Al-Kindi: doktrina zvezdanih zračenja

Al-Kindī

Abū Yūsuf Yaʿqūb ibn Isḥāq al-Kindī (oko 801–873), u zapadnoj tradiciji poznat kao Al-Kindi, smatra se prvim velikim filozofom islamskog sveta i jednim od ključnih posrednika između antičke grčke misli i kasnije srednjovekovne Evrope. Njegov značaj ne leži u osnivanju jedne škole, već u uspostavljanju filozofije kao legitimne discipline unutar islamske kulture, u vremenu kada je odnos između razuma i objave još bio otvoreno pitanje. Rođen u Kufi, u uglednoj arapskoj porodici, Al-Kindi je stekao široko obrazovanje u Bagdadu, tadašnjem intelektualnom središtu Abasidskog kalifata. Bio je blisko povezan sa tzv. Kućom mudrosti (Bayt al-Ḥikma), gde se odvijao veliki prevodilački projekat antičkih dela sa grčkog i sirijskog na arapski. Al-Kindi ne samo da je poznavao Aristotela, Platona i neoplatoničare, već je aktivno učestvovao u njihovom tumačenju i prilagođavanju novom kulturnom kontekstu. 

Za razliku od kasnijih islamskih filozofa poput Al-Farabija ili Avicene, Al-Kindi nije pokušavao da izgradi zatvoren metafizički sistem. Njegova misao je enciklopedijska i problemski orijentisana. Pisao je o metafizici, logici, matematici, medicini, muzici, optici, kriptografiji i astrologiji. Ono što povezuje ovaj raznoliki opus jeste uverenje da svet funkcioniše po racionalnim zakonima uzročnosti i da je ljudski razum sposoban da te zakone spozna. U tom kontekstu treba razumeti i njegov interes za astrologiju i ono što će kasnije biti nazvano „okultnim naukama“. Al-Kindi nije bio mag u praktičnom smislu, niti mistik. Njegov cilj bio je da pokaže da i pojave koje deluju tajanstveno, uticaj zvezda, moć imaginacije, delovanje reči i slika, imaju prirodno objašnjenje. Njegov spis, poznat na latinskom pod naslovom De radiis stellarum (O zvezdanim zracima), upravo je izraz ambicije da se astralni uticaji objasne kao univerzalni princip zračenja, a ne kao demonska ili iracionalna sila.

Važno je naglasiti da Al-Kindi nije bio jeretik u islamskom smislu, ali je često bio u napetom odnosu sa teolozima. Njegovo insistiranje na autonomiji razuma i filozofije dovelo je do gubitka političke zaštite u kasnijem periodu života. Ipak, njegov ugled kao učenjaka nije nestao, a njegovi spisi su nastavili da cirkulišu, naročito u latinskim prevodima od XII veka nadalje. U zapadnoj istoriji ideja, Al-Kindi je najvažniji kao figura prenošenja. Bez njegovog rada, ne bi bilo moguće razumeti kako su arapsko-islamska nauka i filozofija oblikovale renesansni hermetizam, sholastičku misao i ranu modernu nauku. Marsilio Fičino, Agripa i Bruno nisu čitali Al-Kindija direktno uvek, ali su mislili u svetu koji je on pomogao da se konceptualno uobliči. U krajnjoj liniji, Al-Kindi se može opisati kao filozof jedinstva znanja. Za njega, matematika, prirodna filozofija, metafizika i čak ono što nazivamo magijom nisu suprotstavljene oblasti, već različiti nivoi razumevanja iste stvarnosti. U tome leži njegova trajna relevantnost, ne kao autora jedne doktrine, već kao arhitekte jednog racionalnog pogleda na kosmos kao poredak značenja i uzroka.

Al-Kindi je u latinski srednji vek ušao posredno, fragmentarno i selektivno, ali je uprkos tome izvršio disproporcionalno veliki uticaj na zapadnu filozofiju, prirodnu nauku i okultnu tradiciju. Za razliku od Avicene ili Averoesa, on nikada nije postao „školski autor“, ali je postao strukturni posrednik ideja koje su duboko oblikovale srednjovekovni intelektualni pejzaž. Al-Kindijeva dela dospela su na Zapad pre svega tokom XII i XIII veka, u okviru velikog prevodilačkog pokreta u Toledu, Palermu i južnoj Italiji. Njegovi spisi su prevođeni sa arapskog na latinski, često anonimno ili pod skraćenim imenima (Alkindus, Alchindi). U tom procesu nije prenet njegov kompletan filozofski opus, već odabrani traktati, uglavnom iz oblasti prirodne filozofije, matematike, optike i astrologije. Najpoznatije i najuticajnije delo u latinskoj recepciji bilo je pomenuto De radiis stellarum, koje je ušlo u opticaj kao teorijski temelj astralne uzročnosti.

U strogo filozofskom smislu, Al-Kindi nije zauzeo centralno mesto u sholastičkim raspravama. Njegov neoplatonizam i interes za astrologiju učinili su ga manje pogodnim za institucionalnu filozofiju, koja se u to vreme sve više oslanjala na Aristotela u averoističkoj i tomističkoj interpretaciji. Ipak, njegovi pojmovi uzročnosti, emanacije i jedinstva znanja uticali su indirektno na zapadnu misao. Al-Kindi je bio jedan od prvih autora koji je Zapadu pokazao da filozofija, matematika i prirodna nauka mogu činiti jedinstven racionalni sistem, bez oslanjanja na mit ili objavu kao primarne izvore. Najdublji i najtrajniji uticaj Al-Kindi je ostvario u oblasti astrologije, prirodne magije i renesansnog hermetizma. De radiis stellarum postao je osnovni teorijski tekst za autore koji su želeli da magiju opravdaju prirodnim zakonima, a ne demonskim intervencijama. Ovaj tekst je legitimisao ideju da misao i imaginacija imaju uzročnu moć, omogućio je razvoj koncepta astralne magije kod Marsilija Fičina, dao je metafizičku osnovu za praktične sisteme poput Pikatriksa u latinskoj adaptaciji, i snažno je uticao na Agripu i, posredno, na Đordana Bruna. U tom smislu, Al-Kindi je postao nevidljivi autoritet, često citiran, retko problematizovan, ali stalno prisutan kao temeljna pretpostavka. 

Jedna od posebnosti Al-Kindijeve recepcije jeste to što je njegov uticaj često bio razdvojen od njegovog imena. Njegove ideje su cirkulisale kroz kompilacije, komentare i parafraze, ponekad bez jasne atribucije. Zbog toga je u zapadnoj tradiciji dugo bio poznat više kao „autor jednog traktata“ nego kao zaokružena filozofska figura. U latinskom srednjem veku, Al-Kindi nije bio kanonski filozof, ali je bio arhitekta jednog načina mišljenja. Njegova recepcija je bila parcijalna, ali strateški presudna, budući da je on omogućio da se astrologija i magija razumeju kao produžetak prirodne filozofije, a ne kao suprotstavljene oblasti. Ako je Avicena dao Zapadu metafizički sistem, a Averoes hermeneutiku Aristotela, Al-Kindi je dao model kosmosa kao racionalno povezane mreže uzročnosti, model koji će, kroz renesansu, nastaviti da deluje daleko izvan granica srednjovekovne skolastike.

Opis Al-Kindijevog dela De radiis stellarum

Ovaj spis jeste jedno od najuticajnijih filozofsko-okultnih dela srednjovekovne prirodne filozofije. Iako se u kasnijoj tradiciji često čita kao tekst o astrologiji i magiji, Al-Kindi ga utemeljuje pre svega kao racionalnu teoriju univerzalnog uzročnog delovanja, u kojoj su zvezde, planete, elementi, ljudska psiha i materijalni svet povezani jedinstvenim principom zračenja (emanacije). Osnovna teza dela glasi da svako biće, svaka forma i svaka supstanca neprestano emituje zrake (radii), odnosno uticaje koji se prostiru kroz kosmos. Nebeska tela su najmoćniji izvori ovih zračenja, ali ona nisu jedina, već su to kamenje, biljke, životinje, ljudi, pa čak i misao i volja, deluju kroz sopstvene zrake. Svet je, prema Al-Kindiju, kontinuirana mreža uticaja, a ne skup izolovanih entiteta. Time Al-Kindi daje filozofsku legitimaciju astrologiji i magiji, ali ih ne zasniva na demonima ili iracionalnim silama, već na prirodnim zakonima. Magija, u ovom okviru, nije suprotna razumu, već je produžetak prirodne filozofije. Razlika između uspešnog i neuspešnog delovanja ne zavisi od „tajnih sila“, već od tačnog razumevanja odnosa između nebeskih konfiguracija, materijalnih oblika i ljudske namere.

Posebno mesto zauzima ljudski um. Čovek nije pasivni primalac kosmičkih uticaja, već aktivni čvor u mreži zračenja. Misao, imaginacija i volja imaju stvarnu uzročnu moć, jer i one emituju zrake. Zbog toga se ljudska namera mora uskladiti sa nebeskim ritmovima, jer samo tada delovanje postaje efikasno. Ova ideja ima dalekosežne posledice za kasniju renesansnu magiju, posebno kod Fičina, Agripe i Bruna. U celini, De radiis stellarum predstavlja most između antičke filozofije, islamske nauke i zapadnog hermetizma, nudeći viziju kosmosa kao racionalno uređenog, ali duboko simboličnog sistema uzročnosti. 

U uvodnim poglavljima ovog spisa Al-Kindi izlaže osnovno načelo po kome nebeska tela deluju na sve što postoji ispod sfere Meseca. Ovo delovanje nije metaforičko, već realno i fizičko, te ostvareno kroz zrake koji se prostiru u svim pravcima. Nijedan događaj u sublunarnom svetu ne može se u potpunosti razumeti bez uvida u nebeske uzroke. Al-Kindi takođe objašnjava i prirodu tih zraka te za njih kaže da nisu materijalni u grubom smislu, ali nisu ni čisto duhovni. Zraci su nositelji forme i kvaliteta, način na koji se kosmički poredak utiskuje u materiju. Svaka forma deluje po načelu sličnosti: slično privlači slično. Al-Kindi proširuje princip zračenja sa zvezda na elemente i njihove kombinacije. Zemlja, voda, vazduh i vatra emituju sopstvene uticaje, koji se prepliću sa nebeskim. Time se objašnjava raznolikost prirodnih pojava, temperamenta i fizičkih svojstava.

Što se tiče biljaka, minerala i životinja, Al-Kindi pokazuje da svaka prirodna supstanca ima specifičnu konfiguraciju zračenja, što objašnjava njihovu upotrebu u medicini, alhemiji i prirodnoj magiji. Delotvornost neke supstance ne zavisi od verovanja, već od njenog mesta u kosmičkom poretku. Kod Al-Kindija čovek zauzima posebno mesto jer objedinjuje telesno i duhovno. Ljudsko telo prima zrake, ali njegova duša i um ih i emituju. Ovde Al-Kindi uvodi ideju da imaginacija ima realnu uzročnu moć, što će kasnije postati centralna teza renesansne magije. 

Al-Kindi naglašava se da nijedno delovanje nije neutralno. Svaki čin je praćen unutrašnjom namerom, a namera sama po sebi proizvodi zrake. Zbog toga neuspeh magijskog ili praktičnog delovanja ne potiče iz „slabosti sile“, već iz neusklađenosti namere sa kosmičkim okolnostima. Zraci se ne menjaju samo po kvalitetu, već i po intenzitetu u zavisnosti od nebeskih položaja. Vreme nije neutralna pozadina, već aktivni faktor uzročnosti. Al-Kindi implicira da je prava „umetnost“, bilo da je reč o medicini, politici, magiji ili filozofiji, sposobnost usaglašavanja ljudskog delovanja sa univerzalnim zračenjem. Mudrost se ne sastoji u dominaciji nad prirodom, već u razumevanju njenog ritma.

Dakle, De radiis stellarum nije priručnik magije, već metafizička teorija sveta kao mreže uzročnih odnosa. Njegov značaj leži u tome što pruža racionalni temelj za prakse koje će kasnije biti označene kao okultne, pokazujući da su one, u svom izvornom obliku, zamišljene kao produžetak prirodne filozofije, a ne kao njena negacija. 

Al-Kindi, Pikatriks i Marsilio Fičino: tri lica astralne uzročnosti 

Iako De radiis stellarum, Picatrix i Fičinova astralna magija pripadaju istom širokom hermetičko-astrološkom kontinuitetu, oni predstavljaju tri različita nivoa uobličavanja istog kosmičkog modela: teorijski, operativni i humanističko-filozofski. Sva tri sistema polaze od pretpostavke da kosmos nije mehanički skup tela, već živa mreža uticaja, ali se razlikuju u načinu na koji taj uvid tumače, primenjuju i etički oblikuju.

Kod Al-Kindija nalazimo najapstraktniju i najracionalniju formulaciju astralne uzročnosti. Njegov svet je ispunjen zračenjem: zvezde, elementi, forme i ljudska psiha neprestano emituju i primaju uticaje. Ovaj model nije mitološki, već filozofski. Zraci nisu personifikovani, niti se pripisuju demonima ili inteligencijama; oni su prirodni nosioci forme i kvaliteta. Al-Kindi time postavlja epistemološki temelj kasnijoj astralnoj magiji. On ne opisuje kako se magija izvodi, već zašto je uopšte moguća. Njegov interes nije inicijacija, već razumevanje univerzalne uzročnosti. Čovek je uključen u taj sistem kao aktivni čvor. Ljudska imaginacija i volja imaju realno dejstvo jer i same proizvode zrake. U tom smislu, Al-Kindi je teoretičar astralne ontologije.

Ako je Al-Kindi dao teoriju, Pikatriks daje potpuni operativni kosmos. U tom spisu preuzeta je osnovna ideja astralnog uticaja, ali se razvija u pravcu praktične magije, simboličkog mišljenja i ritualne tehnologije. U Pikatriksu se kosmos ne posmatra samo kao mreža zračenja, već kao hijerarhijski organizovan sistem sila, duhova, inteligencija i analogija. Za razliku od Al-Kindija, Pikatriks nema potrebu da se opravdava pred filozofijom. Pogled na svet kojim zrači taj spis je radikalno pragmatičan, jer znanje postoji da bi se delovalo. Zraci nisu samo prirodni fenomeni, već postaju kanali moći koji se mogu pojačati, usmeriti ili kombinovati kroz slike, reči, materijale i vremenske cikluse. Čovek u Pikatriksu nije samo posmatrač kosmičkog reda, već aktivni manipulator analogija. Ljudska imaginacija nije samo psihološka sposobnost, već ključna magijska funkcija. Ovde se Al-Kindijeva ideja imaginacije kao uzročnog faktora razvija do krajnjih posledica. Ako je Al-Kindi racionalni metafizičar, Pikatriks je enciklopedija astralne prakse.

Marsilio Fičino stoji u trećoj poziciji. On preuzima i Al-Kindijevu teoriju zračenja (posredno, preko arapsko-latinske tradicije) i Pikatriksove operativne uvide, ali ih temeljno preoblikuje kroz platonizam, hrišćansku teologiju i renesansni humanizam. Za Fičina, astralna magija nije sredstvo moći nad svetom, već sredstvo harmonizacije duše. Zvezde deluju, ali njihovo delovanje nije slepo ni amoralno već je deo božanskog poretka. Imaginacija ima moć, ali mora biti očišćena, uzdignuta i usmerena ka lepoti, muzici i harmoniji. Fičinov magus nije operater u pikatričnom smislu, niti neutralni filozof poput Al-Kindija, već lekar duše. Astralni uticaji se ne koriste da bi se menjala sudbina, već da bi se čovek uskladio sa sopstvenom prirodom i kosmičkim redom. Tamo gde Pikatriks ne poznaje etička ograničenja, Fičino ih strogo uvodi. Sva tri sistema prihvataju da zvezde deluju, ali se razlikuju u odgovoru na pitanje: šta čovek sme i treba da radi sa tim saznanjem? 

Al-Kindijeva teorija zračenja predstavlja neutralni metafizički temelj. Pikatriks pokazuje šta se može učiniti kada se taj temelj shvati bez moralnih zadrški. Fičino, pak, pokazuje šta se sme učiniti u okviru hrišćanskog i platonističkog pogleda na svet. Zajedno, ova tri dela čine potpuni luk zapadne astralne misli, od filozofije, preko magije, ka duhovnoj kultivaciji.

Uvod u Picatrix

Picatrix (arapski Ghāyat al-Ḥakīm, „Cilj mudraca“) predstavlja najopsežniji i najuticajniji traktat astralne magije u zapadnoj tradiciji. Nastao u andaluzijsko-islamskom kulturnom prostoru (X–XI vek), ovaj tekst objedinjuje helenističku astrologiju, neoplatonizam, arapsku filozofiju i elemente starijih magijskih tradicija Bliskog istoka. Njegov cilj nije puka praktična magija, već formulisanje kosmološkog modela u kome su zvezde, duh, materija i ljudska svest povezani u jedan uzročni lanac. Glavna pretpostavka Picatrixa jeste da sve u kosmosu deluje kroz zračenje (emanaciju): planete i zvezde utiču na sublunarni svet, ali taj uticaj nije mehanički već simboličko-energetski. Sličnu ideju nalazimo i kod Al-Kindija. Čovek, kao mikrokosmos, može da se uključi u taj tok ukoliko razume analogije, ritmove i hijerarhije postojanja. Magija je, prema tome, produžetak filozofije prirode, a ne njena negacija. Za razliku od kasnijih demonoloških ili folklornih sistema, Picatrix insistira na intelektualnoj pripremi maga, znanju astronomije, filozofije, etike i psihologije. Bez unutrašnje usklađenosti, praktični aspekti ostaju neefikasni ili opasni. U tom smislu, Picatrix je pre svega knjiga o znanju i moći razuma, a tek potom o delovanju.

Ovo izvanredno delo sastoji se od četiri knjige. Njegova prva knjiga postavlja teorijski okvir celokupnog sistema. Ona razmatra strukturu kosmosa, odnos između Boga, intelekta, duše i materije, kao i ulogu zvezda kao posrednika između viših i nižih svetova. Ovde se jasno vidi uticaj neoplatonizma i aristotelovske kosmologije. Magija se definiše kao umeće usklađivanja sa prirodnim zakonima, a ne kao nasilje nad njima. Poseban akcenat stavljen je na moć imaginacije i namere, koje omogućavaju da astralni uticaji budu „uhvaćeni“ i usmereni. Čovek nije pasivni primalac sudbine, već aktivni učesnik kosmičkog poretka. Prva knjiga Picatrixa ima izrazito filozofski karakter i služi kao inicijacijski prag gde se čitalac uvodi u način mišljenja koji je neophodan za razumevanje svega što sledi.

Druga knjiga produbljuje astrološki aspekt sistema. Ovde se razmatraju planete, znakovi zodijaka, njihovi međusobni odnosi i uticaji na prirodu, dušu i ljudske delatnosti. Posebna pažnja posvećena je principu analogije po kome svaka planeta ima svoje biljke, minerale, boje, životinje i psihološke kvalitete. Ova knjiga pokazuje kako se kosmički poredak odražava u zemaljskom svetu, čineći osnovu za razumevanje prirodne magije. Astrologija nije proricanje budućnosti, već jezik kojim kosmos komunicira sa čovekom. U strukturi dela, druga knjiga deluje kao most između čiste metafizike i praktične primene, jer čitaoca uči kako da „čita“ svet kao mrežu značenja.

Treća knjiga Picatrixa prelazi u suptilniju oblast, razmatrajući duhovne entitete povezane sa planetama i sferama. Ovi entiteti nisu nužno demoni u hrišćanskom smislu, već kosmičke inteligencije koje održavaju red i prenos uticaja. Naglasak je na hijerarhiji i disciplini. Čovek ne vlada ovim silama, već sa njima uspostavlja odnos kroz znanje, simbol i unutrašnju pripremu. Ovde Picatrix pokazuje svoju bliskost sa hermetičkom i gnostičkom tradicijom, ali i distancu od prostog spiritizma. Ova knjiga često je bila najkontroverznija u zapadnoj recepciji, jer su kasniji čitaoci skloni da je tumače demonološki, iako originalni kontekst govori pre o metafizičkim posrednicima nego o moralno zlim bićima.

Četvrta knjiga zaokružuje delo fokusom na čoveka kao središnju tačku sistema. Ovde se razmatraju uslovi pod kojima magijsko delovanje postaje moguće, a to su: psihička ravnoteža, etička stabilnost, intelektualna jasnoća i usklađenost sa kosmičkim ritmovima. Magija se prikazuje kao vrhunac filozofskog života, a ne kao tehnika za ostvarivanje trivijalnih ciljeva. Čovek koji ne razume sebe ne može razumeti ni zvezde. U tom smislu, završna knjiga ima izrazito antropološki i inicijacijski karakter.

U celini, Picatrix nije priručnik u modernom smislu, već enciklopedija jednog pogleda na svet u kome su kosmos, duša i razum nerazdvojni. Njegov uticaj na Fičina, Agripu, Bruna i čitavu renesansnu ezoteriju teško je preceniti. Picatrix predstavlja vrhunac srednjovekovne astralne misli i istovremeno most ka ranoj modernoj filozofiji prirode.

U naše vreme ima nekoliko izdanja ove knjige na engleskom jeziku, pošto trenutno nemam podataka o tome da li je Picatrix neko preveo na srpsko-hrvatski. Priređivači i prevodioci jednog izdanja na engleskom (Christopher Warnock i John Michael Greer) insistiraju na tome da ovo delo ne treba čitati kao zbir obrednih recepata, već kao koherentan filozofsko-magijski sistem. Posebno se naglašava da je Picatrix proizvod visoko sofisticirane intelektualne kulture islamske Andaluzije, a ne marginalna ili „mračna“ literatura. Za Warnocka i Greera, Picatrix je pre svega teorijski temelj astralne magije, odnosno sistem koji povezuje astrologiju, filozofiju prirode i psihologiju imaginacije, dakle tekst koji zahteva ozbiljno obrazovanje čitaoca, a ne puku radoznalost. Njih dvojica se eksplicitno distanciraju od kasnijih demonoloških interpretacija ove knjige. Oni ukazuju da se u originalnom arapskom kontekstu ne radi o „prizivanju demona“, već o radu sa kosmičkim principima, inteligencijama i prirodnim silama, shvaćenim u okvirima tadašnje nauke. Poseban akcenat stavlja se na kontinuitet Picatrixa sa delima Al-Kindija, Sabejcima iz Harana i neoplatonističkom tradicijom. Warnock i Greer naglašavaju da Picatrix predstavlja kulminaciju jednog dugog procesa sinteze, a ne eksces ili anomaliju. U tom smislu, oni Picatrix vide kao „ključni tekst bez koga se ne može razumeti renesansna astralna magija“. 

Picatrix u Evropi

Ulazak Picatrixa u evropski intelektualni prostor predstavlja jedan od ključnih momenata u uobličavanju zapadne astralne i prirodno-magijske tradicije. Iako nastao u islamskom kulturnom krugu kao Ghāyat al-Ḥakīm, tekst je u latinskom srednjem veku preuzet, preveden i preoblikovan u skladu sa evropskim filozofskim i teološkim pretpostavkama, često uz gubitak izvornog konteksta u kome je nastao. Latinski prevod Picatrixa pojavio se u XII ili XIII veku, najverovatnije u Španiji, u okviru šireg prevodilačkog pokreta koji je preneo arapsku nauku, filozofiju i astrologiju u hrišćanski Zapad. U tom procesu, Picatrix je od samog početka percipiran kao izuzetno snažan, ali i opasan tekst. Njegova sistematičnost i teorijska dubina razlikovali su ga od drugih magijskih kompilacija, ali su istovremeno izazivali sumnju zbog otvorenog bavljenja astralnim silama i duhovnim posrednicima.

U srednjem veku, Picatrix nikada nije postao deo univerzitetskog kanona, ali je cirkulisao u uskim krugovima učenih astrologa, lekara i prirodnih filozofa. Čitan je paralelno sa delima Al-Kindija, Albumasara i drugih arapskih autora, kao deo šireg korpusa astrologije kao legitimne nauke. Ipak, granica između astrologije i magije u evropskom kontekstu bila je oštrija nego u islamskom svetu, što je dovelo do postepenog „pomaka“ u recepciji Picatrixa. Ono što je u izvornom kontekstu bilo prirodna filozofija, u Evropi je često tumačeno kao okultna ili zabranjena praksa.

Pravi procvat evropske recepcije Picatrixa nastupa u renesansi. Autori poput Marsilija Fičina, Pika dela Mirandole i kasnije Agripe od Neteshajma preuzimaju njegove osnovne pretpostavke, a to je astralna uzročnost, moć imaginacije i analogija makrokosmosa i mikrokozmosa, ali ih reinterpretiraju u skladu sa neoplatonizmom i hrišćanskom teologijom. Picatrix tada postaje skriveni temelj renesansne astralne magije, iako se često ne citira eksplicitno, upravo zbog njegove problematične reputacije. U ranom modernom periodu, sa usponom mehanicističke nauke i jačanjem crkvene kontrole nad „okultnim znanjima“, Picatrix biva potisnut na margine. Njegova kompleksna kosmologija više ne odgovara novom pogledu na svet, a magijski aspekti postaju predmet osude ili karikature. Ipak, tekst nastavlja da živi u rukopisima i tajnim bibliotekama, utičući na marginalne, ali postojane ezoterijske tokove. Tek u savremenom dobu, naročito od XIX i XX veka, Picatrix je ponovo otkriven kao istorijski i filozofski dokument, a ne samo kao magijski priručnik. Moderna akademska i ezoterijska izdanja nastoje da ga vrate u njegov izvorni kontekst, pokazujući da je reč 

Picatrix i islamski ezoterizam

Uprkos tome što je u Evropi Picatrix postao gotovo sinonim za „hermetičku magiju“, njegovi koreni su duboko ukorenjeni u islamski ezoterijski pejzaž. Ovo delo ne pripada ortodoksnoj teologiji, ali se savršeno uklapa u širi okvir islamske filozofije, astrologije i okultnih nauka (ʿulūm al-ghayb). Jedan od ključnih izvora Picatrixa jeste sabejska tradicija iz Harana, zajednice koja je spojila helenistički hermetizam, astrologiju i bliskoistočne kultove u jedinstveni filozofsko-religijski sistem. Sabejci su u islamskom svetu bili tolerisani kao „ljudi Knjige“, što je omogućilo da njihovo znanje bude integrisano u širi intelektualni tok. Iz ove matrice Picatrix preuzima ideju planetarnih inteligencija, hijerarhijsku strukturu kosmosa, i shvatanje magije kao prirodne nauke, a ne religijskog prestupa. Isto tako, Picatrix je duboko obojen neoplatonističkom kosmologijom, naročito konceptima emanacije, posredništva i analogije između makrokosmosa i mikrokozmosa. Ovi pojmovi su u islamskom svetu bili prisutni kroz filozofe poput Al-Kindija i kasnije Avicene, ali i kroz šire intelektualno okruženje u kome filozofija i „okultne nauke“ nisu bile strogo razdvojene. U tom kontekstu, magija u Picatrixu nije suprotstavljena teologiji, već se nalazi na drugom nivou znanja, jer proučava kako Božji poredak deluje u svetu uzroka i posledica.

Iako Picatrix nije sufijski tekst u užem smislu, postoje jasne strukturne paralele sa sufijskim ezoterizmom, a to je ideja unutrašnje pripreme kao preduslova delovanja, naglasak na imaginaciji kao kreativnoj sili, i shvatanje znanja kao transformativnog procesa. Ipak, dok sufizam teži mističkom sjedinjenju sa Bogom, Picatrix teži svesnom učestvovanju u kosmičkom poretku. No, oba sistema dele uverenje da se stvarnost ne iscrpljuje u spoljašnjem, odnosno vidljivom svetu. U islamskom kontekstu, Picatrix predstavlja granični fenomen kao delo koje stoji između filozofije, astrologije i ezoterije, ali ne pripada u potpunosti nijednoj institucionalnoj školi. Upravo zbog toga je mogao da bude prenet u latinski svet, gde je dobio novi život i novo značenje.

Na prvi pogled, Picatrix i sufijska tradicija pripadaju različitim intelektualnim svetovima. Prvi je enciklopedija astralne magije, druga je put unutrašnjeg ostvarenja. Ipak, na dubljem nivou, oba sistema počivaju na zajedničkoj pretpostavci da između čiste duhovnosti i grube materije postoji posredni nivo stvarnosti, odnosno svet koji nije ni subjektivna fantazija ni fizička činjenica, već realni ontološki međuprostor. Taj prostor je u Picatrixu implicitno prisutan kroz astralne sile i imaginaciju, dok je u sufizmu eksplicitno teorijski razrađen. 

U Picatrixu, imaginacija nije puki mentalni proces, već aktivni medij kosmičkih uticaja. Čovekova sposobnost da zamišlja omogućava mu da primi, oblikuje i usmeri astralne sile. Imaginacija je, dakle, instrument uzročnosti jer povezuje čoveka sa planetarnim i zvezdanim sferama. U određenim sufijskim kosmologijama, naročito kod Ibn ʿArabija, imaginacija (khayāl) ima još radikalniji ontološki status. Ona je sam način na koji se stvarnost pojavljuje. Svet u kojem živimo jeste već imaginarni u ontološkom smislu, jer je stvoren kroz Božju imaginaciju. U Picatrixu imaginacija je sposobnost subjekta, dok je u sufizmu ona struktura same stvarnosti. 

Oba sistema dele hijerarhijsku sliku kosmosa. U Picatrixu, planete i zvezde posreduju između Prvog uzroka i sublunarnog sveta. Njihovi uticaji se prenose kroz zračenja, inteligencije i analogije. Kosmos je vertikalno organizovan sistem uticaja. Sufijska kosmologija takođe počiva na hijerarhiji, ali ona nije prvenstveno astronomska. Umesto planeta, nalazimo nivoe bića, božanske atribute, svet duhova, svet imaginacije i svet tela. ʿTamo gde Picatrix govori jezikom astrologije, sufizam govori jezikom ontologije i teofanije. 

Što se tiče položaja čoveka, Picatrix ga vidi kao mikrokosmos koji može da se uskladi sa makrokosmosom kroz znanje i disciplinu. Ljudska moć proizlazi iz razumevanja kosmičkih zakona i sposobnosti da ih „odrazi“ u sebi. U sufizmu, naročito kod Ibn ʿArabija, čovek je al-insān al-kāmil, savršeno ogledalo Božjih imena. Njegova imaginacija nije samo alat, već mesto Božje samospoznaje. Čovek ne upravlja kosmičkim silama, već im omogućava da se u njemu pojave u uravnoteženom obliku.

U Picatrixu, znanje ima instrumentalni karakter. Cilj je efikasno delovanje u svetu, iako se insistira na filozofskoj pripremi i moralnoj stabilnosti. Magija je produžetak znanja prirode. U sufizmu, znanje (maʿrifa) nije sredstvo, već samo ostvarenje. Imaginacija se ne koristi da bi se svet menjao, već da bi se videlo kako svet već jeste. Transformacija je unutrašnja, iako ima kosmičke posledice.

Uprkos dubokim paralelama, Picatrix i sufijska kosmologija nisu isto. Picatrix ostaje u okvirima kosmičke tehnike, čak i kada je filozofski sofisticiran. Sufizam ostaje put ontološkog preobražaja, čak i kada koristi bogatu simboliku. Ipak, oba sistema svedoče o istoj intuiciji da stvarnost nije iscrpljena u materiji i da je imaginacija ključni most između vidljivog i nevidljivog. 

Uvod u život i delo Džejka Straton-Kenta: Povratak htonskim korenima zapadne magije

Džejk Straton-Kent

sa velikim poštovanjem

Biografski okvir i razbijanje mitova

Džejk Straton-Kent (preminuo 2023.) bio je jedan od najuticajnijih i najprovokativnijih savremenih okultnih pisaca i praktičara magije. Iako su ga senzacionalistički krugovi u Britaniji neretko nazivali „najozloglašenijim živim nekromantom“, Straton-Kent je, nasuprot tim glasinama, bio izuzetno prijatan, obrazovan i produhovljen čovek, širokih shvatanja i izvanrednog uma. Svoj magijski put započeo je još 1972. godine, a njegov rad obuhvata više od četrdeset godina neprekidne goetske prakse. Straton-Kent je sebe opisivao kao „veoma kasnog pagana“, a njegov pristup magiji bio je izrazito antiautoritaran, beskompromisan i empirijski. Tokom plodne karijere bio je urednik i saradnik uticajnog jedanaestotomnog izdanja The Equinox: British Journal of Thelema, a kasnije i Conjure Codex, serijske antologije posvećene tradicijama prizivanja duhova iz celog sveta. Njegov rad je obuhvatao širok spektar tema, od teleme i engleske kabale, preko praktičnih priručnika za izradu talismana, do oštrih kritika institucionalizovane religije, što se najbolje ogleda u njegovom provokativnom delu The Rosicrucifixion.

Enciklopedija Goetika: Monumentalni triptih

Njegovo kapitalno delo je Enciklopedija Goetika (Encyclopaedia Goetica) u tri toma, objavljena u izdavačkoj kući Scarlet Imprint, koja je postavila nove standarde u savremenom okultizmu:

• The True Grimoire: Rekonstruisano i opširno komentarisano izdanje Grimorium Verum, teksta koji je bio u samom središtu njegove lične prakse više od četrdeset godina.

• Geosophia: The Argo of Magic (u dva toma): Monumentalno delo koje prati razvoj magije još od antičke Grčke, otkrivajući htonske korene goetskog rituala.

• The Testament of Cyprian the Mage: Detaljna analiza korena poznoantičkih grimoara i evolucije njihovih složenih hijerarhija duhova.

Rušenje psihološkog modela i povratak animizmu

Da bi se u potpunosti razumeo epohalni doprinos Straton-Kenta, potrebno je sagledati kontekst protiv kojeg se borio. Od vremena Alistera Krolija i Zlatne zore, pa sve do pokreta Haos magije krajem XX veka, zapadnim okultizmom je suvereno vladao (a dobrim delom još uvek vlada) takozvani psihološki model. Prema ovom modelu, demoni, anđeli i duhovi iz grimoara redukovani su na puke delove ljudskog nesvesnog uma, na komplekse ili jungovske arhetipove. Straton-Kent je izvršio radikalan prevrat, odlučno odbacivši ovu psihologizaciju. On je među prvima vratio zapadnu tradiciju njenim izvornim, animističkim korenima, zagovarajući pristup usredsređen na duhove (spirit-centred approach). Za njega duhovi nisu bili unutrašnje mentalne projekcije, već spoljašnje, stvarne inteligencije sa sopstvenom agendom i ličnošću, sa kojima mag stupa u odnos. 

U tom smislu, njegova glavna teza glasi da su srednjovekovni i renesansni grimoari zapravo preživeli, podzemni oblik drevnih paganskih okultnih i religijskih praksi, preko kojih je vremenom nanesen samo tanak, zaštitni sloj kabale i hrišćanstva. Straton-Kent se otvoreno distancirao od hrišćanskog okvira koji većina praktičara grimoara uzima zdravo za gotovo. U svom programskom tekstu Grimoires for Pagans (2016) jasno je izjavio: „Za razliku od mnogih ceremonijalnih magičara koji koriste grimoare, ja ne radim sa anđelima. Ja sam, u nedostatku bolje reči, pagan.“

Njegov rad nije bio usmeren ka postizanju apstraktnih, nebeskih stanja svesti, već ka obnavljanju „religije malih domaćinstava i zajednica“. To podrazumeva negovanje svakodnevnih odnosa sa ličnim duhovima mesta i doma, što je direktna paralela sa rimskim kultovima kućnih bogova (Lares, Manes i Penates), kao i grčkim konceptom Agathos Daimon.

Geozofija kao remek-delo: narikače, šamani i htonski svet

Knjiga Geosophia: The Argo of Magic predstavlja krunu njegovog rada. To nije puka istorijska studija, već naučno i izrazito praktično delo koje savremenog okultistu oprema arsenalom zaboravljenih tehnika. Ono što ovaj rad čini jedinstvenim jeste autorov rigorozan naučni i akademski pristup, koji je uvek bio podržan neposrednim, ličnim radom sa duhovima. U uvodu knjige, Straton-Kent započinje izlaganje razbijanjem uobičajene zablude da je goecija nastala u XVII veku. On nas vraća samom starogrčkom korenu reči. Poreklo pojma goecija dolazi od reči goes (goet), što označava osobu koja obavlja rituale naricanja ili oplakivanja preminulih. Ovi obredi su bili neraskidivo povezani sa ukopom i vođenjem duša u podzemni svet. 

Iz ove etimologije proističe zanimljiva paralela sa narikačama, dobro poznatim u našim balkanskim krajevima. Obredni vapaj narikače, izveden na samoj ivici transa, služi da dušu prevede preko ponora. U svojoj suštini, antički goetičari su zapravo bili narikači i nekromanti: ukoliko neko poseduje tehniku da dušu prevede na drugu stranu, on je jednako sposoban da je odande prizove, ili barem konsultuje povodom pitanja koja znaju samo mrtvi. Goecija je, dakle, u svom izvornom obliku nekromantija, tj rad sa preminulima i htonskim silama, a ne puko, kasno-vavilonsko prizivanje demona.

Za razliku od kasnijih, nebeskih (uranskih) sistema magije koji se oslanjaju na jevrejsko-hrišćanski autoritet, pretnju i prinudu nad duhovima unutar magijskog trougla, Straton-Kent ističe da izvornu goeciju definiše identitet samog praktikanta (goes), a ne priroda duhova. U sistemu koji on rekonstruiše kroz Grimorium Verum, odnos sa duhovima se ne bazira na strahu i pretnjama, već na konceptu saveza. Duh se posmatra kao saveznik ili poslovni partner; saradnja se zasniva na uzajamnom poštovanju i razmeni energije (kroz prinošenje mirisa, svetlosti ili vina), a ne na duhovnom nasilju. Da bi ilustrovao kako je ova živa praksa izgledala u renesansi, Straton-Kent koristi autobiografiju Benvenuta Čelinija iz XVI veka. Čelinijev živopisan prikaz nekromantskog rituala u rimskom Koloseumu uključuje crtanje krugova, upotrebu složenih mirisa, pojavu čitavih legija duhova i korišćenje dečaka u ulozi vidovnjaka. Autor naglašava da u Čelinijevom opisu nema nikakvog trougla za manifestaciju jer se duhovi pojavljuju slobodno i u ogromnom broju, što svedoči o tome da je u pitanju rad preko svesno konstruisane Knjige duhova koja u sebi sadrži paktove i pečate, a koja je tradicionalno bila povezana sa potragom za skrivenim zemaljskim blagom i moćima pejzaža.

Mitska geografija: od Argonauta do varvarske interpretacije

U centralnom delu Geozofije, Straton-Kent koristi mitski okvir putovanja Argonauta kao veliku alegoriju za šamansko putovanje u Donji svet, mapirajući uspon i pad htonske religije. Putovanje broda Argo je let u nepoznato, gde Tesalija (zemlja veštica) i Kolhida (Medejin dom) predstavljaju ključne inicijacijske stanice. Čuveno Zlatno runo ovde gubi svoj materijalni karakter i prepoznaje se kao arhaični ritualni rekvizit, ovčija koža korišćena za proricanje i obredno čišćenje (ram's fleece). Autor nas vodi i do proročišta u Dodoni, dokazujući da je ono, kao najstarije u Grčkoj, prvobitno bilo posvećeno Boginji Zemlji (Gaji), a ne Zevsu, što dodatno potcrtava htonski koren celokupne zapadne proročke tradicije. 

Posebno je upečatljiv Straton-Kentov koncept varvarske interpretacije (barbarous interpretation), koji postavlja kao suprotnost uobičajenoj grčkoj praksi da sve tuđe mitove tumači kroz sopstveni panteon. On dokazuje da Trakija, a ne Egipat ili Persija, predstavlja primarni izvor uticaja na magijske i htonske aspekte grčke religije. Moćna tračka kultura duboko je oblikovala misterijske kultove Eleusine, Delfa, Dionisa i Orfeja. Središnja figura ove tradicije je Trački konjanik, složeno herojsko božanstvo koje u sebi objedinjuje solarne i htonske aspekte pre nego što su ih Grci veštački podelili na Apolona i Dionisa.

U analizi ženskog principa unutar ovih kultova, ključno mesto zauzima ime Melisa (sveštenica pčela), povezano sa medom kao supstancom transformacije i nekromantskim obredima. Straton-Kent povlači i provokativnu paralelu između kolhidske čarobnice Medeje i Skerletne Žene iz telemitske mitologije, ističući njenu suverenost, neposlušnost i ovladavanje solarnom i biljnom magijom (farmakos). Medejini rituali, noćno zazivanje Hekate i upotreba prometejski opasnog bilja, predstavljaju najstarije zabeležene goetske operacije.

Zaveštanje Kiprijana maga

Treći tom Enciklopedije Goetike, The Testament of Cyprian the Mage (Zaveštanje maga Kiprijana), predstavlja ključni most u Straton-Kentovoj istorijskoj rekonstrukciji. Dok se Geozofija bavi antičkim, grčko-tračkim korenima, a The True Grimoire praktičnom primenom u renesansi, ova knjiga secira prelazni period, kasnu antiku i rani Srednji vek. To je doba kada se paganski svet rušio pod naletom hrišćanstva, a stari bogovi i kosmički predvodnici (daimoni) bili primorani da obuku novo odelo kako bi preživeli. Evo bližeg osvrta na osnovne teze i koncepte koje Džejk iznosi u ovom delu:

Lik Svetog Kiprijana kao arhetip "Maga sa grimoara"

Za Straton-Kenta, Sveti Kiprijan iz Antiohije (bivši čarobnjak koji se, prema legendi, preobratio u hrišćanstvo i umro kao mučenik) nije samo istorijska ili hagiografska figura. On je arhetipski svetac-zaštitnik svih praktičara grimoara. U tom smislu, Kiprijan je savršen hibrid. On vlada podzemnim svetom, paktovima i demonima (iz svog paganskog perioda), ali istovremeno poseduje hrišćanski autoritet koji mu omogućava da tim silama komanduje ili sa njima pregovara. Preko lika Svetog Kiprijana, srednjovekovni narodni magičari su mogli da nastave da praktikuju čistu goeciju i nekromantiju, a da formalno ostanu unutar hrišćanskog mita i izbegnu lomaču. Straton-Kent dokazuje da „Kiprijanov testament“ u magijskoj istoriji služi kao šifra za prenos pred-hrišćanskih tehnika kroz vreme.

Evolucija i pad hijerarhije duhova

Jedna od najvažnijih teza ove knjige jeste analiza kako su se kosmološke hijerarhije menjale u periodu od II do X veka. U poznoantičkom neoplatonizmu (kod Jambliha i Prokla) i u Grčkim magijskim papirusima (PGM), svet je naseljen vazdušnim, zemaljskim i podzemnim duhovima koji imaju svoje legitimne uloge u održavanju kosmičkog reda (asimilacija elemenata, prenos molitvi, čuvanje pravde). Sa pobedom crkve, ova složena i neutralna kosmička birokratija se radikalno pojednostavljuje kroz dualistički filter: sve što nije hrišćanski Bog ili anđeo, proglašeno je za palog anđela (demona) koji živi u paklu i želi samo ljudsku propast. Straton-Kent u Testamentu dekonstruiše rane grimoare i pokazuje da iza hrišćanskih imena „đavola“ i „paklenih kneževa“ (poput Lucifera, Beelzebuba i Astarota) zapravo i dalje stoje stari rimski, grčki i bliskoistočni kosmički vladari i bogovi (poput Plutona, Heliosa ili boginja plodnosti) koji su zadržali svoje prvobitne, astrološke i elementarne funkcije, bez obzira na moralnu osudu crkve.

Spoj hrišćanskog gnosticizma, judaizma i paganske magije

Straton-Kent detaljno analizira kako su poznoantički tekstovi, poput Solomonovog zaveta (jednog od najranijih prototipa grimoara, nastalog između I i V veka), poslužili kao laboratorija u kojoj se kuvao ovaj magijski amalgam. U tom prelaznom periodu, magičari Aleksandrije i Bliskog Istoka slobodno su kombinovali jevrejska anđeoska imena, egipatsku ritualnu čistoću, grčku filozofiju i rani hrišćanski egzorcizam. Testament pokazuje da grimoari nisu nastali kao „izopačenje“ hrišćanske teologije, već kao direktan nastavak te poznoantičke, sinkretističke prakse koja je odbila da se pokori crkvenim dogmama.

Teurgijski koren ceremonijalne tehnologije

Iako moderni magičari često strogo odvajaju teurgiju (produhovljenu, božansku magiju) od goecije (niske, demonske magije), Straton-Kent u ovom tomu dokazuje da je tehnologija grimoara direktno izvedena iz kasnoantičke teurgije. Upotreba specifičnog materijala za talismane, strogi postovi, tajna imena (vavilonski i egipatski „varvarski termini“), crtanje krugova i posvećivanje alata (noževa, pera, pergamenta), sve to potiče iz teurgijskih priručnika i rituala animacije božanskih statua (theurgy / telestike). Grimoari su, dakle, sačuvali visoku ritualnu metodologiju antike, čak i kada su je primenjivali na prividno profane ciljeve (pronalazak blaga, lečenje, ljubavna magija).

Globalna magijska sinteza i zaveštanje

U završnim poglavljima svojih studija, Straton-Kent pravi direktnu paralelu između rituala iz Grčkih magijskih papirusa (PGM), kasnijih grimoara i savremene narodne magije. On upoređuje antički ritual za dobijanje natprirodne pomoćnice od boginje Neftis sa uputstvima iz kasnog francuskog grimoara Tajna crne kokoške (Black Pullet). 

Njegov najveći doprinos savremenom okultizmu leži u uspešnom povezivanju evropske goecijske magije sa afričkim dijasporičnim religijama, pre svega sa afro-brazilskom tradicijom Kimbande (Quimbanda). Straton-Kent je uočio da dok zapadni akademici teorijski raspravljaju o tekstovima iz prošlosti, praktikanti Kimbande u Južnoj Americi danas praktično žive antičku goeciju. Duhovi poput Exu ili Pomba Gira ponašaju se i funkcionišu identično kao antički daimoni ili entiteti iz Grimorium Verum-a.

Naposletku, razmatrajući odnos između goecije i teurgije, on zaključuje da teurgija nije suprotnost goeciji, već njena kasnija, filozofska reinterpretacija. Obe tradicije se u svojoj srži bave praktičnim radom sa duhovima radi postizanja kosmičke harmonije, a poznoantička hijerarhija bića koju je postavio neoplatonista Jamblih (bogovi, demoni, heroji, čiste duše) direktan je predak svih kasnijih renesansnih i kabalističkih sistema.

Džejk Straton-Kent nam je ostavio zaveštanje da magiju ponovo izvedemo iz zatvorenih hramova i apstraktnih mentalnih koncepata i vratimo je u živi pejzaž, među brda, reke, šume i raskrsnice. Spajajući antičkog goena sa savremenim šamanizmom i grimoarima, podsetio nas je da magija ne služi da bi se gospodarilo prirodom, već da bi se ponovo uspostavio zaboravljeni pakt sa živim kosmosom.

Eklektički Put Leve ruke: Tomas Karlson i Crveni Zmaj

Red Crvenog Zmaja, Ordo Draconis at Atri Adamantis (ODAA), ili skraćeno Dragon Rouge, osnovan je 1989. godine u Švedskoj. Izvorno je imao sedam članova, od kojih se ističe ime Tomasa Karlsona (1972), kao glavnog osnivača. Po legendi, siva eminencija ovog Reda i Karlsonov učitelj jeste zagonetan čovek poznat kao Varg, čiji je identitet ostao skriven. Crveni Zmaj sebe vidi kao deo Puta Leve ruke (LHP) i Drakonijanske struje, a svoje učenje temelji na klipotskoj kabali, odinskoj runozofiji, vamačara tantri i tifonijanskoj alhemiji. Oni su svoju doktrinu označili skraćenicom G.O.T.A. Kao jedan od svojih ciljeva Crveni Zmaj navodi postajanje bogom, ali za razliku od drugih crnomagijskih organizacija, njihovi tekstovi i uputstva nisu dostupni široj javnosti. Međutim, o doktrini Crvenog Zmaja se može nešto saznati u knjigama njihovih članova, a delimično i iz intervjua njihovih ostaknutih članova na Jutjubu, zapravo Karlsonovih. U lektiri Crvenog Zmaja, nalaze se autori kao što su Karlos Kastaneda, Julius Evola, Kenet Grant, Niče, Hajdeger, Bergson, Platon, Plotin, ali i Upanišade i Ta te king. Posebno je učenje Keneta Granta uticalo na oblikovanje svetonazora Tomasa Karlsona. To ukazuje na eklektičku prirodu magijske ideologije Crvenog Zmaja.

Švedski istraživač ezoterizma sa akademskih pozicija, Kenet Granholm, opisuje ključan događaj u Karlsonovom životu koji je poslužio kao okidač za osnivanje Crvenog Zmaja. Iako je Karlson još od ranog detinjstva imao neke oblike iskustva okultnog, te je kao tinejdžer počeo ozbiljnije da ulazi u tu oblast, glavna stvar se desila prilikom njegovog putovanja u marokanski grad Marakeš, kada mu je na trgu prišao neki mističan čovek i rekao mu (verovatno na engleskom, što je već simptomatično, mada je moguće i da to uopšte nije bio čovek!): da su stari hramovi pali, a da će se novi hram uzdići, a to će biti Hram Crvenog Zmaja. Kako je prethodno imao neki znakovit san, Karlson je sve to shvatio kao proročanstvo, pa je nakon povratka u Švedsku, sa svojim magijskim saradnicima osnovao Dragon Rouge. U to vreme je već bio pod uticajem starije osobe koja se bavila oblikom jezidsko-tifonijanske magije (uticaj Keneta Granta), kao i pomenutog Varga. Inače, Karlson nije neki opskurni satanista, kako bi neko ko uzgaja nekakve predrasude mogoa pomisliti, nego profesor univerziteta.

Kenet Granholm tumači doktrinu Crvenog Zmaja u osnovnim parametrima kosmosa i haosa, što je središnja tema njihove mitologije. Kosmos predstavlja ispoljene strukture, fizički svet i svesni um. Dakle, kosmos ima svoja ograničenja. Nasuprot tome Haos je bezgraničan, primordijalan i sadrži sve mogućnosti i elemente koji još uvek nisu ispoljeni. Ovo iz daleka podseća na pojmove koje je rabio Karlos Kastaneda, a to su tonal, kao sveukupnost poznatog i spoznatljivog sveta, i nagual, kao beskraj nepoznatog i nespoznajnog. Naravno, haos je u središtu pažnje ovog reda, što je i predstavljeno njegovim glavnim simbolom Crvenim Zmajem. Dakle, haos je Crveni Zmaj, odnosno beskrajni izvor svega. Zmaj je taj koji trasira put maga ka samooboženju. Tako imamo spoljašnjeg i unutrašnjeg Zmaja, skrivenu snagu u čoveku. Onaj unutrašnji Zmaj je kundalini, izvor lične moći stvaranja. Spoljašnji je primordijalni haos i predstavlja sve ono izvna maga. Te dve sile su površno razdvojene a jedan od zadataka posvećenika jeste da ostvari njihovo jedinstvo. 

Granholm ukazuje i da Karlson, kao i Crveni Zmaj, prihvataju Krolijevu definiciju magije, kao oblik nauke koja podleže eksperimentu i proveri, otud njeni pogledi i rezultati nisu dogma. Takođe, Crveni Zmaj prihvata Krolijev pogled na običnu, mundanu (mirjansku) volju i onu istinsku, pravu volju koja odgovara višem sopstvu, esenciji samog maga. Crveni Zmaj svoju magiju ne karakteriše kao crnu nego mračnu, pa prihvatanje tame ne znači biti izopačen i zao. Tama se prvenstveno odnosi na nepoznato. I dalje, u tom smislu oni razlikuju mračnu od svetle magije. Svetla magija se odnosi na baratanje poznatim strukturama kosmosa, u šta spada i praktičarevo svesno sopstvo. Dakle, beli mag cilja da osnaži i uspostavi (ili obnovi) zamišljeni idealni izvorni poredak, dok mračni mag, radeći sa silama haosa, razbija postojeće strukture radi uspostavljanja novih, te čineći to i sam postaje deo novog samostvorenog poretka. To znači da mračni mag ne služi svrsi i planovima nekog boga, već teži da sam postane bog tvorac.

Magija Crvenog Zmaja, po Granholmu, utemeljena je na tri osnovna načela: vizija, moć i akcija. Vizija ima dvostruko značenje. U jednom smislu odnosi se na dublje opažanje koje omogućava praktičaru da posmatra stvarnost na neposredniji način. Ta neposrednost viđenja podseća na viđenje koje je opisivano kod Karlosa Kastanede. U drugom smislu odnosi se na mogućnost posvećenika da zamisli promene koje želi da ostvari. Tako je haos shvaćen kao fluid koji posvećenik oblikuje svojom vizijom. Ta ideja odgovara Levijevom opisu astralnog svetla. Međutim, da bi vizija bila ostvarena neophodna je moć. Tu se stvari komplikuju jer viđenje istinske ili prave stvarnosti daruje moć, ali je i iziskuje. Da bi delovao, magičar koristi moć unutrašnjeg zmaja (kundalini) kako bi obezbedio pristup bezgraničnoj moći onog spoljašnjeg zmaja. Da bi to ostvario mag se oslanja na svoju viziju. Treće načelo, odnosno akcija, jeste izraz magije. Snagom akcije mag ostvaruje svoje vizije. 

Magija, po shvatanju Crvenog Zmaja, nije ograničena samo na obrede i ceremonije, već je svaki svesni čin izraz magije. Ideološki, Crveni Zmaj proklamuje da je cilj njihove magije da posvećenik preuzme kontrolu nad svojim životom i stekne moć stvaranja sopstvene budućnosti umesto da bude stvorenje prošlosti. Dakle, kako u životu, tako i nakon smrti, neće mi biti suđeno na nekakvom Strašnom Sudu ili u Ozirisovoj dvorani, već ću ja sam određivati magnitude mojih destinacija.

Odinska runozofija je u materijalima Crvenog Zmaja opisana kao nordijska i gotička tradicija inicijacije, u čemu je Odin viđen kao mračno demonsko božanstvo i kao uzor koji bi trebalo slediti na putu samooboženja. Po doktrini Crvenog Zmaja, rune označavaju tajne, skrivenu mudrost pa se njihovo proučavanje smatra važnim korakom na putu mudrosti i potrage za moći. Osim Odina, drugo ključno nordijsko božanstvo za ovaj red jeste boginja smrti Hel. Pa ipak, ne znači da fokus na smrti i božanstvima smrti odražava nihilistička stremljenja, već je smrt uzeta kao simbol misterija. Ovde imamo na delu neku vrstu inicijacijske intimnosti sa smrću, što je neophodno radi postizanja besmrtnosti. Crveni Zmaj odbija svaku vezu sa rasizmom i suprematističkim neopaganskim pokretima sa kojima takođe dele svoja interesovanja za rune i nordijsku mitologiju. Dva starija sistema runozofske spekulacije su značajno uticale na Karlsona, a to su Gotička kabala Johanesa Bureusa (Johannes Bureus, 1568-1652) i Utark (Uthark) teorija Sigurda Agrela (Sigurd Agrell, 1881-1937). Inače, tema Karlsonovog doktorirata je Bureusovo delo.

Vamačara tantra igra značajnu ulogu u učenju Crvenog Zmaja jer je vide kao izraz primordijalne tradicije na koju se zapadni LHP naslanja. Podsetimo se da se u vamačari sve posmatra kao manifestacija božanskog, čak i ono što društvo smatra nečistim ili opasnim. Kundalini meditacija, kao praksa u kojoj se unutrašnji zmaj budi i jača, sastavni je deo mnogih njihovih magijskih radova. Granholm kaže da iako je u većini zapadnjačkih interpretacija tantra visoko seksualizovana, pa je otud seksualna komponenta prisutna i u Crvenom Zmaju, ipak seksualna magija se u pisanim materijalima ove organizacije retko direktno povezuje sa tantrom. Granholm ovo posmatra kao pokušaj da se izbegne hiperseksualnost moderne zapadnjačke kulture, i kao opozicija modernim zapadnjačkim prisvajanjima tantre, pri čemu se pristup Crvenog Zmaja predstavlja kao tradicionalniji i autentičniji od New Age tantrizma. Prateći potencijalne uticaje na njihovo interesovanje za tantru, nailazimo na Keneta Granta. Poznato je Grantovo opširno pisanje o tantri koji je predstavlja kao jednu od najprimitivnijih (samim tim i najdrevnijih) ezoteričnih tradicija, posebno u njenom obliku vamačare. Granholm primećuje da se dobar deo Grantove retorike može naći i u Crvenom Zmaju. Još jedan izvor uticaja jeste tradicionalista Julius Evola. Dakle, očigledna je težnja Crvenog Zmaja da se delimično usklade sa tradicionalističkom strujom ezoterizma.

Tifonijanska alhemija Crvenog Zmaja predstavlja više filozofski okvir i nije neposredna osnova za meditativno-magijsku praksu kao ostali stubovi G.O.T.A. Slikovito rečeno, alhemijski proces preobražava ugljenik, kao polaznu materiju, iz njegovog najslabijeg i najporoznijeg oblika, kroz proces stvrdnjavanja i oplemenjivanja, u večni neuništivi crni dijamant. Tifonijanska alhemija tako predstavlja temelj puta mračnog maga ka samooboženju, koji ga u idealnom slučaju navodi da identifikuje svoje više sopstvo ili istinsku volju, oplemeni ga, i na kraju dođe do čiste suštine sopstva (crnog dijamanta). Crveni Zmaj takođe ima alhemijski simbol koji prikazuje pet primarnih nivoa razvoja na koje je podeljen njihov inicijacijski sistem. Fokus tifonijanske alhemije je stari Egipat, kolevka alhemije, pri čemu se posebno spominju bogovi poput Seta, Kefre i Kema (Mina). Veoma specifičan fokus na Seta i Kema otkriva verovatni uticaj setijanizma.

Varg, koga Karlson identifikuje kao važnog ranog člana Crvenog Zmaja, bio je šegrt Ronalda K. Bareta, šizmatika organizacije Setov Hram Majkla Akvina, čiji je visoki sveštenik bio u periodu od 1979. do 1982. godine. Baret je predstavio Xem kao svoju reč eona 1977. godine, potpuno prekinuvši veze sa Setovim Hramom kada je napustio hijerofantski položaj. Kasnije su, kako piše Granholm, neki članovi Setovog Hrama opisali Baretov pristup više kao mističan nego magijski, i zanimljivo je primetiti da je mistični pristup relativno čest u Crvenom Zmaju. Međutim, Granholm pominje da povodom ove teme još jednom možemo uočiti potencijalni uticaj Keneta Granta, čija se posebna grana Ordo Templi Orientisa obično označava prefiksom tifonijanski.

U knjizi Qabalah, Qliphoth and Goetic Magic, Tomas Karlson naglašava da osoba koja želi da praktikuje magiju na način predstavljen u toj knjizi ne mora biti religiozna jer izrazi poput „Bog“, „Satana“, „Nebo“, „Pakao“, u suštini se odnose na univerzalna načela moći. Karlson primećuje da je u monoteističkoj kulturi okretanje mračnoj strani u potrazi za duhovnim iskustvom jednako prokletstvu, ali takav stav nije svojstven svim kulturama, jer neke od njih, poput indijske, nemaju tako jasno izraženu dualnost dobro-zlo. Zato je u indijskoj kulturi, na primer, mesto mračne boginje Kali sasvim legitimno, ali za razliku od religija i kultova svetlosti koje tvrde da su namenjene svima, mračni put nije namenjen svakome. Mračni put sa sobom nosi određene rizike. Mračni vid kabale, koji predstavlja temeljnu doktrinu Crvenog Zmaja, očigledno je shvaćen lurijanski, budući da klipotski aspekti ilustruju veliki i stari otpad kako ljudske psihe, ili psihe aspiranta, tako i samog univerzuma. 

Karlson tumači suštinu LHP iz kabalističke perspektive povezujući to sa legendom o padu čoveka, odnosno o izgonu iz Rajskog vrta. Pre nego što se taj mitski događaj uopšte odigrao, idealno stanje ljudskog bića predstavljeno je simetričnim oblikom dijagrama Drveta života sačinjenim od deset sefirot, odnosno sfera emanacije univerzuma. Nakon pada, vrhovna trijada se izdvojila čime je otvoren ambis između božanske i ljudske sfere, odnosno između duhovnog i materijalnog sveta. Taj ambis moderni okultni kabalisti nazivaju i lažnom sefirom Daat, što se sa hebrejskog prevodi kao znanje. U idealnom stanju, kako kaže Karlson, Daat je bio jedna od sefira, dok poslednje sefire Malkut (kraljevstvo), koja predstavlja materijalni svet, nije ni bilo. Na dijagramu idealnog Drveta života koje predstavlja mikrokosmos i makrokosmos pre pada, ono što je sada središnja solarna sefira Tifaret (lepota), nije bila pozicionirana u središtu šeme. Nije bilo središnjeg sunca već dva sunca, pri čemu je Daat predstavljao više sunce, nevidljivo, odnosno Crno Sunce. Arhanđeo Mihael vladao je suncem nižeg dela sveta oličenim sefirom Tifaret, dok je Samael (Lucifer) vladao višim suncem, odnosno sefirom Daat. Nakon pada, Lucifer-Daat, koji je bio veza između božanskog i ljudskog, postao je prepreka, odeljenost, a ljudsko biće je iz lunarne sefire Jesod / temelj, palo u fizički svet. Tako je stvorena sefira Malkut. U aktuelnom poretku Drveta života Daat je mesto u kome je Lucifer ustanovio Pandemonium. Karlson naglašava sličnost između kabalističkog koncepta Daata sa nordijskim Gnipahalanom, dverima koje vode ka Nifelhejmu, obitavalištu mračne boginje Hel.

Karlson takođe usvaja ideju da zmija u Rajskom vrtu nije Lucifer nego Lilit, po apokrifima prva žena Adamova, ali i sumerski demon oluje. Lilit je, kako Karlson kaže, takođe povezana sa Drvetom znanja, odnosno sefirom Daat. U četvorodelnoj strukturi Božjeg imena (Otac, Majka, Sin, Ćerka), Lilit korespondira konceptu Ćerke, s tim što je u izvornoj šemi Drveta života pre pada, redosled sukcesije išao ovako: Otac je Hokmah (mudrost), Majka je Binah (razumevanje), Ćerka je Daat, Lilit (znanje), a Sin je Tifaret, Adam (lepota). Takođe, Karlson usvaja stav da je Lilit oblik Šekine, odnosno mističnog Božjeg prisustva, a neki bi rekli ženski aspekt tog istog Boga. Po nekim kabalistima, Šekina kao Božja nevesta, ujedinjena sa Bogom je sjajna i blaga, ali ukoliko je odeljena postaje opaka, mračna i destruktivna. Takođe, po Karlsonu, Lilit je analogna grčkoj Sofiji, odnosno indijskoj Šakti i Maji. Kao posledica antropokosmičke katastrofe jer Lilit nije htela da pristane na submisivnost spram Adama, odnosno znanje nije htelo da se stavi u funkciju lepote, Lilit je prognana u pustinju, a Adam je dobio novu ženu Evu (Malkut, kraljevstvo). Za obične ljude Lilit je vampirska sila, a za adepte LHP ona je inicijator koji vodi ka mračnoj iluminaciji. Ona ne rađa već je opisana kao daviteljka dece, pošto sile plodnosti usmerava ka ambisu, a što je obitavalište Lucifera.

Čitava ova kabalistička epopeja ima ulogu da naglasi osnovne premise mitologije i demonologije Crvenog Zmaja, jer je fokus njihovog rada upravo demonska anti-struktura Drveta života znatnim delom shvaćena po načelima kabalističke doktrine Isaka Lurije. Zapravo, ta anti-struktura oponaša izvornu strukturu i sledi njena organizaciona načela ali u izopačenom obliku. Pošto je ta doktrina veoma složena i prevazilazi okvire ovog teksta, neću ulaziti detaljnije u njeno obrazlaganje. Važno je naglasiti prirodu klipota kao ostatke procesa Božjeg stvaranja. Izgleda da i Karlson usvaja pretežno gledište kabalista da je neuravnotežena aktivnost marcijalne sefire Geburah (strogost) izvor nastanka klipota čiji se svet naziva Sitra Ahra (druga strana). Ipak, imajmo na umu da kabala prepoznaje Desnu stranu: Sitra de-Keduša, koja pripada Bogu, dok je Leva, odnosno Druga strana, ona koja pripada stranim, tj. paganskim bogovima kojima Jevreji (a kasnije i hrišćani i muslimani) odriču božanstvenost pripisujući im demonsku prirodu. Vladari klipota su Samael i Lilit, a takođe postoji i kabalistička klasifikacija klipota po šemi anti-strukture Drveta života. Kao što imamo anđeoske i arhanđeoske hijerarhije, tako imamo i hijerarhije (ili izopačenja hijerarhije) klipotskih entiteta. Zapravo, u opadajućem nizu od viših ka nižim anti-sefirama raste gustina i nečistoća klipotskih entiteta.

Tomas Karlson

Tradicionalni kabalistički put, odnosno Put Desne ruke, teži obnovi izvorne harmonije između čoveka i Boga, dok LHP posvećenik produbljuje taj pad, odlazi još dalje od drugih prirodno palih ljudi, kako bi dostigao individualno božanstvo. To je, kaže Karlson, put drakonijanske discipline, čija je osnova prizivanje sila tame i uništenja kako bi se presekla veza sa Bogom. Put Desne ruke ima potrebu za mesijom kako bi ovaj sačinio most preko ambisa, odnosno preko Daata, do božanske trijade na vrhu Drveta, preko kojeg adepti te staze mogu preći. Taj put vodi kroz solarnu sefiru Tifaret. Put adepta LHP je složeniji. Taj put, po Karlsonovom tumačenju, vodi dalje od Drveta života ka Drvetu znanja, onom koje je Bog zabranio Adamu i Evi. Put adepata svetla vodi ka jedinstvu sa Bogom, dok put adepata tame vodi iza ili mimo Boga. Po kabali, dva osnovna načela univerzuma su posude (forma) i božansko svetlo (energija). Prilikom procesa stvaranja sveta neke posude su se polomile i tačno 288 iskri božanske svetlosti su propale u bezdan. Te iskre su pali anđeli koji egzistiraju u ambisu kao luciferska svetlost. Adept LHP, objašnjava Karlson, traga za tim iskrama kako bi dosegao znanje koje će ga načiniti bogom. Te iskre su sjajni Zmaj, odnosno Lucifer, koji stoji u središtu Pakla.

Adepti svetla, odnosno Desne ruke, uzgajaju nadu da će vaskrsnuti u svetlosti, odnosno na nebesima. Za razliku od njih, adepti tame tragaju za pristupom Drvetu znanja. Taj rad je, po Karlsonu, adekvatan alhemijskom radu na stvaranju Eliksira Života i Filozofskog kamena, što je posao stvaranja originalnog Drveta života koje podseća na dijamant. Dakle, LHP, po Karlsonu, vodi čoveka do njegovog novog rođenja sa kojim postiže znanje te postaje poput boga, baš kao što je Zmija rekla Adamu i Evi.

Ključan korak do novog rođenja Karlson vidi u inicijaciji, a u njegovom smislu, reč je o inicijaciji u klipotski svet. On se poziva na jeretična kabalistička učenja  po kojima istinska inicijacija i prosvetljenje mogu biti dostignuti kroz klipotsko carstvo. Karlson posebno ističe da ulazak u svet klipota može dovesti posvećenika u kontakt sa spoljašnjom tamom izvan univerzuma. Klipotska inicijacija na jedan sistematski i organizovan način omogućava posvećeniku da radi sa silama haosa i tame. Te sile su ženske prirode, za razliku od sila sa kojima rade adepti svetla, a koje su muške. Te ženske sile su primordijalne i znatno starije nego maskuline sile svetlosti. Zapravo, za iniciranog adepta LHP, po Karlsonu, tama beskraja je skriveno svetlo, beskonačno sjajnije od sjaja bogova, ali ga opažamo kao tamu. Ovaj detalj je zanimljiv, pa ću napraviti malu digresiju kako bih produbio razumevanje odnosa svetlo-tama u kontekstu demonologije LHP.

Karlson, tumačeći klipotsku kabalu i njenu vezu sa goecijskim demonima, kaže da demoni Belial i Belzebub predstavljaju vezu između ljudi i demona i zato su oni od velike važnosti za adepta tame. U klipotskoj kabali oba ova demona su povezana sa Gagielom, klipotom druge po redu sefire na Drvetu života – Hokmah (mudrost). Belial je mračna personifikacija Ain Sofa, odnosno vela beskrajne božanske svetlosti postavljene iznad prve sefire Drveta – Keter (kruna). Kao takav, kaže Karlson, Belial ima vlast nad Gagielom i on objedinjuje njegove snage pod sobom pojavljujući se kao mračni ljudski zmaj koji negira Reč, Logos, odnosno Boga. Belial se ukazuje kao dva anđela velike lepote u ognjenim kočijama objavljujući da je on prvi među anđelima koji je pao. U Knjizi Postanja pominje se da je Bog, pre nego što ih je uništio, poslao dva anđela u Sodomu i Gomoru, mitska mesta povezana sa obožavanjem Beliala. Možda ovo nema veze, ali ova slučajnost je svakako indikativna za ovu temu. Karlson kaže da na nivou Hokmaha, adept svetlosti postaje jedno sa Božjom Reči i izgovara je još jednom, dok za razliku od njega, adept tame formuliše reč tišine koja otvara prolaz ka drugom univerzumu, u kome nema Boga, dodao bih. Gagiel je, kaže Karlson, oblik crnog svetla, odnosno mračni impersonalni odraz Ain Sofa kroz koji se klipoti ispoljavaju kao sila suprotstavljena stvaranju.  

Već sam rekao da inicijacijska šema Crvenog Zmaja ima jedanaest stepenova, koji su strukturisani u poretku 1+9+1. Prvi korak se odnosi na otvaranje kapija tame nakon čega sledi devet koraka, što korespondira sa devet nivoa Odinovog posvećenja u tajne runa. Ti stepenovi vode posvećenika ka srcu tame i njegovog preobražaja u mračno božanstvo. Po doktrini Puta Desne ruke adept teži vraćanju u prvobitno nevino stanje, pre nego što je čovek jeo sa Drveta znanja. Adept LHP, kaže Karlson, teži ka ispunjenju potrage za znanjem, a što vodi u nepoznato.  Poslednji jedanaesti korak vodi ka dostizanju apsolutne misterije izvan granica univerzuma. 

Stepenovi inicijacije Crvenog Zmaja:

1* Lilit / kapija nepoznatog;

2* Gamaliel / mračni snovi, veštičarstvo, mračna boginja, misterije mračnog Meseca;

3* Samael / filozofija LHP, mudrost ludila;

4* A’arab Zaraq / luciferijanska magija, tamna strana Venere, eroto-misticizam i put ratnika;

5* Tagirion / prosvetljenje noćne strane, Crno Sunce, jedinstvo Boga i Zveri;

6* Golahab / Ragnarok, aktivacija Sorata, magnetizam požude i patnje;

7* Ga’agšeblah / viši nivo eroto-misticizma, pripreme za prelazak ambisa;

8* Satariel / otvaranje oka Lucifera - Šive – Odina, načelo Zmaja;

9* Gagiel / osvetljavanje luciferijanske zvezde;

10* Taumiel / ispunjenje obećanja koje je dala Zmija, božanstvo;

11* Taumiel / crna rupa, iskorak ka novom stvaranju, univerzum B; 

Ako sam dobro razumeo Karlsona, on ovde ukazuje da se adept jedanaestog stepena može naći u položaju kosmotvorca, odnosno da stvori sopstveni univerzum u kome će on biti bog. Ta ideja ima nečeg solipsističkog u sebi.

Klipotski tuneli su takođe bitna stavka u doktrini Crvenog Zmaja. Oni predstavljaju dvadeset i dve klipotske verzije staza koje na šemi Drveta života povezuju deset sefira, od kojih svaka staza odgovara po jednom slovu hebrejskog alfabeta. Te klipotske staze nazivaju se tuneli i oni povezuju klipotske svetove. Nazivi i atribucije tunela vode poreklo od Alistera Krolija, a što je popularizovao Kenet Grant kao Setove tunele. Takođe, treba naglasiti da neokabalistička spekulacija te tunele, i uopšte klipotsko sefirotsko Drvo, smešta u neodređeni kosmo-mitološki period nakon involutivnog preobražaja prvobitnog uravnoteženog i simetričnog Drveta života. Dakle, klipotsko Drvo je posledica pada i njegova struktura obrnuto odražava Drvo života kakvo ono jeste nakon tog događaja, (a ne kakvo je ono bilo u svom idealnom obliku). Neću se ovde baviti opisom čitave te strukture, samo ću istaknuti da kao što se adepti Puta Desne ruke uzdižu stazama Drveta života, tako se i adepti LHP kreću kroz te tunele. Crveni Zmaj ima uputstva za kretanje svakim pojedinačnim tunelom.

Podsetiću na jedan zanimljiv detalj kod Kastanede. Naime, ljudska bića viđena kao energija imaju jajast oblik koji je nekada bio sferičan. U nekom neodređenom trenutku u prošlosti taj oblik je promenjen pod uticajem spoljašnjih sila koje su došle iz naguala. Posledica toga je involucija, odnosno novo ontološko stanje ljudskih bića sa, hajde da tako kažem, lošijim performansama. Po okultnoj kabali Daat je tada pao u materijalnost postavši Malkut, ostavivši za sobom prazninu. Ljudi su iz rajskog Jesoda proterani u materijalnost. Taj detalj priziva ideju dvojnika, odnosno onaj aspekt ljudskog bića koji odgovara toj praznini. Ne samo kod Kastanede, nego i u mnogim ezoterijskim školama prisutan je fenomen dvojnika, koji je opisivan kao više kao uspavana potencija, a što tek čarobnjaci uspevaju da probude i koriste. Načelno, LHP je takođe fokusiran na radu sa dvojnikom, ali moram pomenuti da je i kod Kastanede sam dvojnik prirodno povezan sa mračnom stranom. Možda je uspavanost dvojnika u nekoj vezi sa padom.

Tomas Karlson klasifikuje tri osnovna pristupa prizivanja goecijskih demona: ortodoksni, ahetipski i crnomagijski. Ortodoksni način doslovno sledi uputstva iz grimoara, a što rezultira efikasnošću zbog zahvaljujući drevnosti i oprobanosti ovog načina. Međutim, ovakav metod često iziskuje složene uslove, nabavku specifičnog materijala, što poskupljuje i komplikuje magijsku praksu. Arhetipski pristup zasniva se na ideji da goecijska magija nije vezana samo za jedan jezik ili tip religije, već se njeni elementi izgrađeni na osnovu arhetipa koji se mogu naći u mnogim tradicijama. U ovom pristupu nije neophodno koristiti hebrejska slova ili biblijske reči. Dakle, može se izaći iz simboličke matrice judeo-hrišćanstva i upotrebiti enohijanska ili grčka slova, rune itd. Na taj način, Karlson govori i da mogu biti korišćene inkantacije koje je mag sam osmislio. On tu stavlja ogradu da je goecijski sistem zasnovan na složenom simboličkom mehanizmu, pa bi arhetipski pristup iziskivao veliko iskustvo i znanje operatora. 

Karlson takođe pominje crnomagijski način prizivanja na osnovu načela LHP. Taj metod je riskantan i zahteva veliku samokontrolu. Standardna preporuka jeste da osoba koja priziva stoji u magijski zaštićenom krugu, dok je za pojavljivanje demona predviđen trougao izvan tog kruga. Crni mag ne koristi krug i trougao,  već se suočava sa demonom kao jedan od njih, što neretko rezultira, kako kaže Karlson, iskustvom erotske prirode. Prilikom čuvene Krolijeve magijske avanture prelaska bezdana, odnosno suočavanja sa moćnim demonom Horonzonom u alžirskoj pustinji 1909. godine, njegov pomoćnik Viktor Nojburg je sedeo u krugu, dok je sam Kroli bio izvan. Time je Kroli izložio sebe demonskom prisustvu, što je postupak istovetan ovom što je opisao Karlson. Kroli je u toj situaciji delovao kao istinski crni mag, iako je procenjivanje prirode njegovog magijskog dela sa stanovišta podele na Levu i Desnu, crnu i belu stranu, protivrečno.

I kod Karlsona ritualna praksa prizivanja nije jedini način kontaktiranja sa demonima. U tu svrhu može poslužiti i goecijska meditacija. Taj oblik rada uključuje korišćenje sveća i odgovarajućih mirisa koji odgovaraju targetiranom demonu. Nešto slično postoji u vudu praksi. Praktičar sedne za sto koji mu služi kao oltar, upali sveću odgovarajuće boje, obezbedi insense, kao i nacrtani sigil na parčetu papira, nekoj tkanini ili ga ureže na metalnoj pločici. Tom prilikom ime demona služi kao mantra, i dok ga izgovara praktičar se koncentriše na plamen sveće, a potom zamišlja sigil. 

Drugi način je nacrtati sigil na papiru, nabolje u crnoj ili boji koja odgovara planetarnoj prirodi demona i fiksirati ga pogledom. Nakon određenog vremena preporučuje se da praktičar zatvori oči i posmatra sigil unutrašnjim vidom, pošto će se unutar oka stvoriti negativ objekta u koji je prethodno netremice fiksiran pogledom. Da bi se pristupilo tom metodu potrebno je prethodno usavršiti praksu fiksiranja. I u ovom slučaju ime demona može poslužiti kao mantra. 

Treći metod je aktivna vizuelizacija opisanog oblika pojavljivanja demona, što naravno podrazumeva dodatne uslove i razvijenu moć imaginacije. Ovaj deo podseća na mnemotehničke metode, kao i na metod vizuelizovanja astroloških predstava radi povezivanja sa duhovima dekana, planeta, zvezda, o čemu se može pročitati u radovima renesansnih magova, a koji se oslanjaju na srednjovekovni arapski magijski spis posvećen talismanskoj astromagiji preveden pod naslovom Pikatriks (Picatrix).

Četvrti metod jeste priziv demona u snu za šta je potrebno načiniti demonom sigil na odgovarajućem materijalu i staviti ga ispod jastuka. Sobu je potrebno ispuniti adekvatnim mirisima a na čelo pričvrstiti kristal korespondentan demonu koga želimo da prizovemo. Peti metod je napraviti i stalno nositi sa sobom amulet sa sigilom demona. Svi ovi metodi nisu jedinstveni, već su svojstveni mnogim magijskim tradicijama. Opisani načini takođe služe svrsi stupanja u kontakt sa bilo kojom vrstom entiteta, demonskih, anđeoskih, elementarnih itd.