Arkana Kočija u tarotu

špil Šarla VI

Kočije su sedma arkana po redu. Broj 7 je zbir brojeva 3 (tri dela duše) i 4 (elementi koji čine telo). Platonisti, Makrobije i Agripa su ovaj broj dovodili u vezu sa pokretom. Po Elifasu Leviju 7 je veliki broj biblije, broj stvaranja te predstavlja ključ Knjige postanja i simbol svakolike religije. Za Menli Palmera Hola, ova arkana predstavlja Uzvišenog koji se vozi kolima stvaranja i dodaje da vozilo solarne energije, numerisano brojem 7, otkriva arkansku istinu da tradicionalne planete predstavljaju kola solarne moći. Ronald Deker je pominjao da je Platon u Fedru upotrebio alegoriju kočijaša i kočija u smislu ovaploćenja duše. Kočije su simbol etarskog tela koje nosi dušu. Pol Huson je podsetio na upotrebu motiva kočija u srednjovekovnim predstavama nalik procesijama.

U Marseljskom špilu kočije vuku dva konja: crveni i plavi, vatreni i vodeni, dok su njihovi pogledi usklađeni sa pravcem krunisanog vozača, što ukazuje na to da on upravlja dvema podudarnim silama. On upravlja njima pomoću nevidljivih uzdi. Na Kočijama, ispod vozača, nalazi se inicijal S.M, što može označavati neku značajnu poruku, ali do sada to niko nije pouzdano odgonetnuo. Može biti Sa Majeste (Njegovo veličanstvo), Soufre et Mercure (Sumpor i Živa) itd. Karta Kočije predstavlja kraljevića ili kralja u akciji, oličenje boga Marsa. Često se tumači kao pobednik ili osvajač. U desnoj ruci on drži žuti štap, nosi krunu, ali i dve crvene maske na ramenima, koji predstavljaju  opadajući i rastući Mesec. Elifas Levi je u tim lunarnim oblicima video biblijske proročke kamenove urim i tumim. Kočijaševe šake su u visini njegovog pojasa. Leva ruka je u žutoj, a desna u crvenoj boji. Odeća mu je dominantno crvena sa žutim detaljima a oklopljeni torzo u magnetnoj plavoj boji. Kočija je žuta, dok su prednja dva stuba električna, a zadnja dva magnetna. To su stubovi koji drže univerzum i svaki od njih odgovara određenom elementu, dok je sam kočijaš oličenje petog elementa. Te stubove možemo povezati sa četiri Horusova sina koji stoje na četiri strane sveta. Oni nose nebesko tle, kvadratnu kristalnu ploču, a što se može odnositi i na heruvimske prikaze na karti Svet. Konji predstavljaju dve osnovne prirode i sile, aktivnu i pasivnu. Prisustvo stubova na ovoj karti ukazuje na neko zajedničko svojstvo sa kartom Papa. Konji korespondiraju sa točkovima, ali i sa dve pomenute lunarne maske na kočijaševim ramenima. U svemu tome vidljiva je izražena polarnost čitave kompozicije koja kao da želi ukazati na prirodu pogona koji pokreće ovo mistično vozilo.

Marseljski špil

Kočijaš u Mantenja tarokiju nosi broj 45 i prikazuje ratnika koji sedi sa isukanim mačem u desnoj ruci. Pored njegove desne noge leži manji pas, ali kočija je prikazana bez vuče. Osim ideje pokreta i kretanja uopšte, ova karta je često tumačena i kao izraz pobede. U Rozenvald špilu kočijaš je prikazan kao pobednički vladar. On stoji u dvokolici koju vuku dva konja, ima krunu, u levoj ruci drži mač a u desnoj kuglu, kao vladarsko znamenje, dok njegova karta nosi rimski broj X. Upravo je mač oruđe trijumfa i ukazuje na pobedu izvojevanu u ratu. Uloga mača je dvojaka. To je oruđe nasilja, ali i gradnje. Donosi rat ali i mir. Donosi tiraniju ali i pravdu. Kako je mač povezan sa munjom, to ukazuje na njegovo uransko poreklo, te je otud mač u rukama kočijaša, ali i Pravde, izraz nebeskog uticaja. Mač je sjaj, svetlost, bljesak, udar.

Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje septenarijum talismana, odnosno sedmostruko načelo talismanske magije koja se zasniva na upotrebi planetarnih magijskih uticaja. Pol Kristijan je ovu kartu nazvao Ozirisovim kočijama, odnosno Pobedom. Virt je, sledeći Kristijanovu viziju, odnosno Elifasa Levija, kočijaševu glavu ukrasio krunom sa tri zlatna pentagrama. Njegova kočija je pokrivena plavim pokrovom prošaranim zlatnim zvezdama, a vuku je dve sfinge, crna i bela. Po Zlatnoj zori, mistično ime ove karte nosi naziv Dete moći voda, Gospod trijumfa svetlosti. Vejtova Kočija, između ostalog, predstavlja jednu od četiri rajske reke predstavljene arkanama Carica, Car, Kočija i Smrt. Na Vejtov dizajn ove karte uticao je Elifas Levi, kao i Virt. Robert O’Nil je za plavi pokrov prošaran zvezdama, koji se i kod Vejta pojavljuje, rekao da je verovatno masonskog porekla. Naime, plafon mnogih masonskih loža oslikan je tako da predstavlja nebo.

Vejtov špil

Jedan od mitoloških prototipa ove karte možemo pronaći predstavama stare boginje Kibele, Saturnove žene i personifikacije htonskih sila, dakle same Zemlje. U nekim prikazima nalazimo ovu boginju na kočijama kockastog oblika koje vuku lavovi. I tu se opet pojavljuje motiv kocke kao kod Cara, a koji ukazuje na stabilnost i okrenutost ka zemaljskoj ravni, ali i na savršenstvo. U tim predstavama Kibela je krunisana, a nije redak motiv sedmokrake zvezde i mesečevog srpa. Iako je u većini tarot predstava kočijaš muškarac, ipak u Keri Jejl Viskonti Sforca i Pierpont Morgan Bergamo špilovima taj lik je ženski i vladarski.

Kabalistički, ova karta može biti dovedena u vezu sa sedmom sefirom Drveta života – Necah / Pobeda, koja pripada Veneri, ali u sistemu Zlatne zore, njoj odgovara staza het koja povezuje Saturnovu sefiru Binah sa marcijalnim Geburahom. Na taj način, zahvaljujući kabalističkom načinu sagledavanja, u karti prepoznajemo nešto od Saturna, Marsa i Venere.

U mističnom smislu ovu kartu možemo povezati sa prvobitnim idejama jevrejskog misticizma koje se odnose na Božji presto i viziju proroka Jezekilja – merkava, odnosno vozila koje nosi Božji presto. Takođe, to je simbol sredstva pomoću kojeg se mistici uspinju do Boga. Po Menli Palmer Holu, sedma arkana označava preporođenog čoveka budući da je telo kola kockasti kamen. On pominje da u nekim špilovima oklopljeni čovek ne stoji u kolima nego se uzdiže iz kocke, što simbolizuje uzdizanje tri iz četiri, tj okretanje prema gore preklopa kecelje majstora masona.

Kod Krolija umesto dva konja imamo četiri sfinge koje oličavaju elemente. Zapravo, te sfinge, budući i same kombinacija četiri elementa, predstavljaju čitav jedan sistem od šesnaest elementarnih komplemenata, a što asocira na Dvorske karte tarota i geomantijske figure. Još jedna Krolijeva inovacija jeste Sveti Gral u rukama kočijaša, kojeg nema u rukama kočijaša na Marseljskom špilu. Zapravo Sveti Gral je, kako je Kroli hteo, centralno i najvažnije obeležje ove karte. Gral je od ametista, Jupiterove boje, dok njegov oblik nagoveštava uštap i veliko more Binah. Kod Krolija je kočijaš oklopljeni vitez, kako bi se istakla predstava o znaku Raka koji je dodeljen ovoj karti i Mesecu kao vladaru Raka. Mimo svega ovoga, ova karta izražava i ideju grobnice. Četiri stuba predstavljaju četiri Horusova sina koja stoje pored sarkofaga u kome leži Car čije vozilo hita ka Gradu Piramida. Kod Vejta je u pozadini lika kočijaša prikazan grad iza visokih zidina.

Krolijev špil

Geomantijska figura saobrazna ovoj karti je Carcer. U trodimenzionalnoj projekciji to su dve piramide osnovicama položene jedna na drugu, jedna je upravna a druga obrnuta. Carcer je osnovni oblik vozila, merkava, u fantastičnom smislu kapsula za međuplanetarne, međudimenzionalne i međugalaktičke destinacije. Po logici stvari figura Carcer jeste uprošćeni izraz ideje karte Kočija koja je zapravo Raova barka i plovi po mračnim podzemnim dubinama, onda kada Sunce ide na počinak, ili ako govorimo o vatrenim kočijama koje pale nebo. Oklopnik, kočijaš, vitez, jeste simbol solarnog ratnika, super-kšatrija na solarnom borbenom vozilu, čiji je pogon zasnovan na polaritetu dve sile predstavljene sa dva konja koja ih vuku. Ta dva konja su dva trougla, dve piramide, uspravna i obrnuta, dva pentagrama, uspravni i obrnuti. Kočijaš psuje. To je izraz goecije. Psuje kao kočijaš. Izgovara prizive, kletve, zaklinjanja, ili prosto glasom upravlja slepim silama solarnog pogona. Ta karta suštinski oličava kontrolu, lucidnost, moć kretanja, snagu i brzinu, suverenost, potpunog inicijanta.

Staza het u sistemu simbolizma Drveta života po Zlatnoj zori, povezuje Geburah i Binah, gde je Geburah zapravo Sin Majke, matrimonijalni naslednik, ratnik. Otud podudarnost ove karte sa Nebom Binaha. Binah je pedeseta kapija razumevanja, Grad Piramida, a Kočije vode pravo tamo prelazeći preko ambisa. Otud je u involutivnoj varijanti karta Kočije zaborav, silazak, dok je u evolutivnoj moć razumevanja i sećanja. Saturn je predstavnik Vremena i smrti te pripada vrhovnoj trijadi dijagrama Drveta. Zodijački ekvivalent glifa het je Rak, oklopnik, kao vozač na karti Kočije koje ga vode ka nebeskom Heliopolisu. Istovremeno taj isti oklopnik je poput mumije u sarkofagu čija je večna kuća upravo piramida. U tom slučaju reč je o božanskim kolima, često dvokolicama, čime je naglašena upravljačka i centralna pozicija kraljevske figure. To je sveti vozar, bog na točkovima, jezekiljovski presto na ofanimima (anđeoski red tzv točkovi), čija je dekadentna verzija savremeni čovek na točkovima napretka, fetišizam automobila i njihovo obožavanje kao statusnih simbola jer pružaju dobar i moćan osećaj onima koji ih poseduju i voze. Osećaju se kao kraljevi, naročito kada pored njih sede raskošne kraljice. Put kojim kočijaš tera kola jeste tao, odnosno kraljevski put. I samo su kraljevi pozvani da krenu tim putem. To je put božanske ekskluzivnosti svetih kraljeva. Ostali ne mogu ići tim putem, ali zato mogu slediti Kralja. I ako zađemo malo dublje u simbolizam kola, odnosno kočija, nalazimo da su ona na neki način slika sveta pa je otud kočijaš ne samo vladar nego i demijurg. Bela Hamvaš kaže: 

„Vozar kola je kralj. Vožnja ima dva očitovanja: vladanje i vlast. Vladanje je upravljanje neaktivnim duhom; vlast je delatno upravljanje. Vozar kola je iznad vladanja i iznad vlasti... Vozar kola je Sin Neba, on se uzdiže iz zemnog poretka kao stub, sam, s drugima se ne može upoređivati, on je samo budnost i smisao i znanje i snaga... Kralj je više od države, onoliko koliko je Bog više nego svet. Kralj je sakralna ličnost, njegov odnos s državom isti je kao odnos Boga sa stvorenim svetom. Čovečanstvo bez kralja je gomila...“ I zato je, kako kaže Hamvaš, koren vladavine duhovan, a koren vlasti zemaljski i materijalan. Takva je recimo priroda planetarnih astroloških vladarstava. Sva duhovna hijerarhija jeste u znaku vladavine. Vlast je neophodna da bi se vladavina ovaplotila na ovozemaljskoj ravni. „Vladavina doseže u dubinu vremena; čovečanstvo vodi putem bogova.“ Bela Hamvaš, Scientia Sacra I/2, Draslar Partner, Beograd, 2012, str. 229, 230, 245. 

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Na drugoj strani vlast vodi ka jačem, ka ovozemaljskoj sreći i njenoj površnosti. Kada je hrišćanstvo naglasilo razliku između Boga i Cara, bio je to jasan znak propasti sakralne prirode Cara i Carstva. Otud je hrišćanski Mesija došao sa društvene margine, okružujući se duhovnim psima, sirotinjom i bolesnima. Međutim, bez obzira na to, u Novom Zavetu je ipak istaknuto kraljevsko poreklo ličnosti Isusa Hrista od loze Davidove. Dolazeći sa margine Hrist ukazuje na formulu obnove svetog kraljevstva, a to je božanska, odnosno kraljevska, mesijanska eshatološka revolucija koja se projektuje u nadistorijskim koordinatama a ne u istorijskom vremenu! Hrist kao mesija je revolucionar, odnosno vozač, istovremeno ratnik, sveštenik i vladar, tri puta veliki, onaj ko donosi znanje, svetlo i spasenje.

Od značaja za tumačenje ove karte jeste gravura „Trijumf vremena“, čuvenog flamanskog umetnika Pitera Brojgela (1525-1569), na šta ukazuje Robert Plejs. Po Plejsovoj tezi, na ovoj slici možemo pronaći sličnosti između prikazane alegorije trijumfa vremena, karte Kočija i čuvene Petrarkine poeme I Trionfi. Na Brojgelovom prikazu istaknuta su trijumfalna kola koja vuku dva konja sa suncem i mesecom na leđima. Ovo se, po Plejsu, može odnositi na Kočije kao trijumfalna kola i karte Sunce i Mesec. Na kolima vidimo Saturna, boga vremena, kako sedi na peščanom satu (motiv karte Pustinjak). Takođe, na kolima je smeštena zemaljska kugla, odnosno Svet, okružena zodijačkim krugom. Kako je renesansa napredovala, umetnici su počeli prikazivati Točak sreće kao prsten zodijaka kako bi povratili deo njegovog nebeskog značaja, a Brojgelova gravura je primer tog trenda. Zodijački krug je Točak sreće, meri vreme, ali kroz svoju povezanost sa astrologijom, predstavlja i nečiju sudbinu. Kočija je, očigledno, suštinska komponentna tog kosmičko-sudbinskog procesa. Tamni konj meseca i svetli konj sunca, koji vuku kola, predstavljaju dnevni ciklus smene noći i dana. Oni su takođe sredstvo merenja vremena. Ovu temu ponavlja sat smešten na račvajućim granama stabla. Saturn u levoj ruci drži simbol vremena, zmiju koja grize svoj rep, odnosno uroboros. Zmija, koja predstavlja vreme, proždire svoj rep baš kao što Saturn proždire svoje dete, kao što i čitava kompozicija trijumfa vremena proždire krajolik.

Pomenuo sam da se ova karta može povezati sa sazvežđem Raka, stoga obratimo pažnju kako se mitologija ovog sazvežđa uklapa sa doktrinom arkane. Imajmo na umu da u sazvežđu Raka nema sjajnijih zvezda, otud je njega malo teže uočiti, naročito ukoliko je oblačno ili nam smeta rasveta. Astrološki, znak Raka je obeležje letnjeg solsticijuma. U grčkoj mitologiji džinovska kraba je pomogla Hidri (devetoglava vodena neman) u borbi sa Herkulom, ujevši ga za stopalo. Iako je Herkul zgazio krabu, ona je ipak zbog te zasluge od Here dobila mesto na nebu. U negativnom vidu, Kočija, kao jedna od predstava znaka Raka, označava Kuću tame, odnosno put u ambis ili nesreću na putu.

Piter Brojgel „Trijumf vremena“

Arkana Carica u tarotu

Carica Vejtovog špila

Duhu arkane Carica odgovara predstava Filozofa koji sledi Prirodu, odnosno prikaze mudraca, arhetipskog Pustinjaka, koji drži svetiljku i prati korake žene umotane u velove čiji je hod lagan i koja zna kuda ide, iako je svuda okolo mrkli mrak. Carica, odnosno L'Imperatrice, kako glasi njen naziv u Marseljskom špilu, nosi broj tri. To je, po Elifasu Leviju, broj stvaranja. U specifičnom smislu ona je oličenje nadahnuća. Seli Nikols ukazuje da su Carica i Papesa kao sestre te kada se sestre pojavljuju u mitovima, snovima ili bajkama, one često predstavljaju dva različita vida iste suštine. Njih dve zajedno kontrolišu četiri ženske tajne: stvaranje, čuvanje, hranjenje i preobražaj. Najdžel Džekson u Carici vidi lunarno-venuzijansku družicu solarno-marcijalnog Cara. Po njemu Carica je izraz zemaljske Venere, koja je tradicionalno prikazivana odevena u raskošne haljine, za razliku od nebeske Venere (karta Zvezda) koja je prikazivana naga. Džekson pominje srednjovekovne Tiringijske hronike u kojima se opisuje planina Hurselberg, odnosno Venusberg ili Mons Veneris koja predstavlja prolaz u podzemnu palatu boginje Venere. Kao u Hemijskom venčanju Kristijana Rozenkrojca junak priče silazi u podzemne odaje zamka gde u jednoj od podrumskih soba zatiče uspavanu Veneru. Klasičan motiv u bajkama. Uspavana Venera oživljava poljupcem princa. Ta poveznica ukazuje na htonsku prirodu Carice i njene skrivene snage koje su izvor životne energije i plodnosti. U venecijanskoj Commedia dell’arte sa likom Carice Džekson povezuje devojku Kolumbinu koja na glavi nosi venac od ruža i čije ime znači golubica, što je Venerina ptica.

Filosof sledi prirodu, ilustracija iz dela Atalanta Fugiens

Već sam obrađujući arkanu Papesa pomenuo da ona u posebnom značenju može predstavljati himen, dok bi Carica u tom slučaju označavala matericu. Uopšte ta simbolika povezana je sa crnim kamenom koji je oduvek bio deo obožavanja velikih boginja. Taj kamen je Elagabalus, Mons Veneris, kamen u Meki itd. To je ovalni kamen koji ukazuje na matericu / grobnicu, mesto preobražaja, rađanja i umiranja. Sve je to simbolizam vratnice, prolaza iz smrti u život i života u smrt. Osim toga, Carica se u ulozi oličenja plodnosti može smatrati i kao čuvarkom semena, jer je čuvanje semena u starim zemljoradničkim kulturama bila ženska obaveza.

U Marseljskom špilu Carica sedi na žutom tronu. Pogled joj je usmeren desno, što njenu orijentaciju čini drugačijom od Čarobnjaka i Papese. Gornji deo njene odeće je plav, magnetni, dok je donji crven, električni, što je situacija koja je uzemljuje. Džekson, pak, ukazuje na zelenu boju karakterističnu za alhemijsko i ezoterijsko značenje prirode Caričinog lika koja sledi nakon plave boje Papese. Tako do sada imamo sledeći raspored boja: Luda – zeleno, Čarobnjak – crveno, Papesa – plavo, Carica – zeleno, Car – crveno. Uviđamo obrazac po kome je Prvosveštenica u sredini niza likova čije su boje istovetne. Takođe, Carica nosi krunu, ali za razliku od figure Papese ta kruna ukazuje na svetovnu vlast, na prirodu, materiju, a ne na duhovne stvari. U levoj ruci drži žezlo a u desnoj štit sa crvenim orlom. Žezlo kao produžetak ruke označava moć i vlast. Među likovima velikih arkana samo Carica i Car imaju žezlo. U Rečniku simbola kaže se da žezlo egipatskih boginja predstavlja simbol radosti zbog slobode da se sprovodi svoja volja. Žezlo faraona završavalo se u liku glave životinje koja predstavlja kontroverznog boga Seta, što bi moglo ukazivati na silu koja se nalazi u rukama vladara. U Marseljskom špilu na vrhu Caričinog i Carevog žezla nalazi se kugla povrh koje je posađen krst. Kugla ukazuje na celovitost i neku vrstu savršenstva, ali i na suverenitet nad svetom. Krst na vrhu označava njenu ulogu u spajanju neba i zemlje.

Marseljski špil

Seli Nikols primećuje zanimljivu stvar: marseljska Papesa drži svoje ruke sklopljene, štiteći tako tajnu svog tela, ruke Carice su otvorene, ukazujući na izlazeću prirodu. Caričina kosa je, za razliku od Papesine, nepokrivena, slobodno pada. Ona sebe slobodno prikazuje kao ženu. Nije ograničena stubovima hrama, nalazi se na otvorenom. Carica je aktivna. Takođe, Nikols naglašava jednu bitnu razliku između Carice i Papese. Papesa čuva nešto staro, a Carica otkriva nešto novo. Jedna je zaštitnica tradicije a druga inovacije.

Pol Huson ukazuje da u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu (i u Pierpont Morgan Bergamo), Car i Carica takođe nose štit sa orlom koji je heraldički simbol srednjovekovnog Svetog Rimskog Carstva. Huson pominje da je krunu u mnogim poznijim, okultnim tarotima, na Caričinoj glavi zamenila zvezdana kruna. Tako je i kod Vejtove Carice, a kod Virta ona nosi krunu dok je iza njene glave oreol sa zvezdama. Huson to objašnjava uticajem Elifasa Levija koji je Caricu pretvorio u apokaliptičnu „ženu ogrnutu Suncem i krunisanu sa dvanaest zvezda“. Tako je Carica od zemaljske Izide postala Izida Uranija pa je u Virtovom špilu dobila krila. Ideju o Carici kao krilatoj ženi u nekom smislu možemo nazreti u njenom liku prikazanom na karti Marseljskog i Vivil špila, gde nije baš sasvim jasno da li je reč o visokim naslonima na njenom tronu koji podsećaju na krila. U Marseljskom špilu, Carica ispod grudi ima žuti pojas u kome neki vide zodijak, a oko vrata ogrlicu kojom dominiraju vatreni trouglovi, od kojih najveći pada na pojas. Pozadina karte je crvenkasta, vatrena, ali takođe može ukazivati i na crvenu zemlju.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Carica nema veo i to govori da ona predstavlja prvobitnu supstancu, tvar prapočetaka, pre nego što je išta bilo stvoreno. Istovremeno ona označava stvaralačku moć imaginacije, kao i sve ono što želimo. Ona je simbol svih želja pa otud i privlačnost kao jedno od njenih svojstava. To je Velika Majka, univerzalna materica koja rađa, uništava i obnavlja. Carica je i supruga, zakonita žena, ona koja rađa zakonite naslednike, a što ukazuje i na to da bi oni nezakoniti (ili oni koji ne bi smelo da postoje) postali žrtvama njenog neutaživog apetita. Njena krv je mleko i njeno mleko je krv. Njene tečnosti opijaju, isceljuju, ali i truju. Carica označava vladavinu. U liku Carice možemo prepoznati i simbole modernih političkih ideologija: njujorški Kip slobode, Marijan francuskih revolucionara, zastavu EU itd. U civilizacijskom smislu ona predstavlja istoriju, državu, politički sistem, pa i samu civilizaciju. U suštinskom značenju ona je slika moći. U psihološkom smislu ona predstavlja zadovoljstvo. Mitološki, Carica je Venera, Afrodita, Ištar, boginja ljubavi (i svete prostitucije), ali i rata, što odražava njenu destruktivnu stranu. Carica je kao Država suprotnost Papesi kao Crkvi, baš kao što Car, svetovni vladar, stoji nasuprot Papi kao duhovnoj vlasti.

Žak Vivil špil

Takođe, za razliku od Papese čija je priroda lunarna, noćna, zvezdana, Caričina priroda je solarna, o čemu svedoči prisustvo solarne ptice orla. U Marseljskom špilu prikazano je da Carica grli štit sa prikazom orla, što ukazuje na naročitu prisnost sa ovim simbolom duha. Robert Plejs nas podseća na simbolizam orlova povezan sa proročištem u Delfima. Po mitu o nastanku tog proročišta, Zevs oslobađa dva orla da lete u suprotnim smerovima širom sveta dok se ne sretnu licem u lice u svetom središtu. U antičkoj, srednjovekovnoj i renesansnoj umetnosti dve životinje, kao što su ptice prikazane licem u lice, simbolizuju sveto središte, simbol svetosti. U renesansi su alhemičari koristili mit o utemeljenju Delfa kao simbol svoje potrage za svojim mističnim ciljem, kao što se može videti na ilustraciji u poznatom alhemijskom tekstu Atalanta Fugiens, koja prikazuje Zevsa kako pušta orlove. Na osnovu ovoga Plejs pretpostavlja da bi orlovi okrenuti u suprotnim smerovima na kartama Carica i Car, mogli biti referenca na ovu mističnu potragu. To je posebno zanimljivo jer je njihov cilj u ovoj alegoriji, Svet, sveto središte. Ovo sugeriše da bi Car i Carica mogli biti simbolično povezani s muškim i ženskim suprotnostima u alhemijskoj potrazi: crvenim kraljem i belom kraljicom. Da bi došli do svog mističnog cilja alhemičari su verovali da crveni kralj i bela kraljica moraju biti razdvojeni, pročišćeni i ponovno spojeni. Priča predstavljena tarot arkanama sledi sličan obrazac u kojem se muški i ženski simboli razdvajaju, pročišćavaju i ponovo spajaju.

Zevs pušta orlove, ilustracija iz dela Atalanta Fugiens

Kod Krolija su još dve ptice prisutne na karti: Pelikan (Velika Majka koja hrani svoje mlade krvlju sopstvenog srca) i Beli Orao (koji je takođe prisutan na Krolijevoj karti Ljubavnici), kompatibilan Crvenom Orlu na karti Car. Beli Orao je srebro, Crveni Orao je zlato. Po Kroliju, u Carici su spojena najuzvišenija duhovna i najniža materijalna svojstva, Mesec u rastu i Mesec u padu, koja su prikazana na toj karti u njegovom špilu (Meseca nema u Carici Marseljskog špila). Osim toga, ona predstavlja jedan od tri alhemijska oblika energije,a to je so. Kod Krolija, Carica u desnoj ruci drži lotos (što je po njemu, simbol ženske, pasivne snage, živi oblik Svetog Grala, posvećen Sunčevom krvlju) a ne žezlo kao u Marseljskom, Viskonti Sforca i Vejtovom špilu. Kroli je krst sa žezla prebacio na njenu krunu. Osim toga, kod Krolija su na ovoj karti prisutni vrabac (iznad opadajućeg Meseca) i golubica (iznad rastućeg Meseca) kao Venerine ptice. U dnu karte, kao osnova prestola, nagoveštena je tajanstvena ruža, kapija, jer je Carici, u skladu sa britanskim sistemom atribucija, dodeljeno hebrejsko slovo dalet (vrata). U okultnom smislu, ruža je portal. Vejt je sa Caričinog štita uklonio orla i zamenio ga astrološkim simbolom Venere. On je u Carici video Majku Prirodu pa je zato ambijent u pozadini njenog lika napučen bujnom vegetacijom. U neku ruku ona je tu predstavljena kao simbol raja na zemlji. Uopšteno, to je Velika Majka, a po Vejtu, ženska strana moći. Njeno svojstvo je plodnost, a što ukazuje na izobilje, rađanje, ali i na prolaz, odnosno ulaz / izlaz. Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje Solomonov trougao, odnosno trougao koji u ceremonijalnoj magiji služi kao obredni te iscrtanom linijom ograđeni prostor u kome se pojavljuje prizvani duh ili demon. Za van Rijnberka Carica simbolizuje vrhunsku oštroumnost koja daje moć, pokretačku snagu koja pokreće sve živo.

Keri Jejl Viskonti Sforca tarot

Osvald Virt sa kartom Carica povezuje sazvežđe Device koja je često prikazivana sa grančicom ili klasjem u ruci. Takođe, Devica je povezana sa semenom, što je nagnalo Krolija da seme poveže sa likom Pustinjaka koji je podudaran semenolikom hebrejskom slovu jod i znakom Device. Kako se došlo do toga da Pustinjak bude Devica umesto Carice, jeste stvar konvencije slovo – slika, odnosno alfabet – tarot. Međutim, veza između Carice i Pustinjaka je dublja, budući da Pustinjak, kao Filozof, nema drugog izbora u svom delovanju osim da sledi Prirodu, tj Caricu. Seme koje spaja Pustinjaka i Caricu jeste ono iz kojeg će izrasti Spasitelj. U biblijskom smislu kompleks Carica kao Devica označava ćerku Siona ili Jahveovu suprugu (Isaija 37:22, Jeremija 14:17, 18:13, Amos 5:2, Jovan 1:1), a što se uglavnom odnosi na narod Izraela. U hermetičkom smislu Sion je Abiegnus, planina adepata, te otud znak Device, bilo u kontekstu Carice ili Pustinjaka, označava zajednicu, odnosno tajno bratstvo posvećenika. Pustinjak je Brat, Carica je Bratstvo. Pustinjak je aspirant, Carica je zajednica adepata. Međutim, ništa manje razloga nema i da tu zajednicu poredimo sa Prvosveštenicom. Kroli je rekao da su aspiranti muškarci a adepti žene. Dakle, u nekim aspektima moramo dozvoliti određena preklapanja između dva glavna ženska lika velikih arkana tarota. Uostalom, obe sede na tronu. Kao što sam već naglasio, one su poput sestara, što nalazimo u analogiji sa egipatskim boginjama Izidi i Neftis. Međutim, imajmo na umu da Neftis nije imala potomstvo. Ona je jalova i u bezdetnom braku sa opakim Setom. Ukoliko bismo se u tumačenju arkana potpuno oslonili na egipatski mit, onda bi barem u ovom svojstvu Prvosveštenica mogla biti Neftis, budući da ne rađa, a Carica – Izida – koja rađa. No, to su prilično zamršene relacije za ovu raspravu. I na dijagramu Drveta života, po nomenklaturi Zlatne zore, slovo dalet, kojim je označena arkana Carice, povezuje sefire Binah i Hokmah, levi i desni stud Drveta, ali na nivou njegove vrhovne trijade, dakle iznad kabalističkog bezdana (lažne sefire Daat). Carica kao staza Drveta je izraz uticaja koji iz sfere zodijaka stiže do sfere Saturna, od Oca ka Majci. Otud je ona poput Eve stvorene od Adamovog rebra.

Krolijev špil

Arkana Prvosveštenica u tarotu

Papesa Pierpont Morgan Bergamo špila

„Ja sam sve što je bilo, sve što jeste i što će biti, i moj veo nikada nijedan smrtnik još nije podigao.“

Natpis, koji je, po Plutarhu, bio uklesan na Izidinom kipu u Saisu 

Ona nosi broj dva, što je po Elifasu Leviju, broj žene. U Marseljskom špilu, Papesa, odnosno Prvosveštenica, kako je kasnije nazvana, predstavlja ženu krunisanu trostrukom krunom kako sedi na tronu i u krilu drži otvorenu knjigu. U kontekstu hrišćanske kabale, ta knjiga je Sveto Pismo, otvoreno na Jevanđelju po Jovanu. Pogled joj je usmeren blago ka levo. Njen plašt je plave boje i predstavlja vodeni, odnosno magnetni element, što znači da je ona skrivena. Nasuprot tome, njena unutrašnjost je električna, crvena, vatrena. Na glavi, kao podlogu za njenu krunu, ima belu maramu (Izidin veo). Takođe nosi žutu poveznicu koji joj drži plašt, dok je iznad knjige postavljen žuti krst. Dakle, imamo trostruku krunu, krst, knjigu, tron. Knjiga ukazuje na mudrost, učenje, krst na misteriju a kruna na uzvišenost, vlast i autoritet. Ponegde je ta kruna trostruka, a što označava trojedinstvo papstva, Crkve i Svete Sofije (mudrosti) oličenoj u papesi Jovani. Iza Papese se nalazi veliki veo poduprt sa dva stuba, što stvara utisak da ona sedi na ulazu u neko svetilište. Zato je ona nepokretna i pasivna. Seli Nikols primećuje da njena tijara i knjiga ukazuju na skladištenje i tradiciju. U pogledu stubova koji se naziru iza vela, Nikols kaže da oni ponavljaju dualnost izraženu Papesinim brojem dva naglašavajući paradoks kao njenu suštinu. Po Nikols, Papesa obuhvata sve, dobro i zlo, život i smrt, predsedava kako životom tako i smrću. Nikols je lepo primetila njenu introvertnost koja stoji u suprotnosti spram ekstrovertnosti i muškosti Opsenara. Kako ona kaže, Papesina magija je pod velom, skrivena kao i njena kosa. Upravo je ta skrivena kosa razlikuje i od Carice. Time je nagoveštena suštinska ženska tajna, svojevrsni ženski svet skriven od muškog domašaja, odnosno esencijalne tajne prirode nedostupne svima koji nisu odabrani. Zato je, kako kaže Nikols, njeno carstvo dubokog unutrašnjeg iskustva a svet spoljnog znanja ne pripada njoj. Papesa je sećanje. 

Marseljski špil

Otvorena knjiga ukazuje na egzoterizam, a ne na ezoteriju, što stvara poveznicu ove figure na ideju i učenje Crkve koja je egzoterična a ne ezoterična institucija. Međutim, otvorena knjiga ima i dublje značenje, jer otvoreno znači otpečaćeno, polomljeni su pečati, a u alhemijskom smislu reč je o obrađenoj finoj supstanci. U toj knjizi možemo prepoznati, kako Fulkaneli kaže, veliku knjigu prirode koja sadrži objavu svetovnog znanja i svetih tajni. Ta knjiga, po Rečniku simbola, ako je otvorena, onda je onaj koji je čita shvatio njen sadržaj. Srce se upoređuje sa knjigom: ako je otvoreno, ono nudi svoje misli i osećaje; ako je zatvoreno, skriva ih. U Pierpont Morgan Bergamo špilu Papesa drži zatvorenu knjigu, što ukazuje na tajnu, odnosno nešto skriveno, ezoterno. U Mantenja tarokiju, karta Papa u jednoj ruci drži ukrštene ključeve a u drugoj zatvorenu knjigu. Fulkaneli daje alhemijsko tumačenje knjizi. Govoreći o otvorenoj knjizi on kaže da je njeno glavno obeležje radikalno rastvaranje metalnog tela, koje je, ostavivši svoje nečistoće, postalo otvoreno. Otud otvorena knjiga. Zatvorena knjiga, po Fulkaneliju, označava materiju koja sadrži rastvarač. Prirodne supstance izvađene iz svojih zemnih ležišta koje su prošle kroz procese topljenja hermetički se, kaže Fulkaneli, nazivaju zatvorenom ili zapečaćenom knjigom. Izlaganje materija označenih zatvorenom knjigom alhemijskom radu, primenom okultnih postupaka, u ikonografiji se prevode kao otvorena knjiga.

U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu, ideja ove karte izražena je dostojanstvenom ženom koja u desnoj ruci ima ogledalo u kome se ogleda, dok levom drži dete koje doji. Ova karta nosi naziv Milosrđe. U Rečniku simbola piše da od reči speculum (ogledalo) potiče reč spekulacija. Spekulisati je izvorno značilo promatrati nebo i kretanja zvezda uz pomoć ogledala. Rečnik dalje objašnjava kako je od sidus (zvezda) nastala reč consideration (razmatranje), što etimološki znači gledati skup zvezda. Te dve apstraktne reči, koje danas označavaju visoko intelektualne radnje, ukorenile su se u proučavanju zvezda odraženih u ogledalu. Otuda dolazi, zaključuju autori Rečnika simbola, da je ogledalo kao površina koja reflektuje, nosilac izuzetno bogate simbolike u poretku znanja. U tom smislu ogledalo je simbol uma ili božanskog intelekta i osim toga ima značajnu ulogu u magijskim obredima i divinaciji – poznato čarobno ogledalo. Isto tako, Rečnik simbola ukazuje na srce i dušu koji mogu biti povezani sa simbolikom ogledala.

Mantenja taroki

Vratimo se trenutak na detalj ispušten iz kasnijih varijanti tarota, a to je motiv deteta koje Papesa doji. Njeno dete nije tek beznačajan detalj, budući da porod Prvosveštenice nije obična ličnost. Papesino dete je oličenje knjige, a knjiga je Reč Božja. Otud je njeno dete isto što i knjiga, živi nosilac Reči Božje. To je dete mesija. Odmah nam pada napamet veza Izida – Horus i Devica Marija – Isus Hrist. Mesija, odnosno dete Horus, Hrist, Knjiga, izražavaju ideju ovaploćenja Reči Božje u čoveku. To je mitološka činjenica. U magijskom smislu, Reč označava reči moći, moćne inkantacije. Prvosveštenica je stoga majstor goecije i invokacije, verbalnih formula i bajanja. Džerald Masi je pisao o tome da je u drevnom Egiptu mistična reč moći, kao „živa reč“ bila ženska te je bila obožavana u liku boginje Apt. Moguće da je u pitanju neki oblik Izide, jer je upravo ona bila poznata kao čarobnica, pa je stoga sasvim logično zašto su okultisti povezali kartu Papesa sa Izidom. 

Papesa, odnosno Prvosveštenica, poput Čarobnjaka, takođe opčinjava. Ona je čarobnica, tajna, gnoza, skrivena istina, naposletku mudrost te predstavlja izraz sile koja aktuelizuje stvari, vodi od potencijalnog ka aktuelnom. Pojam ezoterije i ezoteričnog nema bolji simbol u tarotu od ove karte. U tom smislu ona je suprotnost Papi, tj Hijerofantu koji predstavlja egzoternu, spoljašnju religiju. Prvosveštenica bi, recimo, bila misticizam, ezoterna religioznost. Stuart Kaplan je u Enciklopediji tarota predložio ideju da ova karta zapravo oličava papstvo kao instituciju, što automatski povlači pitanje čemu onda karta Papa? Pa ipak, ne bih tako lako odbacio Kaplanovu tvrdnju, jer bi u tom smislu, kako kaže Robert O’Nil, Papesa mogla predstavljati Crkvu (ili dogmu dodao bih, odnosno i jedno i drugo). U tom ključu bismo mogli posmatrati i par Car – Carica kao suverena i državu. Papesa u ulozi Crkve podseća na apokaliptičke prikaze Kurve Vavilonske koja jaše na sedmoglavoj Zveri okrunjena trostrukom papskom tijarom. Ova slika izjednačava prokazanu biblijsku Kurvu sa Majkom Crkvom ukazujući na njenu iskvarenost. U hrišćanskom ključu tumačenja, Prvosveštenica, kao Crkva, bila bi simbol Hristove neveste, a kao takva, ona je u neku ruku i telo Hristovo. U starozavetnom duhu, Prvosveštenica bi predstavljala Jahveovu nevestu – Izrael ili možda Šekinu.

O’Nil ukazuje na to da je legendarna papa Jovana, kao pretpostavljeni uzor za lik karte Papesa, neretko bila motiv renesansne umetnosti. Navodno, ona je postala monahinja prerušivši se u muškarca. Vremenom je izgradila karijeru u crkvenoj hijerarhija te tako dospela do toga da bude izabrana za papu. Njena tajna je bila otkrivena nakon što je rodila dete, pa je otud bila crtana sa detetom, što je motiv o kome je već bilo reči. Najdžel Džekson daje jednu zanimljivu natuknicu koja kao uzor Papese tarota vidi ženskog pontifeksa trinaestovekovne milanske milenarističke sekte, isceliteljke, češke princeze Vilhelmine od Bohemije. Ona je propovedala novu obnovljenu i pročišćenu Crkvu na čijem će čelu biti žene (papese). Njeni sledbenici su verovali da ona predstavlja inkarnaciju Svetog Duha i da nagoveštava dolazak novog doba koje pripada upravo Svetom Duhu.

Viskonti di Madrone

U Mantenja tarokiju, pandani Papese su Papa (koji sedi i drži dva ključa i knjigu) i ženski lik Vere (koja stoji dok u levoj ruci drži veliki krst a u desnoj pehar na čijem je vrhu hostija sa motivom raspeća). U Marseljskom špilu Papesa gleda levo, što čini i Čarobnjak. U Pierpont Morgan Bergamo špilu ona gleda desno, u jednoj ruci drži sveštenički štap a u drugoj knjigu. U drugoj Viskonti Sforca verziji tarota, Papesa se pojavljuje u monaškoj odori. U desnoj ruci drži štap sa krstom na vrhu, a u levoj verovatno Sveto Pismo. Takođe nosi i trostruku krunu. Sličan motiv postoji u Skrovenji kapeli u Padovi gde je Đoto, između ostalog, naslikao Veru (Fides) sa otvorenim svitkom u levoj i dugim štapom sa krstom u desnoj ruci. Za razliku od tarotskih predstava, kod Đota ona ne sedi nego stoji i kao da desnom nogom lagano iskoračuje, a što ukazuje na kretanje. Primetićemo da je lik Lude dinamičan, on je odlučno krenuo negde. Zatim lik Čarobnjaka stoji, ali je aktivan, dok je Papesa nepomična i usredsređena. Od XVII veka, Papesa je uvek prikazivana u sedećoj pozi, što je preko Vivil špila postalo standard u Marseljskom, kao i u kasnijim spekulativnim, odnosno okultnim tarotima.

U Vejtovom špilu iza lika Prvosveštenice nalaze se dva stuba, iza kojih se nazire more. Motiv dva stuba (Joakin i Boas) iza kojih se nalazi more pominje se u biblijskoj Prvoj knjizi kraljeva (7:21-26). Zapravo tu nije reč o pravom moru nego o velikom obrednom kupatilu. Dakle, ako smem zaključiti, Vejtova Prvosveštenica ukazuje na prisustvo božanske Šekine u ambijentu obrednog kupatila. Istovremeno, dva stuba Solomonovog hrama, o kojima je zapravo reč, jesu simbolički prisutna u obredima Zlatne zore i slobodnih zidara. Pod Prvosvešteničinim stopalima nalazi se mesečev srp, dok se njen plavi plašt pretvara u vodu. U Vejtovom špilu vodeni tok je prisutan na kartama Carica, Car, Kočija i Smrt, što Robert O’Nil tumači kao ideju četiri reke koje izviru iz Rajskog vrta. O’Nil paralelu Prvosveštenice sa Izidom tumači time da ova egipatska boginja nije bila nepoznata Evropljanima u renesansnom periodu, te u tom smislu ukazuje na sliku u Vatikanu koja prikazuje Izidu u društvu sa Mojsijem i Hermesom. Tamo ona u krilu drži knjigu dok se iza nje nalaze dva stuba.

Vivil špil

U liku Prvosveštenice prepoznajemo prirodu i načelo Meseca, odnosno boginju Izidu (ili Kibelu). Fulkaneli, u knjizi Misterija katedrala, opisujući jednu od retkih preostalih statua Izide koje se čuvaju u katedralama, kaže da je njena glava bila prekrivena velom. Dve suve dojke visile su s njenih grudi poput dojki kod Dijane iz Efesa. Koža joj je bila obojena crveno, a plašt koji ju je omotavao – crno (električna unutrašnjost, magnetna spoljašnjost). Naposletku, ne bi trebalo smetnuti sa uma i činjenicu da su u nekim starijim špilovima, karte Papa i Papesa, kao neprihvatljive za kler, bile zamenjene predstavama rimskih Jupitera i Junone. Osim ovoga, u liku Prvosveštenice možemo prepoznati antičku lunarnu trijadu Hekata - Artemida - Dijana. Dakle, to je Izida koja inicira i ukazuje na drevni obred novačenja muških posvećenika misterija Velike Majke, motiv suve stare čarobnice koja na vrhuncu energija ekstatičkog obreda izlazi iz svete pećine, daje znak i reč posvećenja iniciranom. Tada bi bio žrtvovan bik (a ta životinja je duh karte Hijerofant, odnosno Papa). Setimo se da je Izida majka svih stvari koje drži u svom krilu. Kod nje su ključevi otkrovenja i inicijacije. Osim Izide, Kibele, Junone i grčke lunarne trijade boginja, u liku Prvosveštenice takođe možemo prepoznati i rimsku boginju Vestu (grčka Hestija). Budući zavetovana na devičanstvo, ona je otelovljavala čistotu svete vatre, odnosno vatru grada Rima i vatru domaćeg ognjišta. U tom smislu ona predstavlja zaštitu, napredak i blagostanje. Po Seli Nikols, Papesa je simbol primarnog jina, odnosno ženski vid božanstva i otelovljuje kvalitete Izide, Ištar i Astarte, odnosno svih boginja koje su gospodarile ritualima ženskih misterija. Takođe ona je i Devica Marija te Sofija, božanska mudrost.

Vejtov špil

Robert Plejs motiv Papese pronalazi i u venecijanskoj mističnoj romansi Hypnerotomachia iz 1499. godine (što se na engleski obično prevodi kao The Dream of Poliphilo, odnosno Polifilijev san). Priča pripoveda san u kojem Polifil (ljubavnik Polije), vođen potragom za svojom ljubavnicom, dolazi u ruševine drevnog grada. Pred kraj priče ljubavnici su ujedinjeni i pojavljuju se pred Venerinom sveštenicom. Na drvorezu, koji prikazuje scenu, sveštenica sedi na prestolu, odevena u dugu haljinu i na glavi ima trostruku krunu, što podseća na Papesu tarota. Plejs povodom ovog naglašava da iako je ovaj drvorez objavljen 1499. godine, on sledi stariji stil u renesansnoj umetnosti u kojem se klasične figure prikazuju u tada modernom obliku umesto u onom izvornom, antičkom. Otud je visoka sveštenica Venere odevena poput njenog savremenog ekvivalenta, pape. U ovom detalju jasno vidimo vezu Papese sa prirodom Venere, i što je važnije, kako zaključuje Robert Plejs, ta činjenica ukazuje da povezivanje Papese sa paganskom prvosveštenicom, kako su to okultisti uradili, nije bez osnove.

Kabalistički, karta Prvosveštenica može biti dovedena u vezu sa drugom sefirom Drveta života, a to je Hokmah / Mudrost. Po Kroliju ona predstavlja najčistiju i najuzvišeniju ideju o Mesecu, najproduhovljeniji vid Izide. To je gola Izida čija je jedina odeća svetlost. O toj svetlosti Kroli kaže da za visoki stepen inicijacije važno je ne smatrati Svetlost savršenom manifestacijom Večnog Duha, nego pre koprenom koja taj Duh skriva. Kako Kroli kaže, Prvosveštenica ukazuje na istinu iza vela svetlosti i misao iza svih obličja, zato je ona devica istovremeno kao i boginja plodnosti. Po Kroliju, ona je skrivena u svetlosti čime se iskazuje njegov stav da je svetlost nešto što skriva stvari. On je ovu kartu povezao sa alhemijskim načelom Žive. Veo po Rečniku simbola, naglašava skrivenost tajnih stvari. Otud je skidanje vela povezano sa otkrivenjem, spoznajom i posvećenjem. Autori Rečnika podsećaju i da je Mojsije velom pokrio lice onda kada se Jahve kroz njega obraćao narodu. Takođe, u Jerusalimskom hramu, veo je razdvajao svetilište nad svetilištima, dok je drugi veo odvajao predvorje tog svetilišta. I konačno, Rečnik simbola ukazuje na dva stiha iz Jevanđelja po Mateju (27:51) – da se u trenutku Hristove smrti veo poderao odozgo na dole, i Matej, (10:26) – da ničeg nema skrivenog što neće biti otkriveno. Dakle, veo nije tu samo da skriva istinu, ili tajnu od neposvećenih, nego i da neposvećene štiti od istine. Lik Prvosveštenice bi mogao imati tu dvosmernu ulogu. I konačno, o temi vela na liku ove arkane možemo pridodati egipatski mitski sadržaj gde je lunarna sveta majmunica u stanju menstruacije označena kao mlada pod velom. Boginja Izida nosi crni veo te silazi u podzemlje tragajući za ubijenim Ozirisom. U tom smislu pokriveni lik Papese sedi ispred ulaza u sam Had, odnosno Amentu. Isto tako, mesto gde ona sedi može označavati i ulaz u pećinu posvećenja, odnosno ulaz u matericu. Budući nevina, ona je himen, dok je Carica izraz same materice.

Drveorez iz Hypnerotomachia, 1499

U daljem koraku, Papesa je žena u transu, ali je i simbol lucidnog sanjanja i magije snova. Ona je i proročica te je mnogi autori dovode u vezu sa likom antičke Sibile koja takođe drži knjigu. Nasuprot Papi koji predstavlja operativno, pojedinačno sećanje (ili učenje napamet), ona je izvor svih sećanja, univerzalni trezor memorije. U praktičnom smislu to bi značilo kolektivno sećanje. U Krolijevom špilu jedan od simbola Prvosveštenice je kamila, vozilo kroz pustinju, čuvarka vode budući da ona prebacuje putnike preko apstraktnog ambisa (pustinje) svesti. Kao takva ona je simbol same suštine svesti kao izvora svih voda. Ona je vozilo, nosač reči i vibracije koju ogrće svetlošću. Ona je izvor svih modaliteta vibracija. Kod Krolija, njena svetlost, površina njenih voda, treperi nebrojenim spiralnim oblicima. Tako dolazimo do još jednog bitnog značenja ove karte a to je regulisanje fluktuacija, odnosno upravljanje energijom, sadržajem, stvaranjem puteva kako bi nešto bilo ostvareno. Upravo je ta vibracija prisutna na ovoj karti u Eteja špilu, gde vidimo nagu mladu ženu u prirodi okruženu spiralom koja kao da predstavlja pulsirajuću auru. Sličan, ali malo apstraktniji koncept Prvosveštenice nalazimo i kod Krolija, gde je ona takođe naga, sedi raširenih ruku, dok u krilima drži luk i strelu.

Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje stubove hrama i magijsku ravnotežu. U prostornoj kocki Pola Fostera Kejsa ona označava njenu donju ravan. U tom smislu reč je o osnovi na kojoj stojimo, ali i o simbolu htonskog i podzemnog. Po kabali Zlatne zore, ova karta označava stazu gimel koja povezuje prvu (Keter) i šestu sefiru (Tifaret). To možemo shvatiti kao izraz uticaja Tvorca na Čoveka. U mikrokosmosu je to zamišljena linija koja povezuje teme (ili treće oko) sa solarnim pleksusom. To znači da Prvosveštenica predstavlja sredstvo delovanja vrhovnog trojstva (tri prva sefirota Drveta života). Regardijeov učenik Robert Vong u tom smislu primećuje da pet karata koje predstavljaju staze na Drvetu života, a koje vode od nižih sefira ka vrhovnoj trijadi, formiraju pentagram koji ima sledeći raspored: Hijerofant je Zemlja, Ljubavnici su Vazduh, Kočija je Voda, Car je Vatra, dok Prvosveštenica označava peti element – Duh. U takvom smislu ona je ženstveni aspekt Duha, odnosno Sveti Duh ili pak označava mističnu mudrost u liku Sofije. U šemi Drveta života ova staza prelazi preko Bezdana, odnosno lažne sefire Daat (Znanje), što znači da bi njena pretpostavljena funkcija bila da aktuelizuje događaje, odnosno da vodi od potencijalnog ka aktuelnom. Njena ezoterična titula u doktrini Zlatne zore je Princeza ili Sveštenica Srebrne zvezde, što je analogija koja je nesumnjivo povezuje sa Mesecom i sa konceptom adeptstva. Ona je simbol prelaska u najviši ili skriveni Red posvećeništva. U kontekstu sinkretičke kabale Zlatne zore, Prvosveštenicu bi trebalo posmatrati kao najviši od tri dela Srednjeg stuba Drveta života, čija sredina pripada Umerenosti a donji deo Svetu, odnosno Univerzumu (a što je predstavljeno sa tri nijanse plave boje, od svetloplave u gornjem delu Stuba, preko tamnoplave do indigo na dnu).

Krolijev špil

Osvald Virt sa Prvosveštenicom povezuje sazvežđe Kasiopeja, koje po grčkoj mitologiji, nosi ime žene etiopskog kralja Kefeja (Čarobnjak) i majke Andromede (Zvezda). Zbog svoje taštine i hvalisavosti uvredila je morske nimfe čiji je otac Posejdon kaznio Kasiopeju tako što je poslao morsko čudovište da opustoši njeno kraljevstvo. Da bi se čudovište umirilo Kefej je morao da mu prinese odgovarajuću žrtvu, a što je u tom slučaju bila njegova ćerka Andromeda, koju je oslobodio junak Persej (Obešeni čovek). Ovaj mit ukazuje na pretpostavljenu mračnu stranu karaktera Prvosveštenice, a to je njena taština koja uznemirava vodeni element i priziva nemani htonskih dubina. To je prokletstvo požude, koja lišena ostvarenja, tvori otrovnu iluziju punu izopačenih fantazmagoričnih čudovišta: intuicija zaslepljena fascinacijom, parališuća samorefleksija itd. U svom mračnom aspektu Prvosveštenica je žaba ili kakvo drugo htonsko biće vodenih dubina, amfibija, riboliki atavizam koji upravlja mrežom snova i snoviđenja, tamna strana Meseca itd. Evolucija ovog lika od Papese, hrišćanskog milosrđa, do razotkrivene Izide okultista ukazuje na jedan kolosalni trend simboličke promene uloge žene u ezoterijskim misterijama. 

Keri Jejl Viskonti Sforca špil