Integracija senke u okultizmu

Virgil Finlay

Neretko u okultnoj literaturi i na mnogim okultnim YouTube podkastovima nailazim na autore koji govore o integraciji senke i kako je ispravni put u okutizmu da se mag suoči sa svim aspektima sopstva. To me podseća na kurikulum Zlatne zore koja je uključivala i rad sa Goecijom, kao i teurgijski rad. Neko bi se pitao zašto je Zlatna zora uopšte imala tu potrebu da priziva demone? Šta je svrha toga da neko ko je na stazi Desne ruke, uopšte priziva demone? Da li to ima veze sa metodologijom iz Abramelinove magije suočavanja sa demonima onda kada prizovemo anđela-čuvara? Da li u tome leži koren psihologizovanog pristupa savremenih okultista toj temi?

Granica između unutrašnjeg kosmosa (sadržaja psihe) i spoljašnjeg kosmosa (duhovnih entiteta) postala je veoma porozna u poslednjih sto godina. Nekada demon nije bio shvatan kao nešto unutrašnje, nego kao spoljašnje, ali to spoljašnje može rezonovati sa našim unutrašnjim kroz demonski uticaj ili posednuće. Dakle, ovo pitanje nas uvodi u suptilnu, ali ključnu razliku između bića (entiteta) i stanja (prostora / supstance) u okultnoj anatomiji. Iako se u praksi često preklapaju, njihova ontološka priroda je različita. Tako na primer, kabalistički klipoti su pustinja ili ljuska, dok su demoni i džini zverinje, kako kaže bilbija, koje tu pustinju nastanjuje. 

Pod izrazom klipot u kabali se označavaju se ljuske ili kore, nastale tokom Shevirat Ha-Keilim (Lomljenja posuda). Kada je božanska svetlost bila previše jaka za niže posude (koje tu svetlost treba da sadrže, kako bi svet postojao), one su prsnule. Krhotine tih posuda, koje na sebi još uvek imaju ostatke svetlosti ali su izgubile životnu formu, pale su u ambis i postale klipoti. Dakle, klipoti su negativni prostor. To nisu nužno nekakva zla bića sa ličnošću, već su to neživi ostaci, metafizički ekvivalent nuklearnog otpada ili kancerogenih ćelija. Oni su mrtva materija koja parazitira na svetlosti da bi opstala. Mogu reći da su klipoti po funkciji nalik staništu, pa kao što močvara rađa specifične insekte, tako klipoti (kao neuravnotežene sfere) rađaju ili privlače demonska bića. 

Za razliku od apstraktnih klipota, 72 duha Goecije imaju imena, pečate, specifične moći, činove (kraljevi, grofovi, markizi) i, što je najvažnije, karakter. Oni se često vide kao drevna paganska božanstva koja su pala ili su na neki način degradirana. Za razliku od klipota, demon je hijerarhijska inteligencija sa kojom se može voditi razgovor, možeš sklopiti pakt sa njima ili im naložiti da nešto urade za tebe (ako možeš). Sa klipotima ne razgovaraš, nego u taj prostor ili ulaziš ili ga pročišćavaš. U tom smislu, demoni su stanari onih nivoa stvarnosti koji su u disharmoniji sa božanskim središtem.

Što se tiče duhova koji se u islamskom svetu nazivaju džini, oni su kategorija za sebe i razlikuju se od zapadnog koncepta demona ili klipota. Prema islamu, džini su stvoreni od bezdimne vatre (energije). Poput ljudi, oni imaju slobodnu volju, i u neku ruku predstavljaju paralelnu civilizaciju. Dok su klipoti metafizička nužnost pada, džini su biološka nužnost suptilnog sveta. Oni naseljavaju pusta, odnosno bezljudna mesta (pustinje, ruševine), što ih vizuelno povezuje sa klipotskom estetikom, ali oni nisu nužno zli duhovi po definiciji, već komšije iz druge dimenzije. 

Poistovećivanje arhonata sa demonima, ili pripisivanje arhontima demonske osobine, neretko je mesto zabune. Iako oba entiteta mogu delovati neprijateljski, njihova ontološka uloga je bitno drugačija. Arhonti su gnostički koncept. Reč Arhont znači vladar. Naravno, ideja o arhontima nije izvorno gnostička nego paralelno postoji i u paganskim tradicijama, neretko je i starija od gnostičke, a uključuje postojanje božanskih pomoćnika Kosmotvorca koji ponekad pomažu, ali nekad i odmažu njegov rad. U gnostičkom sistemu, oni su kosmičke sile koje su stvorile materijalni svet (često pod vođstvom Demijurga). Oni nisu pala bića u klasičnom smislu, nego su pre tamničari. Njihov posao je da drže ljudsku dušu zarobljenu u materiji putem ciklusa reinkarnacije i neznanja. Oni upravljaju planetarnim sferama i predstavljaju zakone sudbine. Demoni su magijski koncept i prvobitno su označavali duha posrednika (ni dobrog ni zlog), ali u kasnijem okultizmu, oni bivaju predstavljeni kao specifična inteligentna bića koje predsedavaju određenim zemaljskim ili podzemnim funkcijama. Mag može naterati demona da mu služi jer je demon, u hijerarhiji kosmosa, bliži materiji od čovekove božanske iskre.

U jevrejskoj tradiciji razlika je veoma jasna i tehnička. Kao što sam ranije rekao, klipoti su metafizičke sfere ili stanja koja nastaju kada se svetlost povuče. To je ontološka kategorija, mrtvi delovi bića. Sa druge strane, šedim (demoni) jesu bića. Jevrejska demonologija (naročito u Talmudu) na šedime gleda slično kao sufizam na džine. Oni su stvoreni u sumrak šestog dana stvaranja, pre nego što je nastupio Šabat, pa su ostali nedovršeni (bez tela). Oni jedu, piju, razmnožavaju se i umiru. Šedim su stanari koji koriste energiju klipota da bi se ispoljili. Kabalista ne radi protiv klipota tako što ubija demone, već tako što pročišćava energiju (vrši tikun) tako da demoni više nemaju šta da jedu i moraju da se povuku.

Hrišćanstvo je izvršilo veliku sintezu ovih pojmova, što je i dovelo do današnje zbunjenosti. Za hrišćanstvo, demoni su isključivo pali anđeli. Nema neutralnih duhova, nema džina, nema arhonta-stvoritelja. Sve što nije od Boga jeste od Satane. Dok su za Grke daimoni bili prirodne sile, a za kabaliste šedimi nedovršena bića, hrišćanstvo demona određje kroz moralni pad. Demon je biće koje je svesno izabralo pobunu protiv Tvorca. U hrišćanskoj misli (naročito kod pustinjskih otaca), demoni su duhovni tegovi. Njihova uloga je da iskušavaju vernika kako bi on, kroz otpor, ojačao svoju vrlinu. Ovde se hrišćanstvo, paradoksalno, dodiruje sa mojim uvodnim pitanjem ovog teksta o integraciji senke. Stoga, demon je tu da ti pokaže gde si slab.

Tabela demonske faune

Koncept	Poreklo / Priroda	Funkcija	Odnos prema čoveku
Arhont	Kosmičko (Gnosticizam)	Održavanje zatvora materije	Tiranin / Tamničar
Klipot	Metafizičko (Kabala)	Ljuska, odsustvo svetlosti	Parazitski prostor
Šedim / Džin	Prirodno (Istok)	Paralelna, nedovršena rasa	Komšija (može biti opasan)
Hrišćanski demon	Moralno (Teologija)	Pad iz milosti, pobuna	Kušač
Goecijski duh	Magijsko (Grimoari)	Specijalizovana inteligencija	Sluga (ako si autoritet)

Vratimo se sada na početak ove rasprave. Hermetički red Zlatne zore nije prizivao demone iz puke radoznalosti ili želje za moći, već iz teurgijske nužnosti. U kurikulumu Zlatne zore, mag se smatra mikrokosmosom. Ako je univerzum hijerarhija, onda i mag mora uspostaviti hijerarhiju unutar sebe. Demoni Goecije su viđeni kao divlje, neukroćene sile prirode i psihe. Svrha njihovog prizivanja (evokacije) bila je da se te sile stave pod kontrolu božanskog autoriteta koji mag kanališe. Ovde nalazimo paralelu sa Knjigom svete magije Abramelina Maga. U tom sistemu, nakon šestomesečne samoće i postizanja Znanja i Razgovora sa Svetim Anđelom Čuvarom, mag mora prizvati četiri princa pakla i njihove potčinjene. Razlog? Da bi ih naterao da mu se zakunu na vernost. Logika je sledeća: ne možeš vladati svojim kraljevstvom (bićem) ako su pobunjenici (demoni) još uvek na slobodi. Ovde leži seme modernog pristupa. S. L. MekGregor Meters i kasnije Alister Kroli počeli su da interpretiraju ove entitete kao delove ljudskog mozga. Kroli je u svom predgovoru za Goeciju eksplicitno napisao da su duhovi zapravo delovi psihe koje mag uči da kontroliše. To je bio veliki prasak psihologizovanog okultizma.

Iako je Jung popularizovao pojam senka, koncept nečeg mračnog, skrivenog i drugog u nama je drevan. U alhemiji, prva faza rada je Nigredo (crnilo). To je faza truljenja, raspadanja i suočavanja sa zmajem ili crnim suncem (Sol Niger). Alhemičari su znali da se zlato ne može napraviti dok se ne prođe kroz najmračniji mulj materije. To je prva prava metafora za suočavanje sa senkom. Gnostici su verovali da čoveka u zarobljeništvu drže arhonti. Da bi se duša oslobodila, ona mora poznavati njihova imena i prirodu. To je spoljašnja projekcija unutrašnjih blokada. U nekim hermetičkim tekstovima pominje se zli dvojnik ili niži genije koji nas veže za instinkte i materiju, nasuprot dobrom geniju ili anđelu.

Za Junga, senka nije zlo u moralnom smislu, već sve ono što je ličnost odbacila. Šta je senka? To je donji sprat naše ličnosti. Kada gradimo svoj Ego i Personu (društvenu masku), mi biramo osobine koje su prihvatljive. Sve ostalo, agresija, seksualni nagoni, ali i neiskorišćeni talenti i kreativnost, biva gurnuto u nesvesno. To je senka. Što je svetlija naša maska, to je crnja naša senka. Šta u tom smislu znači integracija? To ne znači postati zao ili početi raditi loše stvari, nego shvatiti da ono što nas najviše nervira kod drugih zapravo predstavlja našu sopstvenu potisnutu prirodu. Povlačenje projekcije znači osvestiti i priznati da i ja imam te osobine u sebi. Kada priznaš senku, ona prestaje da te kontroliše iz mraka. Njena energija ti postaje dostupna. Na primer, potisnuta agresija, kada se integriše, postaje asertivnost i vitalnost. Problem modernog New Age okultizma je što je previše skliznuo u psihologiju, gubeći iz vida da ritual nije samo terapija, već rad sa objektivnim (iako nevidljivim) strukturama stvarnosti. Integracija senke u magiji nije samo samopomoć, već priprema maga da postane savršena posuda sposobna da izdrži prisustvo božanskog bez pucanja psihe. 

Povezivanje nižeg dvojnika sa egipatskim konceptima, kao i traženje paralela u velikim tradicijama Istoka i Zapada, vodi nas pravo u srž ezoterijske antropologije. Ideja je uvek ista: čovek nije monolit, već složena struktura, a jedan njegov deo uvek ostaje u senci, vezan za zemlju, instinkte i ono što je preostalo nakon pročišćenja. Pa tako imamo egipatski koncept khaibit (često prevodjen kao senka) je najdirektniji drevni koren ove ideje. Egipćani su verovali da je senka neraskidivi deo ljudskog bića. Ona nije samo optički fenomen, već entitet koji poseduje sopstvenu moć i brzinu. Čak i bogovi imaju svoj khaibit. Khaibit je povezan sa telom i onim što ostaje od čoveka u blizini groba, pa je otud to spona između fizičkog sveta i onostranog. Mada, khaibit može biti ukraden od strane mračnih sila, može biti izgubljen, ali je neophodan kako bi se pokojnik preobrazio u akhua, besmrtno svetlo biće koje tako stiče kvalifikaciju za obitavanje na božanskoj ravni. 

Darla Teagarden

U hermetičkim i kasnijim okultnim tradicijama (posebno u teozofiji i kod Rudolfa Štajnera), javlja se koncept nižeg Čuvara praga. To je sablasna figura sastavljena od svih naših nepročišćenih misli, želja i nagona. Poput khaibita, to je senoviti saputnik koji nam ne dozvoljava da pređemo u viša stanja svesti dok ga ne prepoznamo i ne pripitomimo. Razlika je u tome što Egipćani khaibit nisu nužno smatrali zlim, već prosto delom bića koji pripada tami i zemlji.

U kabali, senka se ne posmatra kao jedna figura, već kroz dva specifična koncepta, a to su klipoti i nefeš. Klipoti su ljuske ili ostaci metafizičkog procesa stvaranja. Oni su senka božanske svetlosti (sefirota). U psihološkom ključu, to su neuravnotežene sile koje okružuju svetlost. Kada delujemo iz ega, tako hranimo naše unutrašnje klipote. Nefeš je najniži nivo duše. To je sedište nagona i biološkog opstanka. Ako se nefeš ne uzdigne kroz rad na sebi, ona postaje senka koja koči duhovni razvoj, vezujući svest isključivo za materijalne i instinktivne potrebe.

U sufizmu postoji veoma razvijen koncept koji je veoma sličan Jungovoj senci, a to je nafs. To je duša koja naređuje zlo. Dakle, u pitanju je najniži nivo bivanja, gde preovlađuju strasti, bes, egoizam i sl. Sufijski put se u velikoj meri sastoji od mujahade (borbe) sa sopstvenim nafsom. Sufiji često govore o tome da je svet senka Boga, a čovekov ego senka njegove istinske duše (ruh). Integracija ovde ne znači prihvatanje zla, već dresuru nafsa dok ne postane miran, slično kao što mag u Abramelinu potčinjava demone.

Povodom ovoga indijska tradicija nudi zanimljive perspektive. Tako u vedskoj mitologiji, Chaya (Čaja) je boginja senke. Ona je nastala iz tela boginje Saranyu (Svetlosti) kako bi je zamenila pored muža, jer Svetlost nije mogla da izdrži njegovu vrelinu. Ovde je senka neophodan posrednik, jer štiti čoveka od prevelike božanske vatre koju on još nije spreman da podnese. Na psihološkom planu, Tamas je jedna od tri gune (kvaliteta materije). Ona predstavlja inerciju, mrak, iluziju i neznanje. To je senoviti kvalitet svesti koji nas vuče ka dnu. U tantričkim tradicijama, rad sa nižim duhovima ili aspektima božanstava često služi za suočavanje sa sopstvenim užasom i unutrašnjim mrakom kako bi se postiglo oslobođenje.

Ono što povezuje khaibit, nafs, klipote i Jungovu senku jeste jedna velika istina okultizma, da svetlost uvek baca senku. U teurgijskom smislu, prizivanje demona ili suočavanje sa nižim dvojnikom je čin vraćanja integriteta. Ako negiraš svoju senku (svoj khaibit), ona postaje tvoj neprijatelj koji te sapliće u vidu sudbine. Ako je priznaš i postaviš na njeno mesto (ispod nogu, kao što su prikazani poraženi neprijatelji na kraljevskim tronovima), ona postaje tvoj sluga i izvor ogromne, do tada zakočene energije.

Povodom teme o senki i integraciji, uputno je obratiti pažnju na dodatne indikativne pojmove. U tom smislu pomenuo bih kabalistički koncept tikuna, odnosno popravljanje sveta. Tikun predstavlja jedan od najmoćnijih i najkompleksnijih koncepata u kabali, naročito u onoj koju je u XVI veku kodifikovao Isak Lurija (Ari). Ako su klipoti dijagnoza stanja univerzuma, onda je tikun operativni zahvat. Da bismo razumeli mehanizam, moramo ga posmatrati kroz tri faze lurijanske kosmogonije: Cimcum (povlačenje), Shevirat Ha-Keilim (lomljenje posuda) i konačno Tikun (reintegracija). Suština mehanizma tikuna počiva na ideji da se unutar svakog klipota, unutar svakog zla, tame ili materijalnog predmeta, nalazi zarobljena iskra božanske svetlosti. Kada su se posude polomile tokom stvaranja, te iskre su pale u bezdan materije i postale zarobljenici tame. Mehanizam tikuna je proces izdvajanja. Čovek mora da prepozna iskru u niskom, mračnom ili svakodnevnom stanju i da je uzdigne nazad ka njenom izvoru (Izvoru svetlosti). Onog trenutka kada se sve iskre izvuku iz jednog klipota, taj klipot (kao parazitska struktura) gubi izvor napajanja, suši se i nestaje. Ovaj mehanizam radi kroz tri koordinisane akcije koje mag / kabalista sprovodi:

- Birur (selekcija / prosejavanje) predstavlja intelektualni i intuitivni rad. Čovek mora da proseje stvarnost. To znači da u svakoj situaciji, misli ili predmetu, treba razdvojiti korisno / sveto (iskru) od beskorisnog / destruktivnog (ljuske). 

- Kavanah (usmerena namera) znači da se svetlost ne uzdiže sama od sebe. Potrebna je volja. Kavanah je mehanizam kojim svest hvata iskre. Kada nešto radiš (jedeš, moliš se, vršiš ritual) sa punom svešću o božanskom prisustvu, ti vršiš magnetno privlačenje te iskre iz njenog materijalnog zatvora. Bez te namere, radnja ostaje klipotska, mehanička i mrtva.

- Ha'alat Ha-Nitzotzot (uzdizanje iskri) znači to da kada je iskra prepoznata (Birur) i zahvaćena namerom (Kavanah), ona se vraća u prvobitni poredak. Ovo postepeno ponovo sastavlja posude koje su pukle na početku vremena.

Ovde se tikun dodiruje sa tematikom senke. U psihologiji, integrišemo senku da bi nam bilo bolje. U tikunu, mi se spuštamo u donje svetove (suočavamo se sa demonima / klipotima) ne da bi postali poput njih, već da bi izvukli svetlost koju oni drže kao taoca. Zato je Zlatna zora radila sa Goecijom. Mag se spušta u mrak goecijskog duha, pronalazi iskru (funkciju ili moć tog duha koja je izvorno božanska) i stavlja je u službu hijerarhije svetlosti. To je alhemija svesti: pretvaranje olova (klipota) u zlato (tikun). Iz tog učenja vodi poreklo šabatajska antinomijska praksa i svetonazor. Šabatajci (sledbenici Šabataja Cvija, XVII vek, Turska) i njihovi nastavljači frankisti (sledbenici Jakova Franka, XVIII vek, Srednja Evropa) veruju da se čovek mora spustiti u najdublji greh i mrak (u samu utrobu klipota) kako bi oslobodio najmoćnije iskre koje niko drugi ne sme da dotakne. To je izvor ideje da se kroz mrak dolazi do najviše moći, ne uništenjem mraka, već njegovom potpunim iskorišćavanjem.

Pa ipak, meni se čini kako je ideja da se kroz mrak dolazi do najviše moći, ne uništenjem mraka, već njegovom potpunom eksploatacijom, dakle taj antinominalni stav Puta Leve ruke (LHP), šabatajski ili tantrički, jedna opasna prečica. Mnogi ljudi su fascinirani time ali nekako se previđa veliki rizik. Takođe, to mi često deluje kao izgovor za opravdanje sopstvene izopačenosti onih koji idu tom stazom. No, čisto sa praktičnog aspekta, odlazak u zmajevo gnezdo da bi se odatle ukrao najčistiji grumen zlata deluje kao hvale vredan viteški i herojski podvig, ali to uopšte nije poziv mediokriteta, neuravnoteženih osoba i kojekakvih pervertita. 

LHP je kao opasna prečica zapravo grobnica za mnogo više duša nego što je bila odskočna daska za bogove. Granica između herojskog podviga krađe zlata iz zmajevog gnezda i puke racionalizacije sopstvenih nagona je tanka kao oštrica brijača. Antinomizam (kršenje zakona / normi radi postizanja slobode) je kroz istoriju, od šabatajaca do modernih LHP loža, često bio paravan. Kada čovek odluči da je iznad zakona (moralnih ili društvenih) jer navodno vrši tikun u mraku, njegov ego se naduvava do čudovišnih razmera. Umesto da ukroti zmaja, on postaje zmaj. Dobar deo onih koji tvrde da istražuju mrak zapravo samo dopuštaju mraku da istražuje njih. Bez čelične discipline i prethodno pročišćenog karaktera (što je u Zlatnoj zori bio uslov za prelazak u unutrašnji red), antinomizam je samo duhovna patologija maskirana u inicijaciju.

Odlazak u samo središte užasa da bi se spasila iskra, zahteva izuzetnu ličnu snagu. Heroj (poput Svetog Đorđa ili teurgijskog maga) silazi u mrak sa jasnom distancom. On je tamo strano telo. On ne postaje blato kroz koje gazi već koristi mrak kao gorivo, ali ne dozvoljava da mu mrak postane identitet. U našem vremenu mrak je postao privlačan za one koji u njemu traže opravdanje za nemogućnost da se disciplinuju. Pravi rad u zmajevom gnezdu je asketski, hladan i hirurški precizan. Onaj ko tamo ide radi uzbuđenja ili zadovoljenja perverzije, već je progutan pre nego što je ušao. Sa praktičnog aspekta, rizik odlaska u klipote bez odgovarajućeg svetlosnog oklopa veliki. Jasno je da entiteti i energije mraka ne daju zlato besplatno. Oni nude moć u zamenu za pažnju. Čovek počne da eksploatiše mrak, ali završi tako što mrak eksploatiše njegovo vreme, misli i vitalnost. Tada se umesto tikuna (sastavljanja), događa suprotno. Psiha se deli. Osoba gubi kontakt sa ljudskom empatijom, postajući hladna na način koji nije božanska objektivnost, već demonska ravnodušnost. U okultizmu i misticizmu, najbrži put je često onaj koji vodi u provaliju. Herojski podvig je moguć samo za onoga ko je već pobedio sebe; za sve ostale, to je samo potonuće sa lepim objašnjenjem.

O dosadnosti Raja

Zašto su predstave o Raju mahom dosadne a one o Paklu uzbudljive i zanimljive, čak i kada su užasne? Nekako je uvreženo mišljenje da je Raj dosadno mesto u kome se ništa ne dešava. Dobra zabava, navodno je u Paklu. Pa ipak, Pakao ne bi bio to što jeste da je tamo baš sve tako fantastično, kako to sugerišu raširene stereotipne predstave. Naravno, ovakva pitanja deluju više kao razbibriga nego kao ozbiljna zapitanost, pre svega zato što duh modernog (i postmodernog) doba takve toponime stavlja u domen geografije fantastičnog, i to u znatnoj meri prevaziđenog fantastičnog. Današnji um je nekako prevazišao tu izanđalu podelu na nekakav Raj i Pakao, odlažući tu dihotomiju na smetlište istorije fantastičnih pretpostavki i predstava. U te stvari veruju samo zatucani vernici, dok sekularizovani svet na to gleda čisto kao na fantaziju. 

Čak su i među onima koji su zašli malo dublje u svet ezoterijskog i okultnog, brojni oni koji takođe odbacuju te prevaziđene predstave o onostranom te radije govore o multiverzumu, o drugim dimenzijama, paralelnim svetovima, o višem i nižem astralu, o nivoima postojanja, energijama i sl, u šta bi se negde i nekako mogle uklopiti i te predstave o Paklu i Raju, kao varijante u mnoštvu gotovo bezbrojnih mogućnosti. Pa ipak, predstave o rajskim i paklenim predelima uporno opstaju kako god ih mi razvrstavali ili tretirali u našem poretku ideja i svetonazora. Sa druge strane, razne tradicije imaju sledeće toponime / areale kao što su jevrejski Šeol, actečki Tlalokan, tibetanski Bardo, iranski Činvat most koji vodi ka Pakohu (raj) ili Dužaku (pakao), grčki Had koji ima svoj rajski predeo Asfodel i duboki Tartar za prokletnike, vavilonski Irkala ili Erec, sumerski Kur, nordijski Helheim, odnosno Hel, ili Valhala za odabrane ratnike, islamski Dženet (raj) i Džehenem (pakao), indijski Naraka (pakao) i Pitrloka (svet predaka), kineski Diju, itd. Dakle, za tradiciju nema mesta sumnji o prirodi tih fantazmičkih lokacija u vezi kojih postoje određene manje ili više razvijene predstave. 

Nedavno sam na jednoj popularnoj crnomagijskoj okultnoj grupi na Fejsbuku zapazio komentar jedne osobe koja je oduševljeno i gotovo s nevericom svedočila o tome da su "te stvari stvarne". Navodno, ta osoba je sa skepsom prizivala demone u skladu sa demonolatrijskim uputstvima i uskoro se uverila kada je sa druge strane došao veoma konkretan odgovor. Dakle, te stvari su stvarne - those things are real! Pa naravno da jesu, šta ste vi mislili!? Takođe, zašto je mašti češće lakše da zamisli užase, paklene prizore i dešavanja, zašto lakše uđe u horor nego u blaženstvo, koje se često povezuje i sa erotskim motivima? Ne možemo ne primetiti lakšu i bržu dostupnost infernalnih i htonskih sila nego onih nebeskih. Zapravo, ovo su sve retorička pitanja i konstatacije. Odgovor na njih je gotovo očigledan. 

Istančanija je i bliža granica koja deli demonski od ljudskog sveta. I ta granica još je tanja, ako je ima uopšte u svetu snova nego u nama poznatoj i uobičajenoj stvarnosti, koju takođe olako prihvatamo. Hajde prvo da vidimo koje su osnovne osobine infernalnog areala i paklenskih energija. Izdvojio bih ono najosnovnije: haotičnost, odnosno diskontinuitet prostora i vremena, što znači da se prostor ne prostire logično i smisleno, niti vreme teče pravolinijski. Za razliku od toga, prostor u našem svetu je logičan i smislen, a vremenski tok pravolinijski. Na šta nas podseća haotičnost paklenskog ambijenta? Zar to upravo nije opis ambijenta u kome se odvijaju naši snovi? Nisu li upravo snovi često poprište noćnih mora, raznih užasa, ali i užitaka, šaputanja onostranog i poruka druge strane, predskazanja i ukazanja? Otud, nije li smisleno povući određenu paralelu između htonskog i infernalnog sveta sa svetom snova ali sa arealom smrti? Nije neophodno da snovi budu mračni, strašni ili neprijatni. Mogu biti idilični, fantastični u pozitivnom smislu, obojeni, svetli, realistični, ponekad erotski i puni raznih užitaka, no često bivaju besmisleni, plitki, i brzo ih zaboravimo. U suštini, diskontinuitet prostora i vremena ukazuje na fragmentiranu, odnosno izdeljenu svest, što u mnogome podseća na neke opise dešavanja nakon smrti, osim ukoliko nismo uspeli da na neki volšeban način sačuvamo svest.

Sa druge strane imamo rajske i nebeske ambijente koji su mahom osvetljeni i u kojima vreme kao da stoji. Osnovno svojstvo takvih ambijenata je statičnost i nepromenljivost te umanjeni značaj prostora i vremena. Tamo je fokus na svetlosti i zvuku, odnosno vibraciji i nitima koji sve prožimaju, čineći svaku promenu besmislenom i nepotrebnom. Prosečni um navikao na užurbanu aktivnost bi rekao dosadno. Ipak, predočimo sebi jedan beskrajan trenutak potpunog užitka na gotovo nezamisliv način. Zato je to dosadno, jer nedostaju reči opisa, nedostaju slike, imaginacija je u tom smislu oskudna i gladna.  

Po kabalističkim šemama, univerzum se sastoji od četiri nivoa od kojih se svaki prostire u po deset sfera emanacija. Otud možemo govoriti o četrdeset nivoa stvaranja. Tom broju možemo prodružiti čisto klipotski svet koji se takođe prostire u deset emanacija razaranja, čime upotpunjavamo kabalističku kosmičku šemu na pedeset elemenata. Ta kabalistička mandala simbolički ukazuje na složenost prirode univerzuma. Ostajući u domenu kabale saznajemo da četiri osnovna nivoa odgovaraju po jednom od četiri slova Imena Božjeg - Tetragramatona, odnosno IHVH. Uobičajeni nivo naše svesti je u onom najnižem i najgrubljem nivou koji označava poslednje slovo Tetragramatona i materijalni svet, odnosno asijah. U tom smislu, naše bitisanje je smešteno u arealu Malkuta, desetoj emanaciji asijaha, koja, ukoliko usmemo u obzir svih pedeset sfera, zauzima broj 40. Dakle, kabalistički, naš svet je zaveden pod rednim brojem 40. To je Zemlja u materijalnom smislu. 

Iznad našeg nivoa grube materije, tj. asijaha, nalazi se suptilniji plan jecirah, takođe rasprostranjem u deset emanacija. Jecirah se uobičajeno naziva anđeoskim planom te se ponekad poistovećuje sa domenom Svetog Duha. U tom smislu, ljudsko opažanje i svest mogu se uzdignuti do Malkuta jeciraha. Imajmo na umu da je vrh Drveta života na manje suptilnom planu smešten ispod dna onog Drveta na suptilnijem itd. U tom smislu broj Jedan asijaha se na toj mandali nalazi ispod broja Deset Jeciraha, dok je broj Jedan jeciraha ispod broja Deset narednog nivoa iznad sebe a to je brijah, odnosno arhanđeoski plan. Iznad brijaha je acilut, božanski plan. Po kabalističkoj legendi, Božje Ime se prepolovilo nakon sagrešenja Adama i Eve u Rajskom vrtu što je uslovilo njihov izgon odatle i nemogućnost povratka. U praktičnom smislu to znači da su ljudskim bićima ostala nedostupna dva viša nivoa kosmosa: arhanđeoski i božanski. Čovek te više planove može sagledati jedino kroz vizire jeciraha, ali tu je reč o posredovanom sagledavanju. Zato je ljudima nemoguće da steknu uvid u rajsko stanje već po tom pitanju uglavnom imaju nedostatne predstave što ostavlja utisak dosade. 

Sa druge strane, sa svetom asijaha je isprepletan klipotski svet, odnosno areal ljuštura takođe razdeljen u deset anti-emanacija. To znači da su nam ti svetovi dostupniji, te je otud veoma lakše prizvati njihove žitelje i odlaziti tamo. Zato je ljudsko biće sklono padu, odnosno izloženije je infernalnim uticajima. U skladu sa rečenim, veoma je lako dobijati slike o predelima i fauni paklenskih ili nižih mesta, pretežno htonske prirode, ali ono što znamo o višim svetovima je posredovano, te je u neku ruku često nadograđeno imaginacijom.

Okultista Lon Majlo DiKet (Lon Milo DuQuette) je u knjizi Pileća kabala predstavio četiri plana univerzuma po kabali uporedivši ih sa projektnim biroom za nameštaj. Zamislimo trospratnu zgradu. Na prizemlju je salon u kome je izložen nameštaj. Na prvom spratu radnici oblikuju i sklapaju komade nameštaja u skladu sa nacrtima koji dolaze sa drugog sprata gde sede dizajneri, dok na poslednjem spratu zatičemo marketinške stručnjake i upravu koji mozgaju o potrebama koje njihovi proizvodi mogu zadovoljiti na bolji način od konkurencije. Tako na nivou aciluta, odnosno božanske ravni, imamo upravu koja zamišlja stvari i te koncepte prenosi dizajnerima na nižem spratu. Taj niži sprat je brijah, arhanđeoski nivo, gde se crtaju konkretni komadi nameštaja u skladu sa uputstvima i željama uprave. Potom se ti crteži prosleđuju sprat niže na nivo jeciraha, anđeoskog nivoa, gde vidimo radnike koji na mašinama za obradu platna, kože i drveta izrađuju delove nameštaja koje potom sklapaju i lepe. Gotove komade nameštaja potom spuštaju u prodajno-izložbeni salon što predstavlja materijalni nivo, odnosno asijah.

U skladu sa šemom salona nameštaja možemo zamisliti kako se odvija proces neprekidnog stvaranja pojava i dešavanja u materijalnom svetu koje imaju svoje uzorke na suptilnijim nivoima. Naposletku, Lon Majlovom kabalističkom salonu mogao bih pridodati i podrum, odnosno neku vrstu ostave u kojem su odloženi rezervni delovi, razni neobrađeni materijali, sirovine, otpad. Bio bi to svet klipota, po kvalitetu najbliži materijalnom svetu. Sada biva jasnije zašto je mračne i užasne stvari lakše prizvati na mentalni ekran i u postojanje dok je fenomene čiste svetlosti uopšte teško i zamisliti a kamo li prizvati.

Luciferijanizam Majkla Forda

Majkl Ford iz mlađih dana

Majkl Ford (Michael W. Ford, rođen 4. jula 1976), američki okultista, autor i muzičar, etablirao se kao centralna figura savremenog luciferijanizma i Puta Leve ruke (LHP). Opisivan kao luciferijanski vizionar i adept LHP. Od devedesetih godina prošlog veka aktivan je u pisanju, ritualnoj praksi i organizacijama posvećenim afirmaciji adversarijalne okultne filozofije. Ford je bio suosnivač i jedan od vođa Greater Church of Lucifer (Velika Luciferova crkva), jedne od prvih javnih luciferijanskih organizacija u SAD, crkve otvorene 2015. u Teksasu, koja je izazvala znatan društveni otpor i protesne reakcije lokalne hrišćanske zajednice, uključujući vandalske napade i optužbe za terorizam. Luciferova crkva je prestala sa radom nakon manje od godinu dana zbog problema sa zakupom prostora i prijetnji. Pored toga, Ford je osnivač Luciferian Apotheca, okultne prodavnice i resursa za LHP praktičare, kao i izdavačke kuće Succubus Productions Publishing, kroz koju je objavio većinu svojih knjiga. U svom radu često koristi magijsko ime Akhtya i učestvuje kao muzičar u žanrovima poput dark ambienta i black metala, sarađujući sa projektima kao što su Black Funeral, Valefor, Darkness Enshroud, Eitr, Strigoii i drugi. 

Osnovna nit Fordove misli je luciferijanizam, izraz koji on koristi da označi filozofiju i magijsku praksu koja Lucifera vidi kao simbol svetlosti, znanja i slobode. Ford naglašava samoprevazilaženje i individualni preobražaj kroz adversarijalnu magiju i suočavanje sa vlastitim unutrašnjim senkama. On kombinuje stare mitologije (Mesopotamija, drevne paganske tradicije, kabalističku doktrinu klipota) sa modernim okultnim praksama i magijom haosa (haotikom). Ford svoje učenje konceptualizuje kroz 11 Luciferian Points of Power (11 Luciferijanskih tačaka moći), odnosno skup principa koji služe kao filozofska osnova za praksu i razvoj lične moći i autonomije.

Fordovo tumačenje luciferijanizma je fokusirano na inicijaciju kroz iskustvo i simboličko posmatranje Luciferove figure kao arhetipa oslobođenja i individualne pobede nad ograničenjima. U poređenju sa drugim LHP autorima poput Don Veba (Don Webb) ili Nikolasa Šreka (Nikolas Schreck), Ford je specifičan po sintezi različitih tradicija, od Yatuk Dinoih vampirizma do klipotskih sistema, kao i zbog stava koji nije strogo teistički, već varira od simbola do entitetske reinterpretacije u zavisnosti od prakse. Ford često koristi figuru Lucifera i druge entitete iz tog miljea, ne kroz standardnu hrišćansku demonologiju, već kroz reinterpretaciju kroz magiju senke i klipotske motive. Dok su neki LHP autori fokusirani na jednu tradiciju, Ford meša elemente drevnih mitoloških sistema, vampirizma, satanizma i okultnih tekstova u okvir jedinstvenog ritualnog sistema. Kao i mnogi LHP autori, Ford vidi put ka samooboženju kao središnju transformativnu praksu. Sličnost sa haotikom i modernim satanizmom ogleda se u pristupu ritualima kao psihodinamičkim alatima za promenu svesti, a ne samo kao liturgijskoj ceremoniji.

Sada bih obratio ukratko pažnju na Fordove ključne magijske sisteme i tehnike, ali bez ritualnih formula, invokacija ili operativnih uputstava. Pominjao sam Fordovih 11 Luciferijanskih tačaka moći koje predstavljaju osnovu njegovog sistema. To nisu nikakve zapovesti već inicijacijske funkcije svesti, ili luciferijanskog mentalnog programa: 

1. Self-Deification (samooboženje); ovde sebe vidimo kao izvor smisla, što praktično znači prekid zavisnosti od spoljašnjih autoriteta;

2. Adversarial Insight (adversarijalni uvid); svesno suprotstavljanje normi, a u praktičnom smislu, razbijanje uslovljenih identiteta;

3. Knowledge as Power (znanje kao moć); znanje kao sredstvo preobražaja, odnosno aktivacija volje;

4. Becoming (postajanje); identitet je proces, tj psihička fleksibilnost;

5. Responsibility (odgovornost); mi smo uzrok posledica, a što podrazumeva konsolidaciju ega;

6. Desire as Catalyst (želja kao katalizator); naše želje su gorivo pokretanja podsvesti;

7. Transformation through Darkness (preobražaj kroz tamu); senka je ovde u ulozi inicijatora, što u praktičnom smislu znači integraciju potisnutog (prilično jungovski);

8. Ascension through Will (uzdizanje kroz volju); volja kao zakon (prilično krolijevski), a što podrazumeva fokusiranje namere; 9. Luciferian Illumination (luciferijansko prosvetljenje); svetlost iz tame, odnosno inicijacijsko uviđanje; 10. Sorcery of Self (veštičarstvo sopstva); sopstvo kao hram, tj autoregulacija, sami sebe regulišemo; 11. Immortal Becoming (postajanje besmrtnim); identitet kao kontinuitet, a što je postizanje egzistencijalne stabilnosti; Svako od ovih jedanaest načela iziskuje posebno tumačenje, jer to ponekad nije sasvim očigledno. Dakle, mora se prozreti šta tačno Ford označava koristeći ove izraze. Ford takođe koristi kabalistički koncept klipota, odnosno ljuštura. To su, po njemu, arhetipske zone razgradnje ega, tj, da budem jasniji klipoti nisu nekakav put pakla, već označavaju proces rastakanja starog identiteta kako bi nastala nova struktura ega. Na primer, klipot Nahemot odgovara prekidu identifikacije, što podrazumeva rušenje ličnosti. Gamaliel odgovara oblasti rada sa snovima i senkom, što je oblik otvaranja nesvesnog. Samael se odnosi na suočavanje sa strahom, što znači preobražaj impulsa. I dalje, imamo Taumiela kao polarizaciju volje, odnosno ujedinjenje suprotnosti, itd.  Kod Forda postoje tri nivoa magijskog rada. Prvi je psihodramski ritual kao simbolički čin, a što ima za cilj promenu stanja svesti. Drugi nivo je arhetipski, jer podrazumeva rad sa figurama kao što su Lucifer, Lilit, Ahriman i sl. I naposletku, imamo egzistencijalni nivo gde se život vidi kao magijski čin te vodi ka samooblikovanju. Po Fordovom shvatanju Lucifer nije demon u teološkom smislu, već svest koja se budi protiv ograničenja, prometejski simbol autonomije i psihički princip pobune protiv određenja. Ukratko, Lucifer je načelo buđenja svesti. Dalje, Ford uvodi pojmove energetskog vampirizma ne kao parazitizma već kao svesnu regulaciju emocionalne i psihičke energije, tehniku samopunjenja kroz pažnju i projekciju i kao model suverenog energetskog identiteta. Stoga je u tom smislu Ahriman princip materijalizovane volje. Fordov luciferijanizam nije kult, već egzistencijalna tehnologija, da se tako izrazim. Njegov sistem se može čitati kao psihomagijski put individuacije kroz tamu, blizak Jungovoj senki, ali u ritualnom ključu. Majkl Ford i Goecija  Kod Majkla Forda Goecija nije centralni sistem, već sekundarni, periferni sloj unutar šireg klipotsko-luciferijanskog okvira. On je ne tretira kao autonomnu magijsku tradiciju, već kao mapu senke koja se koristi unutar većeg sistema samopreobražaja. Za Forda goecijski duhovi nisu primarno objektivni entiteti u teističkom smislu, niti autonomne demonske ličnosti koje se prizivaju radi materijalnih ciljeva, već su pre svega arhetipske sile psihe i liminalne inteligencije koje predstavljaju segmente rascepljene volje. Drugim rečima, Goecija je psihičke fragmentacije, a ne panteon za štovanje. Goecijski duhovi su, dakle, funkcije tame u svesti inicijanta. Ford Goeciju uvrštava u klipotsku strukturu, a ne obrnuto. Dakle, duhovi, tj demoni Goecije kao fragmenti energije unutar klipotskih sfera, nisu nikakvi vladari, već maskirane funkcije tame. Kod njega, klipotske sfere su primarne ontološke zone, dok su goecijski duhovi sekundarne personifikacije. Iz njegove perspektive klipot je arhetip a goecijski demon je maska tog arhetipa. Podsetimo se, da su za opšte i tradicionalno razumevanje, duhovi Goecije stvarni entiteti. Kod Forda to nije tako. Iz njegovog ugla, pokušaj da se kontroliše demon znači da nisu integrisani sopstveni aspekti senke. Dakle, za Forda klipoti su osnova magijskog sistema. Ford nedvosmisleno insistira na klipotskom putu, jer klipoti su, za njega, strukturalna mapa raspada ega, dok je Goecija je lokalna ikonografija unutar tog prostora. Dakle, bez klipotske osnove, Goecija ostaje površna, pa je otud klipotski rad inicijacija, a goecijski rad samo tehnika.

Ključne ideje iz knjige Majkla Forda Wisdom of Eosphoros (Mudrost Eosforusa)

Ova knjiga predstavlja temeljno delo o ideološkom svetonazoru i spiritualnosti luciferijanizma, izdanje Greater Church of Lucifer (GCOL) iz 2015. godine. Kao koautor navodi se Džeremi Krou (Jeremy Crow). Ona nije samo uvod u taj moderni, ne-dogmatski put, već i refleksija o ljudskom potencijalu, slobodi uma i težnji ka samoostvarenju. Luciferijanizam se ovde ne predstavlja kao religija u tradicionalnom smislu, već kao filozofija života koji koristi simboliku Lucifera kao arhetipskog simbola pobune, znanja i samoodgovornosti. U temelju Fordove luciferijanske misli stoji uverenje da je pojedinac jedini bog vlastitog života. Ne postoji spoljašnje božanstvo ili sudbina koja upravlja ljudskim životom, budući da je svako odgovoran za svoje postupke, uspehe i neuspehe. Cilj nije pokornost spoljašnjem autoritetu, već postizanje autonomije i moći kroz znanje, samospoznaju i disciplinu. Ovaj koncept se u knjizi naziva apoteoza, kao postupak samooboženja, kada pojedinac razvija svoj Crni plamen (svest i volju) i postaje arhitekta vlastite stvarnosti.

Ključno načelo proklamovano u knjizi je ravnoteža između svetla i tame. Za razliku od dualističkih religija koje označavaju dobro i zlo kao apsolutne suprotnosti, luciferijanizam posmatra svetlo (znanje, svest, kontrola) i tamu (strast, instinkt, kreativni haos) kao komplementarne sile koje postoje u svakoj osobi. Tama nije zlo, već izvor energije i kreativnosti koji mora biti uravnotežen svetlom razuma. Ova ravnoteža ogleda se i u simbolu Lucifera kao Jutarnje i Večernje zvezde (Venera), koja nosi i svetlost i tamu.

Knjiga oštro kritikuje dogmatske religije (posebno avrahamske) kao sisteme koji održavaju mentalno ropstvo. Autor smatra da te religije kontrolišu ljude kroz strah, krivicu i obećanja o zagrobnom životu, umanjujući time ljudski potencijal i odgovornost. Luciferijanizam se predstavlja kao alternativa tom ropskom mentalitetu, pozivajući na pobunu protiv slepe vere i potragu za znanjem kroz iskustvo i kritički način razmišljanja. Otud se i reč Crkva u nazivu GCOL tumači se kao skup istomišljenika, a ne kao hijerarhijska institucija.

Knjiga nudi i praktične smernice za primenu filozofije u svakodnevici putem 11 Luciferijanskih tačaka moći o čemu je već bilo reči u ovom tekstu. Ford uranja u paganstvo i predhrišćanske mitologije kako bi objasnili korene luciferijanskog simbolizma i značenja. Lucifer se ne poistovećuje sa hrišćanskim Satanom, već se vidi kao sinteza drevnih božanstava poput sumerske Ištar (Venera kao boginja ljubavi i rata), grčkog Prometeja (koji je doneo vatru ljudima) i helenističkog koncepta daimona (ličnog duha ili istinske volje). Ovaj istorijski kontekst služi kao most između drevne mudrosti i moderne samo-refleksije.

U delu knjige koji je napisao Džeremi Krou, razmatra se ulazak u Novu luciferijansku eru (NLE) nakon 2012. godine, što simbolizuje kraj jednog ciklusa mentalnog ropstva i početak doba individualne moći i kolektivne prosvećenosti. Ova nova era ne predviđa apokalipsu, već promenu svesti u kojoj pojedinci preuzimaju kontrolu nad svojim životima i zajednički stvaraju budućnost.

Mudrost Eosforusa je, u suštini, poziv na intelektualnu i duhovnu pobunu. Kao takav, taj poziv nudi filozofiju koja slavi ljudski potencijal, kritičko razmišljanje i odgovornost prema sebi i svetu. Iako koristi kontroverzne simbole poput Lucifera, njena poruka je humanistička: svako može postati kralj svog sveta kroz samospoznaju, ravnotežu i akciju. Knjiga ne traži sledbenike, već poziva čitaoca da postane sam svoj učitelj, što je možba najočitiji izraz njenog luciferijanskog ideala. 

Majkl Ford, Tomas Karlson i Kenet Grant

Radi boljeg uvida ne samo u Fordovu doktrinu, nego i ključnih oblika LHP, uporedimo Majkla Forda sa nekim drugim sistemima, kao što su onaj Keneta Granta i Tomasa Karlsona (Dragon Rouge). Sva trojica rade sa istim osnovnim temama: senka, apoteoza, transgresija, inicijacija, ali različitim ontologijama. Neretko se stiče utisak da Ford drugu stranu u ontološkom smislu gleda kao psihomagijski i arhetipski domen svesti. Za Karlsona je to realni kosmo-haos i objektivno postojeće drakonijanske sile. Kenet Grant tu drugost posmatra kao transdimenzionalni tok izvan vremena i ega. 

I dalje, ove tri ličnosti možemo predstaviti i kroz prizmu za njih karakterističnih adversijalističkih entiteta, a to su, za Forda - Lucifer kao arhetip buđenja, dakle, unutrašnja sila; za Karlsona - Zmaj / Tijamat / Apep kao haos pre stvaranja, odnosno kosmička sila; i za Granta - Horonzon, Lam, Tifon, kao entiteti izvan kosmosa, transrealna inteligencija. Osobenosti svakog od pomenute trojice vode i ka osobenim oblicima njihovih puteva inicijacije. Tako kod Forda imamo prvo psihološko buđenje, nakon čega sledi rad sa senkom, što bi trebalo da rezultira samooboženjem. Dakle, Ford radi na izgradnji jastva u LHP ključu. U slučaju Tomasa Karlsona, prvo ide suočavanje sa Haosom (Veliki spoljašnji Zmaj), zatim rad sa drakonijanskim sferama, što podrazumeva i prolazak kroz klipotske tunele, te naposletku dolazi svestan povratak u Haos (transkosmos). Možemo stoga reći da Karlson, kao u alhemijskom procesu, prekaljuje jastvo. Kod Granta prvo ide ostvarivanje kontakta sa drugom stranom, pa rad sa tifonijanskom strujom, te naposletku gubitak identiteta i transkosmosu, ako se tako može reći. To znači da Grant rastvara jastvo, što bi Kroli rekao anihilacija (poništenje) ega.

Uporedni pristup ovoj trojici možemo izvesti uvidom u njihov magijski metod. Fordov magijski stil, da tako kažem, jeste strukturisan i psihomagijski. Njegovi izvori su klipoti, vampirizam i haos, dok je cilj izgradnja autonomnom, odnosno bolje reći, nezavisnog identiteta. Možemo reći da je Ford u magijskom smislu sintetizator koji koristi mit kao alat. Kod Karlsona, stil je sistematski i mitološki, a crpi iz klipotske kabale, nordijskih i drakonijanskih mitova, runozofije, tantre i sl., dok je cilj drakonsko buđenje. U magijskom smislu on deluje kao rekonstruktor, tj nastoji da izgradi koherentan sistem. Važno je razumeti jedno u vezi Forda i Karlsona: iako obojica koriste klipote, oni u stvari rade sa dva različita univerzuma koji samo dele isti simbolički jezik. Grantov stil je zbunjujuće fragmentaran ali vizionarski, utemeljen na Kroliju, Lavkraftu i tantrizmu, ali i pod snažnim uticajem egiptozofske misli Džeralda Masija. Njegov praktičan cilj je transdimenzionalni kontakt. Dakle, očigledno je Grantovo nastojanje da deluje kao prorok.

Bibliografija Majkla Forda

Ford je objavio više od tridesetak knjiga, a dole su istaknuti neki od najuticajnijih i najcitiranijih naslova:

-Luciferian Witchcraft / Book of the Serpent; temeljni grimoar i ideološki uvod u njegov luciferijanski sistem.

-The Bible of the Adversary; tu on pozicionira Lucifera kao prometejski lik i fokusira se na ritualnu praksu.

-Liber HVHI: The Magick of the Adversary; složen rad o klipotskoj i infernalnoj magiji.

-Book of the Witch Moon: Chaos, Vampiric & Luciferian Sorcery; kombinacija tradicionalne i vampirske magije sa LHP elementima.

-Akhtya – Vampyre Magick; tekst fokusiran na vampirsku magiju.

-Drauga – Ahrimanian Yatuk Dinoih; proučavanje persijske i saturnijanske magije i klipotskih arhetipa.

-Lilith and Lamastu; rad o arhetipovima ženskih adversarijalnih entiteta.

-Wisdom of Eosphoros; filozofski tekst o luciferijskoj tradiciji.

-Infernal Union: Sinister Initiation & Satanic Psalms; kombinacija inicijacijskih radova i ritualnih pesama.

-Hecate & the Black Arts; povezivanje tradicionalnog paganskog arhetipa sa LHP praksom.

Eklektički Put Leve ruke: Tomas Karlson i Crveni Zmaj

Red Crvenog Zmaja, Ordo Draconis at Atri Adamantis (ODAA), ili skraćeno Dragon Rouge, osnovan je 1989. godine u Švedskoj. Izvorno je imao sedam članova, od kojih se ističe ime Tomasa Karlsona (1972), kao glavnog osnivača. Po legendi, siva eminencija ovog Reda i Karlsonov učitelj jeste zagonetan čovek poznat kao Varg, čiji je identitet ostao skriven. Crveni Zmaj sebe vidi kao deo Puta Leve ruke (LHP) i Drakonijanske struje, a svoje učenje temelji na klipotskoj kabali, odinskoj runozofiji, vamačara tantri i tifonijanskoj alhemiji. Oni su svoju doktrinu označili skraćenicom G.O.T.A. Kao jedan od svojih ciljeva Crveni Zmaj navodi postajanje bogom, ali za razliku od drugih crnomagijskih organizacija, njihovi tekstovi i uputstva nisu dostupni široj javnosti. Međutim, o doktrini Crvenog Zmaja se može nešto saznati u knjigama njihovih članova, a delimično i iz intervjua njihovih ostaknutih članova na Jutjubu, zapravo Karlsonovih. U lektiri Crvenog Zmaja, nalaze se autori kao što su Karlos Kastaneda, Julius Evola, Kenet Grant, Niče, Hajdeger, Bergson, Platon, Plotin, ali i Upanišade i Ta te king. Posebno je učenje Keneta Granta uticalo na oblikovanje svetonazora Tomasa Karlsona. To ukazuje na eklektičku prirodu magijske ideologije Crvenog Zmaja.

Švedski istraživač ezoterizma sa akademskih pozicija, Kenet Granholm, opisuje ključan događaj u Karlsonovom životu koji je poslužio kao okidač za osnivanje Crvenog Zmaja. Iako je Karlson još od ranog detinjstva imao neke oblike iskustva okultnog, te je kao tinejdžer počeo ozbiljnije da ulazi u tu oblast, glavna stvar se desila prilikom njegovog putovanja u marokanski grad Marakeš, kada mu je na trgu prišao neki mističan čovek i rekao mu (verovatno na engleskom, što je već simptomatično, mada je moguće i da to uopšte nije bio čovek!): da su stari hramovi pali, a da će se novi hram uzdići, a to će biti Hram Crvenog Zmaja. Kako je prethodno imao neki znakovit san, Karlson je sve to shvatio kao proročanstvo, pa je nakon povratka u Švedsku, sa svojim magijskim saradnicima osnovao Dragon Rouge. U to vreme je već bio pod uticajem starije osobe koja se bavila oblikom jezidsko-tifonijanske magije (uticaj Keneta Granta), kao i pomenutog Varga. Inače, Karlson nije neki opskurni satanista, kako bi neko ko uzgaja nekakve predrasude mogoa pomisliti, nego profesor univerziteta.

Kenet Granholm tumači doktrinu Crvenog Zmaja u osnovnim parametrima kosmosa i haosa, što je središnja tema njihove mitologije. Kosmos predstavlja ispoljene strukture, fizički svet i svesni um. Dakle, kosmos ima svoja ograničenja. Nasuprot tome Haos je bezgraničan, primordijalan i sadrži sve mogućnosti i elemente koji još uvek nisu ispoljeni. Ovo iz daleka podseća na pojmove koje je rabio Karlos Kastaneda, a to su tonal, kao sveukupnost poznatog i spoznatljivog sveta, i nagual, kao beskraj nepoznatog i nespoznajnog. Naravno, haos je u središtu pažnje ovog reda, što je i predstavljeno njegovim glavnim simbolom Crvenim Zmajem. Dakle, haos je Crveni Zmaj, odnosno beskrajni izvor svega. Zmaj je taj koji trasira put maga ka samooboženju. Tako imamo spoljašnjeg i unutrašnjeg Zmaja, skrivenu snagu u čoveku. Onaj unutrašnji Zmaj je kundalini, izvor lične moći stvaranja. Spoljašnji je primordijalni haos i predstavlja sve ono izvna maga. Te dve sile su površno razdvojene a jedan od zadataka posvećenika jeste da ostvari njihovo jedinstvo. 

Granholm ukazuje i da Karlson, kao i Crveni Zmaj, prihvataju Krolijevu definiciju magije, kao oblik nauke koja podleže eksperimentu i proveri, otud njeni pogledi i rezultati nisu dogma. Takođe, Crveni Zmaj prihvata Krolijev pogled na običnu, mundanu (mirjansku) volju i onu istinsku, pravu volju koja odgovara višem sopstvu, esenciji samog maga. Crveni Zmaj svoju magiju ne karakteriše kao crnu nego mračnu, pa prihvatanje tame ne znači biti izopačen i zao. Tama se prvenstveno odnosi na nepoznato. I dalje, u tom smislu oni razlikuju mračnu od svetle magije. Svetla magija se odnosi na baratanje poznatim strukturama kosmosa, u šta spada i praktičarevo svesno sopstvo. Dakle, beli mag cilja da osnaži i uspostavi (ili obnovi) zamišljeni idealni izvorni poredak, dok mračni mag, radeći sa silama haosa, razbija postojeće strukture radi uspostavljanja novih, te čineći to i sam postaje deo novog samostvorenog poretka. To znači da mračni mag ne služi svrsi i planovima nekog boga, već teži da sam postane bog tvorac.

Magija Crvenog Zmaja, po Granholmu, utemeljena je na tri osnovna načela: vizija, moć i akcija. Vizija ima dvostruko značenje. U jednom smislu odnosi se na dublje opažanje koje omogućava praktičaru da posmatra stvarnost na neposredniji način. Ta neposrednost viđenja podseća na viđenje koje je opisivano kod Karlosa Kastanede. U drugom smislu odnosi se na mogućnost posvećenika da zamisli promene koje želi da ostvari. Tako je haos shvaćen kao fluid koji posvećenik oblikuje svojom vizijom. Ta ideja odgovara Levijevom opisu astralnog svetla. Međutim, da bi vizija bila ostvarena neophodna je moć. Tu se stvari komplikuju jer viđenje istinske ili prave stvarnosti daruje moć, ali je i iziskuje. Da bi delovao, magičar koristi moć unutrašnjeg zmaja (kundalini) kako bi obezbedio pristup bezgraničnoj moći onog spoljašnjeg zmaja. Da bi to ostvario mag se oslanja na svoju viziju. Treće načelo, odnosno akcija, jeste izraz magije. Snagom akcije mag ostvaruje svoje vizije. 

Magija, po shvatanju Crvenog Zmaja, nije ograničena samo na obrede i ceremonije, već je svaki svesni čin izraz magije. Ideološki, Crveni Zmaj proklamuje da je cilj njihove magije da posvećenik preuzme kontrolu nad svojim životom i stekne moć stvaranja sopstvene budućnosti umesto da bude stvorenje prošlosti. Dakle, kako u životu, tako i nakon smrti, neće mi biti suđeno na nekakvom Strašnom Sudu ili u Ozirisovoj dvorani, već ću ja sam određivati magnitude mojih destinacija.

Odinska runozofija je u materijalima Crvenog Zmaja opisana kao nordijska i gotička tradicija inicijacije, u čemu je Odin viđen kao mračno demonsko božanstvo i kao uzor koji bi trebalo slediti na putu samooboženja. Po doktrini Crvenog Zmaja, rune označavaju tajne, skrivenu mudrost pa se njihovo proučavanje smatra važnim korakom na putu mudrosti i potrage za moći. Osim Odina, drugo ključno nordijsko božanstvo za ovaj red jeste boginja smrti Hel. Pa ipak, ne znači da fokus na smrti i božanstvima smrti odražava nihilistička stremljenja, već je smrt uzeta kao simbol misterija. Ovde imamo na delu neku vrstu inicijacijske intimnosti sa smrću, što je neophodno radi postizanja besmrtnosti. Crveni Zmaj odbija svaku vezu sa rasizmom i suprematističkim neopaganskim pokretima sa kojima takođe dele svoja interesovanja za rune i nordijsku mitologiju. Dva starija sistema runozofske spekulacije su značajno uticale na Karlsona, a to su Gotička kabala Johanesa Bureusa (Johannes Bureus, 1568-1652) i Utark (Uthark) teorija Sigurda Agrela (Sigurd Agrell, 1881-1937). Inače, tema Karlsonovog doktorirata je Bureusovo delo.

Vamačara tantra igra značajnu ulogu u učenju Crvenog Zmaja jer je vide kao izraz primordijalne tradicije na koju se zapadni LHP naslanja. Podsetimo se da se u vamačari sve posmatra kao manifestacija božanskog, čak i ono što društvo smatra nečistim ili opasnim. Kundalini meditacija, kao praksa u kojoj se unutrašnji zmaj budi i jača, sastavni je deo mnogih njihovih magijskih radova. Granholm kaže da iako je u većini zapadnjačkih interpretacija tantra visoko seksualizovana, pa je otud seksualna komponenta prisutna i u Crvenom Zmaju, ipak seksualna magija se u pisanim materijalima ove organizacije retko direktno povezuje sa tantrom. Granholm ovo posmatra kao pokušaj da se izbegne hiperseksualnost moderne zapadnjačke kulture, i kao opozicija modernim zapadnjačkim prisvajanjima tantre, pri čemu se pristup Crvenog Zmaja predstavlja kao tradicionalniji i autentičniji od New Age tantrizma. Prateći potencijalne uticaje na njihovo interesovanje za tantru, nailazimo na Keneta Granta. Poznato je Grantovo opširno pisanje o tantri koji je predstavlja kao jednu od najprimitivnijih (samim tim i najdrevnijih) ezoteričnih tradicija, posebno u njenom obliku vamačare. Granholm primećuje da se dobar deo Grantove retorike može naći i u Crvenom Zmaju. Još jedan izvor uticaja jeste tradicionalista Julius Evola. Dakle, očigledna je težnja Crvenog Zmaja da se delimično usklade sa tradicionalističkom strujom ezoterizma.

Tifonijanska alhemija Crvenog Zmaja predstavlja više filozofski okvir i nije neposredna osnova za meditativno-magijsku praksu kao ostali stubovi G.O.T.A. Slikovito rečeno, alhemijski proces preobražava ugljenik, kao polaznu materiju, iz njegovog najslabijeg i najporoznijeg oblika, kroz proces stvrdnjavanja i oplemenjivanja, u večni neuništivi crni dijamant. Tifonijanska alhemija tako predstavlja temelj puta mračnog maga ka samooboženju, koji ga u idealnom slučaju navodi da identifikuje svoje više sopstvo ili istinsku volju, oplemeni ga, i na kraju dođe do čiste suštine sopstva (crnog dijamanta). Crveni Zmaj takođe ima alhemijski simbol koji prikazuje pet primarnih nivoa razvoja na koje je podeljen njihov inicijacijski sistem. Fokus tifonijanske alhemije je stari Egipat, kolevka alhemije, pri čemu se posebno spominju bogovi poput Seta, Kefre i Kema (Mina). Veoma specifičan fokus na Seta i Kema otkriva verovatni uticaj setijanizma.

Varg, koga Karlson identifikuje kao važnog ranog člana Crvenog Zmaja, bio je šegrt Ronalda K. Bareta, šizmatika organizacije Setov Hram Majkla Akvina, čiji je visoki sveštenik bio u periodu od 1979. do 1982. godine. Baret je predstavio Xem kao svoju reč eona 1977. godine, potpuno prekinuvši veze sa Setovim Hramom kada je napustio hijerofantski položaj. Kasnije su, kako piše Granholm, neki članovi Setovog Hrama opisali Baretov pristup više kao mističan nego magijski, i zanimljivo je primetiti da je mistični pristup relativno čest u Crvenom Zmaju. Međutim, Granholm pominje da povodom ove teme još jednom možemo uočiti potencijalni uticaj Keneta Granta, čija se posebna grana Ordo Templi Orientisa obično označava prefiksom tifonijanski.

U knjizi Qabalah, Qliphoth and Goetic Magic, Tomas Karlson naglašava da osoba koja želi da praktikuje magiju na način predstavljen u toj knjizi ne mora biti religiozna jer izrazi poput „Bog“, „Satana“, „Nebo“, „Pakao“, u suštini se odnose na univerzalna načela moći. Karlson primećuje da je u monoteističkoj kulturi okretanje mračnoj strani u potrazi za duhovnim iskustvom jednako prokletstvu, ali takav stav nije svojstven svim kulturama, jer neke od njih, poput indijske, nemaju tako jasno izraženu dualnost dobro-zlo. Zato je u indijskoj kulturi, na primer, mesto mračne boginje Kali sasvim legitimno, ali za razliku od religija i kultova svetlosti koje tvrde da su namenjene svima, mračni put nije namenjen svakome. Mračni put sa sobom nosi određene rizike. Mračni vid kabale, koji predstavlja temeljnu doktrinu Crvenog Zmaja, očigledno je shvaćen lurijanski, budući da klipotski aspekti ilustruju veliki i stari otpad kako ljudske psihe, ili psihe aspiranta, tako i samog univerzuma. 

Karlson tumači suštinu LHP iz kabalističke perspektive povezujući to sa legendom o padu čoveka, odnosno o izgonu iz Rajskog vrta. Pre nego što se taj mitski događaj uopšte odigrao, idealno stanje ljudskog bića predstavljeno je simetričnim oblikom dijagrama Drveta života sačinjenim od deset sefirot, odnosno sfera emanacije univerzuma. Nakon pada, vrhovna trijada se izdvojila čime je otvoren ambis između božanske i ljudske sfere, odnosno između duhovnog i materijalnog sveta. Taj ambis moderni okultni kabalisti nazivaju i lažnom sefirom Daat, što se sa hebrejskog prevodi kao znanje. U idealnom stanju, kako kaže Karlson, Daat je bio jedna od sefira, dok poslednje sefire Malkut (kraljevstvo), koja predstavlja materijalni svet, nije ni bilo. Na dijagramu idealnog Drveta života koje predstavlja mikrokosmos i makrokosmos pre pada, ono što je sada središnja solarna sefira Tifaret (lepota), nije bila pozicionirana u središtu šeme. Nije bilo središnjeg sunca već dva sunca, pri čemu je Daat predstavljao više sunce, nevidljivo, odnosno Crno Sunce. Arhanđeo Mihael vladao je suncem nižeg dela sveta oličenim sefirom Tifaret, dok je Samael (Lucifer) vladao višim suncem, odnosno sefirom Daat. Nakon pada, Lucifer-Daat, koji je bio veza između božanskog i ljudskog, postao je prepreka, odeljenost, a ljudsko biće je iz lunarne sefire Jesod / temelj, palo u fizički svet. Tako je stvorena sefira Malkut. U aktuelnom poretku Drveta života Daat je mesto u kome je Lucifer ustanovio Pandemonium. Karlson naglašava sličnost između kabalističkog koncepta Daata sa nordijskim Gnipahalanom, dverima koje vode ka Nifelhejmu, obitavalištu mračne boginje Hel.

Karlson takođe usvaja ideju da zmija u Rajskom vrtu nije Lucifer nego Lilit, po apokrifima prva žena Adamova, ali i sumerski demon oluje. Lilit je, kako Karlson kaže, takođe povezana sa Drvetom znanja, odnosno sefirom Daat. U četvorodelnoj strukturi Božjeg imena (Otac, Majka, Sin, Ćerka), Lilit korespondira konceptu Ćerke, s tim što je u izvornoj šemi Drveta života pre pada, redosled sukcesije išao ovako: Otac je Hokmah (mudrost), Majka je Binah (razumevanje), Ćerka je Daat, Lilit (znanje), a Sin je Tifaret, Adam (lepota). Takođe, Karlson usvaja stav da je Lilit oblik Šekine, odnosno mističnog Božjeg prisustva, a neki bi rekli ženski aspekt tog istog Boga. Po nekim kabalistima, Šekina kao Božja nevesta, ujedinjena sa Bogom je sjajna i blaga, ali ukoliko je odeljena postaje opaka, mračna i destruktivna. Takođe, po Karlsonu, Lilit je analogna grčkoj Sofiji, odnosno indijskoj Šakti i Maji. Kao posledica antropokosmičke katastrofe jer Lilit nije htela da pristane na submisivnost spram Adama, odnosno znanje nije htelo da se stavi u funkciju lepote, Lilit je prognana u pustinju, a Adam je dobio novu ženu Evu (Malkut, kraljevstvo). Za obične ljude Lilit je vampirska sila, a za adepte LHP ona je inicijator koji vodi ka mračnoj iluminaciji. Ona ne rađa već je opisana kao daviteljka dece, pošto sile plodnosti usmerava ka ambisu, a što je obitavalište Lucifera.

Čitava ova kabalistička epopeja ima ulogu da naglasi osnovne premise mitologije i demonologije Crvenog Zmaja, jer je fokus njihovog rada upravo demonska anti-struktura Drveta života znatnim delom shvaćena po načelima kabalističke doktrine Isaka Lurije. Zapravo, ta anti-struktura oponaša izvornu strukturu i sledi njena organizaciona načela ali u izopačenom obliku. Pošto je ta doktrina veoma složena i prevazilazi okvire ovog teksta, neću ulaziti detaljnije u njeno obrazlaganje. Važno je naglasiti prirodu klipota kao ostatke procesa Božjeg stvaranja. Izgleda da i Karlson usvaja pretežno gledište kabalista da je neuravnotežena aktivnost marcijalne sefire Geburah (strogost) izvor nastanka klipota čiji se svet naziva Sitra Ahra (druga strana). Ipak, imajmo na umu da kabala prepoznaje Desnu stranu: Sitra de-Keduša, koja pripada Bogu, dok je Leva, odnosno Druga strana, ona koja pripada stranim, tj. paganskim bogovima kojima Jevreji (a kasnije i hrišćani i muslimani) odriču božanstvenost pripisujući im demonsku prirodu. Vladari klipota su Samael i Lilit, a takođe postoji i kabalistička klasifikacija klipota po šemi anti-strukture Drveta života. Kao što imamo anđeoske i arhanđeoske hijerarhije, tako imamo i hijerarhije (ili izopačenja hijerarhije) klipotskih entiteta. Zapravo, u opadajućem nizu od viših ka nižim anti-sefirama raste gustina i nečistoća klipotskih entiteta.

Tomas Karlson

Tradicionalni kabalistički put, odnosno Put Desne ruke, teži obnovi izvorne harmonije između čoveka i Boga, dok LHP posvećenik produbljuje taj pad, odlazi još dalje od drugih prirodno palih ljudi, kako bi dostigao individualno božanstvo. To je, kaže Karlson, put drakonijanske discipline, čija je osnova prizivanje sila tame i uništenja kako bi se presekla veza sa Bogom. Put Desne ruke ima potrebu za mesijom kako bi ovaj sačinio most preko ambisa, odnosno preko Daata, do božanske trijade na vrhu Drveta, preko kojeg adepti te staze mogu preći. Taj put vodi kroz solarnu sefiru Tifaret. Put adepta LHP je složeniji. Taj put, po Karlsonovom tumačenju, vodi dalje od Drveta života ka Drvetu znanja, onom koje je Bog zabranio Adamu i Evi. Put adepata svetla vodi ka jedinstvu sa Bogom, dok put adepata tame vodi iza ili mimo Boga. Po kabali, dva osnovna načela univerzuma su posude (forma) i božansko svetlo (energija). Prilikom procesa stvaranja sveta neke posude su se polomile i tačno 288 iskri božanske svetlosti su propale u bezdan. Te iskre su pali anđeli koji egzistiraju u ambisu kao luciferska svetlost. Adept LHP, objašnjava Karlson, traga za tim iskrama kako bi dosegao znanje koje će ga načiniti bogom. Te iskre su sjajni Zmaj, odnosno Lucifer, koji stoji u središtu Pakla.

Adepti svetla, odnosno Desne ruke, uzgajaju nadu da će vaskrsnuti u svetlosti, odnosno na nebesima. Za razliku od njih, adepti tame tragaju za pristupom Drvetu znanja. Taj rad je, po Karlsonu, adekvatan alhemijskom radu na stvaranju Eliksira Života i Filozofskog kamena, što je posao stvaranja originalnog Drveta života koje podseća na dijamant. Dakle, LHP, po Karlsonu, vodi čoveka do njegovog novog rođenja sa kojim postiže znanje te postaje poput boga, baš kao što je Zmija rekla Adamu i Evi.

Ključan korak do novog rođenja Karlson vidi u inicijaciji, a u njegovom smislu, reč je o inicijaciji u klipotski svet. On se poziva na jeretična kabalistička učenja  po kojima istinska inicijacija i prosvetljenje mogu biti dostignuti kroz klipotsko carstvo. Karlson posebno ističe da ulazak u svet klipota može dovesti posvećenika u kontakt sa spoljašnjom tamom izvan univerzuma. Klipotska inicijacija na jedan sistematski i organizovan način omogućava posvećeniku da radi sa silama haosa i tame. Te sile su ženske prirode, za razliku od sila sa kojima rade adepti svetla, a koje su muške. Te ženske sile su primordijalne i znatno starije nego maskuline sile svetlosti. Zapravo, za iniciranog adepta LHP, po Karlsonu, tama beskraja je skriveno svetlo, beskonačno sjajnije od sjaja bogova, ali ga opažamo kao tamu. Ovaj detalj je zanimljiv, pa ću napraviti malu digresiju kako bih produbio razumevanje odnosa svetlo-tama u kontekstu demonologije LHP.

Karlson, tumačeći klipotsku kabalu i njenu vezu sa goecijskim demonima, kaže da demoni Belial i Belzebub predstavljaju vezu između ljudi i demona i zato su oni od velike važnosti za adepta tame. U klipotskoj kabali oba ova demona su povezana sa Gagielom, klipotom druge po redu sefire na Drvetu života – Hokmah (mudrost). Belial je mračna personifikacija Ain Sofa, odnosno vela beskrajne božanske svetlosti postavljene iznad prve sefire Drveta – Keter (kruna). Kao takav, kaže Karlson, Belial ima vlast nad Gagielom i on objedinjuje njegove snage pod sobom pojavljujući se kao mračni ljudski zmaj koji negira Reč, Logos, odnosno Boga. Belial se ukazuje kao dva anđela velike lepote u ognjenim kočijama objavljujući da je on prvi među anđelima koji je pao. U Knjizi Postanja pominje se da je Bog, pre nego što ih je uništio, poslao dva anđela u Sodomu i Gomoru, mitska mesta povezana sa obožavanjem Beliala. Možda ovo nema veze, ali ova slučajnost je svakako indikativna za ovu temu. Karlson kaže da na nivou Hokmaha, adept svetlosti postaje jedno sa Božjom Reči i izgovara je još jednom, dok za razliku od njega, adept tame formuliše reč tišine koja otvara prolaz ka drugom univerzumu, u kome nema Boga, dodao bih. Gagiel je, kaže Karlson, oblik crnog svetla, odnosno mračni impersonalni odraz Ain Sofa kroz koji se klipoti ispoljavaju kao sila suprotstavljena stvaranju.  

Već sam rekao da inicijacijska šema Crvenog Zmaja ima jedanaest stepenova, koji su strukturisani u poretku 1+9+1. Prvi korak se odnosi na otvaranje kapija tame nakon čega sledi devet koraka, što korespondira sa devet nivoa Odinovog posvećenja u tajne runa. Ti stepenovi vode posvećenika ka srcu tame i njegovog preobražaja u mračno božanstvo. Po doktrini Puta Desne ruke adept teži vraćanju u prvobitno nevino stanje, pre nego što je čovek jeo sa Drveta znanja. Adept LHP, kaže Karlson, teži ka ispunjenju potrage za znanjem, a što vodi u nepoznato.  Poslednji jedanaesti korak vodi ka dostizanju apsolutne misterije izvan granica univerzuma. 

Stepenovi inicijacije Crvenog Zmaja:

1* Lilit / kapija nepoznatog;

2* Gamaliel / mračni snovi, veštičarstvo, mračna boginja, misterije mračnog Meseca;

3* Samael / filozofija LHP, mudrost ludila;

4* A’arab Zaraq / luciferijanska magija, tamna strana Venere, eroto-misticizam i put ratnika;

5* Tagirion / prosvetljenje noćne strane, Crno Sunce, jedinstvo Boga i Zveri;

6* Golahab / Ragnarok, aktivacija Sorata, magnetizam požude i patnje;

7* Ga’agšeblah / viši nivo eroto-misticizma, pripreme za prelazak ambisa;

8* Satariel / otvaranje oka Lucifera - Šive – Odina, načelo Zmaja;

9* Gagiel / osvetljavanje luciferijanske zvezde;

10* Taumiel / ispunjenje obećanja koje je dala Zmija, božanstvo;

11* Taumiel / crna rupa, iskorak ka novom stvaranju, univerzum B; 

Ako sam dobro razumeo Karlsona, on ovde ukazuje da se adept jedanaestog stepena može naći u položaju kosmotvorca, odnosno da stvori sopstveni univerzum u kome će on biti bog. Ta ideja ima nečeg solipsističkog u sebi.

Klipotski tuneli su takođe bitna stavka u doktrini Crvenog Zmaja. Oni predstavljaju dvadeset i dve klipotske verzije staza koje na šemi Drveta života povezuju deset sefira, od kojih svaka staza odgovara po jednom slovu hebrejskog alfabeta. Te klipotske staze nazivaju se tuneli i oni povezuju klipotske svetove. Nazivi i atribucije tunela vode poreklo od Alistera Krolija, a što je popularizovao Kenet Grant kao Setove tunele. Takođe, treba naglasiti da neokabalistička spekulacija te tunele, i uopšte klipotsko sefirotsko Drvo, smešta u neodređeni kosmo-mitološki period nakon involutivnog preobražaja prvobitnog uravnoteženog i simetričnog Drveta života. Dakle, klipotsko Drvo je posledica pada i njegova struktura obrnuto odražava Drvo života kakvo ono jeste nakon tog događaja, (a ne kakvo je ono bilo u svom idealnom obliku). Neću se ovde baviti opisom čitave te strukture, samo ću istaknuti da kao što se adepti Puta Desne ruke uzdižu stazama Drveta života, tako se i adepti LHP kreću kroz te tunele. Crveni Zmaj ima uputstva za kretanje svakim pojedinačnim tunelom.

Podsetiću na jedan zanimljiv detalj kod Kastanede. Naime, ljudska bića viđena kao energija imaju jajast oblik koji je nekada bio sferičan. U nekom neodređenom trenutku u prošlosti taj oblik je promenjen pod uticajem spoljašnjih sila koje su došle iz naguala. Posledica toga je involucija, odnosno novo ontološko stanje ljudskih bića sa, hajde da tako kažem, lošijim performansama. Po okultnoj kabali Daat je tada pao u materijalnost postavši Malkut, ostavivši za sobom prazninu. Ljudi su iz rajskog Jesoda proterani u materijalnost. Taj detalj priziva ideju dvojnika, odnosno onaj aspekt ljudskog bića koji odgovara toj praznini. Ne samo kod Kastanede, nego i u mnogim ezoterijskim školama prisutan je fenomen dvojnika, koji je opisivan kao više kao uspavana potencija, a što tek čarobnjaci uspevaju da probude i koriste. Načelno, LHP je takođe fokusiran na radu sa dvojnikom, ali moram pomenuti da je i kod Kastanede sam dvojnik prirodno povezan sa mračnom stranom. Možda je uspavanost dvojnika u nekoj vezi sa padom.

Tomas Karlson klasifikuje tri osnovna pristupa prizivanja goecijskih demona: ortodoksni, ahetipski i crnomagijski. Ortodoksni način doslovno sledi uputstva iz grimoara, a što rezultira efikasnošću zbog zahvaljujući drevnosti i oprobanosti ovog načina. Međutim, ovakav metod često iziskuje složene uslove, nabavku specifičnog materijala, što poskupljuje i komplikuje magijsku praksu. Arhetipski pristup zasniva se na ideji da goecijska magija nije vezana samo za jedan jezik ili tip religije, već se njeni elementi izgrađeni na osnovu arhetipa koji se mogu naći u mnogim tradicijama. U ovom pristupu nije neophodno koristiti hebrejska slova ili biblijske reči. Dakle, može se izaći iz simboličke matrice judeo-hrišćanstva i upotrebiti enohijanska ili grčka slova, rune itd. Na taj način, Karlson govori i da mogu biti korišćene inkantacije koje je mag sam osmislio. On tu stavlja ogradu da je goecijski sistem zasnovan na složenom simboličkom mehanizmu, pa bi arhetipski pristup iziskivao veliko iskustvo i znanje operatora. 

Karlson takođe pominje crnomagijski način prizivanja na osnovu načela LHP. Taj metod je riskantan i zahteva veliku samokontrolu. Standardna preporuka jeste da osoba koja priziva stoji u magijski zaštićenom krugu, dok je za pojavljivanje demona predviđen trougao izvan tog kruga. Crni mag ne koristi krug i trougao,  već se suočava sa demonom kao jedan od njih, što neretko rezultira, kako kaže Karlson, iskustvom erotske prirode. Prilikom čuvene Krolijeve magijske avanture prelaska bezdana, odnosno suočavanja sa moćnim demonom Horonzonom u alžirskoj pustinji 1909. godine, njegov pomoćnik Viktor Nojburg je sedeo u krugu, dok je sam Kroli bio izvan. Time je Kroli izložio sebe demonskom prisustvu, što je postupak istovetan ovom što je opisao Karlson. Kroli je u toj situaciji delovao kao istinski crni mag, iako je procenjivanje prirode njegovog magijskog dela sa stanovišta podele na Levu i Desnu, crnu i belu stranu, protivrečno.

I kod Karlsona ritualna praksa prizivanja nije jedini način kontaktiranja sa demonima. U tu svrhu može poslužiti i goecijska meditacija. Taj oblik rada uključuje korišćenje sveća i odgovarajućih mirisa koji odgovaraju targetiranom demonu. Nešto slično postoji u vudu praksi. Praktičar sedne za sto koji mu služi kao oltar, upali sveću odgovarajuće boje, obezbedi insense, kao i nacrtani sigil na parčetu papira, nekoj tkanini ili ga ureže na metalnoj pločici. Tom prilikom ime demona služi kao mantra, i dok ga izgovara praktičar se koncentriše na plamen sveće, a potom zamišlja sigil. 

Drugi način je nacrtati sigil na papiru, nabolje u crnoj ili boji koja odgovara planetarnoj prirodi demona i fiksirati ga pogledom. Nakon određenog vremena preporučuje se da praktičar zatvori oči i posmatra sigil unutrašnjim vidom, pošto će se unutar oka stvoriti negativ objekta u koji je prethodno netremice fiksiran pogledom. Da bi se pristupilo tom metodu potrebno je prethodno usavršiti praksu fiksiranja. I u ovom slučaju ime demona može poslužiti kao mantra. 

Treći metod je aktivna vizuelizacija opisanog oblika pojavljivanja demona, što naravno podrazumeva dodatne uslove i razvijenu moć imaginacije. Ovaj deo podseća na mnemotehničke metode, kao i na metod vizuelizovanja astroloških predstava radi povezivanja sa duhovima dekana, planeta, zvezda, o čemu se može pročitati u radovima renesansnih magova, a koji se oslanjaju na srednjovekovni arapski magijski spis posvećen talismanskoj astromagiji preveden pod naslovom Pikatriks (Picatrix).

Četvrti metod jeste priziv demona u snu za šta je potrebno načiniti demonom sigil na odgovarajućem materijalu i staviti ga ispod jastuka. Sobu je potrebno ispuniti adekvatnim mirisima a na čelo pričvrstiti kristal korespondentan demonu koga želimo da prizovemo. Peti metod je napraviti i stalno nositi sa sobom amulet sa sigilom demona. Svi ovi metodi nisu jedinstveni, već su svojstveni mnogim magijskim tradicijama. Opisani načini takođe služe svrsi stupanja u kontakt sa bilo kojom vrstom entiteta, demonskih, anđeoskih, elementarnih itd.