Tuesday, February 16, 2016

Ezoterijski pogledi iza groba



NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE


Bela Hamvaš, u knjizi „Velika riznica predaka“, u poglavlju o Egiptu, tumačeći egipatsku Knjigu mrtvih, poistovećuje zagrobne svetove raznih tradicija sa onim što se u doktrini modernog hermetizma naziva astralnim svetom. Za Egipćane je to Amenta, za Grke je reč o Hadu, za Jevreje je to Šeol, kod Tibetanaca je Bardo, u drevnom Meksiku – Tlalokan itd. Hamvaš kaže da je Amenta opasno mesto za dušu, jer nad njome vlast preuzima imaginacija, pa nekome to ide na ruku, a nekome ne. Pošto je astralna ravan zapravo svet vizija, otud je duša u vlasti svoje vizije. Ako čovek umre neposvećen i bez znanja o prirodi ovog uzburkanog okeana vizija, Hamvaš kaže da će taj okean impresija duša smatrati stvarnim, tj bespomoćno će se komešati u užasnoj plimi slika. Dalje, da parafraziram Hamvaša, prema drevnoj baštini, pretežna većina duša obitava u Amentetu u ovako bespomoćnom stanju, u kovitlacu savršeno nestvarnih vizija koje su duše same zamislile – ali i ovde na zemlji. Otud on kaže kako je to svet opsene, odnosno maja, Izidin veo, čarolija. Kako Hamvaš tumači, zadatak tradicionalnog posvećivanja jeste da ljudsku dušu probudi, odnosno da je otrgne iz smrtonosnog lunarnog uticaja, tj od ludila u kome se ona u astralnom svetu raspada. Otud svetlost duše mora ojačati u višem znanju da ne podleže vizijama utisnutim u astralnu svetlost, nego da upravlja njima. Hamvaš ističe da je usijano znanje dijamantske svetlosti. Duša se može izgubiti u vrtlogu vizija, ali isto tako, koristeći ih, može da se uzdigne na viši nivo, ako postane gospodar svojih vizija.
Glavna opasnost u astralnom svetu jeste, kako Hamvaš navodi – vizija zmije (Tifon koga ubija Apolon – a za koga Hamvaš kaže da je bog budnosti). Ta zmija, po Hamvašu, predstavlja beskonačnost imaginacije, odnosno beskraj vizija koje teku jedna iz druge. Ova zmija čini da ljudska duša postane sopstvena žrtva, a to se može desiti i dok je čovek živ, a kamo li nakon smrti, budući da je reč o simboličkom uzroku ludila koje dolazi sa astralne ravni. Onaj čija je svest osvetljena apolonskim sjajem, prepoznaje zmiju i u stanju je da je otera. Alternativa je sagorevanje svetlosti duše u vrtlogu koji sa sobom nosi i koji predstavlja ta zmija. To je raspad, to je druga smrt, zapravo ono što se dešava većini ljudi. Ako duša uspe da se uzdigne iz astralnog nivoa, dolazi pred Ozirisovu odaju, koja predstavlja mesto suđenja, odnosno mesto procene duše od strane bogova. Tu duša ili prolazi dalje ili biva odbačena natrag u astral. Duše koje prođu procenu, ponovo oživljavaju, odnosno imaju priliku da, hrišćanski rečeno, vaskrsnu, tj da zadobiju nebesko telo slave, odnosno ono što se u Egiptu nazivalo sahu, što predstavlja cilj pojedinačnog razvoja ljudskih bića, da postanemo nebeski ljudi, odnosno da budemo poput bogova. O sudnjem danu Hamvaš kaže da je to zbivanje kada se nezakonito ljudsko biće vraća zakonu.

U knjizi „Velika jednačina“, učenica De Ljubičeve egiptozofske škole Ljubinka Radovanović, kaže da kod Egipćana akcenat nije ni na mnogim, ni na jednom životu, već na životu kao nečemu beskrajnom u koje korak po korak, urastamo. Aktivnost života je usmeravanje energije ka stapanju sa izvorom, tj sa dušom. Ukoliko se stopimo sa dušom, besmrtni smo kao što je i duša besmrtna. Ona tvrdi da po učenju drevnog Egipta mi nismo (re)inkarnirani, već duša. Duša kao proporcija naše individualne formacije, zapravo začinje novo telo. To je ona opisala kao stvaranje naslednika, odnosno sledeće inkarnacije iste proporcionalne formacije što je identifikovano sa dušom. Po tome, duša određuje telo za telom, jer naše telo je njeno telo. Mi smo u tom telu naše duše zapravo neka vrsta stranca čija je svest efekat te otuđenosti. Bića umiru trošeći iz tog tela energiju koju dovodi duša. I kako ona to slikovito kaže, ako tom energijom sazidamo most, preći ćemo u tzv dimenziju duha, dok u suprotnom, ako napravimo levak, prosućemo kroz njega energiju i za njom istećićemo i sami u mrak.
Kako Ljubinka Radovanović naglašava, po nagoveštaju egipatskih spisa inicijacije, postoji mogućnost da psihološka svest preraste u dimenziju svesti kao energije kosmičkog stvaralaštva, i da tako, izgubivši svoju individualnost, smrću poništi smrt. Tako svest postaje besmrtna apstraktna živa snaga. Drugim rečima, ono što preživljava smrt je, kako ova autorka tumači egipatsku doktrinu, deo naše svesti koje uobičajeno nismo svesni. Ona tvrdi da reinkarnacija ličnog individualnog bića nije ideja koja prožima spise Egipta. Psihološka svest, poput mehura, nestaje. Po našem uobičajenom shvatanju svest ne može postojati, ako čovek nje nije svestan, jer je ona u nama poistovećena sa našom ličnošću, dok je za stare doktrine ta psihološka svest pojedinca tek most između nas i nama nepristupačnog višeg oblika svesti, o kome se dosta govori i u Kastanedinim knjigama. Ova viša forma svesti, u čijem delovanju nemamo svesnog udela, rukovodi čitavim našim bićem, čija je samosvest, kako to Ljubinka kaže, izdignuta kao glava zmije, uznemirena i spremna za beg. Po njoj, ujedinjenje psihološke svesti sa ovim višim oblikom svesti, predstavlja formiranje jezgra besmrtnosti. Naravno, mogućnost permanentnog bitisanja nekakvog semena ljudskog bića više smatram izuzetkom nego zakonitošću. U pogledu toga, setimo se koliko spermatozoida umre da bi samo jedan izvršio oplodnju. Ako tu proporciju primenimo na brojnost ljudskih bića, možemo izvesti nekakvu proizvoljnu računicu. Ako je odnos umrlih spermatozoida i onih koji dođu do svog cilja, recimo 1 spram 5 miliona, onda ta proporcija za trenutno živih 7 milijardi ljudi iznosi 1.400 duša. Dakle, neki broj u osnovi sličan onom iz Apokalipse. Da bi u ovoj proporciji došli do biblijskog broja spašenih od 144.000, potrebno je da broj ljudi koji su ikada živeli na Zemlji dosegne 720 milijardi.

U knjizi „Tajna učenja svih epoha“, Menli Palmer Hol objašnjava da je po tajnim učenjima kabale ljudsko telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, a što je zapravo auričko jaje. To je kauzalna sfera čoveka. Vrhovna svest čoveka je u toj auri, koja se prostire u svim smerovima i potpuno okružuje njegovo fizičko telo. Kako Hol dalje navodi, kao što je svest u kosmičkom jajetu povučena u središnju tačku, koja je zatim nazvana Bog, odnosno Vrhovno Jedno, tako je koncentrisana i svest unutar auričkog jajeta čoveka. Na taj način je prouzrokovano uspostavljanje tačke svesti koja je nazvana ego. Kao što su svetovi sazdani od latentnih moći unutar kosmičkog jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar kosmičkog jajeta. Zapravo, čovek nikada ne izlazi iz tog jajeta, koje ostaje čak i nakon smrti. Čovekova rođenja, smrti i ponovna rođenja, sve se to odvija unutar jajeta, a ono se ne može razbiti sve do oslobađanja čitavog univerzuma od tzv točka nužnosti.
U Krolijevoj „Knjizi zakona“, doktrina duše izražena je stihom: „Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabsu.“ Khabs je zvezda, a u trećem stihu iste glave piše da je svaki muškarac i svaka žena – zvezda. „Knjiga zakona“ u stihu 9, prve glave, boginja Nuit kaže: „Obožavaj stoga Khabs, i gledaj moje svetlo preliveno preko tebe!“ Simbol Nuit, odnosno boginje beskonačnog prostora je upravo zvezda, odnosno plavi pentagram sa crvenim krugom u središtu, a taj crveni krug je Hadit, njeno „tajno središte“. Svetlo koje se ovde pominje je Khu, a to je nebeski besmrtni princip, ambijent svetlosti u kome obitavaju zvezde-duše, svojstvo zajedničko i ljudima i bogovima. Imamo pentagram, središte pentagrama i ambijent u kome je taj pentagram (simbol mikrokosmosa) smešten. Kraci pentagrama predstavljaju elemente u okviru mikrokosmosa, koji tokom procesa umiranja bivaju razloženi, zvezda biva rasformirana, te naposletku ostaje krug unutar pentagrama, njegovo jezgro nasuprot beskraja svetlosti Khu. Shodno datom gledištu, to jezgro će po rasformiranju pentagrama bića, u interakciji sa beskrajnom svetlošću Nuit, formirati novu zvezdu. Jezgro i svetlost, Nuit i Hadit, nemaju veze sa našim ličnostima i našim sudbinama. Oni samo igraju njihovu igru tkanja, stvaranja i rastvaranja bezbroj zvezda.
Khabs je zvezda, odnosno pentagram, dok je u simboličkom smislu Khu zmija, odnosno, kako Kroli kaže, Khu je magički entitet čoveka, suptilan deo ljudskog bića. U tom smislu, Khabs je i unutrašnje svetlo u čoveku. Reč khabs, pisana na hebrejskom kao het-bet-samek, ima brojčanu vrednost 70, što je ekvivalent hebrejskom slovu ain, što znači oko. Otud se zvezda može dovesti u vezu sa okom. To oko je treće oko koje pripada Jarcu, koji je u sistemu tarota povezan upravo sa slovom ain. Slovo ain takođe može biti povezano i sa sazvežđem Zmijonosca, dakle sa onim ko drži zmiju, odnosno sa adeptom probuđene kundalini koju kontroliše pomoću oka, odnosno probuđene adžna čakre. Taj prizor preovlađuje u kompoziciji tarot karte Univerzum u Krolijevom špilu. Takođe, Zmijonosac je inkantator, onaj koji priziva pomoću pevanja, tj glasom kontroliše zmiju, silu (npr. Mojsije). Khu je sjaj saha, odnosno nebeskog tela večnosti koje daruje Oziris. Sah je odežda besmrtnika osvetljena unutrašnjom svetlošću Khabsa. Oko koje se nalazi u središtu Khabsa (krug u pentagramu), onda kada se otvori, isijava unutrašnju svetlost prožimajući čitav sah. U proširenim komentarima „Knjige zakona“ Kroli kaže kako ne smemo obožavati Khu, ne smemo se zaljubiti u našu magijsku predstavu jer bi to značilo da smo zaboravili našu istinu. Po Kroliju, ako slavimo oblik, on postaje neproziran za biće, i može se uskoro pokazati samom sebi lažan. Khu u svakom od nas sadrži kosmos kakav je njemu samom poznat. Za subjekta, čak i nečiji drugi Khabs predstavlja samo deo subjektovog Khua. Naš sopstveni Khabs je naša jedina istina.