Ne znam kako uopšte da započnem ovu nesvakidašnju temu. Pre neki dan dok sam cepao drva iza kuće po najvećem suncu, valjda me je malo udarilo, blago sam se zateturao i stao malo da predahnem. Obično radim fizičke poslove kad je najveća vrućina, nema dosadnih insekata, nema nikog, ali me zato sunce mune. I tako, okrenuo sam lice prema suncu, zatvorio oči i za trenutak se izgubio. Zapao sam u neku vrstu sunčane katatonije, što mi se ponekad dešava. Najednom sam primetio kako neki naočiti čovek izlazi iz sunca, staje pred mene i kaže: "Ja sam Beli Đorđe. Došao sam nešto da ti kažem. Ljudi će goreti od sunca i samo oni čije duše budu nosile vlažnu užad, neće izgoreti." I taman kada sam povodom toga pokrenuo misli, telo mi je ponovo izgubilo ravnotežu i vizija je nestala. Kako to duše nose vlažnu užad?
Odgovor na ovo moje pitanje usledio je veoma brzo, svega nekoliko dana kasnije. Naime, danas pre podne, vraćajući se pešice iz nabavke, penjući se uskim pustim putem prema mojoj izdvojenoj kući smeštenoj na brdu, potoci znoja sa moje glave slivali su mi se do očiju, peckajući me. Žmirkao sam i brisao se, razmišljajući kako ću se prvo nalokati vode čim stignem. U jednom trenutku osetio sam da me nešto istovremeno lagano pritiska i hladi na temenu. Kao da mi je neko stavio manju flašu hladne vode na glavu. Zastao sam u nameri da bolje osvestim taj osećaj, a onda sam se setio da sam tu pojavu već nekoliko puta iskusio. Zatvorio sam oči i u imaginaciji opazio kako se iz temena moje glave pruža čudesan bledi žućkasti ovalni zrak, poput creva, prečnika oko par centimetara, prošaran plavičasto-zelenkastim elipsama i tačkicama gubeći se u pravcu samog sunca. Taj zrak je imao rashlađujuće dejstvo i kao da je sva voda koja mi se cedila niz glavu poticala od njegovog topljenja na mom uzravrelom temenu. Osećaj je bivao jači kad god bih udahnuo usresređujući se na teme, kao da dišem samim temenom, a potom bih mentalnu struju izdaha usmerio kroz tačku ki ili ći ka zemlji.
Ne mogu odrediti koliko je taj trenutak trajao, kad sam na ramenu osetio ruku čoveka koji se sa brda spuštao istim putem:
- Komšija, jesi' dobro?
Drmusao me je, verovatno misleći da me hvata sunčanica ili, ne daj bože, srčani udar. Vraćajući se u normalu, mumlao sam kako sam u redu, škiljeći kroz graške znoja koje su mi preplavile lice. U tom magnovenju, spazio sam, sasvim jasno i bez ikakve sumnje, slično zrakasto crevo iznad njegove glave koje je takođe vodilo prema suncu. Zahvalio sam mu se na brizi i produžio dalje. Usput sam sreo jednog psa, koji se inače mota tuda po komšiluku, kako prelazi put u potrazi za boljom hladovinom. Sa vrha njegove glave takođe se pružao sličan zrak, ali nešto tanji i više zelenkast. Zastao sam i doživeo neku vrstu epifanije, uvidevši bezbroj sitnih vlakana i nekih krupnijih, kako se sa svakog živog bića slivaju prema suncu, ili možda obratno. Kao da se svi ti zraci sa vrha svakog bića ujedinjuju u jednu životnu reku koja povezuje zemlju i sunce.
Dakle, to je ono "hladno uže" koje je pominjao Beli Đorđe iz moje pređašnje vizije. Taj volšebni fenomen opazio sam i ranije, ali nikada tako intenzivno i jasno. Nakon tih prvih pređašnjih vizija bezuspešno sam pokušavao da ga nekako stvorim u imaginaciji i tako prizovem stvaran osećaj prisustva tog zraka. Nakon nekog vremena sam odustao od toga, da bi mi se danas to sve višestruko vratilo. Hladnoća kojom to uže obliva, jer njegova pojava izaziva osete i asocijacije vodene prirode, veoma je stvarna u svojoj nestvarnosti. Kroz tu zrakasto-akvatičku imaginarnu cev mi možemo nekako "piti" sunčevu "vlagu" i tako krepiti svoje energetsko, ali i fizičko telo. Isto tako, zanimljivo je da, iako svako biće ima sličnu "cevku", neke od tih cevki se ipak razlikuju po boji i količini isijavanja. Ovo otvara sasvim novo polje istraživanja i način doživljavanja sveta. Zahvalan sam prirodi, suncu, zemlji, Belom Đorđu, svima, univerzumu, a najviše samom bogu na najvećem daru ljudima, a to je imaginacija.
