Mesečevo dete

U ovom tekstu pokušaću da obradim jednu veoma zanimljivu temu u okultizmu, a to je Mesečevo dete (Moonchild). Prvi put sam se sa time suočio čitajući istoimeni roman Alistera Krolija u mojim tinejdžerskim godinama. Odmah ću napomenuti da to nije jednokratni obred nego čitava jedna magijska operacija, veoma složena i riskantna. 

Babalon radovi

Ovu temu neću otvoriti istorijatom i definicijama, nego jednim konkrentim slučajem zabeleženim u istorijskim analima modernog okultizma. U tu svrhu pomenuću dva imena, a to su Merdžori Kameron (Marjorie Cameron, 1922-1995) i Džek Parsons (Jack Parsons, 1914-1952). Povodom ovih ličnosti, odmah ću izneti napomenu: Džek Parsons u sklopu samog Babalon rada (Babalon Working, 1946) sa Merdžori Kameron NIJE imao za cilj biološko začetak Mesečevog deteta, nego je nešto drugo bilo u pitanju, ali u krajnjoj liniji se svodi na isto. Naime, Kameron je u život Džeka Parsonsa (hemičara, pionira raketnog pogona i Krolijevog učenika) ušla neposredno nakon što je Parsons, zajedno sa L. Ronom Habardom (kasnije je osnovao Sajentološku crkvu), izveo seriju seksualno-magijskih obreda poznatih kao Babalon Working. Cilj ovog rada bio je da se prizove i inkarnira arhetip Babalon (biblijske Skerletne Žene) u ljudskom telu. Hajde prvo da bacimo svetlo na ono što je Parsons zapravo radio u Babalon radu. U tom smislu Parsons je pratio matricu koju je Kroli postavio u Knjizi zakona i svojim spisima o seksualnoj magici, ali je proces podelio u dve jasne faze: 

• Prva faza (prizivanje Skerletne Žene): Parsons i L. Ron Habard su izvodili obrede kako bi privukli i materijalizovali konkretnu ženu koja će poneti arhetip Babalon. Kada se Kameron pojavila na Parsonsovim vratima u Pasadeni, Parsons je u njoj prepoznao odgovarajući vodič i posudu te sile.

• Druga faza (začetak magijskog bića: Cilj rituala koje je izvodio sa Kameron bio je usmeravanje eonske energije kako bi se stvorilo dete u astralnom i magijskom smislu, a ne kao ljudsko biće. U Parsonsovom dnevniku i spisu The Book of Babalon, to dete nije definisano kao biološki fetus od krvi i mesa, već kao neka vrsta avatara koji će ispoljiti eonsku volju boga Horusa. Parsons je to shvatao pre svega kao magijski začetak na astralnom planu.

Kada je Alister Kroli (koji je tada živeo u Engleskoj) preko svojih kontakata čuo šta Parsons i Habard rade u Kaliforniji, bio je zgrožen i besan. Kroli je u pismima isticao da Parsons potpuno pogrešno tumači obred i da kombinacija neoprezne seksualne magike sa nekontrolisanim prizivanjem bića vodi u čistu destrukciju. Kroli je znao da ako se takva sila pokušava mehanički spusti u fizički svet bez potpune kontrole, to ne rađa spasitelja eona, već donosi psihozu, opsednutost i fizičku propast učesnika, a što se na kraju i dogodilo.

Nakon Parsonsove pogibije u eksploziji 1952. godine, Kameron ulazi u fazu teške izolacije, konzumiranja psihodelika i duboke psihičke krize. Malo kasnije, pod uticajem gubitka, traume i sopstvenih vizija, Kameron počinje doslovno i biološki da tumači svoju ulogu. Ona uverava sebe da je njena primarna dužnost da fizički rodi Mesečevo dete / Horusa. Povlači se u pustinju (Joshua Tree), izvodi samostalne rituale i pokušava da kroz sekualno-magijske kontakte i obredne transove začne to biće. Zanimljivo je da je ta lokacija Joshua Tree povezana sa grupom U2, jer njihov najbolji album nosi upravo to ime. S obzirom na neuspeh biološkog začinjanja deteta, Kameron doživljava potpunu transformaciju svog rada: neuspeh biološkog rađanja preusmerava u umetničko i simboličko rađanje. Njene slike, poezija i pojava u kultnom filmu Inauguration of the Pleasure Dome Keneta Angera postaju njeno jedino Mesečevo dete. Kameron se u psihičkom smislu nikada nije oporavila od Babalon radova i veze sa Parsonsom, pa je godinama nakon njegove pogibije pokupavala da ga prizove kao duha. U neku ruku, ocenio bih da je Merdžori Kameron bila luda, ali sa ispravnom magijskom intuicijom.

Istorijske preteče Mesečevog deteta

Hajde sada malo da pretresemo istorijsku pozadinu ove ideje, jer takva operacija svakako da ima svoje duboke korene u obrednim praksama starih kultura. Ideja o začetku bića koje je delom ljudsko, a delom božanska ili demonska sila, jeste prilično stara. U Knjizi Enohovoj, a kratko i u bibliji, ima priča o Sinovima Božijim (anđelima / posmatračima) koji silaze i sa kćerima ljudskim rađaju hibridnu rasu (nefilim). Ovo je jedan od starijih mitova o spoljašnjem, nematerijalnom uticaju na ljudski genetski kod i ideja slična Mesečevom detetu, ali ne u potpunosti. Osim ovoga, imamo i teogamiju u Egiptu i Grčkoj. Ideja da bogovi mogu oploditi smrtne žene bila je osnov kraljevske i inicijacijske doktrine. 

Egipat

Faraoni su smatrani fizičkom decom boga Amon-Ra koji ulazi u telo vladajućeg kralja tokom čina začetka. U starom Egiptu, manifestacija boga u ljudskom telu nije bila metafora već državna i ritualna realnost. Obred teogamije (božanskog venčanja) bio je precizno definisan mehanizam kako da se u utrobu smrtne žene, uglavnom kraljice, useli duha boga Amona. Bog nije silazio neposredno u svom astralnom ili nebeskom obliku, već je zaposedao telo vladajućeg faraona. Tokom ritualnog seksualnog čina, faraon je služio kao fizička posuda, kao nosač boga, dok je bog Amon preuzimao njegovu svest i seme. Dete rođeno iz ovog čina smatrano je direktnim potomkom boga. Na reljefima u hramu u Luksoru (začetak Amenhotepa III) ili u Deir el-Bahariju (začetak kraljice Hatshepsut), bog Tot (Mesec / tišina) vodi boga Amona do odaje kraljice. Amon predaje Ka (duhovni dvojnik) i Ba (dušu) novorođenčeta pred boga Hnuma koji ih oblikuje na lončarskom točku. Egipćani su verovali da se preciznim ritualnim činom u trenutku začetka sprečava da ulazna duša bude obična, smrtna duša. U utrobu se prizivom useljava božanski Ka. Kroli je u romanu Moonchild opisao sličnu stvar, pošto je isključio ljudsku dušu u korist određene astralne sile.

Grčka 

U grčkoj tradiciji, ideja o spuštanju nebeske sile u ljudsku utrobu odvijala se kroz dva ključna koncepta. Kao prvo, gotovo svi grčki heroji (Heraklo, Persej, Tespej) i vladari (Aleksandar Veliki) smatrani su rezultatima spajanja boga i smrtnice. Kod Perseja, Zevs ulazi u vidu zlatne kiše (opet vizija svetlosnog / astralnog semena koje pada sa neba). Kod Aleksandra Velikog, mit navodi da je njegova majka Olimpija, koja je bila posvećenica kabirskih i dionizijskih misterija, spavala sa zmijama i prizivala boga Amona-Zevsa da oplodi njenu utrobu. Aleksandar stoga nije posmatran kao sin Filipa Makedonskog, već kao biće druge rase, doslovno Mesečevo dete prožeto božanskim besom. 

Drugo, u pitagorejskim i orfičkim krugovima postojalo je učenje o Zvezdanim dušama (Psychai Asteroeideis). Verovalo se da se uz pomoć specifičnih rituala pročišćenja i astromagijskih konjunkcija, u utrobu majke tokom začetka može prizvati duša koja ne dolazi iz podzemnog sveta (Hada / obične reinkarnacije), već direktno sa zvezda ili sa Meseca. Mesec je u pitagorejstvu bio Zemlja u vazduhu i stanište čistih duša.

Gnosticizam

U gnosticizmu postoji ideja o tri tipa ljudi (hilični, psihički i pneumatici). Hiličari su materijalni ljudi stvoreni od gline / materije od strane Demijurga. Kao takvi, oni nemaju višu svest, tj stvoreni su da budu glupi, ograničeni i njima je lako upravljati. Psihičari kao duševni, jesu ljudi sa razumom i emocijama, ali i dalje vezani za zakon sudbine. Pneumatici su oni koji u sebi nose božansku varnicu koja ne potiče iz ovog sveta (tj iz demijurgovog poretka), već direktno iz plerome. U prenosnom smislu, oni su neka vrsta Mesečeve dece, ali ona ne bivaju začeta magijskim putem nego se rađaju svojevoljno. Pneumatici, dakle, nisu začeti po volji svojih bioloških roditelja, nego su njihovi ljudski roditelji pružili samo materijalnu ljušturu (Hyle), dok je Pneuma ušla spolja, prosekavši sve arhontske kontrole. Oni su stranci u ovom svetu. To je gnostička verzija indijskih avatara.

Persija

Pre nego što je grčka logika oblikovala zapadnu ezoteriju, a pre nego što je Kroli pisao o Horusovom avataru, na iranskoj visoravni već je postojala sofisticirana doktrina o začetku bića koje nije od krvi i mesa, već od svetlosti i vremena. U zoroastrizmu, ideja o spasitelju, Saošjantu, predstavlja jednu od najstarijih i najčistijih formulacija onoga što ćemo kasnije nazvati Mesečevim detetom. Naime, prema iranskim izvorima, seme samog Zaratustre (Zoroastera) nije uništeno njegovom smrću, već je sačuvano u vodama jezera Hamun-Kavast. U njemu, zaštićeno od Ahrimanovog uticaja, leži nepropadljiva esencija prorokove svetlosne prirode. U tačno određenom trenutku, kada zlo dostigne vrhunac, njegovo seme će se sjediniti sa devicom koja se bude okupala u tom jezeru, ne znajući za božanski teret koji nosi. Iz tog spoja rodiće se Saošjant, poslednji spasitelj, koji će uskrsnuti mrtve, osuditi zle i obnoviti svet u prvobitnom sjaju.

U strukturi ove priče prepoznajemo elemente kasnijih magijskih operacija: čuvanje astralnog semena van vremena, zaštitu od nečistih sila, tačno određen astrološki trenutak (konjunkcija sa zvezdama) i devicu kao posudu koja ne deluje svojom voljom, već služi kao živi oltar. Ovde je reč o čistom, neokaljanom, svetlosnom začeću koje se dešava samo zato što je vreme za to došlo u skladu sa kosmičkom zakonitošću, a ne zbog ljudskog delovanja.

Alister Kroli i Mesečevo dete

Kroli je svoj kultni roman Moonchild napisao 1917. godine (objavljen 1929), ali ideja nije proistekla samo iz njegove mašte. Kroli je sintetišući nekoliko tradicija koncipirao Moonchild kao homunkulusa prožetog planetarnim i zodijačkim silama. Naime, još je Paracelzus je u XVI veku detaljno opisivao stvaranje homunkulusa, tj veštačkog ljudolikog bića stvorenog u laboratoriji od muškog semena i pod dejstvom magijskih sila, bez učešća ženske utrobe. Osim toga, imamo i kabalističku praksu stvaranja golema. Podsetio bih na to kako je čarobnjak Saruman, u Gospodarima prstenova stvarao čudovišne Uruk-Haj ratnike. U srednjevekovnoj demonologiji verovalo se da demoni ne mogu direktno stvarati život, ali mogu sakupljati ljudsko seme i unosite ga u žene kako bi rodili cambione, decu bez duše, posvećenu đavolu. Kroli je ovu ideju preveo u domen seksualne magike, pa je umesto laboratorijskog stakla, utroba žene služila kao posuda u koju se tokom začetka „fiksira“ specifična astralna inteligencija umesto ljudske duše. 

Povodom toga, imajmo na umu da je u kabali Mesec povezan sa sefirom Jesod (astralna matrica, tj materica). Da bi se stvorio homunkulus, mag mora privući i fiksirati duh sa astralnog nivoa (Jesod) u fizički svet (Malkut). U tom smislu, Mesec je kapija kroz koju duše silaze u materiju. Kroli je koristio učenje Zlatne Zore o astralnom oblikovanju, smatravši da se precizno odabranim astrološkim trenutkom (izborom konjunkcija i faza Meseca) i ritualnim usmeravanjem volje tokom seksualnog čina može sprečiti da slučajna duša uđe u fetus, čime se otvara prostor za inkarnaciju određenog boga ili duha. 

Poređenje egipatskog hramskog obreda teogamije i Krolijevih magijskih praksi otkriva sličnu hermetičku strukturu: korišćenje ljudskog seksualnog čina kao žive alhemijske posude za spuštanje nematerijalne božanske sile u materiju. Ipak, iako je Kroli direktno crpeo inspiraciju iz egipatskog panteona i mitologije, između drevnog hramskog obreda i telemitske seksualne magike postoje razlike u operativnom cilju, kosmološkom kontekstu i sudbini stvorenog semena. Egipatski obred teogamije (npr. prizivanje Amona u utrobu kraljice radi začetka vladara) bio je egzoterijski i državni sakrament. Njegov cilj nije bio narušavanje zakona univerzuma, odnosno rušenje starog i uspostavljanje novog eona, već obnavljanje sveta. Faraon je morao biti božanskog porekla kako bi na Zemlji održavao Ma'at (kosmički red, istinu i pravdu). Obred se odvijao u najsvetijem delu hrama, pod nadzorom čitave svešteničke kaste. 

Za Krolija, seksualna magija je ezoterijski, inicijacijski i individualni čin. Njen cilj nije održavanje kosmičkog poretka, već proboj kroz velove svesti i uspostavljanje Volje (Thelema). Kroli ne služi državi ni narodnoj religiji, jer on seksualni čin koristi kao magijsko oružje za samooboženje. Za razliku od drevnih Egipćana, u Krolijevoj magici biološko začeće se izbegava, ali se seme i ženski sekret ne ostavljaju u utrobi da stvore fetus, već se spajaju u Sveti Eliksir koji se zatim konzumira (pričešće), ili koristi za pomazanje magijskih rekvizita i talismana kako bi im se udahnula živa astralna moć. Kada je Kroli pisao o stvaranju Mesečevog deteta, on se najviše približio egipatskom konceptu, ali uz ključnu razliku u fiksiranju duše. U Egiptu se, kao što sam pokazao, bog spušta u utrobu prirodno, kroz hramski zakon. Začeće je sveto po sebi, a priroda sama obavlja fiksiranje božanskog duha. Međutim, kod Krolija mag mora nasilno ili alhemijski da blokira ulazak obične, reinkarnirajuće ljudske duše u formirani fetus. Teoretski, tokom dobrog dela trudnoće, mag i njegova partnerka moraju izvoditi neprekidne astromagijske obrede kako bi u utrobu fiksirali specifičnu planetarnu ili eonsku inteligenciju.

U nekom opštem smislu, Mesečevo dete ne mora imati ljudsko obličje, nego može biti složena magijska ideja, knjiga, pokret ili struja svesti rođena iz spoja magove volje i sile sa kojom radi. Krolijeva Knjiga zakona je u tom smislu njegovo pravo Mesečevo dete. U alhemiji, Filius Philosophorum (Sin Filosofa) jeste sam adept koji prolazi kroz ponovno rađanje u utrobi Noći / alhemijske posude. Adept sam postaje Mesečevo dete kada ovlada svojom podsvešću i astralnom matricom. Ipak, ideja Mesečevog deteta nije izum dekadentne moderne magije, već arhetipski obrazac koji se javlja u svakoj tradiciji koja razlikuje obično ljudsko seme od semena svetlosti. Razlika je, međutim, u cilju: dok recimo iranski spasitelj dolazi da spasi čitav svet, Krolijevo Mesečevo dete dolazi da spasi samo one koji su spremni da ga prepoznaju, ili da uništi one koji nisu. Takođe, možemo povući paralelu između egipatske teogamije i Krolijeve seksualne magike, i uvideti da one dele isti hermetički aksiom po kome je seksualna energija jedina sila u materijalnom svetu koja ima moć da privuče i fiksira nematerijalni Duh. Međutim, dok je Egipat tu silu koristio da bi posvetio biološki život i osigurao opstanak zajednice, Kroli je egipatsku matricu preveo u moderan, faustovski ključ, izmestivši obred iz hrama u magijsku laboratoriju, pretvorivši začeće iz biološkog čina u alhemijsku transmutaciju svesti.

Mesec kao kapija duša

Koncept Meseca kao kapije duša predstavlja jedno od najstarijih i najvažnijih učenja hermetičke, pitagorejske i kasnoantičke astromagijske tradicije. U tom sistemu, Mesec nije samo nebesko telo, već fizičko-astralni carinski prelaz i alhemijski filter kroz koji svaka duša mora proći na svom putu ulaska u materijalni svet (začeće) i izlaska iz njega (smrt). U tekstovima poput Corpus Hermeticum-a, Porfirijevog Spisa o Pećini Nifmi (De Antro Nympharum), kao i kod Pitagorejaca i Plutarha (u spisu O licu na Mesečevom kolutu), postavka o Mesecu zasniva se na nekoliko ključnih aksioma. Kao prvo, Mesec se nalazi na samoj granici između transmutabilnog, propadljivog sublunarnog sveta i nepropadljivog, večnog supralunarnog sveta (sfere ostalih planeta i fiksnih zvezda). Zbog toga je Mesec prijemnik i distributer svih astralnih uticaja. 

U hermetičkoj astrologiji postoje dva ključna astromagijska prolaza. Prvi predstavlja vrata ljudi (znak Raka, kojim vlada Mesec). To je prolaz kroz koji duše silaze sa zvezdanog neba u materijalna tela. Ovaj silazak podrazumeva ispijanje iz reke zaborava (Leta) i oblačenje duše u sublunarne elemente. Drugi prolaz jesu vrata bogova (znak Jarca, kojim vlada Saturn). Ova vrata predstavljaju prolaz kroz koji se pročišćene duše nakon smrti penju nazad ka sferama zvezda.

Plutarh objašnjava da čovek prolazi kroz dve smrti. Prva smrt je ona na Zemlji, kada se telo (soma) odvaja od duše (psyche) i uma (nous). Pritom, jedino telo ostaje na Zemlji. Druga smrt jeste ona na Mesecu. Duša odlazi na Mesec gde prolazi kroz čišćenje. Tu se um odvaja od duše i um odlazi dalje ka Sunčevoj sferi i zvezdama, dok se duša zadržava ili raspada na Mesecu, osim ako se ponovo ne pošalje u novu inkarnaciju. Zbog toga se Mesec posmatrao istovremeno kao materica (iz koje kaplju astralne kapi svesti u utrobe ljudskih žena) i podzemlje (Had), jer su tamne mrlje na Mesecu smatrane mestom boravka duša koje čekaju pročišćenje ili reinkarnaciju.

Ideja Meseca kao kapije nije ostala samo u domenu filozofije, nego je ta ideja  izrodila konkretne hermetičke, teurgijske i magijske prakse. U neoplatonističkoj teurgiji (Jamblih, Proklo), cilj maga bio je anagoge, uzdizanje duše pre biološke smrti. Obredi su se izvodili u noćima određenih luno-solarnih konjunkcija i punog Meseca. Koristile su se vizuelizacije i prizivi gde se adept meditativno i obredno podizao do Mesečeve sfere kako bi prešao preko njenog praga bez gubitka svesti (savladavanje zaborava) i stupio u kontakt sa duhovnim vodičima (daimones).

U kasnijoj arapsko-hermetičkoj tradiciji (poput teksta Picatrix / Gayat al-Hakim) imamo opis pripreme za inkarnaciju. Naime, da bi se privukla specifična duša ili planetarni duh u novoizgrađenu ljušturu (bilo da je u pitanju dete tokom začeća ili magijski talisman), obredi su morali pratiti 28 Mesečevih stanica. Svaka Mesečeva stanica smatrana je otvaranjem specifičnih vrata na Kapiji duša kroz koja se kanališu tačno određeni astralni uticaji.

Budući da se smatralo da sveže duše umrlih prvo borave u Mesečevoj sferi pre nego što odu u više sfere ili se vrate na Zemlju, helenistički i semitski nekromanti izvodili su noćne obrede pod otvorenim nebom, usmerene ka Mesecu. Koristile su se libacije (izlivanja) mleka, meda, vina i crne krvi usmerene ka Mesečevoj svetlosti kako bi se prizvala duša sa Mesečevog praga natrag u sublunarni svet radi proročanstva. 

Konačno, Mesec kao kapija duša ostaje ne samo astronomski i astrološki, već i psihološki prag, kao mesto gde se susreću svest i podsvest, individualno i kolektivno, smrtno i besmrtno. Onaj ko želi da začne Mesečevo dete, mora najpre da postane svestan da je on sam, u svojoj senci, nagonima i strahovima, već jedno takvo dete u nastajanju. Jer pravo Mesečevo dete nije ono koje se rađa iz utrobe, već ono koje se rađa iz svesti koja je uspela da pređe sopstveni prag i ugleda svetlost sa one strane reke Lete. 

Dodatak:

Golem

Pošto sam u tekstu već pominjao golema kao kabalističkog homunkulusa, ovde bih malo razradio tu temu. Stvaranje golema, kako ga opisuju kabalistički tekstovi i predanja, predstavlja najopipljiviju varijantu homunkulusa u judeo-hrišćanskom miljeu. Za razliku od Mesečevog deteta koje zahteva žensku utrobu i seksualni čin, golem je muški, suvi, prašnjavi proizvod, oblikovan od gline ilovače, bez majke, bez začeća, bez krvi. Njegov život ne dolazi iz spoja dve polne suštine, već iz ispisivanja božanskih imena na njegovo čelo ili izgovaranja tajnih kombinacija slova koja aktiviraju skrivenu iskru u neživoj materiji. Najpoznatiji primer je, naravno, golem praškog rabina Jehude Liva ben Becalela (Maharal), koji je sredinom XVI veka navodno stvorio glinenog slugu da štiti jevrejsku zajednicu od pogroma. U kabalističkoj šemi, ovaj čin nije bio puka čarolija, već precizna primena doktrine o sefirotima. Golem se stvara na nivou Jesoda (osnove, astralne matrice), ali mu se uskraćuje duša iz viših sefira, on nema ruah (duh) ni nešamah (višu dušu), već samo nefeš (životinjsku dušu). Zato je golem nem, nesvestan, bez slobodne volje. On je živa stvar, ali ne i biće.

I ovde vidimo jasnu paralelu sa Mesečevim detetom: u oba slučaja reč je o sprečavanju ulaska obične, reinkarnirajuće duše u oblikovanu materiju. Golem je, međutim, obrnuta slika, umesto da se u utrobu pozove viša sila, ovde se materiji uskraćuje bilo kakva viša sila, osim one nužne za pokret i poslušnost. Golem je dakle Mesečevo dete lišeno svog najvažnijeg svojstva, slobodne volje i božanske iskre. Zato je on i bezopasniji, ali i bezvredniji u inicijacijskom smislu.

Zombi

Praksa stvaranja zombija u vudu tradiciji može se tretirati kao srodan, ali obrnuti fenomen u odnosu na Mesečevo dete i golema. Do sada sam govorio o unosu sile u praznu ili namenski pripremljenu ljušturu, bilo da je to utroba (Mesečevo dete), glina (golem) ili astralna matrica (savremene tehnike). Zombi, međutim, predstavlja zadržavanje i podređivanje već postojeće duše u već postojećem, ali biološki mrtvom ili onesvešćenom telu. To je, dakle, operacija suprotnog smera, jer ne stvara novi život, već se postojeći život sprečava da napusti ovozemaljsku ravan, i to ne radi uspostavljanja novog eona, već radi ropskog rada, poslušnosti i produženog služenja.

Uslovno govoreći, prema vudu svetonazoru, ljudsko biće, između ostalog, ima dve ključne komponente: gros bon ange (veliki dobri anđeo, viša duša, svest, individualnost) i ti bon ange (mali dobri anđeo, životna sila, astralni dvojnik, nešto poput eteričnog tela). Kada osoba umre prirodno, ti bon ange se odvaja od tela i putuje ka podzemnim vodama, dok gros bon ange odlazi u više sfere ili se opet rađa, ili se rađa u nekom drugom svetu. Međutim, vudu vrač koji želi da stvori zombija koristi kombinaciju snažnog otrova, koji izaziva stanje prividne smrti, duboku komu, usporen rad srca i disanja, i obredne magije kako bi zarobio ti bon ange žrtve u trenutku kada telo još nije sasvim mrtvo. On tada telo iskopa iz groba (ili ga preuzme pre sahrane) i putem ponovljenih psihičkih i fizičkih trauma, udaraca, uskraćivanja soli, stalne dezorijentacije i obrednih udara u glavu, nekako priguši višu svest žrtve. Ono što ostaje jeste biološko telo koje diše, hoda, jede, radi teške fizičke poslove, ali bez ikakve volje, bez sećanja, bez individualnosti. To je organski automat, živa, ali prazna ljuštura.

U ovom svetlu, zombi je gotovo savršena inverzija golema, budući da je golem neživa tvar (glina) kojoj se dodaje doza života (nefeš) da bi postala pokretna. Nasuprot golemu, zombi je živa tvar (ljudsko telo) kojoj se oduzima dovoljno svesti da postane pokretna, ali bez ikakve unutrašnje iskre. Golem je stvoren da služi, ali on ne oseća patnju, dok je zombi takođe stvoren da služi, ali jeste patio, jer je njegovo stvaranje nasilno, traumatično i predstavlja najteži oblik magijskog zlostavljanja. Golem nema dušu koju bi izgubio, a zombi je dušu izgubio (ili joj je uskraćen pristup sopstvenom telu). 

Zašto sam ovde uopšte pominjao zombija? Zato što postoji jedna značajna tačka dodira koja povezuje golema, zombija i Mesečevo dete. Svaki na svoj način, predstavljaju hibridizaciju između materije i nematerijalnog, poput magijski indukovanog kiborga. Kod golema, materija (glina) biva prožeta slovima (duhovna frekvencija). Kod zombija, materija (telo) biva lišena duhovne frekvencije, ali se održava u životu putem niskofrekventne magijske sugestije. Kod Mesečevog deteta, materija (utroba, seme, krv) biva prožeta visokom, eonskom inteligencijom. Razlika je samo u kvalitetu i smeru te sile, od služenja (golem, zombi) do vladavine (Mesečevo dete).

Kosmologija i ontologija teleme

1. Khabs i Khu: Ontološka geometrija Teleme

U Krolijevoj Knjizi zakona, doktrina duše izražena je stihom: „Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabsu.“ Khabs je zvezda. U trećem stihu iste glave piše da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Khabs je, dakle, individualni centar, tačka identiteta, „ono što jesam“, ontološki primaran, samostojeći subjekt. Khu je subjektivno telo svetlosti, magijski entitet čoveka, suptilni medijum svesti. Khu jeste analogon Akh-a iz egipatske tradicije, ali je zaista teško u tom smislu povući znak jednakosti. Khu nije univerzalna svetlost Nuit, već pojedinačni ambijent date zvezde. Knjiga zakona upozorava da ne smemo obožavati Khu, ne smemo se zaljubiti u našu magijsku predstavu, jer ako slavimo oblik, on postaje neproziran za biće, i može se uskoro pokazati samom sebi lažan.

Iz ovoga sledi radikalna teza da kod Krolija ne postoji zajednički kosmos. Postoje samo paralelne zvezdane perspektive. Naš sopstveni Khabs je naša jedina istina. Za subjekta, čak i nečiji drugi Khabs predstavlja samo deo subjektovog Khua. To nije epistemološki relativizam („svako ima svoje mišljenje“), već ontološki pluralizam bez centra po kome nema jednog sveta u kome se svi susrećemo, pa stoga postoje samo svetovi koji se međusobno presecaju. Ti ne postojiš „kao takav“ u mom kosmosu, postojiš samo kao fenomen mog svetlosnog polja.

2. Simbolika pentagrama: Nuit i Hadit

Simbol Nuit, boginje beskonačnog prostora, jeste plavi pentagram sa crvenim krugom u središtu. Taj crveni krug je simbol Hadita, njeno „tajno središte“. Pentagram je simbol mikrokosmosa, odnoso zvezde. Njegovi kraci predstavljaju elemente koji tokom procesa umiranja bivaju razloženi, a zvezda biva rasformirana. Naposletku ostaje krug unutar pentagrama, jezgro, nasuprot beskraju svetlosti Nuit. Po rastakanju pentagrama bića, to jezgro, u interakciji sa beskrajnom svetlošću Nuit, uobličava novu zvezdu.

Važno je uočiti da Nuit i Hadit nemaju veze sa našim ličnostima i našim sudbinama. Oni samo igraju svoju igru tkanja, stvaranja i rastvaranja bezbroj zvezda. U klasičnoj ezoteriji kosmički principi su arhetipski uzrok duše, ličnost je senka višeg bića, a sudbina je put povratka. Kod Krolija, kosmički principi su scenografija. Ličnost je funkcija zvezde. Sudbina je izraz probuđene Volje a ne povratak Izvoru u tradicionalnom smislu, jer tog Izvora zapravo nema.

 

3. Telema i klasična metafizika

3.1. Ontološki lom

U klasičnim tradicijama (platonizam, hermetizam, hrišćanstvo, islamska metafizika, kabala) postoji povratak Jednom. Kod Krolija ne postoji Izvor u koji se vraćamo. Postoji samo večno preslagivanje tačaka u beskraju Nuit. To je temeljni metafizički lom. U telemi nema kosmogonije, nema teorije o nastanku kosmosa kao u starim tradicijama i mitologijama. Po tome se telema razlikuje ne samo od njih, nego i od onih modernih kosmičkih teorija koje govore o primordijalnom Jednom kao o tzv kosmičkom jajetu iz čije je eksplozije nastao kosmos. U telemi postoji načelo smene eona, tj modaliteta vremena u istoriji, ali ne i kosmotvoračko načelo shvaćeno pravolinijski koje ima svoj početak, pa stoga i kraj. Kosmička igra u telemitskoj predstavi oduvek i večno traje, pa se nikad i ne završava.

Kada govorimo strogo metafizički, Kroli jeste izopačio starije tradicije, ali ne zato što njegovi simboli nisu stari (jesu), već zato što stari simboli više ne upućuju na transcendentno. Oni u telemi služe samopotvrdi individualnog centra. To je ono što čini telemu radikalno modernom: ona je okultni izraz iste ontologije koju nalazimo kod Ničea i modernog subjektivizma.

3.2. Telema i gnosticizam

U gnosticizmu postoji nostalgija za Izvorom; pleroma je središte; duša je zarobljena iskra; materija je tamnica, cilj je bekstvo iz kosmosa. U telemi na delu je afirmacija imanencije; Nuit je periferija bez centra (njen centar je Hadit); duša je samosvojna zvezda; materija je maska kosmičke igre; a cilj je tvoriti svoju Volju u kosmosu. U telemi, obožavanje plerome je greh, jer iz perspektive beskraja Nuit, svako ograničenje (pa i pleroma) predstavlja otklon od istine. Knjiga zakona kaže: reč greha je ograničenje.

3.3. Telema i lurijanska kabala

Lurijanska kabala, (doktrina čuvenog Isaka Lurije iz XVI veka) i telema imaju jednu sličnost koja ujedno čini i njihovu glavnu razliku. Ono što je u kabali Ain Sof, beskrajna božanska punina, u telemi je Nuit kao beskraj, ali ne i punina. U lurijanskoj kabali imamo koncept cimcum: Bog se povlači i tako stvara prazninu. Nasuprot tome, Nuit ne stvara, već omogućava ispoljavanje. Lurijanska kabala ima izraz ševirat ha-kelim: lom posuda koje nisu u stanju da prime božansku stvaralačku svetlost što stvara neku vrstu kosmičke traume. U telemi nema nikakve kosmičke traume, nikakvog pada ili katastrofe. Lurijanska kabala u tom smislu poznaje načelo tikun kao isceljenje i obnovu kosmosa. U telemi, takođe nema isceljenja niti nekakve obnove, jer nema ničeg što iziskuje obnovu. Zato u lurijanskoj kabali čovek učestvuje u popravci sveta, dok u telemi čovek tvori svoju Volju. Zato kod Lurije etika ima kosmički značaj, a kod Krolija je ona sekundarna u odnosu na Volju. Lurijanska kabala suprotstavlja greh i popravku, dok u telemi, umesto greha, ima samo neuspeh u ostvarenju Volje. Telema, dakle, ukida ideju kosmičke odgovornosti.

3.4. Telema i neoplatonizam

U neoplatonizmu možemo pronaći trijadu Jedno, Nus i duša. U telemi su to Nuit, Hadit i Khabs. U neoplatonizmu ključna činjenica je emanacija, a u telemi, umesto toga, prepoznajemo mrežu koje tvore zvezdane putanje. Stoga je, u neoplatonizmu imamo vertikalni povratak u Jedno, dok je u telemi na delu horizontalna večnost, koja se zapravo rasprostire u svim pravcima. To znači da, ako je u neoplatonizmu cilj povratak Jednom, u telemi je to večno samoostvarenje. Telema nije jeres u konvencionalnom smislu, nego bi se pre moglo reći kako ona predstavlja promenu same metafizičke geometrije sveta.

4. Telema i moderni okultizam

Teozofija uvodi kosmičku hijerarhiju „uzlaznih planova“, spiritualni napredak kao linearno uspinjanje, i kosmos kao moralno-pedagoški mehanizam. U suštini, teozofija je sekularizovana soteriologija koja zadržava iluziju objektivne hijerarhije. Zlatna zora zadržava kabalističku strukturu, anđeoske hijerarhije, astralne planove, ali ih tretira kao psihičko-astralne mape, ne kao ontološke stvarnosti. Sistem lebdi između metafizike i psihologije. To je, zapravo, svojevrsni kvar: ni potpuno transcendentno, ni potpuno imanentno.

Telema u neku ruku „ispravlja“ ovaj kvar na radikalan način, tako što ukida teozofsku kosmičku pedagogiju; ukida objektivnu hijerarhiju (iako telemitska magijska društva imaju hijerarhiju) i ezoterijski moralizam, jer sve je funkcija Volje. Cena te popravke jeste da nema kosmičkog poretka kao slojevite hijerarhijske strukture nego je sve ples Nuit; nema spasenja i eshatološkog scenarija; nema zajedničke istine; nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja. Svaki pad je pojedinačni udes neke konkretne zvezde koja ne uspeva da tvori svoju Volju, odnosno ne uspeva da uspostavi svoju zvezdanu putanju koja se neće sudarati sa drugim zvezdama.

Dakle, telema ne isceljuje kosmos nego ga razgrađuje. Ne mislim doslovno, nego razgrađuje tradicionalne metafizičke kosmološke predstave. Otud je ona lek protiv ezoterijske sentimentalnosti, ali i amputacija metafizičkog srca. Zato deluje oslobađajuće i istovremeno ontološki pusto.

5. Telema i Niče: ontologija Volje

U modernoj filozofiji, Fridrih Niče je mislilac čiji pogled na svet najdublje korespondira sa Krolijevim. Telema je okultna artikulacija istog loma koji Niče izvodi filozofski. Niče je, proglašavajući smrt Boga zapravo najavio odumiranje ideje kosmičkog središta, što se poklapa sa doktrinom teleme po kojoj nema Izvora, jer Nuit (a ni Hadit) nije zamena za Boga, već beskraj postojanja. Kod Ničea nema apsolutne istine, a u telemi svaka zvezda je sama sebi centar. Niče vidi volju za moć kao impuls bića, dok je u telemi Istinska Volja viđena kao zvezdani zakon, odnosno jedini zakon! Iz ničeovske optike svet je borba sila, a iz telemitske svet je ples zvezda. Kod Ničea ne postoji „šta jeste“, već „šta hoće“, dok u telemi ne postoji kosmički zakon koji propisuje nekakva viša sila ili autoritet, već samo zakon pojedinačne zvezde. I kod Ničea i u telemi Volja zamenjuje Logos. Ničeov stav da nema činjenica, samo tumačenja, u telemi se odražava kao nema kosmosa, samo Khu svake zvezde. U ničeovskom viđenju istina je tek moćna interpretacija, dok je u telemi istina ostvarena Volja. Stoga Ničeov nadčovek stvara vrednosti, a Krolijeva zvezda ostvaruje zakon. Konačno, po Ničeu, nema dobra i zla po sebi, na šta Kroli dopunjuje: Do what thou wilt! Kod obojice nema povratka, nema iskupljenja, već samo stvaranje smisla iznutra.

6. Dva jezika teleme: Nuit i Babalon

U Telemi postoje dva paralelna ontološka jezika. Prvi jezik je, nazovimo ga, kosmičko-egipatski, a koji obuhvata pojmove kao što su Nuit, Hadit, Ra-Hoor-Khuit, Hoor-paar-Kraat, Khu, Khabs itd. To je nivo bića, načela prostora i tačke, beskraj i impuls, zvezde i njihove igre. Dakle, tu imamo jednu apstraktnu kosmologiju bez biografije i bez događaja.

Drugi jezik teleme jeste onaj apokaliptičko-hrišćanski koji oličavaju pojmovi Zver (To Mega Therion), i Skerletna Žena (Babalon). To je već nivo istorije u kome se pojavljuje drama, telo, krv, ekstaza. Ta vizura je apokaliptička a ne egipatska.

Meni je uvek nekako bilo čudno zašto se ove dve vrste simbolizma mešaju u jednoj doktrini. Nuit i Hadit su večni, statični u svojoj nepromenljivosti. Njihova igra nema vremena, nema krize, nema inicijacije. Oni ne mogu proizvesti događaj. Svrha Zver i Babalon jeste uvođenje vremena. Oni su „ulazak kosmosa u istoriju“, ali i u lični životni tok posvećenika: seksualna magija, telesnost, ekstaza, duše svetaca u peharu Babalon i sl. Bez njih, telema bi ostala zanimljiva ali hladna geometrija bez religijskog naboja.

Povodom ovoga se postavlja pitanje da li su ova dva jezika ontološki spojiva? Hajde prvo da sagledamo fenomen Skerletne Žene, tj Babalon. Ona nije emanacija Nuit. U telemi nema vertikale, pa stoga nema ni emanacije. Babalon ne potiče „odozgo“. Nuit je beskraj koji obuhvata; Babalon je pehar koji prima. Ako bi Babalon bila potpuna emanacija Nuit, telema bi imala vertikalu, ali je nema. Zato Babalon deluje kao strano telo u sistemu, upravo zbog svog apokaliptičkog naboja, što ne pripada čistoj geometriji Nuit i Hadit. Isto možemo reći i za Zver, da to nije emanacija, avatar ili inkarnacija Hadita.

Šta je onda Babalon? Za nju bi se pre moglo reći da je ritualno-lirska maska Nuit, ali ne njena metafizička suština. Nuit je previše apstraktna da bi bila operativna, pa je otud Babalon most između hladnog kosmosa i ljudske ekstaze, tačka kondenzacije beskraja u ritualni događaj. Dakle, to je cena koju telema plaća da bi postala religija: dve ontologije u jednom sistemu.

7. Prorok, glas, prethodnik: Ajvaz i Ankh-af-na-Khonsu

Ankh-af-na-Khonsu je istorijska ličnost, egipatski sveštenik iz Tebe (XXVI dinastija). Njegova Stela otkrivenja (Stele of Revealing), koju su Kroli i njegova tadašnja verenica Rouz „otkrili“ 1904. godine, čuva se u Kairskom muzeju. Na steli se pojavljuje broj 666 kao simbolički ključ. U telemitskoj hronologiji, Ankh-af-na-Khonsu je prethodna inkarnacija proroka (Krolija). Ajvaz (Aiwass) je entitet koji se kroz tu liniju manifestuje. Ankh-af-na-Khonsu je šav između kosmosa i istorije, tj on je dokaz kontinuiteta, odnosno potvrda da se Zakon „pojavio u vremenu“. Veza Krolija i Ankh-af-na-Khonsua jeste karika tog kontinuiteta.

Ajvaz je nešto drugo. Kao bestelesna inteligencija izvan vremena i prostora, i kao stvarni autor Knjige zakona, Ajvaz je glas bez bića, okidač horusovskog diskontinuiteta (u odnosu na pređašnje tradicije i eon Ozirisa), te naposletku, posrednik Zakona teleme (zakon Volje). Kenet Grant je, Ajvaza uporedio sa Lavkraftovim Njarlatotepom. Ja ću ga ovde uporediti sa neoplatonističkim i gnostičkim Losogom, tj Nusom.

U neoplatonizmu i gnosticizmu, Logos / Nus je prvorođeni iz Jednog, nosilac istine, kosmički razum, most između transcendentnog i pojavnog, objektivni poredak bića, smisao sveta, i garancija zajedničkog kosmosa. U telemi, Ajvaz je glas bez bića, nije ničija emanacija (jer nema Izvora), nije kosmički razum (jer nema objektivne istine), ne garantuje istinu, tj ne govori veruj, već pokreće događaj, i ne donosi nekakav novi poredak, nego razbija stari poredak. Na zvezdama je da same organizuju svoj poredak. Dakle, Ajvaz nije „um Boga“, nego je glas bez Boga. Zato telema nije gnoza. Ona je post-gnoza, jer koristi stare simbole, ali je lišena ontološke osnove koju oni nose.

8. Eon Horusa: Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat

Na karti Eon u Krolijevom Tot tarotu predstavljena su četiri načela: Nuit kao beskonačnost, prostor, totalitet; Hadit kao tačka, impuls, unutrašnji centar; Ra-Hoor-Khuit kao aktivna manifestacija, Zakon i sila Eona; i Hoor-paar-Kraat kao skriveni aspekt, tišina, potencijal.

Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat su dva pola istog načela: Horusa. Ra-Hoor-Khuit je egipatski Horus kao solarni ratnik, sudija i zakonodavac. Hoor-paar-Kraat je Harpokrat, Horus-dete, „tihi bog“. Neki okultisti poistovećuju Hoor-paar-Kraata sa egipatskim bogom Setom, ali ja ne vidim na čemu se zasniva takvo uverenje. Nejasno je kakvu bi ulogu kontroverzno i neretko mračno božanstvo poput Seta imalo u mitologiji teleme.

Pošto su, kao što sam već pokazao, Nuit i Hadit večni i statični, to znači da bez Horusa, ne bi bilo događaja. Horus je, otud, tenzija između beskraja i tačke koja proizvodi događaj. Ra-Hoor-Khuit je taj događaj kao sila i sud, a Hoor-paar-Kraat je taj događaj u zametku. Telemitski Horus stoji između kosmosa i istorije. Na karti Eon, Nuit je svod, Hadit je krug u centru, Ra-Hoor-Khuit je bog na prestolu, Hoor-paar-Kraat je dete u znaku tišine. To je ikonografija nastajanja sveta: iz beskraja i tačke rađa se Zakon. Arkana XXI (Svet / Univerzum) po redu nasleđuje XX (Eon).

Vidimo da Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat nisu strani telemitskoj kosmologiji, kao Zver i Babalon, oni su njeno srce u pokretu. Mada, sada biva jasnije otkud Zver i Babalon. Oni su načela koja deluju na Zemlji, među ljudima. To je uloga apokaliptičkog.

9. Telema kao metafizička revolucija

Telema nije tek nekakva ezoterijska škola među mnogima. Ona je promena same metafizičke geometrije sveta. Njene koordinate su sledeće:

1. Ontološki pluralizam bez centra, jer nema zajedničkog kosmosa, nema zajedničke istine;

2. Khabs pre Khua, tj biće pre svetlosti, subjekt pre kosmosa;

3. Imanencija bez povratka, jer nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja;

4. Volja umesto Logosa, pošto ne postoji šta jeste, već šta hoće;

5. Dva jezika, dve ontologije: kosmička geometrija i apokaliptička drama, bez konačne sinteze;

Telema je okultni postmodernizam. Ona koristi drevne simbole, ali ih potpuno preinačuje. Njen cilj nije obnova tradicije, već njena razgradnja u korist potpune imanencije. Zato deluje istovremeno kao oslobođenje i kao pustoš. I zato je, više od jednog veka kasnije, i dalje nemoguće mimoići je.

Kain, Naama, i kainitska loza

William Blake

Kainovska loza

„Adam pozna ženu svoju Evu i ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Muško sam dete dobila s pomoći Jahvinom!“ (Postanje 4:1)

U starozavetnom tekstu čitamo da je Kain rodonačelnik kainitske loze od koje se pominje sedam kolena: 1. Kain; 2. Enoh; 3. Gaidad; 4. Maleleil;  5. Metusal; 6. Lameh; 7. Jovil, Juval, Tubal-Kain i njegova sestra Naama ili Noema. Imamo, dakle, sedam kainitskih generacija koje čini deset ličnosti, uključujući i samog Kaina. Međutim, tekst pominje i dve Lamehove žene Adu i Selu, kao i samu Kainovu ženu čije se ime ne pominje. Ukupno imamo trinaest pomenutih likova, ovog biblijskim prokletstvom obeleženog rodoslova, devet muških i četiri ženska. Ovi brojevi direktno korespondiraju sa simbolikom apokaliptične zveri (Apokalipsa 13:1; 17:3), što dodatno naglašava htonski i prokleti karakter ove loze unutar biblijskog narativa.

Valjalo bi samo podsetiti da je 13 = 1, kao zbir brojčane vrednosti te reči na hebrejskom: ehad je alef (1) - het (8) – dalet (4). Reč je o svojevrsnom jedinstvu koje ukazuje na strukturu Drveta života. Kain je u tom smislu pandan sefiri Keter (kruna, prvi pokretač); Enoh je Hokmah (mudrost, zvezdana sfera) - kome je Kain sazidao grad; Gaidad je Binah (razumevanje); Maleleil je Hesed (blagost, milost); Metusal je Geburah (snaga, strogost); Lameh je Tifaret (lepota) - onaj sa dve žene i četiri potomaka, koji je ubio čoveka i mladića i koji će biti osvećen 77 puta; Jovil ili Džabal je Necah (pobeda) - rodonačelnik nomada; Juval ili Džubal je Hod (sjaj) - rodonačelnik svirača i zabavljača (u simboličkom smislu cigana, ali i gatača); Tubal-Kain je Jesod (temelj) - rodonačelnik kovača i graditelja (u simboličkom smislu masona) - paralela sa grčkim Vulkanom; Naama je Malkut (kraljevstvo). Njihovo obitavalište je zemlja Nod, istočno od Raja, gde se Kain, nakon što je ubio svog brata Avelja, sklonio od lica Božjeg. Upravo je tajanstvena zemlja Nod atribut četrnaestog načela, čime se kompletira puna numerološka slika ove priče. Ponekad se u kabalističkim spekulacijama Nod poistovećuje sa lažnom sefirom Daat (znanje), koja na kabalističkim modelima Drveta života figurira između viših sefirota i onih koji čine njegovo jezgro. Sada kada smo uspostavili poznatu nam sliku univerzuma možemo krenuti u dalja razmatranja.

Kain

Ime Kain, onako kako je zapisano na hebrejskom, sastoji se od tri slova: kof-jod-nun čiji je zbir vrednosti 160, odnosno 810, ako uvažimo hebrejsko numeričko pravilo da ukoliko se slovo nun nađe na kraju reči njegova vrednost više nije 50 nego 700. Na grčkom se Kain piše kao Καιν, čija je brojčana vrednost 81. Dakle, imamo 810 i 81 kao indikatore lunarnog porekla. Mesečev magijski kvadrat se sastoji od isto toliko brojeva i sama ta činjenica već dosta govori o poreklu Kainovom. Sa druge strane, broj 160 je zbir slova imena Niantiel što se odnosi na klipotskog čuvara staze nun, čiji je znak Škorpija i tarot ključ Smrt. Po nekim izvorima, ime Kain se može prevesti kao kovač, ali i kao koplje. Kovač je metalurg, pa ako se ravnamo po zaključcima koje je izneo Mirča Elijade, on je i predak alhemičara. Kovač, odnosno alhemičar, jeste onaj ko remeti prvobitnu ravnotežu, razbija početno stanje neobrađenog materijala i činom nasilja, oblikuje novo stanje.

Sigil Niantiela

Po nekim izvorima, Kainov brat Avelj je predstavljen kao solarni anđeo koji održava ravnotežu. Ime Avelj se na hebrejskom piše kao he-bet-lamed i ima vrednost 37, dok je na grčkom Αβελ = 38. Ime Avelj, odnosno Abel, možemo porediti sa imenima solarnih božanstava kao što su sirijski Baal, kritski Abelios, galski Abelio, grčki Apolon itd. U tom kontekstu, Kain je ubica Sunca. Imajući ovo u vidu ne možemo ne primetiti sličnost sa egipatskim mitom o Ozirisu kojeg ubija njegov brat Set i komada ga na tačno četrnaest delova. U toj perspektivi Kain bi bio Set a Avelj Oziris. Set i Oziris su Atumovi, a Kain i Avelj Adamovi sinovi. Takođe, ubistvo Avelja podseća na žrtovanje božanstva čije je telo pretvoreno u hranu, odnosno u jestivo bilje, a što spada u Kainovu delatnost. Mirča Elijade, u knjizi „Mitovi, snovi i misterije“ piše o paleo-ratarskim kulturama koje su uobičavale prinošenje ljudskih žrtava i kanibalizam. Tako možemo pretpostaviti i ono što u biblijskom tekstu nije navedeno, pošto je tu reč o odjeku drevne religije. Otud je sasvim realno da mit o Kainu i Avelju predstavlja neku vrstu sećanja na kanibalizam koji je sastavni deo obreda ljudskog žrtvovanja ratarskih zajednica koje su na taj način oživljavale mitološku situaciju ubijenog boga. Elijade ističe zaključak da žrtvovanje ljudi i kanibalizam imaju ulogu da magijskim putem obezbede život rastinju i dobar prinos. Često su sastavni deo takvih obreda činile i orgije. Konačno, po Elijadeu, kanibalizam nije izraz zverske primitivnosti ljudi tih zajednica nego je reč o tome da je kanibalizam povezan sa odgovornošću religioznog karaktera. Kako objašnjava Elijade, kanibalizam su uspostavili bogovi kako bi čovek mogao da preuzme odgovornost za kosmos, a što uključuje i rast biljaka. Sada biva jasnije zašto je Kain u bibliji proklet.

Kain i Set kao bog Hiksa 

Po Talmudu, gore pomenuti Kainov potomak Lameh, oženio je dve Kenanove ili Kajnanove kćeri. Ime Kajnan / Kenan ukazuje na starog arabljanskog (ili sabejskog) boga Meseca, odnosno na božanstvo nomada koji su štovali drevnu zvezdanu religiju. Otud je prvi Lamehov sin Jovil / Džabal u starozavetnom tekstu označen kao rodonačelnik nomada, a nomadi su zvezdočatci i štovatelji lunarno-stelarnih božanstava. Ako spekulaciju dodatno rastegnemo, možemo se zapitati jesu li možda tajanstveni osvajači Egipta, poznati kao Hiksi (narodi sa mora), zapravo kainiti, kajnanovci, obožavaoci Seta (Kaina), kako su ih Egipćani upamtili? Kada kažem kainiti, ne mislim na istoimenu gnostičku sektu iz drugog veka nove ere. Izvorno, kainizam u kontekstu predmeta ove rasprave, ne smatram formulom inverzije nego autentičnim i samoniklim drevnim kultom čija je formula zasnovana na prirodnim zakonima još iz vremena totemizma.

Hajde da malo osvetlimo fenomen Hiksa. Naziv Hiksi dolazi od egipatskog izraza heqa-hasut, tj „vladari stranih zemalja“. Po nekim mišljenjima, to nije ime nekog konkretnog naroda, već politička oznaka. Oni su vladali severnim Egiptom u periodu 1650–1550. p.n.e. Njihova prestonica bila je Avaris ili Abaris (Tel el-Dab'a), u istočnoj delti Nila. Po nekim istoričarima, Hiksi nisu bili homogena etnička grupa, već koalicija raznih populacija iz oblasti Levanta (Kanaanci, Amoriti, verovatno i Huriti) koje su se već generacijama ranije naseljavale u delti kao trgovci i najamnici. U Avarisu je postojalo veliko svetilište boga Seta, ali ne „egipatskog“ Seta, već oblika tog boga sinhronizovanog sa hiksoskim glavnim božanstvom, a to je bio, najverovatnije, ugaritski Baal, odnosno sirijski Hadad, ili huritski Tešub, u svakom slučaju neki bog oluje i rata. Za Hikse, Set je bio bog oluje, ratnik, zaštitnik kraljevske vlasti i kosmička sila haosa koja razbija ustajali poredak. Egipćani su kasnije tvrdili da su Hiksi „izopačili“ Seta, ali realno oni su ga preoblikovali u skladu sa svojom teologijom. To je bio bog groma, munje, plodnosti i razaranja, a ne „zli bog“. 

Kasnije, kada su Hiksi proterani, čime počinje Novo kraljevstvo u Egiptu, Set postaje bog izdajstva, haosa i zla, a hiksoska religija biva ideološki uništena. Ipak, to uništenje nije bilo potpuno jer tokom XIX dinastije, naročito pod Setijem I i Ramzesom II, Set ponovo dobija ratničku, kosmičku i kraljevsku ulogu. To bi mogao biti nekakav odjek hiksoskog shvatanja Seta. Kasnije, u helenističkom Egiptu, Set se preobražava u figuru kosmičkog antagoniste, pojavljuje se u gnostičkim mitovima kao sila protiv demiurga i postaje arhetip „protiv-poretka“. Neki savremeni ezoterijski sistemi (npr. tzv. Setijanizam) retroaktivno projektuju sopstvenu simboliku na Hikse, ali tek tu ne postoji direktna, neprekinuta linija tradicije, nego samo arhetipsko i simboličko nasleđe. Isto tako, ne postoji utvrđena istorijska veza između hiksoskog Seta i biblijskog Kaina, ali postoji snažna simbolička paralela koja ih povezuje. Ta veza nipošto nije genealogija tradicije, već arhetipska struktura, pošto su obojica figure prognanog nosioca sile promene. 

Hiksoski Set, pa i Set načelno, je poput Kaina, bratoubica. Prvi je ubio Ozirisa a drugi Avelja. Set je izopšten iz kosmičkog poretka Maat, a Kain iz poretka biblijskog boga. Set potom obitava u pustinji i na granici sveta, dok je Kainproklet i prognan istočno od Raja. Obojica su unutrašnji neprijatelji, ne izraz nakakvog spoljašnjeg demona, već deo svetog poretka kojeg pokušava da razbije iznutra. Setova životinja je nejasna himera, dakle, anomalija, što podseća na Kainov znak kao specifičnu stigmu. To su sve obeležje kako kosmičke izopačenosti, tako i ontološke razlike. Posledično, Set ne može biti normalizovan, odnosno vraćen u legitimni poredak, a Kain ne može umreti. To je veoma snažan pečat drugosti. Smisao njihovog delovanja je podudaran, jer Set razara da bi istorija tekla, a Kain greši da bi istorija počela. Bez njih nema istorije, konflikta, tehnike i civilizacije. Kao što sam naznačio, u kasnijim tradicijama, Kain postaje prvi graditelj, prvi kovač, a ne samo prvi ubica, isto kao što je Set postao „gospodar sile“. Dakle, Set je izraz aktivnog razaranja poretka, a Kain je egzistencijalni raskid sa poretkom. Jedan ruši spolja, drugi iznutra.

Kain i Zmijonosac

Postoji teza koja Kaina povezuje sa sazvežđem Zmijonosca koji je u Sumeru poistovećen sa božanstvom magijskih bajalica i prizivanja (Sagimu). Isto kao i u slučaju paralele između Kaina i Seta, tako i u ovom slučaju nemamo istorijsku ili tekstualnu vezu između biblijskog Kain i sazvežđa Zmijonosac (i božanstva Sagimua) u sumerskoj religiji. Međutim, u tom smislu imamo samo arhetipsku i mitopoetsku paralelu koja se može opravdano rekonstruisati kao simbolički odjek, jer u sumerskim, akadskim i vavilonskim tekstovima ne postoji figura Kaina. Istovremeno biblijski tekst nema astralnu identifikaciju Kaina, niti ima zapisa koji povezuju Kaina sa bilo kojim sazvežđem. Dakle: nema tradicijskog kontinuiteta. Ipak, u mesopotamskoj astralnoj religiji, sazvežđe Zmijonosca odgovara figuri Sagimua, poznatog i kao „onaj koji priziva“, a koji je povezan sa bajalicama, prizivanjem duhova, moći nad otrovima i bolestima, i granicom između bogova i ljudi. Zmijonosac je stajao između Skorpije i Strelca, dakle, na pragu smrti i inicijacije. Upravo je to ono što gasnažno povezuje sa Kainom. 

Zmijonosac je poput fakira, onaj koji hipnotiše i opčinjava te govori zmijskim jezikom. U tom smislu može biti izvedena jedna zanimljiva spekulacija. Ime Kain, u smislu hermetičke kabale, može biti protumačeno i kao kof-ain (Q-Ain), čiji su tarot atributi Mesec i Đavo, čime otvaramo analogiju Mesec-Oko, odnosno Potiljak-Oko, mesečevo oko, levo oko ili treće oko. To je oko istovremeno i Kainov znak, na nebu poistovećen sa zvezdom Ras Al-Hag, koja se nalazi na glavi zamišljenog lika Zmijonosca. Mit o Kainu i Avelju je poduka o zakonu akcije i reakcije, analize i sinteze. Kain je u tom smislu simbolički lik analize - solve. Alister Kroli je Kaina i Avelja stavio na kartu Ljubavnici, a koju je takođe nazvao i Braćom. Povodom toga, prepričao bih ključne Krolijeve detalje. Kako on kaže, arkana Ljubavnici odnosi se na Blizance u zodijaku, kojima vlada Merkur. Odgovarajuće hebrejsko slovo za Blizance je zain, što označava mač, pa je stoga okvir te karte, u Krolijevom špilu, svod mačeva, pod kojim se odvija kraljevsko venčanje. Mač, kao oruđe deobe i podele, kako naglašava Kroli, u svetu intelekta predstavlja analizu. Dakle, po Kroliju, karte Lubavnici i Umerenost zajedno čine sveobuhvatnu alhemijsku maksimu: solve et coagula.

motiv Krolijeve verzije karte Ljubavnici (Braća)

Naama kao izraz i ovaploćenje kainitske magijske struje

U svetlu mog ličnog verovanja i iskustva, Kainov lik, sam po sebi, jeste nešto mitsko, daleko i nestvarno. Ipak, držim da je svojevrsna kainitska magijska struja stvarna te da je ključ njenog poimanja lik Naame, Lamehove kćeri, čije sam ovaploćenje prepoznao u liku Eve Frank, ćerke srednjoevropskog šabatajca Jakova Franka. Kako smo Naamu povezali sa sefirom Malkut, to znači da otelotvorenje njenog načela kroz neki religijsko-magijski kult ili ličnost, možemo uzeti ne samo kao mogućnost nego i kao nešto opipljivo. Čitava ta epizoda, koja je u biblijskom tekstu samo ovlaš dotaknuta, bremenita je povesnim magijskim potencijalom koji kao senka prati istorijski razvoj religija i civilizacije.

Po jednoj legendi Naama je izumela tkanje, što je jedan od atributa veštičarstva. Njeno ime se prevodi kao prijatna, ugodna ili zgodna (ili kao epitet boginje „lepa Ma”, od ugaritskog n’m – „milost”, epitet boginje Anat; ili arapski anam – „nežna.”). Bila je predpotopska ćerka Sile (ona je tama) i Lameha iz loze Kainove, rođena pre nego što je Eva rodila Seta. Filon Judejski kaže da joj je ime bilo Noeman, „debljina”, i da je predstavljala raskoš i izobilje. Kao takva, Naama je bila ta koja je zavela Sinove Elohimove (Postanje, 6:2). Zohar imenuje te sinove kao Azu / ain-zajin-alef i Azaela / ain-zajin-alef-lamed te sa njima izrodila razne vrste klipota. Koren reči naam (nun-ain-mem) označava zadovoljstvo. Brojčana vrednost njenog imena je 165 (nun-ain-mem-he), a što ne može a da ne izazove podizanje obrva s obzirom da je broj Babalon 156. U Krolijevoj knjizi kabalističkih korespondencija „Liber 777“ Naama je označena kao demonska kraljica Malkuta. Pa ipak, Kroli je rekao kako je u Novom Eonu Škorpija prikazana kao Žena-Zmija. U krajnjoj liniji, po jednom tumačenju, to znači da je inicijator skriven u liku Smrti, jer, kako to piše u njegovoj Knjizi zakona 2:6: I am Life, and the giver of Life, yet therefore is the knowledge of me the knowledge of death. 

Naama i Lilit

Naama se povremeno poistovećuje sa dnevnom Lilit, jer je njen otac Lameh, poistovećen sa Suncem, odnosno sefirom Tifaret, i može označavati moć. Njena majka je Sila (senka). Otud je Naama u neku ruku moć senke. Povodom toga imamo dva dodatna oblika pomenutih boginja-demonesa: Surada, kao oblik Naame, i Sabria kao oblik Lilit. Ženski množinski oblik Saruata označava klasu demonica koje obitavaju po ruševinama. Tako su demonice Surata i Sabria dnevne i noćne demonice, potekle od Naame (dnevne) i Lilit (noćne). Negde sam pročitao da na sanskritu sarada znači radost, što je epitet za Sarasvati, jednu od najobožavanijih boginja.

Kao jedna od retkih predpotopskih žena iz Biblije i savremenica Adama i Eve, Naama je privukla dosta pažnje rabinskih autora, a posebno kabalista, koji se slažu u tome da je ona božanstvo podzemlja, a povremeno se naziva i ubicom dece, što je svojstvo koje deli sa Lilit. Po legendi, Naamin najpoznatiji sin bio je Asmodej, čiji je otac jedan od palih anđela. Taj sin je davio muževe Sare u Knjizi o Tobiji i postao Kralj Pakla u srednjovekovnoj tradiciji. Naama Amonka, jedna od brojnih žena legendarnog kralja Solomona, bila je potomak predpotopske Naame, te je nasledila sve osobine starije Naame, i dobre i loše. Legenda kaže da je Asmodej jednom uzeo Solomonov oblik i zamenio ga na prestolu, dok je Solomon lutao u izgnanstvu. U nekim verzijama, Naama Amonka je već bila kraljica Izraela, i ona je razotkrila Asmodeja kako bi vratila Solomona. U drugim verzijama, Solomon ju je upoznao u izgnanstvu, i ona je pronašla čarobni prsten pomoću kog je Solomon porazio Asmodeja. U oba slučaja, podrazumeva se da je samo Amonka mogla srušiti sina svoje pretkinje i imenjakinje.

U nekim verzijama Naama je postala jedna od Adamove dve demonske žene. Druga je, naravno, bila Lilit. Nakon Aveljevog ubistva, Adam više nije mogao da gleda Evu, što je razlog njihovog kasnijeg dobijanja sina Seta (prvog koji je slavio Boga). Adam je živeo sto trideset godina sa svojim demonskim ženama, koje su bile poznate po izuzetnoj lepoti i sposobnosti da iskvare čak i anđele Božje, kao što je Naama iskvarila anđela Šamdona, kojem je, navodno, bila ljubavnica. Taj detalj je prilično indikativan, mada se ne pominje u bibliji, jer ukazuje na magijsko opštenje ljudskih i anđeoskih bića, a što je verovatno uzrok padu (ili silasku) ovih poslednjih te njihovo pretvaranje u čuvene pale anđele. U Zoharu se kaže da su ćerke koje je Adam imao sa Lilit i Naamom nazivane kužnim ženama. Sa druge strane, kao što sam već pomenuo, deca koju je Naama rodila palim anđelima bila su ženski i muški duhovi koji napadaju ljude dok spavaju sami, izazivajući u njima požudu (sukube i inkubi). Kasnije se, po nekim legendama, Naama udala za svog brata Tubal-Kaina. Povela ga je da živi s njom u moru, a decu je poverila Lilit, koja ih je odgajala i podučavala. Kada su odrasla, Naamina deca, ili Lilitina pastorčad, mešala su se sa ljudima i kvarila ih seksualnim odnosima, ali Naama se sama retko telesno sjedinjavala sa smrtnicima. Ona je činila to duhovno, putem erotskih snova, tako da su plodovi tih snova bili poluljudski i mogli su se telesno sjediniti sa ljudima. Vidimo da je Naama, iako izvorno ljudskog porekla, zapravo demonsko hibridno biće. Naama se ponekad navodi kao jedna od četiri Samaelove žene, zajedno sa Lilit, Agrat i Išet Zenunim (Mahalata). One su bile i vladarke, pa je tako Lilit vladala Damaskom, Igeret Maltom i Rodosom, Mahalata Kritom, a Naama Tirom.

Naama kao Venera

Naama se ponekad naziva gospom naricaljki i pesama, a kaže se da je svirala u čast idolopoklonstva. Naama je izmislila razboj, alate za tkanje i sve umetnosti vezane za to, uključujući i muzičke instrumente. Ona je iskvarila čovečanstvo lepotom svojih pesama, zbog čega je njeno potomstvo uništeno u Velikom potopu. Navodno, zlo je počelo sa Naaminim pronalaskom muzičkih instrumenata, koji su vodili u razvrat, dok su izumi njenog brata u metalurgiji doveli do idolopoklonstva jer je on izlivao bogove od bronze i gvožđa. Tubal-Kain je bio njen brat-muž, pronalazač mača, a samim tim i ratovanja, ponekad je poistovećivan sa Vulkanom / Hefestom, pa se Naama poistovećuje sa Venerom / Afroditom. Kao pronalazač luka, Tubal-Kain je sličan kanaanskom božanstvu koji je stvorio božanski luk za boginju Anat, ali je pijan dozvolio da padne u ljudske ruke. Ubistvo Avelja izvršeno je poljoprivrednim alatom jer oružja još nije bilo, ali drugo ubistvo izvršio je Tubal-Kainov otac koji je imao oružje koje mu je sin napravio. Kada je Tubal-Kain pokrenuo idolopoklonstvo, jedno od prvih božanstava koje je obožavao bila je njegova sestra Naama, koja se potom štovala u svom svetom gradu na severozapadu Arabije, a potom i dalje kao Afrodita.

Zaključna određenja

Od Kaina, obeleženog bratoubice i prognanika, preko njegove loze koja nosi civilizacijske tekovine, obradu zemlje, graditeljstvo, metalurgiju i umetnost, do kabalističkog modela Drveta života, njegov rodoslov se profiliše kao nezaobilazna, mračna senka zvanične duhovne istorije. Priloženo poređenje sa egipatskim Setom i hiksoskim osvajačima otkriva univerzalni arhetip sile promene: rušioca starog poretka da bi se omogućio novi, onog koji deluje iznutra i biva izopšten kao kosmički neprijatelj, iako bez njega nema ni istorije ni kulture.

Srž ove tradicije, međutim, ne počiva toliko u muškim figurama nasilja i tehnike, koliko u ženskom aspektu, tj u liku Naame. Ona je Malkut, kraljevstvo, oličenje manifestacije na zemlji. Kao izumiteljka tkanja i muzike, zavodnica anđela i majka demona, Naama objedinjuje stvaralačku i razornu moć, lepotu i prokletstvo. Njena povezanost sa Tubal-Kainom (Jesod, temelj) sugeriše da je svaka ljudska tvorevina, svaki temelj civilizacije, prožet njenim ambivalentnim duhom.

Stoga, kainitska loza nije tek istorijski kuriozitet niti puki izvor zla. Ona predstavlja neprekidnu magijsku struju koja oplođuje ravnicu postojanja. Njena formula nije puka inverzija, već priznanje da se kreativnost rađa iz nasilja nad prirodom, da se lepota rađa iz veštine koja kvari nevinost, i da se duhovno rađa iz telesnog i demonskog. U liku Naame, a potom i u istorijskim odjecima poput Eve Frank, ova struja dobija svoje konačno, opipljivo obličje, podsećajući nas da su prokleti često bili ti koji su krčili put onome što će tek postati sveto.