Inicijacija, kontrainicijacija i Zlatno doba

Ukratko, inicijacija je obredno izazivanje promene u svesti pojedinca radi održavanja tradicionalno ustanovljene linije posvećenja. U odnosu na tako određenu inicijaciju, kontrainicijacija bi podrazumevala takođe izazivanje promene u svesti nekog pojedinca, ali sa ciljem uzurpacije tradicionalno ustanovljene linije posvećenja, odnosno njenog profanisanja ili ustanovljavanja neke nove linije koja nema utemeljenja u tradicionalnom iako može koristiti njene sadržaje. Isto tako, kontrainicijacijska nit može tvoriti poseban niz posvećenja, odnosno, može zaličiti na tradicijom ustanovljene puteve posvećenja, ali da u suštini ne odražava tradicionalne ciljeve. U krajnjoj liniji, pod kontrainicijacijskim delovanjem možemo smatrati i one podražavajuće oblike posvećenja koji ostaju bez očekivanih posledica. Dublje posmatrano, inicijacijska i kontrainicijacijska delovanja mogu se odnositi ne samo na pojedince u nekoj zajednici nego i na neke opšte okvire koji se tiču širih zajednica te vremenskih epoha.

Da bih osvetlio datu temu pozvaću se na dva mita. Prvi je mit o cikličnoj smeni velikih vremenskih epoha koji je osoben za mnoge kulture i tradicije. Nama najbliži grčki mit govori o pet eona neodređenog trajanja koja se sukcesivno smenjuju, te pet naraštaja čovečanstva koja su živela pod različitim zakonima i prilikama. Nakon aktuelnog gvozdenog doba, odnosno petog doba u nizu, stanje čovečanstva i uopšte života na Zemlji, opet će potpasti pod zakonitosti prvog razdoblja, odnosno stvari će se naći na početku obišavši pun krug. Reč je o jednoj velikoj revoluciji, dugotrajnom obrtanju kosmičkog točka, odnosno o nelinearnom konceptu (trans)istorije. Sa druge strane, nama najbliži linearni mit o promeni, gde je promena jedinstvena, neponovljiva i trajna, gde nema više vraćanja na ono što je nekada bilo, jeste eshatološki novozavetni mit o ishodištu sveta i čovečanstva. Svaka promena koja označava prelazak na drugačiji nivo, bilo u linearnom ili cikličnom modalitetu vremena, posledica je određenog događaja, odnosno inicijacije ili kontrainicijacije, uvođenja ili izvođenja.

Inicijacija je povezana sa smrću, odnosno smera ka nekom obliku njenog prevazilaženja i ostvarivanja veze sa onim što stoji iza njenih kapija. Bez prisustva smrti, i u odnosu prema njoj, nema inicijacije, budući da je smrt uporedna tačka u odnosu na koju se ostvaruje ciljana promena. Numerički, promena je broj Dva. Povodom toga zamislimo dva točka spojena prenosnim kaišem po ugledu na malu tarot arkanu Dvojka diskova. Astrološki, to je Jupiter u Jarcu. Jupiter je Zevs, a Jarac je kamen. Analogija je stoga sasvim jasna, jer je Zevs preživeo susret sa Hronosovim čeljustima pretvorivši se u kamen, što predstavlja inicijacijsku alegoriju. To je slika promene koja u sebi sadrži i ideju o smrti i nadilaženju iste. 

Inicijacija podrazumeva, između ostalog, umiranje starog i rađanje novog čoveka, još za njegovog života. Inicijacijsko delovanje je pokretač tog procesa. Otud je njena priroda demijurška, da pokrene mehanizam promene. Do jednog trenutka čovek nešto oseća, misli, sluti, ali nema jasnu predstavu kroz šta mu se dešava jer je predinicijacijska inkubacija period teskobe iz koje se izlazi jedino kroz vratnicu inicijacije. Potom na scenu stupa nosilac inicijacije, iznenada se umešavši u dotadašnji tok života kandidata, bez najave iako možda očekivan, prizvan mada nepozvan, gotovo sam od sebe. Inicijator, ma ko to bio, ma šta bio, jeste nosilac neodoljive harizme. Otud inicijator može biti drugo ljudsko biće, nekakav duh, ili božanstvo.

Ako prenebregnemo plemenske pubertetske inicijacije i slične događaje od značaja u tradicionalnom životu te se usredsredimo na misterijske ili mistične inicijacije, uviđamo da takva posvećenja mogu nastupiti bilo kako i bilo kad, a inicijator može biti bilo ko, pa čak i životinja. Ponekad se u toj ulozi pojavljuje neki bog u obliku određene životinje, bilo da dolazi u snu ili na javi. No, kada je inicijator čovek, ili grupa ljudi, stvari podležu nekim pravilima i mentalitetu inicijatora, jer je reč o nekoj ukorenjenoj tradiciji koja ima određena svojstva. Tokom inicijacije, inicijator stavlja kandidata na određeno iskušenje. To nije samo simboličko iskušenje ili promena, već pokretanje obuhvatnog toka događaja na čijem kraju imamo stvarnu promenu. U tom smislu inicijacija je poticaj, smisleni upliv u nečiju sudbinu u cilju izazivanja njene promene, odnosno ispunjenja. Od tog trenutka vreme dobija drugačiji značaj. To je vreme laganog nastupanja promene svesti i njenog drugačijeg fokusa.

U optici učenja o cikličnoj promeni, možemo pretpostaviti da inicijacija, kao proces tradicije, nije bila svojstvena Zlatnom dobu prvobitnog naraštaja čovečanstva. U linearnom, biblijskom smislu nepovratnog protoka vremena, bilo je to vreme boravka prvog ljudskog para u rajskom vrtu. Doba nevinosti je i doba neposrednog odnosa sa božanstvom „licem u lice“, u stanju odsustva promene. Bilo je to vreme koje odgovara planetarnoj prirodi Saturna koja ukazuje na večni protok i kruženje, nešto tekuće a istovremeno i okamenjeno, kristalno, stabilno. Zato je mlinski točak idealna alegorija takvog stanja svesti. 

Biblijska legenda o padu čoveka posredstvom zmije, odnosno izgon iz rajskog vrta, ukazuje na inicijacijsku prirodu zmije. Zmija je u tom pogledu oruđe božanskog proviđenja, ne samo ona iz rajskog vrta, nego i štap-zmija u rukama Mojsija (i njegovog brata Arona), kao donosioca Jahveovog zakona izabranom narodu čime je on zapravo imao ulogu inicijatora jedne zajednice. U hermetizmu imamo primer samog Hermesa čiji je simbol kaducej, zmijski štap, instrument inicijatora i iscelitelja. Zmija sama po sebi ima mnogo značenja, ali ona je u suštini fenomen lunarne prirode, jer je Mesec onaj koji inicira, pa je stoga Mesec u obliku zmije nosilac inicijacije. Tako imamo poklapanje analogijskog niza Mesec - zmija - inicijacija - smrt, jer Mesec je, kako primećuje Mirča Elijade, onaj ko je prvi umro. Mesec kao fenomen koji simbolizuje dualnost, takođe je i izvor kontrainicijacije, odnosno istovremeno radi za i protiv. Legenda o izgonu iz rajskog vrta ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja. To je pad u fatalnost zemaljskog života, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Tako dolazimo do božjih odabranika, do odabranih pojedinaca, grupa, krvnih loza ili čitavih naroda.

Kako inicijacija predstavlja uvođenje subjekta u određenu tajnu, u početak drugačijeg bitisanja, novog kvaliteta, tako kontrainicijacija, oponašajući isto to, predstavlja izvođenje subjekta iz inicijacijskog modaliteta i svrhe tradicije. Kontrainicijacija nije nužno svesno i voljno poricanje tradicije, već se dešava kako zbog određenog istorijskog zamora tradicijskog mehanizma, a čiji su uzroci mnogostruki, tako i zbog gubitka kontinuiteta u naslednom nizu. U istorijski nama bliskom i opipljivom obliku, kontrainicijaciju možemo smestiti u okvire evropske civilizacije, počev od renesanse, tokom koje su inicijacijski simboli preuređeni u svrhu proizvođenja novih alegorija čija je navodna jedinstvenost predstavljala temelje jednog novog svetonazora koji je u suštini dekadentan i sinkretički te u neku ruku isprofanisan. Upravo je profanizacija obeležje kontrainicijacije. U prethodnim epohama ništa nije moglo procureti izvan uskog kruga upućenih i posvećenih. Danas „tajne rituale“ možemo skinuti sa interneta. Svi javni manifesti i objave nečeg što je oduvek pripadalo tajnom svetilištu ukazuje na kontrainicijacijsko poreklo. Prava tajna doktrina je iščezla sa evropskog kontinenta ustupivši mesto čitavoj lepezi „tajnih doktrina“. Sa tom lepezom pokrenuta je svojevrsna inflacija tajnih društava. U toj tajanstvenosti postoji sistem. 

Kao što inicijacija predstavlja institucionalizovanu misteriju, tako je kontrainicijacija, kao simulakrum misterije, zapravo konspiracija, odnosno institucionalizovana konspiracija. Otud ona iskače iz tradicionalnog okvira delovanja tajnog posvećeničkog društva, u strukturu sa izraženom ideološkom komponentom. Ona cilja da ostavi trag u širem društvenom okviru i da izazove određene promene u skladu sa ideološkom, a ne više eshatološkom projekcijom. To je put egzoterizma a ne ezoterizma. Posledično, kontrainicijacijska udruživanja su sklona međusobnoj podeli, raspri, intrigama, unutrašnjoj borbi, šizmi, te naposletku krivotvorenju nečeg što je već samo po sebi falsifikat, a što je sasvim prirodna posledica temeljnog nedostatka legitimiteta i autentičnosti.

„Adepti“ kontrainicijacije primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, teže da potaknu ne samo čitavu ljudsku vrstu na samoponištenje, nego i da na paradoksalan način ukinu univerzum, a stvarnost zamene virtuelnim. Ništenjem svake prirodne, istorijske, duhovne ili genetske autentičnosti i ekskluzivnosti, kontrainicijacija teži da svojim delovanjima i planovima obuhvati sve i svakoga, da premreži svet i uvek iznova piše istoriju u skladu sa manirima nekih „novih čitanja“ prošlosti. To je ono što akteri kontrainicijacije smeraju  čovečanstvu, obuzeti izopačenim snom o moći, snom koji je po svojoj suštini lunarni odraz zarobljen između magičnih ogledala u lavirintima i katakombama opskurnog, podsvesnog i okultnog. To je vizija mračnog sveta ogledala koja u beskraj odražavaju bledunjavu svetlost iz samo jednog izvora, iz jednog opskurnog kandila u večnoj noći. Večiti suton, večiti zapad, metanisanje nad zjapećim dverima Amente, Hada, Šeola, kao jedinom mestu gde poreklo i svest nemaju nikakvog smisla. Majstori kontrainicijacije poništavaju svojevrsnu istorijsku solarizaciju i apolonizaciju prizivanjem neartikulisanih i nekanalisanih htonskih oblika psihe i kulture prevaziđenih epoha te njihovo uvođenje u opšti tok (meinstriming). Reafirmisanjem htonskog teži se ka opštem obuhvatu.

Tragedija čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji, nakon izlaska iz rajskog vrta, odnosno prestanka Zlatnog doba, stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca lunarne svesti ili telurske svesti elementala. Padom čoveka na Zemlju je stigla smrt. Blistavo Zlatno doba zamenilo je turobno Srebrno, a ovo Bronzano itd. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv. Linija koja potiče nakon prekida tradicijske linije, nije linija obnove, nego linija imitacije, linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka uzima ne božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov simulakrum, reziduu ili neki drugi oblik supstitucije.

Čovek je dodelio imena životinjama tako što je njihove slike video na noćnom nebu, u zvezdama. Stvorene su u ljudskoj mašti tako što je prvobitni čovek zamišljenim linijama povezivao zvezde rasute po noćnom nebu i tako stvarao oblike. Čim bi u mašti stvorio takvu sliku on bi nadenuo ime na nebu zamišljenom biću i ono bi se ovaplotilo. Ova ideja, koja se može pročitati na stranicama Blavackine knjige Antropogeneza (prvi tom Tajne doktrine), odavno je strana ljudima te udaljena svetlosnim godinama ne samo od profanog uma današnjice, nego i od uma dogmatskih egzoteričnih pobornika monoteističkih učenja. Ovakva ideja dopire od promišljanja Zlatnog doba, u bibliji opisanog scenama rajskog vrta. Taj detalj pomenut je u Postanju, 2:19 i predstavlja izobličeni odjek jedne drevne istine, rekao bih pre sećanja, na stanje prvobitne harmonije ranih dana ljudskog bitisanja na Zemlji kada ljudsko nije bilo odeljeno od božanskog. Čovek je, dakle, mogao učestvovati u stvaranju. 

U tragediji i užasima našeg vremena mi savršeno možemo odraziti suprotnost koja se smešta na krajnjim tačkama vremenskog spektra. Stanje radosti i jedinstva otud možemo videti na početku i možemo ga postulirati na kraju bitisanja čovečanstva na Zemlji. Na našim jezicima usklici JUHU, JUPI, OPA, IJU-JU, IHA-HA, OHO-HO itd, izrazi su radosti, dok je recimo URA izraz ekstaze. Živite uz „ju-hu“, umirite sa „ura“. Valkire su naše sestre. Valhala je naša domovina. Mi smo ratnici. Mi smo vitezovi. Učinimo od ovog paklenog (raz)bojišta stubište naše nebeske slave. Parametri su odavno postavljeni.

U Božanskoj revoluciji katastrofe izneo sam gledište po kome je prvobitno čovečanstvo bilo solarnog porekla te živelo u nekom neodređenom vremenu u prošlosti kada je Severni pol stajao na mestu bliže današnjem ekvatoru. Tada je Sunce doslovno sjajilo iznad središnje tačke Zemljinog obrtanja pa je otud ta oblast bila predeo večne svetlosti iz koje su se ljudska bića neposredno ispoljavala upravo u tom središtu preko jednog vrha na kružnom arktičkom ostrvu (Arktogeja). Znam koliko današnjem umu ovakva izjava može delovati sumanuto jer za takvu tvrdnju ne postoje nikakvi dokazi. Pa ipak, prihvatite to kao jednu fantastičnu ideju, zamislite tu sliku, ostavite u umu mogućnost upravo takve prošlosti. Kako se spuštamo iz te krajnje severne tačke večne svetlosti ka jugu tako se menja i položaj Sunca koje kruži visoko na nebu ne zalazeći nikad. Kada zađemo na dubok jug, primetićemo da Sunce kruži nisko po horizontu te da biva sve hladnije. Ukoliko bismo napredovali dalje, zašli bismo u carstvo večitog sumraka jer bi Sunce bilo neposredno ispod horizonta. Sa svakim narednim korakom obreli bismo se u carstvu večite zime i tame gde Sunce nikada ne sija, na onoj strani Zemlje koja se nikada ne okreće prema izvoru toplote i svetlosti.

To je bilo prvobitno solarno doba čovečanstva i sveopšteg života kada je ljudima sa Zemlje izgledalo da je ona ravna i doslovno u središtu svemira. Potom se desila nagla promena koja je izazvala veliku katastrofu, lomljenje ose sveta, kada se Zemlja preokrenula i našla u položaju u kakvom je sada. Tada je nastupilo veliko lunarno doba jer se ljudi (odnosno ljudska esencija) više nisu pojavljivali na Zemlji neposredno iz Sunca nego posredstvom Meseca. Tako su ljudi postali podložni vremenskim ciklusima, rađanju i umiranju. Zavladalo je doba Velike Majke, da bi čovečanstvo tek odnedavno započelo put solarizacije čije je poreklo zapravo lunarno, od Meseca stvoreno te otud sklono promeni, rastu, razvoju, opadanju, kvarenju te konačno propasti. U fazi propasti aktuelizuju se iskvareni odrazi starijih lunarnih arhetipova, a njihovo oživljavanje, nalik nekromantijskoj reanimaciji, upravo imamo prilike da sagledamo i iskusimo.

Mitska praistorijska solarna zemlja i uspon lunarnih sila

Oni su došli sa zloslutnom silom, došli su sa Mesecom, onda kada su tama i smrt nastupili na Zemlju, pokazavši se pred stanovnicima prvobitne domovine svetlosti. Bogovi tame, Meseca i smrti izrodili su polubogove, a ovi nadljude; nadljudi stvoriše drevne kraljeve, a kraljevi plemstvo te potonje dinastije koje znamo u istoriji, dok ovi izrodiše bezbrojnu kopilad i mnoštvo slugu svuda po licu Zemlje. Tu sam lozu nazvao Bratstvom univerzalnog reda noći. I to zaista jeste bratstvo, jer su svi u njemu, od pamtiveka, povezani neprekinutim nizom krvi i sećanja, jer sećanje je krv i krv je sećanje. Bratstvo je zasnovano na krvi, na onom što se krvlju prenosi, jer krv je duh i duh je krv. Svako u čijim venama teče ma i kap krvi poreklom od onih koje su stvorili bogovi tame, podložan je sili na kojoj je utemeljeno Bratstvo. Iako čine zanemarljiv deo postotka čovečanstva, takvih na ovom svetu ipak nije malo. Osim toga, veoma su dobro raspoređeni na praktično svim položajima moći. To je đavolji tabor koji sam pominjao. Oni su stvorili ljudski svet kakav poznajemo. Naš pravi svet, prava ljudska priroda, pravo ljudsko stanje, nama nije poznato i odavno je prestalo da nam bude poznato.

U davna vremena prvobitnog čovečanstva, Zemljina osa je bila izokrenuta na način danas teško zamisliv. Polovi su se nalazili na nivou ekvatora, dok je Zemlja rotirala u pravcu koji iz sadašnje perspektive liči na kretanje sever-jug, a ne istok-zapad. Severna polulopta je stalno bila okrenuta Suncu, tako da je tik iznad središta onog što je danas Severni pol, ono bilo tačno iznad ljudskih glava i nije mrdalo nikud. Bila je to središnja zemlja večne sunčeve svetlosti i topline koja je kasnije „potonula“ te ostala pokrivena ledom. Tamošnji stanovnici nikada nisu videli noćno nebo. Sunce nije izlazilo niti zalazilo, nego je stalno bilo iznad njihovih glava. Tama se svijala po obodima horizonta, ali tek onda ukoliko bismo se spustili ka jugu.

U knjizi „Pobuna protiv modernog sveta“, Julius Evola govori o Suncu shvaćenom kao čista svetlost, kao bestelesna muževnost lišena istorije i rađanja. To je po njemu izraz najviše, čiste i prvobitne duhovnosti, trajnost jednog stanja, a ne ciklična promena, koncept Sunca-godine koje se rađa i umire, što ukazuje na kasniji, dekadentniji oblik duhovnosti. Spuštajući se ka jugu, i Sunce se spuštalo na horizontu, ali nije bilo tačke odakle je ono izlazilo niti tačke kroz koju je zalazilo, nego se stalno kretalo u krug. Nije bilo istoka ili zapada, nego samo severa okupanog u stalnoj svetlosti, i juga koji je bio okovan ledom i uvek u tami. Na ekvatoru je bila granica na kojoj je vladao večiti sumrak. Ispod ekvatora je bivalo sve mračnije i hladnije. To stanje je trajalo neko neodređeno vreme, a onda je iz nekog razloga došlo do katastrofe, koja je omogućila promenu i svet kakav danas poznajemo. To je bio kraj mitskog zlatnog doba. Zemljina osa se izmetnula iz tog položaja (srušili su se „stubovi“ koji podupiru nebo) i nastao je prelaz koji je oblikovao današnji svet i trenutni raspored svetlosti na Zemlji. Severni pol se našao gore, u kosini sunčevih zraka koji više nisu bili topli i blagorodni. U središte zemlje večne svetlosti uselili su se tama i zima, dok je jug izašao iz leda i mraka. Toplina i svetlost su se usmerili ka današnjem ekvatoru. To je izazvalo masovan pokret čovečanstva sa severa koji je postajao sve suroviji i hladniji, ka jugu koji se otapao i bivao pristupačan. Stub koji podupire nebo pomeraće se još nekoliko puta, uz veće ili manje traume i katastrofe koje će ostaviti trag u kolektivnom pamćenju (i zaboravu), a svet će se dovesti u red, u stanje idealnog poretka onda kada svetlost ponovo zavlada severom (ili možda jugom) i kada se Sunce nađe tačno iznad svete planine koja se nalazi na samoj osi rotacione simetrije.

Ideja o središnjoj polarnoj zemlji večne svetlosti ima svoje antropološke implikacije. Oni koji žive u samom središtu, kojima je Sunce stalno iznad glave, oni imaju prirodni duhovni suncobran na vrhu glave. Jezikom indijske tradicije, njihove krunske čakre su prirodno otvorene i u neposrednoj vezi sa solarnom prirodom i njenom metafizičkom suštinom. Oni su prirodno prosvetljeni i prirodno zvezde. To su ljudi-bogovi. Sa druge strane, oni koji žive malo dalje od središnje zemlje, tamo gde sunčev disk kruži po horizontu, oni su do nivoa trećeg oka, dakle na nešto malo nižem rangu itd. Tako se javlja prirodna kastinska podela ljudskih bića u skladu sa nivoom svesti, a nivo svesti je u vezi sa položajem Sunca iznad ljudskih glava.

U samom središtu nisu mogli boraviti oni sa nižom svešću, ne zato što im je to neko branio, nego zato što nisu mogli izdržati nesnosni teror Sunca. Njihova bića nisu bila ustrojena tako da mogu bitisati u okruženju stalnog sunčevog bljeska večitog podneva, gde vreme nema smisao, budući da nema kretanja nebeskih tela kao parametara promene. Nema kretanja, jer od sjaja sunčeve svetlosti nije moguće opažati manje izvore nebeske svetlosti. Tu smo na delu imali neku vrstu solarnog totalitarizma. Mesec je mogao biti vidljiv izvan užeg polarnog kruga, a najsjajnije zvezde možda tek oko ekvatora. Tako je svaki tip čoveka bitisao na geografskom staništu koje je odgovaralo njegovoj prirodi i za koju je bio prilagođen. Doslovno su postojale više i niže rase i svako je živeo na mestu usklađenom sa svojom prirodom. Svakom se znalo mesto i znao se red i taj red je bio sakralan te ustanovljen u mentalni kod tadašnjih praljudi.

U idealnom stanju nema migracija, nema promene, nema kretanja, sve stoji,  a postojanje je čist užitak, nema patnje. Kako su se ljudi rađali prosvetljeni, tako su i umirali, odnosno nisu umirali, nego su jednostavno odlazili. U samom središtu kružne polarne zemlje, stajala je sveta planina čiji se vrh nalazio u istoj liniji sa središtem Sunca. To je bilo sakralno odredište odakle su se ljudi zlatnog doba uspinjali ka Suncu i odatle silazili. Jednom stazom se na svet dolazilo i sa njega odlazilo: to je bila silazna i uzlazna solarna kapija duša. Prosvetljeni su se spuštali i uzdizali po volji, niti je bilo granice između sveta ljudi i sveta bogova, između ljudske i božanske svesti. Samim tim nije bilo ni smrti. Smrt je postojala tamo južnije i došla je sa Mesecom kao simbolom i agensom tame.

Iz ove perspektive teško je proceniti da li se pojava i putanja Meseca poklapala sa tim vremenima i da li je to poklapanje podrazumevalo lunarnu putanju koja svakoga dana zaklanja sunčev disk. Da li je to postalo očigledno i delotvorno onda kada se zemljina osa pomerila iz tog idealnog stanja, drugo je pitanje. Na jugu je bio i kraj sveta, verovatno u oblasti u kojoj se mešaju ledene vazdušne struje sa juga večne zime i topao vetar suncem okupanog severa. To je bila zona večitih oluja, predvorje carstva večne noći i zime. Okultno, magijsko, nije bilo poznato ljudima tog vremena. Nije bilo ničeg skrivenog niti potrebe za prizivanjem i magijskim delovanjem. Magijsko je nastupilo kao izraz prilagođavanja izmenjenim okolnostima na Zemlji te predstavlja dekadentan oblik duhovnosti adekvatan uslovima života nakon lomljenja ose sveta. U trenutku kada se polomila osa sveta, vetrovi, mraz i tama sa juga nagrnuli su na svetli i topao sever. Toplina se sa severa preselila na jug i otopila ono što je u tom ledu spavalo skoro čitavu večnost.

To što je spavalo u ledu spojilo se sa poticajem koji je došao izvan Zemlje te stvorio poseban fenomen koji iz mutnih vizira današnjice izgleda kao upliv došljaka sa drugih planeta. Nije mi namera da zastupam tezu o vanzemaljskom uticaju na način kako to konvencionalni materijalistički pogled na svet očekuje, već govorim o izvorima oličenim u reptilskom simbolizmu (što nema veze sa teorijom o reptilijancima). Reptil je simbol vremena, bilo kao zmija, zmaj ili krokodil. Reptil kao zmija oličenje je lunarnih principa. Istovremeno Mesec je i prvi umrli (Mirča Elijade). Takođe, lunarnost u obliku zmije je nosilac inicijacije. Imamo situaciju opisanu na početku biblijske „Knjige postanja“, gde se govori o tome kako je Zmija inicirala izgon ljudi iz rajskog vrta. Elijade, u „Raspravi o istoriji religija“, pominje rabinsku legendu o pojavi menstruacije kao rezultata polnog odnosa koji je Eva u Raju imala sa Zmijom. Otud i legenda da je Kajin zapravo sin Eve i Zmije, čime se nalazi uzrok u Kajinovoj opakoj prirodi i bratoubistvu. Kajin kao zemljoradnik ima odlike lunarnosti, u skladu sa analogijskim nizom koje Elijade navodi, a taj niz čine Mesec, kiša, plodnost, žena, zmija, smrt i periodično ponovno rođenje. On navodi još primera koji povezuju Zmiju sa menstruacijom.

Johan Braakensiek

Dakle, izgon iz Raja ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i njihovih ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja, pad u fatalnost egzistencije, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Elijade kaže da je Mesec gospodar svih živih stvari i pouzdan vođa mrtvih, onaj ko je „istkao“ sve sudbine. Otud je u mnogim mitovima predstavljen kao ogromni pauk. U kulturama u kojima su velike boginje objedinile osobine Meseca, zemlje i rastinja, preslica i vreteno kojima tkaju sudbine ljudi i sami postaju njihova obeležja. Te boginje posle postaju gospodarice vremena i sudbina koje oblikuju po svom nahođenju.

Ono što ovom bajkom želim da istaknem jeste gledište koje stoji nasuprot uvreženom stavu modernih okultista i naučnika da su stelarni i ženski kultovi stariji od solarnih, da su solarna svest i muškost mlađi od stelarno-lunarne i ženske. Oni su u pravu ali samo ako se prenebregne početna premisa pojave ljudi na Zemlji, koji su se ovaplotili preko sunčeve kapije koja se nekada nalazila na onome što je danas Severni pol. Istorijska pojava solarnih kultova, istorijska emacipacija muškosti jeste proizvod dinamike i razvoja događaja dugo nakon „lomljenja“ ose sveta, ali je u svojoj punini prethodila svemu. Stelarni i lunarni kultovi proizvod su prilagođavanja ljudi u novonastaloj situaciji. Tek kasnije dolazimo do neke vrste nepotpune renesanse solarnosti koja je po svojoj prirodi dekadentna i suštinski podložna lunarno-stelarnim obrascima i uticajima.