zaista oho-ho mladić, jer si prošao pored Lovca a da ga uopšte nisi primetio. To je jedinstven slučaj. Mi sami to nismo mogli učiniti, ali si ti učinio to za nas. Otvorio si puteve i sada je stvarnost drugačija nego što je ikada bila.“

Juzbaša koji je Bard pljesnuo je rukama, i zastor iza njegovih leđa rastvorio se, otkrivši mizanscen jedne nestvarne predstave u bordelu biomehanoida. Bila je to živa vizija pod ružom Bafomitrasa. U katakombama ispod Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, u nedogled su se pružali kazamati, u čijim su kavezima bitisali najopsceniji modeli svete nakaznosti i degeneracije ljudskog materijala. Juzbašine gerontodomaćice opsluživale su ovaj humanoidni bestijarijum, povremeno izlažući njegove žitelje raznim vrstama stimulacija, u cilju ekstrahovanja lučenja njihovih žlezdi, znoja i drugih telesnih izlučevina od kojih su spravljani eliksiri. Od tih eliksira pripremani su halucinogeni kokteli, koji su deljeni saradnicima, preko bordela madam Majke Jevrosime i njenog sina Unuka iste. Saradnici nisu bili samo potrošači njihovih eliksira i klijenti njihovih kurvi, nego polaznici jednog moćnog i tajanstvenog okultnog reda, čije su spoljašnje manifestacije bile visoka mafija, duboka država, duboka masonerija i duboka Crkva. 

Bard Juzbaša, u kombinezonu nagužene gerontodomaćice, i Bezimena Devojka, uvijali su se oko mene, milujući me i mažući mirišljavim uljima. 
„Opera rotas!“, šaputao je Bard Juzbaša. 
„Vinum sabati!“, odgovarala je Bezimena Devojka. Lizao sam njene dražesne prste, natopljene svetim sabatskim vinom njenog međugnozja. U tom ekstatičnom pijanstvu tiho i nenametljivo uobličavao se trostruki izbor, baš onako kako je sugerisala Crvena proročka knjiga. Otkucavao je čas razrešenja moje sudbine. Bližio se trenutak odgovora na samospoznajno pitanje: jesam li ja Pustinjak, Ljubavnik ili čovek Zemlje? Najednom, Bard Juzbaša se povukao iza koprene stvarnosti. Ostali smo samo Devojka Bezimena i moja palacajuća seksualna gorljivost. Kako se sve na podijumu inicijacijske predstave promenilo, tako sam opet uhvatio sebe kako raskrečen visim na bordelskoj stolici za gnostičku praksu seksualnog ponižavanja. Nestvarna, crvenokosa, savršeno simetrična, idealnih proporcija, bez ikakvog traga od početnog mongoloidnog transseksualnog transhumanističkog insekta, četvoronoške se približavala mojoj genitalnoj čakri. Vrh njenog mesnatog jezika beštije zatitrao je jednu posebnu nadražajnu tačku između mojih testisa i analnog otvora. Zatim su se, iznenada, moji testisi našli u njenim ustima.

„Čovek Zemlje je potpuno predan Boginji. Ne možeš biti njen ljubavnik a da ne žrtvuješ najljubavniji deo sebe.", odnekud je dopirao Bard-Juzbašin glas. Dok su moji testisi u njenim ustima vibrirali pod talasima jednog božanskog sisalačkog ritma, u svesti mi se predočavala predstava o meni kao čoveku Zemlje, o životu u jednoj asketskoj pokori. Bezmud je asketa. Ne, nisam želeo to. Nije to moj život. Nisam to ja. I kao da je čula moju misao, Devojka Bezimena se uspravila i usmerila pogled ka mom srcu. Njena desna šaka se preobrazila u nekakvo dugačko sečivo kojim je urezala krst na mojim grudima. Dok se krv cedila, opet sam začuo Bard-Juzbašin glas: 
„Ljubavnik je žrtva Ljubavi. Njegovo je srce obavijeno zmijom. Ona će ga proždrati.“ Tada na moj mentalni ekran pokuljaše prizori actečkog rituala vađenja srca. Već sam video scenu mog žrtvovanja na podijumu crvene sobe bordela biomehanoida ovog poludelog iluminizma. O ne, nisam želeo ni to. I tada je Devojka Bezimena izvadila veliku kamu i presekla sve niti koje su me vezivale za submisivnu stolicu robova pokornih. Uhvatila me je za ruku i odvela u krevet na kome smo strasno vodili ljubav. Svaki njen poljubac zvučao je kao zveket enohijanskih ključeva. Ispustio sam seme, ali ne žalim.

„Ko si ti?“, upitala me je iznenada Devojka Bezimena, i to takvom frekvencijom, da se umalo nisam onesvestio. Stao sam zadubljen u prazninu, iz koje sam očekivao odgovor na postavljeno pitanje. 
„Ja, ja...“ mrmljao sam, gotovo očajnički, „ja sam onaj koji ispušta seme.“ Zujalo mi je u ušima. Preostao je još samo jedan izbor, a ja sam bio onaj koji ispušta seme. Slatko se nasmejala zagrlivši me toplo i nežno. Prešla je rukom kroz moju kosu, pogledala u moje levo oko, izustivši posebnom intonacijom: 
„Da, to si ti, Onaj-koji-ispušta-seme.“ Tada sam doživeo neku vrstu prosvetljenja. Čitavo moje jastvo našlo se u toj rečenici, iskazu: Onaj-koji-ispušta-seme. Kakvo magijsko ime! Kakva formula identiteta! 

Devojka Bezimena je uzela moju desnu ruku i u nju posadila onu veliku kamu, upitavši me: 
„Znaš li ko je Onaj-koji-ispušta-seme?“ Dok je moja desnica stiskala balčak, moj um je grozničavo preturao po praznini. Izgubljen i očajan zagledao sam se u njene božanske smaragdne oči, koje su isijavale moć Velike Majke od koje sam tražio pomoć. Osećao sam snažnu teskobu prožetu jednom ekstatičnom opijenošću. Nesvesno sam levom rukom trljao vrat, kao da želim tim činom odagnati nesnošljivost osećanja povodom mog položaja. Zatim je Devojka Bezimena uhvatila moju desnicu kojom sam držao kamu i podigla je u visini mog vrata, tako da je hladno sečivo dodirivalo moju jabučicu. Šapnula je na moje levo uvo: 
„Onaj-koji-ispušta-seme je Bezglavi, Akefale.“

Mrak. To je bilo to. Sada je sve postalo jasno. Ja sam Pustinjak. Ja sam Onaj-koji-ispušta-seme, Bezglavi. Ja sam Onaj-koji-je-samom-sebi-odsekao-glavu! Nisam oklevao ni tren, jer moj život sa glavom na ramenima postao je nemoguć i nesnošljiv. Samousekovanje glave bio je jedini mogući i logičan izbor. Hitrim potezom, za koji sam dobio neku nadljudsku snagu, odsekao sam sebi glavu. Dok je krv liptala niz moje obezglavljeno telo, ono je nestvarno stajalo, držeći u jednoj ruci glavu a u drugoj kamu. U magnovenju čuo sam anđeosko pojanje biomehanoida... AkefaleAkefaleAkefale...
I taman kada sam podigao pogled tražeći novu dozu podstreka nikotinskih isparenja, krajičkom oka spazih kako na mom baštenskom stolu graciozno i odvažno, poput kakve valkire, stoji nekakva čudnovata i veoma zanimljiva buba. Nikada u životu nisam video takvu bubu. Oduševilo me je i raznežilo to majušno stvorenje. Po prvi put u životu osetio sam neku vrstu povezanosti i empatije sa nekim insektom. Obično je to za mene gamad koju trpim u dvorištu, ali ne i u kući. Međutim, ova buba, do sada neviđena i meni nepoznata, bila je nekako dražesna. Ispružio sam prst ka njoj lagano je dodirnuvši. Začudo, ona nije pobegla, samo me je ispitivala pipcima. Nakon par sekundi uspuzala je na moj prst. Tu je stala i nije se mrdala. Gledao sam je tako netremice. Trenuci su prolazili, minuti su se slivali u sate, sati su se pretakali u dane i nedelje, ovi u mesece i godine. Godine su se topile u vekove i milenijume. Požnjeli smo letinu eona. Moja buba i ja. Kako su pored nas promicali vremenski ambisi, tako je naša veza, naša stopljenost bila sve čvršća i čvršća. Zagledan u bubu, krajičkom oka posmatrao sam večnost i slutio beskraj. Zagledan u bubu pretvorio sam se u prah, našavši se na kristalnim pločnicima jednog dalekog, nestvarnog grada, van svih mapa i putokaza. Zagledan u bubu, krajičkom oka posmatrao sam taj nadrealni grad i njegove vetrove, njegove senke i svetlosna prisustva, njegove kupole i široke bulevare, njegovu savršenu simetriju i superioran sklad. 

Prošlo je mnogo od kada se vreme pretopilo u ne-vreme, u jednu zaglušujuću tišinu. Nisam primetio da je jutro zamenilo podne, a podne polako postalo suton. Već sa pojavom prvih zvezda na mladom noćnom nebu, buba se iznenada protresla, raširila krila i vinula put treptave noćne sfere. Potrčao sam za njom, ne želevši da je izgubim. Vikao sam za njom: „Bubo! Bubo! Vrati se!“ Plakao sam očajan, uspaničen i beskrajno tužan jer me buba napušta. I kada se našla iznad moje glave, tek tada sam uvideo da se ona zapravo pridružila roju takvih buba koje su letele poviše mene. Roj buba je svetlucao čudnim sjajem poput kakvih svitaca, ali takve svice nikada nisam video. Čitav roj se potom izdigao još više i otprhnuo u pravcu Velikog Medveda. I tada sam prisustvovao čudesnom preobražaju roja tih predivnih bića u zvezdano jato. Drage bube su postale zvezde. Bile su to duše biomehanoida. Jedna od njih bila je moja buba, ona čije je ime Devojka Bezimena. 

Stajao sam podignute glave, ruku ispruženih ka zvezdanim visinama, nameran da dohvatim beskraj i obgrlim jednu daleku čežnju koja se tada rađala u meni. Moje drago stvorenje je otišlo u svoj zvezdani dom, ostavljajući me da se odeven u ljudsku kostret suočim sa kosmičkom samoćom. Iza mene ostao je jedan volšeban dan na Zemlji, dan koji me je temeljno i nepovratno promenio, načinivši me najsrećnijim i najtužnijim čovekom na svetu. 

P.S.
Posebnu zahvalnost želim izraziti Aksentiju T2 Novakoviću koji mi je pomogao oko doterivanja ove priče.

Thursday, September 13, 2018

Nova post-antika (autor Dorijan Nuaj)

Oligarhija je tako temeljno izvršila demontažu ustaljenog sistema vrednosti i proizvodnje svakodnevnog života i standarda u Zapadnom svetu da su očajne i preplašene mase pomislile da im tzv populisti, krajnje desni ili levi pokreti, deluju kao spasonosno rešenje. Sama ta percepcija alternative od strane velikog dela naroda izraz je destruktivnog delovanja globalističke oligarhije. Američki gradovi Detroit i Nju Orleans, kao i veći broj manjih uništenih industrijskih gradova u unutrašnjosti, izraz su raspada jedne paradigme o bogatom i srećnom Zapadu i američkom snu. Pogledajmo samo kakve slike u filmovima i serijama, emituje Holivud, fabrika snova, artikulator ideja, vizija i perspektiva globalističke oligarhije. Smenjuju se prizori katastrofa, ekoloških, geoloških, bioloških i tehnoloških, uvijenih u oblande fantastike, koji zatvaraju horizont budućnosti u kostreti jednog distopijskog i apokaliptičkog postljudskog sveta. Invazije zloćudnih vanzemaljaca, beslovesnih zombija, čudovišta, očajničkog ljudskog otpada, robota itd, smenjuju se na bioskopskim, televizijskim i gedžetskim ekranima. Holivudski proroci kao da prizivaju kataklizmu, nadiranje zla i uništenja, odnosno izgon jedne optimističke slike sveta u budućnosti. I ako do nekakvog povoljnog ishoda dođe, onda to iziskuje prolaženje kroz jedno sveobuhvatno uništenje. Na platnu ljudske mašte više nema optimističkih slika, ne postoji vera u budućnost. Opšti optimizam kraja XIX i početka XX veka, nakon ratnih užasa prošlog i zastrašujućih perspektiva ovog veka, ustupio je mesto opštoj zabrinutosti i pesimizmu. To je suština poruke gospodara ljudske marve. Sada više nije teško zamisliti pretvaranje evropskih gradova, jednog Malmea, Kopenhagena ili Amsterdama u Detroit ili Nju Orleans, jer tako će i biti onda kada oligarhija završi sa Evropom.   

U Praktičnom idealizmu, godine 1925. Richard von Coudenhove-Kalergi kaže:  
"The man of the future will be of mixed race. Today's races and classes will gradually disappear owing to the vanishing of space, time, and prejudice. The Eurasian-Negroid race of the future, similar in its appearance to the Ancient Egyptians, will replace the diversity of peoples with a diversity of individuals."
Similar in its appearance i diversity of individuals nekako ne idu zajedno. Gospodin Kalergi zagovara globalni komunizam. Takve idealističke vizije obično završe kao totalitarizam koji pokušava da prekroji život u skladu sa sopstvenom vizijom. Besklasno globalno društvo jednog pojavnog tipa ljudstva je užas bez premca. Možda bi neko bi na ovakav moj stav uzvratio pitanjem koja je moja ideja? Kako ja vidim društvo u budućnosti? Pa u kojoj budućnosti? Zašto bismo se uopšte bavili tako dugoročnim, utopističkim kalegrijevskim planiranjem budućnosti, umesto da radimo na unapređenju sadašnjosti? Mi živimo sada, a ne za hiljadu godina. Svaka generacija bi trebalo da razmišlja o sebi, o svojim neposrednim potomcima i potomcima tih potomaka, a sve dalje neka bude briga onih koji dolaze. Zamislimo užas da je recimo pre hiljadu godina postojao nekakav Kalegri i krenuo da uređuje budućnost koja čini našu sadašnjost u skladu sa njegovim tadašnjim pogledom na svet! Istorija nas uči da vrle ideje velikih reformatora tokom prolaska vremena postaju užasi koje u praksi sprovode nitkovi. Uvek postoji faktor X. 
Neko bi možda pomislio da tako dalekovido razmišlja elita, te da je zbog napretka čovečanstva nužno postojanje nekakvog totalitarizma ili prosvećenog apsolutizma, ali totalitarizam bilo koje vrste sasvim je u neskladu sa slobodom, a bez slobode nema napretka, ma šta to podrazumevalo, osim ukoliko pojam slobode shvatimo u sasvim uskom smislu, kao slobodi ispoljavanja nagona, ma kakvi oni bili. A sa druge strane, u uslovima klasne i svake druge jednakosti teško je zamisliti postojanje prave, istinske, nekorumpirane, trezvene elite i nekakvog prosvećenog apsolutizma. Neko bi u tom slučaju morao da odskače od mase, a masa je vazda zavidna, ne prašta kvalitet, zatomljuje talenat. Osim toga, kalegrijevska vizija briše svaku tradiciju i kulturu. U takvom okviru ne postoji nikakav smisleni ideal, niti ima ikakve zvezde vodilje, a društveni ideal mora postojati, dok je zvezda vodilja metafizičke prirode, a ne nekakav idealni ovozemaljski društveni projekat. Neko bi rekao da se metafizika ne može približiti neukom narodu te da valja prosvećivati mase, što je, valjda, posao elite, koja bi u kelegrijevskom, odnosno sensimonskom i kontovskom pogledu na svet zapravo bila tehnokratska. Takvo razmišljanje zaboravlja da upravo metafizika prosvećuje i usmerava neuku masu a ne vizija nekakvog nepostojećeg društva projektovanog u daleku budućnost koju dočekati nećemo, a zbog kojeg moramo žrtvovati našu današnjicu. Dimitrije Mitrinović je rekao da put slobode znači da svaka rasa mora doći do svoje suštine. To je prirodni put, ne samo za svaku rasu ili narod, nego za svakog pojedinca. Ne da nas neko određuje u skladu sa svojim ideološkim ili tehnokratskim standardima i vrednostima, nego da sami dođemo do toga ko smo, šta smo i kuda idemo.

Čitava ova rasprava ukazuje na jednu staru dilemu između individualizma i kolektivizma. Tehnokratizam prvo razlaže istorijske i tradicionalne oblike kolektivizma, svođenjem osnovne mere društvenosti na apstraktnog idealnog pojedinca, da bi onda veštački, na osnovu parametara koji predstavljajuu odraz duha vremena i tehnokratskog mentaliteta, uterivali atomizovane pojedince u ad hoc privremene kolektivitete. Time je otvoren put u jedan beskrajni reformizam, slavljenje promena i reformi koje nemaju kraja. Taj utopistički globalistički tehnokratizam, kakav danas praktikuje svetska oligarhija, ima svoje veoma duboke idejne uzore utemeljene u drevnim kultovima. Taj put ima svoju jasnu istorijsku liniju, od aktuelnog Džordža Sorosa, preko Kalegrija, Trockog i Karla Marksa, do Adama Vajshaupta i pisaca Fame Fraternitatis, Martina Lutera, Joakima od Fjore, pa sve do Svetog Pavla i pobornika orijentalnih kultova pozne antike, čiji se uzori gube u dubinama mediteranskog i bliskoistočnog religijsko-magijskog miljea. Naravno, ne možemo staviti znak jednakosti između rečimo jednog Sorosa i njegovog antičkog sunarodnika apostola Pavla, ali možemo uočiti anarhističke crte u onome šta obojica propovedaju. Takođe, sa stajališta opadanja indoevropske autentičnosti, možemo povući paralelu između Hitlera, Staljina i drevnih kraljeva Rima, te reći kako Hitler i Staljin oličavaju krajnje izopačenje i vulgarizaciju načela arijskog duha, baš kao što Soros ili Trocki predstavljaju izopačenje i vulgarizaciju semitskog. Agens vulgarizacije u oba slučaja jeste sekularna modernost. Današnji izrazi drevnih institucija su globalističke organizacije i institucije poput Ujedinjenih nacija, Evropske unije, Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, centralnih banaka modernih država, glomazni državni aparati velikih zemalja, razne svetske asocijacije itd, zatim crkve i verske organizacije, sve do drevnih svetilišta Velike Boginje Majke (u njenim mnogim vidovima) i njenih božanskih muževa i sinova.  
Zastanimo na ovom mestu i pogledajmo kako je čuveni britanski antropolog Džejms Frejzer ocenio uticaj širenja orijentalnih kultova u Evropi:
"Religija Velike Majke, koja je sadržavala čudnu mešavinu sirovog divljaštva i duhovnih stremljenja, bila je samo jedna od mnogih sličnih istočnjačkih vera koje su se u kasnije doba paganizma raširile u Rimskoj Imperiji i koje su, napajajući evropske narode tuđinskim idealima života, postepeno potkopale celokupnu zgradu antičke civilizacije. Grčko i rimsko društvo bilo je sagrađeno na ideji o potčinjenosti pojedinca društvenoj zajednici, građanina državi; za ta društva sigurnost državne zajednice bilo je vrhovni cilj ponašanja, iznad sigurnosti pojedinca bilo na ovom ili na onom svetu. Od detinjstva zadojeni tim nesebičnim idealom, građani su posvećivali život javnoj službi i bili gotovi da ga žrtvuju radi opšteg dobra; a ako bi se ustezali od ove vrhovne žrtve, onda su osećali da čine nešto nisko, jer pretpostavljaju lični opstanak interesima svoje zemlje. Sve je ovo izmenjeno prodiranjem istočnjačkih religija, koje su učile da su opštenje duše sa bogom i njeno večno spasenje jedino ono radi čega vredi živeti; u poređenju sa tim ciljevima, napredak pa čak i postojanje države prestaju biti važni. Neminovna posledica ove sebične i nemoralne doktrine bila je ta da se vernik sve više i više povlačio iz javne službe, usredsređivao misli na sopstvena duhovna osećanja i gajio preziranje sadašnjeg života koji je smatrao samo pripremom za bolji večni život. Svetac i usamljenik, koji zaneseni ushićenom kontemplacijom neba preziru zemlju, postali su u javnom mnjenju najviši ideali čovečanstva, potiksujući stari ideal patriote i heroja koji, zaboravljajući sebe, živi radi dobra svoje zemlje i gotov je da umre za nju. Zemaljski grad izgledao je bedan i za preziranje ljudima čije su oči nazirale božiji grad u nebeskim oblacima. Tako je središte gravitacije, da se tako izrazimo, preneto s ovozemaljskog na zagrobni život, i ma šta da je onaj svet tom promenom dobio, nema sumnje da je ovaj svet njom mnogo izgubio. Nastalo je opšte raspadanje političkog organizma. Spone države i porodice bile su olabavile; sklop društva težio je ka raspadanju na sastavne elemente i otuda vraćanju u varvarstvo, jer civilizacija je moguća samo ako građani aktivno sarađuju i ako su voljni da potčine privatne interese opštem dobru. Ljudi su odbijali da brane svoju zemlju, pa čak i da se množe. U brizi da spasu sopstvneu dušu i duše ostalih, oni su bili voljni da dozvole propadanje čitavog materijalnog sveta koji su poistovetili sa principom zla." (Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str. 18-19)
Ovako sagledavši stvari ne možemo a ne primetiti sličnost Frejzerovih ocena uticaja istočnjačkih kultova na kulturu evropskih naroda sa Ničeovim ocenama hrišćanstva kao još jednog uvezenog istočnjačkog kulta (u tu svrhu preporučujem Ničeovog Antihrista). Asocijalni karakter hrišćanstva je vremenom kanalisan i ograničen kroz moćne srednjovekovne institucije, ali je svakako preživela njegova subverzivnost na psihološkom planu. Takođe, čitajući ove Frejzerove redove ne može a da ne primetimo sličnost dekadentnog antičkog stanja duha pod uticajem orijentalnih kultova sa situacijom kakvu imamo danas u Evropi i Severnoj Americi. Hrišćanstvo više nema tu snagu i ulogu na koje slobodno možemo primeniti Frejzerove reči, ali tu je tzv New Age, tu su razne ideologije poreklom sa levog, ali i desnog ideološkog spektra. Umesto kultova Velike Boginje Majke sada su prisutni oligarsi i plutokratija, globalizatori kapitala, vojnog intervencionizma, medijskog narativa, kulturnih klišea, političke korektnosti, ljudskih prava, migracija bez granica i feminizma. Naravno, nigde nije moguće povući jasnu liniju razgraničenja, jer su se učenja i filozofije pomešale, kako na idejnom planu, tako i u praksi, ali osnovne crte ostale su nepromenjene od antičkih vremena do današnjih dana. Imajući sve ovo u vidu, nema razloga da ne verujemo kako će današnji svet Evrope i Severne Amerike takođe biti uništen i zamenjen anarhijom i mrakom ne novog srednjovekovlja, jer je Srednji Vek označavao poredak, nego nove post-antike.