Arkana Zvezda u tarotu

Marseljski špil

Sedamnaesta po redu velika arkana tarota jeste karta Zvezda, čiji je broj, po Elifasu Leviju, broj zvezda, razuma i ljubavi. Psihološki, Zvezda simbolizuje dušu, unutrašnji svet, unutrašnji život. Poetski rečeno, sedamnaesta arkana predstavlja kupalište zvezda. Zvezda je vesnik bujice, novog talasa, dolaska nečeg novog, novog poretka, a ako se uzme u obzir da je prva sledeća u nizu iza Zvezde karta Mesec, to znači nagoveštaj nastupajućeg perioda tame ili sna. Iz perspektive hrišćanstva karta Zvezda može predstavljati Vitlejemsku zvezda (zvezdu Maga) koja je nagovestila rođenje Hristovo. Zatim, Zvezda se može odnositi i na Stella Maris, odnosno na Našu Gospu, zvezdu od mora, a što je zapravo Bogorodica. Apokaliptički, to je žena koja će nogom smrviti zmijsku glavu. Dalje po toj liniji, sledeći misao Elifasa Levija, vidimo da se karta Zvezda može odnositi i na vaznesenje Bogorodice. 

Astrološki, u toj karti prepoznajemo planetu Veneru, ali i zvezdu Sirijus. Najdžel Džekson u liku ove karte prepoznaje Nebesku Veneru ili Afroditu Uraniju i povlači razliku između nje i zemaljske Venere predstavljenu kartom Carica: nebeska je naga a zemaljska raskošno obučena. Džekson nas podseća da je u ikonografiji XV veka čest motiv bila platonska doktrina o dve Venere koje predstavljaju zemaljski i nebeski vid ljubavi i želje. U tom smislu božanska lepota Nebeske Venere vodila je ka mističkoj inicijacijskoj smrti i vaskrsenju. Takođe, Džekson u kontekstu ove karte pominje Najadu, rečnu nimfu čije izlivanje ukazuje na potok duša koje ulaze u zemaljsko postojanje, u skladu sa Porfirijevim spisom De Antro Nympharum (O pećini nimfi). Porfirijeva pećina sadrži mnoštvo kamenih bazena i vrčeva iz kojih se izliva voda koja nikada ne presušuje. Pećina ima dva izvora: jedan okrenut severu, namenjen ljudima, i drugi, ka jugu, namenjen bogovima. Porfirijev mit je alegorija prelaska duša u smrtno otelovljenje i njihov put ka oslobođenju. One ulaze u svet ovaploćenja kroz severnu mesečevu kapiju koja pripada znaku Raka, a izlaze kroz južnu, sunčevu, u znaku Jarca.

Vejtov špil

U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu, ova karta je izraz Nade. Na njoj je predstavljen, najverovatnije ženski lik, u molitvenoj pozi i plavom ogrtaču te pogledom upućenim naviše. Lik je prikazan s profila okrenut ka desno. Robert Plejs ovde prepoznaje muzu astronomije Uraniju. Zanimljivo je prisustvo sidra u donjem desnom uglu kao i bradatog muškog lika koji leži na tlu dok Nada stoji na njemu. Postoji sličan lik u plavoj boji koji je naslikao poznati renesansni umetnik Rafaelo (1483-1520) na stropu biblioteke pape Julija II. Tu je ovaj lik predstavljen kao poveznica filozofije i teologije, svetovnog i religioznog. Na Zvezdi d’Este špila vidimo dva mudraca ili astrologa kako pokazuju na poveću zvezdu, dok su im ruke kojima upiru na nju međusobno ukrštene. U Vivil špilu, u donjem levom uglu ove karte prikazan je bradati mudrac koji drži šestar u ruci i pokazuje na ogromnu zvezdu koja se nalazi u središtu kvadrata omeđenom sa četiri manje zvezde. Sa nebesa padaju kapi, što bi trebalo da predstavlja zvezdane zrake. U desnom uglu vidimo neku građevinu. U Pierpont Morgan Bergamo Zvezdi u središtu je žena koja u levoj ruci drži osmokraku zvezdu. Iza nje su postavljene manje planine. Vejtova Zvezda je varijanta marseljske. Rozenvald prikazuje samo veliku osmokraku zvezdu, smeštenu između dvaju nebeskih voda.

Seli Nikols ističe da na karti Zvezda, po prvi put u Marseljskom špilu, susrećemo nagu ljudsku figuru. Kako kaže Nikols, lik na karti, bez društvenih maski, otkriva svoju osnovnu prirodu. Žena kleči pored potoka ili reke te izliva vodu na obredni način iz dva vrča, ista ona koje ima lik Umerenosti, s tom razlikom što su kod Zvezde oba crvena, ali sadrže plavu tečnost. Podsetimo se, tečnost koju preliva anđeo Umerenosti je žućkasto-beličasta. Žena-Zvezda ima položaj poput svastike, što podseća na magijski znak Ožalošćena Izida iz repertoara Zlatne zore. Žena-Zvezda poput anđela Umerenosti sa punom pažnjom obavlja ovaj, na prvi pogled besmislen, posao izlivanja vode iz jednog vrča u reku a iz drugog na zemlju. Ona je poput anđela bez krila, potpuno ovaploćena, potpuno žena. Ona je, kako kaže Nikols, arhetipsko stvorenje dubina i dolazi iz starine u kojoj vreme nije mereno sunčevim ili mesečevim ritmovima već kretanjem zvezda koje je imalo veći značaj u životu ljudi jer je taj nepogrešivi nebeski sat pokazivao vreme poplava, suša, promena godišnjih doba itd. Otud ta žena prati ritam zvezda te nas vraća na nešto drevno i primitivno. Njen izraz lica je melanholičan, a što jeste jedno od snažnih stvaralačkih stanja psihe.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Iako je žena središnja figura, ne manji značaj ima prikazani osmočlani zvezdani sistem kojim dominira ogromna dvostruka zvezda. Taj zvezdani sistem je temeljno tajanstvo ove arkane. U sredini je prikazana osmokraka zvezda čija je priroda vatrena i vazdušna, muška i ljudska, odnosno ovozemaljska, te se kao takva može staviti u kontekst najave rođenja Spasitelja. Svaka prikazana zvezda predstavlja po jedno od sedam planetarnih nebesa, dok najsjajnija predstavlja osmo, najviše i božansko nebo koje na Zemlju šalje svoga Sina. Osmokraka zvezda Marseljskog špila ukazuje na bolju budućnost, budući novi svet, odnosno novi vek, što znači da bi ovu kartu trebalo shvatiti kao nagoveštaj boljitka, glasnika eshatološke večnosti, spasenja (na primer rođenje mesije) itd. Istovremeno, ova karta može predstavljati majku bogova ili Devicu uoči oplođenja. Seli Nikols smatra da te zvezde ukazuju na besmrtnost, budući da likovi iz mitologije koje bogovi okuju među zvezde bivaju besmrtni. Nikols nas podseća da su zvezde često viđene kao oči neba, pomoću kojih nas bogovi posmatraju. 

Načelno, zvezde su tačke čijim su zamišljenim povezivanjem ljudi od pamtiveka na nebu iscrtavali svoju mudrost tvoreći slike. Tako su nastali zvezdani zapisi od kojih svaki nosi svoj mitološki prtljag. Podsetimo se temeljne mitološke činjenice da Velika Majka i njenih sedam sinova čine prvobitnu mitsku osmorku, a što ima svoje odjeke u gnosticizmu. Džerald Masi kaže da se Majka Sedmorice pojavljuje kao Velika Bludnica Apokalipse, gde sedmorku oličuje sedam glava Zveri. Masi takođe navodi i biblijski odeljak (Jeremija, glava 15) u kome se pominje neverni Jerusalim kao majka sedmoro.

Žak Vivil špil

U Marseljskom špilu zvezde su na ovoj karti simetrično postavljene na način koji umnogome podseća na šemu kabalističkog Drveta života. Velika dvostruka zvezda sadrži crnu zvezdu iza zlatne zvezde, u čemu prepoznajemo Keter iznad Tifareta. Manja zvezda ispod dvostruke zvezde, tik iznad glave ženskog lika, jeste Jesod. Po tri zvezde sa leve i desne strane jesu tri sefire dvaju stubova. Naposletku, ženski lik koji izliva vodu je Malkut. Sve zvezde imaju po osam kraka izuzev dve gornje sa leve i desne strane koje imaju po sedam. To ukupno daje sedamdeset krakova. U Marseljskom špilu levo od žene na drvetu stoji crna ptica, a kako karta predočava noć, onda je reč o noćnoj ptici. Ta ptica je glasnik, izraz duha i duše, neko ko prenosi poruke zvezdanih bogova, duhova prirode ili duhova predaka. Isto tako ptica može označavati i dušu. Setimo se drevnih, kao i verovanja primitivnih naroda, da duša nije negde u čoveku, već obitava izvan ljudskog bića, u kamenu, u drvetu, na grani, žbunu, možda čak u nekoj životinji. Otud ptica u pozadini može predstavljati dušu ženskog lika koji lije vodu. 

Iz nekih Fulkanelijevih navoda u knjizi Misterija katedrala, možemo ostvariti dodatni uvid u ono šta ova karta simbolizuje, a tu mislim pre svega na fontanu, jer nema sumnje da Zvezda jeste fontana. Fulkaneli nadahnuto piše o alegorijskoj fontani nazvanoj Liberta, za koju kaže da je bila izvorište magnezije, kome je u susedstvu bio drugi izvor zvani Stena. Oba izvora su izbijala iz velike stene čiji je oblik nalikovao ženskim prsima, tako da je bujica ličila na tok mleka iz dve dojke. Fulkaneli ukazuje na neke stare autore koji su materiju alhemijskog dela oslovljavali sa naša Magnezija te da se tečnost izlučena iz nje naziva Mleko Device. Fulkaneli podseća na jedno alhemijsko delo pripisano Bazilu Valentinu, u kojem se nalazi linorez koji predstavlja nimfu ili sirenu sa krunom kako pliva po moru i iz njenih nabreklih grudi izbijaju dva mlaza mleka koji se mešaju s vodom. Arapski autori, kaže Fulkaneli, pominju da su njene vode podarile besmrtnost proroku Iliji, odnosno Eliji, Eliosu, suncu...  

d'Este špil

Pol Huson je ukazao na Crepuscolo della Mattina, ilustraciju iz šesnaestovekovne knjige alegorijskih slika naslovljene kao Iconologia, kompilatora Ćezare Ripa iz Peruđe, čije varijacije ukazuju na jasnu vezu sa predstavom Zvezde tarota. Nesumnjivo je ovde u pitanju Venera, odnosno jutarnja zvezda. Imamo krilatu nagu devojku, ili dečaka, a ponekad i androgina, prikazanu u letu, uz prisustvo ptice i zvezde iznad njene glave. Lik drži baklju usmerenu nadole i vrč sa vodom (simbolika petog lunarnog stepena mitraističkog posvećenja). To je ilustracija jutarnjeg sumraka. Zašto su mnogi autori tarota ovom liku na karti Zvezda skinuli krila, meni je nepoznato. Lakše je razumeti to što neki lik ima krila nego što ih nema. Ronald Deker iznosi ideju da Zvezda označava Proviđenje. Broj sedam simbolizuje ulazak duše u smrtno telo, što ima svoje proširenje u broju sedamnaest, jer na tom nivou duša ulazi u zvezdano telo. Deker navodi Makrobija koji tvrdi da odlazeće duše nastavljaju svoj život kao zvezde, što je u suštini drevna ideja sa obiljem primera u grčkoj mitologiji.

Po Zlatnoj zori, naziv ove arkane je Ćerka nebesa, stanovnik između voda. Atribucija ove karte je slovo cadi koje je povezano sa astrološkim znakom Vodolije, a sa kojim i motiv ove karte, nezavisno od toga, može biti doveden u vezu. Za razliku od sistema korespondencija hermetičkog reda Zlatne zore, koja ovoj karti dodeljuje hebrejsko slovo cadi, u Papusovom tumačenju, karta Zvezda je u vezi sa slovom peh. Po Papusu, glif peh izražava isto hijeroglifsko značenje kao glif bet, (koje on povezuje sa kartom Prvosveštenica), ali u proširenom smislu. Po njemu slovo bet označava usta kao organ govora, dok peh predstavlja sam govor. Za slovo peh, a samim tim i za kartu Zvezda, Papus je usvojio planetarni atribut Merkura čija je priroda povezana sa govorom. To je takođe indikativno značenje za doba Vodolije, jer je govor svojstven liku Vodolije, kao jedinom ljudskom liku od četiri heruvima, odnosno stožerne kuće neba, a to su: Bik, Škorpija (Orao), Lav i Čovek (Vodolija). Od svih tih zveri moć govora poseduje jedino Čovek. Era Vodolije je i doba afirmacije Čoveka, pa se time može objasniti i pojava doktrine ljudskih prava i afirmacija ezoterijskih učenja o čoveku kao božanstvu. Doba Vodolije je vreme verovanja u besmrtnost, u reinkarnaciju, budući da ova karta, po Papusu, između ostalog predstavlja i besmrtnost.

Nimfa iz Rasprave o Azotu

Alister Kroli je izmenio slovnu atribuciju ove karte, jer po uputstvu iz Knjige zakona: cadi nije Zvezda! On je na dijagramu Drveta života, Zvezdu uzdigao na mesto koje je zauzimao Car, na šta ću se u ovom poglavlju opet vratiti. Takođe, uklonio je sedam zvezda koje okružuju osmu, najveću. Tu zvezdu je učinio sedmokrakom i umetnuo u gornji levi ugao. Kroli je, osim navedenog, sa karte uklonio crnu pticu ili gavrana, kao simbol alhemijskog procesa truljenja, a koji u Marseljskoj Zvezdi stoji na žbunu u pozadini sa leve strane. Gavranu je našao mesto na loncu karte Umerenost, kako stoji na lobanji ispod krsta (gavran je kanonski žig Dela, kako kaže Fulkaneli). U Krolijevom špilu lobanja se, osim na četrnaestom ključu, nalazi i na karti Smrt. Lobanja je u tom smislu oznaka za generativni proces koji dolazi nakon smrti i truljenja. Naposletku, Kroli je u kartu Zvezda uveo ogromnu nebesku kuglu koja, po svemu sudeći, predstavlja Veneru kao planetu. Slika predstavlja magijski reljef Venerine prirode, odnosno oblik simboličkog izražavanja duha Venere. Ona je obeležena sedmokrakom zvezdom, koja se na ovoj karti tri puta pojavljuje: kao nebesko telo, kao simbol na površini Venere i u središtu spiralnog posipanja tečnosti iz gornjeg zlatnog pehara (donji pehar je srebrni). Tako dobijamo tri sedmice kao skriveno numeričko obeležje ove karte. Sedmokraka zvezda je simbol boginje Babalon čije je ime sačinjeno od sedam slova.

Cesare Ripa, Crepuscolo della Mattina

Ostajući i dalje kod Krolija, lik na karti Zvezda poistovećujemo i sa boginjom Nuit koja se objavljuje u prvom poglavlju njegove proročke Knjige zakona. Nuit se kod Krolija pojavljuje i na karti Eon, kako je on preimenovao Sud. Podsetimo se, obeležje Nuit u nemanifestovanju, jeste plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini. Sedmokraka zvezda je hermetička zvezda, odnosno zvezda vodilja Filosofa. Po Krolijevom tumačenju, na ovoj karti je prikazana boginja Nuit u njenom manifestovanju, odnosno u ljudskom liku. Kroli kaže kako je u toj karti univerzum rastvoren na svoje krajnje elemente. I zaista, već u osvit ere Vodolije vidimo kako se sve stvari, entiteti i identiteti razvodnjavaju i rastaču, ništa više nije tako čvrsto kao nekad. Opisujući ovu kartu Kroli kaže: „Iza boginjine figure nalazi se nebeski svod. Najistaknutije obeležje na njemu je sedmokraka Zvezda Venera, koja kao da obznanjuje glavnu osobinu svoje prirode da bude ljubav.“ Doba Vodolije je doba ljubavi, odnosno tzv slobodne ljubavi, koju kao senka prati profana seksualna revolucija i opšti promiskuitet, jer kako to uči Krolijeva doktrina: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom.“ Međutim, da bi se uopšte došlo do te ljubavi, potrebno je prevazići želju prvenstveno za obožavanjem sopstvene slike, odnosno slike Boga, kao i bilo koje fantazme, uključujući i onu o ljubavi. Fantazmi, odnosno magijske slike su sredstvo a ne cilj. 

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Vratimo se ponovo Krolijevoj intervenciji. On je, dakle, sledeći iskaz Knjige zakona, izvršio zamenu karata Car i Zvezda u njihovom dotadašnjem položaju na dijagramu kabalističkog Drveta života. Pozicioniranjem karte Car na stazu hebrejskog slova cadi, koja povezuje lunarni Jesod i venuzijanski Necah, Kroli je izuzetno muževno i marcijalno načelo predstavljeno tom kartom spustio niže na dijagramu Drveta života, praktično između Venere i Meseca. Ženstveno načelo predstavljeno kartom Zvezda, zamenilo je Cara na poziciji slova he, čija staza spaja solarnu sferu Tifaret sa sferom zodijaka Hokmah. Praktično, ovim je uzdignuta ženska priroda čija je astrološka pozadina u znaku Vodolije i planeti Saturnu. Vezu Sunca i Zodijaka u Krolijevom sistemu predstavlja Saturnov ženski aspekt, a ne marcijalni Ovan kao u sistemu Zlatne zore. Dakle, vatreni kolorit Cara, spušten je u tamnijim bojama obojene delove Drveta života, dok je tamna Zvezda uzdignuta u društvo svetlijih karata. Time se prejudicira magijska priroda novog doba, odnosno Eona Horusa. 

Posmatrano sa involutivnog aspekta, odnosno iz perspektive spuštanja sa viših na niže sefirote, donosilac više mudrosti u ljudsku svest, odnosno hermetičke nauke i svega onog čiji je simbol Merkur, više nije muževni marcijalni autoritet nego saturnovski ženski aspekt. U skladu sa rečenim, uticaje iz Supernala do Tifareta, prenose Zvezda (iz Hokmaha), Prvosveštenica (iz Ketera) i Ljubavnici (iz Binaha). Naravno, ovakva promena trebalo bi da izazove poremećaj ravnoteže u simbolizmu glavnih atribucija Drveta života. Na primer, sefirot Necah ima vatrenu elementarnu prirodu, pa bi uticaj putem vatrenog cara, umesto melanholične saturnalne vodnjikavo-vazdušaste Zvezde poremetio elementarnu ravnotežu uticaja (toplo-hladno) u oblasti sefire Jesod. Hoću reći, jedna promena za sobom vuče drugu a samim tim čitav lanac preuređenja, što bi u krajnjoj liniji dovelo do posve novog rasporeda na dijagramu Drveta. Kroli to nije uradio, već je samo započeo proces inicirajući prvu promenu. 

Takav razvoj događaja uveliko podseća na zaključivanje jednog posve drugačijeg autora, a to je Julius Evola. Naime, u odgovarajućim indijskim učenjima završno razdoblje se naziva mračno, odnosno kali-juga, koje odražava klimu rastakanja, opadanja i raspada, odnosno prelaz ka anarhiji u pogledu stanja individualnih i kolektivnih snaga, materijalnih, psihičkih i duhovnih, koje su, kako kaže Evola, ranije bile, na različite načine, ograničene vrhovnim zakonom i uticajem višeg reda. On pominje da tantrički tekstovi daju sugestivnu sliku preovlađujuće duhovne sile kali-juge, a to je boginja Kali, koja simbolizuje potpuno probuđeno žensko. Ona takođe predstavlja, kaže Evola, elementarnu snagu, iskonski svet i život, ali koja se u nižim aspektima takođe predstavlja kao boginja seksa i orgijastičkih obreda. Ranije uspavana, odnosno latentna u ovim aspektima, boginja Kali će u mračnom dobu, primećuje Evola, biti potpuno budna i delujuća. 

Krolijev špil

Ne možemo a ne primetiti autoritativnu marcijalnu figuru prikazanu kartom Car u onome što Evola navodi kao ograničenje vrhovnim zakonom i uticajem višeg reda. Uticaj višeg reda postoji i pod silama izraženim kartom Zvezda, ali je taj uticaj posve drugačije prirode i nije ograničavajući. Evola dalje kaže, kao da tačno ima na umu, ili barem sluti ono što je sa današnje tačke gledišta očigledno, da se opisana situacija desila u skorije vreme, sa epicentrom u zapadnoj civilizaciji i društvu, odakle je krenula šireći se ubrzo na celu planetu. Evola prepoznaje činjenicu preovladavanja osobenosti doba Vodolije čiji glavni element voda (iako je to vazdušni znak) ta u kojoj se sve vraća tečnom stanju, neformiranom. Evola ističe da stari indijski tekstovi koji govore o kali-jugi i vremenu Kali, proglašavaju da važeće životne norme za vremena kada su u jednom ili drugom stepenu, bile žive i aktivne božanske snage, treba u poslednjem razdoblju smatrati prevaziđenim. Očigledno je da su ljudi sve manje kadri te nevoljni da slede ustaljene tradicionalne norme i prirodno će težiti prevazilaženju onog što smatraju ograničenjem na putevima svog delovanja. Formula Oca je stoga sklona kvarenju. Nova formula, odnosno oživljena drevna formula Majke, iziskuje sticanje novih veština, znanja i sposobnosti. Put od Dijeve Daughter of Fortitude do Krolijeve Babalon, kao vid ispoljavanja načela boginje Kali, sa epicentrom u zapadnoj civilizaciji i društvu, sasvim se da uočiti u ovoj Evolinoj slutnji.

skica O. O. Spera

Istraživač tarota, Julij Berkovski, piše da je prikaz ove karte veoma sličan prikazu izvora Nila koji je sačuvan do danas. On primećuje da je na toj karti prikazan lik u klečećem položaju koji predstavlja Nil, u istoj onakvoj pozi kao i na sačuvanim drevnim prikazima. Iz dva bokala curi voda, a pored je prikazana zmija koja štiti tu figuru, iako je na karti zmija izostavljena. Takođe, kako kaže Berkovski, na steni iznad izvora Nila stoje dva orla, koje će na karti zameniti ptica ili leptir. Božanstvo Nila, zaključuje Berkovski, otud mora biti hermafrodit, ali na slici se vide samo ženske grudi, dok su muške polne odlike zaklonjene rukom sa bokalom. Po mišljenju Berkovskog, najverovatnije da je kasnije iz ovog razloga počela da se na karti Zvezda prikazuje žena. Polazeći od ovakve interpretacije, zvezda koja sija na nebu, kaže Berkovski, mora biti Sirijus. Egipćani su izlivanje Nila povezivali sa pojavom Sirijusa na nebu posle njegovog letnjeg odsustva. Slika na karti, tumači Berkovski, govori o uticaju neba na zemaljske pojave, i njegovom direktnom upravljanju pojavama na zemlji. Otud su Egipćani, kako tvrdi Berkovski, s pravom smatrali da Sirijus upravlja rekom na zemlji.

Dakle, era Vodolije, doba vladavine Sirijusa, povezano je sa poplavama, možda podizanjem nivoa svetskog okeana, odnosno provalama elementarnih prirodnih sila. Intencija karte Zvezda, po Berkovskom, sadržana je u ideji o uticaju neba na zemlju, ideji da nebeske pojave i nebeske suštine formiraju zemaljske pojave i zemaljske suštine. Berkovski kaže da je karta Zvezda komplementarna karti Pravda (na osnovu numeričke analogije 17 = 1+7 = 8), jer ona u sebi sadrži zakone harmonije kao i arkana Pravda. Ako Pravda predstavlja instrument usklađivanja višeg sveta, onda je Zvezda, kako kaže Berkovski, oruđe harmonizacije zemaljskog sveta.

Dakle, u eri Vodolije doći će do usaglašavanja aktuelnog magijskog, psihičkog i civilizacijskog nereda tako što će se dogoditi veliko izlivanje. Između ostalog, Berkovski ističe još jedan aspekt ove karte u vezi sa zvezdom Sirijus, povezujući je sa Božićnom zvezdom – odnosno zvezdom maga koji su je pratili do mesta Hristovog rođenja. To ukazuje na ideju o zvezdi vodilji, odnosno o intuiciji koja karakteriše magove i čarobnjake. Doba Vodolije je, otud, doba preporoda magije i raznih oblika mesijanstva, ali moramo imati na umu da magija može biti, a često i biva, sredstvo mračnih ciljeva. Takođe, po tumačenju Berkovskog, arkana Zvezda ukazuje i na astralni svet, jer ono što će se dogoditi, prethodno je najavljeno položajem zvezda (što ovu kartu povezuje sa astrologijom). U tom smislu, Zvezda je silazna putanja, odnosno ovaploćenje ili prenošenje uticaja sa astralne na zemaljsku ravan, ili jednostavno, isijavanje stelarnih uticaja. U negativnom vidu, sedamnaesta arkana tarota u kabali se odnosi na glinu smrti. Njena astrološka priroda, po Zlatnoj zori, odnosi se na znak Vodolije koji u demonskom ključu predstavlja tako privlačnu i omamljujuću Kuću lažne moći. 

 Eteja špil

Arkana Sud u tarotu

Arkana Eon, Krolijev špil

„Nećemo svi zaspati smrtnim snom, ali svi ćemo se preobraziti, u jednom trenutku, u tren oka, na zvuk poslednje trube. Jer truba će zatrubiti i mrtvi će uskrsnuti neraspadljivi, i mi ćemo se preobraziti. Jer ovo raspadljivo mora da se obuče u neraspadljivost i ovo smrtno mora da se obuče u besmrtnost.“ Prva Korinćanima, 15:51-53.

Karta Sud predstavlja dvadesetu po redu misteriju tarota. Tu vidimo uskrsnuće iz mrtvih kao pripremu za konačni eshatološki preobražaj, a to je ulazak u dimenziju večnog života. Ronald Deker nas podseća da deseta arkana Točak života pokazuje preobražaj na nižem nivou, da bi Sud označavao viši preobražaj, odnosno potpuno buđenje. U astrološkom značenju, anđeo je Merkur u ascendentu, budući da se ljudi iz grobova uzdižu, tj ascendiraju. Merkur je glasnik, što je doslovni prevod grčke reči anđeo. Merkur, odnosno Hermes je psihopomp, vodič duša. Jedno od njegovih oruđa je upravo truba izvedena iz pastirske frule. Anđeo arkane Sud je spektakularan i gromoglasan. Taj anđeo određuje smisao čitave karte jer označava poziv više sile na koji je nemoguće ne odazvati se. Da li je u pitanju Mihael ili Gabriel, postoje različita mišljenja. Za Dekera i Najdžela Džeksona, nema sumnje da je reč o Mihaelu. Za Menli Palmer Hola to je najverovatnije Gabriel. Ipak, po učenju Zlatne zore, Mihael je arhanđeo solarne vatre koja odgovara atribuciji ove karte.

Marseljski špil

U Marseljskom špilu anđeo se pojavljuje iz oblaka koji prosijavaju crvenim i zlatnim sjajem, odeven u crvenu odoru i crvene kose. On duva u dugačku zlatnu trubu na koju je okačen beli barjak sa zlatnim krstom, (u motivu zlatnog krsta na beloj pozadini prepoznajemo zastavu italijanskih krstaša iz 1188. godine). U nekim varijantama Marseljskog špila taj krst je crven, što predstavlja templarsku, odnosno francusku krstašku zastavu. Krstaški motiv možda možemo povezati sa idejom svetog rata ili poziva u rat. Takođe, ova karta može imati i inicijacijski smisao jer prikazuje novo rođenje, ustajanje iz mrtvih, ulazak u svet posvećenih iz sveta profanih. Menli Palmer Hol kaže da ova arkana predstavlja oslobođenje čovekove trostruke duhovne prirode iz groba njegovog materijalnog ustrojstva. Kako Hol kaže, samo jedna trećina duha ulazi u fizičko telo, dok druge dve trećine čine hermetičkog čoveka (ili natčoveka), te se otud samo jedan od tri lika zapravo uzdiže iz groba. Zvuk trube je, po Holu, izraz tvoračke reči.

O eshatologiji judeo-hrišćanstva Mirča Elijade kaže da predstavlja trijumf svete istorije, jer će kraj sveta, po njemu, otkriti religioznu vrednost ljudskih činova, a ljudima će biti suđeno prema njihovim delima. Reč je, kako Elijade kaže, o poslednjem Sudu kao selekciji, jer će jedino odabrani živeti u večnom blaženstvu. Biće spašeni oni koji su u dodiru sa prirodom ovog sveta ostali verni nebeskom carstvu, odnosno onom nevidljivom. Svet će nakon katastrofe biti obnovljen u božanskom poretku i trajaće večno u blaženstvu. To je drevna i reklo bi se univerzalna ideja, kraj sveta kome prethodi postepena, dugotrajna i mučna degradacija, da bi ishodište na kraju bilo novo stvaranje, novi početak, novo savršenstvo, za koje znamo da je uvek vezano za početak. Ideja o savršenstvu početka je tako drevna i reklo bi se univerzalna, a Elijade kaže da je ta ideja prisutna i kod tzv primitivnih naroda.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Seli Nikols naglašava da Sud nagoveštava novi poredak koji će se ispoljiti u poslednjoj u nizu velikih arkana: Svetu. Otud je od značaja što lik koji izlazi iz groba nije novorođenče nego odrastao čovek, licem okrenut prema anđelu, uz prisustvo dva svedoka, očigledno starije dobi, koji stoje sa njegove leve i desne strane a čija lica vidimo. Oni sa divljenjem gledaju u njega dok je on okrenut prema anđelu. Svi su nagi. Umnogome ovaj motiv podseća na onaj sa karte Ljubavnici gde takođe imamo tri ljudske figure i anđela sa strelom koji odozgo cilja, ali taj anđeo nije od veličine i značaja poput anđela Suda, ali jeste sudbonosan i vodi do ishodišta prikazanog kartom Sud, a gde je zamajac dat kartom Smrt. Ljubav i Smrt, na neki način, daju uskrsnuće. 

U Egipatskoj knjizi mrtvih imamo izraz izlazak u dan, što se odnosi na preobražaj u tminama Amente ne bi li onaj ko je osvojio večni život uskrsnuo u svetlosti pred licem bogova. Onaj što je vaskrsnuo je poput semena koje je, prethodno posađeno u zemlju (grob), konačno niklo. U mitološkom smislu ova karta predstavlja Ozirisovo uskrsnuće iz mrtvih, uopšte formulu oživljavanja ubijenog boga. Kako je ubijeni bog muškog pola, otud je i muška orijentacija ove arkane, budući da uskrsnuće, uzdizanje, možemo porediti sa erekcijom. Dakle, egipatska zagrobna verovanja nisu podrazumevala uskrsnuće u fizičkom telu nego uskrsnuće u duhu, u drugačijem svetu koji možda može biti poput našeg sveta ali nije naš svet. Uskrsnuće u fizičkom telu, na ovom svetu radi eshatološkog suđenja na neki način jeste hrišćansko iskrivljavanje starije egipatske doktrine. Može biti da ova karta u egzoternom smislu oslikava takav svetonazor jer na njoj vidimo doslovno uskrsnuće u telu, ali u ezoterijskom smislu to je drugačiji vid uskrsnuća.

U Vejtovom špilu vidimo velikog plavokosog anđela koji duva u trubu ukrašenu belom zastavom sa crvenim krstom. Iz grobova ustaju ljudi ali je fokus na tri prva lika. U Rozenvald špilu imamo dva lika koja se uzdižu i anđela sa trubom ali bez zastave. U Viskonti di Madrone tarotu, arkana Sud prikazuje dva anđela sa trubama i neodređenim zastavama, kao i četiri ljudska lika. Troje nagih likova izlaze iz grobova sa prekrštenim rukama na grudima kao znak uskrsnuća. Četvrti je stariji i u beloj odeći. Pored njih, sa desne strane, prikazana je kula. U Pierpont Morgan Bergamo špilu visoko na karti Suda nalazi se bradati lik sa mačem, verovatno nebeski sudija u pratnji dva anđela sa njegove leve i desne strane kako duvaju u dve dugačke trube koje se međusobno ukrštaju. U dnu karte nalazi se grob iz kojeg izlaze tri lika, od čega dve, po svemu sudeći, mlade žene, i jedan stariji bradati muškarac. Vivil Sud je potpuno nalik marseljskoj verziji. Sud iz špila Šarla VI prikazuje dva anđela sa trubama u gornjem delu karte, dok u donjoj imamo sedam različitih nagih likova koji ustaju iz groba.

špil Šarla VI

Alister Kroli na dvadesetoj arkani prikazuje samo bogove dok Marseljski tarot prikazuje ljude i anđela koji trubi, kao predstavnika božanskog prisustva. Ono što je Kroli predstavio na ovoj arkani, iako na prvi pogled potpuno odudara od svih tradicionalnih tarota, u suštini ukazuje na mladi muški lik koji se nalazi u središtu prikaza. Taj lik, u mitološkom smislu, jeste Horus dete, odnosno drevni Horus Stariji u ljudskom obličju koji se uobičajeno predstavlja kao dete. Naravno, lik Marseljskog tarota nije dete, ali je mladić. Kod Krolija je okrenut spram posmatrača, za razliku od marseljske verzije. U Krolijevom raskidu sa doktrinom karte Sud i njeno prekomponovanje u Eon, nalazi se ključ razumevanja njegove magijske filozofije. Upravo se na slučaju te karte on pokazao kao istinski arhetipski programer. Pogledajmo, Kroli je prebacivši „đavola“ iz arkane Đavo u Sud, od ove načinio Eon te sa nje uklonio anđela koji trubom diže mrtve i budi žive ne bi li im bilo suđeno. Na karti Eon prikazan je dvostruki bog Heru-ra-ha (kao Ra-Hoor-Khuit na prestolu i dečak Hoor-Paar-Kraat sa prstom u ustima), koji tišinom poziva sve da učestvuju u izgradnji novog eona. Zapravo, Krolijev Eon jeste prikaz bogova novog eona (Horus u dva oblika, boginja Nuit i krilato sunce Hadit, hebrejsko slovo šin koje sadrži vatrene duše). Ovo je arkana otkrovenja, bilo da je reč o biblijskoj Apokalipsi ili krolijevskoj (egipatskoj) Steli otkrovenja iz kairskog muzeja. Karta ukazuje na snažno prisustvo vatrenog elementa, isceljenje, pročišćenje i obnovu vatrom, najavljuje otvaranje novog poglavlja života.

Elifas Levi u ovoj karti vidi simbol čudotvorstva i univerzalnog leka, a Kroli glasnika bogova. Za Zlatnu zoru ova arkana je Duh prvobitne vatre i njena staza na Drvetu života odgovara slovu šin koje znači zub i mistički se poistovećuje sa duhom u obliku vatre. To je razlog zašto je Sud povezan sa ovim slovom budući da će u eshatološko vreme ovaj svet biti okupan u vatri. U negativnom smislu arkana Sud je kapija smrti i u demonskom smislu može biti povezana sa ognjem podzemnog sveta jer je Zlatna zora dovodi u vezu sa vatrenim elementom. 

Vejtov špil

Arkana Svet u tarotu

Arkana Svet, Vejtov špil

Konačno dolazimo do broja dvadeset i jedan koji označava poslednju u nizu velikih arkana, a to je Svet, odnosno Univerzum. U Rečniku simbola, za ovaj broj je rečeno da predstavlja simbol savršenosti, odnosno trostruku sedmorku. Stvaranje sveta je kruna procesa opisanog slikama tarota. To je aluzija na biblijski Novi Jerusalim, grad večnog života, grad spašenih i svetih, onaj koji se sa nebesa spušta na Zemlju. To nije nekakav idealizovani grad prošlosti nego predstavlja projekciju savršene ljudske zajednice u nekakvom drugom vremenu i drugom svetu. Kvadrat, odnosno kocka, simbol je te projekcije, dok je prvobitno rajsko stanje predstavljeno krugom, odnosno sferom. U Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu na arkani Svet vidimo superiorni lik kakve vladarke ili matrone koja sa oblaka nadvisuje pejzaž načičkan utvrđenim gradovima i lađama. Dominantna žena u desnoj ruci drži žezlo a u levoj krunu. Sličan motiv vidimo na toj karti u špilu Šarla VI, s tom razlikom što matrona ne drži u ruci krunu nego globus. Istovremeno pejzaž sa gradovima je uokviren krugom. Nalik ovome je i onaj u Rozenvaldu, s tom razlikom što ženski lik ima krila. U tarotu d’Este isti je motiv, ali je razlika u tome što umesto kakve moćne žene ovde imamo nago krilato dete, odnosno anđela, dok u samom dnu karte, ispod predstave gradova, zapažamo pticu, verovatno orla, kako širi krila. Pierpont Morgan Bergamo ovu arkanu predstavlja sa dva naga krilata dečaka (anđela) koji stoje na zemlji i u vis drže podignutu sferu u kojoj se nalazi utvrđeni grad. Obojica imaju crvene šalove. Vivil verzija ove arkane nalikuje marseljskoj, ali središnji lik ima oreol, štap i plašt. 

Svet, Viskonti di Madrone špil

U Marseljskom špilu vidimo ženski lik, (neki kažu hermafroditni), uhvaćen u pokretu. To je naga plavokosa devojka koja pleše. Ogrnuta je komadom crvene tkanine koja podseća na šal ili je u pitanju marama. Menli Palmer Hol primećuje da je oblik koji marama zauzima sličan hebrejskom slovu kap. U levoj ruci drži žuti štap čiji su krajevi crveni. U desnoj ruci nije sasvim jasno šta se nalazi, mada neki taroti i tu smeštaju još jedan štap. Zanimljivo, njene noge, u zanosu plesa, uobličavaju krst, što ovaj lik povezuje sa likovima Obešenog i Cara, ali i sa Zvezdom, s obzirom da tako nameštene noge podsećaju na svastiku. Krst Obešenog i Cara je statičan, ali je zato krst devojke Sveta dinamičan. Svet je stalno u pokretu, što znači da to nije neki idealni nepokretni i neprirodni svet, već univerzum stalnog kruženja. Devojčin ples odigrava se u prostoru omeđenom vencem oblika vesike ili mandorle, tj badema, koji jeste jedan od drevnih simbola Velike Majke. U njemu je ona na neki način zaštićena. Istodobno, ta predstava devojke u mandorli, jeste lik duše sveta. Imamo istih takvih predstava Isusa Hrista, kao Hrista u slavi, okruženog sa četiri evanđeoska stvorenja. Osim toga, u Mantenja tarokiju lik Jupitera sedi u okviru tog oblika. Oblik mandorle, kako primećuje Seli Nikols, za razliku od uroborosa, nagoveštava dalji razvoj, i dodaje zanimljivu opasku da je marseljska verzija ove karte napustila tradicionalni kolektivni simbolizam Novog Jerusalima u korist individualnijeg i više nekako ljudskog pristupa. Venac u obliku mandorle Menli Palmer Hol tumači kao prirodu koja okružuje plameni centar. Taj venac je kruna inicijata ili, kako je Elifas Levi to rekao, kruna koja se odnosi na vrhovnu sefiru Keter. Kruna je, po Holu, simbol onog ko je nadvladao četiri čuvara i ušao u prisustvo razotkrivene Istine.

Svet, Pierpont Morgan Bergamo špil

U uglovima karte postavljene su četiri heruvimske životinje: u donjem levom uglu je bik, u donjem desnom je lav. To su zemljane zveri. U gornjem levom uglu je krilati anđeo ljudskog lika, dok u gornjem desnom uglu nalazimo orla. Anđeo i orao su bića visina. Raspored heruvimskih životinja odgovara rasporedu elemenata označenih pentagramom u doktrini Zlatne zore i sa rasporedom elemenata u enohijanskim tablama Džona Dija: dole levo je Zemlja, dole desno je Vatra, gore levo je Vazduh, gore desno je Voda. Oni zajedno čine osnovu kvadrata u koji je smeštena vesika, a što bi u trodimenzionalnoj projekciji bila kocka koja sadrži jajast oblik. Ovde ću dati kratke opise uloga četiri heruvimske životinje u skladu sa atribucijama evropskog ezoterizma: 

Bik – element Zemlja, sazvežđe i znak Bika, jevanđelje Svetog Luke (koje govori o Hristovom delanju na zemlji); 

Lav – element Vatre, sazvežđe i znak Lava, jevanđelje Svetog Marka; 

Anđeo – element Vazduha, sazvežđe i znak Vodolije, jevanđelje Svetog Mateje (govori o Hristovoj geneologiji); 

Orao – element Vode, sazvežđe i znak Škorpije, jevanđelje Svetog Jovana (nadahnuće i božanska priroda Hrista). 

Postoji sličnost heruvima sa četiri Horusova sina koji stoje na četiri strane sveta. Oni nose nebesko tle, četvornu kristalnu ili ledenu ploču, kako je opisano u knjizi proroka Jezekilja.

Zlatna zora ovu kartu naziva: Velikan u noći vremena, što odgovara atribuciji Saturna i hebrejskom slovo tau, što znači krst, a čija staza na Drvetu života povezuje zemaljsko kraljevstvo (Malkut) i Mesečevu sefiru Jesod. Hijeroglif krsta vezan je za tajnu karte Svet. Krst je egzistencija, patnja života i promene putem koje menjamo naše agregatno stanje, da se tako izrazim. U dubljem smislu krst je simbol univerzalnog života, dok u svojoj egipatskoj verziji označava večni život i polni organ boginje Izide. U Marseljskom špilu oblik krsta se pojavljuje na kartama Papesa (na njenim grudima), Sud (na trubi anđela), Car (krst načinjen nogama i krst na vrhu žezla), Carica (vrh žezla), Obešeni (načinjen nogama), te na kraju trostruki krst štapa koji drži Papa. Na samoj karti Svet krst nije prisutan, ali je imanentan. Zapravo, u vencu oblika vesike, kojim je uokvirena središnja ženska figura, imamo dva crvena poveza u obliku X, gornji i donji, što ukazuje na zaokruženost procesa, na postignuto savršenstvo. Prisustvo krsta na ovim kartama nagoveštava njihov značaj u simbolizmu procesa dobijanja ugaonog kamena alhemičara. Međutim, krst kao simbol ugaonog kamena ukazuje na osnovu hrama, a taj hram vidljiv je u dnu Krolijevog dizajna ove karte. Uostalom, krstasta osnova katedrala, na šta ukazuje Fulkaneli, ukazuje na ideju o kamenu na kome je Isus podigao svoju Crkvu. Dakle, u Krolijevom Univerzumu nema krsta, ali je zato istaknut hram. Sa druge strane, u Krolijevom špilu krst se pojavljuje kod Carice, Obešenog i na karti Umerenost kao mali grčki krstić na loncu.

Na Krolijevoj karti peti element je predstavljen ženom i zmijom (Eva i Zmija) koje su okružene sa četiri heruvima, odnosno četiri sfinge, elementa, arhanđela. U Krolijevom špilu u tu kartu umetnuto je oko pod čijim zračećim pogledom žena pleše sa zmijom. Preko ove karte Kroli poručuje: budite žena u igri sa zmijom, pred licima heruvima i pogledom Božjeg oka. Božje oko predstavljeno je najsjajnijom zvezdom na nebu, Venerom. Isto to oko u Krolijevom špilu prisutno je na karti Kula. Ta žena koja pleše sa zmijom je devica, duša sveta koja je lik univerzuma. Po Kroliju, to je prikaz svetkovanja izvršenja Velikog dela. Naposletku, Krolijeva karta prikazuje i elipsu sastavljenu od sedamdeset dva odeljka koji označavaju kvinare zodijaka, odnosno imena anđela Šemhamforaša.

Jupiter, Mantenja taroki

Karta Svet je svojevrsna mapa, bilo da kosmos shvatamo kao sveukupnost univerzuma ili arhitektonsko-simboličko savršenstvo hrama. Simbolički ova karta može biti prikazana kockom ili heksagramom. To je kosmos prikazan kao um. Svet je krst, a krst je univerzalni ključ. Ženski lik na slici u ruci drži dva štapa, odnosno sa obe ruke upravlja silinama spiralne zmije. Elifas Levi je u ovoj arkani video simbol Hermesove knjige, odnosno ključ hermetizma. Menli Palmer Hol opšti simbolizam ove arkane ocenjuje kao mikrokosmos makrokosmosa, budući da su u njoj, kako on kaže, sabrani svi agensi koji doprinose strukturi stvaranja. U prostornoj kocki karta Svet predstavlja zamišljenu tačku koja se nalazi u samom njenom središtu. To je središte kocke, odnosno centar kruga, sfere ili heksagrama te predstavlja univerzalnu svest ili sveopštu perspektivu. Osim toga, centralna pozicija arkane Svet (i slova tau) u kocki ukazuje na dodir sa mitskim središtem, a što samo po sebi znači ukidanje svetovnog vremena i prelazak na mitološko, odnosno kosmotvoračko vreme izvan vremena. U tom smislu karta Svet je simbol pupka sveta, a što je na nebesima zvezda Severnjača, astronomska atribucija koju je ovoj karti dodelio Osvald Virt.

Jedna od široko prihvaćenih asocijacija karte Svet jeste da ona predstavlja Dušu sveta. Po alhemičarima, Anima mundi, odnosno Duša sveta, jeste izraz kvintesencije, odnosno savršenog petog elementa. Ronald Deker ukazuje da je u mističnom platonizmu Duša sveta povezivana sa planetom Jupiter. On pominje da su u periodu preobražaja Rimske imperije u hrišćansko carstvo, astrolozi poimali Jupitera kao boga vere, odnosno zaštitnika nove religije. Zato je u srednjovekovnoj umetnosti Jupiter predstavljan kao monah ili sveštenik, a što bi ga pre moglo dovesti u vezu sa kartom Papa. Međutim, Duša sveta se pojavljuje i u obliku boginje Fortune, pa stoga ženski lik ove arkane može biti poistovećena i sa njom. U firentinskom Minkijate tarotu imamo kartu Fortuna predstavljenu krilatim likom koji stoji na sferi, u jednoj ruci drži krunu a u drugoj veliku strelu ili koplje. U demonskom smislu, Svet predstavlja ulazak u Pakao. Jedan od simbola ove karte je i zmija, koja u naopakoj perspektivi predstavlja čuvara paklenog praga, da povuče one koji su blizu i ne dozvoli onima koji su unutra da izađu. Kao što Elohimi stvaraju Novi Jerusalim kao nebeski grad u obliku kocke, tako Zmaj stvara Novi Vavilon u obliku kocke, u dubinama i tminama neizmernog bezdana.

Hajnrih Aldegrever (1502-1538), Fortuna

Ilustracija iz knjige Ronalda Dekera, The Esoteric Tarot

Arkana Kula u tarotu

Kula u špilu Šarla VI

Tajanstvo Kule je šesnaesto u tarotu. Za Elifasa Levija to je broj hrama. Ova karta načelno ukazuje na rušenje starog poretka, istorijskog, društvenog, religijsko-magijskog, državni udar, pad carstva, naposletku urušavanje ličnog, psihičkog ustaljenog poretka pod naletom božanske prosvetljujuće sile ili kakvog šoka, rušenje sistema laži i (samo)obmana pred silinom istine itd. Menli Palmer Hol misteriju ove karte tumači tako što sam toranj povezuje sa božanskom prirodom čovečanstva. Po Holu, kada mu je uništena kruna, čovek pada u niži svet i uzima na sebe iluziju materijalnosti.

U marseljskoj verziji ove karte vidimo zlatno-crvenu munju ili možda vatrenu protuberancu kako udara u vrh kule čiji se krov obrušava a dva ljudska lika padaju na zemlju. U Rozenvald špilu to je ruševina obasjana teškim zracima krupnog Sunca. Slično je u tarotu Šarla VI, gde vidimo polurazrušenu kulu u požaru, bez prisustva ljudskih likova. U Vivil tarotu Kula nam pokazuje drvo ispod Sunca i uznemirenog mladića koji gleda ka gore. Ništa se ne obrušava, ali nalik marseljskoj verziji i ovde imamo tuce kuglica koje padaju odozgo. U Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu, karta Kula prikazuje motiv sličan onom u marseljskoj verziji, kula se obrušava, dva ljudska lika ispadaju, ali tu u donjem desnom uglu primećujemo lik starog kralja kome se vide glava i poprsje. Nebeska sila koja se obrušava na Kulu ovde nije vatrena nego vazdušasta i to u plavoj boji.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Po Seli Nikols, naziv La maison dieu (Božja kuća) je izraz pogrešne transkripcije od La maison de feu (Kuća vatre). Podsetimo se italijanskog naziva Il Fuoco, na primer. Drugi nazivi ukazuju na munju, strelu ili prosto toranj. Međutim, Pol Huson primećuje da se u nekim ranijim špilovima Kula nazivala La maison de Diefel (Kuća đavola). Dakle, Kula može biti posvećena bogu, đavolu, ognju, munji, streli, a ova poslednja je često vid božanske intervencije. Kula kao obitavalište đavola ima svoj uzor u biblijskim stihovima, Apokalipsa 18:2: „Pade, pade Vavilon Veliki i postao je prebivalište demonima, izvor svake nečistote i skrovište svih nečistih i mrskih ptica!“ Najdžel Džekson pominje da je na verziji biblije iz XV veka iz Ravene nacrtan anđeo koji napada kulu sa mačem u ruci i šikljajućim plamenovima. Ima dosta umetničkih primera u poznom Srednjem veku i malo kasnije, sa sličnim predstavama urušavanja Kule Vavilonske, pa otud i Kulu tarota možemo smatrati kao jednu od takvih predstava. Po Juliju Berkovskom, u biblijskom smislu, ova arkana označava otpadanje sveta od Boga, izgnanstvo iz Raja, otpadanje Lucifera, obezduhovljenje, presecanje gordosti, kaznu za ljudsku drskost ili nepočinstvo.

Marseljski špil

Nikols primećuje da Kula u tarotu više liči na tamnicu, odnosno građevinu čija je svrha izolacija pre nego mesto okupljanja. Motiv ove arkane jeste božanska intervencija u arogantne poslove otuđenih ili izopačenih ljudi, a što podseća na biblijsku legendu o Kuli Vavilonskoj. Ljudski likovi koji nastanjuju Kulu, usled udara munje, padaju na zemlju. Njihov pad u neku ruku podseća na motiv karte Obešeni. Munja se ovde pojavljuje kao prva u nizu od pet arkana koje nose određeni tip svetlosti. Munja je atmosferska, električna, odnosno zemaljska svetlost. Sledeća u nizu, Zvezda, jeste bledunjava i tajanstvena zvezdana svetlost. Iza nje sledi Mesec, a potom i Sunce, kao izrazi lunarne, odnosno solarne svetlosti. Naposletku, imamo Sud kao predstavu astralne svetlosti. Svim tim svetlostima prethodi tajanstvena mikrokosmička svetlost Pustinjakove svetiljke. 

Fulkaneli smatra da se simbol kule može tumačiti u svojstvu zaštite, omotača, skloništa, a u alhemijskom žargonu, to je ljuska živinog zmaja. On navodi grčku reč pirgos kao izraz za kulu, sklonište, pribežište. Ta reč u svom korenu sadrži vatru, a ukazuje i na piramidu. Upravo iz pirgosa, snažna žena arkane Snaga, munjevitim potezom, izvlači čudovište. Žena je munja. To je posebna veza jedanaestog i šesnaestog ključa tarota. Po Fulkaneliju, kula na tvrđavi je isto što i podvig, a podvig iziskuje hrabrost, mudrost i moć. Fonetska kabala, kaže Fulkaneli, koja od francuske reči tour (kula) tvori ekvivalent atičkom touros, upotpunjava pantagruelovsko značenje podviga (tour de force). Fulkaneli zaključuje da ništa ne bi moglo bolje odgovarati figurativnom izrazu kamen mudrosti od zmaja zatvorenog u tvrđavi, čije se vađenje uvek smatralo podvigom. 

Krolijev špil

U Krolijevoj verziji ove karte vidimo četiri izobličena ljudska lika kako padaju sa obrušavajuće kule, što predstavlja razaranje vatrom. Na dnu karte vidimo velika usta kojima je istaknuta veza ove karte sa hebrejskim slovom peh, što znači usta. Ta usta, kaže Kroli, jesu usta starog rimskog božanstva podzemlja Disa. Zašto baš Disa? Zašto ovde nemamo neko egipatsko ili grčko božanstvo, u skladu sa ukusom duha vremena, nego baš rimsko? Slika ukazuje na pad imperije, a najpoznatija imperija je upravo ona koju je osnovao grad Rim. Međutim, tu nije reč o Rimskom carstvu nego o duhovnoj imperiji Vatikana, u krajnjoj liniji hrišćanstva. Nije li ova karta proročka vizija konačnog pada Rima, odnosno Vatikana, Katoličke Crkve? Pol Huson, međutim, sugeriše, da bi se Kula u istorijskom smislu mogla odnositi i na razaranje hrama u Jerusalimu od strane Rimljana, Kulu Vavilonsku ili Sodomu i Gomoru. Pogledajmo dobro kartu i videćemo da četiri figure koje padaju jesu ljudske, ali su izgubile ljudsko obličje. Naravno, ova ruševina ne odnosi se nužno na Vatikan koliko na čitavu građevinu doktrina eona Ozirisa. U ognju!

Vejtov špil

U magijskom smislu ova arkana ukazuje na moć reči i vibracije, moć magijske formule, vibratorne formule, priziva i zaziva. To su reči moći, bajalice, moćna imena bogova itd. Kula je rat, sveti rat, džihad, iznenadno prosvetljenje, iskustvo susreta sa višim silama. To su bolovi napretka jer napredak je bolan pošto podrazumeva traumu rušenja. Zlatna zora ovu arkanu naziva Gospodom moćnih vojski i dodeljuju joj prirodu Marsa. Kula je otud manifestacija marcijalne prirode u tarotu, odnosno rata, čija staza pe, povezuje Levi i Desni stub Drveta života na njegovom nižem nivou. Slovo pe označava usta, što stvara asocijacije na reč, bajanje, magiju reči, delovanje rečima, ali i proždiranje, rasejavanje, širenje. Elifas Levi je opravdanje za povezivanje Kule sa hebrejskim slovom ain nalazio u obliku koji padajući čovek zauzima u marseljskoj verziji. 

Vejtova Kula prikazuje izlomljenu oštru munju koja podseća na kabalističku doktrinu Zlatne zore o munji koja predstavlja modus operandi delovanja više sile čiji je pandan mač. Munja je mač čije resko sevanje povezuje sefire Drveta života i predstavlja formulu spuštanja božanske sile, nasuprot simbolizmu zmije kojom je predstavljeno uzdizanje po stazama Drveta. U dijaboličnom smislu Kula predstavlja duhovnu smrt, najgoru vrstu sunovrata, odsecanje od svetla i potpunu posvećenost tami, što u krajnjoj liniji rezultira preobražajem čoveka u demonsko biće. Kula simbolizuje taj preokret, ključni trenutak prelaska na mračnu stranu.

Cornelis Antonisz (1505-1553), Kula Vavilonska

Arkana Đavo u tarotu

Karta Đavo nosi broj petnaest, koji po Elifasu Leviju, predstavlja broj antagonizma i sveobuhvatnosti. Simbolički, Đavo je kamen, odnosno, kako kaže Fulkaneli: slika grubosti materije naspram duhovnosti, hijeroglif prve mineralne supstance, kamen temeljac i prvi blok na kojem počiva celo Delo alhemičara. Tu je reč, po Fulkaneliju, o onoj materiji mudraca, koju neznalice smatraju za prostu i preziru je, a koja jedina daje nebesku vodu, našu prvu živu i veliki alkaest. Taj kamen u svom neobrađenom obliku, kao početna materija, sirovina, nečista i gruba, predstavljena je ovom kartom. Sudbina đavola je da postane ugaoni kamen Crkve, što je jedna u nizu od sličnosti koje dele Satana i Hrist.

U Prvoj Korinćanima 10:4 piše: „I svi su pili isto duhovno piće. Jer su pili iz duhovne stene koja ih je pratila, a ta stena je bila Hristos.“ Isto tako i u Prvoj Petrovoj 2:4: „Dolazeći k njemu kao živom kamenu, koji su, doduše, ljudi odbacili, ali je u Božjim očima izabran i dragocen.“ Jedno od imena ove karte je Raptor Perditorum, odnosno Hvatač izgubljenih. Oni koji su izgubljeni, dakle, pripadaju njemu. Srednjovekovne predstave o Luciferu / Satani upravo odgovaraju prikazu ove karte. U klasičnim špilovima Đavo je prikazan kao androgina himera čije je telo sačinjeno od delova koji pripadaju raznim životinjama, s tom razlikom što đavo nema ljudsku nego životinjsku glavu. Ta kompozicija raznorodnih komponenti ukazuje da lik Đavola predstavlja potpunost i krajnju stvarnost. To su sve znamenja starog božanstva koje je u međuvremenu pretvoreno u strašilo. Zlatna zora misteriju ove karte naziva Gospodom Kapija materije, Dete sila vremena.

Marseljski špil 

Kroli je Đavola skinuo sa petnaeste arkane i umesto njega tu smestio rogatog jarca, boga Pana sa otvorenim trećim okom. Kod Krolija Đavo, tj Bafomet, sada sedi na svom tronu na karti Eon (preimenovana karta Sud) u obličju Horusa, odnosno Ra-Hoor-Khuita, u punini svoje moći i sjaja. Kroli je tako đavola proglasio bogom te iz perspektive stare doktrine proglašen satanistom i najgorim čovekom na svetu. Zapravo, Kroli je oslobodio energiju koja je bila bacana u fantoma zvanog Đavo. On je rehabilitovao Saturnovog Jarca jer je iz petnaestog ključa oterao Mesec i đavola (mislim na dve mesečeve faze prikazane u amblemu Bafometa Elifasa Levija). Ključ Đavo je kao Pan zasjajio i progledao svojim trećim okom. Ova karta je sada obeležje boga visova, ali i šumskog boga, čije je obeležje kaducej (sa krilatom kuglom na vrhu koja sjaji iznad glava dveju zmija), koji je već Levi uveo u figuru Bafometa. Dakle, od Levija preko Krolija imamo kaducej umesto mača bez balčaka koji marseljski Đavo drži u ruci. Inače, kaducej sa krilatom kuglom na vrhu je u Krolijevom špilu prisutan i na kartama Mag i Luda.

Elifas Levi ovu kartu nije smatrao oličenjem neprijatelja Boga i Čoveka, već ju je nazvao panteističkom i magijskom slikom Apsoluta te je skicirao u obliku Bafometa. Menli Palmer Hol je u ovoj karti video simbol magijskih moći astralne svetlosti, ili univerzalnog ogledala u kojem se božanske sile odražavaju u obrnutom, odnosno infernalnom stanju. Dakle, pitanje je gledišta hoće li Đavo iz tarota za nas biti neko mistično i ezoterijsko svojstvo, ili simbol Satane, zloduha. U svakom slučaju arkana Đavo prikazuje religijsko strašilo kao izvesnu perspektivu onih koji ne slede pravila i duh vere. Upravo je taj momenat strave znakovit u pogledu dubljeg smisla ove arkane jer ona, između ostalog, ukazuje na strahotu svetog. Svetost se ispoljava kroz stravu. Đavo je čuvar praga. Njegov užas i grozota odbijaju uljeze i nedostojne. Zato je Đavo neprikosnoveni zaštitnik misterije i inicijacijskih tajni. Još je Rudolf Oto, u knjizi „Sveto“ govorio o osećaju straha koji obuzima ljude pred svetim jer je ono potpuno drugačije od svetovnog, ljudskog i kosmičkog. Po Rudolfu Otu sveto se ispoljava kao posve drugačija sila od onih u prirodi. Naravno, ovo ne znači da je Đavo izraz svetog nego pre nagoveštava prisustvo svetog. U šesnaestom ključu, Kuli, sveto se ispoljava kao sila, a sila je stvarnost. Za Julija Berkovskog, u hrišćanskom duhu, arkana Đavo je načelo zla, suprotnost Bogu, greh, sudbina, najniža svest, neprijateljstvo, razdor, materija.

Keri Jejl Viskonti Sfora špil

Kod Krolija petnaesti ključ tarota ukazuje na spiralnu silu, kreativnu energiju, ali je svojstvo ove karte takođe sirova moć. Vidimo uzvišenog jarca, moćni falus itd. To je moć koja materijalizuje i upravlja astralnim svetlom. Elifas Levi je u ovoj arkani prepoznao Bafometa čija je desna ruka podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum (Iz mnoštva jedno), odnosno Solve et Coagula (širenje i skupljanje). Pluribus, solve, jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, unifikacija, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To je Saturn koji jede svoju decu, ali sa druge strane, kao Velika Majka neprekidno ih rađa.

Osim Bafometa i Saturna, u ovoj karti prepoznajemo i Tifona, Pana, Seta, hrišćanskog Satanu / Lucifera itd. Za Krolija, između ostalog, arkana Đavo predstavlja zenit, vrhunac nekog procesa, obreda, dok Elifas Levi nju karakteriše i kao simbol crne magije. Zapravo, reč je načelno o obrednom simbolizmu. U tom smislu moguće je uspostaviti paralelu između figure Đavola sa petim i šestim stepenom posvećenja u mitraizmu, od sedam koliko ih je bilo. Šesti stepen, nazvan „sunčev trkač“ – heliodromos, imao je alternativno ime lucifer ili cautes. Njegova nadležnost je osvetljenje prilikom kultnog okupljanja po pećinama i podzemnim prostorima. Cautes je predstavljan podignutom bakljom i bio je u vezi sa Suncem. Nasuprot njemu, peti i lunarni stepen perses, odnosno cautopates, imao je akvatički simbolizam i predstavljan je sa oborenom bakljom. Ne tvrdim da tarotske predstave Đavola bilo sa spuštenom ili podignutom bakljom ili nekim drugim predmetom vode poreklo iz mitraizma, ali u tome možemo prepoznati odjek nekog obrednog elementa koji je imao jasno kultno značenje.

Krolijev špil

Seli Nikols primećuje da lik Đavola u tarotu ima apsurdnu nagomilanost ekstremiteta: rogove jelena, zverinje kandže, krila slepog miša, a uz to ima očigledna muška i ženska telesna svojstva. Kod njega je sve izopačeno, pa tako, u Marseljskom špilu, Đavo nosi mač bez balčaka, i to u levoj ruci. Njegova krila slepog miša pridodaju mu onu zlokobnu atmosferu, budući da je slepi miš vezan za noć i tamu, nešto opako i prokleto. Svojstvo slepog miša da visi naglavačke jeste nešto što, po logici stvari, povezuje Đavola i Obešenog. Međutim, kako naglašava Nikols, nije Đavo tarota potpuno odvratan i odbojan. On ima par zlatnih rogova sa parošcima, a što je simbol božanske energije. U Krolijevoj verziji ove karte ti su rogovi dodatno naglašeni i prikazani u spiralnom obliku. Načelno, dizajn ove karte podseća na kartu Papa, s tom razlikom što su dva sporedna lika kod Pape okrenuti ka njemu kao izvoru autoriteta, dok su dva manja ljudolika demona, privezana za đavolji tron, licem okrenuti ka posmatraču. Papa sedi na tronu, a Đavo stoji na nekoj vrsti nakovnja. Papin znak je blagoslov, dok je Đavolji znak dlan sa raširenim prstima što ukazuje na pentagram. Kod Vejta je obrnuti pentagram posađen na Đavolovo čelo. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Đavo je prikazan kako sedi na zlatnom postolju za koji su privezana dva lika sa roščićima, muški i ženski. Gornji deo njegovog grotesknog tela je zelen a donji crvenkast. Ima plava krila a glava mu je demonska sa nekoliko pari rogova. Levu ruku podiže u pozdrav, svi prsti su ispravljeni, ali se palac vidno razdvaja pod uglom od devedeset stepeni. U desnoj ruci drži štap na čijem se vrhu nalazi ispruženi dlan istovetan njegovom. U Vivil špilu, Đavo je prikazan kako juri, s desna na levo, iz usta mu suklja plamen, ima rogove i krila i mnoštvo lica po telu, a ima i dugačak rep. To su sve varijante srednjovekovnih prikaza đavola, od Dantea do Vejta (sa iznimkom Vilijema Blejka, ali i dalje u tom duhu), sve dok Kroli nije napravio iskorak ne u estetici koliko u ulozi i samoj njegovoj prirodi.

Ronald Deker povezuje Đavola sa Saturnom. Po Pikatriksu, obredne ponude Saturnu uključuju slepe miševe i crne koze, a obe ove životinje, kao Saturnove, prisutne su u anatomiji marseljskog Đavola. U vezi Đavola i Saturna možemo pronaći i ezoterijske uzroke antisemitizma. Jung u knjizi Aion navodi jevrejskog mudraca Don Isaka Abarbanela (1417-1508), koji je zapisao da Mesiju možemo očekivati u toku konjukcije Saturna i Jupitera u Ribama. Jung tom prilikom navodi još neke jevrejske učenjake, ali je suština pomenuti, kako Jung objašnjava, da je Saturn zvezda Izraela a da je Jupiter kralj pravde. Otud njihova konjukcija u Ribama deluje kao idealan spoj koji povezuje duh Izraela sa pravdom i mesijanskim poslanjem. Problem je što mnogi hrišćani u jevrejskom Mesiji vide Antihrista. Saturn je, shodno tom gledištu, zvezda Satane, odnosno Lucifera, bez obzira što je Venera zapravo zvezda Lucifera. Ukoliko Đavola povežemo sa Saturnom, a Saturn sa Izraelom, onda je tautologija jasna. Saturn je astrološki malefik i ranije je opisivan kao sedište đavola. On često poseduje lavlje lice, baš kao i Jadalbaot, gnostički demijurg i vrhovni arhont. Magarac je Saturnova životinja, a Jung pominje da je ta životinja bila u ulozi teramorfa jevrejskog boga. Osim toga, magarac je bio i jedan od oblika Tifona, odnosno mračnog egipatskog boga Seta. Tu nalazimo poreklo shvatanja koje povlači paralelu između Jahvea, Saturna, Jadalbaota, Tifona, Seta, odnosno Satane.

Vejtov špil

Međutim, moramo biti oprezni u izvlačenju zaključaka, budući da u ikonografiji Hrist i Lucifer imaju mnogo toga zajedničkog. Naposletku, nije li Hrist ušao u Jerusalim jašući upravo na magarcu? Osim toga, Hrist i Đavo dele još neke zajedničke simbole, a to su lav, zmija, ptica, gavran, orao, riba, ugaoni kamen. Jung ističe da Jutarnja zvezda, Zornjača, tj Stella matutina, jednako označava i Hrista i Lucifera. Otud arkana Đavola u tarotu isto tako može predstavljati i Boga, odnosno bogočoveka u obliku himere. Ono ljudsko u njemu je domen čoveka dok životinjsko označava ono božansko. Hrist je tako dvostruk jer s jednog aspekta on kao duh silazi s neba a drugog kao telo izrasta iz Haosa. Hrist je vaskrsao put neba, ali je takođe silazio u podzemlje. Nije li otud možda Đavo tarota (Bafomet) htonski Hrist? Jung, recimo, ističe da su ponekad Horus Stariji i Set prikazivani kao jedno telo sa dve glave. Jung kaže da je Saturnova suprotnost Jupiter, blagotvorna zvezda., pa otud Jupiter znači život, a Saturn smrt. Konjukcija Jupiter – Saturn znači sjedinjenje ekstremnih suprotnosti. Ova čuvena konjukcija, podseća Jung, odigrala se u godini 7. pre Hrista ne manje nego tri puta u znaku Riba. Najveće približavanje usledilo je 29. maja godine -7, i ono je iznosilo 0,21’, odnosno, manje od polovine širine punog Meseca. Jung precizira da se konjukcija ove dve planete odigrala heliocentrično u blizini ekvinocijalne tačke koja je tada ležala između Ovna i Riba, dakle između elemenata vatre i vode.

Jung astrološku situaciju tog trenutka povezuje sa Horusom i Setom čiji mit na izvestan način, kako on kaže, prefigurira dramu hrišćanskog mita. Po Jungovom tumačenju, Merkur pripada Setu, što je zanimljivo s obzirom na tradiciju o poreklu hriščanstva u konjukciji Jupitera sa Merkurom. U Novom carstvu (19. dinastija) Setov kult se u delti Nila pojavljuje pod imenom Suteh. U novoj prestonici koju je sagradio Ramzes II jedna oblast biva posvećena Amonu, a druga Sutehu. U toj Sutehovoj oblasti, ukazuje Jung, navodno su Jevreji radili kao robovi. Jung dalje navodi da je u mnogim mitologijama oblast severa, a posebno sazvežđe Veliki medved, sedište zlih sila, ali i božanstava. Setimo se da je i Jezekiljeva vizija boga dolazila sa severa. To sazvežđe je bilo povezano i sa bogom Setom, ali su takođe u njemu obitavala i četiri Horusova sina itd.

Pazuzu

Naposletku, ukazao bih na još jednu poveznicu tarotskog Đavola sa sadržajem jevrejske mitologije, a to je arhidemon Azazel. Pre pojave jahvizma, Azazel je bio pustinjsko božanstvo, upravo nalik egipatskom Setu. Životinja koja se povezuje sa Azazelom je jarac, što je jedna od đavolskih životinja. U bibliji čitamo da je Bog naložio Aronu, Mojsijevom bratu, da jednom godišnje, prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca (Treća Mojsijeva, tj Levitska, 16). Junac je posvećen božanstvu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. U tom smislu Azazelu se upućuje sve ono čega bi Izraelci hteli da se oslobode, sve ono što oni smatraju lošim i negativnim. Tako je ustanovljen demonski egregor koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Poznato je da su nekada Jevreji prinosili žrtve božanstvima čiji su simboli bili koze i jarci. Bogovima nazvanim Šedim (množina), a što bi u jednini moglo biti nalik Šetu, Šejtanu ili Setu, predjahveovski i nejahveovski Jevreji žrtvovali su čak i decu, što ukazuje na kult plodnosti. U svakom slučaju, postojanje negativnog boga, odnosno arhidemona poput Azazela, od važnosti je za uravnotežavanje religijske doktrine budući da se i njemu, kao i Jahveu, prinose žrtve. Promenio se samo kontekst azazelovske žrtve. Azazela i Šedim takođe možemo smatrati i kumirima, a to su figurice koje su na drevnom Bliskom istoku korišćene kao magijska sredstva proricanja. To su glave koje govore, a takva glava je upravo ona jarčeva koja često krasi satanske predstave. Otud imamo niz: kamen – glava – jarac – đavo, što nas navodi na zaključak da lik Đavola predstavlja ono što se u bibliji nazivalo idolom, a što danas poznajemo kao magijski fetiš. Konkretnije, Đavo je karikirani oblik drevne religije povezan sa proricanjem, astrologijom i obožavanjem zvezda.

I za sam kraj ovog pasusa, podsetimo se da je pečat Saturna, odnosno linija koja povezuje sve brojeve u magijskom kvadratu (3 x 3) posvećenom toj planeti istovetan sigilu Azazela. Isto tako ne možemo a ne primetiti zapanjujuću sličnost Đavola tarota i Levijevog Bafometa sa drevnim mesopotamskim demonom Pazuzuom, kraljem vazdušnih demona, sinom boga sveg zla Hanbija i bratom strašnog Humbabe kojeg su ubili Gilgameš i Enkidu. Pazuzu je često prikazivan u himeričnom obliku sa ljudskim telom, dva para krila, škorpijinim repom i glavom lava ili psa. Poistovećivan je sa jugozapadnim vetrom koji donosi oluje i suše. U demonskoj perspektivi, kuća Jarca predstavlja Kuću zle sudbine i sve vrste nesreća, uključujući i zapadaje u ropstvo ili bilo kakav oblik neslobode i zavisnosti od nekog nedobronamernog ili surovog.