Bogovi, duhovi i magijski identitet

Magijski identitet je temelj legitimisanja maga u svetu duhova i magijskih sila. To je posebno obeležje po kome nas magijske sile prepoznaju i priznaju, i na osnovu kojeg imamo određeni autoritet da zapovedamo, zahtevamo i pravo da se pozivamo na neku višu instancu. U temelju magijskog identiteta i svega onog što se na osnovu njega postiže, stoji magijska moć samog čoveka. Magijski identitet se obično izražava nekim imenom, znakom ili obeležjem, bilo da su oni osmišljeni od samog maga, bilo da ih je nekako on sam otkrio, ili ih je možda dobio od drugog maga, odnosno od kakvog moćnog duha i božanstva. Magijski identitet je poput lične karte za kretanje magijskim svetom i magijsko delovanje. Kada nas neki duh priupita da se predstavimo, kao što i mi to od njega iziskujemo, nećemo reći svoje svetovno ime i prezime. Nećemo se predstaviti onako kako se predstavljamo ljudima. U tom smislu moramo imati svoje magijsko ime kojim se predstavljamo duhovima. U svetu okultnog to nema nikakav značaj. Jedini značaj imaju naša moć i na osnovu nje izgrađen magijski identitet. Uz ime, simbol ili obeležje, koje čini estetsko-zvučni nosač identiteta, uvek ide i magijski zavet. Svaki zavet jeste neki oblik inicijacije. Nije svaki zavet isti. Nije jednake snage. Kakva moć u čoveka takav je i njegov zavet, pa samim tim i njegovo magijsko ime, obeležje ili znak. Te stvari određuju opseg nečijeg magijskog delovanja i znanja. 

U bibliji je poznat Kainov znak kao primer obeleženosti koja se nalazi u suštini magijskog identiteta osobe poznate pod tim imenom. Taj primer jasno ukazuje na određeni inicijacijski tip. Kain je bio zemljoradnik i prinosio je žrtve bogu od onog čime je raspolagao, čemu je bio vičan i čime se bavio. Njegov brat Avelj bio je stočar i takođe je prinosio žrtve bogu u skladu sa svojim poslom. Naravno, priča kaže da je bog više cenio roštilj od pekarskih proizvoda, pa je zavidni Kain u magnovenju ljubomornog besa prolio bratovljevu krv te zbog toga bio proklet od strane samog boga te fizički obeležen posebnim znakom. Pa ipak, ne možemo ne primetiti, zabeleženo je da su zemljoradničke kulture neretko praktikovale prinošenje ljudskih žrtava. Kasnije je to postalo neprihvatljivo. Povodom toga setimo se filmskog serijala Deca kukuruza. Duh žita često traži da ljudska krv bude prolivena po usevima kako bi žito obilato rodilo. To je jedan, reklo bi se, na užas onih osetljivih, sasvim razuman magijski čin, jer je Kain postupao u skladu sa običajima svojih predaka. 

U grčkoj mitologiji boginja Demetra bila je nadležna za zemljoradnju. Njen otac je titanski kralj Hronos (Saturn), čiji je simbol srp te ukazuje na faktor vremena i vremenske cikluse koji se nalaze u temelju poljoprivredne delatnosti. Demetrina majka je titanka Rea, majka bogova, boginja ženske plodnosti i rađanja. Njene svete životinje su svinja i zmija. Njeno ime ukazuje na pokret, tok, stalno kretanje poput vodenog toka ili krvi. Ona sama ćerka je Urana (neba) i Gaje (zemlje). Dakle, imamo žensku liniju Gaja – Rea – Demetra. Hronos i Rea potiču od istih roditelja. Sama ta činjenica ukazuje na incestuoznu magijsku moć drevnih kraljevskih formula kada je vladar smatran pre svega magijskim pa tek onda političkim bićem. Demetra je u mitologiji poznata kao majka Persefone koju je oteo bog podzemlja Had. Sve ove mitološke činjenice ukazuju na veze poljoprivredne delatnosti sa moćnim htonskim božanstvima i duhovima. 

Da bi ljude naučili poljoprivrednim umećem ili da bi im uopšte dozvolili da se na nekoj teritoriji bezbedno nasele i uspešno se bave proizvodnjom hrane, duhovi koji su obitavali na tom mestu ili u blizini, istakli su jednostavne ali stroge zahteve. Svako nepoštovanje tih zahteva imalo bi za posledicu najezdu štetočina, sušu, grad ili kakvu drugu nedaću. Obredno prinošenje ljudskih žrtava, pre svega članova same zajednice, očito je bio jedan od takvih uslova. O razlozima za iznošenje ovakvih zahteva od strane prirodnih sila mogu samo da nagađam. Sa druge strane, popularni Hermes, između ostalog, bio je i bog stočara. Njegov simbol bio je štap, baš kao i u Mojsija, nomadskog vođe. Stočari, budući nomadi, nisu zavisili samo od jednog mesta, pa su, ukoliko im se duh nekog mesta ne dopadne, jednostavno mogli da odu dalje.

Sada dolazimo do suštine, a to su mesta na kojima obitavaju pojave poznate kao bogovi ili duhovi. Mojsije se na Sinaju sreo sa tamošnjim strašnim i prekim bogom sa kojim je postigao savez a koji je obavezao čitav njegov narod dokle god postoji. Mi danas, pod uticajem mnogih teoloških i mističnih pogleda na svet boga shvatamo kao apsolut, kao nešto sveprisutno, u nama i izvan nas. U paganska vremena nije bilo tako. Postojali su neodređeni apstraktni nedelatni bogovi, poput bogova neba, zemlje uopšteno, nekih zvezda i slično, ali mnogi bogovi su imali konkretna sveta mesta na kojima su se ukazivali i gde su obitavali. Uglavnom su ta mesta bila po planinama, pećinama, kod izvora, u jezerima, klancima, po šumskim lokacijama, kod određenih stena, šupljina, čudnih geoloških oblika, po pustinjama itd. Ponekad bi ljudi upravo na tim mestima podigli svetilišta ili bi na nekim unapred određenim mestima podigli hramove te u njih naknadno prizvali određene epifanije. Mojsijev bog sa sinajske gore je poput svakog drugog duha koji obitava na nekoj planini. Taj moćni gorski sinajski duh je u sprezi sa ličnom moći samog Mojsija, stvorio savez koji opstaje i danas. Dakle, može se reći kako je taj bog i dalje živ. Mnogi duhovi prirode od kojih su ljudi načinili svoje bogove, u međuvremenu su izgubili svoje štovaoce. Jesu li samim tim sa lica zemlje nestali ti bogovi / duhovi? Istina, neki narodi su od svojih lokalnih bogova načinili apsolutne, kosmotvoračke bogove, ali to je već druga tema.

Kako to bogovi mogu nestati sa lica zemlje? I šta su oni uopšte? Jednom sam došao do spoznaje da su bogovi formule. Iako je to ispravna spoznaja, ona nije potpuna. Bogovi su mnogo više od formula. Oni su nedokučivi. Običan duh izvora je takođe nedokučiv. To su bića, pojave, koja postoje u nekakvoj ravni, nama nedostupnoj, i pojavljuju se na određenim mestima. Tako nas mitologija obaveštava da je Zevs odrastao na jednoj planini ostrva Krit. Afrodita je sa Kipra. Na toj kritskoj planini još od praistorije ljudima je bilo poznato da tamo obitava nekakav duh od koga su kasnije načinili Zevsa. No, gde je taj Zevs sada? Je li još uvek na toj planini? Kažu da se kasnije preselio na Olimp. Je li ga neko video tamo? Da bismo odgonetnuli ova pitanja moramo se prisetiti kako je Karlos Kastaneda opisivao svoje dogodovštine sa fiktivnim ili ne, starim Indijancem kojeg je zvao Don Huan. Indijanac je vodio Karlosa po raznim mestima u Meksiku gde se ovaj susretao sa određenim duhovima, bićima, entitetima, nazvali mi to kako god. To je mogao učiniti u stanjima svesti potaknutim određenim magijskim radnjama samog Don Huana ili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Obaška što nas Kastanedine knjige podsećaju na stare šamanske istine da duhovi obitavaju i u tim tzv biljkama moći (ili gljivama) a ne samo na nekim fizičkim lokacijama. Dakle, da bismo otkrili gde je Zevs ovih dana i da li je Jahve i dalje na sinajskoj gori, potrebno je da odemo na te lokacije i primenimo šamanske postupke. Možda ćemo otkriti nešto a možda nećemo otkriti ništa. Možda ćemo naići na neke druge duhove, a možda upravo na Zevsa ili Jahvea, pa ipak čak i kada bismo povodom toga imali spektakularna iskustva to opet ne bi moglo da nam pruži zadovoljavajuće odgovore. Takva je priroda bogova.

Čovek čije sam mišljenje vazda cenio jednom prilikom i je rekao da onda kada nestane njihovih poklonika bogovi se „spakuju i odu“. Na pitanje gde oni tačno odu nisam dobio jasan odgovor. Navodno, oni odu u njihov apstraktni svet. Jednostavno se povuku u nedostupnost. Više se ne javljaju na telefon. Ovo pitanje mi se često vraćalo posebno kada bih se susretao sa savremenim okultistima i neopaganima kako prizivaju drevne bogove koji više nemaju kultni i religijsko-magijski kontinuitet. Kako nakon dva milenijuma prizivati Demetru ili Afroditu? Čak je i pre dva milenijuma to bilo teško budući da smo već tada mogli govoriti o zaboravu i degradiranim oblicima prvobitnih kultova. Jedini način da ostvarimo vezu sa prirodom, sa tim drevnim bogovima / duhovima, jeste da odemo na mesta gde se oni u mitovima pojavljuju i pokušamo da ih nađemo, pod uslovom da se ne stropoštamo niz neku liticu ili nas rastrgnu divlje zveri. Ne može se obnoviti paganstvo ili povezati sa nečim drevnim ukoliko se ne povežemo sa mestima moći i sklopimo nove saveze sa tim istim ili možda nekim drugim duhovima. I šta ukoliko nam se ne dopadnu njihovi uslovi? Verujem da se većini današnjih ljudi, pod uslovom da su uopšte sposobni da fizički dosegnu te lokacije moći, ono što bi dobili od tamošnjeg duha, ukoliko uopšte prežive takav susret, nimalo ne bi dopalo. Ako prizivamo čitajući tekstove iz nekakvih preživelih grčkih magijskih papira ili čega već požutelog i starog, hoće li to privući moć neophodnu da od nje stvorimo nešto odgovarajuće? Sumnjam. Potrebno je otići u divljinu, daleko od ljudskih naselja i tamo zazvati određene sile. Hoće li kakva sibila izaći iz kumanske pećine i blagosloviti svitak magijskih bajalica koje joj nosimo? Možda i hoće, jer i ona sama se više ne seća kad joj je poslednji put pristupio neko sa takvim zahtevom. Jao onom ko pun sebe umesto svitka sa pravim rečima donese hartiju sa glupostima!  

U knjizi „Slike i simboli“, Mirča Elijade je pisao da u susretu sa mitom čovek dolazi u dodir sa svetim i sa stvarnošću, čime se na neki način prevazilazi ono svetovno, tj istorijski položaj aktuelnog trenutka. Po Elijadeu, svaki čovek je neznalica, zato što poistovećuje sebe i stvarnost sa vlastitom situacijom. Neznanje je, kaže Elijade, ono pogrešno poistovećivanje stvarnosti sa onim što se svakom od nas čini da sam jeste ili da sam poseduje. Otud mit (i sa njime skopčan ritual), po Elijadeu, reaktuelizuje Veliko Vreme i tako prenosi slušaoce ili čitaoce, barem u uobrazilji, u nadljudsku i nadistorijsku ravan. To je osnova za približavanje onoj stvarnosti koja nam je nedostupna sa stajališta u našoj svakodnevnoj, uobičajenoj, svetovnoj individualnoj egzistenciji. Istina, to je osnova, ali neki su, nagutavši se mitova, uobrazili kako je to dovoljno te da je potrebno samo oživeti ili osmisliti nekakve obredne radnje i eto mi već živimo obnovljenu drevnu tradiciju ili magijsku struju. Evo ga bog Set, evo ga Pan! Nije dovoljan naš zanos. Potrebno je da ne budemo budale. Mi smo pacijenti koje Elijade opisuje, oni koji poistovećuju stvarnost sa vlastitom situacijom. To je zapravo definicija budala.

Šta je sa aktuelnim živućim religijama? Imaju li one moć i odakle ona dolazi? Naravno da imaju određenu moć jer u pitanju su dugotrajni magijski egregori ili magijski lanci. Njihova moć potiče iz ponavljajućih vekovnih grupnih obreda i štovanja određenih predmeta moći: relikvija, mošti svetaca itd. Lično sam se uverio u postojanje i snagu tog egregora boraveći u manastiru Dečani na Kosovu. Moć tog mesta počiva na moštima svetog Stefana Dečanskog i na neprekidnom osmovekovnom liturgijskom pojanju i fokusu tamošnjeg monaškog bratstva. Sličnu moć poseduju i sufijski redovi. Ovde govorim isključivo o moći a ne o istinitosti verske dogme. Potpuno je nevažno kako se zove i koja su tumačenja toga u šta oni veruju. Jedino što je važno jeste šta oni rade i kako se ophode sa onim što poseduju.

Dodatak

Na ovom mestu, pozvaću se na knjigu poznatog američkog okultiste Lon Mila Di Keta (Lon Milo DuQuette) pod nazivom „Pileća kabala“. Kako Lon Milo (ili Majlo) piše svake godine desetog dana Tišri (10. oktobar), na Dan pomirenja, prvosveštenik Izraela bi tri puta išao poseban odeljak Hrama poznat kao najsvetije mesto i tamo posipao zavetni kovčeg krvlju. Oko noge mu je bilo vezano dugo pleteno uže. Drugi kraj užeta držali su drugi sveštenici koji su se nalazili van te prostorije. Prilikom svoje treće posete prostoriji u kojoj se nalazio kovčeg, dok je mnoštvo vernika stajalo van hrama i pravilo veliku buku, prvosveštenik bi stavio ruke direktno na kovčeg i izgovorao ime Boga, dok je ognjeno božanstvo otkrivalo sebe u oblaku i munjama iznad poklopca kovčega. Lon Majlo dalje kaže da se ovaj obred nije mnogo razlikovao od onog koji su praktikovali egipatski i vavilonski sveštenici. I oni su takođe jednom ili dvaput godišnje ulazili u njihovo svetilište nad svetilištima i nudili molitve i prinose pred svetim statuama ili drugim svetim predmetima. Ono što je činilo tu ceremoniju kod Izraelita malo drugačijom, imalo je veze sa tim užetom koje je bilo vezano oko noge glavnog sveštenika. To je urađeno, kako Lon Majlo objašnjava, iz razloga koji je, iako možda nije odmah očigledan, u vezi sa pravilnim izgovorom imena boga IHVH. Zašto je konopac uopšte bio potreban u svemu tome? Da bi sveštenici mogli izvući glavnog sveštenika, jer je ovaj boraveći u prisustvu zavetnog kovčega, bio u životnoj opasnosti. Prostor u kome je bio smešten kovčeg, onda kada bi prvosveštenik odradio svoje, punio se dimom, vatrom, nešto je pucalo pa se dešavalo da izvuku mrtvog ili ugljenisanog prvosveštenika. Onaj ko bi preživeo dobijao bi na značaju.

Lon Majlo u pomenutoj knjizi podseća nas na verovanja i mentalitet ljudi tog vremena. Vojske su tada u borbu nosile statue i obredne predmete svojih bogova. Kad jedna strana dobije bitku, njihov bog se smatrao superiornijim od boga gubitničke strane. Vrlo često, prva stvar koju bi pobeđena vojska uradila posle pregrupisanja bila je da ukrade pobedničkog boga i uposli ga da radi za njih. Prva knjiga Samuilova kaže da se to dogodilo sa zavetnim kovčegom. Filistejci su ga ukrali, ali su ga kasnije vratili, jer su mnogi od njih stradali nestručno rukujući njime. Kovčeg je bio pravougaona kutija u kojoj su se nalazila magična dobra iz egzodusa: Aronov štap koji je činio sva ona čuda u Egiptu; lonac sa manom, nebeskom hranom koja je nikla kao pečurka na jutarnjoj rosi i hranila decu egzodusa u divljini; posuda sa tečnošću koja se naziva ulje za pomazanje, i što je najvažnije, kamene tablice Mojsijevih Zakona. Kovčeg je bio smrtonosno oružje i Izraelci su se tako ponašali prema njemu. Držali su ga umotanim u tkaninu i kožu, a ljudi koji su ga nosili, oblačili su posebnu odeću i obuću. To nije uvek pomagalo. Biblija nam govori da je ljude koji su slučajno dodirnuli kovčeg ili mu samo prišli previše blizu, pogodila munja ili progutala vatra. Lon Majlo pretpostavlja da je Solomonov hram sagrađen više kao kavez za taj opasni i ćudljivi kovčeg. Deo Hrama, poznat kao Svetinja nad svetinjama, u kojoj je kovčeg počivao, sagrađena je kao savršena kocka, trideset stopa dugačka, trideset stopa široka, trideset stopa visoka. Pod, zidovi i plafon su bili obloženi čistim zlatom, zakovani zlatnim ekserima. Ponekad bi kovčeg izbacio toliko dima, da su sveštenici Hrama morali da pobegnu i nisu mogli da obavljaju svoje rutinske dužnosti.

Lon Majlo izvodi zaključak da je drvena kutija (sa dvostrukom oblogom od zlata i zatvorena zlatnom pločom), u kojoj se nalaze lonci misteriozne supstance, teške ploče i šipke potopljene u tiganj tečnosti, po svoj prilici bila ogromna i veoma nestabilna baterija. Dva heruvima na poklopcu služili su kao anoda i katoda, a iskra ili plamteće prisustvo Boga sumanuto je skakala između vrhova dva visoko provodna zlatna krila. Setimo se da su održive baterije pronađene u egipatskim grobnicama ovog perioda, ali i u Mesopotamiji. Lon Majlo piše kako je siguran da ako prostudirate biblijski opis kovčega i njegovog smrtonosnog ponašanja, nećete naći ništa nedosledno sa performansama jednog primitivnog električnog uređaja. Možemo samo zamisliti kakav je utisak ostavljalo delovanje jednog takvog uređaja. Kada bi glavni izraelitski sveštenik položio obe ruke na tu strašnu napravu, njegovo telo bi preusmerilo struju koja se obično stvarala između heruvimskih krila i za jedan spektakularan trenutak moći IHVH je doslovno boravio u njegovom zgrčenom telu. Ako bi preživeo događaj, piše Lon Majlo, najverovatnije bi se preobrazio u nekakvog svetog čoveka, koji pokazuje isto poslušno ponašanje i mističnu nedokučivost pacijenata savremene šok terapije. I pretpostavljam da je i on bio prilično interesantan za razgovor pun duhovnih uvida i dubokih poruka od Boga. Jevreji više nemaju kovčeg, nemaju Hram, ne primaju neposredna uputstva od IHVH-a, pa ipak njihov egregor i dalje postoji. Muslimani imaju kamen u Ćabi, a hrišćani mnoštvo relikvija i svetih mesta. Sistem se održava i opstaje kroz vekove, ali mi ne možemo znati dokle će trajati i hoće li jednoga dana, kada nestane njegovog sveštenstva, kulta i vernika, taj čudljivi avrahamski bog i sam nestati ustupivši mesto nekim drugim bogovima ili ko zna čemu. 

...

I opet dolazimo do pitanja magijskog identiteta, odnosno obeleženosti. Da bi se neko pozvao na nešto, da bi nekog ili nešto sa autoritetom dozvao, taj mora imati legitimitet. Ko si ti da se tako drsko pojaviš na ovom mestu i dozivaš ime nekog boga? To može samo neko ko poseduje moć, zvao se on Mojsije, Muhamed ili Alister Kroli. Upravo je Kroli bio taj koji je na neki način oživeo nešto drevno egipatsko ali u novom ruhu. To možda nije to, ali formula jeste ta. Kako je to moguće? Pa bio je odabran na osnovu nekih ličnih svojstava. Možda su ga drevni predmeti u kairskom muzeju strpljivo čekali impregnirani određenom moći koja je čuvala jednu specifičnu nameru.

 

Doktrina Hrama - Hram u Jerusalimu

skica Prvog Hrama u Jerusalimu

U središtu starih tradicija nalazio se Hram, koji je ujedno bio i središnja institucija drevne vlasti. U tom smislu, hram je bio slika sveta, koja je u svojim proporcijama integrisala mere ljudskog tela sa merama kosmosa. Hram stoga projektovan po načelu da „slično privlači slično“, tj. ukoliko neko želi da prizove bilo koji aspekt univerzalnog duha, mora stvoriti prijemnik po njegovom liku. Tako je svaki drevni hram u svom obliku, dimenzijama i opremi sadržavao simboličke reference na božanstvo kome je bio posvećen, dok je državni hram, postavljen u pojmovnom središtu sveta, predstavljao čitav univerzum. U drevnom svetu, simbolizam je povezivan sa praktičnom funkcijom, a simbolička obeležja hrama bila su namenjena da pomognu svrhu zbog koje je građevina bila podignuta, a to je da bude instrument prizivanja. 

Povodom ove teme uzeću u razmatranje primer čuvenog Hrama kralja Solomona u Jerusalimu. Solomonov Hram (Prvi hram), kako je opisan u biblijskim tekstovima, pre svega u Prvoj knjizi o carevima (1. Carevima 6–7) i Drugoj knjizi dnevnika (2. Dnevnika 3–4), predstavlja paradigmatski primer sakralne arhitekture u kojoj su proporcije, mere i simbolika nerazdvojivi. Legende i simbolika, vezane za ovu građevinu, ukazuju na prisustvo dve vrste energije: jedna je zemaljska, a druga atmosferska. Kroz ritualno sjedinjavanje ova dva elementa u određenim godišnjim dobima, prizivao se duh koji se širio iz Hrama, donoseći plodnost okolnoj zemlji i ispunjavajući je atmosferom mira i sreće. 

Osnovna mera korišćena u opisu Hrama jeste lakat (’amah), čija se dužina procenjuje između 44 i 52 cm, u zavisnosti od standarda. Prema biblijskom opisu, mere su sledeće: dužina Hrama: 60 lakata; širina: 20 lakata; visina: 30 lakata. Time se dobija osnovni odnos 3 : 1 : 1/2, odnosno jasno izražena longitudinalna orijentacija, tipična za stare orijentalne hramove. Hram je bio podeljen na tri glavna dela: 

- Ulam (predvorje): širina: 20 lakata, i dubina: 10 lakata. Predvorje predstavlja prelaznu zonu između profanog i svetog prostora.

- Hekal (svetilište): dužina: 40 lakata, širina: 20 lakata, visina: 30 lakata. U ovom prostoru su se nalazili zlatni svećnjak (menora), sto za hlebove postavljanja i kadioni oltar.

- Debir (svetinja nad svetinjama): dimenzije: 20 × 20 × 20 lakata, što je zapravo savršena kocka, (od izuzetnog simboličkog značaja). U njemu se nalazio Kovčeg zaveta. Ova kubična forma Svetinje nad svetinjama kasnije će imati snažan odjek u judeo-hrišćanskoj simbolici, uključujući opis Novog Jerusalima u Apokalipsi. 

Proporcije Hrama nisu shvatane kao puka funkcionalna rešenja, već kao kosmološki kod. U tom smislu, trodelna struktura Hrama često se tumači kao analogija podeli kosmosa: nebo – zemlja – podzemlje, ili duh – duša – telo. Brojevi 10, 20 i 40 imaju snažnu biblijsku rezonancu (Deset zapovesti, 40 dana iskušenja, 40 godina u pustinji). Kocka Svetinje nad svetinjama simbolizuje savršenstvo, stabilnost i potpunu harmoniju, odnosno prostor u kome se nebo i zemlja dodiruju.

Iz opisa Hrama u Starom zavetu i u Josifovim Judejskim starinama vidi se da je njegova unutrašnja odaja, Svetinja nad svetinjama, koja je bila obložena zlatom i sadržavala sprave od bronze i drugih posebno navedenih materijala, prema predanjima mogla funkcionisati kao neka vrsta električnog uređaja. Neki autori sugerišu da je bila korišćena snaga munje, u sadejstvu sa vulkanskom energijom zemlje, stvarajući efekat poznat kao Slava Božja ili Veliki Sjaj, koji je u određenim razdobljima izbijao iz Hrama. Neki autori su spekulisali, na osnovu opisa Josifa Flavija, da je „šuma šiljaka sa zlatnim ili pozlaćenim vrhovima, veoma oštrih, pokrivala krov ovog hrama“, te da je „taj krov bio povezan sa pećinama u brdu Hrama pomoću metalnih cevi, koje su bile u vezi sa debelim pozlaćenjem što je prekrivalo čitavu spoljašnjost građevine; vrhovi šiljaka su tako nužno proizvodili efekat gromobrana“. Slične šiljate šipke pojavljuju se na krovovima drugih hramova prikazanih na antičkim kovanicama. U ovome, kao i u brojnim legendama koje povezuju sveta mesta sa delovanjem munja, nalazi se snažna naznaka da je jedna strana u svetom braku koji se odigravao u Hramu bila električna struja iz atmosfere. Naravno, ovo je samo pretpostavka na osnovu indicija, a takođe je moguće govoriti i o radioaktivnom baterijskom uređaju.

Drugi faktor u ovom sjedinjenju suprotnih elemenata bio je očigledno magnetni tok zemlje: merkurijalni, zmijoliki duh koji u životnom sistemu planete odgovara suptilnim energijama ljudskog tela, kakvima se bave istočnjački terapeuti. Hramovi su podizani na čvorištima i središtima zemaljskog duha, iznad pukotina i podzemnih pećina u kojima se on akumulira. U tim katakombama ispod velikih hramova slavili su se obredi i misterije htonskih božanstava, koji su, u smislu duhovne tehnologije, mogli podrazumevati oplođavanje zemaljskog duha pozitivno naelektrisanom energijom sprovedenom kroz gromobrane sa krova Hrama. Starozavetni hroničari govore o životvornim izvorima koji su izbijali ispod Hrama i tekli ka četiri kraja sveta.

Smatralo se da je mesto jerusalimskog Hrama tačka na kojoj su vode Potopa provalile i na kojoj su se ponovo povukle u bezdan. Te vode je pritiskala velika stena, koja je bila temelj Hrama. Voda ispod Hrama bila je i stvarna i metaforička: postojala je kao izvori i tokovi, kao duhovna energija i kao simbol prijemčivog, odnosno lunarnog aspekta prirode. Poput Nojeve barke, u kojoj su takođe bili spojeni odgovarajući parovi u prirodi, Hram na svojoj steni plutao je nad prazninom; i ma koliko bio dobro sazidan, ma koliko se činilo da je čvrst poredak koji je predstavljao, pre ili kasnije bi se vode ponovo podigle i sve odnele. Jer iste te vode koje su izvor zdravlja, plodnosti i nadahnuća, jednako su potencijalno opasne kao i vatreni element na drugoj strani alhemijske jednačine. Na mentalnom planu one se nalaze u dubinama nesvesnog uma, odakle se mogu podići i preplaviti poredak razuma, odnosno unutrašnji hram koji svaki pojedinac gradi u sebi. To je periodično uništenje vodom koje se, prema starim filozofima, smenjuje sa vatrenom kataklizmom izazvanom prekomernom prevlašću intelekta. Na tački gde se ove dve sile susreću nalazi se citadela uma, sedište rasuđivanja, gde se u svakodnevnom životu njihove suparničke pretenzije procenjuju i uravnotežuju; uspeh tog procesa zavisi od kvaliteta ukupnog mentalnog obrasca pojedinca i njegove sposobnosti da odrazi suštinsku stvarnost stvari.

Uz biblijski narativ razvijen je bogat legendarni i postbiblijski sloj, naročito u rabinskoj, apokrifnoj i kasnije ezoterijskoj tradiciji. Jedna od najpoznatijih legendi odnosi se na Hirama Abifa, majstora graditelja iz Tira, koji se u biblijskom tekstu pominje kao majstor neimar. U kasnijim predanjima, naročito u masonskoj tradiciji, Hiram Abif postaje arhetipska figura iniciranog graditelja, čuvara tajnog znanja o proporcijama i svetoj geometriji Hrama. Po tumačenjima, kamenje za Hram bilo je obrađeno van gradilišta, tako da se na samom mestu nije čuo zvuk čekića ili gvožđa. Ovo je tumačeno kao izraz poštovanja prema svetosti prostora, i odsustvo nasilja u Božjem prebivalištu. U nekim legendama pominje se i šamir, mitsko biće ili supstanca sposobna da seče kamen bez metalnih alata. U mističkim tumačenjima, naročito kabalističkim, Solomonov Hram se posmatra kao zemaljska projekcija nebeskog Hrama. Njegove dimenzije i raspored odgovaraju unutrašnjoj strukturi kosmosa i čoveka. Kasnije će se ovo čitanje povezati sa Drvetom sefirota, gde Hram funkcioniše kao arhitektonska mapa božanskih emanacija.

Najvrednija korist koju je institucija hrama pružala sastojala se u tome što je nudila sliku sveta, odnosno kosmološki obrazac, kao idealni model za izgradnju i očuvanje razboritosti. Solomonov Hram nije bio zamišljen samo kao mesto kulta, već kao arhitektonska teologija u kamenu. Njegove proporcije izražavaju ideju kosmičkog poretka, dok legende o njegovoj izgradnji naglašavaju da je reč o delu koje nadilazi čisto ljudsku veštinu i zadire u domen sakralnog znanja. Upravo ta kombinacija precizne mere i mitske aure učinila je Hram trajnim uzorom za kasnije religijske, ezoterijske i simboličke sisteme. Dakle, racionalni um treba da bude uređen, poput racionalnog grada, prema obrascu postavljenom na nebesima. Tako su ljudska priroda i poredak univerzuma shvatani kao proizvodi jednog te istog arhetipa, odnosno obrasca koji je Tvorac imao na umu kada je započeo svoje delo. Na toj percepciji počivala je čitava građevina drevne filozofije i nauke. Hram je bio postavljen između dva nivoa, ljudskog i kosmičkog, a energije koje je prenosio kretale su se u oba smera; jer se verovalo ne samo da nebesa utiču na zbivanja na zemlji, već i da poredak ljudskog društva utiče na čitav svet prirode. Obredi koji su se tokom godine obavljali u Hramu imali su za cilj da oponašaju, i time obezbede, plodonosno sjedinjenje svih međusobno odgovarajućih elemenata: onih gore sa onima dole.

Sa opadanjem starog poretka, čarolija je izbledela i raspršila se. Legende o svetim središtima širom drevnog sveta pričaju istu priču kakvu Jevreji pričaju o jerusalimskom Hramu: da je njegovim razaranjem svet ispao iz ravnoteže i da su ljudska sreća i kultura od tada u stalnom opadanju. Matrona, duh zemlje Izraela, više nije mogla da se sastaje sa svojim nebeskim mladoženjom u Hramu, jer je njihova bračna odaja, Svetinja nad svetinjama, bila oskrnavljena. Ipak, razaranje Hrama nije kraj priče, jer se deo njegove legende odnosi na budućnost. Jednog dana, kaže se, Hram će biti obnovljen, sveti poredak sveta ponovo uspostavljen, a sklad između ljudi i prirode ponovo će zavladati. Taj događaj, navodno, nastupiće u vreme krajnje potrebe i očaja. Moguće je da Univerzum (ili Kosmotvorac), na suptilan način usmerava inteligenciju svojih ljudskih stvorenja, preuređujući obrasce uma u skladu sa nužnošću situacije. Današnji trenutak, sada je to sasvim jasno, zahteva temeljnu promenu vladajuće kosmologije, tj naših verovanja o prirodi sveta i o tome kako se prema njemu najbolje odnositi. Ta ideja pokreće um u potragu za idealnom kosmologijom. 

Arkana Đavo u tarotu

Karta Đavo nosi broj petnaest, koji po Elifasu Leviju, predstavlja broj antagonizma i sveobuhvatnosti. Simbolički, Đavo je kamen, odnosno, kako kaže Fulkaneli: slika grubosti materije naspram duhovnosti, hijeroglif prve mineralne supstance, kamen temeljac i prvi blok na kojem počiva celo Delo alhemičara. Tu je reč, po Fulkaneliju, o onoj materiji mudraca, koju neznalice smatraju za prostu i preziru je, a koja jedina daje nebesku vodu, našu prvu živu i veliki alkaest. Taj kamen u svom neobrađenom obliku, kao početna materija, sirovina, nečista i gruba, predstavljena je ovom kartom. Sudbina đavola je da postane ugaoni kamen Crkve, što je jedna u nizu od sličnosti koje dele Satana i Hrist.

U Prvoj Korinćanima 10:4 piše: „I svi su pili isto duhovno piće. Jer su pili iz duhovne stene koja ih je pratila, a ta stena je bila Hristos.“ Isto tako i u Prvoj Petrovoj 2:4: „Dolazeći k njemu kao živom kamenu, koji su, doduše, ljudi odbacili, ali je u Božjim očima izabran i dragocen.“ Jedno od imena ove karte je Raptor Perditorum, odnosno Hvatač izgubljenih. Oni koji su izgubljeni, dakle, pripadaju njemu. Srednjovekovne predstave o Luciferu / Satani upravo odgovaraju prikazu ove karte. U klasičnim špilovima Đavo je prikazan kao androgina himera čije je telo sačinjeno od delova koji pripadaju raznim životinjama, s tom razlikom što đavo nema ljudsku nego životinjsku glavu. Ta kompozicija raznorodnih komponenti ukazuje da lik Đavola predstavlja potpunost i krajnju stvarnost. To su sve znamenja starog božanstva koje je u međuvremenu pretvoreno u strašilo. Zlatna zora misteriju ove karte naziva Gospodom Kapija materije, Dete sila vremena.

Marseljski špil 

Kroli je Đavola skinuo sa petnaeste arkane i umesto njega tu smestio rogatog jarca, boga Pana sa otvorenim trećim okom. Kod Krolija Đavo, tj Bafomet, sada sedi na svom tronu na karti Eon (preimenovana karta Sud) u obličju Horusa, odnosno Ra-Hoor-Khuita, u punini svoje moći i sjaja. Kroli je tako đavola proglasio bogom te iz perspektive stare doktrine proglašen satanistom i najgorim čovekom na svetu. Zapravo, Kroli je oslobodio energiju koja je bila bacana u fantoma zvanog Đavo. On je rehabilitovao Saturnovog Jarca jer je iz petnaestog ključa oterao Mesec i đavola (mislim na dve mesečeve faze prikazane u amblemu Bafometa Elifasa Levija). Ključ Đavo je kao Pan zasjajio i progledao svojim trećim okom. Ova karta je sada obeležje boga visova, ali i šumskog boga, čije je obeležje kaducej (sa krilatom kuglom na vrhu koja sjaji iznad glava dveju zmija), koji je već Levi uveo u figuru Bafometa. Dakle, od Levija preko Krolija imamo kaducej umesto mača bez balčaka koji marseljski Đavo drži u ruci. Inače, kaducej sa krilatom kuglom na vrhu je u Krolijevom špilu prisutan i na kartama Mag i Luda.

Elifas Levi ovu kartu nije smatrao oličenjem neprijatelja Boga i Čoveka, već ju je nazvao panteističkom i magijskom slikom Apsoluta te je skicirao u obliku Bafometa. Menli Palmer Hol je u ovoj karti video simbol magijskih moći astralne svetlosti, ili univerzalnog ogledala u kojem se božanske sile odražavaju u obrnutom, odnosno infernalnom stanju. Dakle, pitanje je gledišta hoće li Đavo iz tarota za nas biti neko mistično i ezoterijsko svojstvo, ili simbol Satane, zloduha. U svakom slučaju arkana Đavo prikazuje religijsko strašilo kao izvesnu perspektivu onih koji ne slede pravila i duh vere. Upravo je taj momenat strave znakovit u pogledu dubljeg smisla ove arkane jer ona, između ostalog, ukazuje na strahotu svetog. Svetost se ispoljava kroz stravu. Đavo je čuvar praga. Njegov užas i grozota odbijaju uljeze i nedostojne. Zato je Đavo neprikosnoveni zaštitnik misterije i inicijacijskih tajni. Još je Rudolf Oto, u knjizi „Sveto“ govorio o osećaju straha koji obuzima ljude pred svetim jer je ono potpuno drugačije od svetovnog, ljudskog i kosmičkog. Po Rudolfu Otu sveto se ispoljava kao posve drugačija sila od onih u prirodi. Naravno, ovo ne znači da je Đavo izraz svetog nego pre nagoveštava prisustvo svetog. U šesnaestom ključu, Kuli, sveto se ispoljava kao sila, a sila je stvarnost. Za Julija Berkovskog, u hrišćanskom duhu, arkana Đavo je načelo zla, suprotnost Bogu, greh, sudbina, najniža svest, neprijateljstvo, razdor, materija.

Keri Jejl Viskonti Sfora špil

Kod Krolija petnaesti ključ tarota ukazuje na spiralnu silu, kreativnu energiju, ali je svojstvo ove karte takođe sirova moć. Vidimo uzvišenog jarca, moćni falus itd. To je moć koja materijalizuje i upravlja astralnim svetlom. Elifas Levi je u ovoj arkani prepoznao Bafometa čija je desna ruka podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum (Iz mnoštva jedno), odnosno Solve et Coagula (širenje i skupljanje). Pluribus, solve, jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, unifikacija, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To je Saturn koji jede svoju decu, ali sa druge strane, kao Velika Majka neprekidno ih rađa.

Osim Bafometa i Saturna, u ovoj karti prepoznajemo i Tifona, Pana, Seta, hrišćanskog Satanu / Lucifera itd. Za Krolija, između ostalog, arkana Đavo predstavlja zenit, vrhunac nekog procesa, obreda, dok Elifas Levi nju karakteriše i kao simbol crne magije. Zapravo, reč je načelno o obrednom simbolizmu. U tom smislu moguće je uspostaviti paralelu između figure Đavola sa petim i šestim stepenom posvećenja u mitraizmu, od sedam koliko ih je bilo. Šesti stepen, nazvan „sunčev trkač“ – heliodromos, imao je alternativno ime lucifer ili cautes. Njegova nadležnost je osvetljenje prilikom kultnog okupljanja po pećinama i podzemnim prostorima. Cautes je predstavljan podignutom bakljom i bio je u vezi sa Suncem. Nasuprot njemu, peti i lunarni stepen perses, odnosno cautopates, imao je akvatički simbolizam i predstavljan je sa oborenom bakljom. Ne tvrdim da tarotske predstave Đavola bilo sa spuštenom ili podignutom bakljom ili nekim drugim predmetom vode poreklo iz mitraizma, ali u tome možemo prepoznati odjek nekog obrednog elementa koji je imao jasno kultno značenje.

Krolijev špil

Seli Nikols primećuje da lik Đavola u tarotu ima apsurdnu nagomilanost ekstremiteta: rogove jelena, zverinje kandže, krila slepog miša, a uz to ima očigledna muška i ženska telesna svojstva. Kod njega je sve izopačeno, pa tako, u Marseljskom špilu, Đavo nosi mač bez balčaka, i to u levoj ruci. Njegova krila slepog miša pridodaju mu onu zlokobnu atmosferu, budući da je slepi miš vezan za noć i tamu, nešto opako i prokleto. Svojstvo slepog miša da visi naglavačke jeste nešto što, po logici stvari, povezuje Đavola i Obešenog. Međutim, kako naglašava Nikols, nije Đavo tarota potpuno odvratan i odbojan. On ima par zlatnih rogova sa parošcima, a što je simbol božanske energije. U Krolijevoj verziji ove karte ti su rogovi dodatno naglašeni i prikazani u spiralnom obliku. Načelno, dizajn ove karte podseća na kartu Papa, s tom razlikom što su dva sporedna lika kod Pape okrenuti ka njemu kao izvoru autoriteta, dok su dva manja ljudolika demona, privezana za đavolji tron, licem okrenuti ka posmatraču. Papa sedi na tronu, a Đavo stoji na nekoj vrsti nakovnja. Papin znak je blagoslov, dok je Đavolji znak dlan sa raširenim prstima što ukazuje na pentagram. Kod Vejta je obrnuti pentagram posađen na Đavolovo čelo. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Đavo je prikazan kako sedi na zlatnom postolju za koji su privezana dva lika sa roščićima, muški i ženski. Gornji deo njegovog grotesknog tela je zelen a donji crvenkast. Ima plava krila a glava mu je demonska sa nekoliko pari rogova. Levu ruku podiže u pozdrav, svi prsti su ispravljeni, ali se palac vidno razdvaja pod uglom od devedeset stepeni. U desnoj ruci drži štap na čijem se vrhu nalazi ispruženi dlan istovetan njegovom. U Vivil špilu, Đavo je prikazan kako juri, s desna na levo, iz usta mu suklja plamen, ima rogove i krila i mnoštvo lica po telu, a ima i dugačak rep. To su sve varijante srednjovekovnih prikaza đavola, od Dantea do Vejta (sa iznimkom Vilijema Blejka, ali i dalje u tom duhu), sve dok Kroli nije napravio iskorak ne u estetici koliko u ulozi i samoj njegovoj prirodi.

Ronald Deker povezuje Đavola sa Saturnom. Po Pikatriksu, obredne ponude Saturnu uključuju slepe miševe i crne koze, a obe ove životinje, kao Saturnove, prisutne su u anatomiji marseljskog Đavola. U vezi Đavola i Saturna možemo pronaći i ezoterijske uzroke antisemitizma. Jung u knjizi Aion navodi jevrejskog mudraca Don Isaka Abarbanela (1417-1508), koji je zapisao da Mesiju možemo očekivati u toku konjukcije Saturna i Jupitera u Ribama. Jung tom prilikom navodi još neke jevrejske učenjake, ali je suština pomenuti, kako Jung objašnjava, da je Saturn zvezda Izraela a da je Jupiter kralj pravde. Otud njihova konjukcija u Ribama deluje kao idealan spoj koji povezuje duh Izraela sa pravdom i mesijanskim poslanjem. Problem je što mnogi hrišćani u jevrejskom Mesiji vide Antihrista. Saturn je, shodno tom gledištu, zvezda Satane, odnosno Lucifera, bez obzira što je Venera zapravo zvezda Lucifera. Ukoliko Đavola povežemo sa Saturnom, a Saturn sa Izraelom, onda je tautologija jasna. Saturn je astrološki malefik i ranije je opisivan kao sedište đavola. On često poseduje lavlje lice, baš kao i Jadalbaot, gnostički demijurg i vrhovni arhont. Magarac je Saturnova životinja, a Jung pominje da je ta životinja bila u ulozi teramorfa jevrejskog boga. Osim toga, magarac je bio i jedan od oblika Tifona, odnosno mračnog egipatskog boga Seta. Tu nalazimo poreklo shvatanja koje povlači paralelu između Jahvea, Saturna, Jadalbaota, Tifona, Seta, odnosno Satane.

Vejtov špil

Međutim, moramo biti oprezni u izvlačenju zaključaka, budući da u ikonografiji Hrist i Lucifer imaju mnogo toga zajedničkog. Naposletku, nije li Hrist ušao u Jerusalim jašući upravo na magarcu? Osim toga, Hrist i Đavo dele još neke zajedničke simbole, a to su lav, zmija, ptica, gavran, orao, riba, ugaoni kamen. Jung ističe da Jutarnja zvezda, Zornjača, tj Stella matutina, jednako označava i Hrista i Lucifera. Otud arkana Đavola u tarotu isto tako može predstavljati i Boga, odnosno bogočoveka u obliku himere. Ono ljudsko u njemu je domen čoveka dok životinjsko označava ono božansko. Hrist je tako dvostruk jer s jednog aspekta on kao duh silazi s neba a drugog kao telo izrasta iz Haosa. Hrist je vaskrsao put neba, ali je takođe silazio u podzemlje. Nije li otud možda Đavo tarota (Bafomet) htonski Hrist? Jung, recimo, ističe da su ponekad Horus Stariji i Set prikazivani kao jedno telo sa dve glave. Jung kaže da je Saturnova suprotnost Jupiter, blagotvorna zvezda., pa otud Jupiter znači život, a Saturn smrt. Konjukcija Jupiter – Saturn znači sjedinjenje ekstremnih suprotnosti. Ova čuvena konjukcija, podseća Jung, odigrala se u godini 7. pre Hrista ne manje nego tri puta u znaku Riba. Najveće približavanje usledilo je 29. maja godine -7, i ono je iznosilo 0,21’, odnosno, manje od polovine širine punog Meseca. Jung precizira da se konjukcija ove dve planete odigrala heliocentrično u blizini ekvinocijalne tačke koja je tada ležala između Ovna i Riba, dakle između elemenata vatre i vode.

Jung astrološku situaciju tog trenutka povezuje sa Horusom i Setom čiji mit na izvestan način, kako on kaže, prefigurira dramu hrišćanskog mita. Po Jungovom tumačenju, Merkur pripada Setu, što je zanimljivo s obzirom na tradiciju o poreklu hriščanstva u konjukciji Jupitera sa Merkurom. U Novom carstvu (19. dinastija) Setov kult se u delti Nila pojavljuje pod imenom Suteh. U novoj prestonici koju je sagradio Ramzes II jedna oblast biva posvećena Amonu, a druga Sutehu. U toj Sutehovoj oblasti, ukazuje Jung, navodno su Jevreji radili kao robovi. Jung dalje navodi da je u mnogim mitologijama oblast severa, a posebno sazvežđe Veliki medved, sedište zlih sila, ali i božanstava. Setimo se da je i Jezekiljeva vizija boga dolazila sa severa. To sazvežđe je bilo povezano i sa bogom Setom, ali su takođe u njemu obitavala i četiri Horusova sina itd.

Pazuzu

Naposletku, ukazao bih na još jednu poveznicu tarotskog Đavola sa sadržajem jevrejske mitologije, a to je arhidemon Azazel. Pre pojave jahvizma, Azazel je bio pustinjsko božanstvo, upravo nalik egipatskom Setu. Životinja koja se povezuje sa Azazelom je jarac, što je jedna od đavolskih životinja. U bibliji čitamo da je Bog naložio Aronu, Mojsijevom bratu, da jednom godišnje, prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca (Treća Mojsijeva, tj Levitska, 16). Junac je posvećen božanstvu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. U tom smislu Azazelu se upućuje sve ono čega bi Izraelci hteli da se oslobode, sve ono što oni smatraju lošim i negativnim. Tako je ustanovljen demonski egregor koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Poznato je da su nekada Jevreji prinosili žrtve božanstvima čiji su simboli bili koze i jarci. Bogovima nazvanim Šedim (množina), a što bi u jednini moglo biti nalik Šetu, Šejtanu ili Setu, predjahveovski i nejahveovski Jevreji žrtvovali su čak i decu, što ukazuje na kult plodnosti. U svakom slučaju, postojanje negativnog boga, odnosno arhidemona poput Azazela, od važnosti je za uravnotežavanje religijske doktrine budući da se i njemu, kao i Jahveu, prinose žrtve. Promenio se samo kontekst azazelovske žrtve. Azazela i Šedim takođe možemo smatrati i kumirima, a to su figurice koje su na drevnom Bliskom istoku korišćene kao magijska sredstva proricanja. To su glave koje govore, a takva glava je upravo ona jarčeva koja često krasi satanske predstave. Otud imamo niz: kamen – glava – jarac – đavo, što nas navodi na zaključak da lik Đavola predstavlja ono što se u bibliji nazivalo idolom, a što danas poznajemo kao magijski fetiš. Konkretnije, Đavo je karikirani oblik drevne religije povezan sa proricanjem, astrologijom i obožavanjem zvezda.

I za sam kraj ovog pasusa, podsetimo se da je pečat Saturna, odnosno linija koja povezuje sve brojeve u magijskom kvadratu (3 x 3) posvećenom toj planeti istovetan sigilu Azazela. Isto tako ne možemo a ne primetiti zapanjujuću sličnost Đavola tarota i Levijevog Bafometa sa drevnim mesopotamskim demonom Pazuzuom, kraljem vazdušnih demona, sinom boga sveg zla Hanbija i bratom strašnog Humbabe kojeg su ubili Gilgameš i Enkidu. Pazuzu je često prikazivan u himeričnom obliku sa ljudskim telom, dva para krila, škorpijinim repom i glavom lava ili psa. Poistovećivan je sa jugozapadnim vetrom koji donosi oluje i suše. U demonskoj perspektivi, kuća Jarca predstavlja Kuću zle sudbine i sve vrste nesreća, uključujući i zapadaje u ropstvo ili bilo kakav oblik neslobode i zavisnosti od nekog nedobronamernog ili surovog.

Mesijanski duh i ličnost

Pretpostavimo za trenutak da je dugo očekivani Mesija, u kontekstu monoteizma, zapravo žensko ili, još čudesnije (i opscenije), androgin, što kao simbol odgovara prirodi hermetičkog Merkura. Isus Hrist i njegova preteča, njegov prorok, Jovan Krstitelj, u tradiciji hermetizma, označeni su znakom Merkura. Takođe, po analogiji a ne doslovno, Merkur je Hermes, a Hermes je Tot. Otud je Isus Merkur. Ponavljam, ne u doslovnom smislu, nego po osnovnim svojstvima, a to su oni koji donose gnozu ljudima i menjaju njihov svet. Merkurova priroda je hermafroditna, što bi značilo da je mesijanska priroda takođe hermafroditna, odnosno ima izraženu i mušku i žensku komponentu. Samim tim Mesija je neprihvatljiv pravoverju bilo kog usmerenja. Mesija je u najmanju ruku otpadnik i paćenik. O tome piše u bibliji:

„Prezren beše, odbačen od ljudi, čovek vičan patnji i bolu, kao neko od kog lice svoje svaki zaklanja. Ipak nam on patnje naše nosi i bolove naše na se uze; i mi ga za kažnjenog posmatrasmo, uniženog i od Boga pogođenog. Al’ je on za naše grehe ranjen za naše je bezakonje slomljen; kazna koja mir nam daje na njega pade i ranom njegovom mi se iscelismo.“ Isaija 53:3-5 (prevod Lujo Bakotić).

Savremeni okultista Daniel Gunter daje za ovu temu ključan navod Krolijevog Opus XX Pariskih Radova:

„U početku beše Reč, logos, koji je Merkur, i stoga bi trebalo da bude poistovećen sa Hristom. Oba su glasnici; misterije njihovog rođenja su slične; nestašluci njihovog detinjstva su slični. U „Viziji Univerzalnog Merkura“ Hermes je viđen kako se spušta na more, što se odnosi na Mariju. Raspeće predstavlja kaducej; dva lopova, dve zmije; stena u Viziji Univerzalnog Merkura je Golgota; Marija je jednostavno Maja sa solarnim R u materici... uporedi Hristovo spuštanje u pakao sa Hermesovom funkcijom vodiča mrtvih. Takođe, Hermes izvodi Euridiku, a Hrist uzdiže Jairovu kći. Za Hrista se kaže da je uskrsnuo trećeg dana, jer su planeti Merkur potrebna tri dana da ponovo postane vidljiva nakon što se odvoji sunčeve sfere... Primeti, Hrist kao Iscelitelj, i takođe njegove vlastite izjave: „Sin Čovečji dolazi kao lopov u noći“; takođe i ovaj stih „Jer kao što munja izlazi na Istoku i sija sve do Zapada, takav će biti i dolazak Sina Čovečjeg“. Primeti takođe Hristov odnos prema razmenjivačima novca, njegove česte parabole, i činjenicu da je njegov prvi učenik bio poreznik. Primeti takođe da je Merkur Prometejev izbavitelj. Jedna polovina simbola Ribe takođe je zajednička Hristu i Merkuru, ribe su svete Merkuru... Mnogi Hristovi učenici su bili ribari, a on je uvek izvodio čuda vezana uz ribu. Primeti takođe Hrista kao posrednika: „niko ne dolazi Ocu osim po Meni“, i Merkur kao Hokmah kroz koji jedino možemo prići Keteru.“ Daniel Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 89.

Hrist je Mesija koji pati. Povezan je sa simbolikom Ribe, vode i dubina. Zar to nisu actečki Kecalkoatl („pernata zmija“) i grčki Atlas? Obojica, poput Hrista, nose teret čitavog sveta, odnosno grehe čovečanstva. Dimitrij Mereškovski, u knjizi „Tajna Zapada“, navodeći veliku sličnost između meksičkog i grčkog božanstva, između ostalog, obraća pažnju i na sličnost njihovih imena: KecalkoATL i ATLas, gde tlao na grčkom označava patnju, a atl na jednom od jezika drevnog Meksika znači voda. Dakle, imamo vodu i patnju kao važne elemente mesijanstva. Sličnosti sa doktrinom dvanaeste arkane tarota ne mogu biti jasnije. Upravo je to onaj element čiji beskrajni mračni i zastrašujući ponor čuva ali i drži zatočenu Mesijinu dušu, koja obitavajući najniže i najdublje, pretenduje na ono najviše na drugom kraju spektra.

Kecalkoatl

U drevnom Meksiku imamo dva mesijanska lika: Uicilopoktlija i Kecalkoatla. Uicilopoktlija je rodila devica oplođena pernatom lopticom sa nebesa (sličnost sa Svetim Duhom hrišćanskog mita). On je sin majke ogrnute zmijama, njegov skiptar je zmija, okružen je zmijama, ima doboš od zmijske kože. Erih Nojman, u knjizi „Velika Majka“, kaže da se u figuri Uicilopoktlija ističe veza između Sunca, zmije i vetra i podvlači sličnost između njega i Kecalkoatla kao nosioca rađajućeg svetlosnog principa. Uicilopoktli je, kaže Nojman, kao bog-kukuruz,  ubijen, žrtvovan, pojeden i vaskrsao. I on je poput svih drugih muških božanstava svetlosti, morao umreti. Ovo ukazuje da je mesijanska formula zapravo formula umirućeg boga, dok recimo Krolijeva formula izražena „Knjigom zakona“ negira tu formulu suprotstavljajući joj formulu Deteta, kao novi oblik mesijanskog delovanja.

Kecalkoatl, kao drugi meksički mesijanski lik, nema nameru da preobražava ili spašava svet, već kroz ispaštanje preobražava samog sebe, upravo onako kako poznati jevrejski mesijanski jeretik Šabataj Cvi prolazi kroz preobražaj uz patnju u svetu zmija. Kecalkoatl takođe umire i vaskrsava, ali je, poput Merkura, donosilac kulture i znanja te je, kako kaže Nojman, on božanski zastupnik načela svetlosti i ljudskosti. Njegov simbol je spiralna kula koja se uzdiže u visinu. On je zmija sa podignutom glavom! Nojman ističe da je Kecalkoatl ujedinjujući simbol, načelo coniunctio (merkurovska priroda) sam po sebi, jer kao ptica predstavlja nebo, a kao zmija zemlju. On je svojevrsni Hrist–Lucifer te je poput Horusa, bog dva horizonta čiji je simbol Venera (Večernjača i Danica). Svi ti principi predstavljeni su simbolikom Ruže i Krsta, budući da Ruža cveta iz središta Krsta te predstavlja pobedu nad smrću, vaskrs, postignuće mikrokosmosa na Krstu elemenata. Kecalkoatl je pobeđen od strane demonskih sila, a njegov greh, pripisan Veneri, koji je doveo do uništenja raja, jeste uživanje u seksu i opojnim napicima, što asocira na konzumiranje jabuke i seksualno sagrešenje Adama i Eve. Po legendi, Kecalkoatlu su demoni podveli bludnicu Sočikecal koja je načelo krolijevske Skerletne Žene (paralela sa Adamom i Lilit).

Nojman pominje i to da se Kecalkoatl dovodi u vezu sa pernatom zmijom kao simbolom istoka, koja je aspekt vetra-ruaha-duha. Naravno, to je stvar istovetna Svetom Duhu koji će, navodno, ostati na raspolaganju ljudima sve do drugog Hristovog dolaska. Sveti Duh, odnosno „ruah hakodeš“ jeste tajanstvena božanska sila, koja je istovremeno i svojstvo duše, po tom učenju jeste jedini instrument u rukama i srcima kako Jevreja, tako i hrišćana do pojave Mesije. U kabalističkom smislu, to znači da su za ljudsku svest zatvorena dva viša nivoa od četiri: acilut i brijah, te da se ona može kretati samo između prva dva, odnosno asijaha i jeciraha. Jecirah je zapravo lokacija ruah hakodeša. Podsetimo se, po učenju kabalizma svet postoji kroz deset sefira, odnosno posuda isijavanja božanske tvoračke svetlosti, dok se tih deset sefira odražava na četiri nivoa egzistencije. Najviši je acilut, čiji je atribut element vatre, ispod njega je brijah - voda, zatim jecirah - vazduh te naposletku asijah - zemlja, odnosno materijalni svet koji je zapravo smeša svetlosti i klipota.

Kabalista Arjeh Kaplan, u knjizi „Meditacija i biblija“, govori kako je Mojsije bio uzdignut do aciluta, ali je ono što je video bilo pokriveno brijahom, odnosno, on je acilut - božansku ravan - posmatrao okularima brijaha. Zapravo, u brijahu je posmatrao odraz aciluta, jer acilut niko ne može videti i ostati živ. Po Kaplanu, prorok Jezekilj, vidilac merkave (Božjeg prestola), bio je na nižem nivou vizije od Mojsija, pa je gledao acilut prekriven svetlošću brijaha i jeciraha. Kaplan objašnjava da se posle ovoga, svetla aciluta i brijaha više uopšte nisu otkrivala. To je, po Kaplanu, značenje učenja koje kaže da se posle smrti Aheja, Zaharije i Malahije prorokovanje približilo kraju, i da je ostao samo ruah hakodeš.

Ideja o vladavini svetog duha, ima svoje milenarističke i mesijanske korene, čiji je tipičan predstavnik Joakim od Fjore (1135–1202) sa svojim učenjem o tri doba: doba Oca, predstavljeno u Starom zavetu; doba Sina (od pojave Isusa Hrista do 1260) te naposletku, doba Svetog Duha, doba slobode - od 1260. godine pa nadalje – u kojem će ljudi imati neposredan kontakt sa Bogom (što znači da je crkvena hijerarhija u tom dobu posve nepotrebna). Godinu 1260, Joakim od Fjore je uzeo kao početak novog doba Svetog Duha, na osnovu Jovanovog otkrivenja, stihovi 11:3 i 12:6, u kojima se pominje broj od 1260 dana. Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o izrazu mističke nade ili ludila pomešanog sa neobuzdanim optimizmom, ali Joakim od Fjore je zapravo bio dalekovid, najavljujući neko novo doba medijumske i slične komunikacije ljudi sa vanzemaljskim, demonskim ili božanskim entitetima. Imajmo na umu da su se od njegovog vremena u Evropi pojavili Džon Di i Edvard Keli, Emanuel Svedenborg, Alister Kroli, Rudolf Štajner i mnogi drugi.

Mirča Elijade, u knjizi „Mit i zbilja“, ocenjujući Joakimove ideje, rekao je da su one bile u suprotnosti sa teologijom Povesti koju je prihvatila Crkva nakon svetog Avgustina. Prema vladajućoj doktrini, nakon što se kroz Crkvu dostigne savršenstvo na Zemlji, nema više mesta za obnovu u budućnosti. Jedini će odlučujući događaji biti dolazak Hrista i Poslednji Sud. Joakim od Fjore ponovo uvodi u hrišćanstvo nekadašnji mit o sveopštem obnavljanju. Elijade kaže da se tu ne radi o povremenom obnavljanju koje se može u beskonačnost ponavljati. I dalje, Joahim je treće doba zamislio kao carstvo Slobode, pod vladavinom Duha Svetoga, što podrazumeva prevladavanje istorijskog hrišćanstva, i kao posledicu, rušenje postojećih pravila i institucija. Učenje Joakima od Fjore je jedna posve iluminatska ideja. Eto klice revolucionarnog mesijanstva koje traži izlaz iz perspektive kraja istorije koji je proglasila Crkva, pečateći sobom i konzervirajući istorijski proces do dolaska Mesije.

Suštinski problem klerikalnih pozicija oduvek je bilo nepristajanje na ništa manje od čuda, iza čega se očekivano krije težnja za očuvanjem moći. Iz krajnje sebičnog razloga Crkva previđa i propušta rad na pripremi dolaska Mesije, već kako je to pokazao Dostojevski u Velikom inkvizitoru, ona ga i ne želi. Time Crkva odriče sebi pravo na prisustvo i posedovanje Svetog Duha, jer taj duh nije duh institucije, duh učauren među skutima izopačenog sveštenstva, nego pre svega duh slobode i promene. Čovečanstvo može voditi samo prosvetljena manjina koja poseduje više znanje, ezoterijsko znanje nepristupačno masama. Sa druge strane, ukoliko bi svako ljudsko biće posedovalo tu vrstu znanja, onda ne bi bilo moguće govoriti o čovečanstvu, niti o narodima, nego o čarobnjacima i misticima, o zajednici čudesnih ljudi čije međusobne odnose i poglede na svet nismo kadri da razumemo. Međutim, ono što je sigurno, u toj situaciji ne bismo mogli računati na prisustvo milijardi ljudi na ovom svetu, nego na drastično manji broj. Prosvetljenost, samim tim što je retka u masi, retka je potpuno. Masa nikako ne može biti prosvetljena, ali može biti podignuta zanosom.

Jedna od mesijanskih uloga jeste upravo opijanje mase zanosom putem opčinjavajuće harizme verskog vođe. Tako i Šabataj Cvi kao ličnost nije imao nikakav poseban kvalitet, niti je imao poseban fizički izgled, niti rečitost, obrazovanje, neku posebnu mudrost, niti je iza njega ostalo hvale vredno pisano zaveštanje ili mnoštvo mudrih izreka. Ništa od toga. Pa ipak, taj čovek je za kratko vreme zračio u delu jednog naroda i u jednom istorijskom trenutku. Možemo li slično reći i za Adolfa Hitlera? Dakle, nema pravila za mesijansko isijavanje. Harizma ne podleže zakonima razuma. Ona je sazdana od strasti i snage, a to je upravo poruka tarot arkane Snaga / Strast. U tome je tajna moći mesijanske Zmije.

Odavno je poznata analogija između predstave egipatske boginje Izide, koja u krilu drži dete Horusa, sa Devicom Marijom koja drži dete Hrista. To je zapravo slika okrunjenog Deteta-Kralja, budući da je ženska komponenta ove predstave pandan tronu. Božansko dete u krilu majke jeste slika Mesije. Njegova majka je njegov presto. Erih Nojman ističe da je Velika Majka, u svojstvu majke i gospodarice zemlje, presto po sebi. Kabalistički, presto je sefira Binah, Saturnova sfera, broj Tri. Predstava oka u trouglu ukazuje na božansko proviđenje čije je ispoljavanje trojstvo, odnosno apstraktno jedinstvo izraženo trojstvom da bi bilo pojmljivo. Ukoliko je simbol oka u trouglu obogaćen i prikazom zraka koji izbijaju iz oka, onda je reč ne samo o posmatranju nego i o delanju. Delatno načelo božanstva je stvaralačko, a ono božansko delanje u svetu, koje nije direktno stvaralačko, jeste delanje po proviđenju, kako bi Božja promisao bila ostvarena. Taj tip delanja je mesijanski. Da bi delovao Mesija seda na tron te kao Bog-Dete ili mladi bog, odnosno kralj, biva privijen na grudi Velike Majke.

Mesijanski kralj je onaj koga je Boginja Majka usvojila, privila na grudi, dajući mu time legitimitet njenog sina i vlast nad njenim silama. Po Nojmanu, nije slučajno što je najveća Boginja Majka ranih kultova nazvana imenom Izida, odnosno sedište, tron, čiji simbol ona nosi na glavi. Kralj koji zaposeda zemlju, Boginju majku, kako to Nojman primećuje, čini to sedajući na nju i doslovno. Zato je presto sedište božanstva te simbol božanskog prava kraljeva. Presto nije tek stolica nego predstavlja vrh zigurata, vrh piramide ili planine, i mesto je venčanja neba i zemlje, uranskog i htonskog. Često je u osnovi prestola posađena kocka kao simbol stabilnosti, snage i moći, odnosno grada i žene, a što predstavlja kraljevstvo, vlast nad zemljom, nad ženom, nad Majkom.

Merkur

Pretpostavke mesijanske revolucije

Jedna od suštinskih pretpostavki mesijanske revolucije jeste mistični osećaj novog modaliteta vremena, bilo da je reč o novom početku ili o poslednjim vremenima. Revolucionarno i mesijansko pokoljenje sebe stavlja u položaj Božje ruke ili instrumenta duha vremena, čime se zaogrće mističnim velom višeg znanja i misionarskog poslanja. Tako mesijanski revolucionari sebe stavljaju u samo središte istorijskog procesa, bivajući akteri ne samo istorijske, nego i kosmičke drame. Otud je sasvim prirodno da od njih počinje „novo doba“. Mesijanski revolucionari, pošto se nalaze na samim izvorima tog volšebnog novog vremena, imaju privilegiju trasiranja daljih tokova istorijskog procesa. Istovremeno, oni negiraju legitimitet i pretpostavke prethodnog idejno-ideološkog i religijsko-političkog sistema, njegovih vrednosti, postignuća, normi itd. Niži nivoi mesijanskog posvećenja i entuzijazma jednostavno nesvesno imitiraju ili odražavaju ovaj proces na karikaturalan način, lišeni punog razumevanja, već samo sluteći nove modalitete istorijskog procesa, uloge i položaja čoveka u njemu.

Onaj reakcionarni, istrošeni, tradicionalistički pogled na svet, protiv kojeg je oštrica mesijanskog revolucionarnog mača usmerena (naročito u poslednjih 500 godina), takođe vidi talas nadolazeće promene, ali je drugačije vrednuje, u boljem slučaju, ne kao nešto posve novo, nego kao izraz davno ustanovljenih principa smene modaliteta vremena. Hajde da malo zavirimo u idealni tradicionalni status quo, jednom ustanovljen u dalekoj prošlosti, čijom je pojavom ustrojen poredak čiji raspad te pokušaji obnove, predstavljaju onu drugu stranu dvostrukog mehanizma točka istorije. Taj status najbolje odražava tradicionalna predstava vladara, što je Julius Evola lepo opisao: 

„Ako je kralj s božanskim pravom bio središte tradicionalne države, dva elementa - ritual i vernost (fides) - povezivala su pojedinačne delove i delovanje tog središta čineći da pojedinci učestvuju u transcendentnom uticaju kojeg je vršio poglavar.“ Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Beograd-Čačak, 2010, str. 56. 

Opisani kralj ima sakralni, pa i božanski status. Na tom primeru prepoznajemo ulogu recimo egipatskog faraona, suverenog cara-boga, nosioca i jedinstvene svetovne i duhovne vlasti. On je u samom centru države i kulta te predstavlja otelotvorenje državnog (ali i kosmogonijskog) principa, njegovo živo lice koje je ujedno i živo lice boga na zemlji. Kada uporedimo današnje demokratske države sa nekadašnjom sakralnom državom cara-boga, vidimo suštinsku razliku u prirodi ljudskog organizovanja i izvora legitimiteta. Tek u takvoj vizuri dekadencija sakralnog života čovečanstva biva očigledna. Bog-car svoj legitimitet crpi iz božanskog prava, sa nebesa, posredstvom svete krvne loze preko koje se bogovi rađaju na Zemlji, a demokratske „vlasti“ iz medijske manipulacije novčano-tržišne volje masa beslovesnog naroda i političko-finansijskih kartela. To su ishodišta revolucionarnih istorijskih procesa.

Jevrejski narod je, po bibliji, otkupljen iz egipatskog ropstva i okupljen pod mesijanskim vođstvom iskupitelja i proroka Mojsija, koji je imao dvostruku ulogu, političku i versku. Međutim, za razliku od faraona, Mojsije nije bio božanstvo (u percepciji svojih sledbenika i u samopercepciji), nego je pre svega bio sluga Božji, tj glasnogovornik više sile, prorok. Svoj legitimitet je crpeo iz sile, reči i prisustva samog Boga. To je suštinska razlika i revolucionarni involutivni iskorak u odnosu na egipatsku državno-versku ideologiju. Naravno, mojsijevska namera i motivacija je bila pravedna, težeći oslobađanju i afirmaciji naroda sa posebnom transistorijskom misijom, ali je istovremeno stvorila pretpostavke za kasniji sunovrat izraelitske ideje i sve tragedije koje će iz toga proisteći, a koja je potom morala iznaći nekakvo evolutivno rešenje u obliku proročanstava o dolasku Mesije. Sledbenicima boga-cara faraona nije bio potreban nikakav Mesija. Njihov je Mesija bio Oziris, onaj koji spašava od tzv druge smrti, ali je svakako taj Oziris, između ostalog bio prisutan i u faraonovoj ličnosti. Naravno, ima tu varijacija, ali ne bih da se sada udaljavam od ove niti.

Jevrejstvo je imalo svoje slavne vladare, Davida i Solomona, ali oni nisu imali status kakav su uživali paganski bogovi-carevi. Čitava jevrejska istorija jeste jedan tragičan i traumatičan niz događaja koji je oblikovao specifičan duh centralnog naroda biblije kao knjige koja predstavlja glavni motiv zapadne civilizacije, a koja je, procesom kolonijalizma i globalizacije, univerzalizovala samu sebe. Zato je biblijska tradicija bitna i zato je jevrejski duhovni uticaj od izuzetnog značaja čak i za temu o kojoj raspravljamo. Zajedno sa globalizovanom zapadnom civilizacijom, kao njen integralni deo, jevrejstvo deli sudbinu evropskog mesijanskog prometejstva. Često puta ono je prejudiciralo trendove opštih tokova zapadnjaštva, pre svega iz životne potrebe unutrašnjeg života jevrejske duše. A jevrejska duša je, ne zaboravimo biblijsku genealogiju jevrejstva, mesijanska duša, istorijska duša.

Ruski filozof Nikolaj Berđajev je za jevrejstvo, u knjizi „Smisao istorije“, rekao da mu pripada izuzetna uloga u rađanju istorijske svesti. Po njemu, jevrejstvo ima centralni značaj u istoriji jer se sudbina tog naroda ne može objasniti procesima prilagođavanja. Po Berđajevu, upravo je jevrejstvo u istoriju uvelo religijsko, odnosno istoriji dalo religioznu osnovu, jer se osnova istorijskog nalazi u ovom ili onom obliku religiozne svesti. Po Berđajevu, jevrejska istorija predstavlja otkrivenje Boga u istorijskoj sudbini naroda, dok su paganske religije otkrivenje Boga u prirodi. Berđajev naglašava da je jevrejska ideja prožeta mesijanskom idejom koja čini njeno središte te uslovljava istorijski dramatizam ovoga naroda. Jevrejska mesijanska ideja upućuje zahtev spram budućnosti da donese opštu razrešujuću istinu i pravičnost na zemlji. Iz tog mesijanskog očekivanja crpi se snaga jevrejske svetske i istorijske misije.

Mesijanski jevrejski duh, preko hrišćanstva, obuzeo je dušu evropskih naroda, koji su stvorili moderni svet. Deo te mesijanske jevrejske misije, mesijanske harizme i samoposmatranja, na sebe su preuzeli pojedini evropski narodi, a u naše vreme nova američka nacija. Derivacije tog mesijanstva jesu ideologije, pre svega komunizam / socijalizam, ali i ideologija tržišta, u kojoj se prepoznaje duh mesijanskog monoteizma. Taj monoteizam teži postizanju zemaljske pravde i blagostanja kao nagradu za pobožnost, budući da, kako Berđajev kaže, čovekova sudbina kao i sudbina naroda nisu postavljene u perspektivu večnog vremena već samo u perspektivu istorijskog zemaljskog života, jer su u taj istorijski život Jevreji uneli religiozni smisao. Vezivanje monoteističke ideje sa nacionalnom sudbinom izgradilo je specifičnost religiozne sudbine jevrejstva.

Jevrejski narod se sa svojim Bogom susretao u istorijskom procesu, s obzirom da je taj Bog sa svojim narodom imao posebne planove, pa se u tom smislu svaki pojedinačni kontakt nekog Jevrejina sa Bogom nalazi u sklopu Božje promisli koja obuhvata čitav taj narod. U tom smislu ne objavljuje se Bog samo jednom čoveku radi tog čoveka samog, nego radi čitavog jevrejskog naroda, a posredstvom tog naroda, radi celokupnog čovečanstva. Zato Berđajev izvodi zaključak da je jevrejstvo po svojoj duhovnoj prirodi kolektivističko. Otud su individualističke doktrine, u suštini, protivne starozavetnom jevrejskom duhu, a oni Jevreji koji su istupali sa takvih stajališta su shodno tom viđenju otpadnici. Zato jevrejski Mesija mora predvoditi i osloboditi čitav jevrejski narod a jevrejski narod sve ostale narode. Dobar primer mesijanskog delovanja jeste upravo ono koje je izveo Mojsije. Dakle, Mesija mora biti neko poput Mojsija čija bi pojavnost bila usklađena sa modalitetima vremena u kojem se pojavljuje. Jevrejstvo će se vratiti iz progonstva i obnoviti tek kad se nađe na rubu provalije, a sa njime i čitavo čovečanstvo. U tom slučaju bi puna mesijanska intervencija imala smisla.

Jakov Frank, sledbenik i po sopstvenoj tvrdnji, reinkarnacija Šabataja Cvija, u očima svojih sledbenika predstavljao je ovaploćenje samog Boga, a ne tek proroka. Frank je, poput Šabataja, na neki uvrnut način, bio Jahveov avatar. Dakle, Bog lično. Tako je i njegova ćerka Eva Frank, koja ga je nasledila na mestu vođe kulta-pokreta, bila Boginja. U skladu sa glavnim tokom šabatajstva, i učenje Jakova Franka bilo je koncipirano na izvrtanju osnovne struje judaizma. To je put namernog i svesnog silaska u pakao radi pročišćenja, što ukazuje na određene satanske karakteristike njegovog kulta, koji istovremeno pokušava da oživi kraljevsku formulu. Frankizam, kao radikalnija struja šabatajstva, dala je značajan doprinos uobličavanju vodećih svetskih ideoloških, ezoterijskih, političkih i društvenih tokova. Lurijanska kabala je razvila shvatanje o realnom postojanju zla čiji su nosioci entiteti klipota, a čije se poreklo nalazi još u samom činu božanskog stvaranja. Frank je zapravo naučavao doktrinu o svetosti greha i propovedao praktikovanje opakih stvari sa verskim žarom u cilju preobražaja tog istog zla. Protiv zla se borimo zlom. Svako ko svesno i namerno greši i čini zlo u očima Boga je dobar i čestit. Otud je potrebno grešiti da bi se zlo savladalo iznutra.

Ovi koncepti se, po Geršomu Šolemu, temeljno suprotstavljaju svemu što je vekovima činilo suštinu judaističkog moralnog učenja i spekulacije. Šolem šabatajski fenomen ocenjuje kao anarhističku pobunu unutar sveta zakona. On pominje radikalne tajne krugove čiju praksu čine obredi i aktovi koji svesno ciljaju na moralnu degradaciju ljudske ličnosti. Logika takve prakse leži u tome da onaj ko je tonuo u najveće dubine, ima više izgleda da vidi svetlost. Ovim se na neki način unapred abolira svaki član kulta za svaki greh, nepočinstvo ili zločin koji počini, što podseća na doktrinu izuzetnosti anglosaksonskog puritanizma, prosvetiteljskog i iluminatskog mesijanizma. Oni su izuzeti od zakona vremena protiv kojeg ustaju. Mesijanski revolucionari stoga ne mogu grešiti, oni su nepogrešivi šta god činili.

Izabranici se razlikuju od gomile a njihovi postupci, njihova izuzetnost ne podleže vulgarnom sudu svetine koja to ne razume čak i ako se postupci zlikovaca direktno tiču njih. Recimo žrtva ne vidi viši smisao i veće dobro u postupcima svog dželata i mučitelja zato što ne pripada odabranima, pa otud i nije kadra da pojmi šta joj se i zašto dešava. To je takođe refleksija doktrine o izuzetnosti i izuzetosti ljudskog bića iznad prirode. Biti izuzet od prirode ne znači biti natprirodan, tj svet, poseban, misionar, nego češće puta znači biti neprirodan, protivprirodan, izopačen i zao. Čitavi slojevi civilizacijskog mentaliteta obitavaju u tom karmičko-mentalnom miljeu. Zato još uvek boravimo u vremenu tame. Sve je to izraz neviđene infantilne arogancije svakog prosvetiteljstva i izuzetnosti. To bi bila krajnja posledica šabatajskog frankizma, a što se vidi i kod mnogih drugih mesijanskih i revolucionarnih pokreta, pa i u ponašanjima mnogih država, imperija, organizacija. Uporedimo ponašanje reformatora, revolucionara, nacionalista, nacista, komunista, imperijalista kapitalizma, klerikalista, misionara itd. Sva njihova zlodela i nemoral opravdani su višim ciljevima koje građani, narod i sledbenici, dakle, neposvećena i neprosvećena svetina, ne razume. Navodno, njihova unutrašnja istina je oslobađajuća. Otud nije neophodno, čak je i štetno da se preklapa ono što ispovedamo sa onim čega se u tajnosti istinski pridržavamo. Šolem navodi bogohulni blagoslov radikala koji kažu: „Neka ti je slava, o Gospode, Tebi koji dopuštaš zabranjeno!“ Šolem pomenuti frankistički stav obrazlaže time da su se oni navodno podvrgli novom duhovnom zakonu pa otud predstavljaju novi oblik stvarnosti. Praktično, nalaze se sa one strane dobra i zla. Njihov cilj nije bio da poreknu autoritet Tore, nego da Toru višeg sveta, (koju oni navodno poznaju), kao jedinu relevantnu – suprotstave Tori ovog sveta, vulgarnoj Tori koju svaki rabin čita. Pogledajmo šta dalje piše Šolem:

„Za anarhističko versko osećanje tih novih Jevreja nijedna od tri velike institucionalne religije više nema apsolutnu vrednost. Revoluciju u jevrejskoj svesti postepeno su širile grupe koje su, poput većine šabatajskih Jevreja u Nemačkoj i zemljama Habzburške monarhije, ostale unutar zidova geta, ljudi koji su i dalje ispovedali rabinski judaizam, a potajno verovali da su ga prerasli. Kada su s izbijanjem Francuske revolucije njihove ideje ponovo dobile politički aspekt, oni su bez velikih promena postali apostoli neobuzdane političke apokalipse. Žudnja za revolucionisanjem svega što postoji nije više morala da se izražava kroz beznadne teorije, poput one o svetosti greha, već je uzela krajnji praktični vid i ispoljila se kao zadatak da se novom dobu prokrči put.“ Geršom Šolem, „Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Branko Kukić i Medijska knjižara Krug, Čačak-Beograd, 2006, str. 289.

Jedan od načina ostvarenja eshatoloških jevrejskih ciljeva, u tumačenju Jakova Franka, jeste prelazak u katoličanstvo, što predstavlja korak ka pokoravanju sveta, radi njegovog ispravljanja. Zadatak frankističkih preobraćenika jeste infiltracija u najmoćniju svetsku instituciju – Katoličku crkvu, u čijem je kultu Bogorodice Frank video duhovnu paralelu sa Šehinom koja je objekat njegovog obožavanja na jedan poseban način. Taj prelazak sasvim je u skladu sa prelaskom Šabataja Cvija vek ranije u islam. Infiltracijom u dve važne svetske religije, šabatajstvo dobija mogućnost da iznutra utiče na njihov dalji razvoj. O dometima tog uticaja teško je pouzdano govoriti, ali – ako ništa više – onda je barem jedno Frankovo proročanstvo bilo istinito: ono o istrebljenju evropskih Jevreja, što je on tumačio kao deo neizbežnog apokaliptičkog scenarija u bliskoj budućnosti. Danas, na početku XXI veka, nakon Holokausta, progona i masovnog iseljavanja, broj Jevreja u Evropi, kao i njihov udeo u opštoj evropskoj populaciji je zanemarljiv. U tom smislu Holokaust je još strašnija i obuhvatnija repriza španskog izgona Jevreja iz 1492. godine. Metafizičke i eshatološke posledice uništenja i izgona evropskih Jevreja, kao naroda specifične istorijske težine i mistično-magijske moći, tek treba sagledati u kabalističkim ključevima.

Pomenuti događaji su uvertira u nove istorijske modalitete. Holokaustom je završen modalitet ustanovljen 1492, pa je otud ispravno zapitati se kakav je to tačno modalitet na jednom višem nivou uspostavljen Holokaustom te kada će se, kako i čime završiti? To novo doba zapravo je izraz dubokih očekivanja tzv poslednjih vremena. Ono je znak da su poslednja vremena raspleta istorijske drame blizu. A zapravo, kako to uče stare ezoterijske doktrine, koje u naše vreme dobijaju nove izraze, dešava se smena eona. Šolem kaže da u kabalističkim dokumentima često stoji da će suštinske Božje tajne neposredno pred dolazak poslednjih vremena otkriti svoj pravi smisao. Smutna vremena, evo, traju već pet stotina godina, a kako Kroli nagoveštava, trajaće još narednih pet stotina. Mi smo tek na polovini milenijuma tame, samo je pitanje jesu li užasi već doživeli svoju kulminaciju ili ona tek dolazi? Ipak, po Juliusu Evoli dolazi doba u kome sile mraka neće delovati zakulisno, nego će se sjediniti sa svetom ljudi, našavši odgovarajuće ovaploćenje u onima u kojima se demonizam spaja sa najlucidnijim intelektom, metodom i egzaktnom moći vladavine. Taj fenomen je, po Evoli, jedna od najistaknutijih karakteristika završne tačke svakog ciklusa. 

Upravo je to razaranje, taj izlazak mračnih sila na scenu deo formule obnove vremena o kojoj piše Mirča Elijade. Reč je o svojevrsnoj orgiji, odnosno potpunom preokretu uobičajenog poretka. Revolucionarni antinomizam uvodi inverziju uobičajenih obrazaca, stvarajući novi modalitet vremena, odnosno novi tip svesti, jer je svest vezana za percepciju vremenskog toka. Danas sveprisutni utisak ubrzanja vremena posledica je promena u svesti velikog dela čovečanstva. Prelazak na taj novi modus podseća na ispraćaj stare i doček nove godine, kada se dešava izvrtanje poretka, orgija, karneval, kada se briše granica između svetova, kada se spaljuju lutke, isteriju zli duhovi i sve ono što predstavlja minulu godinu. Sve to, kako kaže Elijade, ima za cilj da ukine prošlost i da sve privremeno utihne u kosmičkoj noći u kojoj svi oblici gube individualne obrise i međusobno se stapaju. U tom smutnom i haotičnom međuperiodu revolucionarnog previranja, kako kaže Elijade, moguće je bez većih poteškoća ostvariti coincidencia oppositorum na svim ravnim stvarnosti. Orgijastički žar nosilaca revolucionarnih promena i današnjih emancipatora samo je vulgarizovana varijanta religijske orgijastičnosti koja smera obnovu prvobitnog haosa kroz poremećaj društvene hijerarhije i stapanje svih oblika u veliko neizdiferencirano jedinstvo. Dolazi do velikog mešanja svih vidova života, a o čemu svedoče i karnevalske maske mrtvih po tradicionalnim svetkovinama, a u tarotu je ilustracija toga karta Sud. Ta arkana predstavlja vreme kada na poziv anđeoskih truba ustaju mrtvi, čime se zatvara svetovno, istorijsko vreme i dolazi nadistorijski eshatološki poredak.