Kosmologija i ontologija teleme

1. Khabs i Khu: Ontološka geometrija Teleme

U Krolijevoj Knjizi zakona, doktrina duše izražena je stihom: „Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabsu.“ Khabs je zvezda. U trećem stihu iste glave piše da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Khabs je, dakle, individualni centar, tačka identiteta, „ono što jesam“, ontološki primaran, samostojeći subjekt. Khu je subjektivno telo svetlosti, magijski entitet čoveka, suptilni medijum svesti. Khu jeste analogon Akh-a iz egipatske tradicije, ali je zaista teško u tom smislu povući znak jednakosti. Khu nije univerzalna svetlost Nuit, već pojedinačni ambijent date zvezde. Knjiga zakona upozorava da ne smemo obožavati Khu, ne smemo se zaljubiti u našu magijsku predstavu, jer ako slavimo oblik, on postaje neproziran za biće, i može se uskoro pokazati samom sebi lažan.

Iz ovoga sledi radikalna teza da kod Krolija ne postoji zajednički kosmos. Postoje samo paralelne zvezdane perspektive. Naš sopstveni Khabs je naša jedina istina. Za subjekta, čak i nečiji drugi Khabs predstavlja samo deo subjektovog Khua. To nije epistemološki relativizam („svako ima svoje mišljenje“), već ontološki pluralizam bez centra po kome nema jednog sveta u kome se svi susrećemo, pa stoga postoje samo svetovi koji se međusobno presecaju. Ti ne postojiš „kao takav“ u mom kosmosu, postojiš samo kao fenomen mog svetlosnog polja.

2. Simbolika pentagrama: Nuit i Hadit

Simbol Nuit, boginje beskonačnog prostora, jeste plavi pentagram sa crvenim krugom u središtu. Taj crveni krug je simbol Hadita, njeno „tajno središte“. Pentagram je simbol mikrokosmosa, odnoso zvezde. Njegovi kraci predstavljaju elemente koji tokom procesa umiranja bivaju razloženi, a zvezda biva rasformirana. Naposletku ostaje krug unutar pentagrama, jezgro, nasuprot beskraju svetlosti Nuit. Po rastakanju pentagrama bića, to jezgro, u interakciji sa beskrajnom svetlošću Nuit, uobličava novu zvezdu.

Važno je uočiti da Nuit i Hadit nemaju veze sa našim ličnostima i našim sudbinama. Oni samo igraju svoju igru tkanja, stvaranja i rastvaranja bezbroj zvezda. U klasičnoj ezoteriji kosmički principi su arhetipski uzrok duše, ličnost je senka višeg bića, a sudbina je put povratka. Kod Krolija, kosmički principi su scenografija. Ličnost je funkcija zvezde. Sudbina je izraz probuđene Volje a ne povratak Izvoru u tradicionalnom smislu, jer tog Izvora zapravo nema.

 

3. Telema i klasična metafizika

3.1. Ontološki lom

U klasičnim tradicijama (platonizam, hermetizam, hrišćanstvo, islamska metafizika, kabala) postoji povratak Jednom. Kod Krolija ne postoji Izvor u koji se vraćamo. Postoji samo večno preslagivanje tačaka u beskraju Nuit. To je temeljni metafizički lom. U telemi nema kosmogonije, nema teorije o nastanku kosmosa kao u starim tradicijama i mitologijama. Po tome se telema razlikuje ne samo od njih, nego i od onih modernih kosmičkih teorija koje govore o primordijalnom Jednom kao o tzv kosmičkom jajetu iz čije je eksplozije nastao kosmos. U telemi postoji načelo smene eona, tj modaliteta vremena u istoriji, ali ne i kosmotvoračko načelo shvaćeno pravolinijski koje ima svoj početak, pa stoga i kraj. Kosmička igra u telemitskoj predstavi oduvek i večno traje, pa se nikad i ne završava.

Kada govorimo strogo metafizički, Kroli jeste izopačio starije tradicije, ali ne zato što njegovi simboli nisu stari (jesu), već zato što stari simboli više ne upućuju na transcendentno. Oni u telemi služe samopotvrdi individualnog centra. To je ono što čini telemu radikalno modernom: ona je okultni izraz iste ontologije koju nalazimo kod Ničea i modernog subjektivizma.

3.2. Telema i gnosticizam

U gnosticizmu postoji nostalgija za Izvorom; pleroma je središte; duša je zarobljena iskra; materija je tamnica, cilj je bekstvo iz kosmosa. U telemi na delu je afirmacija imanencije; Nuit je periferija bez centra (njen centar je Hadit); duša je samosvojna zvezda; materija je maska kosmičke igre; a cilj je tvoriti svoju Volju u kosmosu. U telemi, obožavanje plerome je greh, jer iz perspektive beskraja Nuit, svako ograničenje (pa i pleroma) predstavlja otklon od istine. Knjiga zakona kaže: reč greha je ograničenje.

3.3. Telema i lurijanska kabala

Lurijanska kabala, (doktrina čuvenog Isaka Lurije iz XVI veka) i telema imaju jednu sličnost koja ujedno čini i njihovu glavnu razliku. Ono što je u kabali Ain Sof, beskrajna božanska punina, u telemi je Nuit kao beskraj, ali ne i punina. U lurijanskoj kabali imamo koncept cimcum: Bog se povlači i tako stvara prazninu. Nasuprot tome, Nuit ne stvara, već omogućava ispoljavanje. Lurijanska kabala ima izraz ševirat ha-kelim: lom posuda koje nisu u stanju da prime božansku stvaralačku svetlost što stvara neku vrstu kosmičke traume. U telemi nema nikakve kosmičke traume, nikakvog pada ili katastrofe. Lurijanska kabala u tom smislu poznaje načelo tikun kao isceljenje i obnovu kosmosa. U telemi, takođe nema isceljenja niti nekakve obnove, jer nema ničeg što iziskuje obnovu. Zato u lurijanskoj kabali čovek učestvuje u popravci sveta, dok u telemi čovek tvori svoju Volju. Zato kod Lurije etika ima kosmički značaj, a kod Krolija je ona sekundarna u odnosu na Volju. Lurijanska kabala suprotstavlja greh i popravku, dok u telemi, umesto greha, ima samo neuspeh u ostvarenju Volje. Telema, dakle, ukida ideju kosmičke odgovornosti.

3.4. Telema i neoplatonizam

U neoplatonizmu možemo pronaći trijadu Jedno, Nus i duša. U telemi su to Nuit, Hadit i Khabs. U neoplatonizmu ključna činjenica je emanacija, a u telemi, umesto toga, prepoznajemo mrežu koje tvore zvezdane putanje. Stoga je, u neoplatonizmu imamo vertikalni povratak u Jedno, dok je u telemi na delu horizontalna večnost, koja se zapravo rasprostire u svim pravcima. To znači da, ako je u neoplatonizmu cilj povratak Jednom, u telemi je to večno samoostvarenje. Telema nije jeres u konvencionalnom smislu, nego bi se pre moglo reći kako ona predstavlja promenu same metafizičke geometrije sveta.

4. Telema i moderni okultizam

Teozofija uvodi kosmičku hijerarhiju „uzlaznih planova“, spiritualni napredak kao linearno uspinjanje, i kosmos kao moralno-pedagoški mehanizam. U suštini, teozofija je sekularizovana soteriologija koja zadržava iluziju objektivne hijerarhije. Zlatna zora zadržava kabalističku strukturu, anđeoske hijerarhije, astralne planove, ali ih tretira kao psihičko-astralne mape, ne kao ontološke stvarnosti. Sistem lebdi između metafizike i psihologije. To je, zapravo, svojevrsni kvar: ni potpuno transcendentno, ni potpuno imanentno.

Telema u neku ruku „ispravlja“ ovaj kvar na radikalan način, tako što ukida teozofsku kosmičku pedagogiju; ukida objektivnu hijerarhiju (iako telemitska magijska društva imaju hijerarhiju) i ezoterijski moralizam, jer sve je funkcija Volje. Cena te popravke jeste da nema kosmičkog poretka kao slojevite hijerarhijske strukture nego je sve ples Nuit; nema spasenja i eshatološkog scenarija; nema zajedničke istine; nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja. Svaki pad je pojedinačni udes neke konkretne zvezde koja ne uspeva da tvori svoju Volju, odnosno ne uspeva da uspostavi svoju zvezdanu putanju koja se neće sudarati sa drugim zvezdama.

Dakle, telema ne isceljuje kosmos nego ga razgrađuje. Ne mislim doslovno, nego razgrađuje tradicionalne metafizičke kosmološke predstave. Otud je ona lek protiv ezoterijske sentimentalnosti, ali i amputacija metafizičkog srca. Zato deluje oslobađajuće i istovremeno ontološki pusto.

5. Telema i Niče: ontologija Volje

U modernoj filozofiji, Fridrih Niče je mislilac čiji pogled na svet najdublje korespondira sa Krolijevim. Telema je okultna artikulacija istog loma koji Niče izvodi filozofski. Niče je, proglašavajući smrt Boga zapravo najavio odumiranje ideje kosmičkog središta, što se poklapa sa doktrinom teleme po kojoj nema Izvora, jer Nuit (a ni Hadit) nije zamena za Boga, već beskraj postojanja. Kod Ničea nema apsolutne istine, a u telemi svaka zvezda je sama sebi centar. Niče vidi volju za moć kao impuls bića, dok je u telemi Istinska Volja viđena kao zvezdani zakon, odnosno jedini zakon! Iz ničeovske optike svet je borba sila, a iz telemitske svet je ples zvezda. Kod Ničea ne postoji „šta jeste“, već „šta hoće“, dok u telemi ne postoji kosmički zakon koji propisuje nekakva viša sila ili autoritet, već samo zakon pojedinačne zvezde. I kod Ničea i u telemi Volja zamenjuje Logos. Ničeov stav da nema činjenica, samo tumačenja, u telemi se odražava kao nema kosmosa, samo Khu svake zvezde. U ničeovskom viđenju istina je tek moćna interpretacija, dok je u telemi istina ostvarena Volja. Stoga Ničeov nadčovek stvara vrednosti, a Krolijeva zvezda ostvaruje zakon. Konačno, po Ničeu, nema dobra i zla po sebi, na šta Kroli dopunjuje: Do what thou wilt! Kod obojice nema povratka, nema iskupljenja, već samo stvaranje smisla iznutra.

6. Dva jezika teleme: Nuit i Babalon

U Telemi postoje dva paralelna ontološka jezika. Prvi jezik je, nazovimo ga, kosmičko-egipatski, a koji obuhvata pojmove kao što su Nuit, Hadit, Ra-Hoor-Khuit, Hoor-paar-Kraat, Khu, Khabs itd. To je nivo bića, načela prostora i tačke, beskraj i impuls, zvezde i njihove igre. Dakle, tu imamo jednu apstraktnu kosmologiju bez biografije i bez događaja.

Drugi jezik teleme jeste onaj apokaliptičko-hrišćanski koji oličavaju pojmovi Zver (To Mega Therion), i Skerletna Žena (Babalon). To je već nivo istorije u kome se pojavljuje drama, telo, krv, ekstaza. Ta vizura je apokaliptička a ne egipatska.

Meni je uvek nekako bilo čudno zašto se ove dve vrste simbolizma mešaju u jednoj doktrini. Nuit i Hadit su večni, statični u svojoj nepromenljivosti. Njihova igra nema vremena, nema krize, nema inicijacije. Oni ne mogu proizvesti događaj. Svrha Zver i Babalon jeste uvođenje vremena. Oni su „ulazak kosmosa u istoriju“, ali i u lični životni tok posvećenika: seksualna magija, telesnost, ekstaza, duše svetaca u peharu Babalon i sl. Bez njih, telema bi ostala zanimljiva ali hladna geometrija bez religijskog naboja.

Povodom ovoga se postavlja pitanje da li su ova dva jezika ontološki spojiva? Hajde prvo da sagledamo fenomen Skerletne Žene, tj Babalon. Ona nije emanacija Nuit. U telemi nema vertikale, pa stoga nema ni emanacije. Babalon ne potiče „odozgo“. Nuit je beskraj koji obuhvata; Babalon je pehar koji prima. Ako bi Babalon bila potpuna emanacija Nuit, telema bi imala vertikalu, ali je nema. Zato Babalon deluje kao strano telo u sistemu, upravo zbog svog apokaliptičkog naboja, što ne pripada čistoj geometriji Nuit i Hadit. Isto možemo reći i za Zver, da to nije emanacija, avatar ili inkarnacija Hadita.

Šta je onda Babalon? Za nju bi se pre moglo reći da je ritualno-lirska maska Nuit, ali ne njena metafizička suština. Nuit je previše apstraktna da bi bila operativna, pa je otud Babalon most između hladnog kosmosa i ljudske ekstaze, tačka kondenzacije beskraja u ritualni događaj. Dakle, to je cena koju telema plaća da bi postala religija: dve ontologije u jednom sistemu.

7. Prorok, glas, prethodnik: Ajvaz i Ankh-af-na-Khonsu

Ankh-af-na-Khonsu je istorijska ličnost, egipatski sveštenik iz Tebe (XXVI dinastija). Njegova Stela otkrivenja (Stele of Revealing), koju su Kroli i njegova tadašnja verenica Rouz „otkrili“ 1904. godine, čuva se u Kairskom muzeju. Na steli se pojavljuje broj 666 kao simbolički ključ. U telemitskoj hronologiji, Ankh-af-na-Khonsu je prethodna inkarnacija proroka (Krolija). Ajvaz (Aiwass) je entitet koji se kroz tu liniju manifestuje. Ankh-af-na-Khonsu je šav između kosmosa i istorije, tj on je dokaz kontinuiteta, odnosno potvrda da se Zakon „pojavio u vremenu“. Veza Krolija i Ankh-af-na-Khonsua jeste karika tog kontinuiteta.

Ajvaz je nešto drugo. Kao bestelesna inteligencija izvan vremena i prostora, i kao stvarni autor Knjige zakona, Ajvaz je glas bez bića, okidač horusovskog diskontinuiteta (u odnosu na pređašnje tradicije i eon Ozirisa), te naposletku, posrednik Zakona teleme (zakon Volje). Kenet Grant je, Ajvaza uporedio sa Lavkraftovim Njarlatotepom. Ja ću ga ovde uporediti sa neoplatonističkim i gnostičkim Losogom, tj Nusom.

U neoplatonizmu i gnosticizmu, Logos / Nus je prvorođeni iz Jednog, nosilac istine, kosmički razum, most između transcendentnog i pojavnog, objektivni poredak bića, smisao sveta, i garancija zajedničkog kosmosa. U telemi, Ajvaz je glas bez bića, nije ničija emanacija (jer nema Izvora), nije kosmički razum (jer nema objektivne istine), ne garantuje istinu, tj ne govori veruj, već pokreće događaj, i ne donosi nekakav novi poredak, nego razbija stari poredak. Na zvezdama je da same organizuju svoj poredak. Dakle, Ajvaz nije „um Boga“, nego je glas bez Boga. Zato telema nije gnoza. Ona je post-gnoza, jer koristi stare simbole, ali je lišena ontološke osnove koju oni nose.

8. Eon Horusa: Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat

Na karti Eon u Krolijevom Tot tarotu predstavljena su četiri načela: Nuit kao beskonačnost, prostor, totalitet; Hadit kao tačka, impuls, unutrašnji centar; Ra-Hoor-Khuit kao aktivna manifestacija, Zakon i sila Eona; i Hoor-paar-Kraat kao skriveni aspekt, tišina, potencijal.

Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat su dva pola istog načela: Horusa. Ra-Hoor-Khuit je egipatski Horus kao solarni ratnik, sudija i zakonodavac. Hoor-paar-Kraat je Harpokrat, Horus-dete, „tihi bog“. Neki okultisti poistovećuju Hoor-paar-Kraata sa egipatskim bogom Setom, ali ja ne vidim na čemu se zasniva takvo uverenje. Nejasno je kakvu bi ulogu kontroverzno i neretko mračno božanstvo poput Seta imalo u mitologiji teleme.

Pošto su, kao što sam već pokazao, Nuit i Hadit večni i statični, to znači da bez Horusa, ne bi bilo događaja. Horus je, otud, tenzija između beskraja i tačke koja proizvodi događaj. Ra-Hoor-Khuit je taj događaj kao sila i sud, a Hoor-paar-Kraat je taj događaj u zametku. Telemitski Horus stoji između kosmosa i istorije. Na karti Eon, Nuit je svod, Hadit je krug u centru, Ra-Hoor-Khuit je bog na prestolu, Hoor-paar-Kraat je dete u znaku tišine. To je ikonografija nastajanja sveta: iz beskraja i tačke rađa se Zakon. Arkana XXI (Svet / Univerzum) po redu nasleđuje XX (Eon).

Vidimo da Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat nisu strani telemitskoj kosmologiji, kao Zver i Babalon, oni su njeno srce u pokretu. Mada, sada biva jasnije otkud Zver i Babalon. Oni su načela koja deluju na Zemlji, među ljudima. To je uloga apokaliptičkog.

9. Telema kao metafizička revolucija

Telema nije tek nekakva ezoterijska škola među mnogima. Ona je promena same metafizičke geometrije sveta. Njene koordinate su sledeće:

1. Ontološki pluralizam bez centra, jer nema zajedničkog kosmosa, nema zajedničke istine;

2. Khabs pre Khua, tj biće pre svetlosti, subjekt pre kosmosa;

3. Imanencija bez povratka, jer nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja;

4. Volja umesto Logosa, pošto ne postoji šta jeste, već šta hoće;

5. Dva jezika, dve ontologije: kosmička geometrija i apokaliptička drama, bez konačne sinteze;

Telema je okultni postmodernizam. Ona koristi drevne simbole, ali ih potpuno preinačuje. Njen cilj nije obnova tradicije, već njena razgradnja u korist potpune imanencije. Zato deluje istovremeno kao oslobođenje i kao pustoš. I zato je, više od jednog veka kasnije, i dalje nemoguće mimoići je.

Kain, Naama, i kainitska loza

William Blake

Kainovska loza

„Adam pozna ženu svoju Evu i ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Muško sam dete dobila s pomoći Jahvinom!“ (Postanje 4:1)

U starozavetnom tekstu čitamo da je Kain rodonačelnik kainitske loze od koje se pominje sedam kolena: 1. Kain; 2. Enoh; 3. Gaidad; 4. Maleleil;  5. Metusal; 6. Lameh; 7. Jovil, Juval, Tubal-Kain i njegova sestra Naama ili Noema. Imamo, dakle, sedam kainitskih generacija koje čini deset ličnosti, uključujući i samog Kaina. Međutim, tekst pominje i dve Lamehove žene Adu i Selu, kao i samu Kainovu ženu čije se ime ne pominje. Ukupno imamo trinaest pomenutih likova, ovog biblijskim prokletstvom obeleženog rodoslova, devet muških i četiri ženska. Ovi brojevi direktno korespondiraju sa simbolikom apokaliptične zveri (Apokalipsa 13:1; 17:3), što dodatno naglašava htonski i prokleti karakter ove loze unutar biblijskog narativa.

Valjalo bi samo podsetiti da je 13 = 1, kao zbir brojčane vrednosti te reči na hebrejskom: ehad je alef (1) - het (8) – dalet (4). Reč je o svojevrsnom jedinstvu koje ukazuje na strukturu Drveta života. Kain je u tom smislu pandan sefiri Keter (kruna, prvi pokretač); Enoh je Hokmah (mudrost, zvezdana sfera) - kome je Kain sazidao grad; Gaidad je Binah (razumevanje); Maleleil je Hesed (blagost, milost); Metusal je Geburah (snaga, strogost); Lameh je Tifaret (lepota) - onaj sa dve žene i četiri potomaka, koji je ubio čoveka i mladića i koji će biti osvećen 77 puta; Jovil ili Džabal je Necah (pobeda) - rodonačelnik nomada; Juval ili Džubal je Hod (sjaj) - rodonačelnik svirača i zabavljača (u simboličkom smislu cigana, ali i gatača); Tubal-Kain je Jesod (temelj) - rodonačelnik kovača i graditelja (u simboličkom smislu masona) - paralela sa grčkim Vulkanom; Naama je Malkut (kraljevstvo). Njihovo obitavalište je zemlja Nod, istočno od Raja, gde se Kain, nakon što je ubio svog brata Avelja, sklonio od lica Božjeg. Upravo je tajanstvena zemlja Nod atribut četrnaestog načela, čime se kompletira puna numerološka slika ove priče. Ponekad se u kabalističkim spekulacijama Nod poistovećuje sa lažnom sefirom Daat (znanje), koja na kabalističkim modelima Drveta života figurira između viših sefirota i onih koji čine njegovo jezgro. Sada kada smo uspostavili poznatu nam sliku univerzuma možemo krenuti u dalja razmatranja.

Kain

Ime Kain, onako kako je zapisano na hebrejskom, sastoji se od tri slova: kof-jod-nun čiji je zbir vrednosti 160, odnosno 810, ako uvažimo hebrejsko numeričko pravilo da ukoliko se slovo nun nađe na kraju reči njegova vrednost više nije 50 nego 700. Na grčkom se Kain piše kao Καιν, čija je brojčana vrednost 81. Dakle, imamo 810 i 81 kao indikatore lunarnog porekla. Mesečev magijski kvadrat se sastoji od isto toliko brojeva i sama ta činjenica već dosta govori o poreklu Kainovom. Sa druge strane, broj 160 je zbir slova imena Niantiel što se odnosi na klipotskog čuvara staze nun, čiji je znak Škorpija i tarot ključ Smrt. Po nekim izvorima, ime Kain se može prevesti kao kovač, ali i kao koplje. Kovač je metalurg, pa ako se ravnamo po zaključcima koje je izneo Mirča Elijade, on je i predak alhemičara. Kovač, odnosno alhemičar, jeste onaj ko remeti prvobitnu ravnotežu, razbija početno stanje neobrađenog materijala i činom nasilja, oblikuje novo stanje.

Sigil Niantiela

Po nekim izvorima, Kainov brat Avelj je predstavljen kao solarni anđeo koji održava ravnotežu. Ime Avelj se na hebrejskom piše kao he-bet-lamed i ima vrednost 37, dok je na grčkom Αβελ = 38. Ime Avelj, odnosno Abel, možemo porediti sa imenima solarnih božanstava kao što su sirijski Baal, kritski Abelios, galski Abelio, grčki Apolon itd. U tom kontekstu, Kain je ubica Sunca. Imajući ovo u vidu ne možemo ne primetiti sličnost sa egipatskim mitom o Ozirisu kojeg ubija njegov brat Set i komada ga na tačno četrnaest delova. U toj perspektivi Kain bi bio Set a Avelj Oziris. Set i Oziris su Atumovi, a Kain i Avelj Adamovi sinovi. Takođe, ubistvo Avelja podseća na žrtovanje božanstva čije je telo pretvoreno u hranu, odnosno u jestivo bilje, a što spada u Kainovu delatnost. Mirča Elijade, u knjizi „Mitovi, snovi i misterije“ piše o paleo-ratarskim kulturama koje su uobičavale prinošenje ljudskih žrtava i kanibalizam. Tako možemo pretpostaviti i ono što u biblijskom tekstu nije navedeno, pošto je tu reč o odjeku drevne religije. Otud je sasvim realno da mit o Kainu i Avelju predstavlja neku vrstu sećanja na kanibalizam koji je sastavni deo obreda ljudskog žrtvovanja ratarskih zajednica koje su na taj način oživljavale mitološku situaciju ubijenog boga. Elijade ističe zaključak da žrtvovanje ljudi i kanibalizam imaju ulogu da magijskim putem obezbede život rastinju i dobar prinos. Često su sastavni deo takvih obreda činile i orgije. Konačno, po Elijadeu, kanibalizam nije izraz zverske primitivnosti ljudi tih zajednica nego je reč o tome da je kanibalizam povezan sa odgovornošću religioznog karaktera. Kako objašnjava Elijade, kanibalizam su uspostavili bogovi kako bi čovek mogao da preuzme odgovornost za kosmos, a što uključuje i rast biljaka. Sada biva jasnije zašto je Kain u bibliji proklet.

Kain i Set kao bog Hiksa 

Po Talmudu, gore pomenuti Kainov potomak Lameh, oženio je dve Kenanove ili Kajnanove kćeri. Ime Kajnan / Kenan ukazuje na starog arabljanskog (ili sabejskog) boga Meseca, odnosno na božanstvo nomada koji su štovali drevnu zvezdanu religiju. Otud je prvi Lamehov sin Jovil / Džabal u starozavetnom tekstu označen kao rodonačelnik nomada, a nomadi su zvezdočatci i štovatelji lunarno-stelarnih božanstava. Ako spekulaciju dodatno rastegnemo, možemo se zapitati jesu li možda tajanstveni osvajači Egipta, poznati kao Hiksi (narodi sa mora), zapravo kainiti, kajnanovci, obožavaoci Seta (Kaina), kako su ih Egipćani upamtili? Kada kažem kainiti, ne mislim na istoimenu gnostičku sektu iz drugog veka nove ere. Izvorno, kainizam u kontekstu predmeta ove rasprave, ne smatram formulom inverzije nego autentičnim i samoniklim drevnim kultom čija je formula zasnovana na prirodnim zakonima još iz vremena totemizma.

Hajde da malo osvetlimo fenomen Hiksa. Naziv Hiksi dolazi od egipatskog izraza heqa-hasut, tj „vladari stranih zemalja“. Po nekim mišljenjima, to nije ime nekog konkretnog naroda, već politička oznaka. Oni su vladali severnim Egiptom u periodu 1650–1550. p.n.e. Njihova prestonica bila je Avaris ili Abaris (Tel el-Dab'a), u istočnoj delti Nila. Po nekim istoričarima, Hiksi nisu bili homogena etnička grupa, već koalicija raznih populacija iz oblasti Levanta (Kanaanci, Amoriti, verovatno i Huriti) koje su se već generacijama ranije naseljavale u delti kao trgovci i najamnici. U Avarisu je postojalo veliko svetilište boga Seta, ali ne „egipatskog“ Seta, već oblika tog boga sinhronizovanog sa hiksoskim glavnim božanstvom, a to je bio, najverovatnije, ugaritski Baal, odnosno sirijski Hadad, ili huritski Tešub, u svakom slučaju neki bog oluje i rata. Za Hikse, Set je bio bog oluje, ratnik, zaštitnik kraljevske vlasti i kosmička sila haosa koja razbija ustajali poredak. Egipćani su kasnije tvrdili da su Hiksi „izopačili“ Seta, ali realno oni su ga preoblikovali u skladu sa svojom teologijom. To je bio bog groma, munje, plodnosti i razaranja, a ne „zli bog“. 

Kasnije, kada su Hiksi proterani, čime počinje Novo kraljevstvo u Egiptu, Set postaje bog izdajstva, haosa i zla, a hiksoska religija biva ideološki uništena. Ipak, to uništenje nije bilo potpuno jer tokom XIX dinastije, naročito pod Setijem I i Ramzesom II, Set ponovo dobija ratničku, kosmičku i kraljevsku ulogu. To bi mogao biti nekakav odjek hiksoskog shvatanja Seta. Kasnije, u helenističkom Egiptu, Set se preobražava u figuru kosmičkog antagoniste, pojavljuje se u gnostičkim mitovima kao sila protiv demiurga i postaje arhetip „protiv-poretka“. Neki savremeni ezoterijski sistemi (npr. tzv. Setijanizam) retroaktivno projektuju sopstvenu simboliku na Hikse, ali tek tu ne postoji direktna, neprekinuta linija tradicije, nego samo arhetipsko i simboličko nasleđe. Isto tako, ne postoji utvrđena istorijska veza između hiksoskog Seta i biblijskog Kaina, ali postoji snažna simbolička paralela koja ih povezuje. Ta veza nipošto nije genealogija tradicije, već arhetipska struktura, pošto su obojica figure prognanog nosioca sile promene. 

Hiksoski Set, pa i Set načelno, je poput Kaina, bratoubica. Prvi je ubio Ozirisa a drugi Avelja. Set je izopšten iz kosmičkog poretka Maat, a Kain iz poretka biblijskog boga. Set potom obitava u pustinji i na granici sveta, dok je Kainproklet i prognan istočno od Raja. Obojica su unutrašnji neprijatelji, ne izraz nakakvog spoljašnjeg demona, već deo svetog poretka kojeg pokušava da razbije iznutra. Setova životinja je nejasna himera, dakle, anomalija, što podseća na Kainov znak kao specifičnu stigmu. To su sve obeležje kako kosmičke izopačenosti, tako i ontološke razlike. Posledično, Set ne može biti normalizovan, odnosno vraćen u legitimni poredak, a Kain ne može umreti. To je veoma snažan pečat drugosti. Smisao njihovog delovanja je podudaran, jer Set razara da bi istorija tekla, a Kain greši da bi istorija počela. Bez njih nema istorije, konflikta, tehnike i civilizacije. Kao što sam naznačio, u kasnijim tradicijama, Kain postaje prvi graditelj, prvi kovač, a ne samo prvi ubica, isto kao što je Set postao „gospodar sile“. Dakle, Set je izraz aktivnog razaranja poretka, a Kain je egzistencijalni raskid sa poretkom. Jedan ruši spolja, drugi iznutra.

Kain i Zmijonosac

Postoji teza koja Kaina povezuje sa sazvežđem Zmijonosca koji je u Sumeru poistovećen sa božanstvom magijskih bajalica i prizivanja (Sagimu). Isto kao i u slučaju paralele između Kaina i Seta, tako i u ovom slučaju nemamo istorijsku ili tekstualnu vezu između biblijskog Kain i sazvežđa Zmijonosac (i božanstva Sagimua) u sumerskoj religiji. Međutim, u tom smislu imamo samo arhetipsku i mitopoetsku paralelu koja se može opravdano rekonstruisati kao simbolički odjek, jer u sumerskim, akadskim i vavilonskim tekstovima ne postoji figura Kaina. Istovremeno biblijski tekst nema astralnu identifikaciju Kaina, niti ima zapisa koji povezuju Kaina sa bilo kojim sazvežđem. Dakle: nema tradicijskog kontinuiteta. Ipak, u mesopotamskoj astralnoj religiji, sazvežđe Zmijonosca odgovara figuri Sagimua, poznatog i kao „onaj koji priziva“, a koji je povezan sa bajalicama, prizivanjem duhova, moći nad otrovima i bolestima, i granicom između bogova i ljudi. Zmijonosac je stajao između Skorpije i Strelca, dakle, na pragu smrti i inicijacije. Upravo je to ono što gasnažno povezuje sa Kainom. 

Zmijonosac je poput fakira, onaj koji hipnotiše i opčinjava te govori zmijskim jezikom. U tom smislu može biti izvedena jedna zanimljiva spekulacija. Ime Kain, u smislu hermetičke kabale, može biti protumačeno i kao kof-ain (Q-Ain), čiji su tarot atributi Mesec i Đavo, čime otvaramo analogiju Mesec-Oko, odnosno Potiljak-Oko, mesečevo oko, levo oko ili treće oko. To je oko istovremeno i Kainov znak, na nebu poistovećen sa zvezdom Ras Al-Hag, koja se nalazi na glavi zamišljenog lika Zmijonosca. Mit o Kainu i Avelju je poduka o zakonu akcije i reakcije, analize i sinteze. Kain je u tom smislu simbolički lik analize - solve. Alister Kroli je Kaina i Avelja stavio na kartu Ljubavnici, a koju je takođe nazvao i Braćom. Povodom toga, prepričao bih ključne Krolijeve detalje. Kako on kaže, arkana Ljubavnici odnosi se na Blizance u zodijaku, kojima vlada Merkur. Odgovarajuće hebrejsko slovo za Blizance je zain, što označava mač, pa je stoga okvir te karte, u Krolijevom špilu, svod mačeva, pod kojim se odvija kraljevsko venčanje. Mač, kao oruđe deobe i podele, kako naglašava Kroli, u svetu intelekta predstavlja analizu. Dakle, po Kroliju, karte Lubavnici i Umerenost zajedno čine sveobuhvatnu alhemijsku maksimu: solve et coagula.

motiv Krolijeve verzije karte Ljubavnici (Braća)

Naama kao izraz i ovaploćenje kainitske magijske struje

U svetlu mog ličnog verovanja i iskustva, Kainov lik, sam po sebi, jeste nešto mitsko, daleko i nestvarno. Ipak, držim da je svojevrsna kainitska magijska struja stvarna te da je ključ njenog poimanja lik Naame, Lamehove kćeri, čije sam ovaploćenje prepoznao u liku Eve Frank, ćerke srednjoevropskog šabatajca Jakova Franka. Kako smo Naamu povezali sa sefirom Malkut, to znači da otelotvorenje njenog načela kroz neki religijsko-magijski kult ili ličnost, možemo uzeti ne samo kao mogućnost nego i kao nešto opipljivo. Čitava ta epizoda, koja je u biblijskom tekstu samo ovlaš dotaknuta, bremenita je povesnim magijskim potencijalom koji kao senka prati istorijski razvoj religija i civilizacije.

Po jednoj legendi Naama je izumela tkanje, što je jedan od atributa veštičarstva. Njeno ime se prevodi kao prijatna, ugodna ili zgodna (ili kao epitet boginje „lepa Ma”, od ugaritskog n’m – „milost”, epitet boginje Anat; ili arapski anam – „nežna.”). Bila je predpotopska ćerka Sile (ona je tama) i Lameha iz loze Kainove, rođena pre nego što je Eva rodila Seta. Filon Judejski kaže da joj je ime bilo Noeman, „debljina”, i da je predstavljala raskoš i izobilje. Kao takva, Naama je bila ta koja je zavela Sinove Elohimove (Postanje, 6:2). Zohar imenuje te sinove kao Azu / ain-zajin-alef i Azaela / ain-zajin-alef-lamed te sa njima izrodila razne vrste klipota. Koren reči naam (nun-ain-mem) označava zadovoljstvo. Brojčana vrednost njenog imena je 165 (nun-ain-mem-he), a što ne može a da ne izazove podizanje obrva s obzirom da je broj Babalon 156. U Krolijevoj knjizi kabalističkih korespondencija „Liber 777“ Naama je označena kao demonska kraljica Malkuta. Pa ipak, Kroli je rekao kako je u Novom Eonu Škorpija prikazana kao Žena-Zmija. U krajnjoj liniji, po jednom tumačenju, to znači da je inicijator skriven u liku Smrti, jer, kako to piše u njegovoj Knjizi zakona 2:6: I am Life, and the giver of Life, yet therefore is the knowledge of me the knowledge of death. 

Naama i Lilit

Naama se povremeno poistovećuje sa dnevnom Lilit, jer je njen otac Lameh, poistovećen sa Suncem, odnosno sefirom Tifaret, i može označavati moć. Njena majka je Sila (senka). Otud je Naama u neku ruku moć senke. Povodom toga imamo dva dodatna oblika pomenutih boginja-demonesa: Surada, kao oblik Naame, i Sabria kao oblik Lilit. Ženski množinski oblik Saruata označava klasu demonica koje obitavaju po ruševinama. Tako su demonice Surata i Sabria dnevne i noćne demonice, potekle od Naame (dnevne) i Lilit (noćne). Negde sam pročitao da na sanskritu sarada znači radost, što je epitet za Sarasvati, jednu od najobožavanijih boginja.

Kao jedna od retkih predpotopskih žena iz Biblije i savremenica Adama i Eve, Naama je privukla dosta pažnje rabinskih autora, a posebno kabalista, koji se slažu u tome da je ona božanstvo podzemlja, a povremeno se naziva i ubicom dece, što je svojstvo koje deli sa Lilit. Po legendi, Naamin najpoznatiji sin bio je Asmodej, čiji je otac jedan od palih anđela. Taj sin je davio muževe Sare u Knjizi o Tobiji i postao Kralj Pakla u srednjovekovnoj tradiciji. Naama Amonka, jedna od brojnih žena legendarnog kralja Solomona, bila je potomak predpotopske Naame, te je nasledila sve osobine starije Naame, i dobre i loše. Legenda kaže da je Asmodej jednom uzeo Solomonov oblik i zamenio ga na prestolu, dok je Solomon lutao u izgnanstvu. U nekim verzijama, Naama Amonka je već bila kraljica Izraela, i ona je razotkrila Asmodeja kako bi vratila Solomona. U drugim verzijama, Solomon ju je upoznao u izgnanstvu, i ona je pronašla čarobni prsten pomoću kog je Solomon porazio Asmodeja. U oba slučaja, podrazumeva se da je samo Amonka mogla srušiti sina svoje pretkinje i imenjakinje.

U nekim verzijama Naama je postala jedna od Adamove dve demonske žene. Druga je, naravno, bila Lilit. Nakon Aveljevog ubistva, Adam više nije mogao da gleda Evu, što je razlog njihovog kasnijeg dobijanja sina Seta (prvog koji je slavio Boga). Adam je živeo sto trideset godina sa svojim demonskim ženama, koje su bile poznate po izuzetnoj lepoti i sposobnosti da iskvare čak i anđele Božje, kao što je Naama iskvarila anđela Šamdona, kojem je, navodno, bila ljubavnica. Taj detalj je prilično indikativan, mada se ne pominje u bibliji, jer ukazuje na magijsko opštenje ljudskih i anđeoskih bića, a što je verovatno uzrok padu (ili silasku) ovih poslednjih te njihovo pretvaranje u čuvene pale anđele. U Zoharu se kaže da su ćerke koje je Adam imao sa Lilit i Naamom nazivane kužnim ženama. Sa druge strane, kao što sam već pomenuo, deca koju je Naama rodila palim anđelima bila su ženski i muški duhovi koji napadaju ljude dok spavaju sami, izazivajući u njima požudu (sukube i inkubi). Kasnije se, po nekim legendama, Naama udala za svog brata Tubal-Kaina. Povela ga je da živi s njom u moru, a decu je poverila Lilit, koja ih je odgajala i podučavala. Kada su odrasla, Naamina deca, ili Lilitina pastorčad, mešala su se sa ljudima i kvarila ih seksualnim odnosima, ali Naama se sama retko telesno sjedinjavala sa smrtnicima. Ona je činila to duhovno, putem erotskih snova, tako da su plodovi tih snova bili poluljudski i mogli su se telesno sjediniti sa ljudima. Vidimo da je Naama, iako izvorno ljudskog porekla, zapravo demonsko hibridno biće. Naama se ponekad navodi kao jedna od četiri Samaelove žene, zajedno sa Lilit, Agrat i Išet Zenunim (Mahalata). One su bile i vladarke, pa je tako Lilit vladala Damaskom, Igeret Maltom i Rodosom, Mahalata Kritom, a Naama Tirom.

Naama kao Venera

Naama se ponekad naziva gospom naricaljki i pesama, a kaže se da je svirala u čast idolopoklonstva. Naama je izmislila razboj, alate za tkanje i sve umetnosti vezane za to, uključujući i muzičke instrumente. Ona je iskvarila čovečanstvo lepotom svojih pesama, zbog čega je njeno potomstvo uništeno u Velikom potopu. Navodno, zlo je počelo sa Naaminim pronalaskom muzičkih instrumenata, koji su vodili u razvrat, dok su izumi njenog brata u metalurgiji doveli do idolopoklonstva jer je on izlivao bogove od bronze i gvožđa. Tubal-Kain je bio njen brat-muž, pronalazač mača, a samim tim i ratovanja, ponekad je poistovećivan sa Vulkanom / Hefestom, pa se Naama poistovećuje sa Venerom / Afroditom. Kao pronalazač luka, Tubal-Kain je sličan kanaanskom božanstvu koji je stvorio božanski luk za boginju Anat, ali je pijan dozvolio da padne u ljudske ruke. Ubistvo Avelja izvršeno je poljoprivrednim alatom jer oružja još nije bilo, ali drugo ubistvo izvršio je Tubal-Kainov otac koji je imao oružje koje mu je sin napravio. Kada je Tubal-Kain pokrenuo idolopoklonstvo, jedno od prvih božanstava koje je obožavao bila je njegova sestra Naama, koja se potom štovala u svom svetom gradu na severozapadu Arabije, a potom i dalje kao Afrodita.

Zaključna određenja

Od Kaina, obeleženog bratoubice i prognanika, preko njegove loze koja nosi civilizacijske tekovine, obradu zemlje, graditeljstvo, metalurgiju i umetnost, do kabalističkog modela Drveta života, njegov rodoslov se profiliše kao nezaobilazna, mračna senka zvanične duhovne istorije. Priloženo poređenje sa egipatskim Setom i hiksoskim osvajačima otkriva univerzalni arhetip sile promene: rušioca starog poretka da bi se omogućio novi, onog koji deluje iznutra i biva izopšten kao kosmički neprijatelj, iako bez njega nema ni istorije ni kulture.

Srž ove tradicije, međutim, ne počiva toliko u muškim figurama nasilja i tehnike, koliko u ženskom aspektu, tj u liku Naame. Ona je Malkut, kraljevstvo, oličenje manifestacije na zemlji. Kao izumiteljka tkanja i muzike, zavodnica anđela i majka demona, Naama objedinjuje stvaralačku i razornu moć, lepotu i prokletstvo. Njena povezanost sa Tubal-Kainom (Jesod, temelj) sugeriše da je svaka ljudska tvorevina, svaki temelj civilizacije, prožet njenim ambivalentnim duhom.

Stoga, kainitska loza nije tek istorijski kuriozitet niti puki izvor zla. Ona predstavlja neprekidnu magijsku struju koja oplođuje ravnicu postojanja. Njena formula nije puka inverzija, već priznanje da se kreativnost rađa iz nasilja nad prirodom, da se lepota rađa iz veštine koja kvari nevinost, i da se duhovno rađa iz telesnog i demonskog. U liku Naame, a potom i u istorijskim odjecima poput Eve Frank, ova struja dobija svoje konačno, opipljivo obličje, podsećajući nas da su prokleti često bili ti koji su krčili put onome što će tek postati sveto.

Arkana Snaga u tarotu

Snaga u tarotu Šarla VI

“I am the daughter of Fortitude, and ravished every hour, from my youth. For behold, I am Understanding, and Science dwelleth in me; and the heavens oppress me. They covet and desire me with infinite appetite; few or none that are earthly have embraced me, for I am shadowed with the Circle of the Stone, and covered with the morning Clouds. My feet are swifter than the winds, and my hands are sweeter than the morning dew. My garments are from the beginning, and my dwelling place is in my self. The Lion knoweth not where I walk, neither do the beasts of the field understand me. I am deflowered, and yet a virgin; I sanctify, and am not sanctified.”

Džon Di i Edvard Keli, deo manifesta primljenog magijskim putem 23. maja 1587.

Elifas Levi kaže da je broj jedanaest broj sile, sukoba i mučeništva. Snaga, odnosno Strast po Alisteru Kroliju, nosi broj jedanaest te je posađena između dve arkane koje prikazuju nemoć ili bespomoćnost. Te dve nemoći su ona Obešenog čoveka i stvorenja uhvaćenih u vrzino kolo Točka sreće. Za broj jedanaest je, u kontekstu tarota, Ronald Deker dao jedno zanimljivo objašnjenje značenja. Naime, kako je jedan od dvanaest apostola, Juda, izdao Isusa Hrista, a ostalih jedanaest ostalo verno, otud je taj broj tumačen kao simbol istrajavanja. Takođe, sledeći tradiciju, ova karta predstavlja snagu kao vrlinu, odnosno hrabrost, budući da samo karakterno jak čovek može biti hrabar, a hrabar čovek može biti dobar čovek. Sa druge strane slabić je kukavica a onaj ko je kukavica ne može biti dobar. Otud je ova karta izraz ljudske dobrote ali i gospodarenja nad životinjskim nagonima i nižom prirodom u čoveku. Uostalom, bez hrabrosti nije moguće postići znanje.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Menli Palmer Hol ovu kartu tumači tako što je žena izraz duhovne snage, a lav tajnu mudrost čija je ona gospodarica. Lav, kaže Hol, označava letnji solsticij, dok je žena Devica, jer kada se Sunce nađe u tom sazvežđu ono ga lišava njegove snage. Povodom ove karte Pol Huson je izneo stajalište renesansnih mislilaca koji figuru žene i zveri povezuju sa Sirenom, odnosno Kirenom, tesalijskom princezom i nimfom boginje Artemide. Bila je poznata po lovačkim umećima i borbama sa zverima. Prilikom njene borbe sa lavom, spazio ju je solarni bog Apolon, koji se zaljubio u nju i odveo na planinu Mirtu u severnoj Libiji. Ona mu je rodila sina Aristeja koji je kasnije postao zaštitnik pčelarstva. Grčka kolonija na libijskoj obali, pored mesta Aristejevog rođenja, dobila je ime Kirena po njoj, a čitava ta oblast naziva se Kirenajka. Kako je lav sunčeva životinja, a u legendi o Kireni značajnu ulogu igra solarni bog Apolon, otud je smisleno povezivati ovu kartu sa Suncem i sazvežđem Lava. Zapravo, kartu možemo tumačiti i kao ujedinjenje sunčeve i mesečeve prirode.

Mantenja taroki

Još jedan detalj iz mitologije može nam pomoći u razumevanju temeljne arhetipske sile koja iz vremenskih daljina nadahnjuje ovu arkanu, budući da ona, na prvi pogled izvrće ustaljena shvatanja o muškom polu kao onom jačem. U tarotu, nasuprot tome, snagu i hrabrost oličava žena. Džerald Masi piše da ideja snage nije izvedena iz mišica muškaraca. On pominje da u znakovnom jeziku drevnih i primitivnih naroda snaga vodi poreklo od vetra, odnosno vazdušnog elementa. To nalazi svoj izraz na samom početku Starog zaveta gde se pominje duh koji lebdi iznad prvobitnih voda. Upravo je vetar taj koji ima veliku snagu da uzburkava more i podiže talase. Vetar je taj koji pokazuje snagu. U egipatskoj mitologiji izraz snage vazdušnog elementa je bog Šu, predstavljen upravo lavom. Zavijanje vetra ima svoju paralelu u rici lava. U tarotu žena gospodari snagom vetra, snagom glasa, čiji je amblem lav. Međutim, to je i životvorna sila, odnosno dah koji oživljava tela, udahnjuje život. Bog Šu je egipatski Mars, ratnik. Hebrejska verzija boga Šua je lunarni bog Šadaj. 

Džerald Masi pominje kako je bog Šu bio poznat kao Sin ljavljeg repa, ali i da je imao ženski oblik kao lavica Ur-Hekau. Ne bih ovde ulazio da li je Masi povodom toga bio u pravu ili ne, ali postoji poveznica između jedanaeste arkane sa idejom Ur-Hekau, budući da je reč o lavici koja na glavi nosi sunce obavijeno zmijom čija se glava izdiže poviše njenog čela, što je simbol velike magijske moći. Njene životinjske atribucije su zmija i lavica, što je posve u skladu sa učenjem Zlatne zore koja ovoj arkani pripisuje hebrejsko slovo tet (zmija) i astrološki znak Lava. Džerald Masi pominje da su Šu, Set, Horus, veoma stari pra-totemski fenomeni, sinovi Velike Majke, te pripadaju velikoj sedmorci njenih sinova, koji u apokaliptičkoj refleksiji imaju ulogu sedam kraljeva Velike Bludnice. Ta je Bludnica sasvim jasno predstavljena u jedanaestoj arkani Krolijevog špila. Vezu žene i zveri možemo tumačiti drevnim i primitivnim konceptima preobražaja devojčice u ženu, o čemu je Masi iscrpno pisao navodeći mnoštvo primera kako primitivni narodi taj ženski preobražaj tumače kao njeno postajanje nalik kakvoj specifičnoj životinji. Kada se devojčica pretvori u lavicu, zmiju, žabu itd, znači da je postala žena.

Marseljski špil

Snaga u Marseljskom špilu upravo prikazuje ženski lik kako otvara čeljusti lava, a taj motiv prisutan je u većini špilova. Oblik njenog šešira je veoma nalik onome koji nosi Čarobnjak, te podseća na lemniskatu, znak beskonačnosti. Seli Nikols povodom toga kaže da oba lika predstavljena arkanama Čarobnjak i Snaga poseduju magijske moći. U neku ruku ženski lik Snage jeste oličenje same magijske moći. Ona je šakti. Seli Nikols je lepo primetila da iako se čini kako mlada devojka vlada lavom, ona zapravo sadrži njegovu suštinu i ističe kako zlatna energija njegove snage teče njenim rukama, osvetljavajući njene grudi, zatim se širi ka glavi, gde se zadržava poput zlatne krune u centru njenog šešira. Motiv ove male krune, kaže Nikols, podseća i na zube životinje. 

U špilu Šarla VI imamo ženu koja obgrljuje stub nalik korintskom, koji se lomi na pola, a što opet ukazuje na motiv snage. Slično je i u Rozenvald špilu, s tom razlikom što je tu stub i dalje uspravan. U Mantenja tarokiju prikazana je snažna žena sa sa topuzom u desnoj ruci koja levom rukom ruši stub. U njenoj pozadini nalazi se lav umanjenih proporcija, a na njenoj glavi imamo pokrov od lavlje glave, dok njen oklopljeni torzo prikazuje lavlji lik. Najdžel Džekson daje još jedan mogući uzor za lik ove karte, a to je hrišćanska Sveta Tekla, po nekim izvorima, sledbenica apostola Pavla i mučenica koja je bila bačena lavovima. I tada je, po legendi, lavica spasila njen život, ispreprečivši se pred ostalim lavovima, sprečivši ih da je rastrgnu. U Pierpont Morgan Bergamo špilu lik koji predstavlja načelo snage je krupan muškarac koji batinom zamahuje prema lavu. U tome prepoznajemo mitološki motiv borbe Herkula i nemejskog lava. Takođe, Džekson je dao primer Denteove (Marco Dente da Ravenna, 1493-1527) gravure „Alegorija snage“ iz 1527. godine na kojoj je prikazana snažna žena koja vodi lava prema vatri.

Vejtov špil

U pseudo-aristotelovskoj knjizi na arapskom Sir al-Asrar, izvorno pisanoj na grčkom, a na latinski prevedenoj kao Secretum Secretorum (Tajna nad tajnama) sredinom XII veka, ima jedan zanimljiv opis talismanske slike koja se u pogodno vreme urezuje na magijski prsten. Ukratko, zamislimo nagu devojku, visoku i snažnu koja jaše na lavu, dok je šest muškaraca obožavaju. Ne moram posebno naglašavati simboličku i magijsku bremenitost jedne ovakve predstave. Onaj ko nosi takav prsten steći će neodoljivu moć nad ljudima. Obratimo sada pažnju na ovu kartu iz krolijevske vizure. U staroj doktrini solarna žena je devica (prima materia). Kod Krolija je ona kurva, Babalon (otpad). Hoće se reći da je u eri Riba kamen mudraca dobijan od čiste sirovine, dok je u eri Vodolije na delu reciklaža, korišćenje krajnjeg otpada. U eri Vodolije biće privučeno dosta klipotskih sila u naš svet. Solarna žena će im otvoriti vrata. Tako učimo Božji zakon kroz iskušenje. To je ono prokletstvo, biblijsko, strašno. 

Pogledajmo, u Marseljskom špilu, Čarobnjak i ženski lik sa karte Snaga imaju šešir sličnog oblika, koji ukazuje na egzotičnost i određenu moć. Kroli je ovu solarnu ženu razgolitio, skinuo joj šešir i raspustio kosu. Ona više nije Devica u plavoj odori ogrnuta crvenim plaštom nego je sva zlatasto-skerletna. Kod Krolija ona jaše lavovsku zver, dok je u staroj doktrini obuzdava snagom svojih ruku. Njena snaga u Krolijevom ključu postaje strast. Levom rukom ona obuzdava sedmoglavu Zver, dok desnom drži visoko podignut pehar iznad kojeg se nalazi deset spiralnih rogova, čime ova karta poprima apokaliptička obeležja. Deset spiralnih zmijolikih rogova povezani su sa deset zrakastih krugova koji su bez ikakvog reda razbacani po karti. Ti zrakasti krugovi predstavljaju sefire bez pravog poretka, jer, kako kaže Kroli, svaki novi eon iziskuje drugačiji sistem razvrstavanja u univerzumu. Za Alistera Krolija Skerletna žena iz biblije predstavlja izopačenu sliku drevne magijske tradicije od koje je hramska prostitucija jedini zapamćeni oblik. O predstavi Skerletne žene u Apokalipsi Kroli kaže da su proroci u osvit hrišćanske ere predskazali nastupanje sadašnjeg eona, koji dolazi nakon završetka ere Riba čiji je simbol bog koji umire i vaskrsava, sa osećanjem neizrecivog straha i užasa, budući da nisu bili kadri da proniknu u srž smenjivanja eona. Iz tog razloga su, kaže Kroli, svaku promenu smatrali katastrofom. 

Krolijev špil

To znači da dijagram Drveta života mora pretrpeti izmene i Kroli je u tom pravcu već napravio prve korake, zamenivši pozicije glifova he i cadi. Snažna žena je ovde prikazana kao Kurva Vavilonska koja jaše Zver čijih sedam glava krasi deset rogova. Kod Krolija, umesto repa Zver ima Lava-Zmiju, amblem koji je prisutan i na njegovoj karti Kula. Babalon je nalik boginjama kao što su Bast, Sekmet, lavica-mačka, strašan krvolok, istovremeno najženstvenije biće. Ona ima i solarnu i lunarnu prirodu, budući da se na Drvetu života staza gimel / Prvosveštenica, koja se spušta iz Ketera ka Tifaretu, ukršta sa stazom tet / Strast. Slikovito, tu se sreću kamila i zmija. Otud je žena sa karte Strast / Snaga poput Meseca koji prima Sunčeve zrake i čuva ih u sebi. Po Kroliju ova karta je jako važna u simbolici eona Horusa. Uopšte, eon Horusa aktuelizuje vezu između znakova Vodolije i Lava, dok je recimo eon Ozirisa aktuelizovao vezu Riba i Device.

Zlatna zora ovu kartu naziva Kćer plamenog mača, vođa lavova. Elifas Levi u njoj prepoznaje snagu magijskog lanca, a što ovoj karti otkriva još jedan kvalitet, a to je moć vere, moć sugestije ili autosugestije. Kao solarni simbol, karta Snaga sugeriše ono što je Levi opisao kao središnju tačku stabilnosti i neprekidno kružno delovanje inicijative. To je u temelju magijske moći. Ovde je očigledno reč o procesu solve. Levi kaže da je entuzijazam zarazan i javlja se samo u prisustvu duboko ukorenjene vere. Vera rađa veru; ako verujemo u nešto, znači da smo spremni da to ostvarimo; poželeti s razlogom, znači poželeti beskrajno snažno. O magijskom lancu, Levi kaže, da stvoriti magijski lanac znači proizvesti struju ideja koja stvara sudbinu i privlači veliki broj volja u dati krug aktivnih manifestacija.

Kako tumači Fulkaneli, vrlina hrabrosti, u interpretaciji vajara Mišela Kolomba nosi kacigu, dok u levoj ruci drži kulu kroz čije se pukotine promalja zmija, tj zmaj, koju ona davi desnom rukom. O Snazi Fulkaneli kaže da ima Samsonove atribute. Opremljena je štitom i verižnjačom. Ponekad na glavi ima lavlje krzno, a u rukama disk koji predstavlja svet, a ponekad, opet, i to će biti njen konačni atribut, bar u Italiji, nosi stub, ceo ili polomljen. Kolombova Snaga je, kao i njegova pravda, otkrivena, ne nosi veo. U nekom smislu slobodno možemo reći da su Pravda i Snaga sa razlogom nage. Još jedan bitan detalj Kolombove Snage jesu njene pletenice koje predstavljaju sunčeve zrake bez čijeg dinamičnog uticaja, objašnjava Fulkaneli, nije moguće izvršiti Veliko delo.

Karta Snaga / Strast, budući da po Zlatnoj zori označava znak Lava, predstavlja Kuću duhovnog slepila. U ovoj karti nalazimo tragove drevnog egipatskog mita o borbi i odnosu između Seta i Horusa, gde se prepliću incest, homoseksualizam i pedofilija, a koji spadaju u bitne razloge uništenja Sodome i Gomore, koji nisu bili tek neki gradovi na Bliskom istoku, nego i mesta štovanja zverskih božanstava. Ta zverska božanstva su nasilna, po istorijskim standardima antinomijska, orgijastička, sadistička, a što podseća na neka svojstva boga Seta kao božanstva haosa, nereda, druge strane, otpadništva, tuđinstva itd, a što je možda i poslužilo kao uzor za kasniji lik Satane.

Marco Dente, 1527

Okultna ideologija tarota i uloga tajnih šefova

Ajvaz kao Lam

Od ključnog značaja za razvoj ideologije tarota u anglosaksonskom svetu, osim uticaja francuske okultne škole i Blavackinog Teozofskog društva, jeste fenomen tzv Tajnih šefova, odnosno kontroverznih skrivenih majstora koji su navodno stajali u pozadini nekih okultnih društava u XVIII i XIX veku, a što je tek u slučaju Alistera Krolija došlo do svog vrhunca u liku i delovanju tajanstvenog Ajvaza (Aiwass). Sada to napominjem kao ključni pojam do koga ćemo doći jednim kratkim istorijskim pregledom. Jedan od prvih koji je tvrdio o njihovom postojanju bio je Baron fon Hund (Karl Gotthelf, Baron von Hund und Altengrotkau, 1722–1776), nemački mason. Druga značajna ličnost u svetu okultizma koja je podučavala doktrinu Tajnih šefova bio je špansko-francuski okultista Martinez de Pasqually, začetnik okultnog pravca poznatog kao Martinizam. Njegovo puno ime bilo je Jacques de Livron Joachim de la Tour de la Casa Martinez de Pasqually (1727–1774). On je 1761. godine osnovao okultni red l'Ordre de Chevaliers Maçons Elus Coens de l'Univers, poznat kao Elus Cohens (Odabrani sveštenici). Martinezovi nastavljači bili su Louis-Claude de Saint-Martin (1743–1803) i Jean-Baptiste Willermoz (1730–1824).

Fon Hund je osnivač Obreda Strikt Observanz na čijem su čelu stajali nevidljivi Tajni šefovi. Ovaj masonski red osnovan je 1751. godine i hijerarhijski ustrojen u sedam stepenova. Red je, između ostalog, bio i u funkciji jačanja nemačke nacionalne svesti i bio je otvoren za sve društvene slojeve. Navodno je Freiherr Adolph Franz Friedrich Ludwig Knigge, 1752–1796), nemački pisac, mason i značajan član Iluminatskog reda, takođe bio i član ili pod uticajem doktrina Strikt Observanza. Ovaj red prate mnoge kontroverze, ali pomenuću da se u njegovoj suštini nalazi okultni sistem čiji posvećenici razvijaju svoja suptilna astralna tela. Njihovim razvojem upravljali su Tajni šefovi za čije se postojanje ne može reći da je konkretno već oni obitavaju na višim i suptilnijim planovima egzistencije, što ne znači da se ponekad ne mogu ovaplotiti. Baron fon Hund je neposredno od Tajnih šefova primao uputstva. Tajni šefovi su skriveni adepti svetla, koji i nakon smrti, nastavljaju svoj rad na duhovnom napretku i usavršavanju čovečanstva, rad na prosvetljenju ljudi mimo, pa i protiv crkvenih doktrina i načina. Tu je na delu ideja koja je pomerila fokus sa spasenja duše kroz Hrista i Crkvu, na duhovno usavršavanje, putem neposrednog odnosa čoveka sa Bogom, upražnjavanjem određenih mističnih praksi, a uz tajanstvenu podršku mističnog tela oslobođenih adepata koji se povremeno manifestuju, i na ovom svetu zaređuju nove članove spoljašnjih posvećeničkih redova.

Navodno, postoji tajna organizacija, bratstvo, mistični red, anonimnih i tajanstvenih oslobođenih adepata, odnosno majstora, koji iz duboke senke upravljaju vidljivim redovima i bratstvima posvećenika, organizovanih kao spoljašnji redovi tih unutrašnjih struktura. Ti majstori su slobodni da odu, napuste zemaljski plan, ali oni se svojom voljom vraćaju da pomažu čovečanstvu. Oni jesu slobodni, ali su svojevoljno potčinjeni zakonima materijalnog bitisanja radi boljitka ljudi. Oni pomažu drugima tako što usavršavaju sebe. Tako usavršeni, oni bivaju učitelji onih neusavršenih, a preko njih, odnosno preko spoljnih redova, jedan deo njihovog nauka odlazi u svet, među ljude, kako bi prosvećivao profane. U suštini, Tajni šefovi i postoje i ne postoje, ali su nesumnjivo postojali (i još uvek postoje) oni koji tvrde da su u kontaktu sa njima te da prenose njihovo učenje. U Engleskoj se uticaj Tajnih šefova vezuje za već pominjanog Vestkota, primarnog osnivača Zlatne zore, a potom i za njegovog okultnog partnera Metersa.

"The True Order of the Rose Cross ascendeth into the heights even unto the Throne of God himself."

Tako glasi izreka u ritualu stepena Adeptus Minor u okviru radova Zlatne zore. Navedeni iskaz ukazuje da istinski rozenkrojcerski red, čiji je navodno jedan od spoljnih oblika red Zlatna zora, ima svoje duboke korene u unutrašnjem redu anonimnih adepata čiji nivo svesti odgovara supernalima, odnosno prvim trima sefirama Drveta života. Dakle, unutrašnji red je, shodno tome, sa druge strane vela postojojanja. U knjizi Izraela Regardijea The Original Account of the Teachings, Rites, and Ceremonies of the Hermetic order of Golden Dawn pominju se trojica šefova, a koji odgovaraju ovoj predstavi. Oni su čak i imenovani kao Hugo Alverda (koji je živeo 576 godina), Francisko (umro u 495. godini života) i Elman Zata (živeo 463 godine). Takođe, kao glavni adept i tajni šef pominje se čuveni Kristijan Rozenkrojc, osnivač navodnog Rozenkrojcerskog bratstva. Ovakva dugovečnost, ukoliko mit o šefovima shvatimo doslovno, može biti protumačena time da su pomenuti adepti pronašli način da produže život. Dakle, oni su, iako u statusu oslobođenih adepata, svakog trenutka mogli da napuste zemaljsku ravan i vinu se u više planove, u slobodu. Ipak, ostali su i radili na prosvećivanju i upućivanju drugih u bratstvo čiji koren doseže do Božjeg trona! Na poseban način oni učestvuju u vladanju čovečanstvom tako što uobličavaju suštinske trendove duha vremena. Oni usmeravaju ljudsko delovanje u svim oblastima. Njihova agenda je vekovna i nadilazi ljudski život. Pomenute ličnosti, bile stvarne ili ne, odražavaju tipski ideal anonimnog adepta. Helena Petrovna Blavatska nazvala ih je Velikim belim bratstvom. Shodno tome, svi oni čija je volja pomaganje čovečanstvu i rad na njegovom poboljšanju, postaju učenici ovih adepata ili mahatmi (po Blavatskoj), podvrgavajući se strogom treningu, vežbanju i pokori rada na samousavršavanju. Učenici to čine organizovani u spoljne redove, mistične ili okultne organizacije koje svoj autoritet i legitimitet temelje na kontaktu i prenosu moći i znanja od strane skrivenih majstora.

Zašto je ovo važno u kontekstu tarota? Zbog dogme okultista o pravilnim atribucijama hebrejskih slova i velikih tarot arkana koja je bila deo tajnog znanja o kome su posvećenici Zlatne zore bili obavezani na ćutanje pred profanima. Izvor te dogme je tajanstveni rukopis čiji je navodni izvor u mudrosti Tajnih šefova. Jedan od tih navodnih Tajnih šefova objavio se Alisteru Kroliju pod imenom Ajvaz, izdiktiravši mu trodelnu „Knjigu zakona“ koja predstavlja pravila tajne doktrine za eon boga Horusa. Po Kroliju, Ajvaz je istovremeno bio njegov lični anđeo čuvar, tajni šef Zlatne zore (koji je za Krolija imao nove zadatke), glasnik boga Horusa, logos Novog eona itd. Možda sam još nešto ispustio, ali neka mi ne bude zamereno jer suština je u sledećoj Ajvazovoj izjavi:

„All these old letters of my Book are aright; but [Tzaddi] is not the Star. This also is secret: my prophet shall reveal it to the wise.“ Knjiga zakona 1:57.

Ovim Ajvaz obznanjuje da sva (hebrejska) slova pripisana njegovoj Knjizi Tota, odnosno velikim arkanama tarota, imaju korektne atribucije slovo-karta. Međutim, jedno slovo – cadi, odskače jer nije pravilno upareno sa odgovarajućom kartom. Sklon sam mišljenju da Krolijev Ajvaz nije mislio da je u pitanju greška nego da je reč o posebnoj instrukciji za naknadnu intervenciju kako bi tarot sistem bolje izrazio doktrinu novog eona. Ako cadi nije zvezda, znači da postoji još jedna pogrešna atribucija, a što je Kroli pronašao u slovu he i karti Car te zamenio atribucije tako što je cadi pripisao Caru a he Zvezdi, na šta ću se osvrnuti kada budem razmatrao te karte posebno. U zaključku ove epizode o Tajnim šefovima, postojali oni ili ne, tek kod Krolija biva jasno da su oni izvor autoriteta okultnog znanja i pravca delovanja, pa samim tim predstavljaju i skrivene bogove tarota. U pitanju je njihova (ili njegova, odnosno Ajvazova ili onog koga Ajvaz predstavlja) knjiga. Od italijanskih tarota i tarokija iz XV veka do ove fantastične doktrine o Tajnim šefovima, simbolička slikovnica zvana tarot prošla je veliku promenu za pet stotina godina.

Radi boljeg razumevanja idejnih struja koje su iznedrile okultni tarot, potrebno je obratiti pažnju na još neke izvore i načine uticaja tokom ezoterijske istorije Evrope u poslednjih pola milenijuma. Držeći se i dalje Krolija, uviđamo vezu između enohijanske magije slavnog elizabetanskog okultiste Džona Dija i potonjeg razvoja Zlatne zore, krunisanog pronalaskom Krolijevog „Tot“ tarota. Džon Di očito nije mario za tarot, ali je njegov magijski sistem imao ključnu ulogu u obuci članova Zlatne zore, kao i u najvitalnijim magijskim otkrićima i prodorima Alistera Krolija, što je on dokumentovao u „Liber 418“, knjizi poznatoj kao „Vizija i glas“. Poveznica Dija i Krolija jeste boginja Babalon, čije je poreklo enohijansko i apokaliptičko, budući da je i sam enohijanski sistem apokaliptičan. Upravo je „Tot“ tarot ilustracija „Knjige zakona“ i „Liber 418“, što tom špilu pridodaje jednu posve drugačiju dimenziju utemeljenu na mitu o Skerletnoj ženi i Zveri 666, odnosno Babalon i Teriona, Nuit i Hadit. To je posve vidljivo u velikim arkanama „Tot“ špila pod brojevima XI i XX. Nešto što je započeo Džon Di, linijama prenosa posvećenja, preko Zlatne zore i njenih izvora, konačno je oslikano simboličkim predstavama umetnutim u tarot od strane slikarke Fride Haris po uputstvima Alistera Krolija 1944. godine. Upravo su pomenute dve arkane najupečatljiviji izraz tog prenosa kojim Kroli preinačuje opšteprihvaćeni eshatološki scenario prikazan u Apokalipsi, sadržajem koji je kanalisao koristeći metode enohijanske magije. U tom preinačenom scenariju izraženog u kartama, Velika Bludnica dobija prerogative boginje, a tzv strašni sud, u standardnom tarotu predstavljen kartom Sud, kod Krolija biva Eon te oslikava doktrinu smene eona, ali ne samo to. Piter Grej u knjizi Red Goddess u dečjem liku prikazanom na karti Eon prepoznaje Antihrista kao dete Babalon, odnosno Velike Bludnice, a koje se pominje u Knjizi zakona. Po njemu, bog Horus objavljen Kroliju, te njegova doktrina Deteta, jesu drugačiji izrazi za isti onaj fenomen koji se u Apokalipsi označava kao Antihrist. Dete Horus je Antihrist, a Babalon je njegova majka! I dalje, Grej pronalazi Babalon u drevnom Vavilonu i Sumeru, u likovima boginja Ištar i Inane. To je upravo ona protiv koje su grmeli starozavetni proroci, a što u Novom zavetu dolazi do izražaja u Apokalipsi.

Drugi faktor prenosa idejnih struja jeste šabatajska kabala čija je načela ustanovio Natan od Gaze na osnovu delovanja Šabataja Cvija i lurijanske kabale. Ulogu prenosnika šabatajske kabale u sistem rozenkrojcerskog posvećenja imao je Jakov Frank, odnosno njegovi učenici. O tome je pisao Tomas Stacevic u eseju The Origins of the Qabalistic Tradition of the Golden Dawn. Podsetimo se da britanska Zlatna zora svoje osnovno utemeljenje nalazi u rozenkrojcerskom mitu i prethodi joj nekoliko organizacija. Engleski prethodnici Zlatne zore su Societas Rosicruciania in Anglia S.R.I.A. Dvojica od trojice osnivača Zlatne zore potiču iz te organizacije. Podsetimo se, ta dvojica su Vilijem Robert Vudman i Vilijem Vin Vestkot. Mnogo od strukture, simbolizma i ikonografije je iz S.R.I.A. uneto u Zlatnu zoru. Drugi uticaj, prevashodno alhemijske prirode, dolazi iz Societas Roseæ+Crucis S.R.C., čije je poreklo zapravo francusko. Član ove organizacije u Engleskoj bio je Sigismund Bekstrom (1750-1805), rođen u Nemačkoj, verovatno švedskog porekla. Istoričar alhemije Adam Meklin o Bekstromu kaže da je jedan od najvažnijih učenjaka i poznavaoca alhemije od kraja XVIII veka na ovamo. Njegovu biblioteku i radove koristili su Vestkot, Blavacka, Meters, ali i Tomas Saut, Meri En Atvud, Frederik Hokli, Vilijem Ejton. Sam Bekstrom je na Mauricijusu 1794. iniciran u Societas Roseae Crucis od strane Komt Luj de Šazala, čiji je učitelj, po Bakstromovim tvrdnjama, bio slavni Komt de Sen Žermen.

Poznati francuski izučavalac rozenkrojcerstva, Žan Paskal Ružiu (Jean-Pascal Ruggiu) tvrdi da je u Francuskoj postojala rozenkrojcerska loža još od 1624. godine. Nemački rozenkrojcerski uticaji vode poreklo od prvih rozenkrojcerskih organizacija iz XVII veka a koje su obnovljene 1710. godine pod imenom Orden des Gülden und Rosen-Creutzes, čiji je vođa bio alhemičar Samuel Rihter, poznat pod inicijacijskim pseudonimom Sincerus Renatus. Ovaj obnovljeni nemački Red Zlatnog i Ružinog Krsta prošao je kroz niz preobražaja i reformi tokom XVIII veka za šta je zaslužan Herman Fictuld. Konačnu reformaciju sproveo je Bernard Jozef Šlajs fon Lovenfeld (Bernhard Joseph Schleiss von Löwenfeld), poznat kao Febron, 1777. godine. Primetićete, to je tačno 111 godina pre osnivanja Zlatne zore u Engleskoj. Ružiu, je u svom članku Rosicrucian Alchemy and the Hermetic Order of the Golden Dawn, ukazao da većina rituala Zlatne zore vodi poreklo od nemačkih rozenkrojcera te da nema sumnje kako taj red ima svoje utemeljenje u autentičnoj rozenkrojcerskoj liniji posvećeništva. Međutim, on ukazuje i na određene uticaje koje je na rozenkrojcerski tok u Nemačkoj ostvario Jakov Frank i njegova kabalistička doktrina, a što Tomas Stacevic dalje razrađuje. Tako dolazimo do tajanstvenog Azijatskog bratstva, osnovanog 1780. godine, što predstavlja skraćen naziv organizacije čije puno ime glasi Bratstvo jevanđeliste Svetog Jovana iz Azije u Evropi (Die Brüder Sankt Johannes des Evangelisten aus Asien in Europa) a koje je kasnije promenilo naziv u Ritter und Bruder des Lichts, odnosno Fratres Lucis, tj Bratstvo svetlosti. Upravo je ova organizacija nosilac frankističke šabatajsko-lurijanske kabalističke doktrine prožete alhemijom. Ružiu navodi da je osnivač Azijatskog bratstva baron Hans Hajnrih fon Eker und Ekhofen (Hans Heinrich von Ecker und Eckhoffen, 1750-1790), inicijant Reda Zlatnog Ružinog Krsta. Fon Eker je takođe osnivač reda Ordo Rotae et Aureae Crucis O.R.A.C, tzv frindž-masonskog karaktera, 1776. godine, a što je, po tvrdnjama istraživača ezoterije profesora Antoana Fevra sa Sorbone, navelo Adama Vajshaupta da formira čuveni red bavarskih Iluminata, čije je usmerenje bilo više ideološke i političke prirode. Navodno, Vajshaupt je smatrao da je Fon Ekerov O.R.A.C. suviše ezoteričan te da je istorijski trenutak zahtevao svetovniji pristup delovanja prosvetljenih.

Kako Ružiu tvrdi, mnogi članovi Azijatskog bratstva bili su članovi masonske lože L’Aurore Naissante osnovane 1807. godine u Frankfurtu. Geršom Šolem je pominjao kako je među članstvom L’Aurore Naissante bilo sledbenika Jakova Franka, odnosno frankista koji su istovremeno pripadali Azijatskom bratstvu. Zapravo, ove dve organizacije bile su jedine u to doba koje su u svoje članstvo primale Jevreje. Stacevic navodi Dejvida Grifina koji u tom smislu pominje dva frankistička imena: Efraim Hiršfeld i Tomas fon Šonfeld (čije je pravo ime bilo Mozes Dobruška), nećak samog Jakova Franka. Dobruška je pod imenom Junius Frej bio poznat među Jakobincima u revolucionarnoj Francuskoj. Grifin tvrdi da je šabatajska kabala Azijatskog bratstva bila utemeljena na istim načelima poput kabale koju je podučavala Zlatna zora. Antoan Fevr takođe piše o tome da je upravo Šonfeld, odnosno Dobruška, bio tvorac rituala koje je koristilo Azijatsko bratstvo, a kasnije, značajnim delom i Zlatna zora u Britaniji, Ordo Templi Orientis Teodora Rojsa (Theodor Reuss, 1855-1923, poznati nemački okultista) u Nemačkoj i Arcana Arcanorum Frančeska Brunelija (Francesco Brunelli (1927-1982), nastavljač Kaljostrovog iluminizma) u Italiji.