Frensis Jejts i rozenkrojcerski mit

Frances A. Yates

Frensis A. Jejts (Frances Amelia Yates, 1899-1981) bila je jedna od najuticajnijih britanskih istoričarki ideja XX veka i ključna figura u razumevanju renesansnog hermetizma, magije i ezoterije kao ozbiljnih intelektualnih faktora evropske istorije. Njeno delo je u velikoj meri preoblikovalo način na koji se tumače renesansa i rana moderna epoha, pomerajući fokus sa usko shvaćenog racionalizma ka složenom polju u kome su religija, magija, filozofija i nauka nerazmrsivo isprepletane. Rođena 28. novembra 1899. u Portsmautu, Jejts je obrazovanje stekla na University College London, gde je studirala francusku književnost. Veći deo profesionalne karijere provela je na Warburg Institutu u Londonu, instituciji posvećenoj proučavanju kulturne i intelektualne istorije kroz kontinuitet antičkih simbola i ideja. Upravo je Warburgova metodologija, interdisciplinarna, ikonološka i istorijski dubinska, snažno oblikovala njen istraživački pristup.

Jejts se u ranim radovima bavila elizabetanskom književnošću i francuskom renesansom, ali je postepeno razvila interesovanje za hermetičku tradiciju, naročito za način na koji su magijska i ezoterijska učenja uticala na razvoj moderne nauke. Njena najpoznatija i najuticajnija knjiga, Giordano Bruno and the Hermetic Tradition (1964), iznela je tezu da je hermetizam imao daleko značajniju ulogu u formiranju moderne evropske misli nego što se ranije pretpostavljalo. Ova teza, kasnije poznata kao „Jejtsina teza“, izazvala je intenzivne debate. Iako su pojedini istoričari kritikovali preterano naglašavanje hermetičkog uticaja, niko nije osporio činjenicu da je Jejts otvorila potpuno novo istraživačko polje. Njeno delo je legitimisalo proučavanje magije, astrologije i ezoterije kao integralnih elemenata intelektualne istorije, a ne kao marginalnih ili iracionalnih pojava. 

U knjizi The Rosicrucian Enlightenment (1972), Jejts je dodatno produbila ovaj pristup, pokazujući kako su rozenkrojcerski mit i hermetička očekivanja reforme sveta delovali kao most između renesanse i prosvetiteljstva. Time je osporila pojednostavljenu sliku prosvetiteljstva kao čistog raskida sa „mračnom prošlošću“. Do kraja života, ona je ostala vezana za Warburg Institut, gde je radila kao istraživač i predavač. Danas se Frensis Jejts smatra osnivačem moderne akademske istorije zapadne ezoterije, a njen uticaj vidljiv je u radovima autora poput Antoana Fevra (Antoine Faivre), Voutera Hanegrafa (Wouter J. Hanegraaff) i čitave savremene škole ezoterijskih studija. Frensis A. Jejts nije bila ezoteričar, niti apologeta magije, već istoričarka kulturnih matrica. Njena veličina leži u tome što je pokazala da se evropska modernost ne može razumeti bez svojih zabranjenih i potisnutih slojeva. 

„Jejtsina teza“ razvijena u knjigama Giordano Bruno and the Hermetic Tradition i The Rosicrucian Enlightenment, tvrdi da je hermetizam, magija i ezoterijska simbolika imala znatno veću ulogu u nastanku moderne evropske misli nego što je to priznato u klasičnoj istoriografiji, te da je prosvetiteljstvo delimično izniklo iz transformisanih, a ne napuštenih, ezoterijskih matrica. Prvi talas kritika ove teze, naročito tokom 1970-ih i 1980-ih, dolazi iz redova istoričara nauke. Autori poput Briana Vickersa i Charlesa Schmitta tvrdili su da Jejts precenjuje hermetički uticaj, posebno na razvoj moderne nauke. Po njima, Jejts često povezuje korelaciju sa kauzalnošću. To što su rani moderni mislioci bili upoznati sa hermetizmom ne znači nužno da je hermetizam bio ključni pokretač njihovih naučnih otkrića. U slučaju Bruna, kritičari su ukazivali da njegova kosmologija nije direktno dovela do Galilejeve ili Keplerove metodologije. Povodom ovih kritika mora se istaći da Jejts nikada nije tvrdila da je hermetizam „uzrokovao“ modernu nauku u tehničkom smislu, već da je stvorio mentalni horizont u kome je nova nauka postala zamisliva. Mnogi kritičari su zapravo čitali njene radove previše pozitivistički.

Drgu nivo kritika odnosi se na otkriće da su hermetički tekstovi (Corpus Hermeticum) kasnoantičkog, a ne staroegipatskog porekla, što je Isaac Casaubon dokazao još 1614. godine, ali što Jejts ponekad tretira kao manje važno za renesansni kontekst. Kritičari su tvrdili da, pošto hermetički tekstovi nisu bili drevni kako se verovalo, njihov filozofski autoritet treba retroaktivno umanjiti. Ali, mora se priznati da su ovo cepidlačke kritike, da se tako izrazim, jer se Jejts bavi istorijom recepcije hermetičkih tekstova, a ne istinitošću njihovih izvora. Za renesansne mislioce, hermetički tekstovi jesu bili drevni, i to verovanje je imalo realne posledice. 

Od 1990-ih nadalje dolazi do trećeg talasa kritika, čije su ključne figure pomenuti Fevr i Hanegraf. Fevr uvodi precizniju tipologiju zapadne ezoterije (korespondencije, živa priroda, imaginacija, transmutacija), čime se Jejtsin široki pojam „hermetizma“ analitički razlaže. Time se izbegava njena sklonost ka velikim sintezama, ali se zadržava osnovna intuicija da je ezoterija strukturalni element zapadne kulture, a ne devijacija. Hanegraf ide korak dalje, kritikujući Jejts zbog implicitne naracije „skrivene istine“ koja se probija ka svetlosti prosvetiteljstva. On insistira da ezoterija ne treba da se posmatra kao preteča moderne racionalnosti, već kao paralelni diskurs, često u napetom odnosu sa njom. Ipak, ni Fevr ni Hanegraf ne bi mogli da razviju svoje teorije bez Frensis Jejts. 

The Rosicrucian Enlightenment (prikaz knjige)

Ova knjiga predstavlja jedno od ključnih dela za razumevanje skrivenih ezoterijskih tokova koji su oblikovali ranu modernu Evropu, naročito period prelaza iz renesanse u prosvetiteljstvo. Suprotno dominantnom narativu koji prosvetiteljstvo vidi kao trijumf racionalizma nad „okultnim srednjim vekom“, Jejts pokazuje da je evropska modernost nastajala u dinamičnom preplitanju hermetizma, alhemije, apokaliptičnih očekivanja i političkih projekata obnove sveta. U središtu knjige nalazi se rozenkrojcerski mit, vezan za manifeste objavljene početkom XVII veka (Fama Fraternitatis, Confessio Fraternitatis, Chymische Hochzeit). Jejts ih ne tretira kao puku fantaziju ili sektaški pamflet, već kao simbolički izraz jednog šireg intelektualnog i političkog pokreta, usmerenog ka reformi znanja, religije i društva. 

Autorka pokazuje da su rozenkrojcerski spisi duboko povezani sa hermetičkom tradicijom renesanse, posebno sa učenjima Marsilija Fičina, Pika dela Mirandole i Đordana Bruna, ali i sa protestantskim milenarizmom. U tom kontekstu, rozenkrojcerski ideal „opšte reformacije sveta“ nije utopijska apstrakcija, već programska vizija novog poretka, u kome su nauka, religija i politika ujedinjene. Jejts je povezala rozenkrojcerski fenomen sa istorijskim ličnostima i događajima, naročito sa krugom oko Fridriha Falčkog i Elizabete Stuart, kao i sa političkim nadama vezanim za protestantsku Evropu pred Tridesetogodišnji rat. Na taj način, rozenkrojcerstvo prestaje da bude marginalna ezoterijska epizoda i postaje integralni deo evropske intelektualne istorije. 

Knjiga kulminira tezom da je ono što nazivamo „prosvetiteljstvom“ u velikoj meri izniklo iz transformisanog hermetizma, kada su magija i apokaliptika potisnute, njihove strukture su preživele u obliku naučnih akademija, ideje progresa i univerzalnog znanja. Rozenkrojcersko prosvetiteljstvo je, prema Jejtsovoj, most između magijske renesanse i racionalne modernosti. Na početku ove knjige Jejts uvodi čitaoca u istorijski i intelektualni kontekst objavljivanja rozenkrojcerskih manifesta početkom XVII veka u Nemačkoj. Ona analizira Famu i Confessio Fraternitatis kao tekstove koji su istovremeno mistični, simbolički i politički provokativni. Njihova poruka o tajnom bratstvu koje poseduje drevno znanje i radi na obnovi sveta izazvala je snažan odjek širom Evrope. Autorka naglašava da ovi spisi nisu pozivali na osnivanje realnog reda u institucionalnom smislu, već su funkcionisali kao mit u pokretu, odnosno kao katalizator za intelektualnu imaginaciju. Rozenkrojcerstvo se pojavljuje kao obećanje skrivene harmonije između nauke, religije i prirode, u vremenu dubokih konfesionalnih i političkih podela. Jejts pokazuje da je reakcija na manifeste bila dvoslojna, sa jedne strane oduševljenje i nada, a sa druge strah i optužbe za jeres i magiju. Upravo ta ambivalentnost svedoči o dubokoj krizi evropske svesti uoči velikih ratova i preokreta.

U knjizi Jejts razmatra nemački kontekst u kome se rozenkrojcerska ideja pojavila. Ona ukazuje na snažan uticaj luteranskog misticizma, paracelzijanske medicine i apokaliptičnih očekivanja koja su bila široko rasprostranjena u nemačkim zemljama krajem XVI veka. Rozenkrojcerski ideal „reformacije sveta“ ovde se pokazuje kao produžetak nezavršenog projekta Reformacije. Jejts insistira da rozenkrojcerstvo nije bilo anti-hrišćansko, već alternativno hrišćanstvo, koje je težilo unutrašnjem prosvetljenju i obnovi znanja. Posebno mesto u tome zauzima Paracelzus, čije shvatanje prirode kao božanske knjige snažno utiče na rozenkrojcersku simboliku. Nauka, medicina i religija još uvek nisu razdvojene, već one čine jedinstveni horizont smisla. 

Posebnu pažnju Jejts posvećuje je Johanu Valentinu Andreu (Johannes Valentinus Andreae), ličnosti koja se često dovodi u vezu sa autorstvom rozenkrojcerskih tekstova. Jejts pažljivo balansira između istorijskih dokaza i interpretativnih mogućnosti, pokazujući Johana Valentina kao moralnog reformatora i hrišćanskog humanistu, a ne okultistu u nekakvom vulgarnom smislu. Njegova vizija društva zasnovanog na znanju, pobožnosti i zajedništvu bliska je rozenkrojcerskom idealu, ali je lišena senzacionalizma. Time Jejts sugeriše da je rozenkrojcerski mit možda bio pedagoški instrument, namenjen buđenju evropske savesti, a ne stvaranju tajnog reda.

Jejts dalje u ovoj knjizi izlaže tezu o hermetičkoj tradiciji renesanse kao intelektualnoj pozadini rozenkrojcerskog fenomena. Ona podseća da su otkriće i prevod Corpus Hermeticuma u XV veku, zahvaljujući Marsiliju Fičinu, stvorili viziju sveta u kojoj je čovek aktivni saradnik božanskog stvaranja. Ta vizija sveta, zasnovana na analogiji, korespondencijama i moći imaginacije, duboko je oblikovala renesansnu misao. Jejts pokazuje da rozenkrojcerski ideal univerzalne reforme sveta ne može biti shvaćen bez ove hermetičke pozadine. Hermetizam je omogućio spoj religioznog zanosa i intelektualnog optimizma. U tom smislu znanje nije samo kontemplacija, već sredstvo preobražaja sveta. Rozenkrojcerski mit nasleđuje upravo to uverenje da obnovljeno znanje vodi obnovljenom društvu. Jejts ovde raskida sa pojednostavljenom slikom prosvetiteljstva kao anti-magijskog projekta. Umesto toga, ona pokazuje da je hermetizam bio kreativna matrica iz koje su se kasnije izdvojili racionalniji oblici mišljenja.

The Rosicrucian Enlightenment se takođe bavi i Đordanom Brunom, koga Jejts vidi kao heroja hermetičke reforme sveta. Bruno nije bio samo filozof ili kosmolog, već misionar jedne nove vizije univerzuma kao beskonačnog, živog i prožetog božanskom inteligencijom. Jejts povezuje Brunovu kosmologiju sa rozenkrojcerskim idealima, ističući zajedničku veru u obnovu sveta kroz znanje. Bruno je u toj perspektivi simbol prelaza, jer on još uvek pripada magijsko-hermetičkoj renesansi, ali već nagoveštava moderno shvatanje kosmosa kao dinamičkog i otvorenog sistema. Njegova tragična sudbina dodatno osvetljava sudar između stare vizije sveta i nastupajuće kontrareformacijske represije. Bruno se pojavljuje kao figura mučenika hermetičkog prosvetiteljstva, čije ideje nisu nestale sa njegovom smrću, već su nastavile da deluju u skrivenim tokovima evropske misli.

U knjizi, Jejts analizira ulogu Fridriha V Falčkog i Elizabete Stjuart kao simboličnih nosilaca rozenkrojcerske nade. Njihov brak i politički položaj u protestantskoj Evropi doživljeni su kao mogući početak nove ere religijske i intelektualne obnove. Rozenkrojcerski mit se ovde premešta iz simboličkog u istorijski prostor. Nada u „novu reformaciju“ postaje vezana za konkretan politički projekat. Jejts pokazuje koliko je ta projekcija bila snažna, ali i koliko krhka. Tridesetogodišnji rat ubrzo razbija ove nade, pretvarajući mesijanska očekivanja u katastrofu. Ovde jasno dolazi do izražaja da rozenkrojcerstvo nije bilo bekstvo iz stvarnosti, već pokušaj da se istorija oblikuje prema simboličkom modelu. Tridesetogodišnji rat razara ne samo političke nade protestantske Evrope, već i optimističku hermetičku viziju sveta. Jejts ovde naglašava duboku traumu evropske svesti. Vera u harmoničnu reformu sveta ustupa mesto razočaranju, skepticizmu i strahu. Ipak, ona ističe da ovo nije kraj, već transformacija. Rozenkrojcerski san ne nestaje, već menja oblik. Apokaliptična očekivanja bivaju potisnuta, ali ideja univerzalnog znanja i reforme opstaje u drugačijem ruhu.

U završnim poglavljima ove knjige Jejts iznosi svoju najpoznatiju i najprovokativniju tezu da prosvetiteljstvo nije nastalo u potpunom raskidu sa hermetizmom, već kroz njegovo preoblikovanje. Ovo uistinu kao da daje za pravo onima koji tvrde kako savremena nauka potiče iz okultnog. Ipak, imajmo na umu da kada magija i apokaliptika postaju neprihvatljive, jer se duh vremena promenio, njihovo mesto zauzimaju naučne akademije, ideja progresa i univerzalnog obrazovanja. U tom smislu, rozenkrojcerski ideal tajnog bratstva koje radi na unapređenju čovečanstva preobražava se u institucionalizovanu nauku. Ono što je nekada bilo mistično postaje racionalno, ali struktura nade ostaje ista. Jejts ovde pokazuje da evropska modernost nije „čišćenje“ od ezoterije, već njen disciplinovani naslednik, i to je ono što je mnogima smetalo kako u vreme kada je ova knjiga objavljena, tako i danas.

The Rosicrucian Enlightenment je knjiga koja razbija linearne i pojednostavljene narative o nastanku moderne Evrope. Jejts pokazuje da su magija, religija, politika i nauka dugo činile jedinstveno polje značenja, i da se njihovo razdvajanje dogodilo tek postepeno, kroz krize i poraze. Rozenkrojcerstvo, u njenoj interpretaciji, nije eksces istorije, već neophodna prelazna faza između magijske renesanse i racionalnog prosvetiteljstva. Upravo u toj „nečistoj“ zoni, gde se nada sudara sa katastrofom, rađa se moderna evropska svest.

Izabrana bibliografija Frencis A. Jejts

-John Florio: The Life of an Italian in Shakespeare’s England (1934)

Rano delo fokusirano na kulturnu razmenu između Italije i Engleske u renesansi.

-A Study of Love’s Labour’s Lost (1936)

Analiza elizabetanske književnosti sa snažnim istorijskim kontekstom.

-French Academies of the Sixteenth Century (1947) 

Studija o akademijama kao institucijama znanja i njihovoj simbolici.

-Giordano Bruno and the Hermetic Tradition (1964)

Kapitalno delo koje uspostavlja hermetizam kao ključni faktor u razvoju moderne misli.

-The Art of Memory (1966)

Jedna od najuticajnijih knjiga o mnemotehnikama, simboličkoj imaginaciji i njihovoj ulozi u filozofiji i magiji.

-The Rosicrucian Enlightenment (1972)

Istorijska analiza rozenkrojcerstva kao mosta između renesansne magije i prosvetiteljstva.

-Astraea: The Imperial Theme in the Sixteenth Century (1975)

Istraživanje političke simbolike i mesijanskih motiva u renesansnoj Evropi.

-Ideas and Ideals in the North European Renaissance (1978) 

Sinteza ideja koje su oblikovale severnoevropsku renesansu.

-Collected Essays, Vol. I–III (1981–1984) 

Zbirke eseja koje obuhvataju hermetizam, mnemotehniku, ikonologiju i istoriju ideja.

Reformacija i imaginacija

Iako izmenjen kasnijim intervencijama okultista i pomodara, tarot i dalje čuva svoju tajnu, pazi svog alhemičara. Očigledno je da talibanizam revolucija i prosvetiteljstva nije naprasno osvanuo u Evropi XVIII veka, nego ima svoje začetke u dekadenciji Srednjeg veka i plimi reformacije, jer:

„Moderna zapadna civilizacija u svojoj je sveukupnosti proizvod reformacije – reformacije koja je, lišena religijskog sadržaja, ipak zadržala svoje konvencije i rituale. Na teorijskom planu, posvemašnja cenzura imaginarnog rezultirala je dolaskom moderne egzaktne nauke i tehnologije. Na praktičnom planu, rezultirala je uspostavom modernih institucija. Na psihološkom planu, rezultirala je svim našim hroničnim neurozama čiji je uzrok posve unilateralna orijentacija kulture reformacije te njeno načelno odbacivanje imaginarnog.“ Ioan Petru Culianu, Eros i magija u renesansi, Fabula Nova, Zagreb, 2007, str 378-379.

Na osnovu Kulijanovog navoda, između ostalog, možemo zaključiti kako je pretežna civilizacija današnjice, a to je moderna zapadna, zapravo sekularizovani oblik reformacijskog pokreta, njegovih vrednosti i mentaliteta. Reformacija je njena majka, a ne humanizam i renesansa, čije je osnovne pretpostavke ta ista reformacija opovrgla zajedničkim snagama sa tada protivničkom kontrareformacijom, odnosno snagama papskog Rima. Katolici i protestanti su se nenadano našli u prirodnom savezu protiv poslednjih svetlucanja drevnih vremena oličenih u likovima i delima poput Marsilija Fičina, Pika dela Mirandole, Đordana Bruna itd. Kulijano navodi da je reformacijska revolucija duha i običaja dovela do uništenja renesansnih ideala. Renesansni pogled na svet poimao je čitav univerzum kao duhovni organizam gde se dešava stalno kretanje fantazmičkih poruka. Renesansa je baštinila magijski i erotski pogled na svet budući da, kako Kulijano tvrdi, sam Eros pripada magijskom. Reformacija je, kako kaže Kulijanu, učinila nešto drugo:

„Kada su religijske vrednosti reformacije izgubile svu svoju delotvornost, njena teorijska i praktična opozicija duhu renesanse dobila je kulturološku i naučnu interpretaciju. No, to je pouka koju je čovečanstvo otada uzimalo za gotovo: imaginarno i stvarno dve su odvojene i različite sfere, magija je oblik apsorpcije u fantaziji kao beg od stvarnosti...“ Kulijanu, isto, str 378.

Upravo je sudbina Đordana Bruna pokazatelj trijumfa reformacijskog racionalističkog mentaliteta o čemu Kulijanu piše sledeće:

„Daleko od čoveka budućnosti nešvaćenog u svoje doba, Bruno je bio neshvaćen upravo jer je u svojoj biti pripadao tankoćutnoj prošlosti, previše složenoj za nov, racionalistički duh. Bruno je bio sledbenik onih koji su baštinili najnedostupniju tajnu fantazmičke ere: mnemotehniku i magiju.“ Kulijanu, isto, str 378.

Đordano Bruno je modernom mentalitetu podoban uglavnom zato što ga je mračnjaštvo njegovog vremena spalilo na lomači i zato što je branio Kopernika, povezavši heliocentrizam sa idejom beskraja svemira. Veći deo njegovog dela danas je nerazumljiv i neuklopljiv u mentalne šeme i standarde aktuelnog vladajućeg mišljenja. Magijski pogled na svet danas je neprihvatljiv, a zajedničkim snagama protestantizma i katoličanstva sveden na racionalnost, dok je interesovanje za ezoterijsko poprimilo groteskne oblike u vreme tzv okultnog preporoda sve do današnjeg njuejdža. Zapravo, magijski pogled na svet, već i u Brunovo vreme, pa i pre njega, mnogim duhovima orijentisanim ka nadirućim perspektivama sekularizma i ateizma, nije bio prihvatljiv i smatran je sujevernom zaostavštinom Srednjeg veka. Recimo, mnogi humanisti, a naročito Erazmo Roterdamski, imali su takav stav. Da bismo to shvatili moramo uzeti u obzir opšte stanje duha tog vremena. Đerđ Endre Senji je ukazao da je renesansna magija ranog XVI veka bila neprihvatljiva hrišćanskim humanistima filolozima sa protestantskog severa, poput pomenutog Erazma, budući da su protagonisti te magije baštinili specifičan, sinkretički i učeni svetonazor lišen dogmatizma. Kao takvi, oni su bili poput slobodnih radikala, lišenih utemeljenja u aktuelnom političko-ideološkom trenutku. O tome Senji kaže sledeće:

„No, dok su reformatori, poput Lutera, Kalvina ili radikalnih antitrinitarijanaca bili čvrsto vezani za svoje zajednice i uvek su nastupali kao njihovi predstavnici naspram drugih jasno definisanih grupa, humanisti mističke orijentacije iščekivali su okončanje svih doktrinarnih podela i težili univerzalnoj, sinkretičkoj religiji. U njihovim aktivnostima možemo naći zametke tajnih društava poput rozenkrojcera, ali nikada ne nailazimo na masovne pokrete ili čvrsto organizovane grupe kao što je to slučaj s jasno definisanim pokretima reformacije. Valja primetiti i da su pojedinci posvećeni heterodoksnom misticizmu uvek smetali onima na vlasti. Stoga nisu mogli naći mir ni u svojim zajednicama niti među svojim suparnicima.“ Đerđ Endre Senji, Džon Di i doktrina egzaltacije, Fedon, Beograd, 2020, str 318.

Odgovarajući na postavljeno pitanje zbog čega su ti genijalni renesansni mistici pobuđivali toliko neprijateljstva, Senji objašnjava da je razlog tome individualizam koji je zračio iz magijsko-ezoterijskog misaonog sklopa, a naročito njegov univerzalizam. Taj univerzalizam, po Senjiju, narušavao je interese raznih grupa i zajednica. Takođe, tajnovitost i jezik uvijen u tamne alegorije i misterije budili su strah od zavera.

Objašnjavajući zašto na primer jedan genijalni Isak Njutn nikada nije objavio svoja alhemijska dela iako je većinu vremena utrošio na njih, Kulijano ističe da je psihološka, pa i fizička represija koju je nametnula crkvena reforma, bila istog opsega poput terora francuske i sovjetske revolucije. Reformacija je prastaru mnemotehniku, odnosno umeće pamćenja, koje je u osnovi magijskog pogleda na svet, povezivala sa katoličanstvom, budući da je mnemotehnika u mnogim slučajevima bila zasnovana na stvaranju određenih imaginacijskih slika koje su mahom sledile zodijak. Zato su oni usvojili siromašniji koncept umeća pamćenja bez slika, s obzirom da su na imaginacijske slike gledali kao na fantazmičke idole, odnosno kao na oblik idolopoklonstva, a što je u njihovom suvoparnom tumačenju biblije zabranjeno. Sve što je stvoreno u mašti, sve što je zamišljeno predstavlja idol, sasvim suprotno Aristotelovom stavu da shvatiti znači posmatrati fantazme. Tom stavu se, zanimljivo, iz oportunih razloga priklonio i Rim, čime je suštinska pobeda u građenju novog sveta, ovog u kome danas živimo, pripala protestantizmu, odnosno Luteru i Kalvinu te svim njihovim kasnijim ideološkim izdancima. Reformacija nije donela oslobođenje i uskrsnuće drevne nauke hranjene novim entuzijazmom vanrednog pokoljenja genija, nego novi oblik zatomljenja i gubljenja u specijalnostima. Tako smo došli do jednodimenzionalne racionalnosti.

Magiju su isprva povezivali sa đavolom, a danas sa ludilom ili iracionalnošću. Ona je izgnana na marginu, ali je opet uspela da dođe u samo središte civilizacijskog kompleksa, ušavši u film, umetnost, pomodarstvo. Svedoci smo velike gladi za okultnim i fantazmičkim. Toj gladi i tarot duguje svoju popularnost, iako pretežni duh današnjice na tarotske arkane gleda kao na likovni izraz jednog praznoverja. Šta je tarot nego kondenzovane šifre u obliku slika, mnemotehnička pomagala, čija je svrha pamćenje sila i odnosa u univerzumu. One su simbolički elementi mapiranja mikrokosmosa i makrokosmosa te veze između njih. Poznavanje tih karata je osnov za veliku i složenu nadgradnju asocijativnih veza i saobraznosti kojim se očitava mehanizam prirode a koji povezuje sve sa svim. Tarot je jedan zaokruženi fantazmički mehanizam, skup slika koje pokrivaju univerzum. Isto tako možemo reći i za zodijačke slike, predstave pojedinačnih stepenova zodijačkog kruga, slike planetarnih bogova, astroloških dekana, zatim magijske slike kabalističkih sefira itd. Fantazmičke slike se odražavaju na ogledalu duha, našem unutrašnjem vidu, mentalnom ekranu, nazovimo to kako god. Bez tih slika mi nismo kadri da razumemo. Refleksija je u samoj biti razumevanja. 

To je svakako u skladu sa Aristotelovim načelima, ali takođe i sa kabalističkom idejom sefire Binah, što znači razumevanje, a koja je u vezi sa prirodom Saturna. Po kabalističkom shvatanju, Binah je „veliko majčinsko more“, odnosno veliko ogledalo na čijoj površini posmatramo odraze stvari. Tako naša duša, koja je gluva i slepa za spoljni svet, posredstvom ogledala duha koje stoji u vezi sa fizičkim čulima, posmatra taj isti spoljni svet, ali ne neposredno nego preko fantazmi. Duh stvara fantazme, odnosno „tumači“ neposredne svetlosne i druge utiske iz spoljnog sveta, pretvarajući ih u slike koje onda duša unutrašnjim vidom razume posmatrajući ih na ogledalu duha. Fantazmičke slike su jezik duše. Otud imaginacija vlada razumom zato što duša vlada duhom, a preko duha vlada i telom, čineći ga živim. Telo prenosi preko čula upijenu svetlost duhu a ovaj tu svetlost uobličava u fantazmičku sliku, što čini osnov percepcije. Zato je načelo vladavine Razuma u neku ruku apsurdno stajalište te predstavlja izraz istorijske pobede reformacijskog Razuma nad antičkom i renesansnom Imaginacijom. Umesto da teži načelu vladavine Imaginacije, svet je zakoračio u apstraktnu vladavinu Razuma, a što je imalo posledicu zamene fantazmičkih slika čisto racionalnim pojmovima. Tumačenja su zauzela mesto slikovnih viđenja, relativizacija je smenila jasnoću. Apstraktna načela lako se gube iz vida budući da nemaju oblik pomoću kojeg bi bila lakše urezana u duh. Slike, jednom kada se dobro urežu, tu ostaju zauvek. Otud onaj utisak da je moderni svet bez duše, ali to je cena uznapredovalog civilizacijskog procesa. 

Ipak, magija je preživela, doživljavajući svoja ovaploćenja u današnjem svetu zaodenuta u mnoge svetovne aktivnosti i načela. Ne govorim ovde o nekakvoj magijskoj obnovi i pratećem pomodarstvu koje je u naše vreme doživelo pravi bum, već o namernom i ciljnom delovanju na pojedince i mase za koje se može reći da je magijsko. Načela političke, ideološke i ekonomske propagande, uticaj na svest putem medija i internet sadržaja, sve su to oblici neposrednog delovanja zasnovanog na magijskim načelima. Magija je, kaže Kulijanu, usmerena na imaginaciju u kojoj nastoji ostaviti trajne utiske. Izložena beskrajnom toku slika i pratećih zvukova, današnja pokoljenja u velikoj meri su oblikovana na jedan sistematski i rekao bih, podmukao način. Manipulacijom Erosom, jednom invanzivnom fantazmičkom erotizacijom, ljudska svest se menja u pravcu koji žele oni koji tu manipulaciju sprovode. Mada, teško je reći jesu li i sami manipulatori žrtve svoje manipulacije, ili ako jesu, još je teže reći znaju li oni kakve će krajnje posledice iz toga proizaći? Mislim da, čak i ako znaju ili slute, jednostavno ih nije briga. Njih pre svega zanima trenutna korist i održavanje već utabanih obrazaca radi obezbeđivanja trenutne i kratkoročne buduće koristi i preimućstva, što liči na šutiranje konzerve niz put. Iz njih govori i dela njihova moć. Cilj moći je vlast, a da bi moć u tome uspela potrebno je da pretvori ljude u gomilu, jer kako kaže pionir socijalne psihologije Gustav le Bon, od trenutka kada pojedinci postanu gomila, neznalica i znalac postaju jednako nesposobni da posmatraju. Između ostalog, magija je i u vreme Đordana Bruna, kao i danas, kao i za vreme drevnog Egipta, bila i ostala sredstvo manipulacije:

„Sredstvo upravljanja pojedincima i masama na temelju dubokog poznavanja ličnih i kolektivnih erotskih impulsa. U njoj prepoznajemo prethodnicu psihoanalize, posebno primenjene psihosociologije i psihologije masa. Sociologija je odavno ustanovila činjenicu pomaka zanimanja prema nauci i tehnologiji u puritanskoj Engleskoj, koje je povezalo naučne vokacije sa religijskim puritanstvom. Tako se sfera puritanstva koja je, prema Maksu Veberu, dovela do oblikovanja kapitalističkog duha proširila te je uključila i stvaranje novih sfera društvenog interesa koje su sposobne objasniti uspon moderne nauke i tehnologije. Evropsku naučnu revoluciju koja je dovela do uništenja renesansnih nauka prouzrokovali su religijski činioci koji nemaju ničeg zajedničkog sa samim naukama.“ Kulijanu, isto, str 18.

Izvori doktrina malih arkana

Tragajući za izvorima tarota primetio sam da mnogi autori poreklo malih arkana vezuju za tzv Mamelučki špil koji je došao u Evropu u XIV veku. Ronald Deker i Majkl Dumet su u knjizi A History of the Occult Tarot izneli stav da poreklo simbola malih arkana možemo pronaći u heraldici egipatskog Mamelučkog sultanata. Međutim, autor Pol Huson je otišao korak dalje sugerišući sufijsko i persijsko poreklo osnovnih simbola i strukture karata, koje, između ostalog, preslikavaju klasni poredak u drevnom Iranu. Pa ipak, kako se ne bi rasplinjavali u tumaranju po drevnoj prošlosti Bliskog i Srednjeg istoka, za svrhu ove knjige iskoristio bih Husonovu natuknicu lociranu u nama bliži prostor-vremenski okvir. On je u knjizi Mystical Origins of the Tarot pomenuo kapelu Svetog Đakoma u firentinskoj crkvi San Miniato al Monte, čiji je svod dekorisao firentinski umetnik XV veka Luka dela Robija. Na svodu su prikazane četiri kardinalne vrline u liku četiri anđela, od kojih svaki nosi po jedan predmet koji predstavlja njenu prirodu. Tako Razboritost nosi ogledalo i drži zmiju u ruci; Umerenost nosi pehar; Snaga ima štap, Pravda nosi mač. Hijerarhijski redosled kardinalnih vrlina koje je razmatrao Platon je upravo takav. Glavna vrlina je Razboritost bez koje je nemoguće razvijati druge vrline, pa sve do Pravde. Ova predstava je svakako indikativna za naše ciljeve te u njoj nedvosmisleno možemo prepoznati ono što nas zanima: 

Razboritost = Pustinjak = diskovi / dinari ili uglačani pladnjevi; 

Umerenost = Umerenost = pehari; Snaga (Hrabrost) = Snaga = štapovi; 

Pravda = Pravda = mačevi. 

Sada već možemo naslutiti da diskovi pričaju priču uspona i padova Razboritosti, pehari Umerenosti i tim redom, a ta priča je najočiglednija u Sola Buska tarotu koja ne sledi istočnjački impersonalni i geometrijski obrazac nalik na domine ili geomantijske figure.

Luka dela Robija: kardinalne vrline

U kabalističkoj teoriji tarota, koju slede moderne okultne škole, diskovi se nalaze na dnu četvorne hijerarhije jer predstavljaju materijalni svet asijaha, odnosno ambijent pomešanih i zgusnutih elemenata te je njihova ravan delovanja označena hebrejskim slovom he kao poslednjim slovom imena Tetragramatona (jod-he-vau-he). Mačevi su sledeći u toj hijerarhiji jer predstavljaju svet jeciraha, element vazduha te su označeni slovom vau. Iznad njih su pehari: ponovljeno slovo he, element vode, svet brijaha. Na vrhu su štapovi: slovo jod, vatra, acilut. Kako god se ravnali ne možemo poreći petoslojnu strukturu tarota koju čine četiri hijerarhije po 14 malih arkana koje predstavljaju po jednu kardinalnu vrlinu (ili kabalističku dimenziju), dok je peta hijerarhija sačinjena od velikih arkana. U kabalističkom smislu je jednostavno tumačiti značenje svake male karte. 

Na primer, Sedmica pehara je sefira Necah u brijahu, pa ćemo samo potražiti šta se krije na tom nivou u petodekadnoj kabalističkoj kosmološkoj šemi. Odmah otkrivamo da je u pitanju arhanđeo Hanijel. Međutim, šta onda s tim? Kako možemo znati šta tačno znači Hanijel i kakve uopšte veze ima sa predstavom sedam posuda? Mi to ne možemo znati dok ne prizovemo Hanijela i ne upitamo ga šta nas zanima. Ali, to nije jednostavno, pa se onda u tom slučaju oslanjamo na opšte predstave i natuknice o tome ko je i šta Hanijel. Suočivši se sa enigmom Hanijela i beskrajem njegove metafizike uočavamo da je praktičnije i razboritije slediti obrazac varijacija vrline te pronaći šta se dešava sa umerenošću kada je projektujemo u broj 7. Sola Buska karta Sedmica pehara prikazuje jednu skladnu strukturu pehara čvrsto posađenu na četvorougaono postolje. Lik koji dominira ovom kartom je nagi mladić u punoj snazi, pa ako je to Hanijel, onda mu moramo priznati da je lep što ovoj karti daje pozitivan ton. Imajući sve ovo u vidu sada možemo sačiniti detaljniju tabelu korespondencija četiri klase malih arkana: 

Korespondencije četiri klasa malih arkana (sinteza Viskonti – Mantenja – Marcijano)

Pustinjak	Umerenost	Snaga	Pravda
Diskovi / dinari	Pehari	Štapovi	Mačevi
Razboritost	Umerenost	Snaga / hrabrost	Pravda
Bogatstva	Zadovoljstva	Devičanstva	Vrline
Zemlja	Voda	Vatra	Vazduh
Mars	Venera / Sunce	Mesec / Jupiter	Merkur / Saturn
Feniks	Golubica	Kornjača	Orao

Karte Mamelučkog špila

Okultisti su otišli korak dalje, jer kabalistička identifikacija karata očito nije dovoljna da posluži svrsi. Francuz Pol Kristijan povezao je 36 malih arkana (izuzev asova) sa 36 astroloških dekada. Slično tome Meters je sačinio jednu složenu astrološku šemu, po kojoj bi naša Sedmica pehara predstavljala Veneru u Škorpiji, što je protumačeno kao iluzorni uspeh. Svakoj od tih 36 malih arkana okultisti su dodelili po dva kabalistička anđeoska entiteta Šemhamforaša, od kojih je svaki zahvatao po 5 stepeni zodijačkog kruga (ili je jedan bio dnevni a drugi noćni). Šemhamforaš je podeljeno ime Boga, skriveno u biblijskoj Knjizi izlaska 14:19, 20, 21. Na hebrejskom se svaki od ova tri stiha sastoji od 72 slova (ukupno 216, što je solarni broj). Ako ta tri stiha ispišemo jedan iznad drugog, u prvom redu sa desna na levo, u drugom sa leva na desno i u trećem ponovo sa desna na levo, dobićemo 72 kolone od kojih svaka ima po tri slova. Ta tri slova čine jedno ime kojem dodajemo nastavak el (alef-lamed) i jah (jod-he) u zavisnosti od toga da li je reč o muškom ili ženskom entitetu. Svako ime ima svog anđela sa kojima se na poseban način, uz pomoć talismana, komunicira. Svaki od anđela ima neku svoju užu specijalnost i nadležnost. Takođe, kao pandan imenima Šemhamforaša postoji i sistem od 72 demona koje je, navodno, kralj Solomon prizvao i svezao. Okultno-kanalistička spekulacija otišla je i dalje povezavši dvorske karte sa nevidljivim stazama na kabalističkom dijagramu Drveta života. Te staze su nevidljive jer povezuju sefire koje raspored od 22 staze ne spaja. Tako čitav tarot sistem može biti umetnut u Drvo života. Tako je kabalizovan tarot, ali je i kabala tarotizovana. 

Korespondencije četiri klasa malih arkana po Elifasu Leviju

Znak	Kerubimi	Zodijak	Element	Esencija	Slovo u IHVH
Štapovi	Lav	Lav	Vatra	Sumpor	Jod
Pehari	Čovek	Vodolija	Voda	Živa	He
Mačevi	Orao	Škorpija	Vazduh	Azot	Vav
Diskovi	Bik	Bik	Zemlja	So	He

Frensis A. Jejts u knjizi „Veština pamćenja“ pominje da je mnemotehnika filozofa Metrodora iz Skepse (145 p.n.e – 70 p.n.e) bilo zasnovana na zodijačkim znakovima. On je pamćenje doveo u vezu sa zvezdama. Metrodor je pronašao ili izumeo 360 različitih mesta unutar 12 zodijačkih znakova i 36 dekada. Tako je on mogao da se u imaginaciji kreće po nebeskoj sferi koja sadrži ukupno 408 likova i koristi ih za razne memorijske akrobacije. U Agripinoj Drugoj knjizi Okultne filozofije, 37. poglavlje posvećeno je opisu 36 slika koje simbolizuju prirodu i značenje astroloških dekada, a čije je poreklo navodno vavilonsko, posredovano preko Arapa. Predstavljene slike, svojim izrazom, poput tarot arkana, olakšavaju pamćenje i tumačenje astroloških zakonitosti pa u tom smislu predstavljaju pravi astrološki tarot, budući da su potpuno u funkciji astrologije i astromagije. Neću ovde predstavljati svaku od njih nego samo neke za koje sam uočio da imaju određenih sličnosti sa izgledom i tumačenjima tarot karata. Tako recimo opis druge dekade znaka Ovna predstavlja moćnu ženu odevenu u crveno (sa belom unutrašnjošću) koja se povezuje sa idejom dominacije i vlasti te nas ovde podseća na kartu Carica. U arapskom priručniku talismanske astromagije magije Pikatriks ta je žena odevena u zeleno. Odmah za njom sledi treća dekada Ovna oličena muškim likom u crvenoj odeždi. Na jednoj ruci ima zlatnu narukvicu a u drugoj drži štap i tumači se kao nemir, zbog nemogućnosti da ostvari svoje ambicije. Tu, dakle, prepoznajemo Cara u situaciji političke nemoći. U indijskoj verziji prve dekade Bika pojavljuje se, kao i kod Agripe, ratar, ali ovde slika sadrži i knjigu, dok se u drugoj dekadi Bika kod Agripe pojavljuje ključ. I ključ i knjiga su simboli koji su ponekad prisutni na arkani Papesa / Prvosveštenica. U prvoj dekadi Lava vidimo muškarca koji jaše tu zver, a što neodoljivo asocira na kartu Snaga, a posebno na njeno Krolijevo rešenje, s tim što je u većini tarota žena u odnosu prema lavu. U trećoj dekadi Device imamo starca koji se oslanja na štap, poput karte Misero iz Mantenja tarokija ili Pustinjaka. Prva dekada vage, između ostalog sadrži i čoveka koji čita knjigu, što opet podseća na Papesu. Druga dekada Vage prikazuje dva besna i međusobno zavađena lika povrh kojih treći, lepo odeveni čovek sedi na stolici, a što podseća na motiv karte Đavo. Druga dekada Škorpije prikazuje scenu čija je struktura u skladu sa kartom Mesec: vidimo nage muškarca i ženu i čoveka kako sedi na zemlji, a povrh njega su dva psa kako ujedaju jedan drugog. Na karti Mesec umesto nagih muškarca i žene imamo dve kule, a umesto čoveka koji sedi figuru raka. Treća dekada Strelca pokazuje besposlenog čoveka kako se igra sa palicom, što podseća na Opsenara ili Čarobnjaka. Prva dekada Riba prikazuje čoveka sa teretom na leđima, ali dobro odevenog, što se tumači kao putnik, putovanje, čime ovaj motiv povezujemo sa kartom Luda u smislu lutalice. Treća dekada Riba prikazuje dvoje lepih mladenaca što predstavlja sličnost sa kartom Ljubavnici. Neću ovde iznositi nikakve pretpostavke ili razvijati teorije, ali moram naglasiti značaj stare astrološke i astronomske ikonografije kao jedan od značajnijih fantazmičkih izvora za stvaranje motiva tarotskih prikaza. Načelno, asterizam (izraz koji ovde upotrebljavam van njegovog uobičajenog smisla) predstavlja jedan od moćnih izvora fantazmičkih slika, budući da je čovek odvajkada posmatrao zvezdano nebo, uočavao sazvežđa i zakonomernosti nebeskih tela te njihovu apstrakciju uobličavao imaginacijskim slikama i povezivao sa mitološkim činjenicama. Tako su drevni ljudi svoju mudrost okovali u zvezde.

O poreklu magijskih slika koje su uticale na Agripu, a preko Agripe i na imaginaciju Đordana Bruna, Frensis A. Jejts piše na sledeći način: 

„Ove slike potiču iz drevnog egipatskog učenja o zvezdama i astralnoj magiji. Tri stotine i šezdeset stepeni zodijačkog kruga podeljeno je na dvanaest znakova zodijaka, a svaki od njih još dodatno je podeljen na tri „lica“ od po deset stepeni. ovo su "dekade" i za svaku od njih vezana je određena slika. Ove slike za dekade stoje u vezi sa staroegipatskim zvezdanim bogovima vremena; spiskovi tih bogova čuvani su u arhivama egipatskih hramova, odakle su preuzeti u kasnoantičkom učenju o astralnoj magiji, a potom prenošeni kroz tekstove čije se autorstvo često pripisuje Hermesu Trismegistusu i koji se tesno povezuje sa dekadskim slikama i njihovim magičnim dejstvom. Ove slike variraju, već prema tome odakle potiču... Za većinu svojih magijskih tekstova Bruno je koristio lako dostupne štampane izvore, koji su se uglavnom oslanjali na delo De occulta philosophia Hajnriha Kornelija Agripe... Posle trideset i šest slika za dekade u spisku slika zvezda u Senkama (Brunovo delo) sledi četrdeset i devet slika za planete, po sedam za svaku... Kao što možemo da vidimo, ovakvim slikama prikazuju se bogovi planeta i njihovi uticaji, i to po uzoru na planetarne talismane.“ Frensis Jejts, Veština pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2012, str 251. 

Prikaz Venere iz Picatrix-a

Jejts nas dalje uvodi u svrhu tih slika:  

„Bruno razmišlja u pravcima koji su današnjem čoveku skoro nedostupni - onim pravcima kojima se kretao i Fičino u svom delu De coelitus comparanda - prema kome su slike zvezda tek posrednici između ideja u nadnebeskom svetu i podnebeskog elementarnog sveta. Ređajući, manipulišući ili koristeći slike zvezda, baratamo oblicima koji su za jedan stepen bliži realnosti od predmeta u svetu, mada su svi podložni zvezdanim uticajima. Na niži svet može se uticati menjanjem zvezdanih uticaja sao ako znamo kako treba raspoređivati i baratati slikama zvezda. U stvari, slike zvezda jesu „senke ideja“, senke stvarnosti koje su bliže stvarnosti nego fizičke senke u nižem (donjem) svetu... Knjiga koju Hermes predaje filozofu jeste knjiga „o senkama ideja sažetim za unutrašnje pisanje“; drugim rečima, u njoj je sadržan spisak slika zvezda koje treba da se utisnu u pamćenje... Utiskivanjem u pamćenje slika tih viših sila mi ćemo spoznati niže stvari iz visine; niže stvari poređaće se u pamćenju pošto u njemu budemo poređali slike viših stvari, koje u jednom višem obliku sadržavaju stvarnost nižih stvari, obliku koji je bliži krajnjoj stvarnosti...“ Jejts, isto, str 253. 

Saobraziti se sa tim slikama u imaginaciji jeste jedna od ključnih stavki magijskog rada. Naposletku, Jejts parafrazira Đordana Bruna koji kaže da razne vrste memorijskih slika imaju različite stupnjeve moći, jer nisu sve te slike podjednako bliske stvarnosti. Naime, one sa najvećim stupnjem moći, i koje najmanje zaklanjaju stvarnost, Bruno naziva sigilima. Upravo se sigili koriste kako u memorijskim sistemima okultne veštine pamćenja, tako i u konkretnim magijskim operacijama. Duboko sam uveren da dizajn malih arkana, iako impersonalan, predstavlja apstraktnu varijantu konkretnih imaginacijskih zvezdanih slika, nalik onima koje je opisao Agripa. Poput geomantije ili domina, one sasvim pojednostavljuju složenije imaginacijske oblike poreklom iz drevnog magijskog asterizma, koje su pak, svoj izraz našli u slikama velikih arkana tarota. Dakle, upravo u tim zvezdanim sigilima bi trebalo tražiti istinske izvore tarota.