Uspon spekulativnog

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

U neku ruku, usudio bih se reći, preteče modernog tarota, predstavljaju jedan od izraza argoa posvećenika u Evropi. Poznati tarotolog i okultista, Artur Edvard Vejt[1], označio je tarot kao slikovni jezik. U vremenu doslovnog razumevanja i cepidlačkog insistiranja na konkretnom objašnjenju i pojednostavljivanju, argo kao simbolički i alegorijski oblik izražavanja, sve je dalji od poimanja, a dela njegovog duha, poput velikih arkana tarota, sve nerazumljiviji i nedostupniji, budući da su ključevi tumačenja pogubljeni u opštem naletu vulgarnog, pozitivističkog, psihologizujućeg, pseudoezoteričnog ili – da se tako izrazim - hiperezoteričnog. U tom duhu pozvao bih čitaoce da porazmisle malo o Stirlingovim opaskama iznesenim u knjizi „The Canon“. Po Stirlingu, izlazak na svetlo raznih vrsta mističnih znanja koja su bila pažljivo prikrivana u prošlim vremenima, jedna je od uočljivijih karakteristika XVII i XVIII veka. Međutim, kako on naglašava, bilo bi pogrešno pretpostaviti da su iz tog razloga ovi vekovi bili poznati po misticizmu. Naprotiv, pojava rojzenkrojcerskih, hermetičkih i masonskih društava bio je znak dekadencije i slutnja na izumiranje ezoterijskih tradicija. Kako Stirling zaključuje, sve dok su tajne doktrine masonstva primane kao vitalna inspiracija zanata, niko o njima nije ništa čuo. Misterije, o kojima se u prošlosti govorilo samo u tajnosti i nikad nisu napisane, postale su slabo čuvane i tada je njihova moć praktično zamrla.[2] Ono što Stirling želi naglasiti jeste da pojava rozenkrojcerskih, masonskih i hermetičkih društava i njihovih učenja u XVII veku jeste zapravo znak dekadencije, najava konačnog nestajanja drevnih ezoterijskih tradicija na tlu Evrope. Jedini dokazi postojanja te tradicije jesu građevine, spomenici, slike, simboli, alhemijski rukopisi i delimično tarot. 

Odlazak operativnog i nastupanje spekulativnog takođe predstavlja jedno od znamenja dekadencije ezoterizma u Evropi i promenu karaktera duha vremena. Operativna masonerija je već u XV veku počela da daje znake opadanja. U XVI veku u Engleskoj joj je zadat težak udarac od strane Henrija VIII koji je masonske gilde stavio van zakona te konfiskovao njihovu imovinu. U skladu sa rigidnim stavom puritanaca, više nije bilo potrebe za zidanjem monumentalnih katedrala bremenitih alhemijskim i paganskim simbolizmom. U duhu današnjih čistunaca političke korektnosti, talibana i isilovaca, te minulih sovjetskih boljševika i francuskih jakobinaca, tako su i puritanci Henrijeve Engleske, kao preteče svih njih, jurišali i vandalizovali manastire i svaki materijalni izraz onoga što su tretirali kao vidove idolatrijske papističke religije.

U ostatku Evrope, takođe je došlo do oseke i nestajanja posvećeničkih majstorskih cehova, jer se klima promenila, usled nastupanja novog doba. Učenik slavnog istoričara religije Mirče Elijadea, Joan Kulijanu, u knjizi „Eros i magija u renesansi“, pisao je da su nakon smrti Đordana Bruna puritanske sile i njima suprotstavljeni reakcionari Rima, našli zajedničkog neprijatelja u vidovima imaginativnih sposobnosti koje su smatrali idolopoklonstvom i magijskim delovanjem. Magijske mentalne slike - fantazme, proglašene su idolima koje je zamislilo unutrašnje čulo. Puritanci su išli korak dalje u tome, cenzurišući umetnost, oslanjajući se na prosvećivanje vernika njihovim opismenjavanjem i osposobljavanjem da čitaju i ispravno tumače bibliju. Katolički i pravoslavni svet, znatno se oslanjao na slike u obliku ikona, freski, kipova, koji kao objekti kontemplacije ili štovanja, mogu pružiti pristup verniku ka svetu simbola i neposrednijeg doživljavanja religijskog univerzuma. Kako je veliki broj ljudi tada bio nepismen, upravo su te slike i oblici produbljivale njihov verski odgoj. Puritanizam je sve to odbacio, oslanjajući se na suvoparnu racionalnost u tumačenju biblijskog teksta. Naravno, to je imalo za posledicu širenje pismenosti. Međutim, u magijskom smislu primene fantazmi, dakle ne u opredmećenom obliku oslikavanja crkvenog učenja, mentalne slike kao pomagalo učenju, pamćenju i procesu razmišljanja, postale su meta za odstrel budući da su bile utemeljene na paganskom svetonazoru koji je uključivao hermetizam, astrologiju, alhemiju i druge okultne nauke. 

Da bi išla u korak sa nadirućom reformacijom, Katolička Crkva se takođe okrenula racionalizaciji. Uporedo sa tim, ustanovljavale su se okolnosti koje su dovele do nestanka operativne i uspona spekulativne masonerije, a što je postalo vidljivo početkom XVIII veka. Sam taj prelazak sa operativnog na spekulativno jeste izraz dekadencije i gubljenja suštinskih tajni zidarstva. Veliko je pitanje da li je uopšte reč o prelazu, nekakvoj razvojnoj tranziciji, jer više nije bilo potrebe za njihovim majstorskim uslugama, pa su se braća odala spekulaciji, ili je reč o međašu koji predstavlja jasan diskontinuitet? Takođe, pitanje je postoje li uopšte ikakvi verodostojni dokumenti kojima bi bila potkrepljena veza između spekulativne masonerije osamnaestog veka i njihovih drevnih predaka? Gde se tačno nalazi i šta predstavlja ta poveznica između modernog slobodnog zidarstva i srednjovekovnih te antičkih majstora i graditelja velelepnih sakralnih zdanja?

Poznati američki masonski učenjak Albert Meki[3] pominje da je 1480. godine Marsilijo Fičino osnovao Platonističku akademiju, pod sponzorstvom Lorenca de Medičija. Iako ta organizacija nije imala formalni karakter, niti je bila tajna, ipak, Meki joj pridaje masonski karakter ne samo zato što je dvorana u kojoj su održavani sastanci njenih članova bila ukrašena masonskim simbolima, nego i iz drugih razloga. Navodno, Fičinijevoj Akademiji pridružili su se (ili su je podržali) počasni članovi i patroni srednjovekovnih masonskih bratstava koji su napustili graditeljski poziv posvetivši se mističnom aspektu njihovog učenja. Meki je to okarakterisao kao najraniju instancu odvajanja spekulativne od operativne masonerije. Kako Meki definiše odnos operativne i spekulativne masonerije, operativna predstavlja osnov na kojoj je izgrađena doktrina spekulativne.[4] 

Konsultujmo dalje po tom pitanju i Valtera Leslija Vilmshursta[5], za koga su govorili da je One of the World's greatest Masons, deepest Mystics and Most perfect of English Gentlemen (A.C.B.), u knjizi „Značenje slobodnog zidarstva“, napisao je sledeće redove: „Otkako su Misterije u šestom veku potisnute, njihova tradicija i učenje nastavljali su se u tajnosti i u različitim skrovištima i tom nastavljanju treba pripisati naš današnji masonski sistem... On je sastavljen i projektovan pre dva do tri veka, kao elementarni izraz stare doktrine i inicijacijskog metoda, od strane jednog skupa umova, koji su bili daleko dublje upućeni u staru tradiciju i tajnu nauku nego što su oni koji se danas njihovim delom koriste, ili, pak, nego što kazuje tekst masonskih rituala. Ako su ostali opskurni i anonimni, tako da istraživanje modernog studenta nije u stanju da ih identifikuje, to se jedino i moglo očekivati.“[6]

Dakle, po Vilmshurstu, masonerija danas ne može da identifikuje svoje očeve osnivače i kao takva predstavlja neku vrstu živog spomenika o čijoj pravoj prirodi i poreklu oni koji u tome učestvuju malo znaju i malo mogu znati. Pa zašto masonerija uopšte postoji? Evo šta Majstor kaže: „Dobro je rekao jedan pisac od autoriteta u tom predmetu, da su oni izneli na videlo sistem spekulativne Masonerije kao jedan eksperiment na umu vremena i sa ciljem da barem malom delu javnosti, koja živi u vremenu velike tame i materijalizma, pruže dokument o doktrini regeneracije, koji bi trebalo da posluži kao svetlost onima koji su bili u stanju da se njime koriste. Ako je ta teorija istinita, na prvi pogled se može činiti da je njihova namera osujećena kasnijim razvojem događaja, tokom kojeg je stvorena jedna organizacija svetskih dimenzija i sa mnogobrojnim članstvom, nesumnjivo oduševljena uglavnom vrednim idealima, koja u izvesnoj meri vrši dobročinstva, ali zato potpuno previđa svoju istinsku i prvobitnu svrhu, svrhu Reda koji treba da promoviše nauku o ljudskoj regeneraciji i koja nije svesna da su zbog tog nedostatka njena velika dela u drugim pravcima od male, ili nikakve vrednosti.“[7]

U duhu rečenog, obratimo pažnju i na ono što je o Bogorodičinoj crkvi u Parizu, legendardni Fulkaneli pisao: „Stoleća su ostavila svoj trag na licu zdanja, nepogode su ga duboko i široko izbrazdale, ali pustošenje vremena nije ništa u poređenju s pustoši izazvanom ljudskim mahnitanjem. Revolucije su na njemu udarile svoj pečat, žalosno svedočanstvo plebejskog besa; vandalizam, neprijatelj lepote, iskazivao je svoju mržnju putem strašnih sakaćenja, a i restauratori sami, koliko god da su bili vođeni najboljim namerama, nisu uvek umeli da poštuju ono što su ikonoklasti poštedeli.“[8]

Šta nam ovde poručuje Fulkaneli? Dve stvari: ukazuje na svojevrsni nevidnički i vulgarni talibanizam francuskih revolucionara, a drugo, još važnije, na neznanje restauratora. Čak i da je promasonska postrevolucionarna vlast iskreno želela da sačuva izvornost ovog graditeljskog remek dela, nije li onda čudno da oni koji tvrde da su u kontinuitetu sa drevnim majstorima, neupućeni u graditeljsku i ezoterijsku tajnu čuvene katedrale? Fulkaneli uz žaljenje optužuje restauratore i njihove nadređene, koje je u mrak neznanja, nadmenosti i nemarnosti, okovao duh modernog vremena, da imaju loš odnos prema gotskim delima i da prilikom restauracije nisu bili vođeni da obnove uništene detalje sa zidnih ukrasa (alhemijskih rebusa) onakvi kakvi su bili u originalu, nego su hteli da urade bolje! Time su direktno pokazali da ne umeju bolje i da ne vladaju tajnama filozofa. Povodom traljavog restauratorskog posla Fulkaneli daje sledeću ocenu: „Ovo drugo, pregledano, ispravljeno i dopunjeno izdanje svakako je bogatije nego prvo, ali je simbol okrnjen, nauka osakaćena, ključ izgubljen, ezoterizam utrnut. Vreme truni, troši, struže krečnjak, i jasnost zbog toga boluje, ali smisao ostaje. Onda dolazi restaurator, iscelitelj kamenja; s nekoliko udaraca dletom, on amputira, odseca izobličava, preobličava, autentičnu ruinu pretvara u veštačku tvorevinu i blistavi arhaizam, ranjava i krpi, odvaja i dopunjava, kreše i krivotvori u ime Umetnosti, Forme ili Simetrije, ne vodeći ni najmanju brigu o stvaralačkoj misli.“[9]

Pogledajmo šta dalje Fulkaneli kaže o Bogorodičinoj crkvi, a što najbolje svedoči o odnosu koji moderna postrevolucionarna, a danas već postmoderna multikulturna Francuska, ima prema biseru ne samo sopstvenog, već i evropskog te svetskog nasleđa: „Nekada je veličanstvena Bogorodičina crkva u Parizu bila na platformi na koju se uspinjalo preko jedanaest stepenika... Jedva izdvojena tesnom portom od drvenih kuća, od šiljastih zabata složenih u krestu, dobijala je na stamenosti i eleganciji ono što je gubila u masi. Danas, zahvaljujući uzmicanju, izgleda toliko masivnija što je izdvojenija, i što se njeni portali, stubovi i potporni zidovi oslanjaju neposredno o tlo. Postepeno nasipanje, uzdizanje okolnog tla, učinilo je da stepenici do katedrale nestaju, sve dok nije apsorbovan i poslednji.“[10]

Ukoliko Francuskom vladaju prosvećeni i spekulativni, otkud onda taj zapanjujući nedostatak poštovanja i volje prema izuzetnim delima sopstvenih operativnih predaka? Otud nije ni čudo što je katedrala izgorela. Evo jednog detalja koji Fulkaneli ističe govoreći o prostoru oko katedrale: „Usred tog prostora, dakle, dizao se kameni kip, visok i vitak, s knjigom u jednoj i zmijom u drugoj ruci. Taj kip je bio deo monumentalne fontane na kojoj se mogao pročitati sledeći dvostih: Ti koji si žedan, dođi ovamo: ako je izvor slučajno presušio, Boginja ti je postupno spremila večnu vodu.“[11]

Fulkaneli nam potom otkriva da je taj sveti monolit predstavljao Febigena, Apolonovog sina, ali da su neki tvrdili da je reč o Merkuru ili pak Eskulapu. Monolit je odatle uklonjen 1748. godine kada je proširen trg oko Bogorodičine crkve. Tim događajem simbolički je proteran Apolonov sin (a možda i Merkur / Eskulap) iz grada svetlosti najavljujući lažnu svetlost novog doba kada će stara nauka konačno biti zaboravljena i pred nadmenim prosvetiteljima i iluminiranim revolucionarima oterana u podzemlje. Takođe, 1781. godine, Fulkaneli kaže, uklonjen je i razlupan kip svetog Hristifora, podignut 1413. Kao da je neko time otvorio put da se Pariz ukrasi otetim egipatskim stubovima i znamenjima jedne nove ezoterijske mode koja je sebe poistovetila sa duhom drevnog Egipta, zaboravljajući pritom da je i ono što je uklonjeno takođe posrednim linijama vuče egipatsko poreklo, ali vulgarnom ukusu jednog površnog i dekadentnog doba to nije bilo tako očigledno:[12] „Jer, katedrala je u celosti tek nemo, ali slikovito slavljenje drevne Hermesove nauke za koju je, uostalom, ona umela da sačuva jednog od starih tvoraca. Bogorodičina crkva u Parizu, u stvari, pazi svog alhemičara.“[13]

---

[1] Arthur Edward Waite, 1857 – 1942.

[2] William Stirling (1851-1932), The Canon: An Exposition of the Pagan Mystery Perpetuated in the Cabala as the Rule of All Arts, 1897, str 239.

[3] Albert G. Mackey, An Encyclopaedia of Freemasonry and Its Kindred Sciences, The Masonic History Company, New York, London, 1914.

[4] U Rečniku simbola (J. Chevalier, A. Gheerbrant), odrednica Ogledalo počinje na sledeći način: „Od speculum (ogledalo) potiče reč spekulacija: spekulisati je izvorno značilo promatrati nebo i kretanja zvezda uz pomoć ogledala. Od sidus (zvezda) isto tako je nastala reč consideration (razmatranje), što etimološki znači gledati skup zvezda. Te dve apstraktne reči, koje danas označavaju visoko intelektualne radnje, ukorenile su se u proučavanju zvezda odraženih u ogledalu. Otuda dolazi da je ogledalo kao površina koja odražava nosilac izuzetno bogate simbolike u poretku znanja.“

[5] Walter Leslie Wilmshurst (1867-1939).

[6] Volter Lesli Vilmshurst, Značenje slobodnog zidarstva, Chrysopeia, Beograd, 1998, str 118.

[7] Vilmshurst, Značenje slobodnog zidarstva, str 118.

[8] Fulkaneli, Misterija katedrala, Gradac, Čačak-Beograd, 1998, str 29.

[9] Fulkaneli, isto, str 68.

[10] Fulkaneli, isto, str 29.

[11] Fulkaneli, isto.

[12] „Osamnaesti vek, kojim vladaju aristokratija i lepi duh, dvorski opati, napuderisane markize, plemići s perikama, vreme blagosloveno za učitelje plesa, madrigala i vatoovskih pastirskih igara, doba sjajno i izopačeno, lakoumno i nacifrano, koje je moralo da potone u krv, bilo je posebno neprijateljsko prema gotskim delima. Obuzeti bujicom dekadencije, koja je pod Fransoaom I dobilo paradoksno ime Renesansa, nesposobni za napor ekvivalentan naporu njihovih predaka, potpune neznalice u srednjovekovnoj simbolici, umetnici se radije baciše na reprodukovanje iskvarenih dela, bez ukusa, bez karaktera, bez ezoteričke misli, pre nego da nastave i razviju zadivljujuće i zdravo francusko stvaralaštvo... Srednjovekovni neimari imali su za platu veru i skromnost. Anonimni tvorci čistih remek-dela, oni su gradili radi istine, radi afirmacije njihovog ideala, radi širenja i uznošenja njihove nauke. A oni renesansni, naročito preokupirani svojom ličnošću, ljubomorni na svoju vrednost, gradili su radi potomstva svoga imena. Srednji vek duguje svoju veličanstvenost originalnosti svojih tvorevina; Renesansa duguje svoj uzlet servilnoj vernosti svojih kopija. S jedne strane, misao; s druge strane, moda. S jedne strane, genijalnost; s druge strane, talenat. U gotskom delu, faktura je podvrgnuta Ideji; u renesansnom delu, faktura dominira idejom i briše je. Prvo govori srcu, mozgu, duši: to je trijumf duha. Drugo se obraća čulima: to je glorifikovanje materije. od 12. do 15. veka, oskudica je u sredstvima, ali je bogatstvo u izrazu. Počev od 16. veka, lepota je samo plastička, invencija - čista osrednjost. Srednjovekovni majstori umeli su da ožive obični krečnjak; umetnici renesanse ostaviše mermer inertan i hladan. Takvo stanje duha je moralo biti sudbonosno za delo Srednjeg veka; i upravo tom stanju duha moramo, u stvari, pripisati mnogobrojna sakaćenja na čije tragove danas nailazimo.“ Fulkaneli, str 32.

[13] Fulkaneli, str 35.

Arkana Luda u tarotu

Skica Lude O.O.Spera

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

Prva stvar koju ćemo primetiti jeste usmerenje glavnog lika na karti, ide li u levo, desno ili pravo, kao i to da li se uopšte kreće ili je nepokretan. Ukoliko se ne kreće onda je indikativno u kom smeru gleda. Takođe, u nekim špilovima lik Lude gleda desno, (u većini slučajeva gledaju u desno) ali mu je zato telo okrenuto ka levo, što bi moglo ukazivati na opštu rastrojenost prikazanog lika (na primer lik Lude u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu). Načelno je, kretanje ili usmerenost ka levo, tumačeno u negativnom kontekstu, što je najvidljivije u liku Misero Mantenja tarokija. I Vejtova Luda se takođe kreće ka levo prema provaliji, ali tu postoji jedan pozitivan detalj koji biva jasniji tek ukoliko se uzme u obzir položaj Sunca na toj karti. Naime, Vejtova Luda se kreće ka istoku, s obzirom da je Sunce postavljeno visoko iznad njegove glave u krajnjem gornjem desnom uglu karte, odnosno u tački zenita. To ukazuje na kretanje ka večnom Istoku, ka večnom životu, pa otud utisak da je Vejtova Luda večno mlad. Ludino kretanje u desno je konvencija Marseljskog špila koju su usvojili Eteja i Virt, a što bi našeg Ludu stavilo u kontekst vremena, odnosno solarnog puta. U tom smislu Luda koja ide levo je poput derviša koji se vrti nasuprot vremenu, odnosno gleda na onu stranu, bilo u smrt ili transcendenciju. Luda koji ide desno jeste onaj od ovoga sveta, prepušten struji života. Isto tako, ukoliko se lik kreće desno to ima značenje okretanja budućnosti, dok levo ukazuje na prošlost. Naposletku, Luda postavljen frontalno, nema nikakvu intenciju, zaustavljen je u vremenu, kao trenutak tišine ili zanesenosti. Ko bi znao šta se dešava u njegovoj ludoj glavi? Krolijeva Luda je takav posve ekstatičan lik sa sve četiri u vis usmeren ka posmatraču. Nije posve jasno da li on skače od nekakve čudnovate radosti ili pada u neodređeni ambis. To je upravo taj uhvaćeni trenutak, zamrznuti kadar, koji je isto tako osoben za Ludu Sola Buska špila uhvaćenog u raskoraku. Nasuprot njima, statična Luda u Pierpont Morgan špilu je tipičan idiot, odrpan, snužden, na neki način odsutan, čiji pogled odaje jednu namučenu dušu i ograničen um. Naposletku, imamo Ludu tzv Gringone špila, takođe uhvaćen u trenutku, dok se zabavlja sa zvečkom u pratnji četiri minijaturna ljudska lika spram kojih on deluje kao div. Gringone Luda je velika budaletina u centru pažnje svetine, što neodoljivo podseća na motiv žrtvovanja. Sprdaju se s njim, odaju mu kraljevske počasti, da bi ga na kraju ubili. To su osnovna svojstva prikazanog lika što predstavlja suštinsku ideju karte.

Vejtov špil

Druga stvar jeste opšta atmosfera karte, što ostavlja mesta subjektivnosti u tumačenju. Kao što rekoh, Vejtova Luda odaje utisak večne mladosti. Poput zanesenjaka on bezbrižno korača sa glavom u oblacima. To je neko, na prvi pogled, uzvišen i čist, bezazlen kao golub i samim tim predstavlja izraz nebeskog devičanstva. Ova karta deluje kao da je izraz čiste misli i stvaralačkog daha te ukazuje na stanje predrođenja, na prvobitni haos, pa i prazninu. Osim toga što predstavlja misao, Vejtova Luda može ukazivati i na mnoštvo misli te nagoveštava stanje konfuzije ili neodređenosti. Slična značenja su zbunjenost, ludilo, jurodivost, ali to kod Vejtove Lude nije očigledno. U religijskom kontekstu to bi mogao biti neko opsednut ili nadahnut Svetim Duhom. Takođe u Vejtovoj Ludi prepoznajemo duh ali i životni dah. U društvenom smislu Luda označava anarhiju i nedostatak reda, nastup ludila, glupost, bezumlje, a u ponašanju ukazuje na nedoslednost ili nepredvidivost.

 

Po spekulacijama okultista, Luda u metafizičkom smislu označava pojam apsoluta, a u skladu sa tim i mudrost. Sa druge strane, Luda može označavati i stanje mentalne i mistične tišine, utihnuće uma, budući da prethodi Čarobnjaku, odnosno Opsenaru, sa kojim ima najviše sličnosti. Pošto je Čarobnjak vibracija, Luda je tišina iz koje vibracija proizilazi. U idealnom smislu niz velikih arkana započinje tišinom Lude i završava tišinom Sveta, a karte koje ih slede ili im prethode predstavljaju prvu i poslednju vibraciju. To znači da je Luda izraz prvobitne tišine dok je Svet tišina postfestum, ili konačna tišina. Luda je izražena kao Nevinost i predstavlja silazak iz večnosti, odnosno ulazak duše u materijalno postojanje. Luda je duhovna esencija koja prolazi kroz sve faze života. Njen sunovrat u ponor u tom smislu jeste jedini način prelaska iz potencijalnosti u aktuelnost. Mada, moguće je razvijati argumentaciju i u suprotnom pravcu. Okultisti obično za Ludu vezuju element Vazduha, ali takođe to može biti i Voda, kao prvi element koji se pominje u Svetom Pismu i kojim predstavljamo materijalni svet i ljudsku telesnost. Voda je u tom smislu metafora za prostor i vreme. Luda je, za Menli Palmera Hola, poređena sa materijalnim svetom jer je, kako on kaže, smrtna sfera svet nestvarnosti. Niži, odnosno materijalni svet, kao i smrtno telo, samo je odora ili šareni kostim ispod koje se nalazi božanska supstanca. Lakrdijaš je otud samo senka te supstance.

 

Mnogo toga što sam rekao povodom Vejtove Lude zaista je teško uklopiti u atmosferu kojom zrači lik sa karte nazvane Misero i označene rimskim brojem Jedan u Mantenja tarokiju. Ta karta sama za sebe govori i daleko od toga da predstavlja večnu mladost, glavu u oblacima, čistu misao i sve ostalo. Ono što je očigledno jeste siromaštvo i mizerija. Metodološki pristup Mantenja tarokija počinje od dna, od prosjaka i vodi do Boga. Umorni i stari beskućnik uzor je Lude. To nije duša na početku svog puta već na njegovom kraju. On je bos, obema rukama naslonjen na dugačak štap, među ruševinama, sa golim drvećem u pozadini i u prisustvu dva psa. Luda u Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu takođe ne sija od sreće, nosi odrpanu žutu odeću (sa dugačkom belom košuljom ispod i nosi pojas) i ima tup izraz lica, mada je svakako u boljem stanju od onog u Mantenja tarokiju. U Sola Buska špilu luda je odrpan, ali ima gajde dok mu na desnom ramenu čuči gavran, što u krajnjoj liniji ukazuje na prisustvo duha. Pa kako se onda došlo do toga da umorni ili jurodivi stari odrpanac postane nešto tako uzvišeno i volšebno kao što je to slučaj u kasnijim tarotima, naročito u Vejtovom ili mitološka arhetipska figura kao kod Krolija?

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Ono što je pažnje vredno u starijim prikazima Lude jeste njegova duboka melanholija.[1] Luda Mantenja tarokija, Sola Buska i Keri Jejl Viskonti Sforca špila, po tradicionalnoj karakterologiji, jeste suvo-hladno melanholičan. U opisima i prikazima okultista, Luda je suvo-vruće melanholičan, odnosno intelektualan i nadahnut. Zapravo, usudio bih se reći, okultno shvatanje Lude odražava pogled okultista na same sebe. Tipičan predstavnik takve Lude jeste upravo onaj u Vejtovom špilu koji zagledan u oblake i obasjan suncem te držeći cvet u jednoj i štap sa povezom na vrhu u drugoj ruci, praćen psom, hita ka provaliji. Taj cvet je bela ruža, i kako to tumači Robert V. O’Nil, ona ukazuje na rozenkrojcersko mistično putovanje, aludirajući na Vejtovu fascinaciju legendarnim Bratstvom Ruže i Krsta. U Vejtovom špilu ruže se pojavljuju na kartama Luda, Mag, Carica, Snaga i Smrt. Luda u Marseljskom špilu je negde na pola puta između melanholične Viskonti Lude i veselog Vejtovog. Dakle, opšta atmosfera Lude doživela je preobražaj od one negativne ili loše (Viskonti, Sole Buska, Mantenja) preko veselog, ali očito maloumnog lika u Gringone špilu i onog blago nasmejanog u d’Este tarotu, do neodređenog, ali i dalje odrpanog Lude klasičnog perioda (Marselj, Vivil), sve do mističnog (Eteja, Vejt, Kroli – sa izuzetkom Virta čija Luda prati klasičnu šemu). Ima li smisla pretpostaviti da su Eteja, Vejt i Kroli svojim Ludama predstavili sami sebe, dok su se stariji kreatori tarotskog imaginarijuma jednostavno kretali unutar konvencijom zadatih koordinata predstavljajući fenomen kakav jeste?

 

S obzirom da Luda nije bio obeležen brojem, to ukazuje na njegovo mesto izvan društvenog poretka renesansnog i srednjovekovnog života. On nema broj pa samim tim ni posebno određeno mesto. Može se pojaviti bilo gde čime remeti ustanovljen red svojim delovanjem, pa je otud simbol izvrtanja prirodnog ili ustaljenog poretka stvari i odnosa. Setimo se svetkovina lude i karnevala kada se ustaljeni odnosi i običaji ukidaju i izvrću. Najdžel Džekson ukazuje na paradoksalan položaj ove karte u tarotu, jer Luda može biti kako na kraju tako i na početku, poput onog čuvenog iz Apokalipse – „Ja sam Alfa i Omega“. Džekson navodi da je u starim igrama sa tarot kartama Luda nazivan Excuse ili Skus, zato što može menjati bilo koju drugu kartu. Dakle, Luda je, kako zaključuje Džekson, divlja karta tarota jer deluje izvan uobičajenih pravila igre ili života. U srednjovekovnim dramama uloga Lude često nije bila napisana nego se njen tumač oslanjao na improvizaciju. Međutim, Luda je mogao imati svoje mesto i u visokom društvu, na dvorovima vladara i velikaša, nešto što nije svojstveno našem vremenu, ali zato gledamo mnoštvo budala u politici, medijima i na internetu koji predstavljaju kolektivne lude (ili ludilo) opšteg društvenog sistema modernog sveta. Takođe, Luda je neretko bivao i kraljeva uhoda, što mu često daje na značaju. Luda u službi kralja znači da on ponekad deluje kao sluga vladajućih snaga. Tako ga možemo shvatiti i kao korisnog idiota vladajuće kaste. Ljudi u službi vlasti često deluju kao lude, govore lude stvari i ponašaju se kao idioti.

 

U srednjovekovnim i renesansnim prikazima Lude njega često prate i deca koja mu se rugaju ili ga proganjaju. Džekson uočava paralelu između Lude tarota i njegovog pandana u staroj italijanskoj pozorišnoj tradiciji Commedia dell’arte, popularnoj širom Evrope od XVI do XVIII veka u kojoj se pojavljuje Mattello, Mattaccino ili Matterello. Takođe, na Ludu tarota podseća i sličan lik Venecijanskog karnevala. Džekson zaključuje da je Luda tarota odjek živopisnih renesansnih i srednjovekovnih karnevala i drama čije poreklo doseže u vreme antičkog Rima. Takođe, Pol Huson je pominjao da su srednjovekovne i renesansne gravure i knjige često prikazivale ljude i njihove aktivnosti u skladu sa vladavinom određene planete, kako bi bolje izrazili prirodu planetarnog uticaja na ljudske poslove, sudbinu i karakter. Luda se u tom smislu često pojavljuje kao subjekt pod vlašću Meseca. Najdžel Džekson je pomenuo jednu veoma zanimljivu paralelu. Naime, čuveni španski mistik Ramon Ljulj (1232-1315), je u svojoj knjizi Libre de Blanquerna opisao sebe kao Ramon budala ili luda koga u njegovim lutalačkim poduhvatima prati pas. Džekson zaključuje da je ovo odličan primer da ikonografija ove karte potiče od popularnih srednjovekovnih predstava Svete Lude.

Krolijev špil

 

Luda znamenitih okultista, naročito onaj Krolijev, jeste neko ko se sa samog dna uzdigao do božanskih visina. U tom smislu Luda je osa oko koje se okreće svet simbolički predstavljen kockom. Kroli je izvrnuo tradicionalne ezoterijske formule naopačke, krčeći put ka uspostavljanju doktrine eona Horusa. Tako je Luda u mentalitetu novog doba izbio na prvo mesto, a što je simbolički predstavljeno njegovim povezivanjem sa hebrejskim slovom alef. Po sistemu atribucija koje sam pre u tekstu nazvao engleskim, Luda je povezan sa hebrejskim slovom alef, čija je priroda vazdušna, dok je u tzv francuskom sistemu to vatreno slovo šin. Slovo šin na Drvetu života povezuje desetu sefiru Malkut sa osmom Hod, a alef prvu Keter sa drugom Hokmah. Tako je Luda dospeo na sam vrh Drveta života, odnosno bliže njegovim korenima! Zamišljeno simboličko kabalističko Drvo života postavljeno je naopačke u odnosu na fizičko drvo te ima svoj koren gore, na nebesima, dok se njegova krošnja nalazi u zemaljskoj ravni. Alef je prvo od tri tzv majčinskih slova hebrejskog alfabeta i, između ostalog, označava analogiju život / dah. Dakle, uz pomoć daha koji prethodi zvuku Luda oživljava sledeći lik u nizu velikih arkana – Čarobnjaka. U tom smislu Luda je simbol samog života, odnosno životne vitalne snage. Taj dah se, kako kaže Pol Foster Kejs, može povezati i sa pojmovima kao što su hinduska prana, hebrejski ruah, latinski spiritus, grčka pneuma, sve na osnovu pretpostavljene analogije Lude sa alefom (iz Sefer jeciraha).

 

Po Alisteru Kroliju, Luda simbolizuje negativne velove povrh Drveta života, kabalističku nulu, izvor svega. U tom smislu se Luda povezuje sa Ain Sofom čiji se velovi nalaze iznad prve sefire Keter. Tako Luda na neki način dotiče beskrajnu svetlost koja ljudima izgleda kao neprobojna tmina. Otud utisak ludila ili haosa. To ludilo, haos jeste potencijal iz kojeg se pojavljuje um. Krolijeva Luda u sebi sadrži i Desetku diskova kao poslednju kartu tarota, a što je prikazano sadržajem Ludine vreće, čime se čitav niz karata spaja u jedan krug: ROTA. Po Kroliju, Luda je i otac i majka, u najapstraktnijem vidu tih pojmova te ujedinjuje ludilo i svetost. Najupečatljivija osobina Lude je, kaže Kroli, njegova bezazlenost. Kroli je u svom špilu, simbolizmu te karte pridodao i goluba kao Venerine ptice, jer je golub i simbol Svetog Duha, falusa u najoplemenjenijem vidu. Time on objašnjava metafizičku istovetnost Oca i Majke. Golubom je, dakle, Kroli naglasio povezanost Lude sa duhom. Budući da je Kroli Ludu predstavio u zelenoj boji, time ga je povezao sa likom Zelenog čoveka iz svetkovina posvećenja proleća, keltskim Daluom (velikom budalom) koji, po njemu, oličava ideju Spasitelja, jer se spasenje ne može dobiti ni po koju razumnu cenu, budući da je razum ćorsokak, prokletstvo. Otud jedino ludilo, božansko ludilo, nudi izlaz. Spasitelj se, po Kroliju, može pojaviti jedino kao posledica nekog nesvakidašnjeg događaja, sasvim protivnog svemu normalnom (što nas podseća na antinomijsko delovanje Šabataja Cvija). Krolijev prikaz Lude, koji potpuno odudara od tradicionalnog, predstavlja glif stvaralačke svetlosti. Krolijeva Luda otud ima rogove Dionisa Zagreja i malo sunce-falus između nogu, za razliku od Vejtove Lude čije sunce iz gornjeg desnog ugla obasjava lik na karti. Sunce i falus spadaju u isti asocijativni niz, a setimo se kako je dvorska luda povezivana sa ukrućenim ili velikim falusom, simbolom plodnosti ali i razvratnosti.

 

U psu koji prati Ludu Kejs prepoznaje razum (pas razuma). Nevezano za Kejsa, ovaj detalj snažno asocira na stih iz Krolijeve Knjige zakona 2:27: „There is great danger in me; for who doth not understand these runes shall make a great miss. He shall fall down into the pit called Because, and there he shall perish with the dogs of Reason.“ Inače, u toj knjizi reč pas se pominje četiri puta u negativnom kontekstu i povezuje sa razumom i sunovratom u rupu ili ponor. Pošto je Krolijeva Luda bezmalo božanska figura, prokuženi pas razuma u njegovom špilu je proteran sa te karte udomivši se u obliku kerbera kod Pustinjaka. Doslovno je poslat na dresuru. No, zadržimo se još malo na Ludinom psu. Seli Nikols, u knjizi Jung i tarot – arhetipsko putovanje, poglavlje Luda u tarotu i u nama, pominje da su dvorske lude često bile prikazivane sa psima. Luda je, poput pasa i sam kraljeva svojina. On je sam kao pas, veran svom vlasniku i prati ga svuda. U tom smislu Luda i pas su braća. To znači, zaključuje Nikols, da je Luda blizak sa svojom instinktivnom stranom te ne mora da gleda kuda ide pošto ga vodi njegova životinjska priroda. Zato je u nekim špilovima Luda prikazan sa povezom preko očiju. Povodom toga Nikols kaže da on koristi intuitivnu mudrost umesto konvencionalne logike. To Ludu čini, kako Nikols kaže, nekom vrstom mosta između haotičnog sveta nesvesnog i uređenog sveta svesnog. Ona podseća da su dvorske lude često bili birani među neobičnim ljudima, mentalno zaostalima ili sa specifičnom telesnom manom, na primer grbavci, krivonogi ili kepeci. Odvajkada su takvi ljudi na neki način smatrani posebnim te zauzimali određeni položaj u društvu upravo zbog takve sudbinske obeleženosti koja ih je povezivala sa oblašću duha i magije.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Po mom skromnom mišljenju, jedan od doktrinarnih faktora koji je dao snažan zamajac preobražaju Lude bio je Elifas Levi. Po njemu ova karta simbolizuje divinaciju, odnosno veštinu proricanja, koja predstavlja znanje o skrivenim stvarima. Vidovnjak čita u astralnom svetlu a ne saznaje iz analize ponašanja ili prethodnog znanja. Proricanje budućih događaja je moguće, kaže Levi, samo u slučaju kada se njihovo ostvarenje na neki način već sadrži u uzroku vidljivom u astralnom svetlu. Astralno svetlo je, kako je govorio Levi, velika knjiga proricanja. Sposobnost čitanja iz te knjige je urođena ili stečena, pa otud vidovnjak može biti neko upućen ili sa instinktom. Proročka vizija deluje samo u ekstatičkom stanju koje je moguće umirivanjem misli. Dakle, bez prekida unutrašnjeg dijaloga, kako bi to rekao Kastanedin učitelj Don Huan, nema vidovnjačke vizije. Bez mentalne tišine Luda je samo izraz unutrašnjeg ludila. Prorok je, po Leviju, uzvišen i misteriozan. On ume da unapred sagleda posledicu sadržanu u uzroku i da čita u astralnom svetlu. Zato je divinacija duhovna spoznaja, a ključ te spoznaje je univerzalna i magijska doktrina analogije pomoću kojih se tumače vizije. Dakle, Levi je Ludu promovisao u vidovnjaka, što nije bez osnove ukoliko uzmemo u obzir tradicionalnu nekonvencionalnost proroka i vidovnjaka.

 

Sledeća stvar na našem spisku jeste Ludin štap ili štapovi. U Marseljskom špilu Luda se, dok hoda, desnom rukom oslanja na dugačak štap, dok levom rukom pridržava drugi štap koji mu neprirodno stoji na desnom ramenu i na čijem je kraju privezan zavežljaj sa njegovom skromnom imovinom. Samom činjenicom da prikazani lik levom rukom pridržava štap na desnom ramenu, umesto da mu štap bude na levom, što bi bilo prirodnije, kreator Marseljskog špila poručuje da je njegov Luda nelogičan, glup ili malouman. Zapravo, taj štap na Ludinom ramenu je velika kutlača. Isti obrazac ponavlja se i kod Virtove Lude. Luda Vivil špila takođe ima dva štapa sa istom svrhom kao i Marseljski, ali je položaj štapa koji nosi na ramenu prirodan. U Pierpont Morgan špilu Luda nosi štap preko ramena, ali nema zavežljaja, nema drugog štapa za ispomoć u hodanju.

 

Sve u svemu, problematika Ludinih štapova odnosi se na to da li je taj lik prikazan sa dva ili jednim štapom. Da bismo malo bolje osvetlili od kakve je to važnosti, moramo pogledati koji još likovi tarota imaju štapove (ako izuzmemo dvorske karte vezane za štapove). Takođe, trebalo bi tom prilikom uzeti u obzir samo dugačke štapove, a ne kratke, poput Opsenarovog, odnosno Čarobnjakovog, zatim žezla koje nose Car i Carica, ili Hijerofantovog štapa. U Marseljskom špilu jedini lik koji ima štap na koji se oslanja, poput Lude, jeste Pustinjak. Isti je u slučaj i kod Virta, Vivila, Eteja, Keri Jejl Viskonti Sforca i Pierpont Morgan špila. Vejtova Luda nema štap za hodanje već samo onaj preko ramena, ali zato Pustinjak ima dugačak štap. Sola Buska je u tom smislu specifičan, jer gotovo svi likovi velikih arkana tog špila imaju štapove ili koplja, pa ipak, primećujemo da lik na karti označenoj brojem XII, koju smo povezali sa kartama Pustinjak (i / ili Obešeni) nosi štap na isti način kao i Pustinjak standardnih tarota. Kod Krolija, Luda umesto štapa nosi oganj koji oblikom podseća na štap, s obzirom da je štap oruđe čija je elementarna priroda Vatra. U Mantenja tarokiju, osim lika na karti Misero, štap ima i Saturno kojeg smo povezali sa kartama Pustinjak i Smrt. U kontekstu simbolizma, štap za hodanje bismo mogli poistovetiti i sa štakom, koja predstavlja Saturnovo obeležje, a koja povezuje Ludu i Pustinjaka, čime bismo onda obojicu mogli podvesti pod okrilje te planetarne prirode, s tim što Luda ima i primesu lunarnog a Pustinjak merkurovskog. Ludin i Pustinjakov štap je više oslonac nago što ima nekakvu mističnu ili magijsku ulogu. Kao takav štap ukazuje na slabost, koja može biti stvarna ili prevarna. U poznatom Rečniku simbola rečeno je da štaka ima i značenje noge kao simbola duše, čija je nemoć spoljašnja oznaka unutrašnje nemoći.[2] Uopšteno, štap je oruđe, magijsko oružje, oslonac ili osa sveta. Podsetimo se, Kejs je u svojoj prostornoj kocki upravo od Lude načinio osu sveta sledivši usvojenu vezu ove arkane sa alefom. Luda i Pustinjak imaju sve te potencijale.

Marseljski tarot

Kapa je obeležje identiteta. Svojim oblikom, ukrasima ili veličinom iskazuje poreklo, društveni status, zanimanje, totemsku, religijsku, etničku ili plemensku pripadnost njenog nosioca. Ludina kapa je smešna, neretko ima velike uši i druge slične dodatke koje ukazuju da je u pitanju nesvakidašnja osoba. Neke od tih kapa imaju perjane ukrase, ali recimo Luda Keri Jejl i Pierpont Morgan špilova, umesto kape nosi krunu od belog perja.[3] Isto tako, sudbina Lude, koja u nekim špilovima hita ka provaliji ili se nalazi pored kakve ruševine, sasvim jasno ukazujući na njegovo stradanje, može označavati i kraljeubistvo.[4] U svemu ovome prepoznajemo snažnu indiciju o Ludi kao obrednoj žrtvi. U krajnjoj liniji Luda je žrtveni jarac, što ovu kartu približava karti Smrt. U prilog tome govori i prisustvo psa ili pasa u Ludinoj pratnji, kako je to prikazano u većini špilova. Pas je, kao što je poznato, povezan sa podzemljem, odnosno svetom mrtvih, što mu pridaje saturnalno-lunarni i merkurovski prizvuk. Takođe, u ovom smislu, stavljanje psa u kontektstu mentalnih psina ili razuma, ne bi bilo pogrešno. Međutim, temeljna je uloga psa kao magijskog bića, psihopompa, odnosno vodiča duše. Na kartama pas obično juri za likom Lude ili ga ujeda, ali ga ne vodi, što ukazuje na izgubljenost Ludine duše. Njegova je sudbina zapečaćena samim tim što mu je u životu uskraćen razum. Ono što je tipično merkurovsko u prirodi psa jeste njegovo posedovanje isceliteljskih sposobnosti. Ipak, teško da prisustvo ove životinje u ovom slučaju ima takvu svrhu. Pre će biti da je njegova uloga da Ludu otprati na onaj svet. Osim toga, pas kao simbol, može imati i značenje bludničenja, opscenosti[5] ili prokletstva, a to u neku ruku jeste svojstvo Lude. Robert Plejs primećuje da to što u mnogim špilovima pas trga Ludine pantalone ukazuje da je reč o strancu. Psi laju na nepoznate, a Luda jeste neko ko tu očito ne pripada.

 

No vratimo se za trenutak gore pomenutim ušima na Ludinoj kapi, ali u drugom kontekstu. Najdžel Džekson u prisustvu magarećih ušiju kod Lude vidi vezu sa prirodom Saturna, budući da je magarac tradicionalno životinja Kronosa-Saturna, a koji, dodao bih, igra određenu ulogu i u poveznici sa egipatskim mračnim bogom Setom. U Rečniku simbola se za magarca kaže da predstavlja simbol neznanja ali i da je amblem mračnih, odnosno satanskih sklonosti. U Indiji ga jašu zlokobna božanstva. Pa ipak, Isus Hrist je na magarcu ujahao u Jerusalim, baš kao što to čine besmrtnici po kineskim predanjima.[6]

 

Ludina tradicionalna zelena boja, ističe Džekson, podseća na prima materia alhemičara koja opet ima veze sa Saturnom, budući da je polazni metal u procesu preobražaja olovo. U srednjovekovnoj Evropi lik Lude bio je poznat i kao božićna luda, gospodar nereda, a što predstavlja odjek antičkih saturnalnija proslavljanih upravo u to vreme, kada su u funkciji karnevala izvrtana društvena pravila i hijerarhija. Zato je Luda antinomijski lik što predstavlja ovaploćenje Saturnovog karaktera budući da je praznični nered izraz poništavanja poretka u kontekstu resetovanja vremena.

Mantenja taroki, Misero

Prisustvo provalije ili polurazrušene građevine takođe može biti stavljeno u kontekst prokletstva ili bede jer dočarava atmosferu karte. Ruševina je ambijent Ludine materijalne i duhovne bede. Taj aspekt, iako je prisutan samo u nekim špilovima, ipak ukazuje na mogućnost veze između Lude i Kule. Luda u Mantenja tarokiju, star, poguren i oslonjen na štap stoji usred ruševina. U špilu Eteja, Luda kao da izlazi iz razrušene građevine čiji poveći komad možemo videti pored, lagano koračajući napred, desno, kao da za sobom ostavlja prethodni život i odlazi dalje, tražeći svoje mesto pod suncem. Provalija, ruševina, kamenje, golo drveće ili sitna oskudna vegetacija, deo su melanholične atmosfere. Prisustvo planine u Vejtovom i Eteja špilu imaju drugačiji smisao i one ukazuju na značenja duhovne i mistične prirode.

 

Simbolizam pojasa je složen, ali u kontekstu Lude mogli bismo ga uzeti kao izraz njegove sačuvane časti. Iako je izgubio razum, pristojnu odeću, dom, ipak je sačuvao svoje dostojanstvo, odnosno nije potpuna propalica već ima svoje mesto u poretku. Pojas je njegovo poslednje uporište i zaštita, istovremeno bivajući simbol blagoslova i prokletstva.

 

U fantastičnom i mračnom aspektu, ova Luda se može dovesti u vezu sa lavkraftovskim entitetima Njarlatotepom ili ludim bogom-demonom Azatotom. Luda je najbliži mračnoj praznini i notabilitetima bezdana te ga možemo tretirati i kao medijuma. Uostalom, poznato je da bi se čovek bavio crnom magijom prethodno zaista mora biti lud. U tom smislu Luda je, kako neki kažu, dijabolična senka Pustinjaka. Luda u demonskom smislu označava zloduha, potpuno razoreno ljudsko biće čija je pojavnost obična ljuštura. Ovo više nije čovek i teško je naći neki opipljivi pandan u ljudskom svetu kojim bismo opisali ovaj tip fantastičnog čudovišta. Možda bismo mogli povući paralelu sa nekim posebnim i radikalnim oblikom hendikepiranosti, na primer hidrocefalom, ali mislim da to ne bi bilo adekvatno. Zapravo, ništa ne bi bilo adekvatno budući da ovakvo biće jedva može postojati, a ako postoji onda je reč o potpunom zombiju, ispraznoj i beživotnoj ljušturi koju pokreću demonske sile. Ovo je primer krajneg stadijuma sunovrata i gubljenja duše, potpune smrti i izopačenja kao negacije koncepta usavršenog i oboženog čoveka. Tu negaciju nazvao sam Crnom mumijom, budući da nema nikakav sadržaj i predstavlja potpunu prazninu, lutku koju ispunjavaju legioni i čija sila drži tu lutku na okupu neko vreme dok se potpuno ne raspadne i pretvori u prah. Za Keneta Granta staza Lude je staza Deteta, Hoor–paar–Krata (aspekt božanstva iz Krolijeve Knjige zakona), odnosno Bebe u Jajetu, čija je elementarna atribucija akaša predstavljena crnim jajetom čiji je izraz krokodil Sebek. Za Osvalda Virta, Luda nije svoj, ne pripada sebi, već je zaposednut, nebiće, igračka u rukama okultnih sila. On je nula jer ne postoji u intelektualnom i moralnom pogledu, već je vođen slepim instinktima. Nema slobodnu volju i budući submisivan, može predstavljati objekt nečije zloupotrebe ili izraz ropstva. U dubljem smislu Luda izražava sve ono nedostupno razumevanju.

Žak Vivil tarot

---

[1] Takođe, ovde bih naveo jednu kratku opasku Frensis Jejts (Veština pamćenja, str 87): „Prema standardnoj teoriji o telesnim sokovima, kod melanholika preovlađuje crna žuč, a ona je suva i hladna, što se smatralo pogodnim za pamćenje, jer melanholici mnogo čvršće utiskuju u sebe slike i zadržavaju ih duže no osobe drugih temperamenata.“ Za više informacija o ovoj temi Jejts preporučuje Raymond Klibansky, Erwin Panofsky, Fritz Saxl, Saturn and Melancholy, Nelson, London, 1964. Nije mi poznato da li postoji prevod ove knjige na srpski jezik, ali postoji hrvatsko izdanje: Saturn i melankolija, studije iz povijesti filozofije prirode, religije i umjetnosti, Zadruga Eneagram, Zagreb, 2009.

[2] J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rečnik simbola, Romanov, Banja Luka, 2003. Pod odrednicom Štaka dalje piše: „Štaka može imati i pozitivno značenje: pomaže nam da se krećemo napred, simbol je volje koja ne želi prihvatiti zadanu situaciju a da je ne izmeni; simbol je i vere (u Jevanđelju, pošto se zbilo čudo, bogalj odbacuje štake); simbol je duhovne svetlosti koja vodi nesigurne korake.“

[3] Upravo za krunu od perja Rečnik simbola pod odrednicom Pero, stavka 4, daje zanimljivo objašnjenje: „Pero je takođe simbol moći. Kruna od pera, kojom se uresuju kraljevi i kneževi, podseća na venac sunčevih zraka, na oreol što ga nose izabrani. Obred krunidbe srodan je obredima poistovećivanja s bogom-suncem ili onim na koga je prenesena nebeska moć. Pera na vladarevom ili papinom baldahinu, što stoje na sva četiri ugla i u produžetku stupova, označavaju vrhunsku vlast, nebeskog porekla, što se prostire na sve četiri strane kraljevstva ili zemlje; ta je vlast obuhvatala i izvršavanje pravde.“ Malo dalje, u stavki 5 iste odrednice rečeno je da neki tumači u peru vide i simbol žrtve. Upravo je ta žrtva ono što karakteriše Ludu kao obrednog privremenog kralja kojeg uzvisuju, služe, tretiraju ga kao istinskog vladara, da bi ga na kraju ritualno žrtvovali.

[4] Džejms Frejzer je mnogo stranica ispisao o drevnim i primitivnim običajima ubijanja božanskih kraljeva, bogova ili polubogova, navodeći brojne primere iz različitih kultura i epoha. Frejzer je, u svojoj čuvenoj Zlatnoj grani, pokušao objasniti razloge zbog kojih su drevni i savremeni primitivni ljudi povezivali sudbinu svojih zajednica, porodica, država, sa snagom i vitalnošću vladara. Zato je kraljeubistvo bilo povezano sa sprečavanjem opadanja njegove snage, što bi, u skladu sa verovanjima, sprečilo opadanje plodnosti i vitalnosti njegovih podanika. Drevni ljudi verovali su da se vladarska nemoć preslikava na opšte stanje naroda, države i prirode, jer ako je kralj nemoćan i bolestan, onda će takav biti i narod. Iz tih razloga je bio ustanovljen običaj ubijanja kraljeva nakon određenog vremena, ne bi li se sprečilo da prirodno opadanje njihove snage zbog starenja ili usled bolesti, utiče na vitalnost podanika i poredak u prirodi od čijih pravilnih i cikličnih ritmova društvo ili zajednica zavisi.

[5] U tom kontekstu indikativna je poznata srpska psovka: jebo ti pas mater!

[6] Dalje o magarcu Rečnik simbola piše: „U Egiptu je crveni magarac jedno od najopasnijih bića što ih duša susreće na putovanju post-mortem; to potvrđuje i francuska narodna poslovima zločest kao crveni magarac. Može se porediti sa skerletnom zveri (Genon). U ismailijskom ezoterizmu magarac iz Dajala znak je širenja neznanja i obmane, što sprečava nastupanje unutrašnjeg viđenja... Magarac označava čovekov nagonski element... Renesansna je umetnost u liku magarca prikazala različita duševna stanja: duhovnu klonulost, moralnu depresiju, neveselu nasladu, glupost, nesposobnost, tvrdoglavost i priglupu poslušnost. Alhemičari vide u magarcu troglavog demona, u kojeg jedna glava predstavlja živu, druga so, a treća sumpor – tri materijalna načela prirode... Prema nekim predanjima magarac se javlja i kao sveta životinja. U apolonijskim kultovima igra važnu ulogu: u Delfima su žrtvovani magarci. Magarac je nosio kovčeg koji je Dionisu bio kolevka... Divlji magarac simbolizuje samotnike, isposnike u pustinji.“ I što je za našu temu veoma indikativno: „Magarac se povezuje sa Saturnom, drugim suncem, zvezdom Izraela. U nekim se predajama Jahve poistovećuje sa Saturnom, pa stoga i neke satiričke karikature prikazuju Hrista, koji je bio sin Boga Izraelovog, s magarećom glavom.“

Drvo života i drvo smrti

Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE 

Potaknute namerom, reči su pokretači naše energije. Samoglasnici rečima daju snagu dok su suglasnici poput nekakvih regulatora. Uz pomoć reči ljudi su u stanju da pokrenu neke svoje duboke i često uspavane mogućnosti. U tom smislu reči imaju magijsku, kultnu i sakralnu ulogu. To su one svete, magijske reči, često predmet određenog tabua. Izgovaraju se na poseban način, pod posebnim uslovima. Drugi je problem što je u ovoj vulgarnoj eri reč posve obezvređena, a i ljudi više ne barataju magijom kao nekada. Ostala je samo fascinacija. Danas smo pod utiskom bajalica, „varvarskih“ izraza grimoara, starih magijskih priručnika i papira. To su posebne reči, često nerazumljive, pomoću kojih opštimo sa nevidljivim.

Na početku je sve jednostavno, kao i na kraju. Ono što je komplikovano pripada ljudskom svetu, tvoreći beskrajni niz simbola i značenja. Budizam uči da oset, predstava, dodir i razlikovanje u sinergetskom efektu daju lik. Imamo četiri elementa koji tek sjedinjeni i usklađeni daju peti. Taj apstraktni peti element je stvarnost, opipljiva i konkretna. Ipak, to jeste iluzija, bez obzira što u njoj gubimo glave, budući sastavljena od iluzornih elemenata. Ti elementi, sami za sebe, izdvojeni iz celine, iz carstva petog elementa, gotovo da i ne postoje. Stvarnost i elementi koji je čine, istovremeno jesu i nisu. Stvarnost, elementi stvarnosti, jesu fantazmagorijske konstrukcije. Po tradiciji intelekt razumeva posmatrajući te fantazije projektovane na ekranu unutrašnje svesti. Đordano Bruno kaže da u intelektu nema ničeg čega prethodno nije bilo u čulima. Shodno tome nema ničeg što proizilazi iz čula što bi moglo dosegnuti intelekt bez posredovanja fantazije. U indijskoj tradiciji, razum (manah) je posrednik između spoljašnjeg sveta i atmana ili neophodni instrument za pretvaranje čulnih senzacija u mentalne predstave. Otud je fantazija na neki način istina, ali subjektivne prirode. Ipak, fantazija deluje u aktuelnosti i utiče na stvarnost, stvarajući je. Naša duša nema neposrednu moć opažanja nego to čini posredstvom fantazmagorijskih slika. Te slike su kalupi, matrice procesa razumevanja koje se po hermetičko-kabalističkoj doktrini Drveta života povezuje sa sferom Binah. To je veliko majčinsko more Imaginacije, ogledalo u kome Inteligencija iz pozicije sefire Hokmah posmatra svet. Posmatrajući, Inteligencija koja proizilazi iz Uma (sefira Keter) – projektuje, odnosno stvara.

Suština magijskog razumevanja jeste znati kada nešto jeste a kada nije, kada i jeste i nije te kako nešto jeste i nije. Zvuči paradoksalno ali to je zato što ljudski um teško može zadržati stabilnu usredsređenost na nečemu što je apsurdno. Svest o tom apsurdu koji leži u osnovi stvarnosti, kreiranja i razgradnje stvarnosti, ukazuje na inteligibilni vid petog elementa. Pomenuti lik koji formiraju četiri elementa kao zaokružena celina uslovljavaju svest i obrnuto – lik je uslovljen svešću. Svest je graditelj lika iz bezobličnog kraljevstva elemenata: iz oseta, predstave, dodira i razlikovanja. Proces gradnje lika ujedno je proces izgradnje svesti. U tom naporu svest samu sebe oplođuje. Besmisao je razgradnja svesti. Dijagram te razgradnje jeste Drvo smrti. Drvo smrti je skok u infinitezimalno, dijagram singulariteta, pada u beskrajno malo. Ono je senka velikog Drveta života koja pada u minijaturni beskraj. Sefire Drveta života su projekcije prostor-vremenske ogromnosti. Izvan sfera i sveukupne sfere Drveta u beskraju, prostire se fatalnost sama, kao okean velikog. S druge strane, Drvo smrti je dijagram mikrosveta. Kao u filmu „Hellraiser“, sav pakao se može smestiti u jednu kocku, sav užas može stati na vrh igle i zaigrati opscenu igru. Da bismo zavirili u Drvo smrti potreban nam je moćan mikroskop. Kako su brojevi glagoli, sfere Drveta života su izuzetno dugi vremenski periodi, eoni, dugotrajni procesi, duge radnje. Sfere Drveta smrti su mikrosekunde, nanosekunde, mikrociklusi, mikroeoni. Smrt deluje u trenutku. Otud je naše vreme, kao i vremena kojima prethodi naše vreme zapravo doba smrti. Ubrzanje vremena, ubrzanje istorije, jeste obeležje smrti, delovanja sila Drveta smrti. Brojevi, sfere, sefiroti Drveta života su simboli stvaranja i ispoljavanja, simboli velikog vremena. Sefiroti Drveta smrti su simboli razaranja, simboli momentalnog vremena, simboli implozije, unutrašnjeg urušavanja i trijumfa nihilizma.

U strukturi Drveta života imamo deset apstraktnih časovnika, deset uzročnika koji pokazuju i uzrokuju različite segmente jednog istog univerzalnog vremena. Između brojeva se nalazi ambis premošćen tzv stazama, koje simbolizuju fenomen prostora, prostornih koridora impregniranih vremenom i u funkciji vremena. U strukturi Drveta smrti imamo deset zamajaca brzine i poniranja u mikroambis. Uz pomoć slova i brojeva, imenica i glagola, prostora i vremena, dihotomije jin-jang, opstaje proces stvaranja i razaranja te neprekidnog trajanja života. Otud naziv „Drvo života“. To je Drvo ljubavi jer uzrokuje neprekinuti niz, kontinuitet lanca bića. Po učenju hermetizma sve stvari koje se ovaploćuju u nižim svetovima prvo postoje u neopipljivim prstenovima gornjih sfera. Stvaranje je otuda proces izrade opipljivosti neopipljivog, putem proširenja neopipljivog na različite vibratorne nivoe. Elifas Levi taj princip, u „Transcendentalnoj magiji“, objašnjava na način po kome je Logos zapravo realizacija govora. Takođe, po njemu, misao se ostvaruje govorom, znacima, zvucima i simbolima. Uz pomoć tih sredstava misao se utiskuje u ono što on zove astralnim svetlom, stvarajući astralnu struju koja utiče na umove drugih ljudi te na samu materijalnu stvarnost. Otuda Levi zaključuje: „Ljudi rođeni u svetu koga je oblikovala ideja, nose u sebi njen znak, te tako Reč postaje telo.“

Drvo smrti je diskontinuitet. Uplivi njegove energije omogućavaju smrt, prekid, ali i stvaraju uslove bilo za evolutivni ili involutivni pomak pojedinaca i zajednica. Brojevi su simboli stvaranja i emanacija, simboli vremena. Slova, odnosno staze na kabalističkom dijagramu Drveta života koje povezuju brojeve od 1 do 10 u koherentan sistem, jesu građa za formiranje reči. Reči su zapravo imena bogova, odnosno Boga, izvedene od glagolske onomatopeje, odnosno glasovnog oponašanja delatne suštine božanske prirode onako kako se ona ispoljava i percipira u ljudskom umu. Brojčane i slovne kombinacije ukazuju na beskrajnu polivalentnost prirode i istine – prirode istine i istine o prirodi. Iskaz BOG JE JEDAN previđa polivalentnost ne samo „boga“ već i „jedinice“. Bog je u Jedinici, u broju Jedan kao esencija božanstvenosti. Hermetička doktrina tarota uči da imamo Jedinicu Vatre, Jedinicu Vode, Vazduha, Zemlje, ili Dvojku, odnosno Trojku itd tih istih elemenata izraženih kroz simbolička oruđa. Dakle, nešto je jedinstveno po prirodi, ali jedinstvenost sama po sebi može obuhvatiti gotovo bezbroj priroda. Svaki broj je beskonačan; nema razlike, kaže Alister Kroli, odnosno Aivaz, u „Knjizi zakona“.

Podela na monoteizam i politeizam je na jednom drugačijem nivou sagledavanja besmislena. Sve što postoji je polivalentno i jedinstveno na neki način. Polivalentan je i jedinstven svaki trenutak u vremenu, svaka tačka u prostoru, svaki oblik koji postoji kao i svaka trunka svesti. Brojevi ukazuju na prirodu neke polivalentnosti i jedinstvenosti. Bogovi imaju matricu čija je priroda izražena istim brojem (ili brojevima), dok je priroda samih bogova međusobno različita. To je poput svojstava horoskopskih znakova. Mnogi ljudi funkcionišu na način predstavljen nekim znakom, ali se priroda ljudi koji po rođenju pripadaju istom znaku međusobno suštinski razlikuje. Oni žive u različitim kulturama, u različitim vremenima, drugačijem prostoru, zauzimaju drugačije forme, izloženi su različitim delovanjima. Generalizuju se načela, ne karakteri.

Slova, odnosno glasovi, predstavljaju svojstva bogova. To su oznake bogova ili Boga, zavisi kako je kome zgodno. Tajanstvo bogova sadržano je u skrivenom smislu njihovih imena. Poznata je i široko rasprostranjena mistika božanskih imena, bilo da je reč o imenima raznih bogova ili jednog Boga. Veliki izučavalac jevrejskog misticizma i kabale Geršom Šolem, za slova kaže da su „konfiguracije božanske svetlosti.“ Šolem navodi da su u čudesnom procesu stvaranja slova stvorila Božja imena, pa zatim reči kao prideve božanskog, te naposletku reči koje se odnose na materijalni plan, događaje, imenice, odnose. Ono što vidimo i poznajemo kao slova zapravo su materijalna ispoljavanja „konfiguracija božanske svetlosti“ kojih, po kabalističkoj tradiciji, ima dvadeset i dva. Tim brojem Tvorac zaokružuje svoje delo. Nije beznačajna činjenica da se broj stepeni kruga (360), može podeliti 22 puta a da rezultat bude ceo broj, npr: 360/2 = 180, 360/3 = 120, 360/4 = 90… Ukoliko bi u to uračunali i deljenje broja stepena kruga samim sobom i sa brojem 1, onda bi imali 24 cela broja kao rezultat. U tom smislu redosled slova u alfabetu koji sadrži 22 ili 24 jedinice ukazuje koliki procenat kruga određeno slovo označava.

Matrica moći je nepokretna, volja je pokret. Bez pokreta stvaralačka moć se ne bi ispoljavala. Pokret bogova uzrokuje vreme. Bez pokreta, ne bi bilo ni zvezda. One stoje na tačno utvrđenim pozicijama a ipak se kreću. Kao takve, zvezde predstavljaju najčistiji oblik ispoljavanja petog elementa sa tačke gledišta čoveka. Savršenost kretanja zvezda ukazuje na suštinski značaj koji one, kao izraz bogova, imaju na izgradnju i razvoj ljudske svesti, a samim tim i sudbine kako pojedinaca tako i ljudskih zajednica. Koliko smo svesni onog na nebu, toliko smo u vezi sa prirodom i sa onim na Zemlji. Prostor izvire iz vremena, imenice iz glagola a slova iz brojeva. Brojevi su „stariji“ i pripadaju prirodi samog univerzalnog kauzaliteta. U tom smislu, slova kao prirodne izvedbe, igraju ulogu supstituta za brojeve. Slova su mimikrija brojeva, preduslov ali i proizvod stvaranja. Slova su likovi bezlične suštine. Njima označavamo nešto što je u suštini bezlično, te ona istovremeno bivaju i sredstva mistifikacije, a ne samo istine. Otud je moguća laž u svetu, laž u umu. Prostor je stoga mimikrija vremena jer implicira vremenski ambis koji je apstraktniji od prostornog. Mi teško možemo pojmiti ogromnost prostora bez vremenske odrednice (npr. „svetlosna godina“). Ono što ograničava ljudska bića da dosegnu zvezde (bogove, večnost) nije prostor već vreme. Ovladavanje vremenom temeljni je magijski poduhvat. Čovek se lako može izgubiti u prostoru i da to često bude prilično bezbolno, odnosno da ne izgubi razum, ali ako se izgubi u vremenu posledice su obuhvatnije. Otud je značajnije pitanje šta činimo od onog ko smo, jer ukazuje gde smo u vremenu, odnosno kakva je veza između naše svesti i vremena, svesti i volje. Odgovor na pitanje identiteta ukazuje na vremensku odrednicu, na položaj u vremenu. Karlos Kastaneda je naglašavao besprekornost delanja kao princip održanja svesti u vremenu. S druge strane bliskoistočna tradicija je numerisala slova, odnosno svakom slovu pridodala brojčanu vrednost, čime je izvršeno numerisanje reči. Reči koje imaju istu brojčanu vrednost su na neki način etimološki povezane. Magija reči.

U sistemu tradicionalnog Drveta života cifara ima deset, tačnije devet, jer je broj 10 izraz sinteze. Kao i u primeru sa formiranjem lika (svesti o liku – lika u svesti) od četiri elementa, tako je i sa brojevima. Lik brojeva je lik vremena, lik stvaranja i sveta. To je broj 10. Desetka je sinergetski efekat brojeva od 1 do 9, manifestacija, Jedinica ovenčana Nulom, ovaploćena Jedinica. Desetka je prelaz iz metafizičkog nepostojanja u materijalno postojanje. Broj 10 predstavlja Jedinicu sa orbitom, svet Jedinice, odnosno jedinstven svet, krajnji ishod projekcije. Sa Jedinicom u središtu, Desetka ima beskonačan izvor energije te predstavlja brojčani izraz svetskog perpetuum mobile. Broj 10 čine dve petice, dva pentagrama, uspravni i obrnuti, jin i jang, koji čine stubove dinamike sveta. Desetka je takođe mesto prelaska iz beskrajno velikog u beskrajno malo i obrnuto. Malkut, deseta sfera, nalazi se na dnu Drveta života i na vrhu Drveta smrti. Malkut je Keter Drveta smrti. Involucija Drveta smrti je uspinjuća, paradoksalna, za razliku od involucije Drveta života koja je spuštajuća. Zato bi dijagram Drveta smrti trebalo predstaviti kao obrnuti dijagram Drveta života. Jedno Drvo predstavlja suprotnost drugog Drveta. Drvo života ima deset sfera od kojih je svaka projektovana na četiri nivoa po četvornoj formuli, što daje ukupno četrdeset oblika. Stvaranje se dešava po toj matrici na četiri plana. Razaranje se dešava po istoj matrici s tom razlikom što ono dolazi iz mikro-beskonačnosti. Poput četvornosti brojeva u sistemu kabale, postoji i četvornost slova, odnosno prostora. U četiri plana ima osamdeset i osam oblika staza. Svako slovo, svaki glif ima drugačije svojstvo na svakom od planova a što je u sistemu Zlatne zore propraćeno četvornom skalom boja.

Ono što povezuje i usklađuje tradicionalne elemente hermetizma (zemlja, voda, vatra, vazduh) sa Drvetom života jeste formula čiji je grčki jezički ekvivalent tetragramaton. To je modus projekcije četvoropolnog magneta duha po shematizmu emanacija sfera Drveta života. Četiri elementa analogna sa četiri kabalistička sveta (Asijah, Briah, Jecirah i Acilut) jesu četiri plana prostiranja i zbivanja Drveta života. Zajedno, oni čine usklađenu formu tetragramatona – četvoroslovlja, koje označava u tradiciji poznato božansko ime JHVH (Jahve, Jehova). To su hebrejska slova Jod, He, Vav, He. J (Jod) je Vatra, Acilut, Otac, Kralj, H (He) je Voda, Brijah, Majka, Kraljica, V (Vav) je Vazduh, Jecirah, Sin, Princ i ponovo H (He) je Zemlja, Asijah, Ćerka, Princeza. Njihov sklad jeste peti element, jedinstvo četvoropolnog magneta, a što se postiže umetanjem slova Š (Šin) u sredinu reči. JHVH tako postaje JHŠVH, odnosno Jehošua, a što se odnosi na ime mesije, odnosno Isusa. Ovom šemom date su osnovne korespondencije tetragramatona. Praktično taj niz bismo mogli ređati unedogled i tako klasifikujemo sve stvari na svetu. Po tom principu izvršili bismo i pojmovno usklađenje formiranjem petog elementa, onog lika sa početka ovog poglavlja, a lik je i ime, ime je Reč. U početku beše Reč. Logično bi bilo da je i na kraju. Tako uviđamo da kao što možemo konstruisati životvorna imena Boga, takođe možemo doći do pronalaska smrtonosnih imena.

Geršom Šolem u knjizi „Kabala i njena simbolika“, navodi da su kasniji kabalisti običavali da govore o četiri sveta koja čine jednu duhovnu hijerarhiju. To je svet božanske emanacije Acilut, svet stvaranja Brijah, svet formacija Jecirah i svet aktivnog delovanja Asijah. Šolem navodi kako je u oblasti koja se u dijagramu Drveta naziva en-sof i koja se nalazi iznad prve sefire Keter, Tora nalazi u stanju praporetka koji sadrži zametke svih mogućnosti. U Acilutu Tora je niz suglasničkih kombinacija koje bi se mogle stvoriti iz hebrejskog alfabeta. U Brijahu Tora je niz Božjih imena stvorenih kombinacijama elemenata iz Aciluta. U Jecirahu Tora se pojavljuje kao „predstava anđeoskih imena i stvaralačkih moći.“ U praktičnom smislu, ako se poigramo zaključkom, kombinovanje suglasnika je rad na nivou Aciluta. Stvaranje božanskih imena je domen Brijaha. Imenovanje i definisanje anđeoskih imena kao božanskih svojstava je nivo Jeciraha. Nivo Asijaha je manifestacija Tore onakva kakva se nama prikazuje. Asijah je svet ekspresije.

Kenet Grant je na jednom mestu u knjizi „Kultovi senke“ naveo da je Acilut seme, Brijah je matrica, Jecirah je čin a Asijah manifestacija. U okultističkoj literaturi često se navodi kako je Acilut emanacija, Brijah je kreacija, Jecirah formacija a Asijah materijalizacija. Pomenuta četiri elementa jesu četiri gradivne komponente svesti, kao nekakvi rudimentarni aspekti koji u sintezi, po formuli tetragramatona, tvore predmetnu stvarnost koje bivamo svesni. Ta četiri oblika – četiri elementa, raspoređeni su i prisutni u mehanizmu Drveta života te čine vezivno tkivo koje osvešćuje samo Drvo. U skladu sa tim pentagramaton je simbol aktivacije formule tetragramatona. Zvezda pentagrama je hermetički simbol razvijene svesti, prikaz tzv zlatnog preseka, dvodimenzionalni izraz trodimenzionalnog geometrijskog tela piramide. U kontekstu Drveta smrti, simbol pentagrama ukazuje na spiralu poniranja.

Trebalo bi pomenuti da Drvo života sadrži i jedanaestu tajanstvenu sferu, nazvanu „lažnom sefirom“. To je Daat, sfera bezdana, odnosno sfera znanja, koja deli tzv gornju trijadu od ostalih sedam sfera Drveta. Sfera bezdana (jedanaesta sfera) je „lažna“ jer je van vremena, odnosno ne vrši funkciju projekcije. Malkut je ipak zaokružen nečim (jedinica sa orbitom). Daat, to su dve Jedinice, rascepljenost prostora i vremena, nemogućnost da se vreme ispuni prostorom. Daat je kanalizacioni odvod univerzuma, sterilisana imaginacija, fantazija koja nema svrhu u poretku Drveta. Položaj ove sefire na Drvetu smrti je pri njegovom dnu jer deli tri najniže sfere tog Drveta od sedam gornjih. Ako bi Drvo života projektovali na ljudsko biće, sfera bezdana bi mogla odgovarati predelu grla. U obrnutoj perspektivi Drveta smrti ta sfera odgovara predelu ispod pupka. Drvo smrti je dijagram mikro poretka čija je svrha iniciranje raspada.

Drvo života jeste intelektualni spomenik, magičan i čudesan poput drevnih piramida i hramova. Kada tako postavimo stvari i pogledamo šta imamo danas, nameće se pitanje jesmo li od tih drevnih vremena pa do sada ostvarili ikakav razvoj svesti?