Iz Neoliberalnog kodeksa finansijskih derivata

(Doprinos Ferengijanskom Rules of Acquisition)

1. Nemoralno je sve što ne donosi profit. Izbegavaj delovanje koje nije usmereno ka sticanju profita.

2. Čovek koji nema poslovnu ideju ili samo služi tuđoj poslovnoj ideji zavređuje prezir. Takve ljude tretiraj samo kao puko sredstvo na putevima razvoja sopstvene poslovne ideje.

3. Sve i svako može biti sredstvo stvaranja profita. Zato pažljivo procenjuj na koji način ti neko ili nešto može koristiti i shodno tome vrednuj tu osobu ili stvar. Ako ti neko ne donosi profit oteraj ga jer te ometa u sticanju profita.

4. Svaka osoba i svaka stvar imaju svoju cenu. Ako neko tvrdi da nema cenu taj je lud ili nastoji povećati cenu. Ako je lud, izbegavaj ga, jer te ometa u sticanju profita, a ako se cenjka zavređuje tvoju pažnju. Ako neka stvar nema cenu to znači da do tog trenutka niko nije u njoj video profit. Ukoliko u nečemu vidiš profit, tvoje je pravo da taj profit ostvariš. Ako je nešto ničije, dakle to je tvoje, jer je nemoralno da nešto leži van tokova sticanja profita.

5. Ako te tvoji bližnji ometaju u stvaranju profita, odrekni ih se. Ti nemaš bližnjih izvan kruga koji ti omogućuje stvaranje profita. Onaj ko ti omogućuje profit – tvoj je najbliži rod.

6. Ako nečiji život stoji na tvojim putevima sticanja profita, nemoj se libiti da isti uzmeš, pod uslovom da te to neće lišiti sticanja profita u budućnosti.

7. Ako uhvatiš sebe da nisi usredsređen na sticanje profita, to je znak slabosti. Poradi na svojoj snazi – zaradi!

8. Stvaraj profit uvek, svuda, u svakoj prilici i sa svakim. Sve i svakog gledaj kroz profit jer za tebe nema smisla ništa što nije podložno optici profita. Izvan profita je ništavilo, a ništavilo je prepreka na putevima profita – ukloni prepreku.

9. Nije čovek nastao od majmuna, nego je majmun nastao od čoveka koji nije bio sposoban da stvara profit. Profitno nesposobna forma zvana „majmun“ je pedagoška opomena, perspektiva koja stoji na kraju tunela neprofitnog. Sticanje profita je jedina razlika između životinje i čoveka. Ako neko nije usmeren ka sticanju profita tretiraj ga kao životinju i neka bude isključen iz društva ljudi. 

10. Prosjak je najgora od svih životinja – otud ako ti prosjak zatraži milostinju, ti uvek traži nešto zauzvrat. I neka načelo reciprociteta bude uslov svakog tvog davanja, jer ti ne poklanjaš, nego investiraš. Neka svaki tvoj akt bude investicija. Ako neko nema šta da ti pruži – oteraj ga, traći tvoje vreme, jer „vreme je novac“. Nepoštovanje vremena je nepoštovanje novca, a nepoštovanje novca jeste bogohulno.

11. Na putevima sticanja profita ne dozvoli da te pokolebaju povici da si sebičan i pohlepan, jer to su etikecije koju nadenjuju oni manje uspešni ili neuspešni. To su kletve životinja, ne obaziri se na njih, žele te odvojiti od tvog cilja.

12. Poštuj novac, jer novac je Bog. Samo se njemu klanjaj, novac obožavaj, novcu se moli – za još više novca. Neka bude što manje toga što ti nećeš biti kadar da uradiš za novac. Neka ti ništa ne bude teško ili neprijatno, jer jedina teškoća i neprijatnost dolaze od nedostatka novca i izostanka profita. Prokleto neka je sve što je neprofitno!

13. Uvek imaj na umu ko si i šta je tvoj smisao. Stoga, kada te profit pita ko si ti, pravilan odgovor glasi ja sam profit.

14. Bog je stvorio čoveka da bi ovaj stvarao profit. Ko ne radi na stvaranju profita nije dostojan milosti Božje, taj je jeretik i neznabožac. Kloni ga se.

15. Ko na ovom svetu profitira, činiće to i na onom.

16. Siromaštvo, to su drugi. Siromaštvo je pakao. Kloni se siromašnih. Oni su stvari - nisu ljudi.

17. Svaka kriza je prilika za profit. Kada drugi strahuju i beže, ti stupi napred i kupi jeftino ono što će sutra vredeti skupo. Strah je valuta budala - ti budi onaj ko je otkupljuje.

18. Nemoj verovati nikome ko tvrdi da radi iz strasti, a ne za novac. Takvi su ili lažovi koji skrivaju svoju pohlepu, ili ludaci koji ne razumeju svet - i jedni i drugi su opasni po tvoj profit.

19. Lojalnost se kupuje i prodaje kao svaka druga roba. Ako neko zahteva tvoju lojalnost besplatno, taj te smatra budalom. Ako neko nudi svoju lojalnost besplatno, taj je budala ili te vara - u oba slučaja, iskoristi ga.

20. Znanje je profit samo ako se može prodati. Mudrost koja ne donosi novac je samo sujeta. Uči jedino ono što možeš pretvoriti u profit, jer sve ostalo je gubitak vremena, a vreme je novac.

21. Savest je luksuz siromašnih kojim opravdavaju svoj neuspeh. Bogati ne poznaju savest - oni poznaju samo racionalnost profita. Ako te muči savest, to znači da nisi dovoljno bogat.

Višak inteligencije

„Svrha naše ustanove je saznavanje uzroka i tajni kretanja stvari, i proširenja međa ljudskog gospodarenja, radi postizanja svega što je mogućno.“

Frensis Bekon, Nova Atlantida

Renesansa je sa sobom donela novi pogled na mesto čoveka u univerzumu i tako udarila temelje svetu racionalizma, tehnologije, rada i kapitala u kome danas živimo. Po Piku dela Mirandoli, Bog je postavio čoveka u središte sveta kako bi samoga sebe i svet oko sebe slobodno oblikovao i uređivao prema sebi. Malo pre Mirandole, u XII veku, Joakim od Fjore propovedao je dolazak carstva duha pre kraja sveta. Dakle, od Joakima od Fjore, preko Mirandole, došli smo do ustanovljavanja jednog u istoriji neviđenog optimizma koji je u korenu kapitalističkog mentaliteta, optimizma čiji je zamah trajao sve do XX veka, kada su užasi dva svetska rata, preteća nuklearna, ali i klimatsko-tehnološka katastrofa, u kolektivnoj mašti, dovele do razvoja jednog apokaliptičkog, u suštini pesimističkog usmerenja. Tako smo došli do ideja o kraju istorije, što predstavlja sekularan izraz koncepta tzv poslednjih vremena iz učenja Crkve.

Od XII do sredine XX veka trajao je uspon optimističnih imaginacijskih perspektiva koje sada, na početku XXI veka, smenjuju zastrašujuće vizije zombi-apokalipse, geostormova, zloćudnih klimatskih promena, ekoloških, bioloških i tehnoloških katastrofa, pa sve do invazija proždrljivih i genocidno nastrojenih vanzemaljaca. Ljudi su se dosetili brojnih načina sopstvenog uništenja. Ono što je nekada bilo Božja volja, na primer, biblijsko uništenje gradova Sodome i Gomore, kao i vizije sveopšteg razaranja iz Apokalipse, danas je posledica frenetičnog ljudskog delovanja. Bog je izbačen iz jednačine. Sva odgovornost leži na ljudima. Nema više svesti o tome da idemo u susret nekom boljem vremenu. Ta idejna perspektiva je sada manje-više zatvorena, ako ni zbog čega više, ono zato što optimizam više nije popularan. Međutim, sama ta činjenica o nepopularnosti optimizma jeste veoma simptomatična. Sada je jako popularna misao da čovečanstvo ide ka teškim i opasnim vremenima. Duh vremena je u kolektivnoj mašti ljudi promenio svoj karakter. Nije više dobar. Ta promena desila se za manje od 800 godina, ako stvari merimo od propovednika Joakima od Fjore, ili za manje od 500 godina ukoliko se fokusiramo na Pika dela Mirandolu. U vreme humanizma i renesanse, vladao je osećaj, barem u onim naprednim delovima Evrope, da se živi na početku nekakvog novog vremena. I taj osećaj nije bio prevaran. Ono što je bilo prevarno jeste previd druge strane medalje.

Jedna od značajnih posledica omasovljenja obrazovanja jeste stvaranje viška tzv inteligencije. Posledica stvaranja tog viška jesu revolucije, odnosno istorijski i društveni dinamizam, jer inteligencija ne miruje. Ona pripada vazdušnom elementu i po definiciji je nemirna, preispituje stvari, nije ukorenjena u tradicijski utemeljenim društvenim odnosima, zbog čega oseća trajnu teskobu. U početku, ona je deo tradicionalnog kastinskog sistema, bilo da je reč o bramanima u Indiji, grčkim učenjacima iz robovlasničke klase, ili o monasima u srednjovekovnoj Evropi. Kasnije, na pragu tzv novog doba, inteligencija počinje da se regrutuje, najpre iz građansko-trgovačkih slojeva, a potom i iz nižih staleža, odnosno iz redova evropskim kolonijalizmom pokorenih naroda. Istoričar ekonomije, Kristof Flajšman, navodi holandskog filozofa i ekonomistu Bernarda Mandevila (1670-1733), koji u jednom delu polemiše o obrazovanju siromašnih na sledeći način:

„Siromašni ne bi trebalo da uče više nego ono što im je potrebno za njihov rad, inače će na kraju hteti da rade nešto što ne odgovara njihovim novostečenim sposobnostima. Onda bi oni postali konkurencija deci imućnih. Ko je stalno suočen sa nevoljom, mukom i radom, treba vremenom da se navikne na to i ne treba da uči iz knjiga. Mnogo znanja izaziva gnev: Kad bi konj znao koliko i čovek, ja ne bih želeo da budem njegov jahač.“ Kristof Flajšman, Kapitalizam kao religija, Gradac, Čačak, 2017, str. 109.

Mandevilov stav jeste suštinski izraz duha kapitalizma i danas prisutan kroz podelu na elitne privatne školske institucije i one javne (ili privatne a manje elitne). Taj stav je u praksi donekle ublažen širokim obuhvatom modernog obrazovanja, ali to je ishodište potrebe kapitala za armijom stručno obrazovanih službenika i intelektualnih apologeta vladajućih društvenih odnosa. Arnold Tojnbi se, između ostalog, osvrnuo na poreklo i nastanak društvene inteligencije. On je dao jedno zanimljivo određenje inteligencije, kao izraz promene ustaljenog poretka u nekoj sredini, bilo da je ta promena posledica upliva neke strane sile ili pak dolazi iz potrebe vladarske klase:

„Inteligencija je klasa oficira za vezu koji su naučili lukavstva nametnute civilizacije, kako bi svojoj zajednici omogućila opstanak u jednom društvenom okruženju u kome se više ne živi po lokalnoj tradiciji već, sve više, prema stilu koji takva civilizacija nameće strancima potpalim pod njenu vlast.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, Službeni list SRJ Beograd / CID Podgorica, 2002, str. 336.

Pomenuta klasa oficira za vezu jesu odabrane sluge, pojedinci iz niže klase ili pokorenog naroda, koje vladajuća klasa ili zavojevači obrazuju i obučavaju da služe njihovim interesima a naspram klase ili naroda koji se nalazi u potčinjenom položaju. Inteligencija je, dakle, veštački stvorena klasa ili međuklasa, slugu. Njeno preterano stvaranje ima toksične posledice, kako u odnosu spram interesa vladajuće klase, tako i spram onih koji se nalaze na dnu. Inteligencija je ambiciozna te prirodno teži ka usponu, ali ukoliko je u tome onemogućena, pretvara se u maligni agens društvene nestabilnosti koji se politički artikuliše kroz krajnje levu ili desnu opciju. Ukratko rečeno, previše neostvarene inteligencije pogoduje bujanju ekstremizma, nacionalizma, fašizma i komunizma:

„Gde god naiđemo na pripadnike inteligencije, možemo zaključiti ne samo da su dve civilizacije u kontaktu nego i da se jedna od njih nalazi u procesu apsorbovanja unutrašnjeg proletarijata one druge. Takođe možemo uočiti još jednu činjenicu u životu te inteligencije, činjenicu koja je velikim slovima napisana na njenom licu, tako da je svi mogu čitati: inteligencija je rođena da bude nesrećna. Ova klasa za vezu pati od urođene zle kobi hibrida koji je otpadnik iz obe porodice koje su se kombinovale da ga stvore. Inteligenciju mrzi i prezire sopstveni narod jer je samo njeno postojanje prekor upućen njemu. Svojim prisustvom u narodu ona je živi podsetnik omrznute ali neizbežne tuđe civilizacije koja se ne može savladati, pa joj se zato mora povlađivati.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, Službeni list SRJ Beograd / CID Podgorica, 2002, str. 337.

Dok čitamo ovaj navod imajmo na umu i onu antinarodnu nacionalnu inteligenciju skoro oslobođenih naroda bez tradicionalne elite koja dezorijentisano stoji u raskoraku između sopstvenog plemena i stranih moćnika:

„Jednom Petru Velikom trebalo je toliko i toliko činovnika, jednoj istočnoindijskoj kompaniji toliko i toliko službenika, a jednom Mehmedu Aliju toliko i toliko egipatskih radnika u tkačnicama ili na brodogradilištima. Zato su se ovi grnčari što rade sa ljudskom glinom pomno dali na posao da proizvedu sve to, ali proces proizvođenja inteligencije teže je zaustaviti nego otpočeti; kandidata za ovu klasu oficira za vezu, naime ima mnogo više no što ih je potrebno, pa prvobitno jezgro već zaposlene inteligencije ubrzo biva preplavljeno intelektualnim proletarijatom koji lenstvuje i koji je društvo odbacilo. Tako se događa da iza šačice ruskih činovnika stoji čitav legion nihilista, a iza šačice indijskih piskarala legion promašenih diplomiranih studenata filozofije; ogorčenost inteligencije zato je neuporedivo veća u kasnijoj nego u ranijoj fazi... Ruska inteligencija, koja se javlja pred kraj sedamnaestog veka, već je ispraznila svoj nagomilani inat u razornoj Boljševičkoj revoluciji 1917. Bengalska inteligencija čiji se početak uočava u drugoj polovini osamnaestog veka danas ispoljava izvesnu crtu revolucionarnog nasilja koga još uvek nema u drugim delovima Britanske Indije, u kojima se inteligencija razvila tek pre pedeset ili sto godina. Bujni razvoj ovog društvenog korova nije, međutim, ograničen na tle na kome je on nastao. U novije vreme sloj inteligencije se javlja i u srcu zapadnog sveta, kao i na njegovim poluvesternizovanim graničnim oblastima. Niža srednja klasa sa srednjim pa čak i univerzitetskim obrazovanjem, koja nije imala mogućnost da svoja znanja u praksi i koristi, predstavljala je kičmu fašističke partije u Italiji i Nacional-socijalističke u Nemačkoj u dvadesetom veku. Demonska pogonska energija koja je dovela Musolinija i Hitlera na vlast nastala je iz ogorčenja ovog intelektualnog proletarijata kad je shvatio da njegovi mučni napori na samousavršavanju nisu, sami po sebi, dovoljni da ga spasu žrvnja organizovanog kapitala i organizovanog rada.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, Službeni list SRJ Beograd / CID Podgorica, 2002, str. 337-338.

Ovakav pogled na prirodu inteligencije u biti jeste izraz mentaliteta britanskog imperijalizma i elitizma koji Tojnbi, kao pripadnik te elite, intelektualno uobličava. Takav pogled na društvene odnose baštini ideologiju večitog rasta profita, ekonomskog razvoja i etabliranja klasnih odnosa onako kako pogoduje interesu vlasnika kapitala. Reč je o jednom zaokruženom optimizmu zasnovanom na veri u moć kapitala i mudrost investicije. Taj optimizam i vera nisu i ne mogu biti pokolebani čak ni stalnim krizama i nestabilnošću, pa otud nije slučajno što apologeti te vere, poput Fukujame, propovedaju kraj istorije, odnosno večno etabliranje sveta kapitalizma. Pojava ekološkog i socijalnog pesimizma izraz je stanja svesti, pre svega, neostvarene inteligencije, čija je želja za konzumerizmom i samopotvrđivanjem u neskladu sa njihovim materijalnim položajem. Taj pesimizam je pobuna protiv jednog zaokruženog i potpunog sistema svevlašća kapitala ali nije nerazumno pretpostaviti da se takav stav podstiče upravo od elita koje podilaze sve brojnijim siromašnim i neobrazovanim masama.

Elita je shvatila da je došlo vreme velike diferencijacije, odnosno filtriranja ko može biti inteligencija a kome će biti uskraćeno visoko obrazovanje čiji je sadržaj opet uobličen potrebama vlasnika kapitala, birokratije i tehnokratije koji joj služe. Upotrebio bih izraz sterilizacija inteligencije, kako bih označio trend opadanja vrednosti visokog školstva, ali i sistematsko stvaranje veštačkih prepreka koje će destimulisati omladinu nižih slojeva da se obrazuje. Ko ne bude bio kreditno sposoban ili pogodan za dodelu stipendije, uopšte neće imati priliku da pređe prag vertikalne društvene pokretljivosti, osim u izuzetnim slučajevima sportista, zabavljača ili onih nadarenih ukoliko uopšte budu primećeni. Pesimizam, mirenje sa sopstvenom iskorenjenošću i primoravanje na životni stil urbanog nomadizma, jeste u korenu recepture elite moći i kapitala namenjenom širokim narodnim masama. Nije vam dobro tu gde jeste? Pa idite negde drugde! Eliti više nije neophodno širenje opšte atmosfere optimizma i vere u budućnost, nije joj potrebna hiperprodukcija obrazovanih i mislećih ljudi čija je teskoba izvor opasnih ideoloških i političkih tendencija. Opšta apatija i pesimizam sada se isto tako mogu kapitalizovati. Pesimizam donjih slojeva sada ide u korak sa optimizmom onih u čijim su rukama poluge visokoprofitnih investicija i poluge zakonodavstva.

Nihilista, samuraj, dendi

„Nesumnjivo, zajednički činilac velikog dela vrednosti naše epohe proizilazi upravo iz sumnje u temeljne vrednosti pogleda na svet. Tako se taj zbir negacija obrazuje u obliku jedne antitradicije koja takođe ima svoju antitradiciju osnovanu na principu suprotnosti. Antitradicija je u suštini parazit tradicije, jer je nemoguća bez poslednje, jer postoji isključivo u vrlini negacije tradicije, odnosno sadržaja tradicije. Sadržaj tradicije i tradicija su stvarno ili intencionalno stvaralačke prirode, dok je priroda antitradicije isključivo rušilačka. Antitradicija i ne pokušava da se odredi u nekom drugom obliku nego upravo u rušenju tradicije. Ne želimo da tome damo moralistički prizvuk. Štaviše, ako je od sadržaja tradicije ostala danas samo tradicija, ako su od živog tela ostale samo rite, antitradicija ima tu vitalnu ulogu, u istorijskom ciklusu da počisti sve ruševine i da ostvari jednu tabula rasa, kako bi ponovo, neosenčena ruševinama, zablistala svetlost prvobitnog pogleda na svet. Možda za jednog čoveka, zaista vernog ne tradiciji već sadržaju, danas i ne postoji vredniji posao od izvršavanja uloge antitradicije, jer će takav doprinos, u većoj ili manjoj meri, doprineti ubrzanju procesa higijene i raščišćavanja ljudskog humusa. Tim pre što negacija tradicije ne dotiče sadržaj izvan tradicije već, u suštini, uprkos svoje namere, negira samo ono što je efemerno, sporedno.“

Dragoš Kalajić, Uporište

Ovim rečima je Dragoš Kalajić opisivao fenomen antitradicije. U tom smislu, uloga Božanske revolucije katastrofe je, rekao bih, puritanski antitradicionalna. Revolucija o kojoj govorim je ta koja će počistiti ljudski talog. Kalajić, u knjizi „Uporište“, piše o tri načina delovanja uzvišenog čoveka, a to su samuraj, dendi i nihilista. Put Božanske revolucije katastrofe bi stoga predstavljao put nihiliste, a o čemu Kalajić kaže (odabrani navodi): 

„Pred totalitarizmom sveta anti-Tradicije, pred stihijom zla, delotvorni nihilista hrabro ulazi u sred procesa katastrofe, nastojeći ne da bude savladan katastrofom, već da ovlada katastrofom, da je uveća, iscrpi u ishodištu tabula rasa… Svi oni koji se bore za dobro, bore se protiv njega, i ne čine drugo do usporavanja krajnje eksplozije…. Premda ova makijavelistička strategija nije u skladu sa načelima blistavosti čoveka, njena delotvornost se osniva upravo na poverenju u sopstvene snage, odnosno u nepomračenost unutrašnje svetlosti, pošto probuđene, izazvane sile zla ili stihije inferiornog psihizma, mogu poput bumeranga, ugroziti integritet podstrekača. Istovremeno, taj dualizam maske nihilista i lica graditelja, pomračenja koja donosi spoljna akcija i blistavost unutrašnje prirode, može osnažiti i učvrstiti diferenciranost i integritet našeg čoveka... On nije posednut zlom, već poseduje zlo, koje se u njegovim rukama preobražava u sredstvo opšte ili lične katarze. Samo čovek koji poseduje zlo, može iscrpsti sve snage zla. Samo čovek koji izaziva zlo – poznaje zlo, može najbolje ukrotiti zlo. Iskušavanje zla tu poprima smisao ispita vrednosti samog čoveka... Zlo nije neka suprotnost čoveku, već je virtualno ili aktuelno u samom čoveku kao slabost čoveka. Tu slabost treba iscrpsti, dovesti do onog limita podnošljivosti gde se bude energije dobra, gde se kroz satori slabost preobražava u snagu. Zato delotvorni nihilista ne pokušava da se suprotstavi buri, da od bogova izmoli smiraj vetrova, on stvara buru, on traži još bešnje vetrove koji će njegova jedra odvesti najdalje.“

Nihilista, samuraj i dendi imaju svoje revolucionarne antipode, ali antitradicionalistički delotvorne, u tri istorijske ličnosti, u tri strašna R, a to su kardinal Rišelje (1585 – 1642), revolucionar Robespjer (1758 – 1794) i bankar Natan Rotšild (1777 – 1836) kao glavni među petoricom sinova Amšela Mejera Rotšilda. Uslovno, eksperimenta radi, kardinala Rišeljea možemo izjednačiti sa dendijem, revolucionara Robespjera sa samurajem a bankara Rotšilda sa nihilistom. Dendi je oličenje načela stvaranja, samuraj uništenja a nihilista održavanja, mada su u primeru tri strašna R ovi principi u suštini okrenuti ka razaranju. I dalje, Rišelje je kao Brama, Rotšild je Višnu a Robespjer kao oličenje revolucionarne vladavine terora – Šiva. Ova trojica su idealna oličenja tripartitnog načela kali-juge koja je opisana kao vreme vladavine materijalizma, novca, nižih slojeva, slugu, niskih pobuda itd. Rišelje, Robespjer i Rotšild su poput kakvih avatara bogova kali-juge. Oni su ličnosti koji svojim istorijskim delovanjem simbolizuju stubove poretka i haosa današnjeg sveta. 

Natan Rotšild

Istoričar Nil Ferguson parafrazira zanimljivu opasku pesnika Hajnriha Hajnea kojom nas uvodi u odlično sagledavanje istorijske uloge pomenute trojice, stavljajući u prvi plan revolucionarnu ulogu grada Pariza kao poprišta svetske revolucionarne promene: 

„Razvoj pokretne imovine u obliku renti i drugih državnih hartija od vrednosti bio je taj koji je pokidao vezu između bogatstva i zemlje, omogućavajući imućnim klasama da se sliju u Pariz. Još odavno je ustanovljen značaj ovog (zajedničkog) staništa najrazličitijih sila, ove centralizacije inteligencije i društvene vlasti. Jer, bez Pariza, Francuska nikada ne bi imala svoju revoluciju... Pomoću sistema obveznica, Pariz je mnogo brže postao Pariz.“ Nil Ferguson, Kuća Rotšilda, I knjiga, Službeni list SRJ, Dosije, Beograd, 2002, str 263/4.

Zatim Ferguson daje originalni Hajneov citat: 

„U Rotšildu vidim jednog od najvećih revolucionara koji su stvorili modernu demokratiju. Rišelje, Robespjer i Rotšild za mene su tri najstrašnija imena, koja obeležavaju postepeno propadanje plemstva. Rišelje, Robespjer i Rotšild su tri najstrašnija radikala Evrope. Rišelje je uništio suverenost feudalnog plemstva, i potčinio ga onoj kraljevskoj despotiji koja ga je ili svela na nivo dvorske posluge, ili pustila da se raspadne u prostačkoj lenjosti provincije.“ Ferguson, isto, str 264.

O Robespjeru Hajne kaže: 

„Robespjer je odrubio glavu ovom potčinjenom i nekorisnom plemstvu. Ali je zemlja ostala, i njen novi gospodar, novi zemljoposednik, ubrzo postaje novi aristokrata kao i njegovi prethodnici, čije težnje takođe nastavlja da ima, samo pod drugim imenom.“ 

„Zatim dolazi Rotšild i uništava dominaciju zemlje, usavršavajući do neuporedive moći sistem državnih obveznica, mobilišući na taj način imovinu i prihod, i istovremenu dajući novcu ranije privilegije zemlje. Istina je da je on na taj način stvorio novu aristokratiju, ali, ona, počivajući na najnepouzdanijem od svih elemenata – novcu – nikada više ne može da igra tako dugoročno regresivnu ulogu koju je imala ranija aristokratija, ukorenjena u zemlji, u samom tlu. Novac je mnogo fluidniji nego voda, mnogo neuhvatljivji nego vazduh, i čovek mirno može da oprosti nepotrebnost novog plemstva, kada ima u vidu njegovu beznačajnost. Ono će se rastvoriti i nestati u treptaju oka.“

kardinal Rišelje

Iz današnje perspektive možemo zameriti Hajneu da je prevideo žilavost i inventivnost nove vrste aristokratije utemeljene u tako nestvarnom elementu kao što je novac, ali svakako da razmišljanjem o ovoj njegovoj opasci možemo uvideti neke od glavnih uzroka današnje sveopšte civilizacijske krize. Možemo sagledati proces uspona novca čije je suštinsko obeležje kriza: finansijska, ekonomska, kulturna, civilizacijska, ekološka, politička, identitetska, kriza u svakom pogledu kao modus operandi savremenog sveta. Nil Ferguson sjajno sumira istorijsku ulogu rotšildovskog nihilizma čiji psihološki profil asketskog materijalizma efektno oslikava izopačeno višnuovsko načelo održavaoca stanja stvari: 

„U multipolarnom svetu, u kome je pet velikih sila imalo jasan interes da međunarodne krize rešava ne upuštajući se u ratove, Rotšildi nisu u tolikoj meri osiguravali mir – njihova moć je bila mnogo manja – oni su se obavezivali da će ga izdržavati.“

Ta uloga rotšildovske kaste i danas je aktuelna. Oni su održavaoci i tkači trenutnog svetskog poretka, ali isto tako, kada i ukoliko neke nove revolucionarne snage krenu u preoblikovanje postojećeg, gospodari novca će radi samoodržanja pohitati da učine isto. Zato su oni potrebni političkoj, poslovnoj i drugim kastama moći, kako u XIX veku, tako i danas. Ta potreba je obostrana. Tako će biti dokle god je kapital u trenutnom obliku aktuelan. Međutim, ne smetnimo sa uma suštinsku prirodu novca kao agensa dominacije i moći. Iza posedovanja zemlje, nekretnina, pokretne imovine, nakita, dijamanata, zlata, umetnina, hartija od vrednosti, gotovog novca i svega konkretno ili apstraktno materijalno vrednog, stoji iracionalna moć. To su samo oblici koje zauzima moć. Eventualni pad značaja i uloge novca sa sobom će odvući stare elite, čiji će neki delovi možda zauzeti svoje mesto u novom modalitetu dominacije, ali će svakako uspon novog oblika moći na površinu izbaciti drugačiji tip moćnika. Ferguson daje zanimljive uvide u pojavnost Natana Rotšilda, čija je zasluga u izgradnji svetske porodične finansijske imperije ključna. Osnovne osobine karaktera Natana Rotšilda su njegova memorija i samokontrola. Povodom toga Ferguson kaže: 

„Vrlo je malo njihovih savremenika koji su mogli da shvate da je tajna ogromnog uspeha Rotšilda bila brzina kojom je Natan mogao da napravi složene finansijske proračune, i lakoća s kojom ih je pohranjivao u pamćenju.“ Ferguson, Kuća Rotšilda, isto, str 326. 

Robespjer

Natanovi savremenici su često zapažali njegovu težnju da menja ponašanje iz hladnokrvnosti ka iznenadnom, uzbuđenom delovanju. Ferguson navodi jedan citat u kome je Natanova pojava lepo opisana: 

„Strogost i napetost njegovih pokreta naveli bi vas da pomislite, da već niste videli da je drugačije, da ga neko otpozadi štipa, i da se stidi ili boji to da prizna. Oči se obično opisuju kao ogledalo duše, ali ovde biste zaključili ili da su prozori zatvoreni ili da nema duše koja kroz njih gleda. Iz njih ne dopire ni trun svetlosti, niti, kuda god da pogleda, ima bljeska u njima. Celina njegove pojave izaziva utisak o iznajmljenom telu, i pitate se kako ono uopšte stoji ispravno, bez ikakvog sadržaja. Prilaze mu razni ljudi. On se pomera dva koraka u stranu, i najprodorniji pogled koji ste ikada videli... bljesne iz inače nepomičnih, olovnih očiju, kao kad izvučete mač iz korica. Posetilac, koji izgleda kao da je slučajno došao, a ne s namerom, zastane na sekund, u kome se razmenjuju pogledi, za koje biste rekli, iako niste sigurni zašto, da su veoma značajni. Vratnice očiju zatim se zatvaraju i njegovo obličje opet postaje kameno. Tokom jutra dolaze mnogi posetioci, dočekani i ispraćeni na sličan način; poslednji od svih, i on nestaje, ostavljajući vas u potpunoj nedoumici kakva je njegova priroda.“ Ferguson, isto, str 327.

Takav je, dakle, bio Natan Rotšild, sasvim zaokupljen pravljenjem novca i slabo zainteresovan za životna zadovoljstva, uživanje u luksuzu i prepuštanje hedonizmu. On je potpuno okrenut licem ka ništavilu, zaokupljen proizvodnjom iluzije čije je mazivo potrebno da bi točak istorije, točak modernog sveta, uopšte mogao funkcionisati. Takav Natan Rotšild potpuno je inkarnacija, avatar duha vremena. Sledeći patrijarhalne tradicionalne obrasce svog porekla, religije, porodice, volju dominantne očeve figure, dolazeći iz jednog posve tradicionalnog ambijenta, braća Rotšild i njihova loza delovali su posve antitradicionalno, budući da je njihovo delovanje trasirano moćnim istorijskim i društvenim silama toga vremena. Kao takvi oni su avangarda bogova kali-juge. Oni su Saturn, Merkur i Mesec na delu. Robespjer je Mars i Venera. Rišelje je Jupiter i Sunce.

Ocenjujući značaj Rišeljeove uloge u istoriji Henri Kisindžer ističe da je dvesta godina nakon njega Francuska bila najuticajnija zemlja Evrope, a da je čak i do današnjih dana ostala značajan činilac u međunarodnoj politici. Rišeljeova glavna zasluga je uobličavanje doktrine državnog razloga koji u suštini nije imao ograničenja, što je korak koji vodi ka apsolutizmu a što se dalo otelotvoriti u vreme vlasti kralja-sunca Luja XIV. Kisindžer piše: 

„Ukoliko se državnik procenjuje na osnovu toga da li je ostvario ciljeve koje je sam sebi postavio, Rišelje se mora upamtiti kao jedna od najznačajnijih ličnosti savremene istorije. Jer, on je za sobom ostavio svet u potpunosti drugačiji od zatečenog i inicirao je politiku koju će Francuska slediti naredna tri veka.“ Henri Kisindžer, Diplomatija, Knjiga I, Verzalpres, Beograd, 1999, str 47. 

„Rišelje je bio otac države u savremenom smislu. On je zastupao doktrinu državnog razloga koju je neumorno sprovodio u korist svoje zemlje. Pod njegovim pokroviteljstvom, ta doktrina je zamenila srednjovekovnu ideju o univerzalnim moralnim vrednostima i postala načelo na kojem je počivala francuska politika.“ Kisindžer, isto, str 42. 

Rišelje je francuski nacionalni interes stavio iznad crkvenih interesa, a doktrinom državnog razloga opravdavao eventualne zločine države počinjene u ime višeg interesa. Naposletku, Maksimilijan Robespjer je oličenje jednog pogleda na svet koji predstavlja neku vrstu dualističkog moralističkog fatalizma, kao da je reč o ateističkom maniheizmu. Praktični i simbolički izraz takvog svetonazora je giljotina. On je spojio moralnu vrlinu i brutalnost terora u nužnost revolucionarnog delovanja. U tom teroru vidimo prethodnike komunističkog, nacističkog i fašističkog terora XX veka. 

„Već smo, sa velikim razlogom, zaključili da je Francuska revolucija pre ta koja vodi ljude, a nisu ljudi ti koji nju vode... I nikada Robespjer, Kolo ili Barer nisu mislili da suprostave revolucionarnu vladu i režim Terora. U njih su ih, malo po malo, uvele okolnosti, a oni sami tako nešto slično nisu mogli ni da sanjaju. Ovi ljudi, izraziti mediokriteti, na jednoj naciji koja nosi krivicu iskazali su najstrašniji despotizam koji istorija pamti i sigurno je da su u kraljevini oni bili ti koji su najviše zapanjeni sopstvenom moći.“ Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, Gradac, Čačak, 2001, str 74/75.

svetac revolucije

Tri strašna R stvorio je duh vremena, uspevši da odabere prave ličnosti kao nosioce specifične istorijske revolucionarne misije. Tako je utemeljena istorijska podloga jednog svetskog sistema zasnovanog na ideološki opravdanom teroru, politici državnog razloga i delovanju globalizovanog finansijskog kapitala. Ličnosti koje su predstavljale nosioce tih principa iskočile su iz okvira tradicije koja ih je odgojila – iz jedne tradicionalne jevrejske porodice, iz okrilja katoličke crkve, naposletku iz emancipatorskog učenja Žan Žaka Rusoa. Oni su prekršili početna pravila, ali ih i nisu prekršili, nego su načela polaznih osnova rastegli i prilagodili ih zahtevima duha vremena i svojim ambicijama.

Sada je red da obratimo pažnju na načela i zakonomernosti budućeg revolucionarnog delovanja u kontekstu Božanske revolucije katastrofe. U ovom trenutku teško je prepoznati koje su to karakteristične ličnosti čije delovanje predstavlja ovaploćenje duha vremena kojim se projektuje buduća istorija. Ko to upravo trasira tokove budućnosti jednostavno jureći za svojom ambicijom, sledeći viziju sopstvenog uspona na imaginarni tron uspeha i opstanka? Lako je uprti prstom u bogate i moćne, ali pitanje je koliko oni slede već trasirane tokove ili pak krče nove. Priznajem sopstvenu nemoć da to u ovom trenutku uvidim i spoznam. Teško je uprti prst u nekoga i reći to je taj čije će delovanje odrediti način funkcionisanja sveta u naredna dva veka. Međutim, ono što želim da naglasim jeste modalitet delovanja onih koji će činiti nove izabranike duha vremena. Pokušaću definisati konačni „trimurti“ Božanske revolucije katastrofe, mada nisam baš sasvim siguran da li je uopšte reč o trimurtiju što se budućnosti tiče.

U sistemu revolucionarne vladavine razuma, izvođenje radova društvenog inženjeringa, socijalni arhitekta prepušta onima koji su za to pozvani i sposobni. Dakle, prepoznajemo arhitektu revolucije. To je neki mislilac, filozof, u krajnjoj liniji adept. Međutim, arhitekta ne učestvuje neposredno u pravljenju istorije nego u stvaranju pretpostavki da neko drugi svojim aktivnim učešćem to učini. Arhitekta je u poziciji vladavine a ne vlasti. Vladar je vizionar, kreator, u neku ruku kosmotvorac, te se kao takav nalazi van svoje kreacije. Njega ne zanima čak ni sopstvena sudbina. Koncept vladavine filozofa je promašaj, jer filozof filozofira, to je njegov posao. On je kontemplativni a ne delatni tip. Možemo ga porediti sa bogom koji se „odmara“ (deus otiosus). Filozof je poput bramana, a za revoluciju je potreban kšatrija. Tako dolazimo do operativca, a taj uopšte nema filozofsku crtu. Operativac će prigrabiti učenje filozofa, ali će ga izokrenuti ne bi li ostvario sopstvene ciljeve jer je to jedino tako i moguće učiniti (baš kao što je operativac Džordž Soroš učinio sa učenjem filozofa Karla Popera). Ipak, operativac / revolucionar magijske revolucije koju zagovaram i predviđam, ima drugačije idejne i psihološke pretpostavke od imenovanih trojice R. On nastupa sa stajališta krajnjeg nihilizma magijske prirode u čemu je projektovao svoju magijsku volju. Dakle, deluje svesno i sa namerom. Nije puki instrument duha vremena nego u to delovanje ugrađuje svoju nameru sasvim svestan svrhe procesa koji je pokrenuo. U tome je značajna razlika.

Nijedna revolucija, ma koliko brutalna bila, nije bila dovoljno radikalna niti dovoljno temeljna. U praksi se desilo to da je jedna grupa primitivaca smenila drugu. Tačnije, nova elita je primitivnija od prethodne. Zadatak novih revolucionara jeste da ubiju istorijskog čoveka u sebi, čime ga sprečavaju da bude primitivan. Zato je neophodno stvoriti novog – ezoterijskog čoveka. Zapravo, tu uopšte nije reč o stvaranju novog nego o obnavljanju starog, prvobitnog, idealnog. Zadatak revolucionara jeste ta obnova u čemu oni polaze od samih sebe. Kada se to desi univerzum će dati ključni podsticaj i podršku a volji revolucionara niko neće reći ne.

Metafizički Zapad i duh Atlantide

Karl Marks je govorio o imperijalizmu kao poslednjem stadijumu kapitalizma. Istoričar Arnold Tojnbi tvrdio je da je povećano gospodarenje nad okruženjem pre prateći elemenat raspada nego rasta. Militarizam je, kako Tojnbi kaže, zajedničko obeležje sloma i dezintegracije te takođe predstavlja obeležje imperijalističkog kapitalizma. Danas je na delu upravo taj Marksov poslednji stadijum kapitalizma, neviđeno ukrupnjavanje kapitala, o čemu piše ekonomista Toma Piketi, odnosno militarizam i povećano gospodarenje nad okruženjem. Simptomatična privatizacija svega i svačega, svih resursa, između ostalog, govori u prilog tome. Podrazumeva se da globalni Zapad, kao izraz imperijalističkog i militarističkog kapitalizma, u suštini i ne može biti imperija u tradicionalnom smislu reči, stoga taj izraz ovde koristim kolokvijalno. Možda bi uputnije bilo terminološki ispraviti Marksovu ocenu te reći kako je pseudoimperijalizam zapravo poslednji stadijum kapitalizma. Globalni pseudoimperijalni Zapad, u užem smislu, danas nije ništa drugo nego zajednička odrednica, odnosno identitetski nosilac svetskog finansijskog kapitala. Upravo je taj kapital esencija Zapada, njegova krv, njegov duh i moć.

U jedinstvenoj svetskoj poplavi finansijskog kapitala vidimo sliku mitskih vodenih stihija koja svet realne ekonomije, skopčane sa stvarnim životom, stvarnom kulturom i civilizacijom, svodi na nivo Nojeve barke koja očajnički pluta po vodenom bespuću. Ta slika je izraz količinske nadmoći svetskog okeana nad svetskim kopnom, čije obale urušavaju špekulativni talasi, sužavajući njegova prostranstva na nivo ostrva čija je idealna slika razuđeni pacifički ili karipski arhipelag. I simbolički, znamenite su i znakovite te tzv ofšor lokacije, poreski rajevi po dalekim tropskim ostrvima koji igraju ulogu savremenih piratskih jataka. Tako je danas svet udavljen u poplavnoj stihiji istorijskih razmera, u poplavi finansijskog Zapada. I sam geopolitički Zapad danas je gotovo bezobalan, tvoreći od sebe ovaploćenje metafizičkog Zapada kao mesta bezdanskog porinuća i utihnuća u procesu rastvaranja. Iznad svega toga, iznad površine te ogromne vodene mase vidimo lunarne odraze i povrh toga duhove Saturna i Jupitera. Istovremeno, gledamo bledunjave odsjaje Sunca koje lagano tone u sve veće dubine. 

Mesec je produkcija, plodnost kapitala, štampanje novca, njegovo stvaranje ex nihilo, iluzornost valuta, finansijskih derivacija, ogledalo finansijskih špekulacija. Jupiter je prinos, profit, privilegija, dobitak. Saturn je masa, ambijent, onaj koji stvara puteve dešavanja, gospodar vremena i procesa. Na talasima ovog (post)modernog kargo kulta, koji je svojim vernicima i sveštenicima (investitorima) obećao darove (profit), ovo savremeno otelovljenje drevnog boga Mamona, zahvatilo je čitavo čovečanstvo. Ta svetska poplava izraz je manifestacije metafizičkog Zapada, njegovo htonično izbivanje koje u našem vremenu oživljava sudbinu mitske Atlantide, porinuće u vodeni ambis. Na delu je preobražaj majčinskog vodenog elementa, Velike Majke u Strašnu Majku, proždiračicu, čija razjapljena čeljust predstavlja sve izgledniju perspektivu civilizacijskog sunovrata.

melitus gladius

U „Knjizi zakona“ Alistera Krolija nalazi se jedan, za ovu temu indikativan stih: „Dolazi bogat čovek sa Zapada koji će posuti svoje zlato po tebi. Od zlata kuj čelik!“ U ovom iskazu naziremo odraz kargo kulta, ali na jedan drugačiji način. Bogat čovek sa Zapada je predak ili prethodnik, dakle duh, koji dolazi iz sveta mrtvih ili iz sveta onih koji su otišli, te donosi sveti metal od kojeg će adept iskovati zlatni mač. Naravno, nije reč doslovno o zlatu već je ono simbol za nešto drugo. Pomenuti mač je alhemijski melitus gladius, medeni mač, solarni mač, načinjen od zlata, ako zlato shvatimo kao deo podzemnog Sunca, pošto zlato obitava i „dozreva“ pod zemljom. Pomenuti mač je simbol delotvorne upotrebe solarne energije i njenog zemaljskog duhovnog derivata, odnosno zlata. Mač od zlatnog čelika je poput ekskalibura i samo je zakoniti kralj dostojan uzeti ga u ruke te razgrnuti talase otkrivajući spasonosno kopno. Taj mitski Zapad, u nekom smislu, može biti i Atlantida, odakle dolazi luč gnoze kojom se napajaju razne magijske i religijske struje. Ovde bih izneo jedan indikativan pasus na samom početku znamenite knjige okultiste Majkla Bertioa:

Michael Bertiaux, The Voudon Gnostic Workbook (Weiser Books, San Francisco, 2007, str. 1):

„Jednom je na ostrvu iste te Atlantide postojala velika škola magije i magovi su bili veoma moćni. Ono što nisu znali dok su bili živi, ubrzo su naučili nakon smrti. Ostrvo se, kao što rekosmo, jednostavno potopilo pod okean i magovi su otišli zajedno s njim. Ali oni nisu umrli – postali su duhovi sa telima nalik ribama, žabama i zmijama. To su učinili kako bi mogli da nastave svoj rad pod okeanom, u svom velikom hramu na dnu mora. Oni su i dalje tamo, ali su istovremeno i duhovi, pa kao duhovi mogu da čine mnoge stvari. Zapravo, danas znaju da učine više nego što su znali nekada davno. Što su stariji, to postaju moćniji.“

---

Fritz Schwimbeck

Odatle duboki htonski spavači telepatski i kroz snove utiču na svoje posvećenike. Dakle, prilično u duhu Lavkrafta. Skarabej, kao htonska životinja, upravo ukazuje na tu mračnu dubinu staništa suštinske plutokratije. Odatle, između ostalog, dolazi i opsednutost, kao i projekcije vanzemaljaca i svega demonskog i opskurnog, mada nisam siguran da li je ispravno sve to tumačiti u ključu nekog mračnjaštva i izopačenosti, ali sam siguran da bi bilo pogrešno odbaciti taj momenat. U suštini nije važno da li je Atlantida uopšte postojala, jer je kao simbol ona stvarna, kao agregat magijske moći i izvor u suštini vampirske sile. Atlantida je okultno vrelo talasokratije i moderne crne parazitske ekonomije na kojoj je utemeljena invazivna pustošeća potrošačka kultura. Ta kultura je izraz najvulgarnijeg oblika kargo kulta, odnosno njegovih sekularnih, agnostičkih modaliteta. Ključna reč takvog izopačenog mentaliteta je uspeh. Uspeh stoji iza svakog interesa, svakog profita, svake moći. Nalazi se u korenu motivacije te predstavlja svojevrsni mentalni talisman pohranjen u savremenog čoveka. Reč greha je Uspeh! Neuspeh je samo posledica.

Međutim, ono što je vrelo parazitske talasokratije, istodobno je i početna tačka vampirskih manipulacija seksualnošću. Seksualnost, odnosno zloupotreba iste, takođe spada u struju okultnih uzroka na kojima počiva današnji globalni kargo kult. Znamo da je tzv najstariji zanat na svetu nekada imao sakralno svojstvo u obliku hramske prostitucije a što je vezano za planetarnu prirodu Venere u obliku raznih boginja. Ipak, ono što želim da naglasim jeste vampirski prauzor hramske prostitucije koji je sakriven duboko u praistoriji, u izopačenjima crnih magova Atlantide. Da bismo dočarali tu sliku dovoljno je setiti se čudovišnih izopačenja pojedinih vračeva iz loze starih vidovnjaka drevnog Meksika koje opisuje Karlos Kastaneda. Oni su pribegavali, za ljudske ukuse zastrašujućem i bizarnom ponašanju, ne bi li opstali, ne bi li se nekako dokopali energije živih ljudi.

Slične načine uzimanja ljudske energije od strane izopačenih čarobnjaka, ali povezane sa seksualnošću, pominje Majkl Bertio. On daje natuknice o svojevrsnim bordelima kojima vladaju slepe sile u službi energetskih vampira koji isisavaju seme muškaraca te tako održavaju svoje bitisanje. Iako u kratkim aluzijama, Bertio je otškrinuo vrata razumevanju suštine porekla fenomena prostitucije. Taj motiv je ukorenjen u dubokom podzemlju crnomagijskog sveta tamo gde obitavaju čudne kreature, poput onih jezivih riba koje žive u velikim okeanskim ambisima gde caruje večna tama. Iz tih dubina dolazi kargo prostitucije i pornografije. Doba Vodolije će svojim talasanjem podići mulj sa dna iz kojeg će ka površini isplivati nepojmljive energije i oblici svesti čije će vibracije i emitovanja zapljusnuti umove i tela ljudskih bića. Vizije poput Lavkraftovih, obnova interesovanja za Atlantidu, pretkolumbovske civilizacije Amerike, dinosauruse, čudovišne vanzemaljce, sve je to posledica svojevrsne renesanse duha Egipta u modernoj civilizaciji. Put iz Egipta vodi pravo ka Atlantidi. Sve to ima svoje utemeljenje u planu duha vremena. Iz perspektive Saturna to je jasno te razumevanjem prirode Saturna možemo pokušati proniknuti zbog čega se stvari o kojima ovde pišem događaju. 

O Svetom Gradu i kraljevstvu

Ideja o redu pre haosa, dovodi nas do ideje Grada ili Svetog Grada. Menli Palmer Hol, u Tajnom učenju svih epoha, kaže da Sveti Grad predstavlja obnovljeni i usavršeni svet, poredeći ga sa otesanom masonskom kamenom kockom. Ta savršena kocka na kraju će biti sjedinjena sa duhom Božjim te apsorbovana u božansku blistavost. Eshatološka ideja biblijske Apokalipse upriličuje Sion, ezoterijski Grad Piramida, kao jednu od praslika idealnog grada, pragrad nebeske ljudske zajednice, metafizički uzor prvobitnih zemaljskih gradova, svetih gradova Sumera, Južne Amerike, Egipta i kasnijih ovaploćenja te univerzalne arhetipske slike jednog izgubljenog iskustva. Grad u sakralnom smislu, isto je što i vrh kakve svete planine, isto što i hram. Elijade kaže da kroz sveti grad prolazi osa sveta, što grad čini tačkom spajanja neba, Zemlje i podzemlja. Grad je isto što i mandala, samo u trodimenzionalnom obliku. Podizanje grada je u suštini oponašanje stvaranja sveta, budući da je grad, kako kaže Elijade, replika Sveta.

Hram je otud središte grada, mesto ovaploćenja božanstva zaštitnika grada. U bibliji je taj grad aktuelizovan kroz sliku idealnog nebeskog Novog Jerusalima, Hristove neveste. U tom smislu Vavilon Veliki je nevesta Zveri 666, a Novi Jerusalim nevesta Jagnjetova, odnosno Isusa Hrista, s tom razlikom što iz proročke vizure Svetog Jovana, Skerletna Žena ovaploćuje duh zbrke poslednjih vremena, odnosno negaciju metafizičke ideje grada oblikom trgovačke velike varoši. Novi Jerusalim ima oblik kocke, a njegov dvodimenzionalni prikaz jeste osmougaonik sačinjen od dva poprečna kvadrata u čijem je središtu sam Hrist.

O idealu pragrada Bela Hamvaš kaže da je izraz prvobitne zajednice, dok je selo i provincija izraz opadanja. Po njemu, grad je prvobitno bio na nebu kao duhovna praslika koju su gradila anđeoska bića. Zato bi zemaljski grad, kako Hamvaš kaže, trebalo da bude „verna kopija Nebeskog grada i unutrašnjeg grada-duše“. Otud istorijska ljudska zajednica nije rezultat razvoja nego opadanja prvobitnih kolektiviteta višeg reda čiji je materijalni izraz bio upravo grad. Drugi stih Krolijeve Knjige zakona pominje razotkrivanje nebeske zajednice i to naglašava tvrdnjom da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Nebeska zajednica nije prosto nebeski svod ispunjen zvezdama, već se odnosi na nebesku zajednicu adepata čiji je idealni izraz nebeski grad. Ta nebeska zajednica uzor je ljudskoj zajednici na Zemlji.

Kralj je u tom smislu ovaploćenje Boga, a samim tim može igrati i ulogu mesije. Po Hamvašu, kraljevska se duša od trenutka svog ovozemaljskog ovaploćenja, razlikuje od neke druge duše, a što je vidljivo u tome da pojavi kraljevske duše prethode znaci. U duhu Knjige zakona kraljevi zemlje su zauvek. Kraljevi su kraljevi, a niko ko nema to sudbinsko svojstvo ne može postati kralj. Kraljem se ne postaje, nego se kralj kao takav rađa. Tako se i mesija rađa, a ne postaje. Govoreći o prirodi kralja u drevnom Egiptu, Hamvaš kaže da je kraljevska duša višeg ontološkog nivoa od duše običnog smrtnika. Tako je kraljevstvo, kako Hamvaš slikovito kaže, samo zemna kancelarija kralja kao božjeg sina. Nasuprot idealnom tradicionalnom poretku danas je na delu korenito izopačenje načela vladavine i vlasti. Pre nego što uđem u dalje razmatranje, pozvao bih se na indikativne detalje Krolijeve Knjige zakona: 

„Izaberite ostrvo! Utvrdite ga! Zasejte ga ratnom mašinerijom! Ja ću vam dati ratnu spravu. S tim ćete smrviti narode; i niko neće stati pred vas.“ 3:4-8. 

Drugi detalj glasi: 

„Vi ste protiv naroda, O moji izabranici!“ 2:25. 

Na prvi pogled čini se kao da je ovde reč o aktuelnom istorijskom trenutku te da Krolijevi bogovi kao svoje odabranike imaju na umu trenutnu svetsku oligarhiju kapitala, jer utvrđeno ostrvo je, u Krolijevo vreme, Velika Britanija, a sada Amerika. Anglosaksonski svetski poredak kapitala je protiv naroda, porobljava, bombarduje i mrvi, budući da oni poseduju moćnu ratnu mašineriju. Osim toga, anglosaksonski svet ima svoju kraljevsku kuću, svoje lordove i barone, bankare, elitu, generale, medije te se na prvi pogled savršeno uklapa u predočenu perspektivu. Oni govore kako je nadnacionalni suverenitet vlasnika kapitala iznad nacionalnog suvereniteta. U veberovskom duhu protestantske etike i kapitalizma oni ukazuju na akumulaciju neograničenog kapitala, beskrajnog sticanja moći i materijalnih dobara kao na moralnu dužnost. Beskrajni rast je njihova ideologija. Novac je svetinja. Kao takvi oni jesu protiv naroda u svetlu svog sebičnog interesa i fokusiranosti na najprizemniji oblik vlasti lišen metafizičke osnove.

Biće da se stihovi Knjige zakona ne odnose na taj soj ljudskog materijala. Pa, na koga se onda odnose, te o kakvoj je situaciji ovde reč, projektovanoj u kom vremenu? Svako proročanstvo je lako tumačiti u svetlu bilo kog istorijskog trenutka, jer ljudska mašta uvek može neke izjave uverljivo porediti sa onim što joj je pred očima. Ono što je očigledno tek je jedan nivo sinhroniciteta objavljene reči sa tekućom pojavom u istorijskom vremenu. Uglavnom je reč o načelu a ne o situaciji ili konkretnim likovima, državama ili institucijama. Izabranici bogova koji stoje nasuprot naroda su oni koji će tek doći i smrviti neprirodni besporedak gomile, puka, uzavrele mase naroda i pratećih demagogija, otuđenih manipulativnih elita koje stvaraju haos koristeći fasade demokratije u ime naroda, za narod, protiv naroda. „Mi narod“ – kliče manifest jedne uobrazilje kakva nikada ranije nije postojala. Koji narod? Kakav narod? Prost narod, krajnji proizvod vulgarne ere, čije ustanove svoj legitimitet crpu iz onog najnižeg, proglašavajući ono što je najudaljenije od sakralnog središta za svoj temelj. Temelj je gore a ne dole, jer je dole posledica onog gore a ne obrnuto kako to uče ideologije današnjice. Ta ideologija ne priznaje nikakvu višu izabranost, osim one utemeljene na performansu nekakve demokratsko-birokratske procedure i količine novca. Narod skupljen sa svih strana nije narod nego gomila.

Mesijanska revolucija se tek ima zbiti, a čija će glavna posledica biti novo stvaranje sveta, zidanje novog Grada, odnosno pretvaranje besporetka u poredak na jednom gotovo nezamislivom nivou. To bi mogao biti jedan drugačiji scenario budućnosti kakav sada ne postoji ni u obrisima. Bila bi to nadistorija. Međutim, taj eshatološki trijumfalizam ima svoju cenu. Istina, svi su pozvani, ali će samo mali broj njih ići u Nebeski Grad. Oni koji u tome ne uspu, možemo ih nazvati odbačenima, otpadom, abortusima. Izgradnja nadistorije jeste proces ustanovljavanja reda iz nereda koji za sobom ostavlja kontrainicijacija, što bi zaista predstavljalo rad Ordo ab Chao.

Rene Genon je ideju o prvobitnom poretku odredio izrazom Primordijalna Tradicija uporedivši je sa velikim ogledalom koje je tokom istorije razbijeno. Danas su od te nekada jedinstvene tradicije ostale samo krhotine. Čovek više nije u stanju da jasno sagleda samog sebe u ogledalu tradicije, jer krhotine odražavaju mnoštvo likova. Otud je Julius Evola u pravu kada antički imperativ „spoznaj samog sebe“ u današnjem vremenu smatra neodgovarajućim. Po Evoli današnji čovek više nije kadar da samom sebi pruži odgovor na to pitanje te da učini valjan napor u samospoznajnom pravcu. Stanje duha današnjih ljudi je poput tog Genonovog razbijenog ogledala. Zato današnji čovek ne uspeva da uspostavi i održi integritet svoga uma i duha. On juri od jedne do druge senzacije, od jednog do drugog senzibiliteta, između sviđanja i nesviđanja, između straha i besa. Pri takvom stanju svesti ne može postojati nikakva verodostojna tradicija. U međuvremenu ona je postala mit. Zapravo, ona je u samim temeljima mita. Ono mitsko je izraz te pretpostavljene Primordijalne Tradicije. Kažem pretpostavljene jer mi razumski ne možemo čak ni dokazati njeno postojanje na način uverljiv današnjim ideološkim merilima i trendovima intelektualnog ukusa i mentaliteta. Pa ipak, usuđujem se da je postuliram jer bi suprotno značilo negiranje onog mitskog u kolektivnoj svesti naroda i ljudskih zajednica. U praktičnom smislu koliko je u današnjim ljudima izražena ta mitska svest toliko je danas prisutna Primordijalna Tradicija. Ne bih rekao da je nestala, nego se povukla pred nadirućim nihilizmom anti-tradicije i snaga subverzije. Danas su snage subverzije postale ono što se zove glavni tok. Otud bi bilo ispravno delovati subverzivno u odnosu na vladajuću i etabliranu subverziju.

Percepcija, svest, zlato

Svest nipošto ne raste na nekom opštem nivou čovečanstva nego se usmerava u jednom određenom pravcu. Karlos Kastaneda je to objasnio učvršćivanjem skupnih tačaka većine ljudi u jednom položaju na površini energetske čaure ljudskih bića. Podsetimo se, skupna tačka je specifična energetska „organela“ smeštena na površini energetskog tela ljudskog bića viđenog kao svetleće jaje koje je sastavljeno od finih energetskih vlakana. Svrha skupne tačke jeste da, poput antene, na neki način hvata energetska vlakna iz okoline i skuplja ih u sebe na osnovu čega mi opažamo. Pomeranjem njenog položaja na energetskom jajetu menja se i naša percepcija, a što se prirodno dešava kad spavamo, dok čarobnjaci namerno manipulišu njenim položajem. Kastaneda je objasnio da većina ljudskih bića ima skupnu tačku učvršćenu na određenom mestu, pa i onda kada se ona kreće, to čini u ograničenom opsegu i na način svojstven većini ljudskih bića. Tim kolektivnim nesvesnim dogovorom, opštim konsenzusom, ljudska bića stvaraju i održavaju tzv stvarnost. Kako je i kada došlo do učvršćivanja skupne tačke na tom određenom mestu ljudske energetske čaure, Kastaneda nije objasnio niti bih ja o tome mogao spekulisati.

Sa druge strane biblija ističe pad čoveka, odnosno izgon iz rajskog vrta, a što može biti protumačeno i u ključu Kastanedinog učenja kao simbolički izraz kolektivne promene položaja skupne tačke izazvane intervencijom neke više sile. U međuvremenu, kroz istoriju, pojavljuju se genijalni ljudi, ali to je opet pojedinačna i ograničena pojava a ne stvar kolektivne evolucije. Pod genijalnim ljudima podrazumevam nosioce baklje, kako ih je Alister Kroli pominjao u knjizi „Magika“: 

„Buda je rođen kao princ, a umro je kao prosjak. Muhamed je rođen kao prosjak, a umro je kao princ. Hrist je ostao nepoznat godinama nakon svoje smrti…. A jedno je zajedničko svoj trojici – odsustvovanje. Ne znamo ništa o Hristu u vremenu od njegove dvanaeste do tridesete godine. Muhamed je nestao u pećini. Buda je napustio svoju palatu i otišao u pustinju. Svaki od njih, savršeno ćutljiv pre nestanka, po povratku je odmah počeo sa propovedanjem novog zakona… Čak i u legendama divljaka nailazimo na istu univerzalnu stvar; neko ko nije ništa posebno odlazi na duže ili kraće vreme i vraća se kao veliki iscelitelj; i niko ne zna šta mu se zapravo dogodilo…. Odlazi niko, a vraća se neko.“ (Navod iz Ezoterijinog izdanja, 2004).

Odsustvovanje koje naglašava Kroli, jeste, kako je to pokazao Elijade u knjizi Rasprava o istoriji religija, lunarno svojstvo, s obzirom da i Mesec ciklično nestaje i pojavljuje se u različitim oblicima, odnosno fazama. Takođe, Mesec igra i ulogu inicijatora. Povremeno u ovom gvozdenom dobu zasjaji po koja zvezda na horizontu pa se oko nje zaroje mahom manje sjajne zvezdice nastavljača, sledbenika i baštinitelja lika i dela, koji neretko potpuno izvitopere osnovne premise svog vođe. Svi ti proroci, geniji, verovesnici, oni su ti koji čine skokove, a nama ostaju njihove reči ili svedočanstva o njihovim delima, a češće imamo tek gomilu iskrivljenih tumačenja njihovih reči i dela, pa i potpunih krivotvorenja i lažnog pripisivanja.

Božanske (ili demijurške) sile su odsekle ljude od neposrednog opštenja sa najvišim. Ljudi se više nisu mogli obraćati bogovima (putem božanskog ili anđeoskog jezika), onako kako su to mogli Adam i Eva te njihovo potomstvo, sve do trenutka kada su bogovi to sprečili. Ljudski element, osim što je prognan iz rajskog vrta, ovim je izgubio i mogućnost neposrednog opštenja sa božanskim planom. Stoga je potrebno da se ljudsko biće seti ko je i šta je. Suština inicijacije je u tom smislu podsećanje, sročeno ka aktiviranju nadličnog sećanja. Ako čovek smatra da se razvija, to znači da priznaje da to nešto ka čemu stremi on nije. A to suštinski nije tačno, jer čovek upravo to jeste. Čovek je bog, samo je potrebno da se probudi iz ljudskog i utone u božanski san, ili iz sna ljudskog u božansku budnost. Ne može nešto što je nastalo od zemlje da se uzdigne do zvezda a da se pritom cela Zemlja ne uzdigne. Nema razvoja, jer podsećanje onda nema smisla, niti buđenje, pošto bi takav čin značio povratak u ništavilo zemaljskog praha. Možda bi umesto toga više imalo smisla alhemijski pojam dozrevanja, odnosno pretvaranja ljudskog olova u ljudsko zlato, njegovo usavršavanje. 

Ideja pravolinijskog razvoja i usavršavanja od nižih ka višim strukturama protivna je drevnim doktrinama oličenim mitovima o kraju sveta koji impliciraju novo stvaranje nakon zakonomernog perioda propadanja i dekadencije. U skladu sa tim mi živimo u vremenu degradacije zlata ka olovu, ne napretka, s tim što je (ljudsko) zlato u velikoj meri odavno iščezlo. Ljudsko biće je nekada bilo poput zlata, a sada je recimo, poput gvožđa, stoga svako pokoljenje ima zadatak da taj proces zaustavi i promeni mu smer. Međutim, sile sveta u koji smo zakovani, to nam ne dozvoljavaju, već neumoljivo gone ljudsku prirodu ka preobražaju u olovo.

Kosmogonijsko delovanje, kroz izgradnju lične lože, tekije, hrama, odnosno imaginacijske mandale, jeste aktuelizacija božanske prirode čoveka. Ruah ne može ljudsko biće iščupati iz okrilja Velike Majke, već je to, da parafraziram „Knjigu zakona“, volja oslobođena strasti za rezultatom, i to ona volja koja ne postaje slabost onda kada se zaustavlja da bi pitala ZAŠTO, pomislivši da je Razum načelo merodavnosti a ne činilac nepoznat i tajanstven. Odgovori leže u svemu onome što nije na snazi u današnjem svetu koji uranja u vreme i ne teži da ga prevaziđe već da utiče na njegov tok i tako ubira plodove imaginarnog razvoja. Tu dolazimo do suštine problema. Primer survavanja zlata, odnosno devalvacije njegovog značaja i značenja u ljudskoj svesti, ukazuje na rad kontrainicijacijskih sila otrovne lunarnosti. Iz tog ugla baca se jasnije svetlo na ahrimansku prirodu onog što se smatra Razumom, čiji je suštinski greh redukcija, odnosno svođenje kvaliteta u kvantitet. Tako kvantitet postaje merilo svih stvari, zakucavajući skupne tačke ljudskih bića za jedan krut i rigidan percepcijski sistem. Reč greha je, kako kaže „Knjiga zakona“, ograničenje.

Sve što ide u prilog svetskom kapitalu uglavnom je štetno za život na planeti. Svetski finansijski kapital je oblik ne-bića. To je osnovna premisa iz koje izvlačimo sve političke i ideološke implikacije. U praktičnom smislu ta je premisa jedno od idejnih pomagala za odlepljivanje fokusiranosti na materijalističku racionalnost. Bela Hamvaš, u kratkom eseju pod imenom „Rene Genon i metafizika društva“ (1942), daje zanimljiv istorijski pregled značenja i značaja zlata, a što je od koristi u ovim razmatranjima, kao merilo ogledanja mentaliteta i zabluda modernog doba. Navešću najznačajnije momente:

„Kada su španski osvajači upoznali praameričko društvo u Meksiku, na poluostrvu Jukatan, i u Peruu, pala im je u oči bliska veza između zlata i vladara. Tada to niko nije razumevao. Zlato nije bilo novac, nije bilo imovinsko dobro, nije bilo nakit ni ukras u današnjem smislu. Izgledalo je da je sve zlato pripadalo vladaru, bilo gde da se nađe i bilo gde da je. Vladar, međutim, nije koristio metal... Bilo je nekog poistovećenja između bića vladara, zlata i činjenice vladavine. Što se može naći i u starim egipatskim, kineskim, hindu i bliskoistočnim društvima. U ovom teškom, čarobnom metalu prigušenog sjaja, u njegovom blistavilu poput sunca, kao da je zaustavljena svetlost značila samu vladavinu. Ali iz korena drukčije nego što se danas shvata vladavina. Vladavina nije bila večita aktivnost kao kod nas, neprekidna delatnost instinkta vlasti. Vladavina je pasivna činjenica, kao što je sunce pasivno, kada samo postoji, a njegovi topli zraci su izvor života. Aktivitet vladara je nedelovanje (Tao). Sunce – zlato – vladar su rođaci, ako i ne u zemaljskoj, ono u kosmičkoj perspektivi. Analogije. Zbog toga je kineski vladar sin Sunca; Ra je u Egiptu inkarnacija boga Sunca; u Indiji to znaju isto kao i u Meksiku. Da se tradicija u svim vremenima i među svim ljudima, čak i sasvim pozno, shvata monolitno, primer za to je Luj XIV koji je sebe nazivao kraljem sunca. Sunce je samo drugi izraz za boga, jer je Sunce simbol boga. A kada zlato pripada samo vladaru, to znači da zlato pripada samo Suncu, odnosno zlato je samo Sunce i sve je to samo simbol i analogija: znak središta: Bog... Zlato ne pripada vladaru, nego bogu. Nikogović, biće od mesa ne može imati od njega ni mrvicu. Za profanog čoveka koji je držao kod sebe zlato svi su smatrali da vrši svetogrđe i u Kini, Indiji, Egiptu, Peruu, i u staroj Haldeji. Sasvim je bilo prirodno što mora da umre. Jer ko za sebe skrije jedno jedino parčence zlata, taj je skrio jedno parče svetlosti i sunca koji pripadaju svakome i taj je skrio za sebe jedan deo moći na koji nema pravo. Sebično i lično grabi za sebe nešto što pripada celom svetu. Opakijeg greha od ovoga uopšte nema. Skrivanje materijalizovanog sunčevog svetla znači da je kosmički poredak poremećen i da je simbol boga obeščašćen. Zlato se nalazi na crkvi i u crkvi, a jedino pripada bogu koji ga zrači na ljude. Ako je vladar okružen zlatnim predmetima, to ne znači da je metal sada postao njegov plen, kao što za njega ni vladavina ni moć nisu plen. I kralj je samo simbol i čuvar... Metafizička veza zlata i vremena prilično je jasna u ovom pogledu, kao: zlatno vreme, zlatno doba, ili: „vreme je novac“, gde novac zapravo znači zlato. Ekvivalent vremena je zlato. Ako od nečijeg života tražim vreme, to mu moram zlatom nadoknaditi, jer jedino ono odgovara izgubljenom vremenu. Ljudi i nisu plaćeni zbog rada, nego zbog vremena, plaćanje za rezultate rada već je simptom poznog i materijalističkog razmišljanja. Kome oduzimam sunce, moram mu suncem vratiti. Sunce je gospodar vremena i znači samo vreme, kao što zlato nije ništa drugo do koncentrisana sunčeva svetlost, ništa drugo do koncentrisano vreme. Zlato je materijalizovana večnost. Zato je – skupo... Dok je zlato stiglo do današnjeg stadijuma, kada je postalo valuta, sredstvo plaćanja, pokriće za novac, nakit, tabakera, lanac za sat filmskih diva, berzanskih špekulanata i belosvetskih karakondžula – prevalilo je veliki put. Odmah treba reći: nizbrdo. Kralj je počeo da ga smatra svojim. Ali istovremeno tada već u središtu nije bio Bog, vaseljensko Sunce, životvorna transcendentna Moć. Kralj je postao čovek a ne božanski Filaks. Zlato je njegovo privatno vlasništvo. Već samo plen i luksuz. Ali istovremeno je potamnela kosmička božanska svetlost, a istovremeno je nestalo zlatno doba. Jer zašto je manji greh ako kralj skrije zlato od sveta nego ako to učini običan lopov? Kada je prvi kralj tutnuo u džep zlato, tutnuo je u džep neograničenu dobrotu nadljudske božanske Moći i njenu životvornu snagu, rezervisao njen deo za sebe i time poremetio snagu svetlosti koja je svima zračila, koja je održavala zlatno doba. Zlato je postalo kraljevo – individualno, sebično, demonsko, crnomagijsko. Nije više svetlost bez smetnji sijala na život, a zemlja se pomračila. Vreme se pomutilo... Drugi je korak kada je već zlato iskliznulo i iz kraljeve ruke i srozalo se još niže u ruke ratnika viteza, sanskrtski: kšatrija. Još niže kada je postalo plen vaišija. Već novac. Trgovačka roba. Već sunčevu svetlost stavlja na sebe žena malog dućandžije, zlatom se plaća životinjsko meso, zemlja i repa. Zlatom se sve može postići. Već je trgovačko. Ali zlato se ni tu nije zaustavilo. Srozalo se među šudre, i zbog zlata su počeli da ubijaju skitnice i razbojnici i gusari, a zlato je postalo san masa. I ološ se dočepao zlata i svako je mogao sebi da načini krunu kakvu hoće, ako može. Jer sada je odlučivala jedna jedina stvar: koliko ko zlata ima. Ko ga ima više, moćniji je, jači, izuzetniji, srećniji. Sunce se spustilo među vitezove, zatim među trgovce, zatim u masu. Vreme ga je sledilo: doba je postajalo sve izdrobljenije, tamnije, nemirnije. Vlast je iz ruku aristokratije došla u ruke trgovca građanina, na kraju u ruke naroda. U rukama šudre zlato više nije simbol, nego tek materija: metal... Ali time što je potisnuto u materiju, pretvorilo se u zlo.“

Osim vrednosti skladištenja, nadovezao bih se na Hamvaša, zlato je u industrijsko doba postalo sirovina, dok se globalističkim finansijskim politikama njegova upotreba i vrednost ograničavaju zarad naduvavanja virtuelne novčane simulacije. U trenutku dok ovo pišem galopirajuća svetska kriza najavljuje značajne lomove te je otud moguće da zlato vrati deo svog nekadašnjeg sjaja, ponovnim uvođenjem zlatnog standarda, ali time se suštinski ne menja položaj zlata u društvenim odnosima. Ono je i dalje u funkciji nereda.

Zlatna podloga čovečanstva

Kraljica diskova (Tot tarot špil)

Opšte je poznata izreka vreme je novac, koja predstavlja izraz „vladavine kvantiteta“ (Genon) modernog doba. U metafizičkom smislu to zaista jeste istina, ako stvari predstavimo odgovarajućim simboličkim ekvivalentima. Vreme je eon, ciklus, kružnica, spirala, pa je otud u simboličkom smislu priroda vremena lunarna. Novac je točak, disk, materijalni aspekt vremenske kružnice. Gospodar vremena ujedno je i gospodar diskova, odnosno novca. U civilizacijskom smislu, fenomen tzv ubrzanja vremena odgovara inflaciji, odnosno ubrzanju povećanja količine novca. To ubrzanje u vezi je sa povećanjem brojnosti čovečanstva. Plodnost je prvenstveno lunarno svojstvo, pa je otud na delu hiperprodukcija lunarnih uticaja. Veća brojnost ljudi, povećanje gustine, utiče na povećanje novčane mase, a ova na brzinu protoka vremena, odnosno na utisak brzine. Često se nađemo u situaciji da nam nedostaje novac ili da nemamo vremena. Novac je božanstvo, a na dolarskoj novčanici lepo piše da „u Boga mi verujemo“. U novac verujemo, u novac koji je vreme, u novi svetski poredak vremena, u novi eon, novo doba. Taj iskaz je jezički simbol revolucionarne projekcije budućnosti koja se razvija iz zadate sadašnjosti koja je i sama ideološka projekcija. Projekcija je zapravo investicija. Projekcija, odnosno investicija, teži da uspostavi racionalan, odnosno linearan vremenski poredak, odnosno svest o vremenu kao linearnom a ne cikličnom procesu. Eventualni iskorak ka usporavanju vremena, u skladu sa izloženim, podrazumevao bi izvesno populaciono rasterećenje, odnosno smanjenje novčane i ljudske mase. Takav iskorak bio bi u neskladu sa vladajućim mentalitetom projekcije neprekidnog rasta profita, ekonomskog i rasta populacije, ali je ispravan u pogledu optimizacije procesa održavanja moći.

Svaka civilizacija se u jednom trenutku nađe u manjku upotrebivog ljudskog materijala. Kada ga ima u izobilju nemilice se troši. Ključ vitalnosti zajednice, društva, civilizacije, jeste u dobrom upravljanju tzv ljudskim resursima. Bolje je imati jednog vrednog koji se svojim svojstvima uklapa u našu viziju pojedinca i društva, nego deset bezvrednih i neuklopivih. Nastupa vreme racionalizacije. Ta demografska racionalizacija slična je denominaciji neke inflatorne valute skidanjem nula. Dakle, vreme je za veliko skidanje nula. Pre ili kasnije svaka civilizacija biva zatrpana gomilom đubreta. Tu gomilu čini masa beskorisnih, nesposobnih, lenjih te krajnje štetnih i parazitski nastrojenih ljudi. Ljudske mase se teško mogu popraviti, ali civilizacija može, uklanjanjem ili dresiranjem beskorisnih, nesposobnih, štetnih i parazitski nastrojenih pojedinaca ili grupa. Ta redukcija podrazumeva uvođenje restriktivnog i segregacijskog oblika društvenog i ideološkog uređenja koje odudara od do sada projektovanog inflatornog modela neograničenog rasta. Ovaj metod podrazumeva novi način društvene stratifikacije u skladu sa suštinskom vizijom održanja moći prosvećene elite koja upravlja procesom projekcije vremena, odnosno poretka u vremenu. Za tako određenu svrhu, načelo društvene segregacije i nove stratifikacije, odudaraće od dosadašnjih istorijskih i tradicionalnih modela.

Ljudska bića su isto što i novac, ona su agens vremena. Ljudi su mali, mikrokosmički krugovi, mikrociklusi, monade koje masovnim usmeravanjem ostvaruju viziju društvenih planera, odnosno predstavnika i medijuma prosvećene inteligencije koja stvara. U simboličkom smislu, ljudska bića su poput grubo obrađenih kamenih kocki koje bi valjalo naslagati u piramidalnu građevinu na čijem iluminirajućem vrhu obitava prosvetljena elita obdarena vizijom celine i višom inteligencijom. Odnosno, sve što sam naveo, deluje poput nekakve racionalističke utopije koja bi trebalo da bude ostvarena u idealnom poretku. U stvarnosti to nije tako, nego su na delu nekakve ružne i asimetrične građevine bez mnogo smisla i kohezije. Lunarna hiperprodukcija neminovno sa sobom vuče i lučenje otrova.

Diskovi iz tarota predstavljaju simbol fluidne osnove materije. Oni su ono što je pokretno i dinamično u sistemu materijalnog postojanja. Astrološki simbol takvog stanja je znak Bika, budući da Bik predstavlja vodeni aspekt elementa Zemlje. Takođe, geomantijski ekvivalent Bika je Amissio, odnosno znak koji predstavlja rasipanje, trošenje, gubitak, oticanje, ali istovremeno oslikava i žensku siluetu, a što ukazuje na plodnost, rađanje, senzualnost, Majku Zemlju itd. Amissio je simbol novca, a novac je da se troši, odnosno ulaže. Naposletku, figura Amissio ukazuje i na protok vremena koje ima akvatička svojstva, odnosno asocira na peščani sat. Nasuprot figuri Amissio, kao komplementarnu imamo Acquisitio, odnosno figuru koja ukazuje na sticanje, dobitak, tezaurisanje. Dakle, vidimo komplementarni odnos venuzijanske prirode Bika i jovialne prirode znaka Riba koje tradicija hermetizma pripisuje znaku Acquisitio. Ribe daruju, Bik troši. U simbolizmu velikih arkana tarota, Bik je Prvosveštenik / Papa, odnosno korisnik budžeta; Ribe su predstavljene kartom Mesec sa kojeg kaplje spasiteljska donatorska rosa pravo u pehar korisnika budžeta.

Kada u raspravu uvedemo zlato, dolazimo do novih spoznajnih momenata u pogledu teme novca i vremena. Zlato je novac, odnosno u idealnom smislu, ono je podloga papirnom novcu. U naše vreme to nije tako, što novac čini pokvarenim, klipotičnim, fantomskim, odnosno ispraznim fenomenom. Otud je ekonomija koju tvori takav novac zapravo crna, nihilistična, parazitska i satanska, kompletno zasnovana isključivo po lunarnim načelima. Samo sjaj zlata može uneti svetlost u ekonomske odnose i time urediti same društvene odnose u trajniji i stabilniji tok. Brojnost ljudske vrste mora biti usaglašena sa količinom zlata koje stoji u svojstvu podloge novca. Simbolički, zlato je sunčev metal. Sa druge strane, papirni novac, odnosno emisija, jeste lunarni fenomen. Novac je, poput vremena, projekcija solarne svetlosti posredstvom lunarne refleksije. U stanju kakvo imamo danas lunarna komponenta je otrgnuta od solarne te samim tim dovedena do izopačenja, do beskrajne inflacije iluzije i senki. Mesečev nektar pretvoren je u otrov. Novac je udarna pesnica nihilističkih i destruktivnih sila.

 Sunce je temeljno merilo protoka vremena jer određuje osnovni ritam: noć i dan. Zlato je u poretku simbolizma tarota predstavljeno kartom Sunce, dok je manipulacija diskovima, odnosno novčićima vidljiva (u Marseljskom tarotu) u kartama Opsenara i Obešenog čoveka. Opsenar je gospodar novca koji upravlja točkovima eona. Obešeni čovek je opsednuti, odnosno obrnuti pentagram, izokrenuti mikrokosmos. On je žrtva ili objekat delovanja Opsenara, bilo da je taj uticaj zlokoban ili isceljujuć. Obešeni čovek je ekvivalent glifu M, koji predstavlja vodu, masu, gomilu, more čovečanstva, što se geomantijskim simbolizmom može izraziti lunarnom figurom Populus, čiji je ekvivalent pun Mesec. Mesec, kao simbolički nosilac plodnosti, jeste taj koji stvara masu. Mesec je odavno izgubio značaj u procesu merenja vremena, s obzirom na to da su osnovni parametri civilizacijske svesti čovečanstva na neki način usiljeno solarni. Ta usiljenost, odnosno refleksija tog solarnog hibrisa, vidljiva je u opresivnom karakteru bezmalo svake istorijske civilizacije. Mesec je na prirodniji način ukazivao na protok vremena. Mesec je poput mitske ptice Feniks, pošto se, kako to kaže Mirča Elijade, ponovo rađa iz sopstvene tvari, jer mu je to predodređeno. Mesec je, nebesko telo koje raste, smanjuje se i nestaje te kojim vlada univerzalni zakon postojanja, odnosno života i smrti. Na osnovu te analogije Mesec je povezan sa fenomenom rađanja i smrti, kao i sa svakom vrstom promene. Otkriće mesečevog ritma je, po Elijadeu, omogućilo misaone sinteze između raznorodnih stvarnosti te je utemeljilo svaki vid dualizma. Otud je Mesec u neku ruku majka analogije, a analogija je jedan od temeljnih postulata magijskog mišljenja. Elijade podseža da najstariji indoarijski koren reči koji se odnosi na zvezde jeste onaj koji označava mesec. To je koren „me“, koji u sanskritu daje „mami“, što znači „merim“. Mesec je, otud univerzalna jedinica merenja.

Novi eon, odnosno doba Vodolije, jeste vreme genocida, saturnovske redukcije, vladavina mentalnih projekcija i duha kvantiteta. Slika kojom bih predstavio tu prirodu je rušilački talas ogromnih vodenih masa. Vodolija simbolizuje rastvaranje i dekompoziciju. Stvaranje dolazi nakon toga. Geomantijski ekvivalent astrološkom znaku Vodolije je Tristitia. To je znak melanholije, tuge, dubine, označava pećine, ambise itd. Reč je, dakle, o znacima vremena. Znaci našeg vremena ujedno su i znaci novca. Novac je u društvu isto što i krv u čoveku. Lunarni novac jeste oličenje vampirske krvi ili žeđi za krvlju. To je ogromna novčana masa koja služi za ulaganje od kojeg ulagač očekuje prinos, odnosno novu novčanu masu – i tako u beskraj. Kapital ima potrebu stalnog rasta koji nema granicu, koji ljude pretvara u potrošače ili tzv korisnike usluga, pa otud zahteva i veliko tržište, veliki broj potrošača, što neminovno vodi ka devalvaciji novčane vrednosti, urušavanja svih onih ograničavajućih etićkih i ekoloških faktora koji sputavaju kreativnost kapitala. Ideja da je samo prisustvo čoveka štetno po prirodu i ekosistem je pogrešno, jer to nisu ljudi kao takvi, nego rasipnički način života i konzumerizam, upravo ono što ide na ruku kapitalu. U uslovima masovne potrošnje te pretvaranja velikih ljudskih masa u potrošače, upravo se postiže ostvarenje te ideje da brojnost ljudi ugrožava prirodnu ravnotežu na Zemlji. Njen ekološki poredak će lakše podneti veliki broj ljudi sa skromnijim stilom života nego manji broj onih koji nerazumno te preko svake mere troše ograničene resurse. Kako je opšti trend konzumeracije nepovratan, rešenje se nameće samo po sebi.

Uništenje kapitala je neophodno zarad pročišćenja. Brojnost ljudi, kao i količina novca zavise od količine zlata. Zapravo, taj zlatni standard je odavno ukinut, pa je od tada količina novca i galopirajući rast ljudske populacije na Zemlji poprimio pandemijske razmere. Taj odnos mora biti doveden u ravnotežu. Zlato i dijamanti predstavljaju vrhunac evolucije tzv nežive prirode, odnosno suštinske plodove Zemlje. Zlato je savršenstvo među metalima; dijamant među kristalima. Čovek, budući savršenstvo među bićima, mora biti doveden u red sa proporcijama zlata i dijamanata, jer u suprotnom prestaje da bude izraz tog savršenstva, ispada iz poretka. Prosvetljeni humanizam teži da čoveka postavi u prirodni tok. Pa kako ćemo onda znati ko će biti odabran, a ko osuđen na nestajanje u novom globalnom holokaustu? Kakvi će biti kriterijumi novog nacizma prosvećenih despota ili ludila idiokratije? Uzrok tog sveopšteg hobsovskog hibrisa leži u milenarnom prikupljanju tog naboja koji se u ovom trenutku savršeno poklopio sa naraslom brojnošću čovečanstva. Ta brojnost, zapravo brojnost neuklopivih, neupotrebljivih i nesposobnih, nalazi se u korenu potrebe da se ljudsko postojanje na Zemlji dovede u nekakav sklad. Akt povraćaja reda, do sledećeg nereda, jeste nasilje. To je hibris kontrarevolucije, jednog suštinskog obrta koji resetuje istoriju i sve šta ide uz nju. Kada istorija dođe do kraja, bilo bi mudro dati joj novi zamajac. Povodom rečenog bilo bi uputno citirati Krolija koji kaže: 

„Reinkarnaciji se zamera da je uzrok naglog povećanja populacije na ovoj planeti. Odakle dolaze nove duše? Nije potrebno da se izmišljaju teorije o drugim planetama; dovoljno je reći da Zemlja prolazi  kroz period kada se ljudi sve više stvaraju iz elemenata. Dokazi za ovu teoriju bodu oči; ni u jednom ranijem periodu nije bilo toliko nezrelosti, nedostatka takmičarskog iskustva, verovanja u nesuvisle formule. (Uporedite nezrelu emocionalnost i lakovernost prosečnog „visoko-obrazovanog“ Anglosaksonca sa pronicljivim zdravim razumom običnog neobrazovanog seljaka.) Danas se veliki deo čovečanstva sastoji od duša koje po prvi put žive ljudski život. Obratite pažnju na neverovatnu rasprostranjenost homoseksualnosti i drugih oblika nedostatka seksualnosti. Postoje ljudi koji ne razumeju, ne prihvataju i ne koriste čak ni formulu Ozirisa. Oni su u srodstvu sa „jednom-rođenima“ Vilijema Džejmsa, koji su nesposobni za filozofiju, magiku, čak i religiju, pa instinktivno bežeći od užasa posmatračke Prirode, koju oni ne shvataju, traže utočište u sladunjavim tvrdnjama kao što su one iznete u Hrišćanskoj Nauci, Spiritualizmu i svim onim tobožnjim „okultnim“ verovanjima, kao i uškopljenim oblicima takozvanog Hrišćanstva.“ Alister Kroli, Magika, poglavlje Formula svetog Grala, Esotheria, Beograd, 2004, str. 208, fusnota 26.

Iz vizure Alistera Krolija, veliki broj današnjih ljudskih duša, koje su osnovni pokretački sastojak ljudskih bića, stvaraju se iz elemenata, a ne dolaze sa neba. Zapravo, esencija ljudskih bića dolazi preko Meseca, Sunca i od same Zemlje. Oni čije esencije dolaze od Sunca su najstariji, najvredniji primerci ljudskog materijala. Oni čije esencije dolaze sa Meseca su opaki, grabljivi, podmukli i zli. Oni čije su esencije sastavljene od zemaljskih elemenata su infantilni na način kako je pokazao Kroli. Tu vidimo onu trostruku podelu na tabore, kako sam to učinio u knjizi „Božanska revolucija katastrofe“: Božji, Đavolji te tabor Ništavila. Tako se može povući paralela i sa ovom podelom ovde, na solarni, lunarni i telurski tabor. Kako je brojnost telurskog tabora sve veća, tako je i kvalitet ljudskog materijala sve slabiji. Kako je potrebno obezbediti duše, odnosno pokretačke esencije, za nova ljudska tela koja nastaju usled svetske demografske eksplozije čovečanstva, nekakve kvote koje dolaze sa nebesa nisu dovoljne da se taj rast pokrije. To je razlog zašto ima sve više ljudi sa telurskim, odnosno novim, infantilnim dušama, a što se odražava i na njihov karakter. Kada već pominjem karakter, odnosno masovnu promenu karaktera, valja prizvati reči Nikolaja Berđajeva upućene marksistima:

„Vi hoćete da umanjite kvalitet ljudske rase, hoćete da iz lika ljudskog iskorenite aristokratske crte – vama smeta aristokratska plemenitost. Na psihologiji uvređenosti, zavisti i zlobe, na plebejskoj psihologiji vi gradite vaše carstvo, vi uzimate ono najgore od radnika, seljaka i intelektualne boemije, i od tog najgoreg hoćete da stvorite bolji život, vi prizivate osvetoljubivost instinkata ljudske prirode. Vaše se dobro rađa iz zla, vaša se tama pali i iz nje dolazi svetlost vaša. Vaš je Marks učio da u zlu i od zla treba da se rodi novo društvo, smatrao je da je pobuna najmračnijih i najnakaznijih ljudskih osećanja put koji tome vodi.“ Nikolaj Berđajev, Filosofija nejednakosti, poglavlje O aristokratiji, Brimo, Beograd, str. 108.