Ovo je jedna prilično delikatna tema i trudiću se da moja saznanja i slutnje povodom toga što jasnije iznesem na jedan staložen i, što bi mi moglo biti zamereno, na neosuđujuć način. Znam da su mnogi ljudi osetljivi (ili možda glume da su osetljivi) kada je ova tema u pitanju, ali moja namera jeste da ovim tekstom prvenstveno sebi razjasnim ko i zašto u moderno doba obredno žrtvuje i muči decu, ali i odrasle osobe, a potom da moje razumevanje prevedem na opšterazumljivi jezik.
Otvoriću ovu temu iz jednog neočekivanog ugla, odnosno od nečeg što sam sanjao pre desetak godina, što tada nisam razumeo, ali sam sve potanko zapisao i ostavio u stranu neka čeka da moje spoznajne i intuitivne moći još sazru. Naime, obreo sam se u hotelskoj sobi sa Bilom i Hilari Klinton, koja je tada bila u predizbornoj kampanji. Gospođa Klinton me je pozvala radi parapsiholoških konsultacija vezano za njenu tadašnju predsedničku trku. U ovom opisu preskočiću dosta detalja i odmah ću reći kako sam primetio da se neko krije iza dugačkih zastora koji su zaklanjali prozore. Pitao sam gospođu Klinton ko je to, a ona je viknula Bilu da izađe. I zaista, Bil je izašao iz svog improvizovanog skrovišta sa saksofonom u ruci. Prišao mi je laganim nesigurnim korakom tiho jecajući. Pitao sam ga šta mu je, šta se desilo. Ništa nije govorio, samo je pokazao rukom u stranu, a ja sam pogledao u tom pravcu spazivši dečkića od nepune tri godine kako sedi na podu i pokušava da svira plastični saksofon igračku. Odmah sam znao da je to mali Bil. Hteo sam da mu priđem i pitam ga zašto plače, iako mali Bil uopšte nije plakao, nego je plakao veliki Bil, kada se veliki Bil zaleteo, dohvatio malog Bila i svom snagom ga tresnuo o pod tako da se mali Bil više nije pomerao. Iznenađen i zaprepašten, pogledao sam velikog Bila koji se histerično smejao i kliberio. Zatim sam se okrenuo ka Hilari, ona se smejala i srdačno mi se zahvaljivala, jer sam eto, nekako popravio Bila i sada će stvari opet biti kao i pre.
Ovaj san tada nisam razumeo, ali u svakom slučaju nipošto nije bio proročanstvo u doslovnom smislu, već arhetipska slika koju je moja podsvest složila iz fragmenata kolektivne svesti, kao što Jung kaže, snovi su kompenzacije za ono što svesni um odbija da vidi. Tada se govorkalo po društvenim mrežama o pedofilskim lancima, o satanističkim žrtvovanjima dece, ali to se uglavnom stavljalo u koš teorija zavera. Barem ja tada nisam čuo ni za kakvog Džefrija Epstina. Sada kada je sve to isplivalo, ali još uvek u prilično skromnom obliku, jer ne samo da nije razotkrivena čitava Epstinova operacija, nego, što je najvažnije, još uvek većina ljudi misli da je tu reč samo o nekakvoj pedofilskoj mreži ili lancu maloletničke prostitucije. Manji broj ljudi ima osećaj da se tu radi o nečemu mnogo dubljem, ali to se sve nekako podvodi pod neodređene predstave koje obuhvata prilično nejasna i uopštena odrednica satanizam, kojom se više prikriva nego što se otkriva prava pridoda te pojave. Dodatnu konfuziju povodom ovoga stvaraju i paraokultni tumači koji u igru ubacuju opet prilično nejasne reptile, čiju prirodu nikako da uhvatimo: jesu li to astralna ili materijalna bića, ali jesu nekakvi drevni vanzemaljci itd.
Moje gledište jeste da iza svega toga stoje samo ljudi, nikakvi nad-ljudi, nikakvi vanzemaljci, reptili ili bilo šta natprirodno. Međutim, ono što u svemu tome ima prizvuk natprirodnog, spada u okultni domen demonologije i klipotske kabale, budući da se entiteti tih okultnih disciplina savršeno uklapaju i prirodno nadovezuju na opštu atmosferu i modalitet takvog delovanja. Kao što mi je san sa malim i velikim Bilom pokazao, to su ljudi psihološki i energetski oštećeni. Oni nose duboke traume, jer su i sami žrtve zlostavljanja, a njihova energija je teška i mračna, te su stoga, da tako kažem, na istoj frekvenciji sa demonskim i klipotskim silama. Ukoliko bismo svest poredili sa vibracijom, rekao bih da njihova svest vibrira na način koji privlači demonske uticaje a te ljude čini podložnim tom uticaju. Neću ovde tvrditi da su demonske sile zle same po sebi, nego bih čak tvrdio da su moralno neutralne, a da njihov odnos sa ljudima prvenstveno zavisi od samih ljudi. Teškim i mračnim psihama ove sile će otvoriti puteve i vidike koji vode još dublje u tamu. Takvi ljudi će na svom mentalnom ekranu dobijati slike koje će ih voditi ka još većim i izopačenijim uzbuđenjima i otkrivaće puteve još intenzivnijeg olakšanja od strahova koji ih progone od detinjstva. Jer, ključni paradoks je sledeći: oni koji su kao deca bili žrtve (bilo fizičkog, emocionalnog ili seksualnog zlostavljanja) često, kada odrastu, ne beže od uloge žrtve, već je internalizuju i projektuju. Oni postaju mučitelji kako bi izbegli da ponovo budu mučeni. Njihova psiha funkcioniše po principu: ako ja kontrolišem bol, ako ga ja namećem drugima, onda me bol ne može iznenaditi niti obuhvatiti.
Sa psihološkog nivoa, to je mehanizam poistovećivanja sa agresorom, koji je u psihoanalizi dobro poznat. Međutim, sa okultne tačke gledišta, u tome prepoznajemo čin demonske inkorporacije. Mučitelj ne preuzima samo ponašanje svog nekadašnjeg zlostavljača, već postaje fizička ljuštura kroz koju se inkarnira sama klipotska matrica Taumiela. Njegova volja se predaje klipotskom pra-obrascu kako bi izbegla patnju, menjajući svoju ljudsku dušu za klipotsku ljušturu. Imajmo na umu da se ovo dešava na kolektivnom nivou, unutar zatvorenih kasta. I tu dolazimo do suštinskog uvida da ovo nije stvar pojedinačne patologije, već sistemske demonsko-klipotske arhitekture. Tako je izgrađena moderna elita, i iza toga stoje vekovi rada. Podsetiću, klipot Taumiel (Blizanci Boga) predstavlja sferu večnog rascepa, dvojnosti i negacije Jedinstva. Demoni ove sfere su Satan i Moloh. Stoga, ovako oblikovana elita moći ne služi samo Molohu, već načelo Taumiela zahteva rascep svesti na dve neprijateljske polovine (što se u mom snu ogleda u velikom Bilu koji ubija malog Bila).
Zamislite generacije ljudi rođenih u porodicama gde je moć valuta, gde su emocije slabost, a gde se ljubav meri kontrolom. Dete u takvom okruženju ne uči da veruje, nego se uči oprezu. Dete generacijski moćne porodične loze uči da je svet bojno polje, a da su drugi ljudi puka sredstva koje valja koristiti ili prepreke koje je potrebno ukloniti. Prirodna empatija takvog deteta, ona iskonska sposobnost da oseti bol drugog, biva sistematski potisnuta jer bi ga inače učinila ranjivim. Umesto toga, razvija se alter-ego, persona koja je hladna, proračunata, predatorska i sposobna da isključi osećanja poput prekidača. Međutim, taj alter-ego nije celovito biće, nego zapravo oklop iz kojeg plače ranjeno dete. I što je dete više bilo zlostavljano, bilo direktno ili kroz zanemarivanje, to je njegov unutrašnji svet više fragmentisan. Psiha mu liči na palatu sa bezbroj tajnih hodnika, od kojih većina vodi u podrume gde su zaključani bol, bes i strah. Ovakva psiha je, da tako kažem, podesna za određenu frekvenciju. Ona je usklađena sa onim što bismo mogli nazvati arhontskim silama, ne samo kao polubožanskim ili superdemonskim suptilnim entitetima, već kao moćnim psihičkim strukturama koje su starije od individualne svesti, a koje Jung naziva arhetipovima. U dubinama kolektivnog nesvesnog leže slike: Strašna Majka (koja proždire), Okrutni Otac, Žrtva koja vapi, Moć koja se hrani patnjom itd. Ljudi sa teškim traumama ne kontrolišu te arhetipove (ili psihoenergetske blokove), nego postaju njihovi provodnici.
Ipak, jaku vezu generacijama moćnih porodičnih loza sa demonskim arealom ne možemo prenebregnuti. Povodom toga, imajmo na umu da demoni nisu samo duhovi u bočici, već kraljevi, kneževi i infernalni velikodostojnici koji upravljaju specifičnim strastima, kontrolom uma i kraljevskom moći. Na primer, goecijski demon Bael, koji nosi kraljevsku titulu, jeste entitet koji veoma rezonuje sa elitom moći, budući da je njegova glavna magijska osobina nevidljivost i sposobnost preobražaja (pojavljuje se sa glavom čoveka, mačke i žabe). Upravo je Bael referentna priroda koja se može uzeti u obzir kao oličenje upravitelja onih klipotskih struktura koje deluju iz potpunog mraka, dajući vladarima moć da proždiru nevine, podređene, bilo koga ko im se nađe na putu, ili iz sadističkog zadovoljstva, tj vampirske potrebe, a da ostanu nevidljivi za pravosudni i moralni sistem sveta. Ne kažem da oni u svojim privatnim kućnim oltarima drže Baelov kip i klanjaju mu se, nego ukazujem na analogijske veze.
I tu dolazimo do ključnog pitanja, zašto obred? Zašto ritualno, a ne samo obično zlostavljanje? Zato što obred ima tehnološku funkciju i nije samo izraz sadizma, već metod za postizanje specifičnih psihičkih stanja, kako kod žrtve, tako i kod učesnika. Za žrtvu, ritualizovano nasilje stvara disocijaciju, cepanje svesti koje detetu omogućava da napusti svoje telo dok se bol dešava, tj da se astralno projektuje. Ova disocijacija nije samo odbrambeni mehanizam nego predstavlja vrata kroz koja se u psihu žrtve mogu ugraditi sugestije, programi, trajne fobije ili lojalnosti, odnosno demonski entitet. Ovo se naziva programiranjem, tj stvaranje unutrašnjeg robota koji će se aktivirati na određeni znak. U psihijatrijskom rečniku, to je indukovani disocijativni poremećaj. Tako se stvara budući pripadnik privilegovane kaste slugu. To su oni koje viđamo: top birokrate, tajkuni, političari, verske vođe, članovi upravnih odbora, dok se elita njihovih vlasnika, tj onih koje ne vidimo, stvara na drugačiji način, unutar davno ustrojenih mehanizama porodičnog odgoja u kome nema mesta modernim sanjarijama o emancipaciji, pravima deteta ili feminizma. Međutim, šta se dešava na obredima koji uključuju decu koja nisu odbrana da budu programirana za neke buduće uloge? Takvu decu ubijaju na najsvirepiji mogući način i obredno ih konzumiraju. Dakle, postoji trijaža: od nekih stvaramo buduće vođe, dakle visokopozicionirane sluge, od drugih pak, stvaramo ubice, robotski poslušne pse i telohranitelje, treće usmeravamo da budu seksualne i sadističke igračke, a četvrte obredno ubijamo i kanibalizujemo (aspekt Moloha). Povodom stvaranja ljudskih poslušnih pasa, u tom procesu prepoznajemo prirodu demona Glasja-Labolasa kao zapovednika klanica i ubistava. Goecija navodi da on podučava sve nauke, ali i da podstiče krvoproliće i ubistva, te nosi moć da stvori nevidljivost kroz zločin. Ubice koje su pod zaštitom ovog demona nikada ne bivaju uhvaćene, a neretko ostaju i neotkriveni. Oni volšebno zaobilaze zemaljsku pravdu.
Vratimo se učesnicima tih obreda. Za njih, obred ima kohezivnu funkciju, jer zajedničko učešće u nečemu što je krajnje tabu stvara vezu jaču od krvi, a to je veza kroz zločin. Oni više nisu samo poslovni partneri ili politički saveznici, nego su saučesnici. Svaki od njih zna da ako jedan padne, povući će i druge. Ovo je ultimativni vid kontrole, ne kroz spoljašnji nadzor, već kroz unutrašnju kompromitovanost. Ali postoji i treći nivo, onaj koji najteže opisujemo rečima, a to je energetski aspekt. Ukoliko prihvatimo premisu da su emocije, posebno snažne poput straha, bola, užasa, ali i ekstaze, oblik energije koja se može sakupljati, onda obred postaje mašina za proizvodnju goriva. Deca, sa svojom neiskvarenom vitalnošću i prirodnom povezanošću sa izvorom života, predstavljaju najčistiji izvor te energije. Njihova patnja, ritualno izazvana i usmerena, stvara ono što su neki drevni kultovi nazivali krvavom rosom, tj supstancom kojom se hrane sile koje leže izvan ljudskog moralno-perceptivnog univerzuma.
Naravno, ukoliko je nekome tako lakše, ovo ne mora shvatati doslovno nego kao metaforu za psihičku dinamiku, jer počinioci, hraneći se patnjom drugih, zapravo pokušavaju da utole sopstvenu unutrašnju prazninu. Oni su poput vampira koji isisavaju vitalnost koju su izgubili. Svaki ritual je pokušaj da se povrati ono što im je oduzeto, ali na pogrešan način, koji samo produbljuje prazninu. Sa čisto okultne tačke gledišta, ovde je na delu alhemija inverzije. Vitalna energija novorođenčeta ili deteta (neiskvarena prana ili luš) u trenutku ekstremnog užasa prolazi kroz fazu radikalne transmutacije. Pod uticajem entiteta poput Lilit (Lamaštu) i Asmodeja, ta astralna krv se zgušnjava u supstancu kojom se hrane klipotske ljušture elite. To je crna alhemija, lučenje adrenalina i eteričnog fluida koji služi kao pričešće za one čiji je duhovni izvor presušio. Aktivnost prikupljanja ili žetve krvave rose spada u domen Ga’ag Šeklah, jupiterovskog klipota, koji izvrće načelo sefire Hesed (Milosrđe) i povezano je sa proždiranjem, isisavanjem i vampirizmom. Takođe, Asmodej, nije samo demon požude, već demon koji kvari iskonsku čistotu i pretvara seksualni čin u oružje kontrole i disocijacije. Ovaj demon rezonuje sa procesom u kome se nevinost žrtve prlja i prevodi u sadizam.
Vratimo se mom snu. Mali Bil nije samo Bil Klinton. Mali Bil je arhetip ranjenog deteta koje živi u svakom od onih koji su postali mučitelji. Kada veliki Bil tresne malog Bila o pod, on ne ubija dete, nego (privremeno) ubija sopstvenu ranjivost. On ubija onaj deo sebe koji još uvek oseća, koji još uvek plače, koji još uvek žudi za ljubavlju koju nikada nije dobio. Međutim, there is no cure for pain, pa stoga smrt malog Bila nije konačna. Zato se rituali ponavljaju. Svaki put kada se žrtvuje dete, simbolički se ponavlja ubistvo unutrašnjeg deteta. I svaki put, na trenutak, dolazi olakšanje, histerični smeh velikog Bila, zahvalnost Hilari što su stvari opet popravljene. Ipak, olakšanje je kratkotrajno, jer mali Bil ne može biti ubijen zauvek. On se vraća, iznova, u snovima, u nesvesnim pokretima, u onim retkim trenucima kada alter-ego popusti. I zato je Hilari zahvalna, ne zato što je Bil popravljen, već zato što je ponovo funkcionalan, jer funkcionalnost u njihovom svetu znači sposobnost da se potisne sve ljudsko i da se nastavi sa igrom moći.
Možda najstrašnija istina nije da postoje ljudi koji žrtvuju decu, već da je ta sposobnost za zlo usađena u svakome od nas, a razlika je samo u tome da li imamo hrabrosti da pogledamo sopstvenog malog Bila i priznamo njegov plač. Društvo koje negira sopstvene senke, kapitalizam kao sistem predatorske konkurencije, kult mladosti i moći, mediji koji slave nasilje, politika koja se vodi iza zatvorenih vrata, takvo društvo stvara plodno tlo za ovakve obrede. Oni nisu izuzetak nego ekstremna verzija onoga što se svakodnevno odvija na suptilniji način. Ritualno žrtvovanje dece u tom smislu nije anomalija, već ogledalo u kojem se društvo ogleda, ali odbija da prepozna sopstveni lik.
Programiranje kroz disocijaciju
Disocijacija je prirodni odbrambeni mehanizam uma. Kako sam već rekao, kada je bol, fizički ili emocionalni, prevelik da bi se podneo, svest se odvaja od tela i od događaja. To je onaj osećaj gledanja sebe odozgo, astralna projekcija itd, koji mnogi opisuju nakon teških nesreća, traumatičnih iskustava, paralize sna i sl. U normalnim okolnostima, to je privremeno stanje koje prolazi nakon što opasnost mine. Međutim, u ritualnom kontekstu, ova sposobnost se ciljano izaziva i produbljuje. Žrtva, najčešće dete, biva dovedena u stanje ekstremnog straha, bola ili bespomoćnosti. U tom stanju, svest postaje plastična, pa upravo u tom trenutku, manipulatori utiskuju određene sadržaje. Poznate su brojne metode koje se koriste, često u kombinaciji, a to su:
Fizičko mučenje: Bol različitog intenziteta i trajanja, često praćen periodima lažnog smirivanja kako bi se stvorio ciklus nade i očaja.
Zastrašivanje smrću: Dovođenje žrtve u situaciju gde veruje da će umreti, gušenje, držanje pod vodom, pretnje oružjem.
Upotreba supstanci: Droge poput ketamina, skopolamina ili drugih disocijativa koje hemijski razbijaju koherentnost svesti.
Psihološka manipulacija: Ubedljivo lažno uveravanje da je žrtva loša osoba, da zaslužuje kaznu, ili da roditelji žele da se to dogodi.
Kombinacija ekstremnih senzacija: Naizmenično izlaganje vrućini i hladnoći, zatamnjivanje i zaslepljujuće svetlo, glasni zvukovi i potpuna tišina, sve to dezorijentiše i slabi granice ega.
Ritualni okvir: Ponavljanje istih obrazaca iznova stvara uslovljeni refleks, tj žrtva počinje da ulazi u disocijativno stanje čak i pri samom nagoveštaju rituala.
Kada je disocijacija postignuta, svest žrtve nije više jedinstvena celina. Ona se razbija na delove, poput ogledala koje je puklo u hiljadu komadića. Ovi delovi se nazivaju alteri (alternativna stanja svesti). U psihijatriji je to poznato kao disocijativni poremećaj identiteta (ranije višestruka ličnost). Ono što psihijatrija naziva alterima, u demonomagiji i egzorcizmu nosi naziv Legion (Jevandjelje po Marku: 'Ime mi je Legija, jer nas je mnogo'). Kada se trauma dovede do tačke loma, svest napušta telo, a u nastalu prazninu ne ulaze nasumične psihičke strukture, već Horonzonove čestice ili potčinjeni duhovi kojima komanduju viši demoni poput Vinea i Glasja-Labolasa. Svaki alter jeste zapravo konstruisani servitor ili manji klipotski entitet ugrađen u prazninu razbijene duše. U telemitskoj i enohijanskoj magiji, Horonzon je Stranac, demon raspada, fragmentacije i opsene koji obitava u Bezdanu (Abyss). U tom smislu Horonzon je samo oličenje disocijacije. Kada svest prsne pod mučenjem, ona ne ulazi u prazninu, već u polje Horonzona, tj u areal razbijenih ogledala gde svaki fragment stvara lažni ego (alter).
Programiranje se odvija u nekoliko faza:
1. Stvaranje altera: Svaki jak emocionalni naboj, strah, bol, bes, ali i lažna uteha ili nagrada, može stvoriti čvorište oko kojeg se kristališe novi alter. Na primer, alter koji ne oseća nastaje tokom fizičkog mučenja, i preuzima bol kako bi glavna ličnost preživela. Alter koji mrzi nastaje kada se žrtvi nameće ideja da je ona kriva; taj alter internalizuje bes i postaje agresivan prema sebi ili drugima. Alter koji voli mučitelja nastaje kada se nakon mučenja pruži uteha (tzv lažna ljubav) i tako se stvara patološka vezanost za počinioca.
2. Ugrađivanje sadržaja: Kada alter postoji, on postaje kontejner za određene informacije ili komande. To mogu biti specifična znanja (šifre, lozinke, načini ponašanja, diplomatske tajne, što spada u domen klipota Samaela, čija je priroda merkurovska, ali u izopačenom vidu); emocionalni programi (da žrtva oseća strah od određenih boja, zvukova ili reči, što se kasnije može koristiti za kontrolu, što spada u oblast što je oblast marcijalnog klipota Golahab koji predstavlja gnev i nasilje, ali takođe spada i pod modus operandi venuzijanskog klipota A’arab Zarak, koji korespondira sa neobuzdanim strastima i osećanjima); komande za delovanje (da izvrši određene radnje na dati znak, od sitnih pokreta do ubistva, što je takođe Golahabova oblast); i seksualni programi (da reaguje na određene stimulanse na način koji je počinilac nametnuo, što je oblast kako A’arab Zaraka, tako i lunarnog klipota Gamalijela koji predstavlja nečiste, neutažene i neutažive seksualne želje i fantazije).
3. Ugradnja okidača (trigera): Svaki alter se vezuje za određeni okidač, odnosno za specifični signal koji ga aktivira. To može biti, recimo vizuelni okidač (određeni simbol, boja, predmet); auditivni (određena reč, muzika, ton); taktilni (dodir na određenom mestu), miris (parfem, dim, krv), situacioni (određeno doba dana, godišnje doba, vrsta prostorije). Kada se okidač pojavi, alter izlazi na površinu, preuzima kontrolu nad telom i ponašanjem. Žrtva nema svest o tome šta je radila dok je alter bio aktivan. To je kao da je neko drugi živeo u njenom telu.
4. Stvaranje načina zaštite: Da bi se sprečilo da žrtva svesno otkrije ono što joj je ugrađeno, stvaraju se čuvari, alteri čija je jedina funkcija da spreče pristup zabranjenim sadržajima. Oni mogu izazvati fizičku bol kada žrtva pokuša da se seti nečega, mogu izazvati panične napade ili mučninu, mogu obrisati sećanja neposredno nakon što se dogode. U najekstremnijim slučajevima, ovi čuvari mogu naterati žrtvu na samoubistvo ako pokuša da otkrije tajnu. U okultnoj anatomiji, ovaj mehanizam odgovara klipotskoj sferi Satariel (Skrivači), kojom vlada silovita matrica Lucifuge Rofokalea, demona koji beži od svetlosti i čuva trezor Pakla, tj deluje kao ključar. Za razliku od Lucifera koji donosi svetlost, Lucifuge Rofokale je gospodar onoga što mora ostati skriveno u tami. On je zakonodavac pakta ćutanja (omerta). Satariel je klipot koji odgovara Saturnovoj sefiri Binah (Razumevanje / Forma), ali u svojoj inverziji predstavlja guste oblake koji zaklanjaju istinu, načelo apsolutnog skrivanja, duhovnog slepila i tamnice svesti. Ukoliko je pretnja od razotkrivanja suviše velika i ako svesni um uspe da probije veo Satariela, čuvari aktiviraju destruktivni potencijal marcijalne klipotske sfere Golahab, odnosno unutrašnji oganj autoimunog užasa koji podstiče nepodnošljiv poriv za samouništenjem. Žrtva biva naterana na samoubistvo ne iz sopstvene želje, već zato što je u njenoj psihi aktiviran samoubilački protokol. Čuvari unutar psihe pale unutrašnju vatru užasa i nepodnošljivog bola, pretvarajući vlastito telo u pakao, čime nagone žrtvu na samoubistvo kako bi se sprečilo curenje tajne u spoljašnji svet. Dakle, unutrašnji stražar radije uništava čitav hram (telo i život) nego što dozvoljava da se tajna kulta ili počinioca kompromituje.
Zašto se ovo radi? Šta je svrha programiranja? Postoje tri glavna nivoa svrhe:
Operativni nivo (praktična kontrola), kada programirana osoba postaje savršeno oruđe, može se koristiti za špijunažu i prenošenje informacija; izvršavanje političkih ili kriminalnih zadataka; seksualnu eksploataciju bez otpora; kompromitovanje drugih ljudi (žrtva koja je programirana da učestvuje u ritualima postaje svedok koji se ne seća, ili ako se seti, niko joj ne veruje), itd.
Za počinioce, programiranje je vrhunski vid kontrole, jer oni ne samo da zlostavljaju dete, ili odraslu osobu, oni zapravo preoblikuju svest te osobe, tako da ona ostaje trajno vezana za njih, čak i kad fizički nisu prisutni. To je oblik duhovnog posedovanja, ali izveden psihološkim tehnikama.
Konačno, imamo okultni nivo na kome se disocijacija smatra otvaranjem vrata između različitih nivoa stvarnosti. Razbijena svest žrtve stvara pukotine kroz koje mogu proći entiteti ili energije koje inače ne mogu ući u materijalni svet. Programirana osoba postaje, medijum, most, odnosno živi portal koji služi za komunikaciju sa drugim dimenzijama. U neku ruku, svaki alter je zapravo gost iz drugog sveta, koji koristi telo žrtve kao privremeno boravište.
U suštini, ono što nazivamo programiranjem jeste monstruozni spoj psihologije, tehnologije i okultnog znanja. To je način da se ljudsko biće pretvori u objekat, u neku vrstu živog homunkulusa ili zombija. Povodom toga najciničnije je to što ponekad žrtva i dalje voli svog mučitelja, oseća lojalnost i privrženost, jer je taj osećaj ugrađen u neki od njenih altera. Dakle, to je vrhunac kontrole, ne samo nad telom, već nad dušom. Zato je važno razumeti da ove tehnike nisu izmišljene juče. One su stare koliko i ljudska civilizacija, počev od drevnih inicijacija u misterijske kultove, plemenskih ratničkih inicijacija, preko srednjovekovnih veštičjih suđenja, do modernih operacija kontrole uma. Načelna svrha svega toga jeste duboko psihološka i okultna i uvek se tiče održanja nečijeg položaja i nečije moći, pošto u korenu svega stoje strahovi, traume i psiha izopačena tokom niza naopako odgojenih pokoljenja.
