Revolucija i pseudorevolucija

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

„Nepravda nikada ne leži u nejednakim pravima, nego u polaganju na jednaka prava.“

Fridrih Niče, Antihrist

Revolucije u svedočanstvu dosadašnjih istorijskih iskustava nisu ništa drugo do prelaz ka antivrednosti, u odnosu na preovlađujuće društvene vrednosti protiv kojih su ciljala revolucionarna dejstva. Reč je o tranziciji koja još uvek traje – iz jednog oblika univerzalizma ka drugom, tj ka drugom polu iste ideje, a što nije ništa više od puke negacije. Polet revolucionarnog ciklusa, ostrašćenost revolucionara, nije ništa manja od ostrašćenosti dekadenata predrevolucionarne situacije, pasioniranosti kojim su se poslednji odavali opojnom zaboravu dekadencije. Da nije tako nijedna revolucija ne bi uspela. Ipak, ne smetnimo sa uma da je u suštini nelegalan revolucionarni prevrat suspendovao tradicionalni legalni kontinuitet i time u perspektivi sebe doveo u opasnost, s obzirom da će neki budući revolucionari ili uzurpatori lakše moći delegitimisati sistem nastao na nelegalnom revolucionarnom nasilju, a koji je proizveo pravno-svojinski diskontinuitet.

Sa stanovišta stvarne promene sve što je protiv i što svoja osnovna načela temelji na suprotnim aksiomima od aksioma onog poretka protiv kojeg ustaje, jeste kontraproduktivno. Slobodari pobeđuju, ali im sloboda izmiče, dok nesloboda poprima gotovo virtuozne i banalne oblike te se obično pravda čarobnim rečima kao što su: bezbednost, stabilnost, mir, nacionalni interes, prosperitet, patriotizam, zakon, poredak ili borba protiv nečeg što stvarno ili navodno predstavlja opštu pretnju itd. Prava promena, prava revolucija je naoko apsurdna, ali daleko opsežnija, pošto uvođenjem trećeg, radikalno drugačijeg težišta, nadilazi bipolarnost tačaka sa krajeva jedne duži idejnih i političko-socijalnih perspektiva.

Pitanje slobode je pre svega individualna, a tek onda kolektivna stvar, bez obzira na principijelnu opštost slobode i bez obzira na to što pojedinac nije osnovna ćelija društva nego je to, bez obzira na krizu, najosnovniji oblik zajednice i dalje porodica. Da ne ulazim u definiciju pojma porodice, samo ću istaknuti da tzv nuklearnu porodicu smatram oblikom proširene individualnosti. Čista individualnost je protivdruštveni fenomen i ne služi društvenoj reprodukciji nego redukciji pa je otud individualnost smislena jedino iz perspektive ezoterije. Sa druge strane društvo ili zajednica sačinjena isključivo od ljudi posvećenih u ezoteriju ili duhovnost je utopija, ali društvo / zajednica koju predvode adepti je sasvim moguće i dodao bih – poželjno! Pojedinci izvan ezoterijske sfere nisu sposobni da ostvaruju individualnost zbog nedostatka moći volje i nerazvijenosti mentalnih organa. Ovo zvuči elitistički, ali ja se zbog toga neću izvinjavati jer nisu svi ljudi isti niti su jednaki po sposobnostima i ličnim svojstvima čak i onda ako im se pruže jednaki uslovi za razvoj. Opštost pre svega znači mogućnost koju može postići, ili u njoj učestvovati, bilo koji pojedinac na osnovu sopstvenog voljnog napora. Svi imaju mogućnost da budu slobodni (i to je ono što je univerzalno u ideji slobode), ali je u praksi sloboda gotovo nepristupačna i suviše ograničena, dok je u onom malom delu svoje pristupačnosti rezervisana isključivo za mali broj pojedinaca koji su se potrudili da je dostignu. Ne postoje univerzalni, opšteprihvaćeni i opšteprihvatljivi parametri slobode na osnovu kojih se mogu razlikovati slobodni od onih neslobodnih.

Pseudorevolucionarni prevrat (a što istorijske revolucije u okviru hrišćanske civilizacije jesu) iz nekog sistema vrednosti ka njegovoj suprotnosti, nije ništa više do puč, te otud u sebi sadrži klicu straha od kontrarevolucije (ili dalje revolucionarne inercije koja vodi u haos). Takva situacija, prirodno, nakon faze obračuna sa ostacima starog poretka, vodi ka međusobnom obračunu revolucionara, jer sistem (pravno-politički, vrednosno-moralni, ekonomski, itd), mora biti samo jedan. Da je revolucija zaista bila prava, sveobuhvatna, tada sigurno ne bi bilo nikakve kontrarevolucionarne klice, niti klice dalje revolucionarne inercije. Antiteza konačnoj i totalnoj revoluciji više se ne tiče čovečanstva i civilizacije, niti ljudskog bića kakvog ga poznajemo. Tu je reč o posve drugačijoj perspektivi koju je teško zamisliti. Iz paranoičnog straha od kontrarevolucije (ili dalje revolucionarne inercije), rađa se moćno stablo novih institucija, sistema bezbednosti, revolucionarnih društveno-pravnih tvorevina, čime se ljudska sloboda znatno sužava iako idejno rešenje nove društvene situacije propagira upravo suprotno. (Pseudo)revolucionari koji su osvojili vlast brutalno reaguju na svaku opoziciju, budući da pred sobom imaju vlastiti primer kako su oni sami došli na vlast – zaverom. Zato oni uvek tragaju za nekakvim zaverama te troše velika sredstva za razvijanje sistema bezbednosti.

Manje ili više, čovek oseća potrebu za duhovnošću. Povodom toga danas imamo katastrofalan rezultat. Ostvaren je grandiozan napredak u oblasti duhovnog pseudoprogresa: vulgaran povratak tradiciji, političke religije i stvaranje plejade novokomponovanih kvazireligijskih i kvaziezoterijskih oblika duhovnosti snobizma pseudocivilizacijskog društva itd. S obzirom na navedene nuspojave jednog vulgarnog poimanja revolucionarnih načela Slobode, Jednakosti i Bratstva, izgleda da su sve dosadašnje revolucije u okviru hrišćanske civilizacije zaista bile revolucije katastrofe, čija se progresivnost ogleda u zaboravu, sentimentalizaciji, desakralizaciji i vulgarizaciji svega onoga na čijem su temelju, u odnosu suprotstavljenosti, ideologije datih revolucija i nikle.  Povod za revoluciju predočen je kao njen razlog. U suštini pravi stratezi revolucija nisu njeni istorijski vođi, oprativci, komandanti, već „sive eminencije” koji agendu svojih interesa ostvaruju podsticanjem, finansiranjem i strateškim usmeravanjem. Njihovi interesi nisu vezani za njih same lično, već za ciljeve koje nadilaze pojedince i ljudski vek. Za narod, naoružani buntovni narod, smisao revolucije je borba za socijalnu ili etničku pravdu. Za revolucionarne vođe, smisao revolucije je vlast. Za njene stratege i finansijere cilj je društveni inženjering u pravcu koji je načelno unapred određen. Ipak, imajmo u vidu da su pomenute pseudocivilizacijske revolucije imale za posledice i mnoge dobre stvari, bez obzira na sva zla i pustošenja koje su sa sobom donele, uzrokovale ili uslovile. Negde sam slučajno pročitao da tek u naše vreme postaju očigledni socijalni užasi projektovani revolucijama XVIII veka.

Esencijalno dobro i esencijalno zlo nikako se ne mogu otelotvoriti u čistom obliku, pa ni u politici. Neka vlast, ma koliko bila zla i nečovečna, ipak tu i tamo učini i nešto ako ne dobro, ono barem korisno ili upotrebljivo. Isto tako vlast, makar bila sastavljena od samih svetaca, mora ponekad da učini kakvo zlo, ili da okrvavi ruke, jer zakon se mora poštovati. To sve vlast mora ili je neće biti, a vlast je vlast. Zato kada se neko buni protiv neke vlasti, buni se protiv konkretnog zla koje ta vlast čini. Međutim, pita li se buntovnik koje bi vidove zla trpeo počinjene od strane vlasti za koju se on zalaže? Narkoman će reći kako je dobra ona vlast koja mu besplatno daje drogu. Nekada je davana milostinja. Danas je to humanitarna pomoć. Sutra će to verovatno biti „infuzija kosmičkog jedinstva“.

Prava revolucija jeste metafizička, a koju sam nazvao „Božanskom revolucijom katastrofe“, jer počinje i završava se jednim jedinim, suštinskim činom nasilja, onog apstraktnog. Reč je o žrtvovanju samog Boga, ugaonog kamena društvenog, ideološkog, pravno-političkog, vrednosno-moralnog poretka, a što ima biti zalog novog revolucionarnog „kosmostvaranja”, prvenstveno u umovima samih aktera Revolucije. Nakon krvavog čina na najvišem nivou, ono što sledi nije odbacivanje, negiranje, skrnavljenje ili revanšizam nad božanskim lešom (nad Njegovim štovaocima i institucijama, što bi bilo zaista primitivno i atavistički). Ono što sledi jeste nekromantija – oživljavanje istog i njegovo prevođenje u nešto što ono nikada nije bilo. 

Suština Božanske revolucije katastrofe jeste u preobražaju, promeni oblika postojanja, radikalnoj transformaciji samog vladajućeg kulta, društvenog tkiva, metasvetske ideje. Taj preobražaj, po revolucionarnoj doktrini, mora biti podstaknut odozgo, od strane najvišeg autoriteta, pažljivo, strpljivo, mudro, etapno, konspirativno, transgeneracijski, jer revolucija jeste zavera, a zavera je revolucija. Cilj revolucionara je preuzeti dizgine metafizičke vladavine, zatim se infiltrirati u vlast, u moć, pa onda sa tih položaja revolucionisati ljudski svet. To znači da će u jednom trenutku, kada uslovi budu ostvareni, zavereničko jezgro činiti vrhunski adepti vladajućeg kulta, a ne autsajderi, neinicirani ili pripadnici nekih drugih kultova (koji mogu odigrati značajnu ulogu „korisnih idiota”). Dakle, Revoluciju je neophodno prvo izvesti unutar samog vladajućeg kulta, odakle će njena delatnost biti odražena na sve društvene institucije i šire slojeve društva. To je magijski proces koji izvode sami vrhunski adepti kulta starog poretka. Ne mora značiti kako je vrhovni adept istovremeno i prvosveštenik religijskog i institucionalnog manifestovanja tog kulta.

Prava Revolucija je nužno svetska. Njena ambicija je univerzalistička. Uslovi za svetsku Revoluciju, čiji je cilj započinjanje nadistorijskog galaksizacijskog marša, još uvek nisu idealni, pošto bi čitavo čovečanstvo trebalo biti obuhvaćeno institucijama globalizacije. Tada bi planetarni vlastodršci trebalo da budu mudri i besprekorni, a to sigurno ne bi mogli biti ljudi nekanalisanih emocija, gonjeni strahovima, strastima, ambicijama, nadama, lišeni metasvetske vizije. Oni moraju biti i proroci, sveštenici kako globalizacije, tako i njene napredne varijante: galaksizacije. U protivnom, njihova tiranija neće biti prosvećena, a oni neće biti kadri da sprovedu Revoluciju odozgo ka dole, a što bi jedino moglo da ih spase krvave i izopačene propasti u haosu globalizma. Da bi se to predupredilo, neophodno je da dizgine globalizacijskog marša preuzme nova elita sastavljena od posebnih ljudi arkanskog tipa, posvećenih Revoluciji kao jedinom cilju i smislu politike te njihovog delovanja. Bila bi to prva, konkretna akciona faza Božanske revolucije katastrofe, početak scenarija galaksizacije – zaverenička infiltracija ljudi posvećenih Revoluciji te infiltracija revolucionarne groznice među one koji imaju društvenu i magijsku moć. To je suštinska namera totalnog revolucionarnog delovanja koje može izneti samo okultno magijsko bratstvo utemeljeno na principima saturnovske prirode.

Tri dela duše (dvojnik, Lilit, magija)

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Platon govori o trodelnoj duši koju čine umni deo, voljni (ili emotivni) i požudni deo. Zdravorazumska orijentacija bi svakako uvažila ovakvu podelu, jer i bez neke naročite metodološke tačnosti možemo ustanoviti da svako od nas ima određene težnje ili osobine za koje se može reći da su umne, voljno-emotivne i požudne. Vidimo kako ima četiri određenja, ali tradicionalni psiho-antropološki sistemi voljni i emotivni aspekt ljudskog bića često lokalizuju na istom ili približnom mestu – u predelu srca, odnosno solarnog pleksusa. Požudni deo duše odgovara oblasti donjeg stomaka, dok je za glavu određen umni aspekt. U toj trodelnoj podeli prepoznajemo tri gune iz hinduizma: satvas, radžas i tamas, zatim tri alhemijska načela: sumpor, živu i so, i tri majčinska slova hebrejskog alfabeta: šin, alef i mim. Ukoliko bismo hteli da objasnimo kako se desila ta duševna dinamika koja je prouzrokovala mitski pad, odnosno uzdizanje čoveka (u zavisnosti kako gledamo na ljudsko bitisanje na zemlji, involutivno ili evolutivno), našli bismo se u dilemi. U uslovima mitskog, rajskog ili zlatnog doba, pretpostavljene životne situacije ljudi toga vremena nije rešavalo apstraktno umovanje, već su se ljudi često oslanjali na posmatranje, intuiciju i to tzv nemo znanje, kao i na vodiče iz oblasti izmenjenih stanja svesti. Deo duše koji odgovara nemom znanju nazvaćemo „nemim delom duše“. Stanje svesti koje karakteriše prevlast nemog dela duše (stanje u velikoj meri osobeno za životinje) simbolički bi najbolje predstavljala drevna figura uroborosa – zmije koja držeći svoj rep u ustima tvori krug. Nemo znanje o kome govorim, dakle, može biti smešteno u „najdubljem kutku srca“, kako to kaže Menli Palmer Hol, ali povrh toga, to nemo znanje korespondira sa čitavim telom, te je zbog toga sveobuhvatno i mobiliše čitavo biće onda kada se ispolji. U pokušaju da približim ideju o lociranju nemog dela duše, pozvaću se na Menli Palmera Hola, koji u knjizi „Tajna učenja svih epoha“ kaže da su sve inicijacijske misterije priznavale srce kao središte duhovne svesti, ali su često namerno ignorisale taj koncept i koristile srce, u njegovom egzoteričnom smislu, kao simbol emotivne prirode. U takvom rasporedu generativni centar predstavlja celokupno fizičko telo, srce emocionalno telo, a mozak mentalno telo. Mozak je predstavnik nadređene sfere, ali nakon što bi posvećenici prošli kroz niže stupnjeve, upućivani su da je mozak zastupnik duhovnog plamena koji prebiva u najdubljem kutku srca.

Neodlučnost je pokazatelj duhovne nemoći, ljudske nesposobnosti i suštinske hendikepiranosti. Neodlučnost nije samo stvar racionalne nemoći, već nesposobnosti donošenja odluka. Uzrok toj nesposobnosti je nedostatak prirodne mudrosti odnosno intuicije. U knjizi „Vizija i glas“, Alister Kroli je pomenuo bolesti u skladu sa svojstvom ljudskog bića. Kao bolest uma naveo je ludilo. Bolest duše je očaj, a neodlučnost je u skladu s tim simptom bolesti volje koja je nešto najgore. Prirodno, bolest tela bila bi smrt. Ako je kod nekoga intuicija izražena onda neće biti problema da se razumevanje osloni na nju. Razumevanje se izvodi iz nemog znanja. Razumevanje je kalup za uobličavanje nemog znanja. Nemo znanje je intuicija, intuicija je deo mudrosti. Mudrost je kao takva iznad mogućnosti da načini grešku. Zato je mudar čovek bezgrešan jer prosto ne greši.

by Soren Zaragoza

Uticaj neprijateljskih neljudskih sila oličen je u sužavanju ljudske svesti i u zaglupljivanju čoveka, jer izazivanjem neobuzdanih osećanja ometaju prenos intuicije ka razumu. A šta su te tzv neljudske sile? To su apstraktni oblici energije, svesti i entiteti koji se hrane svešću ili suptilnim sjajem ljudskih bića. Zamislimo ih kao nekakve mentalno-energetske vrtloge koji opsedaju umove i ometaju delovanje ljudskih bića, ometaju stvaranje prirodnih misli koje dolaze od nemog znanja ili intuicije. Karlos Kastaneda je u tom smislu opisivao tzv letače. U kabali postoji nešto drugo, ali sa prilično sličnom ulogom, a to su klipoti, odnosno ljušture. Kako kažu rečnici, klipot na hebrejskom označava kurvu. Na kosmičkom nivou klipoti su nekanalisani višak energije božanskog stvaranja. To je u tradiciji prepoznato kao zlo u metafizičkom smislu, kao božanski abortus, odbačeno dete koje je otprhnulo u noć, na šta ukazuju legende o demonskoj ženi Lilit. Od vremena mitskog praskozorja čovečanstva ona uznemirava potomstvo Adama i Eve. Navodno, Lilit nije mogla biti majka, pa su zato Evina deca njena meta, budući da je upravo Eva majka svih. Za Lilit je uvrežena ideja kao o „crnoj duši sveta“. Vezuju je za tamnu stranu Meseca ili nekakav fantomski i nama nevidljivi drugi mesec ili sličan objekat. Ono što odgovara tamnoj strani Meseca u ljudskom telu jeste dvojnik. Lilit je otud neka vrsta potisnute dvojnosti, odnosno nekog vida energije svojstvene ljudskim bićima koju je kultura i život u zajednici uspavao i ostavio na ivici, odakle ona povremeno izbije na površinu i poremeti ustaljenu svakodnevnicu.

Kod Kastanede je fenomen dvojnika dosta obrađivan a deo tela koji na neki način odgovara ispoljavanju dvojnika, ili koji je uključen u svesnost o dvojniku, jeste koren vrata ispod potiljka. Kenet Grant pominje tačku „kof“ (po hebrejskom slovu) i smešta je u potiljak, vezujući je za pojam dvojnika. Dakle, ta zadnja i nikada vidljiva strana Meseca, baš poput naše svesnosti o dvojniku, i doslovno odgovara stražnjoj strani našeg fizičkog tela. Po mitovima, Adam je napravljen od blata i Duha Božjeg, Eva od Adamovog rebra i blata, ali od čega je Lilit napravljena? Stvorena je od viška energije od koje je sačinjeno ljudsko biće, odnosno od onog dela energije svojstvene ljudima ali koje je inercija života pretežnog čovečanstva zapostavila i odvojila u zapećak, potiljak, u ono nešto pozadinsko, zastrašujuće i atavističko. Možda je to posledica pojave Kastanedinih „letača“, odnosno bezlične sile poreklom iz „naguala“ koja ulazi u „tonal“ (nama poznat svet) stvoren energijom zajedničkog i generacijskog učvršćivanja položaja skupne tačke (suptilni organ opažanja) na jednom mestu u ljudskom energetskom jajetu.[1] 

Taiša Abelar, pripadnica čarobnjačkog kruga Karlosa Kastanede, u knjizi „Prelazak čarobnjaka“, ističe suštinu podeljenosti ljudskih bića u energetskom smislu. Mnoge tradicionalne doktrine nas uče kako u nama postoji dualitet, duh, kao nematerijalni deo i telo koje predstavlja fizički deo. Ovakva podela, po njoj, održava našu energiju u stanju haotične podvojenosti i sprečava je da se objedini. To stanje podeljenosti je stanje čovečanstva uopšte, ali ta podeljenost, kako ističe Taiša Abelar, nije između našeg duha i tela, nego između tela, koje je boravište duha ili bića i drugog ja, koji je utočište naše osnovne energije. Ljudska bića, po tome, imaju dva velika energetska bloka, koja bivaju razdvojena od trenutka rođenja namerom odraslih, odnosno silama socijalizacije. Jedan deo se razvija prema spoljašnjosti i postaje fizičko telo, dok se drugi okreće ka unutrašnjosti i postaje dvojnik. Abelar kaže da kada ljudsko biće umre, telo se vraća zemlji, dok se dvojnik oslobađa. Međutim, pošto dvojnik nije imao prilike da se usavrši, on biva slobodan samo na jedan trenutak pre nego što biva raspršen. Dakle, po doktrini koju prenosi Abelar, prava podela nije između duha/duše i tela, nego između fizičkog tela, koje je stanište duše i eteričnog tela ili dvojnika, koje je stanište energije. Dvojnik je, po rečima Taiše Abelar, na neki način beskrajan. Kao što je fizičko telo u komunikaciji sa drugim fizičkim telima, dvojnik komunicira sa univerzalnom životnom silom. Suština šamanskog rada po tome jeste izbrisati lažni dualizam tela i duha kako ne bismo umrli običnom smrću, a to se postiže sprovođenjem eteričnog dela naše ličnosti, tj. dvojnika, u svakodnevnu svest. To podrazumeva, po Taiši Abelar, dovođenje dvojnika u vezu sa svakodnevnim životom, čime naše telo postaje svesno svog energetskog eteričnog pandana. Fizičko telo je nerazdvojivo vezano za svog etarskog blizanca, ali vremenom ta veza slabi zahvaljujući pre svega osećanjima i mislima, koja su mahom fokusirana na fizičko telo. Da bi preusmerili svest sa fizičkog tela na njegovog fluidnog blizanca, neophodno je otkloniti prepreke koje razdvajaju ova dva aspekta našeg bića. O tome kako to izvesti, Taiša Abelar iscrpno govori u pomenutoj knjizi. U suštini dvojnik je naš izvor energije. Fizičko telo je rezervoar u kome se čuva energija.

Mistične tehnike Indije imaju za cilj ujedinjenje dva načela u ljudskom biću koja su obično predstavljena Suncem i Mesecom (metafiziološki nervi, nadiji: ida i pingala stapaju svoje energije kroz središni kanal – sušumnu). Cilj tih tehnika nije prevlast jednog od pomenuta dva mikrokosmičko-fiziološka središta, nego upravo ujedinjenje leve i desne strane ljudske svesti, tzv budne svesti sa svešću dvojnika. U mitologijama razni solarni junaci uvek imaju nekakvu tamnu stranu koja je povezana sa tajnama posvećenja, sa svetom mrtvih, plodnošću itd. Ta tamna strana je aspekt dvojnika u celini ljudskog bića. Kako je njegova priroda skrivena i često zastrašujuća za dnevnu svest, otud nije ni čudo što je dvojnik ogrnut velom tame. Dvojnik je zapravo skriveni blizanac svakog čoveka. U simboličkom smislu, fenomen dvojnika skriven je u mitovima o blizancima, uopšte u simbolici blizanaca. Pojava blizanaca podseća na postojanje skrivenog blizanca svakog ljudskog bića. Za pojam dvojnika vezuje se tačka obeležena hebrejskim slovom kof, (što znači potiljak, a čiji je latinični pandan slovo Q), o čemu piše Kenet Grant. To je lunarna tačka, a Mesec je suštinski povezan sa dvojnikom. Kof je moguće povezati i sa iglenom ušicom, a što asocira na novozavetnu parabolu: „Lakše je kamili da prođe kroz iglene uši nego bogatome da uđe u carstvo Božije“. Implicitno je rečeno da kamila, odnosno hebrejski glif gimel, u ovom slučaju lakše prolazi kroz kof nego „bogataš“ koji je u analogiji sa Jupiterom (glif kaf, preveden kao dlan, čiji je latinični pandan slovo K). Kof i gimel imaju veze sa Mesecom. Takođe, Mesec je povezan i sa seksualnim funkcijama, kako to tumači Grant, simbolika Meseca na Drvetu života obuhvata seksualne funkcije. Lunarni sefirotski fokus je Jesod, preveden kao temelj, što ukazuje na to da je pojavni svet utemeljen na seksualnosti. Zapadni okultizam glifu kof dodeljuje tarot kartu Mesec koja skriva doktrinu tamne strane. Mesec je univerzalna planeta te ima udela i u onom što je najviše, kao i u onom što je najniže o čemu svedoče i dve lunarne geomantijske figure (koje zapravo označavaju apstraktne mesečeve čvorove) – Caput Draconis i Cauda Draconis.

U periodu koje možemo nazvati zlatnim dobom, kad je čovek bio jedinstveno biće, dvojnik nije postojao. Rascepljenost je došla kao suštinski iskorak involucije ljudske vrste. Uronjenost u materijalni i materijalistički život i mentalni sklop, kako se praktikuje, naročito u naše vreme, ima i tek će imati za posledicu produbljenje tog jaza između solarne i lunarne svesti, te podvojenosti aspekata unutar ljudskog bića. Takav razvoj događaja podrazumeva nekakvu reakciju ljudi, u zaludnom polusvesnom pokušaju da se predupredi dalja podvojenost čoveka i njegovog dvojnika. Taj pokušaj ide u pogrešnom pravcu, kroz udaljavanje od prirodnih načela bitisanja ka zagrljaju u iskonstruisanom, izveštačenom, virtuelnom i izmaštanom. To je put u hibernaciju, odnosno put u svojevrsnu mumifikaciju o čijim modalitetima i posledicama tek treba razmišljati.

Istorijski čovek je tokom razvoja, menjao fokus normalnog i prirodnog, što ne znači kako smo zbog toga u obavezi da stavljamo znak jednakosti između normalnog i prirodnog. Kastaneda je navodio Don Huanove reči o tome kako su ljudska bića u formi energije u dalekoj prošlosti imala sferičan oblik, dok su vremenom zadobila jajast, što je Don Huan protumačio kao deformaciju usled delovanja spoljne sile koja se iznenada pojavila u domenu našeg postojanja. Kao ljudi-sfere mi smo prirodno mogli mnogo toga, pa i da letimo, a bez da su nam za to uopšte bila potrebna krila. Pretpostavljam da je mit o padu ili mit o prvobitnom Zlatnom dobu, kao i ovaj Kastanedin nagoveštaj, deo jednog opšteg iskustva čovečanstva čija je posledica naša deformacija, da ne kažem involucija. Otud je pitanje šta smo zapravo to u međuvremenu mi razvili i kakav je zaista značaj svega toga što sa naše tačke gledišta smatramo razvojem? Čovečanstvu je danas nedostižan prvobitni sferičan oblik. U međuvremenu možemo da burgijamo načine za izlazak iz stanja ograničenosti tako što ćemo promeniti svoj energetski oblik kakav sada jeste. Jajasta energetska forma jeste danas normalna, ali nije prirodna, iako se tako čini s obzirom da se ponavlja već duži niz pokoljenja.

Vratimo se sada na temu Lilit, jer ona, između ostalog, predstavlja deo koji, osim Eve, takođe nedostaje Adamu. Tarot arkana Ljubavnici, dobro bi poslužila u svrhu ilustracije te situacije. Imamo tri figure, jednog muškarca (Adama), jednu lepu mladu ženu (Evu) i jednu stariju (Lilit). Lilit je matora veštica, ili kakva matrona, a Eva je mlada lepa devojka. Prirodno, Adam je odabrao mlađu i lepšu, odnosno onu koju može da kontroliše i koju više želi. U drugom smislu, ljudsko biće ima dve šakti, dve moći: jednu koju rabimo za vreme života i drugu koje nismo ni svesni. Ta druga, ta tamna šakti, to je Lilit i često nas pohodi u obliku seksualnih derivacija, ovaploćenja, fantazmagorija i sl.[2] U mitovima je vezana za seksualnost i za porod, ona ubija ljudski porod. Rehabilitacija Lilit i ponovno zanimanje za nju i njeno otkrivanje istorijski se poklapa sa masovno rasprostranjenom praksom vršenja pobačaja, čiji magijski efekti još nisu dovoljno rasvetljeni. Ono što je, između ostalog, prouzrokovalo stvaranje pretpostavki kako za evolutivne, tako i za involutivne pomake i promene kod ljudi jeste buđenje umnog dela duše i uzdizanje tog dela nad prvobitnim stanjem uroborosa. Međutim, gde je god na delu neki razvoj i evolutivni pomak, gde god nešto kreće napred, tu nešto krene i nazad. Kusajući plod sa Drveta poznavanja dobra i zla, čovek (muškarac i žena) izbačen je iz rajskog vrta.

Buđenje, ili uzdizanje umnog dela duše na mikrokosmički tron ljudskog bića, podudara se sa buđenjem racionalnosti, sa iniciranjem simbola, rađanjem magije, jezika, kulture. Ljudsko biće postalo je homo magicus, a magija, kao što je poznato, može biti crna ili bela, evolutivna i involutivna. Takođe, može se reći kako je magija posledica ili rezultat involucije prvobitnog, predmagijskog stanja svesti. Magijsko delovanje zasnovano je na idejama. Zbog toga je magijski um prvenstveno racionalan um, ma koliko magija kroz mutne vizire današnjice može delovati kao neka petparačka, opskurna ili iracionalna delatnost. Imaginacija, te sposobnost simboličke komunikacije, predstavlja suštinu racionalnosti, osnovu magije. Stvaranje simbola i njihova upotreba, mišljenje i delovanje na osnovu pojmova i analogija jesu racionalni procesi, radnje razumnog bića – magijskog bića, a to je istorijski, civilizacijski ili predcivilizacijski, u svakom slučaju kulturni čovek. Magija može da čini sve što je kadra da zamisli, uključujući zvuke, osećaje, osete, ukuse, mirise, a ne samo vizuelne oblike. Granice mašte su granice magije. Van imaginacije ona ne postoji, ne postoji van imaginacijskih mogućnosti, te do imaginacijskih limita i dopiru moći magijskog delovanja. Ako je nečija imaginacija bezgranična, bezgranični su i domeni njegove magije. Elifas Levi kaže da je imaginacija to što uzdiže volju i daje joj snagu nad Univerzalnim Agensom, odnosno astralnim svetlom. Posledice magijskog delovanja jesu odrazi imaginacijskih mentalnih projekcija magijskog operatora. Svako mentalno projektovanje, tj napor usmeren ka stvaranju imaginacijskih oblika i sadržaja, u osnovi jeste magijsko delovanje. Pritom je drugo pitanje da li te projekcije bivaju uopšte ostvarene? Većina ljudi, budući stalno imaginacijski aktivna, u manjoj ili većoj meri, zapravo magijski deluje. Zaključak je da se svi mi, manje ili više, hteli mi to ili ne, uspešno ili bez nekog većeg uspeha, bavimo magijom, tačnije magijski delujemo. Mi smo magijska bića. Čovek je magijsko biće (uključujući i one ljude koji se snebivaju, užasavaju od magije ili joj se podsmevaju).

Da bi neko magijski delovao ne mora toga biti svestan, dok je pitanje voljnog i svesnog bavljenja magijom nešto posve drugo. Magijska imaginacija je u velikoj meri određena analogijskim i simboličkim tvorevinama i odnosima, čije je ustanovljavanje, podsetimo se, racionalan napor, odnosno plod racionalnog procesa. Te tvorevine i odnosi sa osnovnom idejom u središtu (idejom vodiljom), predstavljaju logičko-etičko-imaginacijsku, dakle racionalnu podlogu za magijsku praksu i mišljenje. Tako ustrojena racionalna podloga predstavlja okvir u kojem biva izgrađen magijski pogled na svet. Izgradnja pogleda na svet jeste takođe magijski napor. Smisao ustanovljavanja pogleda na svet, tj mentalno-idejnog poretka, jeste da posluži kao oruđe koje određuje opseg magijskog i uopšte bilo kakvog delovanja u uslovima kulture. Razum je u suštini instrument. Magija je skup metoda, operativni sistem koji može sadržati i svoju dogmatsko-teorijsku komponentu, ali ona je pre svega iskustvena i eksperimentalna delatnost. Problem je u tome što su ljudi sve mistifikovali. Kastaneda je opisujući stare izopačene vidovnjake Meksika, rekao kako su oni voleli da ugađaju sebi. To je možda glavni razlog zašto se magija počela ogrtati velovima tajne dovodeći sebe do izopačenja, tj izopačenja onih koji su hodajući putevima magije izopačili sami sebe. To je tako bilo u drevnoj prošlosti, ali istorija modernog okultizma svedoči da je tako i danas. Zavist, ljubomora, ambicija, uobraženost, pohlepa, požuda, egoizam, halapljivost, ali i strah, učinili su da ne samo magija, već i sve što čovek stvori i čega se dotakne, postane takvo kakvo jeste. Možda sudim prestrogo, ali mislim da bismo danas i te kako trebalo biti zadovoljni kao vrsta jer nas priroda još uvek nije zbrisala sa lica Zemlje.

Došli smo do zaključka da sistem analogija i asocijacija, poredak ideja i koloplet odnosa između njih, predstavljaju osnovnu građu magijskog softvera, delatnog sistema i pogleda na svet, koji u znatnoj meri traje i danas. To trajanje takođe svedoči i o magijskoj osnovi kulture i civilizacije, te o magijskoj prirodi razuma i o racionalnoj prirodi magije. Razum je čista magijska tvorevina, magija po sebi, oruđe koji je funkcionalna matrica povezivanja i razlikovanja pojava i pojmova te prevođenja onih prvih u ove poslednje i obrnuto. Mag, operator, praktično ne može da dela ukoliko za neku pojavu nema izgrađen odgovarajući pandan, ako nema simbol, reč, misao. Elifas Levi, u „Transcendentalnoj magiji“ kaže da svaki znak odgovara ideji i posebnom obliku ideje, te svaki čin izražava htenje koje odgovara misli, i izražava analogije te misli i volje. Ravnoteža u idejama je razum, a u silama moć. Po njemu, razum i vera se uzajamno isključuju i ujedno povezuju analogijom. Analogija je jedini mogući posrednik između konačnosti i beskonačnosti. Ona je ključ svih tajni prirode i osnovni uzrok svih otkrovenja, tvrdi Levi. Načela razuma, od trenutka njihovog nastanka pa do naših dana suštinski nisu promenjeni. Zadatak magije kao metoda jeste sticanje moći da bi se ostvarila određena namera. Ciljevi pritom mogu biti različiti i kojekakvi i zavise od motiva te osobenosti magijskog operatora. Magijski operator, težeći da stekne ili kontroliše moć (u krajnjem slučaju samoga sebe, tačnije potencijale i instinkte sopstvenog bića), otkriva nam činjenicu kako je on savršeno svestan da istu nema, da je ne poseduje ili je ne kontroliše, upotpunosti ili u meri koja je njemu neophodna. On je primoran da sledi određenu disciplinu, izvršava određene postupke isključivo sa zadatkom sticanja moći ili prikupljanja energije. Njegova lista prioriteta je sasvim jasna i nedvosmislena. Njegovo ponašanje je tome podređeno. Takođe, mag mora uložiti određeni napor kako bi uopšte doveo sebe u stanje da sprovodi svoju volju. On mora da stekne jasan i nedvosmislen osećaj moći ne bi li ostvario svoju nameru. Uz pomoć magijske delatnosti, magijske discipline, mag teži da sebe dovede do konačnog htenja – čime on tvori svoju volju. U tom smislu Krolijeva maksima objavljena u Knjizi Zakona: „Čini kako ti Volja i neka ti to bude jedini Zakon”, kojom on najavljuje dolazak Novog Eona, jeste moderni jezički odraz te drevne činjenice.

---

[1] U knjigama Karlosa Kastanede pravo ljudsko obličje očitava se kada vidovnjak konačno prikupi dovoljno moći da svet opaža kao energiju, odnosno u obliku kakav zaista jeste. Energetsko obličje ljudi je jajasto, što vidovnjak opaža kao svetleće jaje. Na površini svetlećeg jajeta vidovnjaci su opazili mesto kroz koje svetleća vlakna, koja se nalaze svuda unaokolo, ulaze u energetsko jaje. To mesto nazvali su „skupnom tačkom“ jer ona prikuplja pažnju prikupljanjem tih vlakana. Mi opažamo jer je položaj naše skupne tačke prikovan na određeno mesto na površini svetlećeg jajeta koje predstavlja naše istinsko obličje. U snu se menja položaj skupne tačke, ona šeta u jednom određenom opsegu i to se u ljudskoj svesti očituje kao san. Što je san dublji to je položaj skupne tačke dalji od onog osobenog za budno stanje. Sva je magija, po Kastanedi, u voljnom pomeranju položaja skupne tačke, a što izaziva promenu percepcije čarobnjaka, pa čak i neverovatne stvari poput odlaska u drugu stvarnost prikupljanjem svetlećih niti te druge stvarnosti. Po Kastanedi, položaji skupne tačke velike većine ljudi je već hiljadama godina mahom istovetan. Dakle, ljudska pažnja je već odavno zakovana na jednom nivou. Razlog tome je prisustvo letača za koje je teško reći da su bića uopšte, već predstavljaju deo sistema sveta. Takođe, ljudsko obličje je pre dolaska „letača“ bilo okruglo. Ljudi su imali više energije, bili su moćniji, mogli su po volji pomerati položaj skupne tačke. Desilo se to da je ljudsko obličje postalo jajasto, da je položaj skupne tačke zakovan i da ljudi više nemaju tu moć te da su izgubili sposobnost da stvaraju sopstvene misli budući da pretežne misli koje koristimo u našem unutrašnjem dijalogu dolaze upravo od letača, čija je svrha boravka u našem domenu konzumacija naše svesti. I ne samo naše, već svesti u njenoj ukupnosti. Posledica toga je smrt budući da letači odnose svest preminulog u „orlov kljun“ kako bi ova konačno bila poništena. Orao u ovom smislu jeste asocijativna slika za silu / entitet koji stvara svest i pušta je u arenu sveta, da se ova napuni slikama iskustva, da bi je na kraju proždrala. Letači, kao i orao, jeste nešto van opsega našeg opažanja, budući da te pojave bivaju vidljive tek u trenucima smrti – i dvojniku. Sav užas koji nastanjuje naše umove, strah, osećanja i stanja svesti koje bismo mogli nazvati klipotičnim, imaju svoj izvor u tamnoj svesti letača. Ovo je jedna fantastična i fatalna slika sveta, toliko neverovatna da je praktično nemoguće da bude potpuno neistinita. Pred takvom perspektivom ideje poput zagrobnog života, reinkarnacije, karme, greha, razvoja, Božjeg plana, spasenja, pakla, raja itd, otpadaju poput ljuštura sa opsene zvane kultura. Čitav manevar čarobnjaka povodom toga nije da utekne letačima nego da vodi takav način života koji će ga učiniti nekako nezanimljivim za njih. Sloboda koju čarobnjak naposletku osvaja, kod Kastanede je nazvan „orlovim darom“. Ta sloboda je nepojmljiva jer nema nikakve veze sa nama poznatim svetom niti sa bilo kakvim oblikom tonala, već sa nagualom koji predstavlja neprevodiv koncept beskraja svih mogućnosti.

[2] Kenet Grant je u knjizi „Kultovi senke“, pišući o svojstvima senke, izvršio sledeću podelu: apsara je oblik senke vidljiv kao blještavi purpur koji stvara bludne slike i koju prate tzv vlažni snovi. Rambha je oblik senke opisan kao tkanje odjekujućih snova koji se pretapaju jedan u drugi. Urvaši ili kurvaši (kurveštije ili hurije) jesu hurije pohote, odnosno podsvesne seksualne želje. Menaka predstavlja seksualne sanjarije. To su sve vidovi Lilit.

Istorijske pretpostavke lurijanske kabale

Isak Lurija

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Moderni kabalisti, jevrejski i hrišćanski, bili su pod značajnim uticajem genijalnog Isaka Lurije (1534-1572) zvanog Ari (Lav), koji u neku ruku, ali bez takve namere, jeste jedan od očeva modernog okultizma. Lurijanska kabala je fokus sa mistične svetlosti Božjih emanacija pomerila na dušu i njene „iskre“, što veoma asocira na prvu premisu „Knjige zakona“ Alistera Krolija: „Svaki muškarac i svaka žena je zvezda.“ Isticanje mikrokosmičkog faktora, „luče mikrokozme“, iskre, duše, zvezde, nagoveštava suštinsku promenu u ezoterijskom mentalitetu, što nije bez posledica na egzoterijskom planu. Time su udareni idejni temelji razvoja moderne psihologije. Udaren je temelj revolucionarnim tokovima i rađanju individualizma novog doba, koje je na paradoksalan način isprepletan sa modernim oblicima kolektivizma, počevši od ideoloških pokreta, političkih partija, nacionalnih država. Taj ezoterijski manevar u epicentru istorije trasirao je glavne tokove formiranja i formatiranja budućnosti.

Geršom Šolem kaže da pojava Mesije za Isaka Luriju: „Nije ništa drugo do dovršenje kontinuiranog procesa obnavljanja, ili tikuna. Zato je prava priroda iskupljenja mistička, a njegovi povesni i nacionalni aspekti su tek pomoćni simptomi koji obrazuju vidljivi simbol njegovog ispunjenja. Iskupljenjem Izraela zaključuje se iskupljenje svega, jer ne znači li iskupljenje da su sve stvari stavljene na svoje pravo mesto, da je prvobitna mrlja uklonjena? „Svet tikuna“ je otud svet mesijanskog delanja. Dolazak mesije znači da je taj svet tikuna dobio svoj konačni oblik. U toj tački se stapaju mistički i mesijanski element Lurijinog učenja. Tikun, put što vodi kraju svega, takođe je put ka početku.“[1]

Jevrejstvo, barem onako kako je to definisala lurijanska kabala, koja predstavlja gotovo revolucionarnu pojavu u jevrejskoj mističkoj misli, ima zadatak da obnovi prvobitni sklad, odnosno da popravi štetu nastalu Adamovim grehom i padom. Suštinska posledica te štete je svojevrsno lomljenje Božjeg Imena, odnosno rušenje prvobitnog sklada. Po Luriji, tada je u Božjem Imenu – Jahve (jod-he-vau-he) nastao rascep otpadanjem dva poslednja slova. Navodno, lomljenjem Božjeg Imena počinje vreme mitskog i mističkog progonstva Šehine, Božje slave, navodno ženskog aspekta Boga. Svetlost Šehine uvučena je u klipotski demonski svet tvoreći smesu dvojne prirode: od božanske svetlosti i klipotske tame. Popravljanje kosmosa znači razdvajanje iskri svetlosti od tame, tj. razlaganje univerzuma kakav postoji. Budući univerzum biće svet čiste svetlosti – večan i nepropadljiv. Povratak Šehine njenom gospodaru i njihovo sjedinjenje, po Luriji jeste prava svrha postojanja Tore. Rad na tom povratku i vraćanju svetskog sklada je svakako mesijanska misija za čitav jedan narod. To bi bila svrha jevrejstva iz optike lurijanske kabale, onako kako je ja razumem. U tom smislu istorijska misija odabranog naroda mora ući u svoje finale, a zadatak njegovih adepata je da obezbede puteve za to ostvarenje.

Trenutak kada su istorijske sile pokrenule svoj tok ka današnjem razvoju, jeste godina 1492, po mnogo čemu bremenita potencijalima koji su se kasnije ispoljili. Kao prvo, to je godina Kolumbovog otkrića Amerike što predstavlja suštinski zaokret u poimanju sveta i ekspanziji Evropljana, utemeljivši ono što zovemo modernim dobom, novim vekom, kada su udareni temelji formiranja savremenog sveta. Sa druge strane ta godina je vezana za dve velike istorijske tragedije: američkih starosedelaca i španskih Jevreja. Šolem kaže da je kraj XV veka označavao kraj jedne faze kabalističke mistike, a da je iskustvo tragičnog španskog egzodusa, kao velike narodne traume, unelo novi vetar u razvoj kabale. Na osnovu tog iskustva, kroz njegovo promišljanje i pokušaj objašnjenja, rođena je nova kabala koju je uobličila safedska škola. Kabalisti do perioda afirmacije lurijanske kabale uglavnom su delovali povučeno, tipično mistički, kako Šolem kaže, ne naročito raspoloženi da šire svoje ideje izvan uskih kabalističkih krugova. Oni nisu imali interes da menjaju način narodnog jevrejskog života. Sve se to menja nastupanjem lurijanske kabale. Raniji kabalisti su bili orijentisani na involutivno delovanje, odnosno u pravcu početka, izbegavajući mesijanske ideje i porive. Umesto na kraj sveta, bili su više usredsređeni na njegov početak, odnosno na povratak tom početku. Dakle, težili su povratku. Put napred značio je put nazad, u stanje prvobitnog sklada. 

Lurijanska kabala označila je preokret u misli mističara ka revolucionarnom prodoru unapred, usvajajući formulu zaključne faze svetskog procesa, forsiranje iskupljenja umesto dotadašnjeg stvaranja. To je pospešilo razvoj ideja o kreiranju istorijskih kriza i katastrofa, jurišanja napred. Šta bi to bilo ako ne utemeljenje formule novog doba, ali na jevrejski način, u skladu sa istorijskom misijom jevrejstva? To je idejna pretpostavka revolucionarnog mesijanstva, misaono gorivo moderne istorije. Naravno, nije to iz nebuha palo, nego se svakako oslanjalo na već postojeće kabalističke, gnostičke i hrišćanske smernice. Time se jevrejski duh spremio za novo vreme, ne samo da bude pasivan posmatrač koji se trudi da razume, nego aktivan činilac, smeštajući se u samo središte istorije. Proživljena trauma, preživljena katastrofa može biti okidač revolucije. Iskupljenje je revolucija, revolucija je oslobođenje, ali je cena katastrofa. Tako da kada prizivamo slobodu, mi zapravo prizivamo katastrofu. Slobodarski duh je katastrofičan, apokaliptičan, sklon je milenarizmu. Katastrofa nagoveštava kraj sveta, a to je jedna od temeljnih pretpostavki judeo-hrišćanskih doktrina. Katastrofa i predstava o kraju sveta nalaze se u korenu mesijanstva. Ne podseća li nas sve to na motiv karte Kula?

Teoretski može biti povučena paralela između katastrofičnog scenarija i krolijevskog Eona Horusa, kao nosioca destrukcije. Takođe, iz perspektive apokaliptičkog scenarija, Eon Horusa je u svojim antinomijskim naznakama sličan opisu vladavine Antihrista u „Apokalipsi“. Tek bi u eonu boginje Maat (predstavlja ravnotežu, pravdu), koji proriče Krolijeva „Knjiga zakona“, a koji sledi nakon Eona Horusa, nastupilo doba slično onom koje se nagoveštava judeo-hrišćanskim doktrinama o postapokaliptičkom svetu, kada se povrati prvobitni sklad, kada bude stvoreno novo Nebo i nova Zemlja. Eon Maat podrazumeva ukidanje podele u ljudskom biću izazvanog stvaranjem zasebne seksualne prirode. Odnosno, kako to i Hrist najavljuje, u carstvu nebeskom neće biti ni muško, ni žensko, niti će biti ikakve suštinske razlike između njegovih stanovnika. To znači povratak čovečanstva u androgino stanje. Posledice izgona španskih Jevreja 1492. godine, naglašava Šolem, nisu bili ograničeni samo na njih, nego se ta trauma i svest o katastrofi širila po celoj jevrejskoj dijaspori tvoreći jedno novo raspoloženje. Taj proces je trajao čitavo jedno stoleće, proces čije su: „...nesagledive implikacije tek postepeno zahvatale sve dublje predele bitka. Taj proces je doprineo da apokaliptički i mesijanski elementi judaizma srastu s tradicionalnim aspektima kabale. Poslednja era postala je jednako važna kao i prva; umesto da se osvrću za osvitom povesti, bolje reći za metafizičkim događajima koji su mu prethodili, nova učenja su naglašavala završne faze kosmološkog procesa. Patos mesijanstva prožeo je novu kabalu i njene klasične izražajne forme na način potpuno stran Zoharu; između početka i kraja uspostavljena je veza.“[2]

Širenje takve duhovne atmosfere izazvalo je poplavu mesijanskih očekivanja, osećanja, zanosa. Kraj sveta je postao aktuelan. Kao i u slučaju izgona Adama i Eve iz rajskog vrta, tako i u jevrejskom slučaju propast počinje progonstvom, ali ovoga puta propast sveta počinje progonstvom Jevreja. Kao što su Adam i Noje odgovorni za sav živi svet na Zemlji, tako su i Jevreji, (posebno Mesija kojeg oni očekuju), odgovorni za celokupno čovečanstvo. Otud nije ni čudo što se upravo u jevrejskom narodu pojavio Isus Hrist sa univerzalnom misijom spasenja, ne samo Jevreja nego svekolikog čovečanstva do kraja vremen.[3] Istovremeno, izvan jevrejstva, ako izuzmemo katastrofu vizantijskog kulturnog kruga koji je potpao pod osmanlijsku vlast, rađalo se novo doba. Otvarale su se nove perspektive za nastupanje zapadnog čoveka, na užas i žalost ostatka čovečanstva. Napredak novog doba širilo je ropstvo i smrt, i tako neprekidno od 1492. do današnjih dana. Paralelno s tim procesom snage jevrejstva su gradile sopstveni put, tj. put iskupljenja i okupljanja za centralni i konačni događaj – dolazak Mesije. Taj put prolazio je kroz razna iskušenja, raskole, jeresi, emancipaciju, pogrome, migraciju, holokaust, cionizam te formiranje države Izrael kao krune milenijumske želje jevrejskog naroda da se u slobodi konačno sabere u obećanoj zemlji. Ta težnja je imala posebno ubrzanje upravo potaknuta katastrofom iz 1492. To je stvorilo poseban mistički mentalitet na koji su idejne tendencije spoljašnjeg sveta svakako uticale, ali i koje su često bile pod uticajem jevrejskih mesijanskih ideja.

---

[1] Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006, str. 249.

[2] Geršom Šolem, isto, str 225.

[3] Vulgarno tumačenje naglašavanja odgovornosti čoveka za sav ostali živi svet, podrazumeva i da je priroda na neki način vlasništvo čovekovo od Boga dato. U praksi se to svodi na vlasništvo samo nekih ljudi, onih moćnih, a ne svih. Doktrina ljudske odgovornosti uključuje izuzetnost čoveka, a u praksi izuzetnost opet samo nekih ljudi, sve do konkretnih izuzetnih i (samo)izuzetih pojedinaca. Shodno tome su i oni ljudi koji se u percepciji baštinika ovakvog gledišta, nalaze nekako stopljeni sa prirodom, kao deo prirode, poput životinja, takođe objekti odgovornosti, vlasti ili vlasništva onih koji sebe postavljaju iznad kao izuzetne ili izuzete. Takvo gledište je bilo karakteristično recimo za kolonijalizam koji je u pojedinim bilbijskim pasusima i te kako mogao naći potkrepljenja. Danas moć više ne čita i ne citira bibliju. Duvaju neki novi vetrovi.

Mediokratija

Nema veće patetike od onih TV emisija koje imaju fokus na mladima (inače reč koju najviše mrzim u medijskoj upotrebi), gde oni kao imaju stav bezmalo o svemu. Odakle mladima stav? Oni kao imaju šta da kažu. Gomila besmislica, opštih mesta, jer kakvo to iskustvo (čast izuzecima) mladi imaju pa je njihov pogled na svet relevantan? Ti dežmekasti mladi, vazda najglasniji, samouvereni, misle da sve znaju – mršupičku, tišina tamo! - ne znaju ama baš ništa i zato bi bilo bolje da ćute i smeškaju se, glume perspektivu ili barem prigodne seksualne objekte. Ipak, poražavajuće je kada se i dvadesetak godina kasnije drže istih fraza. A tek kada nekakvo političko-partijsko-aktivističko-revolucionarno društvance mladih sazove konferenciju za štampu povodom kakve kosmičke nepravde ili nečeg tako trivijalnog („jako važnog“) i krenu da verbalno hramlju svojim nerazvijenim intelektualnim organelama. Tako zamišljaju slanje „poruke“ u fantazmagoričnu somnabuliju zvanu „javnost“, kao da je ikoga briga, izuzev samog društvanceta, njihovih mama i tata. Čak i oni koji to lajkuju čine to reda radi. Pih, gnusni mediji i njihovi „mladi“! Ja, Černobog, Loki, Hromi Daba, Ahriman, Set, Behemot, ovim iskazujem svoj prezir prema njihovim asgardima i olimpima, pardesima i devahanskim lokama.

I tako idu dani, prolaze godine, a domaći TV dnevnici na svim televizijama, svakog dana, kao po dogovoru odaberu neku bolest kojom zastrašuju gledalište i panično pozivaju na prevenciju, obasipaju podacima o hiljadama obolelih, umrlih. Dakle, svakog dana „reklamiraju“ neku bolest.  Ta praksa nepogrešivo funkcioniše. Nisam primetio da recimo jedna televizija u svom dnevniku plaši narod karcinomom kože a druga dijabetesom. Ne, bolesti na informativnim emisijama svih TV stanica su savršeno koordinisane. Kako se to dešava? Kako urednik informativnog programa nepogrešivo zna da ubode koja je bolest tog dana aktuelna? Ko im to dojavljuje? Kakav to medicinski tarot otvaraju ili je možda reč o uticaju nekakvog novca budući da za sve te boljke neko reklamira „lekove“.

Mrzim one vesti za koje spikeri informativnih TV emisija značajno i dramatično kažu da o tome „bruje društvene mreže“. Kako to „bruje društvene mreže“? Iz čistog prezira demonstrativno odbijam da učestvujem u tom volšebnom brujanju koje je toliko uzbudilo spikere više nego same te vesti. Brujanje je vest. Eto na primer, baš mi je nekako išla na nerv ona „vest“ o nekakvoj mističnoj Teslinoj urni (za koju sumnjam da uopšte postoji), koja vibrira hare-krišna frekvenciju, nego su je izmislile televizije da bi brujale društvene mreže brrrr-brrr-brrr... Ima puno takvih gluposti koje se ne sipaju u pametni telefon.

Kreatori patetičnih TV programa i medijskih sadržaja žele da vi stvorite empatiju prema gubitnicima, žrtvama neprilika, nasilja, nepravdi ili prevara, prema bolesnima, nesposobnima ili podjarmljenima, sa onima koji pate ili koji se nalaze u kakvoj agoniji ili beznađu. Naposletku, oni žele da se vi poistovetite sa svima njima, da zaiskate pravdu, osvetu, nadoknadu za bol, tugu, čemer i jad. To se zove senzitivizacija. Svrha te senzitivizacije je u tome da vi pristanete platiti deo cene ispravljanja svetskih nepravdi, a u čijoj se pozadini krije interes da glavni uzročnici svega toga nekako izbegnu to plaćanje.