Antropogeneza i opažanje

Otkud ljudska bića na Zemlji? Jesmo li nastali razvojem iz nižih oblika života ili nas je neka božanska sila stvorila? Ili je možda u pitanju poražavajući slučaj da smo nastali propadanjem i involucijom viših oblika života? I ako nas je nekakva sila stvorila da li je to učinila ovde ili na nekom drugom mestu odakle nas je volšebno premestila na Zemlju? Za svaku od ovih mogućnosti nemamo neoborivih dokaza. Moj pogled na temu antropogeneze nadahnut je knjigama Karlosa Kastanede. U tom stilu privlačna mi je mogućnost po kojoj su prvi vesnici ljudske vrste (ili ljudskih vrsta) ovde došli iz druge stvarnosti, bilo da su to učinili svojevoljno ili su na neki način dovedeni od strane nekakve demijurške ili čovekotvorne sile.  

Ipak, mitovi mnogih naroda govore o htonskom poreklu ljudi. Navodno, ljudi su poput metala, nastajali i dozrevali u utrobi Zemlje, baš kao što svaka jedinka isto to čini u utrobi majke. Otud paralela između Zemlje i majke, odnosno koncept Majke Zemlje. Majka koja nas rađa je „mala majka“, a ona koja rađa svakolika bića je „velika majka“. Posledično, prvi ljudi su, sudeći po mitovima, izašli na površinu iz zamaljskih šupljina i otvora, najčešće iz pećina, pa se shodno tome, po smrti, duše preminulih vraćaju nazad. Po htonskoj teoriji, Zemlja je izvor ne samo građe za formiranje tela, nego i izvor duša. U biblijskom narativu ljudsko biće jeste stvoreno od zemlje ali mu je udahnuta živa duša od Tvorca. To u neku ruku stvara podelu u jedinstvenoj strukturi ljudskog bića, jer jedan deo je odavde a drugi odande. Beživotna stvar oživljena je životvornim duhom koji dolazi sa strane.

Ambijent našeg bitisanja određujemo kao Zemlja, o čijem postojanju, svojstvima i obliku imamo čvrsta uverenja, čak i empirijske dokaze, ali šta mi zapravo znamo o pravoj prirodi podloge na kojoj stojimo? Kastanedinim rečnikom, sve šta znamo potiče od svojstava energetskih vlakana koje naše skupne tačke primaju i koje po nekakvoj mustri kodifikujemo i uobličavamo na određeni način tvoreći istovetne utiske kod bezmalo svake jedinke ljudskih bića. 

Navodno, po mnogim mitskim predstavama, početak ljudskog bitisanja u ovoj stvarnosti odvija se u gotovo idealnom stanju, budući da su uslovi na Zemlji bili povoljni za održavanje visokog nivoa svesti ljudskih bića. Onda je nastupilo pomračenje, sveobuhvatni događaj koji je doneo korenitu promenu stvarnosti. Tada je na pozornicu stupio Mesec, označivši kraj stanja koje bi sa tačke gledišta našeg vremena mogli oceniti kao idilično. Naravno, nije krivica za ljudski pad odnosno suženje ljudske svesti u Mesecu, nego je njegova pojava posledica uzroka višeg reda. Mesec nije uzrok nego izraz posledice. Pritom, ne mislim da je neka tajanstvena sila ili prosto inercija, odnekud došlepala Mesec bliže Zemlji, nego je i to nebesko telo takođe iznenada osvanulo tu gde jeste, na sličan način kao i ljudski preci. Čak, ti preci i nisu bili ljudi kakvi smo mi sada, već je čovečanstvo u međuvremenu promenilo oblik, a da nije reč ni o kakvoj evoluciji nego o promeni izazvanoj izmenjenim uslovima bitisanja. Da bismo razumeli ovo neophodno je preispitati osnovna današnja tipična shvatanja o ljudskom položaju u svemiru i prirodi uopšte.

Očekivano bi bilo da mnogima, dok promišljaju ovu temu, pada na pamet recimo ideja o paralelnom univerzumu ili vanzemaljskom poreklu ljudi, koji su, uz pomoć moćnih vanzemaljaca ili kakve superiorne, sada nepoznate tehnologije, na Zemlju došli sa neke daleke planete. To je tako tipično za današnji način razmišljanja. Ideje o paralelnoj stvarnosti, paralelnom univerzumu, ili ideja o vanzemaljskom poreklu ljudi, odnosno uplivu vanzemaljaca u tok ljudskog razvoja, izraz je shvatanja osobenog za pravolinijsku materijalističku i racionalističku, dakle nemagijsku svest našeg vremena. Magijski pogled na svet razmatra zakon uzroka i posledica u drugačijem fokusu, objašnjavajući te veze postojanjem i delovanjem magijskih činilaca a ne onih koje identifikuju teologija ili savremena nauka. Biće nam lakše da odredimo odakle smo došli onda kada spoznamo gde se mi sada nalazimo i kakva je stvarnost u koju smo uronjeni. Kastanedin učitelj Don Huan, govorio je kako je ovo jedan tajanstveni svet te da su ljudi tajanstvena bića. Pritom nije mislio na male ljudske tajne i kaprice, ili nešto što ljudi rade, nego je imao na umu pre svega ljudsku energetsku prirodu. I ako pogledamo neke druge primere, recimo indijski sistem čakri ili kineske akupunkturne meridijane, uviđamo neku posve drugačiju i rekli bi tajanstvenu strukturu ljudskog bića.

Iako se držimo čvrstih i tačnih predstava koje je naša svest ustanovila kao činjenice, ulivajući energiju u njihovo opredmećenje (što je samo po sebi magijski čin bez premca), ima trenutaka koji svedoče o fluidnosti ovoga sveta. Dakle, mi se ne nalazimo na „planeti Zemlji“, nego u stvarnosti koju su svesti pokoljenja naših predaka odredili i na magijski način učvrstili kao Zemlju. Sve je stvar opažanja. Ljudska svest je oblikovala, tokom pokoljenja, stvarnost čiji je izraz „planeta Zemlja“. Stvarnost sama po sebi nije ni „planeta“, niti je „Zemlja“, a još manje „stvarnost“. Ono što je neupitno i što predstavlja najveću tajnu jeste sama svest. Ona tka stvarnost, prevodeći bezoblično u stabilan oblik, objektivizujući na prvi pogled haotičnu energiju u pojmljiv poredak. Naravno, ne učestvuje u tome samo svest ljudskih bića, nego i neki posve drugačiji oblici svesti, međusobno umreženi u beskrajno složeno klupko energetskih niti koje se prostiru u beskraj. Ta mreža sazdala je sav nama poznat svet u obliku kakav poznajemo, pa i još mnogo toga o čemu nemamo nikakve predstave.

Zemlja po kojoj hodamo, nebeska tela, svetla na nebeskom svodu, čitav svemir,  i jeste i nije opsena. Neko će reći da je nauka koristeći merne instrumente pokazala objektivnost stvarnosti i odredila beskrajnu veličinu svemira i ogromnu udaljenost zvezda od nas. To sve jeste tačno, ali istovremeno, oni previđaju da je upravo sve te merne instrumente sazdala ljudska svest pa kako onda oni mogu raditi drugačije od načina funkcionisanja svesti koja ih je sazdala? Ako napravimo časovnik on će pokazivati vreme, to je njegova svrha, pa tako i teleskop. Dakle, radiće samo to i ništa više. Nećemo moći uz pomoć časovnika putovati kroz vreme ili ga menjati, kao što se uz pomoć teleskopa nećemo teleportovati tamo dokle pogled kroz njegovu cev seže. Tehnologija je izraz jednog oblika svesti. Neki drugi oblik stvarao bi drugačiju tehnologiju.

Prostor i vreme, oblik i pažnja, određeni su stanjem svesti. Sve što mi jesmo (tj što smo odredili da budemo) i što nas okružuje, jeste izraz uobličavanja svesti, pri čemu čitav ljudski rod ima čudesnu saglasnost. Kako je i kada ta saglasnost postignuta, mogu samo pretpostavljati. Rekao bih da naše svesti vibriraju istom frekvencijom. Ta frekvencija je sazdala i održava sav nam poznati univerzum te omogućava uvođenje u postojanje čak i onog što ćemo tek iskusiti i spoznati. Kada bi te frekvencije nestalo sve bi se rastočilo u bezobličnost. Promena te frekvencije korenito bi izmenila naš svet i nas same i tada se više mi ne bismo nalazili na „planeti Zemlji“ koja se kreće beskrajnim svemirom kružeći oko „Sunca“, a možda više mi i ne bismo bili „ljudska bića“, barem ne u smislu kakvi sada jesmo. Ta frekvencija je istovremeno naš štit, ali i je i kavez. Suština slobode je izaći iz tog kaveza i preživeti. To je moguće uraditi, ne samo u pojedinačnom slučaju, nego i grupno, pa ipak dokle god postoji taj sveopšti dogovor svesti oko frekvencije na kojoj se sazdana stvarnost, taj izlazak će pre biti retka pojava rezervisana za izuzetne pojedince ili manje grupe nego opšti slučaj.

Mitska praistorijska solarna zemlja i uspon lunarnih sila

Oni su došli sa zloslutnom silom, došli su sa Mesecom, onda kada su tama i smrt nastupili na Zemlju, pokazavši se pred stanovnicima prvobitne domovine svetlosti. Bogovi tame, Meseca i smrti izrodili su polubogove, a ovi nadljude; nadljudi stvoriše drevne kraljeve, a kraljevi plemstvo te potonje dinastije koje znamo u istoriji, dok ovi izrodiše bezbrojnu kopilad i mnoštvo slugu svuda po licu Zemlje. Tu sam lozu nazvao Bratstvom univerzalnog reda noći. I to zaista jeste bratstvo, jer su svi u njemu, od pamtiveka, povezani neprekinutim nizom krvi i sećanja, jer sećanje je krv i krv je sećanje. Bratstvo je zasnovano na krvi, na onom što se krvlju prenosi, jer krv je duh i duh je krv. Svako u čijim venama teče ma i kap krvi poreklom od onih koje su stvorili bogovi tame, podložan je sili na kojoj je utemeljeno Bratstvo. Iako čine zanemarljiv deo postotka čovečanstva, takvih na ovom svetu ipak nije malo. Osim toga, veoma su dobro raspoređeni na praktično svim položajima moći. To je đavolji tabor koji sam pominjao. Oni su stvorili ljudski svet kakav poznajemo. Naš pravi svet, prava ljudska priroda, pravo ljudsko stanje, nama nije poznato i odavno je prestalo da nam bude poznato.

U davna vremena prvobitnog čovečanstva, Zemljina osa je bila izokrenuta na način danas teško zamisliv. Polovi su se nalazili na nivou ekvatora, dok je Zemlja rotirala u pravcu koji iz sadašnje perspektive liči na kretanje sever-jug, a ne istok-zapad. Severna polulopta je stalno bila okrenuta Suncu, tako da je tik iznad središta onog što je danas Severni pol, ono bilo tačno iznad ljudskih glava i nije mrdalo nikud. Bila je to središnja zemlja večne sunčeve svetlosti i topline koja je kasnije „potonula“ te ostala pokrivena ledom. Tamošnji stanovnici nikada nisu videli noćno nebo. Sunce nije izlazilo niti zalazilo, nego je stalno bilo iznad njihovih glava. Tama se svijala po obodima horizonta, ali tek onda ukoliko bismo se spustili ka jugu.

U knjizi „Pobuna protiv modernog sveta“, Julius Evola govori o Suncu shvaćenom kao čista svetlost, kao bestelesna muževnost lišena istorije i rađanja. To je po njemu izraz najviše, čiste i prvobitne duhovnosti, trajnost jednog stanja, a ne ciklična promena, koncept Sunca-godine koje se rađa i umire, što ukazuje na kasniji, dekadentniji oblik duhovnosti. Spuštajući se ka jugu, i Sunce se spuštalo na horizontu, ali nije bilo tačke odakle je ono izlazilo niti tačke kroz koju je zalazilo, nego se stalno kretalo u krug. Nije bilo istoka ili zapada, nego samo severa okupanog u stalnoj svetlosti, i juga koji je bio okovan ledom i uvek u tami. Na ekvatoru je bila granica na kojoj je vladao večiti sumrak. Ispod ekvatora je bivalo sve mračnije i hladnije. To stanje je trajalo neko neodređeno vreme, a onda je iz nekog razloga došlo do katastrofe, koja je omogućila promenu i svet kakav danas poznajemo. To je bio kraj mitskog zlatnog doba. Zemljina osa se izmetnula iz tog položaja (srušili su se „stubovi“ koji podupiru nebo) i nastao je prelaz koji je oblikovao današnji svet i trenutni raspored svetlosti na Zemlji. Severni pol se našao gore, u kosini sunčevih zraka koji više nisu bili topli i blagorodni. U središte zemlje večne svetlosti uselili su se tama i zima, dok je jug izašao iz leda i mraka. Toplina i svetlost su se usmerili ka današnjem ekvatoru. To je izazvalo masovan pokret čovečanstva sa severa koji je postajao sve suroviji i hladniji, ka jugu koji se otapao i bivao pristupačan. Stub koji podupire nebo pomeraće se još nekoliko puta, uz veće ili manje traume i katastrofe koje će ostaviti trag u kolektivnom pamćenju (i zaboravu), a svet će se dovesti u red, u stanje idealnog poretka onda kada svetlost ponovo zavlada severom (ili možda jugom) i kada se Sunce nađe tačno iznad svete planine koja se nalazi na samoj osi rotacione simetrije.

Ideja o središnjoj polarnoj zemlji večne svetlosti ima svoje antropološke implikacije. Oni koji žive u samom središtu, kojima je Sunce stalno iznad glave, oni imaju prirodni duhovni suncobran na vrhu glave. Jezikom indijske tradicije, njihove krunske čakre su prirodno otvorene i u neposrednoj vezi sa solarnom prirodom i njenom metafizičkom suštinom. Oni su prirodno prosvetljeni i prirodno zvezde. To su ljudi-bogovi. Sa druge strane, oni koji žive malo dalje od središnje zemlje, tamo gde sunčev disk kruži po horizontu, oni su do nivoa trećeg oka, dakle na nešto malo nižem rangu itd. Tako se javlja prirodna kastinska podela ljudskih bića u skladu sa nivoom svesti, a nivo svesti je u vezi sa položajem Sunca iznad ljudskih glava.

U samom središtu nisu mogli boraviti oni sa nižom svešću, ne zato što im je to neko branio, nego zato što nisu mogli izdržati nesnosni teror Sunca. Njihova bića nisu bila ustrojena tako da mogu bitisati u okruženju stalnog sunčevog bljeska večitog podneva, gde vreme nema smisao, budući da nema kretanja nebeskih tela kao parametara promene. Nema kretanja, jer od sjaja sunčeve svetlosti nije moguće opažati manje izvore nebeske svetlosti. Tu smo na delu imali neku vrstu solarnog totalitarizma. Mesec je mogao biti vidljiv izvan užeg polarnog kruga, a najsjajnije zvezde možda tek oko ekvatora. Tako je svaki tip čoveka bitisao na geografskom staništu koje je odgovaralo njegovoj prirodi i za koju je bio prilagođen. Doslovno su postojale više i niže rase i svako je živeo na mestu usklađenom sa svojom prirodom. Svakom se znalo mesto i znao se red i taj red je bio sakralan te ustanovljen u mentalni kod tadašnjih praljudi.

U idealnom stanju nema migracija, nema promene, nema kretanja, sve stoji,  a postojanje je čist užitak, nema patnje. Kako su se ljudi rađali prosvetljeni, tako su i umirali, odnosno nisu umirali, nego su jednostavno odlazili. U samom središtu kružne polarne zemlje, stajala je sveta planina čiji se vrh nalazio u istoj liniji sa središtem Sunca. To je bilo sakralno odredište odakle su se ljudi zlatnog doba uspinjali ka Suncu i odatle silazili. Jednom stazom se na svet dolazilo i sa njega odlazilo: to je bila silazna i uzlazna solarna kapija duša. Prosvetljeni su se spuštali i uzdizali po volji, niti je bilo granice između sveta ljudi i sveta bogova, između ljudske i božanske svesti. Samim tim nije bilo ni smrti. Smrt je postojala tamo južnije i došla je sa Mesecom kao simbolom i agensom tame.

Iz ove perspektive teško je proceniti da li se pojava i putanja Meseca poklapala sa tim vremenima i da li je to poklapanje podrazumevalo lunarnu putanju koja svakoga dana zaklanja sunčev disk. Da li je to postalo očigledno i delotvorno onda kada se zemljina osa pomerila iz tog idealnog stanja, drugo je pitanje. Na jugu je bio i kraj sveta, verovatno u oblasti u kojoj se mešaju ledene vazdušne struje sa juga večne zime i topao vetar suncem okupanog severa. To je bila zona večitih oluja, predvorje carstva večne noći i zime. Okultno, magijsko, nije bilo poznato ljudima tog vremena. Nije bilo ničeg skrivenog niti potrebe za prizivanjem i magijskim delovanjem. Magijsko je nastupilo kao izraz prilagođavanja izmenjenim okolnostima na Zemlji te predstavlja dekadentan oblik duhovnosti adekvatan uslovima života nakon lomljenja ose sveta. U trenutku kada se polomila osa sveta, vetrovi, mraz i tama sa juga nagrnuli su na svetli i topao sever. Toplina se sa severa preselila na jug i otopila ono što je u tom ledu spavalo skoro čitavu večnost.

To što je spavalo u ledu spojilo se sa poticajem koji je došao izvan Zemlje te stvorio poseban fenomen koji iz mutnih vizira današnjice izgleda kao upliv došljaka sa drugih planeta. Nije mi namera da zastupam tezu o vanzemaljskom uticaju na način kako to konvencionalni materijalistički pogled na svet očekuje, već govorim o izvorima oličenim u reptilskom simbolizmu (što nema veze sa teorijom o reptilijancima). Reptil je simbol vremena, bilo kao zmija, zmaj ili krokodil. Reptil kao zmija oličenje je lunarnih principa. Istovremeno Mesec je i prvi umrli (Mirča Elijade). Takođe, lunarnost u obliku zmije je nosilac inicijacije. Imamo situaciju opisanu na početku biblijske „Knjige postanja“, gde se govori o tome kako je Zmija inicirala izgon ljudi iz rajskog vrta. Elijade, u „Raspravi o istoriji religija“, pominje rabinsku legendu o pojavi menstruacije kao rezultata polnog odnosa koji je Eva u Raju imala sa Zmijom. Otud i legenda da je Kajin zapravo sin Eve i Zmije, čime se nalazi uzrok u Kajinovoj opakoj prirodi i bratoubistvu. Kajin kao zemljoradnik ima odlike lunarnosti, u skladu sa analogijskim nizom koje Elijade navodi, a taj niz čine Mesec, kiša, plodnost, žena, zmija, smrt i periodično ponovno rođenje. On navodi još primera koji povezuju Zmiju sa menstruacijom.

Johan Braakensiek

Dakle, izgon iz Raja ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i njihovih ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja, pad u fatalnost egzistencije, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Elijade kaže da je Mesec gospodar svih živih stvari i pouzdan vođa mrtvih, onaj ko je „istkao“ sve sudbine. Otud je u mnogim mitovima predstavljen kao ogromni pauk. U kulturama u kojima su velike boginje objedinile osobine Meseca, zemlje i rastinja, preslica i vreteno kojima tkaju sudbine ljudi i sami postaju njihova obeležja. Te boginje posle postaju gospodarice vremena i sudbina koje oblikuju po svom nahođenju.

Ono što ovom bajkom želim da istaknem jeste gledište koje stoji nasuprot uvreženom stavu modernih okultista i naučnika da su stelarni i ženski kultovi stariji od solarnih, da su solarna svest i muškost mlađi od stelarno-lunarne i ženske. Oni su u pravu ali samo ako se prenebregne početna premisa pojave ljudi na Zemlji, koji su se ovaplotili preko sunčeve kapije koja se nekada nalazila na onome što je danas Severni pol. Istorijska pojava solarnih kultova, istorijska emacipacija muškosti jeste proizvod dinamike i razvoja događaja dugo nakon „lomljenja“ ose sveta, ali je u svojoj punini prethodila svemu. Stelarni i lunarni kultovi proizvod su prilagođavanja ljudi u novonastaloj situaciji. Tek kasnije dolazimo do neke vrste nepotpune renesanse solarnosti koja je po svojoj prirodi dekadentna i suštinski podložna lunarno-stelarnim obrascima i uticajima.