Ezoterizam Đakoma Kazanove

Prvi put sam se sreo sa legendarnim likom Đakoma Kazanove kroz film Federika Felinija, i sa briljantnim Donaldom Saterlendom u glavnoj ulozi. No, tada ništa nisam shvatao i Kazanova je mom mnjenju bio tek nekakav izvikani elokventni žigolo sa stilom, šarmantni Džon Malkovič svog vremena koji zavodi dame visoke klase i živi kao bonvivan. Pa ipak, kako sam kasnije razotkrivao, Kazanova je bio mnogo više od običnog švalera. Kao skriveni šav, kao „kontrapunkt” kroz koji se cela priča o Kazanovi, a i o samoj Veneciji, otvara, jeste njegov roman Ikozameron (Icosaméron ou l'histoire d'Édouard et d'Élisabeth...). Napisan na francuskom i objavljen u Pragu 1788. godine, ovaj monumentalni, rani naučnofantastični i utopijski roman predstavlja potpuno naličje onoga što svet podrazumeva pod „Kazanovom”.

Icosameron: Put u središte Zemlje

Priča prati brata i sestru, Eduarda i Elizabetu, koji tokom plovidbe doživljavaju brodolom kod Norveške i upadaju u zastrašujući, duboki vir. Umesto u smrti, oni završavaju u unutrašnjosti Zemlje, gde otkrivaju čitav jedan skriveni, podzemni svet. Tamo provode 81 godinu u stanju mladosti (broj mesečevog magičnog kvadrata i produžene mladosti), pre nego što uspeju da se vrate na površinu, kada rapidno počnu da stare, a roman je zapravo struktuiran kao njihovo dvadesetodnevno kazivanje (otuda naziv Icosameron, prema grčkom za dvadeset dana) o tom podzemnom carstvu Megamikra. Dakle, pre Žila Verna.

Ta podzemna zemlja nije samo plod puke mašte. To je Kazanovino igralište za filozofske, teološke, ali i prikrivene ezoterijske ideje. Stanovnici unutrašnje Zemlje su humanoidna bića, ali u obliku androginih blizanaca. Oni su minijaturni, rađaju se iz jaja, nemaju kosti (telo im podupire hrskavica) i komuniciraju isključivo muzikom i telepatijom. U unutrašnjosti Zemlje nema Sunca, već ceo prostor osvetljava stalna, difuzna crvena svetlost koja dopire iz zemljinog jezgra. Nema noći, nema godišnjih doba, vreme je statično. Društvo je organizovano do nivoa apsolutnog protokola. Kazanova ovde detaljno opisuje njihovu arhitekturu, zakone, poljoprivredu i ishranu. Na prvi pogled, Icosameron deluje kao prosvetiteljska utopija, ili distopija, poput Morove Utopije ili Sviftovih Guliverovih putovanja. Međutim, ako počnemo da vučemo konce iz ove perspektive, primetićemo sledeće elemente koji se savršeno vezuju za venecijanski podtekst:

Bekstvo iz venecijanskih tamnica i opsesija zatvorenim prostorom

Kazanova piše ovaj roman u starosti, kao bibliotekar u jednom zamku u Češkoj, izolovan, melanholičan i ogorčen na svet koji ga je zaboravio. On, koji je spektakularno pobegao iz venecijanskog zatvora, ovde stvara svet koji je zamena za zatvor. Unutrašnjost Zemlje u Icosameronu ima istu atmosferu klaustrofobije i veštačkog poretka kakvu je imala i Mletačka republika, ta anomalija na tlu sednjovekovne feudalno-monarhijske Evrope: fasada savršenog zakona i lepote, ispod koje se krije potpuna kontrola.

Elementi incesta i čiste krvi (vampirski podtekst)

Eduard i Elizabeta u podzemnom svetu postaju rodonačelnici nove rase, ulazeći u incestuozne odnose kako bi naselili puste delove tog sveta. Ta opsesija očuvanjem loze, izolacijom od spoljnog sveta i stvaranjem novog poretka unutar zatvorenog sistema nosi duboki, makabrični podton. U kontekstu Venecije, to nas vodi direktno do patricijskih porodica koje su funkcionisale kao zatvorena ložnica, čuvajući moć i resurse unutar krvnih srodstava, odsečeni od ostatka sveta, što je suštinska socijalna alegorija vampirizma.

Okultna pozadina

Kazanova je bio mason, blizak rozenkrojcerima, čovek koji je prevario pola evropske aristokratije prodajući im eliksire mladosti i magijske rituale. Icosameron sadrži elemente hermetičke kosmologije:

• Putovanje kroz ogroman vir je klasičan inicijacijski silazak u podzemlje (Descensus ad Inferos).

• Crvena, večna svetlost podzemlja podseća na alhemijsko „crveno delo” (Rubedo), fazu u kojoj se postiže besmrtnost ili transformacija materije.

• Ideja o androgidnim bićima je direktno preuzeta iz kabalističkih i gnostičkih učenja o primordijalnom čoveku (Adam Kadmon) pre podele polova.

Umesto da Veneciju otkrivamo preko karnevala, gondola i kroz legende o vampirima i mračnim kultovima venecijanske aristokratije, zamislimo je kroz prizmu Icosamerona: Venecija kao podzemno carstvo na površini vode. Grad koji je sam po sebi anomalija na tlu srednjovekovne feudalne Evrope, izgrađen na drvenim šipovima u blatu, izolovan u laguni, sa sopstvenim rigoroznim poretkom (Savet desetorice), sa večnim sumrakom u uskim kanalima gde svetlost retko pada direktno. Venecija je funkcionisala kao Kazanovin podzemni svet, mesto gde su maske (androginost, ukidanje identiteta) obavezni deo društvenog protokola, a energija grada se održavala konstantnim parazitiranjem na resursima spoljnog sveta. U neku ruku, tadašnja Venecija podseća na današnji Dubai, ali bez nafte i sa trgovačkom mornaricom. Ako Kazanovin naučnofantastični izlet postavimo kao ogledalo venecijanskog mentalnog sklopa, dobijamo onaj suptilni, intelektualni rez koji nam nedostaje da sagledamo Veneciju kao sedište moćnih okultnih uticaja.

Histoire de ma vie 

U Kazanovinim memoarima možemo prepoznati ključne tačke gde se njegov memoarski pragmatizam prepliće sa teurgijom i operativnom magijom. Istorija mog života (Histoire de ma vie) sadrži fascinantne opise njegovih okultnih operacija u Veneciji, a epizoda sa Murana, ostrva venecijanske lagune, i njegov specifični magijski sistem na neki način paraju privid racionalnog prosvetiteljstva. Evo šta se tačno krije iza tih događaja, simbola Zmaja i njegovog tajnog koda.

Odlazak kod veštice na Murano: Šta je prethodilo i šta se desilo?

Epizoda sa Murana (koja se odigrava u kontekstu njegove čuvene ljubavne afere sa monahinjom M.M. i njenom ljubavnicom C.C.) zapravo je vrhunac Kazanovine veštine psihološke i magijske manipulacije. Kazanova je bio u tajnoj, opasnoj vezi sa M.M., koja je bila štićenica i ljubavnica moćnog francuskog ambasadora u Veneciji, kardinala de Bernija. Ceo taj krug na Muranu (gde je bio njen samostan) bio je prožet libertenstvom, voajerizmom i špijunažom. Da bi održao kontrolu nad situacijom, fascinirao devojke i opravdao svoje postupke, Kazanova je morao da se predstavi kao posednik tajnih, natprirodnih moći. 

On u memoarima opisuje da je, kako bi ubedio M.M. u svoju povezanost sa duhovnim svetom, organizovao posetu lokalnoj veštici ili proročici na ostrvu Murano. Međutim, cela stvar je bila unapred izrežirana predstava. Kazanova je sam, pre nego što će dovesti M.M., posetio tu ženu, platio joj izdašnu sumu i precizno joj izdiktirao šta mora da kaže kada se on pojavi sa svojom ljubavnicom. Kada su došli, veštica je pala u trans i izgovorila detalje iz života M.M. koje je navodno mogao znati samo kosmos, čime je monahinja ostala potpuno opčinjena i podređena Kazanovinoj volji. Kazanova otvoreno priznaje ovo šarlatanstvo, ali kroz njega provejava suština venecijanske mračne magije: magija kao apsolutna režija i kontrola tuđe svesti u lavirintu ogledala.

Skriveni Veliki Zmaj sa Murana

Kazanova u svojim spisima i prepiskama (naročito kada analizira kabalističke operacije) pominje da ostrvo Murano, u ezoterijskom smislu, nije samo mesto industrije stakla i samostana, već dom skrivenog genija mesta (Genius Loci) u obliku Zmaja. U alhemijskoj i rozenkrojcerskoj simbolici tog vremena, Zmaj koji obitava u vodi ili na ostrvu predstavlja primordijalnu, mračnu energiju koja se mora ukrotiti. Za Kazanovu, Murano je bio izolovan, energetski čvor Venecije, mesto gde su se mešali ekstremni luksuz, izolacija monahinja, tajne lože i izrada stakla u pećima (što je samo po sebi alhemijski proces transformacije peska u svetlost). Nazvati to mesto prebivalištem Velikog Zmaja značilo je prepoznati Murano kao srce venecijanskog okultnog podzemlja.

Kazanovin četvoroslovni magijski sistem i Tajni Šefovi

Kazanova je zaista posedovao i operativno koristio specifičan proricateljski i magijski sistem, koji je u memoarima nazvao Kabalistička piramida ili Kabalističko proročište. Sistem se temeljio na numerologiji, geomantiji i alfanumeričkim zamenama. Iako ga je često koristio kao alat za prevaru bogatih lakovernika (poput Madam d'Urfe, koju je ubedio da će je kroz rituale podmladiti i reinkarnirati u muško telo), sistem je bio matematički fascinantan. Korisnik bi postavio pitanje. Slova su prevođena u brojeve i slagana u obliku piramide. Kroz matematički algoritam sabiranja i redukcije, piramida se svodila na ključne brojeve ili četvoroslovne korenove. Ti brojevi bi se ponovo preveli u slova, dajući kriptične, ali gramatički ispravne odgovore na italijanskom ili francuskom jeziku. Isti taj sistem pojavljuje se još kod nekih okultnih grupa kasnije, pa je teško ustanoviti da li ga je Kazanova osmislio ili je već ranije postojao.

Kazanova je tvrdio da kroz ovaj sistem on ne izmišlja odgovore, već da njegova piramida služi kao prenosni kanal, neka vrsta „kosmičkog telegrafa” sa bestelesnim inteligencijama, odnosno Tajnim Šefovima ili genijima. U slučaju Madam d'Urfe, on je te entitete nazivao imenima poput Oromasis (duh vatre) i tvrdio da prima direktna naređenja od nevidljivog bratstva koje upravlja sudbinom Evrope. Iako Kazanova u Istoriji mog života često piše sa ciničnim smeškom, svestan da je varao ljude, on istovremeno priznaje jednu jezivu stvar: da je sistem ponekad davao tačne odgovore i predviđanja koja ni on sam nije mogao da izračuna ili predvidi. Piramida je, u jednom trenutku, počela da radi sama od sebe, kao da je zaista zakačila stvarni egregor.

Dakle, Kazanova nije bio samo posmatrač, nego je bio i operator. Njegov odlazak na Murano kod lažne veštice, njegova opsesija Zmajem na tom ostrvu i njegova četvoroslovna kabalistička metodologija pokazuju da je Venecija XVIII veka funkcionisala na pogon skrivenih šifara. Kazanovin život bio je svesni magijski performans u kojem je on, koristeći četvoroslovni sistem, pokušao da izmanipuliše sudbinu (i samu Veneciju), dok je u pozadini, iza kulisa Murana, istinski „Veliki Zmaj” (oligarhija, inkvizicija, Savet desetorice i sam duh lagune) na kraju ipak progutao njega, osudivši ga na izgnanstvo i pisanje memoara u mračnoj Češkoj.

Kazanova i grof Sen Žermen

Kada već pominjem Tajne Šefove, vredi ukazati na Kazanovine susrete sa legendarnim grofom Sen Žermenom. Njihovi putevi su se ukrstili nekoliko puta na evropskim dvorovima, a njihov odnos je bio fascinantan spoj uzajamnog prepoznavanja, profesionalne ljubomore i dubokog rivalstva. Obojica su bili vrhunski manipulatori XVIII veka, ali sa potpuno različitim stilovima nastupa. Kazanova u svojoj Istoriji mog života posvećuje značajan prostor Sen Žermenu, ostavljajući nam jedan od najupečatljivijih i najdetaljnijih svedočanstava o ovom enigmatičnom čoveku. Kazanova i Sen Žermen su se upoznali u Parizu, u salonima visoke aristokratije gde su obojica pokušavali da obezbede pokroviteljstvo francuskog kralja Luja XV i njegove moćne ljubavnice, markize de Pompadur. Kazanova, koji je tek stigao u Pariz nakon svog spektakularnog bekstva iz venecijanskog zatvora, zatekao je Sen Žermena kako već potpuno dominira francuskim dvorom. Kazanova opisuje Sen Žermena sa mešavinom fascinacije i otvorenog skepticizma: 

„Ovaj neobičan čovek, rođeni prevarant, bez ustručavanja je govorio da ima trista godina, da poseduje univerzalni lek, da može da radi sa prirodom šta god želi, da topi dijamante i od deset ili dvanaest malih napravi jedan veliki, vrhunske čistoće, i to bez ikakvog gubitka na težini.”

Kazanova opisuje scenu u kojoj je lično prisustvovao Sen Žermenovom alhemijskom eksperimentu. Sen Žermen je uzeo bakarni novčić, stavio ga na užareni ugalj i upotrebio duvaljku. Nakon nekoliko trenutaka, novčić je postao zlatan. Kazanova, iako sumnjičav da je reč o vrhunskoj opsenarskoj varki i zameni novčića, priznaje da nije uspeo da otkrije trik. Taj novčić je zadržao i kasnije ga poklonio jednoj od svojih ljubavnica.

Između Kazanove i Sen Žermena je postojala suštinska razlika u pristupu okultizmu i manipulaciji. Kazanova je koristio magiju kao alat za postizanje vrlo opipljivih ciljeva: novca, žena i društvenog statusa. On je uvek zadržavao ciničnu svest o tome da vara ljude, igrajući na kartu njihove lakovernosti. Sen Žermen je, s druge strane, igrao na kartu apsolutne, bezvremenske misterije. On nikada nije tražio novac (bio je basnoslovno bogat, nosio je dijamante na svakom prstu i na cipelama), retko je jeo u javnosti (tvrdeći da se hrani posebnim eliksirom), i nastupao je sa pozicije istinskog adepta koji je iznad ljudskih slabosti. Kazanova je bio duboko iritiran činjenicom da je Sen Žermen uspevao da fascinira ljude mnogo dublje nego on. Smatrao ga je „kraljem varalica”, ali mu je uvek zavideo na superiornoj samokontroli i mističnoj auri koju je održavao bez ijedne greške. Kastanedinim rečnikom govoreći, Sen Žermen je delovao kao besprekorni nagual.

Njihovi putevi su se ponovo ukrstili u Londonu. U Londonu, Kazanova je pokušao da razotkrije Sen Žermena pred engleskim plemstvom, ali je Sen Žermen uvek bio korak ispred, uživajući zaštitu političkih moćnika i funkcionišući kao tajni diplomata (a verovatno i špijun) za različite krunisane glave Evrope. Zanimljivo je da su obojica bili povezani sa istim tajnim društvima tog doba, od masonerije do rozenkrojcerskih krugova, ali dok je Kazanova u tim krugovima tražio lične veze, Sen Žermen je bio prepoznat kao figura koja ta društva inspiriše ili čak vodi iz senke (mnogi su ga smatrali jednim od onih „Tajnih Šefova”).

Dakle, vidimo da je, u neku ruku, Kazanova oličenje Venecije koja stari, propada, troši energiju, ulazi u dugove i na kraju biva proterana (ljudski, potrošni element), Sen Žermen je hodajuća metafora za arhetipskog vampira. On je čovek koji ne stari, čije je poreklo nepoznato, koji se pojavljuje vekovima u istom obliku, poseduje eliksire besmrtnosti i preobražava živu materiju (bakar u zlato, male dijamante u velike). Njihov susret u Parizu možemo posmatrati kao trenutak kada se klasični venecijanski manipulator suočava sa nečim što je daleko prevazišlo njegove trikove, sa istinskim, hladnim i večnim „Zmajem” evropske ezoterije.

Kazanova, Blavatska i Lavkraft

Icosameron poseduje specifičan, hladan, kosmički i antropološki ton koji se mnogo decenija kasnije prepoznaje u teozofiji Madam Blavatske (koncepti o korenskim rasama, androginim primordijalnim bićima) i kod Lavkrafta (odlazak u nepoznate dubine svemira, susret sa civilizacijama koje funkcionišu po zakonima potpuno tuđim ljudskoj psihi). Ipak, ako posmatramo istoriju književnosti, Icosameron nije izolovani incident, niti je Kazanova pionir ove vrste fantastike. On je pre vrhunski sintetičar tradicije koja je tinjala u evropskoj svesti vekovima pre njega. Kazanova je uzeo postojeće podzemne motive i kroz njih provukao sopstvenu hermetičku i prosvetiteljsku viziju. Ideja da je unutrašnjost Zemlje šuplja i naseljena nije Kazanovin izum. U vreme kada on piše roman (krajem XVIII veka), ta tema je bila na granici između rane nauke i ezoterije.

Edmund Halej (Edmond Halley), čuveni astronom (poznat po kometi), je još 1692. godine izneo teoriju da je Zemlja šuplja, sastavljena od nekoliko koncentričnih sfera koje imaju sopstvenu atmosferu i svetleći gas, kako bi objasnio anomalije u kretanju magnetnih polova. Leonhard Ojler (Leonhard Euler), veliki matematičar, je sredinom XVIII veka modifikovao ovu ideju, tvrdeći da u samom središtu Zemlje postoji unutrašnje sunce koje pruža svetlost i toplinu naprednim podzemnim civilizacijama. Kazanova je direktno koristio ove teorije za građenje fizike svog podzemnog sveta.

Što se tiče književnih prethodnika, Kazanova je imao nekoliko veoma jasnih literarnih putokaza koji su utabali stazu pre njega. U tom smislu pomenuću ličnost kao što je Luj-Gijom de Fenelon (1721) i njegovo delo Relation du voyage de l'Isle d'Eutopia. To je jedan od prvih tekstova koji koristi Halejevu teoriju šuplje Zemlje u satirične i utopijske svrhe. Drugi pisac je Ludvig Holberg (1741) i njegovo delo Podzemno putovanje Nilsa Klima (Nicolai Klimii Iter Subterraneum). Holbergov junak propada kroz pećinu u Norveškoj (baš kao i Kazanovini junaci kroz vir) i otkriva planetu Nazar unutar Zemlje, sa bizarnim civilizacijama (drveće koje govori, inteligentne životinje). Ovaj roman je bio ogroman evropski hit XVIII veka. Zašto mi onda Kazanova deluje tako lavkratovski i blisko Blavatskoj?

Ako nije pionir samog žanra, Kazanova jeste pionir u atmosferi i dubini koncepta. Tamo gde su njegovi prethodnici (poput Holberga ili Svifta) koristili fantastične svetove kao jeftinu kulisu za satiru na račun trenutne politike ili crkve, Kazanova u Icosameronu radi nešto sasvim drugo, i tu nastaje onaj šav koji vuče ka Lavkraftu i Blavatskoj. On opisuje radikalnu antropološku drugost (lavkraftovski element), jer Kazanovini Megamikri nisu samo „ljudi sa maskama”. Njihova biologija i način postojanja su suštinski uznemirujući. Oni nemaju kosti, njihova tela su meka i hrskavičava. Oni se ne rađaju, već se legu iz jaja koja su savršeno sferična. Njihov jezik nije verbalan; oni proizvode muzičke tonove iz grudi i komuniciraju direktnim prenosom misli. Kazanova piše stotine stranica opisujući njihovu anatomiju i zakone sa hladnom, gotovo kliničkom preciznošću naučnika koji posmatra vanzemaljsku vrstu. Ta opsesija detaljnim opisivanjem ne-ljudskog poretka je čisti lavkratovski materijalizam pre Lavkrafta. I onako, usputno, ne mogu odoleti utisku sličnosti Kazanovinih podzemnih bića sa opisom Krolijevog LAM-a.

Koncept androginih bića koji naseljavaju unutrašnjost Zemlje direktno korespondira sa skrivenom doktrinom koju će Blavatska kasnije sistematizovati. Za teozofiju, prve ljudske rase (poput Hiperborejaca ili rane Lemurije) bile su androgine i spiritualne, pre nego što je došlo do pada u materiju i podele polova. Kao što sam pomenuo, Kazanova svesno u Megamikre projektuje mit o Adamu Kadmonu, prvobitnom čoveku. On postavlja taj svet unutar Zemlje kao neku vrstu zamrznutog, alhemijskog inkubatora. 

Konačno, mogu reći da je Kazanovin Icosameron hibrid. To nije književni incident u smislu da je nastao ni iz čega, jer se naslanja na tradiciju Haleja, Holberga i francuskog libertenskog romana. Ali jeste incident po svom neuspehu i svojoj monumentalnosti. Knjiga je imala pet tomova i preko 1.600 stranica. Bila je preskupa, preopširna i potpuno neshvaćena u svom vremenu. Publika koja je od Kazanove očekivala pikanterije, memoare i salonske tračeve sa elementima pornografije, dobila je masivnu, hermetičnu, filozofsko-naučnu kosmogoniju. Kazanova je ovde bio pionir u smislu da je prvi tretirao podzemni svet ne kao satiričnu bajku, već kao ozbiljnu, sistematičnu ezoterijsku i antropološku studiju. Zato danas, kada čitamo o Eduardu i Elizabeti, ne vidimo prosvetiteljstvo XVIII veka, nego mračni modernizam, kosmički strah i okultnu anatomiju kasnijih vekova.

Povodom ovoga javlja mi se pomisao da je Kazanova artikulisao ili predvideo okultnu struju koja je kasnije izrodila teozofiju i sve ono što je posle proizašlo. Setimo se da su martinizam i okultni red Strict Observance takođe lansirali ideju Tajnih Šefova, ali oni nisu toliko odlazili u dubinu kao Blavatska i Kazanova. Svi ti Tajni Šefovi su na Zemlji, ali na površini, međutim, prava magijska moć dolazi iz dubina, bilo iz središta Zemlje, bilo iz okeana, a što tek moderno vreme premešta u kosmičke dubine. Danas bi to sve bili vanzemaljci, a ne proto-zemaljci, kako bi možda bilo pravilnije reći. U ovome ja vidim fundamentalnu promenu u tome kako čovečanstvo vizuelizuje Izvor Moći.

Sistemi poput Strict Observance barona fon Hunda ili martinizma Žana-Batista Vilermoza i Martinesa de Paskvalija (pa i rane masonerije) operisali su sa konceptom Nepoznatih Nadređenih (Superiores Incogniti). Međutim, njihov narativ je patio od geopolitičkog i ljudskog ograničenja. Ti Šefovi su navodno bili živi ljudi, skiveni negde na površini, preživeli vitezovi Templari u Škotskoj, mudraci na Tibetu ili mistici u pustinjama Arabije. Problem je u tome što sve dok su ti entiteti na površini, oni su podložni demistifikaciji. Ako su u Škotskoj, zašto ih niko ne vidi? Ko su oni? Hajde da ih pronađemo? Ako su na Tibetu, oni su i dalje samo ljudi od krvi i mesa koji sede i meditiraju. Kazanova i, kasnije, Blavatska uviđaju da površina Zemlje više nema kapacitet da izdrži teret apsolutne, natprirodne moći. Prosvetiteljstvo je počelo da mapira i kolonizuje svet; tajne lože na površini su gubile svoju magijsku auru pod naletom racionalizma. Zato je bilo potrebno promeniti lokaciju Tajnih Šefova.

Moj stav da „prava magijska moć dolazi iz dubina” je ukorenjena u alhemijskoj maksimi V.I.T.R.I.O.L. (Visita Interiora Terrae Rectificando Invenies Occultum Lapidem - Poseti unutrašnjost Zemlje, pročišćenjem ćeš naći skriveni kamen). Dubina (središte Zemlje, okeanski rovovi) nosi specifičan psihološki i magijski naboj. Unutrašnjost je mesto gde se materija sabija pod nezamislivim pritiskom. To je mesto alhemijskog zrenja, gde nastaju dijamanti i zlato. Spuštanjem ispod površine, mi zapravo silazimo u kolektivno nesvesno, u primordijalni mrak koji je postojao pre nego što je svetlost razuma uobličila površinu sveta. Kazanova u Icosameronu svesno koristi ovaj rezervoar. Njegovi Megamikri nisu napredni ljudi sa površine, nego su bića koja nikada nisu iskusila pad, izolovani u materici planete, u stanju ontološkog detinjstva. To je ona ista struja koju će Blavatska uobličiti kroz priče o skrivenim podzemnim dvoranama (poput Agarte ili Šambale) gde se čuvaju knjige od platine i znanje pre-adamitskih rasa.

Sa industrijskom revolucijom, a naročito sa XX vekom i razvojem tehnologije (geološka bušenja, podmornice, mapiranje okeanskog dna), čovečanstvo je „osvojilo” i desakralizovalo unutrašnjost planete. Saznali smo da je u centru Zemlje tečno gvožđe i nikl, a ne podzemno carstvo ili carstvo palih anđela. Šta je okultna struja morala da uradi da bi preživela nego da premesti bogove. Kada je podzemlje postalo preblisko i fizički objašnjivo, svest je potisnula Tajne Šefove i proto-zemaljce u kosmičke dubine. „Anđeli”, „Duhovi elemenata” i Kazanovini „Megamikri” postali su Plejađani, Siriušani ili Sivi. Inteligencije koje komuniciraju telepatijom i muzikom više ne sede u crvenoj svetlosti zemljine utrobe, već u brodovima iznad našeg vazdušnog prostora, možda sa svojih dalekih zvezdanih destinacija telepatski opšte sa nama, ili vise u nekakvim multiverzumskim multidimenzionalnim procepima i portalima neodređene geografije i paradoksalne fizike.

Lavkraft je ovde bio prelazna figura (karika koja nedostaje između Kazanove / Blavatske i modernog ufološkog mita). Kod njega, Veliki Stari (poput Ktulua) i dalje spavaju u okeanskim dubinama i podzemnim kriptama, ali oni su tamo stigli sa zvezda. On je spojio htonsku dubinu sa kosmičkim bezdanom. Ako posmatramo Kazanovu kao artikulatora te skrivene struje, dobijamo zanimljiv uvid. Po tom uvidu Veneciju možemo definisati kao poslednju tačku u Evropi gde je ta htonskost bila vidljiva. Venecija je grad koji visi između neba i dubine, postavljen na mulju, izronivši iz morske tmine. Venecijanske palate ne počivaju na čvrstoj zemlji, već na hiljadama okamenjenih stabala zabodenih u podvodni mrak. Kazanova, kao dete tog i takvog grada, podsvesno je znao da Venecija crpi moć iz te lagunske, proto-zemaljske dubine (iz onog Zmaja sa Murana). Kada je ta Venecija počela da umire i gubi moć pod svetlima prosvetiteljske buržoazije, Kazanova je u Icosameronu prepisao tu istu moć unutrašnjosti Zemlje, anticipirajući teozofiju.

Egregori

Sascha Schneider

Reč egregor je grčkog porekla i izvedena je od égrégoros, što znači „budan“ ili „posmatrač“. O tome možemo čitati u Knjizi o Enohu, gde se egregor opisuje kao anđeosko biće. Knjiga o Enohu, pripisana Nojevom dedi, koji se zvao Enoh, nije kanonska, ali je privukla pažnju zbog svog odeljka poznatog kao Knjiga Posmatrača. Smatra se da je ovaj deo napisan oko 300. godine pre nove ere. Iako je izvorni tekst možda bio na hebrejskom ili aramejskom, nijedan potpuni rani rukopis na tim jezicima nije preživeo. Glavne teme ove knjige odnose se na dvesta „palih“ anđela, njihovo mešanje sa ženama, potom stvaranje rase divova (Nefilima) i njihovo uništenje potopom u biblijskoj Knjizi Postanja. 

Obično se određenje egregora u okultnom smislu tumači kao autonomni psihički entitet sastavljen od misli grupe ljudi i koji na njih utiče. To nije netačno, ali je svakako nedovoljno za razumevanje ovog fenomena. Po drugoj definiciji egregor je, osim pomenutog, ujedno i prebivalište ili kanal za određenu neljudsku inteligenciju, koja povezuje nevidljive, ili skrivene svetove sa svetom u kojem živimo. To je, zapravo, pravi izvor moći drevnih kultova i njihovih religijsko-magičnih praksi.

Poznati okultista Muni Sadu, u knjizi Tarot, kaže da je egregor kolektivni entitet, kao što su nacija, država, religije i sekte sa svojim sledbenicima, pa čak i manje ljudske organizacije. Po njemu, egregori imaju fizička tela, tj. ukupnost fizičkih, astralnih i mentalnih tela svih osoba koje egregor obuhvata. Ukratko, egregor je zbir svih tih elemenata. Učenjak Džojslin Godvin u knjizi The Golden Thread, povodom ove teme kaže da se izraz egregor odnosi na nematerijalno biće koje „posmatra“ ili nadgleda neku zemaljsku stvar ili kolektivitet. Godvin kaže da se egregor uvećava ljudskim verovanjem, molitvama, ritualom, a naročito žrtvovanjem. Ako se dovoljno hrani takvim energijama, Godvin primećuje da egregor može zadobiti sopstveni život i izgledati kao nezavisno, lično božanstvo, sa ograničenom moći u korist svojih poklonika i neograničenim apetitom za daljom odanošću. Tada se veruje da je on besmrtni bog ili boginja, anđeo ili daimōn.

Godvin kaže da su u istorijskom smislu, egregori formirani od strane antičkog sveštenstva da bdiju nad gradovima–državama helenskog sveta, ali i Rimom kao carstvom uopšte. Sve dok je trajala odanost, kultno obožavanje i prinošenje žrtava, smatralo se da su blagostanje i dobrobit države ili polisa obezbeđeni. Međutim, ako bi nastali novi kultovi i energije obožavanja bile usmerene drugde, savez bi bio prekinut i egregor bi počeo da slabi te prestao da podržava zemlju i njen narod. Ezoterijski gledano, ističe Godvin, to se može videti kao razlog propasti Rimskog carstva. Kada stari bogovi i boginje više nisu bili održavani od strane naroda, oni zauzvrat više nisu mogli da podržavaju Rim niti njegove teritorije. 

Prihvatanjem novih religijskih praksi započelo je postepeno odlivanje energije iz tradicionalnih kultova i njihovih pratećih egregora ka novim egregorima. Ujedno, to bi bio i praktičan razlog zašto je jevrejski bog ljubomoran, osvetoljubiv i nemilosrdan kada su u pitanju skretanja jevrejskog naroda, grupa iz tog naroda ili pojedinaca prema drugim bogovima i kultovima, odnosno prema drugim egregorima. Po Godvinu, uspon i pad nacija neraskidivo su povezani sa njihovim odnosom prema nacionalnim bogovima, jer to su stvarna psihička bića kolektiva, iako nisu večna i svemoćna kakvim se obično smatraju. 

Sada bih ovo razmatranje suzio na primer jednog egregora manjeg obuhvata a odnosi se na Hermetički Red Zlatne Zore i njegove derivate. Kao što je poznato Zlatna Zora crpi svoj legitimitet prevashodno na osnovu kontakta sa Tajnim Šefovima koji ujedno čine i osnovu tog magijskog egregora. Ideja posedovanja te veze postala je sredstvo međusobnog razlikovanja okultnih organizacija i njihovih ideologija. Istovremeno, pitanje kako utvrditi da li te veze zaista postoje postalo je predmet mnogih rasprava. To nas dovodi do užeg shvatanja fenomena egregora. Po nekima egregor ima manje veze sa uticajem anđeoskog ili demonskog bića, a više sa time da se bude pod uticajem nekada ljudskih, a sada potpuno usavršenih bića ili majstora. Ovi nekadašnji ljudi, za koje se govorilo da su adepti okultnih umetnosti i nauka, pošto su dostigli najviše nivoe duhovnog prosvetljenja, usmeravali su čovečanstvo na put povratka ka božanskom. Takva bića dobijala su razna imena, poput Nepoznatih Nadređenih, Nevidljivih Majstora, Velikog Belog Bratstva ili drugih uzvišeno zvučećih titula. 

U suštini ova hijerarhija jeste okultna verzija hrišćanskih svetitelja, kabalističkih pravednika, zatim skrivenih imama šiizma, sijana u taoizmu ili bodisatvi u budizmu. Zapravo, adepti nevidljivog bratstva, rozenkrojcerskog ili nekog drugog, koji vode posvećenike zapadnog sveta, često se opisuju kao bića izvan sekte ili veroispovesti, pa samim tim i izvan hrišćanstva. Smatrani su gospodarima svih tradicija i sistema, a što možemo sagledati i kao ezoterijski izvor sveobuhvatnog ekumenizma. Posebno se često opisivalo da oni imaju osobine bliže adeptima istočnjačkih sistema kao što su tibetanska vadžrajana i dzogćen, zatim taoizam, kao i neke indijske jogi tradicije, nego svecima kakvi su opisani u abrahamskim religijama. Najvažnija među tim osobinama bila je sposobnost delovanja kako u fizičkom tako i u psihičkom području kao nezavisno biće. 

Za razliku od nekih ezoterijskih škola koje su zagovarale potpuno rastvaranje ličnosti ili osećaja sopstva, ovi adepti su spoznali ravnotežu između individualnosti i prosvetljene svesti i postojali su kao samousavršena autonomna bića. Ipak, postoje izuzeci ovom shvatanju. Na primer, govori se o savršenim duhovnim bićima koja, iz razloga koji nisu uvek jasni, nemaju mogućnost da deluju neposredno u materijalnom svetu, te im je potreban posrednik neke vrste. To, naravno, znači da se sa tim bestelesnim inteligencijama može stupiti u kontakt, ali i da one mogu želeti da učestvuju u stvaranju egregora ili ga same oblikuju, kako bi obezbedile trajniji mehanizam delovanja.

Prema jednom internom dokumentu Zlatne Zore, o čemu piše okultni autor Patrik Zalevski, eterička veza čini samu osnovu postojanja tog Reda. Odnos člana prema toj „vezi“ odvija se postepeno kroz tri etape, od kojih prva počinje u strukturi zvanoj Spoljašnji Red. U stepenu 0=0, Neofit se prvi put upoznaje sa vezom, što izaziva neku vrstu energetskog naleta u auri, čime se ona širi i povećava se njena gustina. U naredna četiri elementalna inicijacijska stepena Reda, veza uspostavljena u 0=0 se potom otvara da primi nalet energije usklađen sa telesnim elementima. U tom trenutku auru je potrebno neprestano puniti ritualnom praksom i meditativnim vežbama, kako se protok snage kroz vezu ne bi zatvorio, što se dešava ukoliko se neko predugo zadrži u tim spoljašnjim stepenovima. 

Prema dokumentu koji navodi Zalevski, ako član napusti ili bude izbačen iz Reda u nižoj fazi adepstva, veza će se sama zatvoriti, presecanjem svake psihičke povezanosti sa Redom. Međutim, kada učenik uđe u viši stepen portala, njegov lični odnos prema vezi (kao značajnom delu egregora) Reda postaje konkretniji i određeniji. Od portala nadalje, veza prolazi kroz izvesnu promenu. Po prirodi parazitska, ona formira čvrstu ljušturu unutar aure, koja podseća na oblik tela. Providna je i isijava kroz auru iz suptilnih centara tela. Kada se u stepenu 5=6 prihvati u telo, ona se utiskuje u pojedinca za ceo život, osim ako Poglavari koji emituju vezu ne odluče da je ugase. Ako neko napreduje kroz više stepenove ova veza se dalje učvršćuje ritualom. Vrhunac se dostiže u stepenu Adeptus Exemptus i znači da član na tom nivou nije samo učenik već i oficir lože i sastavni deo Reda. Kako Zalevski kaže, u stepenu 7=4, obavlja se ritual nazvan Prenos eteričke veze (obično rezervisan za one koji zauzimaju mesto Poglavara ili će ga naslediti), gde se veza u celosti prenosi adeptu, kako bi mogao da nastavi delovanje.

Pomenuta magijska veza, u svojim različitim fazama, mogla bi se opisati i kao neka vrsta astralnog tunela, koji omogućava pristup određenim područjima suptilnijih dimenzija gde jedna grupa entiteta upravlja svojim oblastima. Po tom gledištu, ukoliko postoji dovoljno veza sa čovečanstvom, oslobađa se više energije čoveku da ostvari deo Velikog Dela. Dakle, kada neko biva primljen u Red, ove veze se polako stvaraju. Zapravo, to je dvosmerna komunikacija. Tim entitetima potrebna je odanost da bi uvećali svoju moć (time što posvećenik vraća natrag nalet energije kroz odanost, ritualno-meditativni rad i obožavanje), a rezultat toga je da se energije dva sveta primaju i preobražavaju sve dok obe strane teže da se usklade. Moram primetiti kako je u tehničkom smislu istovetan način magijskog rada struktura inicijacijskog vampirizma! 

Okultni Red obično deluje na osnovnoj temeljnoj ideji, ali se usredsređuje na različite oblasti razvoja. Neposredan kontakt sa entitetima ostvaruje se tokom vizionarskih putovanja. Ima slučajeva kada adepti otkrivaju da ih njihove vizionarske sposobnosti privlače ka entitetima u oblastima izvan onih osobenih za Red kome pripadaju. U takvim slučajevima, čuvar egregora daje saglasnost ili neku vrstu blagoslova, odnosno opunomoćenja, na osnovu čega bi adepti mogli napredovati do izvesnog nivoa. Potom se od te tačke gradi nova veza sa drugim skupom entiteta ili drugim egregorom. 

Dakle, vidimo da su egregori istovremeno neodređeni i opšti ali i veoma precizni u poimanju okultista. Proučavanjem egregora možemo mnogo naučiti o svetu u kome živimo, o skrivenim uticajima i uzrocima mnogih religijskih, kulturnih, naučnih, tehničkih i civilizacijskih pojava u istoriji čovečanstva. Takođe, u tim egregorima možemo pronaći ključeve tumačenja aktuelne civilizacijske, pa i političke stvarnosti u kojoj se nalazimo.

Blavatska i Tajni Majstori okultizma

art by Goran Đurović

Napomena: Ovaj tekst predstavlja neku vrstu nastavka dva prethodna koja sam objavio na ovom blogu a koja se dotiču pojave vampirizma. U prvom od tih tekstova, pod naslovom Inicijacijski vampirizam: N.D. Blekvud bavio sam se fenomenom inicijacijskog vampirizma u kome sam opisao okultni mehanizam njegovog funkcionisanja, trajanja i prenošenja. N. D. Blekvud, na čiji sam se rad u tom tekstu uglavnom oslanjao, kao posvećenik vampirizma, dao je zanimljivu perspektivu otvoreno crnomagijskog predatorskog okultizma, ali je na jednom mestu ukazao na sličan oblik magijskog delovanja koji se u skrivenom obliku nalazi u hinduizmu, budizmu, teurgiji, odnosno na strani Puta Desne ruke. U drugom tekstu po redu: Rozenkrojceri i astralni vampirizam Puta desne ruke, pokušao sam da, sledeći Blekvudov trag, proniknem malo dublje u temu energetskih predatora tzv. magije svetlosti. Taj trag vodi do tzv tajnih šefova o kojima sam takođe ranije pisao, ali iz drugačijeg ugla, u tekstu pod naslovom Okultna ideologija tarota i uloga tajnih šefova.

Uvod:

Cilj okultizma, nevezano da li je reč o njegovom mračnom ili svetlom obliku, jeste samooboženje, ili autoteozis. U hrišćanstvu, Bog je postao čovek da bi čovek postao Bog. Međutim, po tom pitanju postoji razlika između stajališta hrišćanstva i gnosticizma, iz kojeg vodi poreklo moderni okultizam. Teozis je doktrinarni hrišćanski koncept koji označava proces postajanja sličnim Bogu ili sjedinjenja s božanskim: duhovnim uzdizanjem i oboženjem kroz blagodat Božiju. Dakle, put teozisa je kroz veru, molitvu i delovanje u skladu sa božanskim načelima objavljenim u Svetom Pismu i u skladu sa tumačenjima svetih otaca, čime se postiže jedinstvo sa Bogom. Nasuprot tome, samooboženje je put dosezanja božanskog statusa soptvenim naporima, što je karakteristično za hinduizam, budizam, gnosticizam, hermetizam i sl. Tu imamo dva glavna cilja koja vode ka samooboženju, a to su prosvetljenje i spoznaja (iluminacija i gnoza). Prosvetljenje i spoznaja se postižu kroz praktičan rad na sebi, što predstavlja put samousavršavanja, svojevrsne duhovne alhemije, povodom čega brojne tradicije baštine razne oblike duhovnih praksi. Samooboženje je takođe cilj modernog okultizma i iluminizma, odnosno magije svetlosti (LVX). Sa druge strane, imamo mračnu magiju (NOX) čiji posvećenici takođe teže samooboženju, ali na posve drugačiji način. Razlika između LVX i NOX samooboženja je u metodologiji i u krajnjim ciljevima. Najprostije rečeno, adepti LVX poništavaju svoj ego i utapaju svoju svest u božansku, dok adepti NOX teže očuvanju ega tako što ostatak svog bića utapaju u demonsku prirodu. 

U samom središtu preovlađujućeg misterijskog i inicijacijskog okultizma magije svetlosti (LVX) nalazi se okultna teokratija kojom upravlja nevidljiva grupa tzv Tajnih Šefova. Ko su Tajni Šefovi, ili Tajni Majstori, odnosno članovi Velikog belog bratstva? O njima je poznata teozofkinja Ani Besant rekla da su u pitanju ljudi, posvećenici, koji su završili svoju ljudsku evoluciju, dostigavši ljudsko savršenstvo, te ostvarili ono što hindusi i budisti zovu oslobođenje. Istaknuti član teozofskog pokreta, Alis A. Bejli ih je u jednoj od svojih knjiga predstavila kao stariju braću, pa ću ovde ukratko parafrazirati njene navode i tu i tamo dati neke komentare.  

Glavni među njima je zapravo kralj Sanat Kumara, za koga se kaže da živi u Šambali, mitskom ili mističnom centru u pustinji Gobi, u zapadnom delu Mongolije. On je Gospodar sveta i vrhovni inicijator (otelotvoruje kreativno kosmičko načelo). Oko njega figuriše trijada manifestacije koju čine tri majstora: 

Manu: upravlja ljudskim rasama tako što osniva, uzgaja, usmerava i razlaže rasne tipove, stvarajući one potrebne za planove Tajnih Šefova. On vizuelizuje ono što treba uraditi i kroz zvuk prenosi potrebnu stvaralačku ili destruktivnu energiju svojim pomoćnicima. Za njega kažu da živi u Šigaceu u Himalajima.  

Maitreja: inicijator misterija i oslobodilac, čija je specijalnost religija. Poznat je kao svetski učitelj. Takođe živi u Himalajima.  

Manahohan: manipuliše silama prirode i stvara civilizaciju po potrebi.  

Ispod njih rade Majstori Velikog belog bratstva, koji predstavljaju sedam zraka ili planetarnih aspekata Svetlosti. Oni kao regenti drže uzde upravljanja kontinentima i nacijama, usmeravajući njihove sudbine. Oni nadahnjuju i utiču na državnike i vladare; izlivaju mentalnu energiju na vladajuće grupe, postižući željene rezultate tamo gde se nađe saradnja i receptivna intuicija. Oni su:  

- Majstor Jupiter: živi u planinama Nilgiri. Drži uzde upravljanja indijskim potkontinentom.

- Majstor Morija: živi u Šigaceu, ali je radžputski princ. Radi sa mnogim ezoteričnim ili okultnim organizacijama, kao i preko svetskih političara i državnika, posebno utičući na one sa internacionalnim i kosmopolitskim idealima.  

- Majstor Kut Humi: živi u Šigaceu, ali je Kašmirac. Obrazovan je na britanskom univerzitetu (u Blavatskino doba), i utemeljen u savremenoj literaturi. Bavi se revitalizacijom određenih velikih filozofija i zanimaju ga filantropske agencije. Njegov rad se uglavnom odnosi na ljubav i buđenje ideje bratstva. Na Kut Humija su, kao i na Majstora Morija, bile upućene H. P. Blavatska, pukovnik Olkot i Ani Besant. Navodno, Majstor Morija je stajao iza Blavatske i pukovnika Olkota tokom utemeljenja teozofije. Pritom, Majstora Moriju je, po tvrđenju Blavatske, ona uživo upoznala u Londonu 1851. godine. Sa pomenutim Kut Humijem, kao i sa Maitrejom, bio je u kontaktu i Dr. Felkin, osnivač okultnog reda Stela Matutina, nastalog iz Zlatne zore.

- Majstor Isus: poreklom iz Sirije, obitava u Izraelu. Radi sa masama, a ne sa pojedincima; priprema put u Evropi i Americi za konačni dolazak Svetskog učitelja. Određeni velikodostojnici Anglikanske i Katoličke crkve su njegovi agenti.  

- Majstor Džval Kul: živi u Šigaceu, tibetanskog porekla, i naziva se Glasnik Majstora. Ima duboko znanje o zracima i planetarnim / solarnim uticajima, radi sa isceliteljima, humanitarnim i filantropskim pokretima.  

- Majstor Rakoci: navodno je mađarskog porekla i živi, što je zanimljivo, negde u Karpatima. Verovatno mu je čuveni Drakula komšija, a možda je reč o istoj osobi. Bio je poznat kao Grof de Sen Žermen, Roger Bejkon, a kasnije i kao Fransis Bejkon. Ima uticaj na okultne strukture u Evropi i Americi. Kao Grof de Sen Žermen bio je popularan krajem XVIII i početkom XIX veka. Nadahnuo je mnoge frindž-masonske i rozenkrojcerske organizacije, a poznati savremeni američki satanista E.A. Koetting tvrdi da je lično od njega dobio uputstva za izvođenje nekih meditacija. Dakle, Rakoci - de Sen Žermen, još uvek nije izašao iz mode, iako je pod ovim imenom sve manje poznat. Možda danas koristi neko drugo ime. Dakle, Majstor Rakoci je stručnjak za magijske tehnike, rituale i ceremonije. Za njega su Rudolf Štajner, Maks Hajndel i Gaj Balard tvrdili da je on zapravo mitski osnivač rozenkrojcerskog bratstva Kristijan Rozenkrojc. Elifas Levi je o Sen Žermenu pisao da je ispovedao katoličku veru i pridržavao se njenih običaja te da je živeo vekovima. Ne znam samo kakav je to hrišćanin, makar bio katolik, koji se bavi okultizmom i posledično živi neprirodno dugo, a da pritom ne uzima životnu energiju drugih ljudi? On je od svojih učenika, kako kaže Levi, zahtevao besprekornu poslušnost, te im govorio da su pozvani u kraljevstvo Melhizedeka i Solomona, koje je zapravo inicijacijski sveštenički niz. Navodno je Sen Žermen, odnosno Majstor Rakoci, svojim učenicima govorio: "Budite baklja sveta; ako je vaša svetlost kao planeta, bićete ništa u očima Boga. Čuvam za vas sjaj u kome je sunčeva slava samo senka. Vi ćete upravljati tokovima zvezda, a oni koji vladaju carstvima biće pod vašom vlašću." Levi je za Sen Žermena rekao da su njegova načela rozenkrojcerska.  

- Majstor Hilarion: poreklom je sa Krita, ali obitava u Egiptu. Radi sa onima koji razvijaju intuiciju, a navodno stoji iza pojave spiritističkog pokreta u XIX veku. Osim toga nadgleda osobe sa razvijenim psihičkim sposobnostima (nešto poput osobe koja se pojavljuje u filmu X-Men).  

Osim navedenih imamo još dvojicu Majstora, a to su:

- Majstor Serapis: poznat je kao Egipćanin, živi u Velikoj Britaniji, vodi anglosaksonski svet i stoji iza levičarskih pokreta širom sveta. Osim toga, daje energiju muzici, slikarstvu, pozorištu, filmovima.  

- Majstor P.: on je irskog porekla i radi pod Rakocijem u Severnoj Americi. Njegova specijalnost, između ostalog, jeste ezoterično hrišćanstvo i mesijanske doktrine.  

Dakle, ovde smo nabrojali ukupno trinaest Majstora, u poretku 1 + 3 + 7 + (2 dopunska). Uveren sam da ovo nije kraj liste, odnosno da poslednja dvojica, koju sam označio kao dopunske, mada je to neadekvatan izraz, jesu deo šireg kruga. U skladu sa ezoterijskom simbolikom, rekao bih da je broj Tajnih Majstora ukupno 72 te da među njima ima i žena. Ipak, uzmite ovu moju tvrdnju sa rezervom jer je u pitanju moja pretpostavka utemeljena na intuiciji. Takođe, na osnovu intuicije i indicija, snažno sam uveren da Majstori, odnosno njihovo tajno bratstvo, nadilazi uobičajene pretpostavke i iskustva onih koji dolaze sa strane puta Desne ruke, odnosno magije svetlosti. Iako sam povodom toga dugo imao određene slutnje, tvrdnja crnog maga inicijacijskog vampirizma N. D. Blekvuda, da je barem jedan od Tajnih Šefova legendarnog viktorijanskog okultnog Reda Zlatna zora niko drugi do mračni vampirski Majstor. To me je veoma iznenadilo kada sam saznao. Naravno, možemo sumnjati u reči nekog samoproglašenog vampira, ali nakon višegodišnjeg iskustva delovanja i iščitavanja okultne literature, izgradio sam određenu sposobnost prepoznavanja gluposti od autentičnog štiva. Na osnovu svega toga usudio bih se izneti tvrdnju da je Veliko belo bratstvo, zapravo deo opšteg okultnog bratstva koje obuhvata kako svetlu, tako i mračnu stranu. I jedni i drugi su braća, i tako se međusobno priznaju i prepoznaju. U tom smislu oni čine dve skrivene glave okultizma, te bih se usudio reći da se oni nalaze, ako ne u određenoj vrsti simbioze, što je možda preterano, ono bar u stanju kohabitacije. 

Zamislite sada sledeći scenario. Inicirani ste u neko tajno društvo. Dobili ste određena uputstva šta i kako bi trebalo da radite, koje vežbe samorazvoja da izvodite, rituale i meditacije, šta da čitate i slično. Učestvujete na sastancima društva, prilikom kojih se izvode određeni zajednički grupni rituali. Marljivo radite i vremenom primećujete kako ostvarujete određene rezultate i poboljšanja na nivou vaše lične energije, sposobnosti razumevanja, samokontrole, jasnovidosti, lucidnosti itd. U trenutku kada se vaša svest podigne, ona ulazi u polje rezonancije, isprva sa svešću vaših neposredno nadređenih u hijerarhiji, a vremenom i sa svešću Tajnih Šefova. Kada se to desi, vaš um počinje da deli slične imaginacijske utiske kao i ovi iznad vas u strukturi. Za te mentalne slike vi mislite da su vaše. Oko tih slika vi uobličavate izvedene ideje i tumačenja za koje takođe mislite da su prirodna, normalna, i naravno, vaša. Ne čudi vas što su i drugi koji rade sa sličnim energijama i po sličnim pravilima takođe došli do sličnih ideja i vizija. To poklapanje čak smatrate dokazom i nekom vrstom egzaktnosti primenjene metodologije, što vas još više uverava da ste na pravom putu. Što više duhovno napredujete to ste više pod uticajem ovih skrivenih faktora. Oni vas neprimetno usmeravaju, opet kao u filmu X-Men. 

Kada postanete veoma napredni, oni vam se polako razotkrivaju, i to na način da ih vi opažate kao nešto intimno vaše, nešto što je deo vas, ali i nije deo vas. To čini da se na neki način osećate posebnim. Znate šta vam je činiti. Vaša poslušnost je besprekorna i tada bivate savršeni instrument. Kada jednom postanete takvi, onda oni u vas ulivaju deo svoje moći kako biste bili u stanju da mesmerizujete one na nižem nivou razvoja. Na sličan način, često i bez znanja onih na koje je usmerena njihova namera, Tajni Majstori telepatski kontrolišu osobe koje nisu ni svesne tog uticaja, niti njegovog izvora. Tako Majstori vladaju čovečanstvom, tako se stvara istorija, rađaju se ideje, pogledi na svet, gnoze, izumi, opsesije, vizije, poruke onostranog itd. Ne znači da sve ideje potiču od Tajnih Šefova, ali nekako sam uveren da one preovlađujuće svakako da.  

Šta biva sa onima čija se svest izdigne u meri da postane jedno sa svešću Majstora? Tada polako stupa na scenu taj vampirski trenutak koji, po mom dubokom uverenju, nije svojstven samo crnim majstorima, nego i belim. Individualnost naprednog sledbenika tada biva poništena, a funkcionalna rezidua često prepuštena inerciji, ili je možda čak i do kraja njenog trajanja usmeravana ali bez značajnog upliva energije. U tom smislu, pogledajte u kakvom su stanju okončali svoje živote neke od poznatih ličnosti okultizma. U krajnjoj liniji, sličnu sudbinu dele i sledbenici mračnih inicijacija, ali je sled njihovih postupaka i koraka drugačiji. Sledbenici svetlosti izgube ego i individualnost, ali se utope u višu svest. Sledbenici tame sačuvaju ego i individualnost ali izgube dušu postajući deo egregora larvalnih ne-bića. Sledbenike svetlosti savlada starost, a sledbenici tame u punoj snazi, kao energetska larva ispunjena suštinom koja nije životvorna, napuštaju telo, odbacuju svetlost i menjaju oblik egzistencije.

Vampirizam Puta desne ruke

Art by Vanessa Lemen

O rozenkrojcerskom bratstvu zapravo ja ne znam ništa, odnosno ništa pouzdano. Pa ipak, usudio bih se izneti nekoliko suštinskih opaski bez da ulazim u istorijske detalje, stvarne ili izmišljene, odnosno loše protumačene činjenice. Krenuću od nečeg ličnog. Pre skoro petnaest godina, jedna moja poznanica, koja živi negde u Evropi, požalila mi se da je izvesni rozenkrojcer astralno proganja i energetski vampiriše. Odmah sam pomislio da umišlja ili da je pobrkala ljude, jer zaboga, rozenkrojceri se ne bave takvim stvarima! Oni su posvećenici svetlosti! Pa da li bi se oni, kao takvi, uopšte bavili nečim tako bizarnim kao što je „energetski vampirizam“? Međutim, rekla mi je da to ne izmišlja, da ga sanja, da oseća njegovo prisustvo noću pored svog kreveta, ponekad ga zaista i vidi itd. Pitao sam je kako zna da je to on? Mislio sam da možda nešto projektuje iz sopstvene psihe. Rekla mi je da je to bio prijatelj njenog verenika, koji je, kao i taj navodni vampir, bio član uglednog udruženja koje je za sebe tvrdilo da je rozenkrojcersko, ili da barem baštini njihovu tradiciju. 

Tada sam celu stvar odbacio kao njenu paranoju i neku vrstu ludila. Na trenutke sam joj čak i poverovao ali sam smatrao da ti neorozenkrojceri nisu pravi rozenkrojceri nego nekakva nelegitimna izopačena loza koja se tako predstavlja a zapravo ne poseduje njihove tajne. Setio sam se da sam kao student imao koleginicu koja je slično tvrdila za jednog malo starijeg muškarca iz Beograda koji je navodno bio član čuvene Zlatne zore, odnosno jedne od savremenih grana poznatog viktorijanskog okultnog društva. Naravno, i te oblike Zlatne zore, kao i sve što se predstavljalo kao rozenkrojcerstvo smatrao sam samozvancima bez stvarnog ezoterijskog utemeljenja i legitimiteta, ali koji ipak imaju neka znanja pa to što se bave vampirizmom samo ide u prilog mom stavu.  

Međutim, nedavno sam čuo neku priču o slučaju astralnog vampirizma gde je žrtva ponovo mlada devojka a napadač sredovečni muškarac okultnog bekgraunda. Tada sam se setio mita o osnivaču rozenkrojcerskog bratstva Kristijanu Rozenkrojcu, čija je grobnica, kako legenda kaže, otvorena nakon 120 godina te da je njegovo telo tom prilikom bilo savršeno očuvano. Kome je uopšte potrebno očuvano telo? Zašto je njegova grobnica uopšte bila otvarana? Kako je on uopšte vaskrsao? Naravno, sve bi to moglo biti samo alegorija kojom se tumači neki alhemijski proces. Ipak, svako ko je čitao knjigu Menlija P. Hola Tajna učenja svih epoha, u poglavlju o rozenkrojcerima, mogao je naići na tvrdnje autora da su njihovi adepti čuvali svoja tela u nekakvim staklenim retortama, iz bi povremeno izlazili. Dakle, koliko nam je još tragova potrebno da bismo konačno shvatili o čemu se tu zaista radi? Koliko je verovatno da neko boravi u stanju hibernacije nenormalno dugo, da se povremeno budi, bude aktivan neko vreme, pa se ponovo vraća u prethodno stanje, a da pritom ne crpi energiju od živih? 

Da bih došao do poente moram zaći malo u digresiju. Svima nam je manje više poznat hrišćanski koncept sveca, kao izuzetnog čoveka, mučenika, koji i nakon što je preminuo, i dalje nekako radi na spasenju duša onih živih. Svetac je, u neku ruku, posrednik, između ljudi i Boga, neko ko, sa one strane vela postojanja, kao duh, i dalje bdije nad vernicima. Zapravo, neretko su sveci hristijanizovani paganski bogovi pokrštenih naroda, ili pak neka konkretna ličnost koja je za života delovala na određeni način, izvodila čuda, a ponekad bi to činili i nakon svoje smrti. Svetac ima svoj kult, svoje sakralne predmete, datum u verskom kalendaru itd. Ponekad se sveci određenim ljudima ukažu, na ovaj ili onaj način, pošalju poruku, pojave se u snu ili u viziji, i slično. To sve ima svoje uzore u kultu predaka sa kojima oni koji su živi, održavajući njihov kult, komuniciraju i od kojih ponekad mogu dobiti pomoć. U tom smislu preci su nakon smrti prešli u red duhovnih bića. 

U istočnim tradicijama poznati su nam avatari, kao ovaploćenja određenih bogova ili posvećenika, asketa, koji su se odrekli najviše ravni i povremeno se inkarniraju ne bi li nastavili svoj altruistički rad na oslobađanju čovečanstva, odnosno zarobljenih ljudskih duša. To je oblik samožrtvovanja. U ovom smislu nije reč o svecima, pa ni avatarima, iako sa ovim poslednjima postoje određene sličnosti, već o fenomenu poznatom pod nazivom Tajni šefovi. Taj fenomen pretpostavlja postojanje tajanstvenog mističnog reda sačinjenog od skrivenih adepata svetla, koji i nakon smrti, nastavljaju svoj rad na duhovnom napretku i usavršavanju čovečanstva. Dakle, tu više nije reč o radu na spasenju konkretnih vernika, ili radu na zaštiti i materijalnom blagostanju svojih potomaka, kao u kultu predaka, nego o radu koji podrazumeva, između ostalog, i kolektivni duhovni napredak čovečanstva putem usavršavanja iniciranih članova tajnih društava i misterijskih organizacija. Nije više reč o radu na privođenju bezbožnog čovečanstva nauku i veri Isusa Hrista, nego rad na prosvetljenju ljudi mimo, pa i protiv crkvenih doktrina i načina. 

Konačno dolazimo do ideje koja je u Evropi pomerila fokus sa spasenja duše kroz Hrista, na duhovno usavršavanje, a što je ideja koja vodi poreklo iz alhemije. To duhovno usavršavanje odvija se putem bezposredovanog odnosa čoveka sa Bogom, zatim putem upražnjavanja određenih mističnih praksi, a sve to uz tajanstvenu podršku mističnog tela oslobođenih adepata koji se povremeno pojavljuju i na ovom svetu regrutuju nove članove spoljašnjih inicijacijskih redova. Dakle, postoji tajna organizacija, bratstvo, mistični red anonimnih i tajanstvenih oslobođenih adepata, odnosno majstora, koji iz duboke senke, odnosno sa astralne ravni, upravljaju vidljivim redovima i bratstvima posvećenika, organizovanih kao spoljašnji redovi tih unutrašnjih struktura. Ti majstori su slobodni da odu, da se odvežu od materijalnog plana, ali oni se svojom voljom vraćaju da pomažu čovečanstvu. Oni pomažu drugima tako što usavršavaju sebe. Tako usavršeni, oni bivaju učitelji onih neusavršenih, a preko njih, odnosno preko spoljnih redova, jedan deo njihovog nauka odlazi u svet, među ljude, kako bi prosvećivao profane.

Navodno istinski rozenkrojcerski red, čiji je jedan od brojnih spoljnih oblika i Hermetički Red Zlatne zore, ima svoje duboke korene u unutrašnjem redu anonimnih adepata čiji nivo svesti odgovara supernalima, odnosno prvim trima sefirama Drveta života. Unutrašnji red je, shodno tome, sa druge strane vela postojojanja. U literaturi Zlatne zore pominju se trojica šefova koji odgovaraju ovoj simboličkoj predstavi. Oni su čak i imenovani kao Hugo Alverda (koji je živeo 576 godina), Francisko (umro u 495. godini života) i Elman Zata (463). Ovakva dugovečnost, ukoliko mit o tri šefa shvatimo doslovno, može biti protumačena time da su pomenuti adepti pronašli način da produže život. Dakle, oni su, iako u statusu oslobođenih adepata, svakog trenutka mogli da napuste zemaljsku ravan i vinu se u više planove, u slobodu, ipak na neki način ostali i radili na prosvećivanju i upućivanju drugih u učenje bratstva čiji koren doseže do Božjeg trona! 

Na poseban način oni učestvuju u vladanju čovečanstvom tako što uobličavaju suštinske trendove duha vremena. Oni usmeravaju ljudsko delovanje u svim oblastima. Njihova agenda je vekovna i nadilazi ljudski život. Pomenute ličnosti, bile stvarne ili ne, odražavaju tipski ideal anonimnog adepta. Helena Petrovna Blavatska je strukturu takvih adepata nazvala Velikim belim bratstvom. Shodno tome, svi oni čija je volja pomaganje čovečanstvu i rad na poboljšanju ljudi i sveta, postaju učenici ovih adepata ili mahatmi (kako ih naziva Blavatska), podvrgavajući se strogom treningu, vežbanju i pokori rada na samousavršavanju. Učenici to čine organizovani u spoljne redove, mistične ili okultne organizacije koje svoj autoritet i legitimitet temelje na kontaktu i prenosu moći i znanja od strane skrivenih majstora. Naravno, kako to uvek biva, mnogi učenici otpadnu, ali želeći da i dalje ostanu u igri, oni formiraju slične spoljne strukture i tako šire (samo)obmanu, koristeći se imenima, obredima, znacima i simbolima autentičnih spoljnih redova. Ne treba napominjati da takve strukture završe u daljem raspadu ili ludilu njihovih članova i osnivača, jer ostavši bez veze sa egregorom adepata, lako padaju pod uticaj mračnih sila.

Dakle, vidimo da Tajni Šefovi postoje astralno, ali mogu postojati i fizički, ukoliko su njihova tela očuvana, ili ukoliko su našli načina da žive neprirodno dugo, što nije nemoguće. Zar upravo ta dugovečnost nije jedan od ciljeva alhemičara? Povodom ove misli kroz um mi je prostrujalo da je poznati crni mag i sledbenik inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud, u jednoj od svojih knjiga, pominjao savršeno očuvana tela prvih majstora venecijanske masonerije. A Venecija je, na Blekvudovoj istorijskoj mapi inicijacijskog vampirizma, ključna tačka iz koje, u neprekinutom inicijacijskom nizu, vampirska okultna škola, počev od XV veka, ako ne i ranije, širi svoju mrežu prevashodno u srednjoj i istočnoj Evropi, odnosno u nemačkim i mađarskim zemljama. Navodno, tom nizu pripadao je i sam imperator Svetog Rimskog Carstva Sigismund od Luksemburga (1368-1437), osnivač Reda Zmaja, čiji je član bio legendarni Drakula. 

Imperatora je u inicijacijski vampirizam, po Blekvudovim rečima, uveo ni manje ni više nego mitski Abramelin Mag (ili možda neki njegov sledbenik), autor čuvenog magijskog spisa koji čini temelj čitavog kompleksa evropskog okultizma. Abramelin je, ili neko iz njegove loze, sinisterni aspekt svoje magije praktikovao u Veneciji gde je ustanovljen prvi vampirski lanac posvećenja. Tek nakon toga se uputio kod cara Sigismunda koji je potom postao njegov učenik. Navodno, car je bio nesretno zaljubljen u devojku koja je preminula pa je magijskim putem hteo da je vrati u život, pri čemu mu je Abramelin pomogao. Taj niz vodi i kroz neka okultna udruženja frindž-masonske / rozenkrojcerske tradicije, što ne znači da su ta udruženja u svojoj osnovi vampirska, nego su neki njihovi članovi praktikovali vampirsku magiju čiji je izvor abramelinovski.

N.D. Blekvud za sebe kaže da je iniciran u Zeleni Red, a koji je, po njegovom kazivanju, nastao od čuvenog nemačkog okultnog reda Thule-Gesellschaft (Društvo Tule). Osnivač Društva Tule bio je Adam Alfred Rudolf Glauer, poznat kao Rudolf Freiherr von Sebottendorff (1875- 1945), nemački vojni obaveštajac, a kao članovi tog društva pominju se čuvena imena nacizma kao što su Rudolf Hes i Alfred Rozenberg. Društvo Tule nije bio izvorno vampirski red, već je deo vampirske gnoze, po Blekvudu, do njih došao posredstvom Zlatne zore, odnosno S. L. MekGregor Metersa i Brema Stokera (takođe člana Zlatne zore). Po Blekvudu, Meters i Stoker su uputili Sebotendorfa u načine uspostavljanja kontakta sa Tajnim Šefovima. Blekvud tvrdi da je Tajni šef Zlatne zore sa kojim je Meters uspostavio kontakt niko drugi do sam Drakula (odnosno njegov vampirski egregor)! I zaista, otkud uopšte ideja dolaska Drakule u London? 

Podsetiću, Meters je u Pariskoj biblioteci pronašao knjigu Abramelina Maga sa opisima rituala koji su rezultirali njegovim kontaktom sa, kako tvrdi Blekvud, Drakulom, tj. Tajnim Šefom. Dugotrajni i iscrpljujući postupak uspostavljanja kontakta sa anđelom čuvarem jeste cilj uputstava iz te knjige. Međutim, ono što je manje poznato jesu posledice neuspeha u tom radu što podrazumeva napad mračnih sila na onoga ko se usudio a nije uspeo. Nisi uspeo da prizoveš anđela čuvara, u tom slučaju prizvao si demona čuvara. Možda je takav ishod nekako uvezan sa vampirskim egregorom. Blekvud pretpostavlja da sinisterni aspekt Abramelinovog učenja potiče od stare jevrejske gnostičke sekte Kainita koji su smatrali biblijskog Kaina kao svoj uzor (Kain je, kako kaže poznati crni mag Majkl V. Ford, oličenje vampirskog arhetipa). 

Ipak, moram naglasiti, za sve ovo, osim Blekvudovih tvrdnji, nemam nikakvih dokaza, niti sam naišao na neki drugi izvor koji bi možda to nekako potvrdio, ili barem tvrdio isto, odnosno slično. Mimo ovoga, postoje indicije o postojanju Zelenog Reda (ili Reda Zelenog Zmaja), ali ja ne znam koji je Zeleni Red u pitanju. Blekvudov Zeleni Red je nastao nakon Drugog svetskog rata, a postojao je i red sličnog imena početkom XX veka, sve do Drugog svetskog rata. Možda je Blekvudov red zapravo obnovljeni stari Zeleni Red, ali uzdržao bih se od te nategnute spekulacije. Pomenuću samo da se kao članovi prvog Zelenog Reda, čije je poreklo zapravo tibetansko, pominju zanimljive ličnosti kao što su: Raspućin, ruska carica Aleksandra, Karl Haushofer i Petar Bedmajev. 

No, vratimo se na početnu tezu. Ne mogu tvrditi da je svako ko sebe naziva rozenkrojcerom istovremeno i vampir. To nije tačno. Ali u samom jezgru rozenkrojcerskog mita nalazi se priča o vaskrslom Kristijanu Rozenkrojcu. Setimo se i šta je Izrael Regardije napisao u svojoj opširnoj knjizi o Zlatnoj zori, kada je pomenuo trojicu rozenkrojcerskih adepata koji su živeli po nekoliko stotina godina. Ipak, za razliku od stereotipnih vampira Puta Leve ruke „dece noći“ - nosferatu, ovde možda imamo posla sa vampirima svetlosti - luksferatu. Na kraju, zar Rudolf Štajner, Maks Hajndel i Gaj Balard nisu tvrdili da se Rozenkrojc kasnije pojavio kao čuveni grof Sen Žermen, alhemičar i možda vampir? Nije li stereotipna predstava o vampiru na neki način ograničavajuća?

U kontekstu ove teme jedan stariji okultista mi je skrenuo pažnju na roman Majkla Talbota pod nazivom Delikatna zavisnost (The Delicate Dependency), u kojem vampiri u suštini deluju kao rozenkrojceri. Oni su tajno društvo alhemičara koje usmerava čovečanstvo u različitim pravcima. Roman se tonom oslanja na ideju popularnu u periodu fin de siècle, naročito u Francuskoj, gde je „rozenkrojcer“ neka vrsta dekadentnog umetnika. Kao i dekadentni umetnici Francuske i Engleske, Talbotovi vampiri su takođe erotske estete koji iniciraju u svet snova, čuda i uživanja. Kako kaže moj anonimni prijatelj, još jedna značenjska asocijacija iz fin de siècle epohe, popularizovana preko Huismansa u romanu Là-bas, jeste ideja da neki rozenkrojceri u tajnosti obožavaju đavola.

Ipak valja imati na umu da su oni koji za sebe misle da su „svetliji od svetlosti“ neretko skloniji sopstvenoj predatorskoj prirodi nego oni koji je otvoreno prihvataju. Uverenjem da su iznad osnovnih instinkata, slepi su da vide kako ti instinkti i dalje utiču na njihove misli. U svom najprizemnijem obliku, ti „Sveti Adepti“ žive u luksuzu a što se plaća novcem njihovih osiromašenih sledbenika, dok istovremeno tvrde da su, u svojoj čistoći, iznad bilo kakvih predatorskih pobuda. Ko misli da se ovo isto ne odnosi na vođe različitih ezoterijskih organizacija Puta Desne ruke, taj se grdno vara.

Moj prijatelj kaže da neko ko život vidi kroz odnos predator–plen, posledično vidi kako to načelo stalno funkcioniše, kako životinje neprestano uzimaju od drugih, često slabijih. Po njemu, to može dovesti do sledećeg: 1. Vampir u nastajanju odlučuje da će postati veći i bolji u uzimanju i postaje čudovište / kapitalista. Ako nije naročito inteligentan, ostaće na tom nivou (i živeti u stalnom strahu da će se plen udružiti i naoštriti giljotinu), ali ako jeste... 2. Postaje veći i bolji u uzimanju, i onda shvata da prava moć, uživanje i mudrost ne dolaze iz toga da budeš čudovište, već iz razmene energije. To postaje duboko alhemijski i korisno za sve uključene. On tada deluje kao inicijator, šaman, umetnik, tajanstveni ali dobronamerni stranac. I konačno, pod 3. darvinistički užas svega toga postaje nepodnošljiv i osoba postaje duboko pesimistična u pogledu prirode stvarnosti. Ovo može uključivati izlete u gnosticizam i budizam. Po ovom zanimljivom gledištu starog okultiste, navedena tri stanja nisu međusobno odvojena. Često postoji obrazac u kojem se neko prvo nalazi na nivou 1, zatim padne u nivo 3, da bi se konačno uzdigao na nivo 2. Sve ovo ostaje nedostupno nekome ko veruje da je iznad svojih osnovnih instinkata, ali je otvoreno onome ko ih prihvati, radi s njima i transformiše ih. Što se tiče konkretnog rozenkrojcerskog mita koji sam pomenuo, moj prijatelj je izneo ocenu da je telo rozenkrojcerskog adepta nepropadljivo jer je svest toliko pročistila samu sebe da je i njeno vozilo (telo) prešlo granicu kvarljivosti. Vampirski mit to obrće: on osnažuje telo da bi se ono obnavljalo, držeći entropiju podalje, čime omogućava svesti da duže i delotvornije funkcioniše. Magijski gledano, ova dva sistema rade u suprotnim pravcima.