Radikalno zlo u službi revolucije

Jean Delville

„Čovek je radikalno biće, sa sposobnostima boga. Njegove moći se ne razvijaju zabranjivanjem i potiskivanjem, već hrabrošću i u slobodi. Užasan je svet koji je čovek stvorio….“

Džon Vajtsajd Parsons, Sloboda je dvosekli mač

Sasvim je u skladu sa današnjim mentalitetom tvrditi kako zlo ne postoji i da nema dobrih i zlih ljudi nego samo drugačijih. Dakle, zlo ne postoji, ali time nismo rešili naše probleme. Nema metafizičkog zla, a svako ispoljeno zlo je relativno, odnosno stvar percepcije i pogleda na svet. U današnjem svetu nema mesta takvom manihejskom svetonazoru, izuzev u politici, ali tu je reč o banalnom zlu. Pa ipak, ako se osvrnemo oko sebe vidimo uništenje velikih razmera, vidimo ispraznost, brutalnost i nedostatak saosećajnosti u svim vidovima iskustva. Reklo bi se da je reč o posledicama nedostatka svesti, te da je problem u beslovesnim ljudskim bićima a ne nekakvim opskurnim arhidemonima, satanama i ahrimanima. Sva je odgovornost na čoveku, ali imajmo na umu da je čovek, kao što može biti i uglavnom jeste, mediokritet, što ga čini opasnom zverkom.

Međutim, ljudsko biće može biti radikalno drugačije. Hoćemo li i vođu genocidnih fanatika smatrati drugačijim, ali u suštini dobrim, jer je u pitanju ipak čovek? Nije li svaki čovek rođen dobar, odnosno nevin, samo ga je pogrešno vaspitanje, trauma u detinjstvu i represivna kultura upropastila? Hoćemo li baš svako ljudsko biće smatrati mikrokosmosom, zvezdom, pa čak i onda kada taj predstavlja agens neprijateljskih okultnih sila? Hoće li takav biti zao ili barem loš, ili ćemo se i dalje držati toga da je taj neutralno i korektno drugačiji, ali u biti jednak ili ravnopravan sa ostalima, a ne uljez, neprijatelj kojeg bi možda najbolje bilo ukloniti sa lica zemalje? Možemo biti fini i upotrebiti kakav drugačiji izraz tipa psihopata, sociopata, u svakom slučaju nešto empirijski merljivo, ideološki prihvatljivo, nešto što se može izlečiti, popraviti ili preduprediti ispravnim društvenim inženjeringom, ali to ne utiče na krajnji ishod.

Svaki okultista mora imati u vidu postojanje bića koja se samo spolja čine kao ljudska a da u suštini to nisu. Postoje oni koji merilima vulgarne nauke jesu ljudska bića, ali merilima okultne nauke nisu, nego je reč o bićima drugog nivoa koja su došla do ljudskog ovaploćenja. Ta bića mogu biti ovakva ili onakva, dobronamerna ili bezazlena, ali takođe mogu biti i predatorska. Sa druge strane imamo i ljudska bića koja su potpala pod vlast predatorskih okultnih entiteta ili su prosto zaposednuti. Dakle, imamo više nivoa raznorodnosti u okviru ljudskog obličja. Ove tvrdnje u današnje vreme zvuče fantastično, imaginativno, petparački ili sumanuto, ali svako ko baštini nematerijalistički pogled na svet ne bi trebalo olako da odbaci takve mogućnosti budući da svako napredovanje iza materijalne koprene otkriva jednu drugačiju stvarnost. 

Skeptik bi rekao da je u pitanju galopirajuća uobrazilja, halucinacija izazvana nekim objašnjivim uzrokom, ali problem je u tome što vulgarni pogled na svet ono što vidi imaginacija ne smatra stvarnim. Naravno, nečijom imaginacijom se može manipulisati ali mora se priznati da su mogućnosti imaginacijskih uvida praktično neograničeni te mogu obuhvatiti i ono što se ne može objasniti. Istina je da onog što nije prošlo kroz čula nema ni u imaginaciji, ali takođe je istina i da imaginacija u određenim slučajevima može biti čulo, a može i prethoditi sadržaju koji će tek proći kroz čula. Za moderni svet ne postoji nikakav duh, bog ili bogovi, ništa izvan čula, a ako nešto postoji izvan čula to se ne može svesno opaziti, kao što ne čujemo zvuke ili ne vidimo svetlost ispod i iznad opsega naše uobičajene frekvencije opažanja. 

U cilju ovog teksta, koristiću pojam zla kao zbirnu imenicu ili pridev kojim obuhvatam silu (i njene nosioce) čija ja je namera da uništi svetlo u čoveku, da uništi život, da nanese patnju, da rastrgne dušu, istrebi čovečanstvo. Nema smisla da takvo načelo imenujem nekim poznatim pojmom iz religije ili mitologije, ali podrazumevam nešto u toj meri čudovišno da ne trpi nikakve kompromise naročito ne sa ljudskim elementom i njegovom suštinom. Dakle, reč je o ontološkom neprijatelju svega što ljudi jesu i što mogu postati. Naravno, uvek će biti legitimno zauzeti stav kako je i to nešto radikalno neprijateljsko takođe izraz nečeg drugačijeg, ali to ne utiče na činjenicu njegove suštinske smrtonosnosti spram nas. Grubo rečeno, zlo je ono što teži da nas uništi, a nešto nas i te kako teži uništiti, te kako god to nazvali, time ne rešavamo taj problem. Nešto nas i dalje uništava. Zašto to onda ne bi bilo zlo? Zlo je otud predatorska i zlonamerna fatalna drugost.

Neko bi se mogao zapitati, zašto bi smrt bila loša, negativna, zla? Navodno, smrt je promena koja nas vodi ka drugačijem, ka novom životu, jer biće ne može prestati da postoji. Mogao bih se složiti sa tim, ali takođe takvom gledištu može se suprotstaviti pitanjem koje isključuje promenu već samo ništenje, brisanje, pretvaranje u ne-biće. Oni bi rekli da je to nemoguće, ali tu već ulazimo u nategnutu spekulaciju. Ovde pretpostavljam silu koja je oličenje potpune smrti, nešto poput druge smrti, večne smrti koja ne ostavlja nikakvu mogućnost reinkarnacije, bitisanja na nekom drugom nivou u drugosti ma kakva ta drugost bila. Pretvaranje bića u ne-biće jeste način delovanja takve sile. To već nije nezamislivo niti nemoguće. Jedini je problem terminološke prirode. Takvu silu nazvao bih esencijalnim zlom. Otud bi pojam dobroga predstavljalo esencijalno životvorno načelo. Tako dolazimo do dualizma nalik jinu i jangu. 

Naravno, opet bi neko rekao kako je neophodno uravnotežiti suprotstavljene težnje u vlastitom biću, uspostaviti balans. Tačno je to. Ali, dozvolite da upitam kako to učiniti? Kako se postiže ta ravnoteža? Na tom pitanju možemo zube polomiti i istupiti mačeve mlateći se oko toga koji je metod ispravan, odnosno bolji, ili zauzeti mediokritetski stav kako je svaki metod koji vodi tom cilju dobar te da svako radi onako kako njemu najviše odgovara. Ima li gore močvare od toga? Ovde ukazujem na opciju radikalnog delovanja. Ravnoteža se postiže njenim narušavanjem. To je načelo revolucije. Narušavanje ravnoteže podstiče delovanje narušenih načela, a to je ono što želimo. Želimo uragan a ne mirno more. Želimo rat a ne mir, jer revolucionarna promena je moguća jedino u uslovima rata. Međutim, valja u tome postupati mudro.

Dobro i zlo su, kako sam pročitao negde, dvojni ispljuvak duše, pa bi stoga trebalo ekonomisati sa dobrotom, s obzirom da mala dobrota izaziva malo zlo, a velika dobrota veliko zlo. Zato smatram, u praktičnom smislu, da se protiv zla, kakvo god ono bilo, može boriti na samo jedan način: ne boriti se! Ovladati zlom, ima smisla. Plastično govoreći, ako je zlo u Vatikanu, efektno je postati papa ili kakav prvi sekretar. Ako je zlo na finansijskom tržištu, postanite glavni berzanski tajkun. Ako je zlo u vladarskoj rezidenciji, uselite se u nju. Ako je zlo u nekakvim tajnim komisijama, komitetima i neformalnim kružoocima, budite glavni na njihovim sastancima. Ako je zlo možda u najvećoj masonskoj loži, postanite njen majstor. Ako je zlo u vlasti, osvojite vlast. Ako je zlo u novcu imajte ga najviše, ili pak kontrolišite njegove glavne tokove. Ako je zlo u moći, budite najmoćniji. Ako je zlo na Mesecu, idite na Mesec. Ako je zlo u Paklu, postanite gospodar Pakla. Ako je zlo u zlu, postanite zlo. Dakle, infiltracija a ne konfrontacija. To je način rada revolucionara.

Efikasan pokret otpora se ne nalazi izvan nego unutar sistema protiv kojeg se bori. Gde god videli neko zlo, idite tamo, ovladajte njime. Nemojte ogoljavati i raskrinkavati zlo. Što je ogoljenije ono je sve veće. Ne uvećavajte zlo time što ćete izigravati pravednike i mučenike. Ono to i hoće, jer je krajnje pragmatično. U tu svrhu ono će glumiti samo sebe. Ako smatramo da zlo ima rogove, ono će ih staviti, ali onda nećemo biti u stanju da to isto zlo prepoznamo tada kada rogove skine. Eto zadatka za posvećenike revolucije katastrofe: ovladajte zlom! Postanite zlo. To jeste borba, ali nije borba protiv zla, već borba u kojoj vam je ono partner, dok ste vi sami sebi protivnici. Učinite zlo vašim saveznikom jer vaš neprijatelj ste vi sami, odnosno vaš um. Ako ste ovladali zlom u sebi, ovladati zlom u institucijama, zlom u svetu, nije nikakav problem.

Sa praktičnog stajališta uvek možemo odrediti ili prepoznati zlo. Možemo reći, ovaj čovek je zlo, ovi ljudi su zlo, oni prizivaju zlo. Na fizičkom planu reći ćemo kako je zlo recimo kakav otrovni i smrtonosni agens. Na nivou metafizičkog uvek možemo reći za neki fenomen da pripada kategoriji zla, pa su otud zli oni ljudi koji se svrstavaju iza tog fenomena. Atavistički, zar ne? Ukoliko se malo udaljimo, odnosno kada produbimo tačku gledišta, onda se nađemo na stajalištu nekog „pozitivnog“ maniheizma pa uviđamo kako je zarad potpunosti i komplementarnosti sveta neophodno postojanje ahrimanskih sila, jer takav je red stvari. Onda se u toj mentalnoj poziciji uzdižemo, oštreći naše spoznajne moći i upinjući ka vrhu trijade iz koje se generiše „poznavanje dobra i zla“. Vrh te trijade ukazuje na nevinost. Na primer, Adam i Eva bili su nevini sve dok nisu spoznali dobro i zlo jedući plod sa Drveta znanja. To znanje je sposobnost razlikovanja stvari i ustanovljavanje diskriminacije. Likovi iz biblijske priče spoznali su zlo jer ono se očitava u odsustvu dobra. Moć diskriminacije ih je udaljila iz učešća u večnom životu. Nevinost nema neprijatelja, nego je neprijatelj taj koji nema nevinost.

A kako biblijska priča dalje ide, patnja sustiže prvobitni ljudski par ne samo zbog osude na bitisanje u mukotrpnom zemaljskom životu, nego pre svega zbog gubitka nediferencirane nevinosti. U toj nevinosti prepoznajemo načelo dobra. Odsustvo tog načela znači gubitak prvobitne nevinosti. Nevinost možemo posmatrati kao stanje volje koja je usklađena sa božanskom, pa onaj ko je nevin nije svoj nego Božji. Otpadanje od Boga je akt inicijacije zla: gubitak nevinosti. U tom smislu, čovek može zapasti u potpunu anti-nevinost, odnosno drugačiju ne-vinost a to je nevinost zaposednutog ahrimanskim entitetom, tj principom radikalnog zla. Da se razumemo, jer već čujem škrgut zuba, kada kažem „Bog“, kao što sam već naglasio, pre svega mislim na životni i životvorni princip a ne na čudovište koje su stvorili ljudi nazvavši ga tim imenom. Biti opsednut Bogom, odnosno nevinost-u-Bogu, prepoznaje Božju volju u svemu onom šta radi, odnosno prepoznaje Božju volju kao sopstvenu, a u krajnjoj liniji te spoznaje sebe vidi kao Boga. Isto tako, onaj opsednut radikalnim zlom, ne samo što ne prepoznaje uticaj dijabolične sile, niti je prepoznaje kao sopstvenu, nego ne prepoznaje ni samog sebe, budući da prepoznaje sve drugo u potpunoj međusobnoj odeljenosti koja se proteže i na njega samog uništavajući celovitost njegovog bića, odnosno njegove zvezde. Veoma je teško takvom čoveku da sačuva koherentnost svog uma i svesti. Tako ahrimanska sila potpuno uništava ljudsko biće. Ne može se neko poistovetiti sa ne-bićem a da sam ne postane ne-biće. 

Radikalno zlo je delatno načelo ne-bića, ono koje se kao takvo ispoljava u univerzumu. Radikalno zlo možemo osloviti, imenovati, prizvati, usmeravati, kontrolisati ili postati njegova žrtva. Radikalno zlo je inteligencija diskriminacije i kao takvo je u korenu patnje. Ako sam već upotrebio izraz zlo, onda ću kakvog konkretnog nosioca zla nazvati đavolom iako se sa mnom neće složiti ne samo oni koji ne veruju u đavola nego i oni koji tu ideju smatraju najobičnijim đubretom. Međutim, takvima bih skrenuo pažnju da kada u ovom slučaju, upotrebim izraz đavo, ne mislim na ono što se pod time uobičajeno podrazumeva. Mislim da sam ovde u priličnoj meri objasnio šta podrazumevam pod radikalnim zlom, pa otud u tom ključu valja posmatrati konkretnog nosioca tog zla. U praktičnom smislu đavo nije nešto što ne postoji nego nešto što ne bi smelo da postoji. Dakle, reč je o privremenoj konfiguraciji ne-bića u univerzumu, privremenom uvođenju u postojanje nečeg što ne postoji, uz pomoć energije poreklom od žive tvari. Pomoću tog privremenog i ograničenog ovaploćenja mag-revolucionar ostvaruje određene promene u skladu sa načelima revolucije.

Revolucionar nije ono što je Kroli podrazumevao izrazom „crni brat“, ali nije ni „beba bezdana“, već nešto treće. Revolucionar je onaj koji čeka na pragu, nazvao bih ga lavkraftovskim imenom Ktulu, u nedostatku boljeg izraza kojim bih ga opisao. Ktulu (crna mumija) je taj koji stoji na samoj granici prelaska iz bića u ne-biće u inkubaciji do svog povratka sa te granice u samo središte bića. To je neko poput izgnanog boga koji će se vratiti. Revolucionar-mag svojim delovanjem obnavlja svet (sličnost sa procesom kabalističkog tikuna) a što podrazumeva povratak izgnanika. Šta to čeka ili koga čeka revolucionar jeste sila koja će ga prevesti preko ponora u apstrakciju. Velika kurva magijskog sestrinstva koja procesom invaginacije tka magijski lanac oko nosioca revolucije jeste živući ženski aspekt izgnanog boga, njegova živa i prisutna šakti koja stoji na raspolaganju adeptu revolucije. Njeno sestrinstvo je veštičji ženski svet u koji nijedan muškarac ne može imati uvid osim ukoliko ne postane žena magijskim putem, a ne veštački, hormonski i hirurški.

Kao što sam već naglasio, svrha radikalnog zla jeste uništenje svesti i svetlosti. Nosioci radikalnog zla teže da zagospodare svim bićima pretvarajući ih u ne-biće, a što posledično uzrokuje uništenje svekolikog života. Ideja Božanske revolucije katastrofe jeste otpor tom zlu kroz potpunu kolaboraciju. Otpor je moguć jedino kao individualan napor, usmeren ka naizgled sebičnom samospasenju bez imalo obzira ka boljitku drugih. Svaki altruizam u očima revolucionara čist je nusproizvod, kolateralno delovanje i ništa više. Dakle, ukoliko neko spasi svet biće to uzgred. Mesija Božanske revolucije katastrofe nimalo nije zainteresovan hoće li ga pratiti neko ili neće. Revolucionari su tu da prouzrokuju njegov dolazak te da ga u pravom trenutku prepoznaju. Mesiju, kao i njegove revolucionarne preteče, ne tiču se sreća ili patnja drugih. Tuđe sudbine daleke su i strane. On je lovac, a ljudi su plen. Svako ljudsko biće je na ovaj ili onaj način plen posvećenog revolucionara, baš kao što je to u slučaju mesije revolucije. Revolucionar ne vidi bića nego samo kaleidoskop.

Božanska revolucija katastrofe iziskuje kosmičku usamljenost onih koji su joj posvećeni. Revolucionar jeste ambiciozan, ali je ta ambicija metafizičke prirode i nema svoju svetovnu stranu. Svetovno je profano, kao što je profano sve ono što je nekada bilo sveto. Revolucija neće vršiti obnovu svetog, neće raditi na sakralizaciji onog što je nekada bilo sveto pa se u međuvremenu profanisalo. Uzmimo za primer instituciju porodice. Samim tim što neko ima porodicu, pruža dovoljan razlog da mu se ne da revolucionarna moć u ruke, budući da je porodica odavno profanisana institucija. Iz perspektive revolucije, porodica je postala inkubator profanizacije i primitivizma. Parazitska društvena moć se prenosi sa kolena na koleno, porodičnim nasleđem. Porodice uspostavljaju klanove i klike, a ovi stvaraju nomenklature. Naposletku, vukovi jedu magarce. 

Nekada su porodice nosioci društvene moći bile svete. One su istovremeno imale i magijsku, odnosno sakralnu moć. To su svete kraljevske porodice. Danas više nema nijedne porodice čiju lozu krasi oreol sakralnog. U doba opšteg primitivizma, profanosti i vulgarnosti, čovečanstvo se i dalje nalazi u vlasti takođe primitivnih porodičnih loza koje su nekada možda i imale plemenitu liniju, ali su se vremenom izopačile. Može biti da neke od njih vode poreklo od uzvišenih, plemenitih i posvećenih predaka, ali s obzirom na njihovu dekadenciju, gubitak ili zanemarivanje inicijacijske formule nasleđivanja i razvodnjavanjem krvi, oni danas nisu ništa bolji od svetine kojom vladaju, osim što imaju metod, polugu i tajno posvećenje. Njima je i dalje ostao instinkt održanja porodične linije, ali je to, osim očuvanja i uvećanja moći, izgubilo svaki viši, kosmički, religijski ili etički smisao. 

Tako je čovečanstvo postepeno došlo do nečega što bih mogao nazvati krajem kulture. Kao što ne-biće razgrađuje biće, tako i nekultura razgrađuje kulturu. Primitivci će, sasvim prirodno, u skladu sa svojim primitivizmom, nastojati da prikupljenu moć i bogatstvo prenesu na svoje potomstvo. Porodično nasleđivanje svojine i moći jeste jedan od osnovnih preduslova trajanja istorije. Kraj istorije, kojem streme revolucionari katastrofe, teži da to jednom prekine za svagda. Kontinuitet (vulgarne i profane) krvne loze je suštinski neprijatelj revolucijom projektovanog kraja istorije i istorijskog vulgarnog čovečanstva. Otud se nameće zaključak da te porodične linije moraju biti prekinute, njihova moć slomljena a imovina oduzeta. Njima ne sme ostati ništa od bilo kakve moći.

Giacomo del Po

Svestan sam kako zvuče ovi redovi, budući da je porodica, kako to uče klasične društvene doktrine, osnovna ćelija društva. Tako je to u istorijskom čovečanstvu, gde na delu imamo četvorostruki odnos: pojedinac – porodica – zajednica / narod – čovečanstvo. To su četiri ugaona kamena simboličkog istorijskog ljudskog doma, a što ima svoje ezoterijske makrokosmičke paralele. Pojedinac je Sunce koje se rađa na istoku, znak Bika, onaj prvi i osnovni. Porodica je moćno Sunce visoko uzdignuto na jugu, znak Lava, posledica međusobnog „poznanja“ muškarca i žene, cilj njihovog sjedinjenja i rezultat kusanja ploda Drveta znanja. Zajednica, odnosno pleme, narod, kasnije nacije, oslikava prirodu znaka Škorpije. Ona traži žrtvovanje, podrazumeva rat i smrt te zato predstavlja crveno Sunce na zalasku. Naposletku, čovečanstvo je tamno more sunčevog puta kroz podzemlje, a što odgovara znaku Vodolije. U svemu tome prepoznajemo četiri arhanđela, četiri zvezde, četiri strane sveta, četiri stuba ljudskog sveta koje će revolucionari prodrmati jer njihova volja je volja duha vremena. Doba Vodolije jeste doba čovečanstva u celini. Na delu više nisu problemi pojedinaca, porodica ili naroda, nego sveukupnog ljudskog postojanja na Zemlji. Dakle, ne postavlja se više pitanje opstanka nekog pojedinog čoveka, njegovog roda, plemena ili naroda, države ili carstva, već čitavog čovečanstva.

Nisu bitni revolucionari kao ljudi, bitna je ideja Božanske revolucije katastrofe. Zašto božanske? Zato što je u skladu sa svrhom koja dolazi iz izvora višeg reda koja cilja ka ispravci besporetka putem revolucije, a čiji je glavni izraz katastrofa uspostavljenog besporetka. Za dobar deo ljudi besporedak je jedini poredak koji oni poznaju i grčevito ga će se držati i braniti ga. Oni koji će na svojim plećima poneti teret božanske revolucionarne intervencije su, na prvi pogled, dehumanizovani ljudi. Oni će biti u stanju da ostvare predočenu revoluciju vođenu istinskom voljom koja dopire iz dubljih slojeva njihovog bića.

Uništenje neprijatelja revolucije podrazumeva zatiranje svih tragova o njihovom postojanju, uključujući i brisanje njihovog otiska u astralnoj svetlosti kao svedočanstvo da su ikada postojali. Nema iniciranja prebega. Tu vrstu primitivne mimikrije ne priznajemo i gnušamo je se. Nema prihvatanja onih koji su rasli u senci primitivizma i sebičnosti porodične moći. Neprijatelj mora biti suštinski i ontološki ugrožen, da izgubi san, jer će znati da je sve i svako ko je u bilo kakvoj simpatičkoj vezi sa njim, te naposletku on sam, ne samo životno, već metafizički ugrožen. Neprijatelj se mora stalno osećati ugroženim (paranoja će ga učiniti još iracionalnijim), te će i realno biti u stalnoj opasnosti, samim tim što dijabolični fanatici revolucije i nadistorijskog poretka postoje, odnosno što postoji ideja o tome, koja u sebi nosi opasnu nameru. Neprijatelj revolucije je potpuni neprijatelj, ne zbog svog uverenja ili društvene pozicije, već zbog onog što jeste, zbog predaka, porodičnog imena, tradicije, zbog potomaka, koji će ponosni na svoje ime i krv, marširati u klanovsku, plutokratsku i oligarhijsku budućnost, ubeđeni da su oni uzvišeni, pozvani, odabrani, jer imaju pretke. Anatema!

Možda bi neko na osnovu ovog što sam do sada izložio stekao utisak kako se zalažem za uništenje porodice, da sam protiv braka, emotivno-seksualnih veza između ljudi itd. Nije porodica sama po sebi institucija primitivizma ili neoprimitivizma, nego je fokus ka porodici kao instituciji moći čije vezivno tkivo nije ljubav ili odgovornost održanja kosmičkog poretka, nego beslovesna skučenost podljudskih strasti, manija, sklonosti, strahova, pohlepe. Takva porodica je agens ne-bića. To nipošto ne znači kako su za vlast i posedovanje moći pozvani nesposobni samoživi i egoistični bednici koji su se na najmizerniji mogući način emancipovali od institucije porodice.

Budućnost ne pripada čovečanstvu. Zapravo, njegovi ostaci poslužiće kao jezgro budućeg transhumanističkog stvaranja. Dolazi vreme kada će sam život ljudskom obličju reći zbogom. Moć ne pripada ljudskim bićima, niti pripada očevima i sinovima. Ova civilizacija će neminovno doživeti kolaps. Biće to do sada neviđena katastrofa u celokupnoj ljudskoj istoriji sa kojom se može porediti samo kataklizma mitske Atlantide ili mitoloških potopa. Jedan od operativnih ciljeva revolucije jeste da obezbedi takav ishod, ali i da spreči da bilo ko, neka organizacija, grupa ljudi, klan, porodica ili pojedinac, koji nije posvećen revoluciji, izvuče iz toga neko preimućstvo. To se po svaku cenu mora sprečiti, pa makar to značilo i fijasko same revolucije. Pravo na preživljavanje imaće samo involucijski humanoidni derivati, dok bi za evolutivne izdanke bio prokrčen put u neke druge sfere postojanja. 

Formula Bafometa, Ktulu kao bog revolucije

Antiguos cuentos de Brujas - Fernando Falcone

Obrazovanje magijskog lanca Božanske revolucije katastrofe nije tek moja inicijativa nego predmet predviđanja na osnovu znakova i poznavanja duha vremena. Aktere tog lanca nazvao sam božanskim revolucionarima katastrofe, budući da će oni u tome imati podršku božanskih sila, odnosno podršku duha vremena. Na ovom mestu potrebno je još jednom osvetliti pojam magijskog lanca. Počnimo od arkane tarota pod brojem XV Đavo. To nije onaj đavo crkve, nego đavo uzet kao Bafomet. Kako je Elifas Levi skicirao Bafometa, (u nekim tarotima to je primenjeno na arkanu Đavo), njegova je desna ruka podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum („iz mnoštva jedno“), odnosno Solve et Coagula („širenje i skupljanje“). Pluribus, solve, jesu izrazi načela ekstrovertnosti, odnosno rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac, uvlači nove ljude. Proces solve je označen desnom rukom Bafometa i simbolom belog Meseca. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje, što je označeno simbolom crnog Meseca. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To podrazumeva učvršćenost u Zemlji, bilo da je reč o Zemlji kao elementu ili kao planeti. 

Pentagram na čelu Bafometa nije obrnut, nego uspravan, koji je, za razliku od obrnutog, operativni simbol namenjen radovima koji imaju za cilj zgušnjavanje, konkretizaciju nečega. Obrnuti pentagram, sa druge strane, razređuje ono što je konkretno. Odnos između obrnutog i uspravnog pentagrama je istovetan pomenutoj formuli solve et coagula, obrnuti je solve, uspravni je coagula. Obrnuti pentagram označava silazak duha što ima za posledicu razređivanje materije, i obrnuto, uspravni pentagram podrazumeva uzdizanje duha i zgušnjavanje materije. Dakle, imamo dva niza:

a) desna ruka koja pokazuje ka gore je solve – pluribus – beli Mesec – obrnuti pentagram;

b) leva ruka koja pokazuje ka dole je coagula – unum – crni Mesec – uspravan pentagram.

Zato je crni Mesec na slici figure Bafometa postavljen na nižoj a beli na višoj poziciji, budući da je crni Mesec bliži zemaljskom, bliži ovaploćenju, materijalizaciji, odnosno ostvarenju neke namere. Mesec je, u kabalističkom smislu, Šekina, jahveovska šakti, njegova snaga, tj kamuflirana boginja a što ima svoj muški pandan u imenu Boga lunarne sefire Jesod, a to je  Šadaj.

Đavo / Bafomet je temeljna figura Božanske revolucije katastrofe, jer predstavlja glif njenog magijskog lanca. U Marseljskom špilu na karti Đavo prikazana su dva demonska lika, muški i ženski, koje na lancu drži đavolski lik. Lanac nije zategnut jer se likovi ne otimaju već krotko pristaju na položaj. To su duše uhvaćene ili upletene, dobrovoljno ili protiv svoje volje, u magijski lanac. Lanac sam po sebi predstavlja snagu i otelotvoruje određenu strast, pa otud veza sa jedanaestim ključem tarota koji nosi naziv Snaga / Strast. Tako dolazimo do pitanja ko to stvara magijski lanac Božanske revolucije katastrofe, odnosno ko ili šta je njen pokretač?

Setimo se sudbine Šabataja Cvija, čija se duša nalazi u svojevrsnoj mesijanskoj inkubaciji i to na strašnom mestu, u bezdanu. To je zmija mučena zmijama. Šta je ta zmija? Zapravo, ko je ta zmija? Zmija u mesijanskoj inkubaciji je lepo predstavljena kartom Obešeni čovek u Krolijevom špilu. To je onaj skriveni u vodenom ambisu, crna mumija, a za čije sam oslovljavanje upotrebio lavkraftovsko ime Ktulu. Crna mumija predstavlja večno prokletstvo, beskrajan poljubac Druge smrti, na dnu dna, odnosno truljenje. Mizanscen patnje mesijanske zmije je ne-sefira Daat. U alhemijskom procesu fermentacije, koji se sastoji od putrefakcije i spiritizacije, razapeta između ta dva procesa, pritešnjena svom težinom svih svetova, beskrajnim masama tame, gde nikog i ničeg nema, zapečaćena leži crna mumija. U sarkofagu sa četrnaest pečata svesti, u agoniji večne truleži gde se svaka misao pretvara u crva a ovaj istruli za tili čas, tvoreći nove crve koji se hrane njegovom gnjilošću, tu leži bespomoćna i svezana. Sve joj je oduzeto, luč svesti, sjaj bića, sve. Zakovana i zapečaćena u večnom singularitetu raspada, ona trpi agoniju potpune bespomoćnosti i nepokretnosti, haosa i buke raspadanja duše. Iznad nje je sve što postoji, večno nedostupno. Jedino šta ona može činiti u tom haosu raspadajućih misli, potpuno luda, svezana i odbačena, jeste da pruži oduška sopstvenoj nakaznosti stvarajući ogromnu moć u potpunoj nemoći. Tako crna mumija zrači tartarskom tamom, kao kakvo Crno Sunce čiji su zraci crne zmije pomoću kojih ona zaposeda umove živućih, umove onih bića koja imaju unutrašnju svetlost.

Prvi takav sadržaj, ovde opisan kao zmijski zrak crne mumije, doplivao je u moj um kroz davnašnji san a potom i u vizijama. Crna mumija je učinila da sa njome privremeno zamenim sadržaje svesti i steknem uvid u njen užasni svet i njenu strašnu svest, dok je ona mogla gledati ovaj svet mojim očima. Tada se u meni začela ideja o Božanskoj revoluciji katastrofe koja bi kao konačni cilj imala oslobađanje bića koje sam spoznao kao crnu mumiju i kasnije je nazvao imenom Ktulu, nadahnut Lavkraftovim pisanjem. U kasnijim vizijama video sam slike oslobađanja tog strašnog ne-bića iz ambisa, koje se svakim korakom tog procesa upotpunjuje. Kao da je reč o kakvim čudesnim tarot kartama koje opisuju povratak drevnog boga iz predela sveobuhvatnog izganstva. 

Na kraju tog procesa koji sam nazvao inkubacijom mesijanske zmije, ono što bi proizašlo u završnici bilo je jedno fascinantno, moćno i prelepo biće. To je slika zaboravljenog i prokletog prastarog boga koji je izronio na površinu i u ognju srušio strašnu avet raspadajućeg poretka onih bogova koji su došli nakon njega. Taj je bog izvor moći revolucije. To je bog dečak, onaj koji se u tišini i tišinom obraća, dok je boraveći u sarkofagu pevao olujnu pesmu kreštećih vetrova. Revolucija je posebna vrsta teurgije koja cilja ne samo ka smeni bogova, nego ka obnovi božanstva: od beživotne crne mumije ka božanskom detetu, od truležnog neumrlog starca do živog mladog boga. To je bog „mladoturčin“, revolucionar, otac svih revolucionara, onih koje je on odabrao za svoje apostole, sveštenike, proroke i glasnike.