Mantenja taroki i veština pamćenja

Pedeseti adut Mantenja tarokija

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

Svako izlaganje o tarotu počinje od njegove opšte strukture, pa bih tako i ja postupio. Međutim, neću se odmah baviti strukturom opštepoznatog tarota od 78 karata podeljenih u tri grupacije: 22 velike arkane, 16 dvorskih karata i 40 malih arkana. Svako iole upućen u tarot zna da se 40 malih arkana deli na četiri dekade koje prikazuju štapove, mačeve, pehare i novčiće (ili diskove) u određenog rasporedu od 1 do 10, što je sličnost koju ove karte dele sa dominama ili pojedinim geomantijskim figurama. Šesnaest dvorskih karata jesu četiri varijante kraljeva, kraljica, prinčeva i paževa (ili princeza) koji se odnose na štapove, pehare, mačeve i novčiće. Velike arkane su numerisane u određenom redosledu, imaju imena i na njima su predstavljene slikovne kompozicije kojima dominiraju mahom ljudski likovi koji drže određene predmete ili se nalaze prikazani u pratnji sporednih životinjskih ili himeričnih likova.

U Marseljskom špilu, koji se tretira kao standardni, redosled karata i njihovih naziva je sledeći: Le Mat – Luda; I Le Bateleur – Batler, Čarobnjak, Mag, Žongler, Opsenar; II La Papesse – Papesa, Prvosveštenica; III L’ Imperatrice – Carica; IV L’ Empereur – Car; V Le Pape – Papa, Hijerofant, Prvosveštenik; VI L’ Amoureux – Ljubavnici; VII Le Chariot – Kočije; VIII La Justice – Pravda; IX L’ Hermite – Pustinjak; X La Roue De Fortune – Točak sreće; XI La Force – Snaga; XII Le Pendu – Obešeni; XIII nije imenovana ali je prikazivala smrt[1]; XIV Temperance – Umerenost; XV Le Diable – Đavo; XVI La Maison Dieu – Božja kuća, Kula; XVII L’ Etoile – Zvezda; XVIII La Lune – Mesec; XIX Le Soleil – Sunce; XX Le Jugement – Sud; XXI Le Monde – Svet.

U svrhu započinjanja priče o tarotu obratiću pažnju na tzv Mantenja taroki, oslanjajući se na zapažanja Adama Meklina.[2] Kao što sam već ranije rekao, Mantenja taroki sadrži 50 numerisanih slikovnih izraza, zapravo bakroreza, podeljenih u pet tematskih celina sa po deset predstavnika, a to su nebeske sfere, kardinalne vrline, slobodne umetnosti, Apolon sa devet muza i tipični društveni slojevi tog vremena. Svaka nebeska sfera povezana je sa po jednom vrlinom, jednom umetnošću, muzom i društvenim slojem. Prvu desetinu čine likovi predstavnika društvenih slojeva numerisani brojevima od 1 do 10, čime su predstavljena društvena i duhovno-psihička stanja ljudi, odnosno, nivoi unutrašnjeg razvoja. Tu vidimo najniže stanje duše kod prosjaka pa skalarno sve do oduhovljenog pape: 1. Prosjak, 2. Sluga, 3. Zanatlija, 4. Trgovac, 5. Štitonoša, 6. Vitez, 7. Vojvoda, 8. Kralj, 9. Car, 10. Papa.

Drugu desetinu čini devet muza i Apolon, i nose brojeve od 11 do 20. Da parafraziram Meklina, ova grupa predstavlja arhetipske izvore kreativne inspiracije za dušu. Ipak, ne smetnimo sa uma i nepomenutu, majku muza, Mnemozinu, čiji je atribut sećanje: 11. Kaliope, „lepog glasa“, zaštitnica epskog pesništva i govorništva, ima pisaljku i trubu; 12. Uranija, „nebeska“, astrologija, šestar i nebeski globus; 13. Terpsihora, „užitak plesa“, lirska poezija i ples, kitara; 14. Erato, „poticateljka erotske želje“, erotska i ljubavna poezija, tamburin; 15. Polihimnija, „bogata himnama“, herojske himne i umjetnost mimike, lira ili orgulje; 16. Telia, „svečana“, komedija i pastoralna poezija, violina i maska komedije; 17. Melpomena, „pevačica“, tragedija, rog i maska tragedije; 18. Euterpa, „donositeljica veselja“, muzika i lirska poezija, dvostruka flauta; 19. Klio, „slavonosna“, povest, svitak; 20. Apolon, zaštitnik i upravitelj svih 9 muza, lovorova grančica.

Treću desetinu, sa brojevima od 21 do 30, čini sedam slobodnih veština kojima su priključene još i poezija, filozofija i teologija. Po Meklinu, ovo je grupa arhetipova koji deluju u pozadini razmišljanja: 21. Gramatika, turpija i vaza; 22. Logika, zmaj pod velom; 23. Retorika, mač; 24. Geometrija, krug, kvadrat i trougao; 25. Aritmetika, novčići ili merica; 26. Muzika, flauta; 27. Poezija, flauta i vaza; 28. Filozofija, strela i štit (figura boginje Atine); 29. Astrologija, zvezdana sfera i pokazivač (figura anđela); 30. Teologija, sfera neba i zemlje (figura Androgina).

Postoji i malo drugačija klasifikacija sedam slobodnih veština: gramatika, retorika, dijalektika, aritmetika, geometrija, muzika, astronomija.[3] Navod iz knjige Maricijana Kapele iz Kartagine, De nuptiis Philologie et Mercurii („Venčanje Filologije i Merkura“). Takođe, iz te knjige Jejts navodi sledeće opise: „Na venčanju Filologije i Merkura mlada prima venčani poklon – sedam slobodnih veština, personifikovanih likovima žena. Gramatika je stroga starica, koja nosi nož i turpiju da kod dece istruže gramatičke greške. Retorika je visoka i lepa žena, obučena u bogatu odeću ukrašenu stilskim figurama, sa oružjem u ruci kojim će napasti protivnika. Ove personifikacije slobodnih veština izuzetno dobro se uklapaju u pravila za slike veštine pamćenja – upadljivo su lepe ili ružne, imaju na sebi sekundarne likove kojima podsećaju na svoje uloge...“[4]

Četvrtu desetinu, sa brojevima od 31 do 40, čini sedam kardinalnih vrlina koje se prikazuju kao ženski likovi zajedno sa tri muška lika koja predstavljaju duhove ili genije života ili Sunca, vremena i kosmosa:  31. Iliako (genij Sunca), Sunčev disk; 32. Hroniko, Uroboros; 33. Kosmiko, nebeski globus; 34. Umerenost, dve vaze, pas, mačka, lasica ili hermelin; 35. Razboritost, ogledalo, zmaj; 36. Snaga, žezlo, lav; 37. Pravda, mač i vaga, ždral; 38. Milosrđe, novčanik, pelikan; 39. Nada u položaju molitve, Feniks; 40. Vera, pehar, hostija i krst, pas.

Poslednju desetinu, od broja 41 do 50, čine nebeske sfere – sedam planeta i tri više sfere: 41. Mesec, Mesečev disk; 42. Merkur, flauta, kaducej sa dva isprepletana zmaja, petao; 43. Venera, školjka, patke; 44. Sunce, Sunčev disk, škorpija, rakovi; 45. Mars, mač, psi (lov); 46. Jupiter, strela (munja), orao; 47. Saturn, kosa, Uroboros; 48. Osma sfera, zvezdani disk; 49. Prvi pokretač, prazna sfera; 50. Prvi uzrok, univerzum.

Po Meklinu, prva desetina odnosi se na položaj čovečanstva i predstavlja ahetipske snage u spoljašnjem svetu čoveka, prikazane kao društveni slojevi. Druga desetina jesu muze, odnosno arhetipske snage imaginacije čovečanstva koje izražavaju sebe kroz umetničko stvaralaštvo. Treću desetinu čine slobodne umetnosti ili veštine, tj arhetipske snage u ljudskom razmišljanju, koje se izražavaju u obrascima misli. Četvrta desetina predstavlja tzv kardinalne vrline, odnosno arhetipske obrasce u svesti čovečanstva, koji se izražavaju kroz unutrašnji razvoj i duhovno oplemenjivanje duše. I konačno, petu desetinu čine makrokosmičke sfere, arhetipski obrasci kosmičkog reda, koji se izražavaju u svim aspektima svemira. U ovom trenutku bitno je povući paralele između standardnog tarota i Mantenja tarokija: 1. Prosjak = Luda; 3. Zanatlija = Čarobnjak; 8. Kralj / 10. Papa = Prvosveštenik; 9. Car = Car; 10. Papa / 40. Vera =  Prvosveštenica (Papesa); 27. Poezija / 39. Nada = Zvezda; 34. Umerenost = Umerenost; 35. Razboritost = Carica / Pustinjak; 36. Snaga = Snaga; 37. Pravda / 23. Retorika = Pravda; 41. Mesec = Mesec; 43. Venera = Ljubavnici; 44. Sunce / 31. Iliako (solarni genije)= Sunce; 45. Mars = Kočija; 46. Jupiter / 50. Prvi uzrok = Svet; 47. Saturn = Smrt i/ili Pustinjak.

Nategnutu paralelu pod rednim brojem 35., između Razboritost i Carice / Pustinjaka, povukao je savremeni grčki istoričar Joanis Maratakis povezujući ogledalo koje lik drži sa skiptarom a koji u potonjim tarotima drži Carica. Uostalom, vrlina razboritosti jeste jedna od ključnih koja krasi dobru vladavinu. Međutim, ova vrlina često se vezuje i za Pustinjaka. Uviđamo da nedostaju taroki pandani za sledeće karte standardnog tarota: Točak sreće, Obešeni, Đavo, Kula i Sud. Kako je uočio Joanis Maratakis, ako obratimo pažnju na četvrtu desetinu Mantenja tarokija primetićemo da se ona sastoji od četiri platonske vrline: Umerenosti, Razboritosti, Snage i Pravde, kojima su pridodate tri teološke, odnosno novozavetne vrline: Vera, Nada i Milosrđe. Dakle, Platon i Sveti Pavle će nam pomoći da pronađemo deo karika koje nedostaju, a to ćemo učiniti tako što ćemo svakoj od sedam kardinalnih vrlina pridodati po jednu njenu suprotnost. Maratakis rešenje predlaže u freskama kapele Skrovenji u Padovi, u delima čuvenog Đota. Na tim freskama su predstavljeni parovi vrlina i smrtonosnih grehova. Tako je Đoto nasuprot Nadi postavio Očajanje, a što je prikazano kao suicidna žena, odnosno obešena žena, što možemo povezati sa arkanom Obešeni čovek. Dalje, Milosrđu je suprotstavljena Zavist u obliku čudovišne žene sa rogovima i velikim ušima, što ukazuje na kartu Đavo. Đotova Nepravda prikazana je na način sličan liku sa karte Car, što smo već poistovetili sa Carem iz Mantenja tarokija. Đotova Ludost je postavljena nasuprot Razboritosti, a što ukazuje na kartu Luda. Đotova Nestalnost (ili nestabilnost) suprotstavljena je Snazi, a što možemo poistovetiti sa kartom Kula. Đotova Nevera kao opozicija Veri, podseća na motiv karte Pustinjak. Naposletku, tu je Đoto prikazao i Gnev nasuprot Umerenosti, ali za taj motiv nisam uočio očigledan pandan u tarotu. Ono što nedostaje jesu pandani Mantenja tarokija za karte Točak sreće i Sud. 

Đoto

Međutim, što je zanimljivo, upravo se u toj kapeli nalazi i monumentalni Đotov prikaz Strašnog suda koji prikazuje Isusa Hrista raširenih ruku unutar oreola, a što je važan motiv lika prikazanog na karti Svet. U donjem desnom uglu slike predstavljen je pakao sa đavolom oslikan tamnim tonovima, koji sedi na zelenom zmaju i u obe ruke drži po jednog grešnika, dok jednog proždire. Verovatno je taj detalj mogao biti uzor motivu prikazanom na karti Đavo. Podsetimo se da je Dante Aligijeri pisao svoj Inferno otprilike u isto vreme kada je i Đoto oslikavao Arena Kapelu u Padovi. Na Đotovoj slici ima još detalja koji se pojavljuju u verzijama karte Sud. U četiri ugla oko Spasitelja prikazana su četiri anđela koja duvaju u dugačke trube, dok se između njih nalazi još osam anđela, što čini ukupno dvanaest, što ljubiteljima astroloških atribucija ne bi moglo promaknuti. Takođe, u mnoštvu mnogih detalja ove slike, vredi pomenuti i krst koji se nalazi ispod Spasitelja na čijim kracima stoje dva anđela. Prikazani krst na kome stoje dva anđela je u obliku slova T. Ljubitelji kabalističkih atribucija bi u ovome mogli videti poveznicu između glifa tau i karata Sud i Svet, samo je pitanje kojoj ćemo se konvenciji prikloniti. U Viskonti Sforca tarotu na karti Sud prikazana su dva anđela koja duvaju u trube. Kada smo se već latili slavnog Đota, to je odličan trenutak da u tok ove rasprave o tarotu uvedemo i detalj koji sam nazad u tekstu samo pomenuo, a to je mnemotehnika, pošto je jedna od aktuelnih hipoteza o svrsi tarota kao sredstvu veštine pamćenja.[5] Ova veština je, kako ističe Frensis Jejts, bila podsticana od strane vodećih sholastičkih autoriteta Alberta Velikog[6] i Tome Akvinskog[7]. Po njima bilo je važno sećati se i opominjati nevidljivih radosti Raja i večnih muka Pakla.[8] [9]

Osim toga, mnemotehničke metode, preporučivane od autoriteta, često su koristili propovednici kako bi zapamtili redosled svojih izlaganja, a sve po uzoru na antičke izvore ove veštine. Po Albertu i Tomi, praktikovati veštinu pamćenja, bezmalo je deo moralnih i verskih obaveza, jer ta veština deo je veoma važne vrline razboritosti (koja je predstavljena u Mantenja tarokiju), pa ako praktikujemo mnemotehniku, onda aktivno radimo na negovanju naše razboritosti, a što je bogougodno delo. Fulkaneli bi se sa tim delimično složio, jer ono što je on naglašavao jeste da su mnogi od tih sadržaja, umotanih u ruho verskog obrazovanja, osmišljeni tako da posluže kao simbolički i slikovni argo za komunikaciju među posvećenicima alhemijske veštine i prenosa uputstava. Neko upućen u taj tajni slikovni jezik mogao je čitanjem simbola u nekoj katedrali da sazna o osobi koja je te simbole tu postavila, i šta ta osoba poručuje onima koji čitaju. Tako je tajna mogla biti vekovima sačuvana naočigled svih. Kada bi se neki od tih simbola oštetio tokom vremena, i ukoliko bi ga neko restaurirao, ne vodeći računa o verodostojnosti sa originalnim izgledom, to je po Fulkaneliju pokazatelj da restaurator nije bio upućen u tajanstveni argo onih starih majstora, pa ako nije upućen onda nije ni njihov pripadnik. Kontinuitet inicijacije u tom smislu ne postoji.

Đoto

Objašnjavajući kasniji prelaz pamćenja kao deo vrline razboritosti, iz retorike u etiku, Frensis Jejts je pomenula kako su stoici pripisivali veliku važnost moralnom obuzdavanju mašte. Međutim, verskim i moralnim razlozima se ne iscrpljuje ova tema, jer kako Jejts zapaža, podsticaj za upražnjavanje okultnog pamćenja u renesansi potekao je iz hermetičke tradicije. Pretpostavljam da bi upravo u toj poveznici, trebalo potražiti još jedan, veoma bitan, izvor tarota. Hermetička tradicija, koja je u Evropi prisutna još pre renesanse[10] a koju osvedočuju dela gotske arhitekture i spisi istaknutih pojedinaca poput Alberta Velikog i Rodžera Bekona, jedan je od važnih izvora iz kojeg su nastale tarotske slike i njihova prvobitna upotreba. Te slike, iako odevene u hrišćansko ruho, bilo kao freske, crkvene statue, bilo kao likovi srednjovekovnog pozorišta ili književnosti, zapravo izražavaju ideje jednog starijeg pogleda na svet. Pa ipak, taj stariji pogled na svet, neodvojivo je isprepletan sa hrišćanskim, da bi njihovo raspetljavanje i odvajanje, kao što su to uradili neki kasniji autoriteti tarota, moglo biti bez posledica. Slobodne veštine i vrline trebalo bi da budu jednako svete, kako u antičko vreme, pa kroz Srednji vek i renesansu, sve do naših dana. U čemu je trik sa veštinom pamćenja i zašto je ističem u pogledu teme tarota? Ovde bih se poslužio jednim Ciceronovim navodom datim u knjizi Frensis Jejts: „Osobe koje žele da uvežbaju sposobnost pamćenja treba da odaberu mesta i oblikuju mentalne slike stvari koje žele da zapamte i da te slike pohrane na određena mesta, tako da redosled tih mesta sačuva redosled stvari, dok će slike stvari označavati same te stvari, a mi ćemo naizmenično koristiti mesta i slike kao da su voštane tablice i slova koja na njih zapisujemo.“[11]

Đoto, kapela u Padovi, vrline i poroci

Veština pamćenja je bila sastavni deo obuke antičkih govornika, kako bi ovi poboljšali pamćenje, te kako bi mogli precizno napamet držati duge govore. Jejts ističe da je upravo kao deo retorike veština pamćenja preživela do skorijih vremena, što je čini neizostavnim delom evropske tradicije. Međutim, unapređivanje govorništva nije bio jedini motiv za vežbanje pamćenja. Jejts napominje da je vežbanje pamćenja u religiozne svrhe postalo značajno u kasnoj antici sa obnovom pitagorejstva. Evo nekoliko indikativnih navoda Frensis Jejts: „Najčešći, mada ne i jedini tip mnemotehničkog sistema mesta ugledao se na građevinarstvo. Najjasniji opis tog procesa daje nam Kvintilijan.[12] Da bismo u pamćenju oformili jedan niz mesta, kaže on, treba zamisliti i zapamtiti zgradu, što prostraniju i što raznovrsnijih delova, sa prednjim dvorištem, dnevnom prostorijom, spavaćim sobama, salonima, ne zaboravivši pritom ni kipove i druge ukrase kojima se prostorije ukrašavaju. Potom se slike pomoću kojih treba zapamtiti govor – kao primer, Kvintilijan navodi da možemo odabrati sidro ili nekakvo oružje[13] – u mašti smeštaju na zapamćena mesta u zgradi. Kad se to obavi, i čim bude potrebno prisetiti se nekih činjenica, na svako takvo mesto se treba redom vratiti i od njihovih čuvara tražiti da vrate ono što je tamo pohranjeno. Trebalo bi, dakle, zamisliti kako se govornik iz klasičnih vremena u mislima šeta kroz svoju memorijsku kuću dok drži govor i kako iz zapamćenih mesta izvlači slike koje je tamo postavio. Taj metod obezbeđuje da se sećanje odvija pravilnim redosledom, jer je redosled određen rasporedom mesta u zgradi.“[14] „Uspostavljanje mesta (loci) od najvećeg je značaja, pošto se istovetan skup mesta (loci) može svaki put ponovo koristiti, čak i da bismo se prisetili različitih sadržaja. Slike koje u njih smeštamo da bismo zapamtili jedan skup stvari blede i brišu se kad prestanemo da ih koristimo. Međutim,  loci ostaju u pamćenju i mogu se ponovo koristiti za neki novi skup slika, za neki drugi sadržaj.“[15]

Loci, dakle, čuvaju redosled činjenica, dok slike opisuju te činjenice. Sada kada smo malo osvetlili jedan od metoda veštine pamćenja ne možemo a da se ne zapitamo šta je bila prvobitna svrha likova i brojeva velikih tarot arkana? Očigledno je da njihova struktura može biti korišćena kao memorijski niz pohranjivanja mnogih podataka, ali isto tako ti likovi i njihovi predmeti već sami po sebi pričaju određenu priču. Istorija tarota je u mnogome i pokušaj raznih autora da proniknu i ispričaju tu priču. Ne možemo biti sigurni da su u tome uspeli. Čitava ova knjiga nastala je na osnovu moje sumnje da su oni u tome uspeli, te da je tajna te priče u suštini ostala zaklonjena od kasnijih generacija. Frensis Jejts navodi mnoge autore mnemotehničkih rasprava koji ističu da slike koje u tu svrhu formiramo moraju biti zanimljive, neobične, lepe ili grozomorne, jer ćemo ih tako lakše zapamtiti. U tom kontekstu povezujemo tarotske slike sa motivima fresaka, ornamenata i kipova gotskih katedrala, književnih i pozorišnih likova. Uzimajući u obzir kipove gotskih katedrala, koji se čine demonskim, antinomijskim i amoralnim, Jejts kaže da te prikaze, zahvaljujući svojoj neobičnosti ili odbojnosti, deluju na emocije i tako podstiču pamćenje. Frensis Jejts nagoveštava da su ljudski likovi predstavljali integralni deo veštine pamćenja koja je iz Grčke prenesena u Rim. Ljudski likovi se kasnije pojavljuju i u memorijskim teatrima Srednjeg veka i renesanse, pa je stoga sasvim opravdano pitati se nisu li stoga odatle uneti i u tarot? U tom smislu, tarotski niz je sasvim upečatljiv i lako ga je zapamtiti. Tarotske slike su poput istrgnutih mesta nečijeg memorijskog teatra, ali koje prate određeni redosled. Uvek ih možemo staviti na određene lokacije te u skladu sa našim svrhama, prirodati im značenja i nama bitne sadržaje. Tarot je osnova za takav postupak.

Đoto, Pravda

---

[1] U Marseljskom špilu, dakle, od dvadeset i dva aduta Luda nema broj, a samim tim ni određeno mesto u redosledu, dok trinaesta karta nema ime.

[2] Adam McLean, An Hermetic Origin Of The Tarot Cards? A Consideration Of The Tarochi Of Mantegna, Hermetic Journal, nr 21, 1983, p 20-26. Adam McLean (1948- ), poznati savremeni škotski proučavalac alhemijskog simbolizma i pokretač časopisa Hermetic Journal.

[3] Vidi, Frensis Jejts, Veština pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2012, str 67.

[4] Jejts, str 70.

[5] Frensis Jejts je upravo u kontekstu veštine pamćenja razmatrala iste Đotove freske te napisala sledeće: „Sa još većom dozom hrabrosti, pozivam vas da iz ugla veštine pamćenja pogledate likove toliko svete svakom istoričaru umetnosti – mislim na Đotove vrline i poroke (verovatno naslikane negde oko 1306. godine) u Arena Kapeli u Padovi. Ove figure s pravom su čuvene zbog raznolikosti i životnosti koje je u njih uneo veliki umetnik, ali i zbog načina na koji se one izdvajaju iz pozadine, stvarajući tako iluziju dubine na ravnoj površini, što je tada bila velika novina. Napor da se u pamćenju oforme takve predstave sličnosti svakako je unosio raznovrsnost i podsticao individualnu inventivnost – nije li i sam Tulije govorio da svako u svom pamćenju mora stvoriti svoje lične memorijske slike?“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 114.

[6] Zanimljiva je jedna opaska Frensis Jejts o veštini pamćenja kao jednom sasvim neočekivanom mediju preko kojeg su se paganske predstave održale u Srednjem veku. U tom kontekstu ona pominje Alberta Velikog koji je preporučivao korišćenje pesničkih priča kao memorijskih slika. Inače, figura Alberta Velikog (1200-1280), dominikanskog fratra, teologa, aristotelovca i učitelja Tome Akvinskog, jeste od značaja u istoriji ezoterizma u Evropi. Imao je veliki uticaj na srednjovekovne i renesansne mislioce. Mnogi su ga smatrali adeptom alhemije. On je pomno proučavao magijske i hermetičke tekstove, ali je takođe posmatrao alhemijske procedure u laboratorijskim uslovima o čemu je i sam pisao. U nekim svojim delima često je navodio Hermesa Trismegistusa u svojstvu autoriteta. Takođe, pisao je o alhemiji, magiji sigila i slika, o nekromantiji itd. Postoje nepotvrđene tvrdnje da je Albert Veliki u tajne hermetičke nauke uputio i čuvenog Rodžera Bekona (1220-1292), čije se ime takođe vezuje za alhemiju.

[7] Tommaso d'Aquino, 1225–1274, poznati italijanski, dominikanski teolog, znan i kao Doctor Angelicus i Doctor Communis, pisac čuvene Summa Theologiae.

[8] „U napregnutoj atmosferi koju stvaraju fratri svojim pridikovanjem, kojim je i Đoto bio nadojen, likovi vrlina i poroka dobijaju posebno moćno značenje. Zapamtiti ih i opominjati ih se kako vreme prolazi, dobija značenje žvota i smrti. Otud i potreba da se za njih iznađu istinski upečatljive slike, u skladu sa pravilima veštine pamćenja. Bolje rečeno, potreba da se iznađu istinski upečatljive slikovne predstave nabijene duhovnim intencijama činila je osnovnu svrhu veštine pamćenja, kako ju je tumačio Toma Akvinski. Nova raznovrsnost i živost Đotovih slika, nov način na koji se one izdvajaju iz pozadine, njihova duhovna snaga – sve te briljantne i originalne crte njegovog slikarstva zaista su se mogle ispoljiti pod uticajem skolastičkog švatanja pamćenja i snažnog isticanja njegovog značaja kao sastavnog dela razboritosti.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 115.

[9] „Šta je to ponajviše želeo da zapamti pobožni srednji vek? Svakako one stvari koje se tiču spasenja ili prokletstva duše, članova vere, vrlina koje vode u raj i poroka koji vode u pakao. Te stvari su u srednjem veku prikazivane na kipovima po crkvama i katedralama, na vitražima i freskama. Uglavnom je takve stvari želeo da zapamti i čovek srednjeg veka uz pomoć veštine pamćenja koju je koristio da bi složenu materiju srednjovekovne didaktike urezao u pamćenje.“ Frensis Jejts, isto, str 72.

[10] U tom kontekstu takođe vredi pomenuti i istaknutu ličnost kao što je Majkl Skot (Michael Scotus, 1175– 1232), škotski sveštenik koji se, odbivši visoki crkveni čin, uputio u Italiju i Španiju gde je učio arapski te preveo Averoesa. Bio je dvorski astrolog Imperatora Svetog Rimskog carstva Frederika Drugog. U svojoj knjizi Liber introductorius on je opisivao Hermesa kao izvora tajnog znanja koje uzvisuje čoveka.

[11] Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 16. Navod je iz Ciceronog dela De oratore, II, lxxxvi, 351-4.

[12] Izvor iz Kvintilijanove knjige Institutio oratoria, XI, ii, 17-22.

[13] Likovi prikazani na velikim arkanama uglavnom imaju prateća oružja i oruđa, dok se na kartama Obešeni i Nada (kasnija Zvezda) Viskonti Sforca špila pojavljuje upravo sidro.

[14] Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 17.

[15] Frensis A. Jejts, isto, str 21-22.

Viskonti Sforca tarot

Paraliza sna, dvojnik, entiteti i egzorcizam

Antonio Turok

Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE

Mi smo poput monada u mrežnoj rešetkastoj strukturi. Ne idemo nigde niti se išta menja. Monade emituju ono što nazivamo svešću, a ta svest stvara posebnu stvarnost. Bilo ko i bilo šta od nas je razdvojeno ambisom ali je istovremeno i na ivici našeg dodira, da se slikovito izrazim. Monade mogu emitovati višestruki oblik svesti koji stvara višestruku stvarnost a što proizvodi brojne okvire našeg postojanja. Kada mehur svesti pukne, monada stvara novi. Taj proces nazivamo reinkarnacijom. Ipak, imajmo na umu da pritom prethodno proizvedena svest netragom nestaje. Sa stajališta te svesti ne postoji nikakvo pre ili posle, nema osećaja, nema ja, nema sećanja, nema ničeg, sve se poništava. Bilo kakvo kretanje ili promena tiču se stvorenog mehura svesti. Šta je monada u ovom kontekstu? Rekao bih stvaralačka jedinica univerzuma. Zamislimo ambijent poput onog prikazanog filmom Matriks, s tom razlikom što mi nismo zarobljeni, nego je reč o prirodnoj datosti. Mi u tom prirodno datom matriksu nismo ljudska bića nego smo monade, a ljudska bića su oblik povezan sa svešću koje monade emituju. Tako svaka monada sama stvara vlastiti matriks, posebnu stvarnost. Zasebne stvarnosti određenog broja monada su sinhronizovane na nepojmljivom nivou i kao takve one tvore jedinstvenu i usaglašenu stvarnost. Van matriksa ne postoji prostor-vreme, pa je otud nebitno kada se i gde nešto dešava. Prostor-vreme je izlučevina monada u koju se smešta svest. Zato je ispravno reći da je stvarnost proizvod naše svesti. U našoj svesti drugi su samo gosti. Svest je beskrajna i nije linearna, i nije sve čega smo svesni naše. Neka bića komuniciraju sa nama tako što otvore svoju svest za našu pažnju i onda mi gledamo te slike koje su konfigurisane u skladu sa našim asocijativnim sklopom. Ali mi grešimo onda kada se poistovetimo sa vizijom umesto da komuniciramo sa njom.

U ovom poglavlju obratio bih pažnju na posebne goste naše svesti koji i nisu baš sasvim gosti, a to su tzv entiteti. Povod mom promišljanju ove teme bila je jedna rasprava o fenomenu paralize sna koju su mnogi ljudi imali prilike da iskuse. Da se podsetimo, to je specifično stanje između jave i sna prilikom kojeg je čovek svestan ali ne može da se pomera niti da pusti glas, što je sve praćeno priviđanjima i nesvakidašnjim osetima, pa otud mnogi zapadnu u paniku. Ponekad se javi i osećaj da smo napadnuti od strane nekakvih zlokobnih prilika. Načelno, povodom pojave tzv paralize sna, reč je o entitetima koji teže da budu obuhvaćeni razumevanjem. Odmah ću se ograditi da ovo nije moja ideja. Kada mi je to izrekao neko čije mišljenje i iskustvo cenim, isprva sam se nasmejao, a onda je vreme pokazalo da je ta osoba bila u pravu. Entitete paralize u stanju sam da nanjušim dok su još mladi i neshvaćeni. Potom polako ulazimo u interakciju. Entiteti su autonomni ili poluautonomni elementi psihe, grubo govoreći.[1] 

Ovde bih morao staviti ogradu kako ovakvo određenje ne opisuje pojavu na potpun način. Verovatno je čak i pogrešno, ali radi lakšeg razumevanja, entitete možemo shvatiti i u tom smislu. Komunikacija sa entitetima može biti dvojaka: na javi ili u snu. Na javi je teže, sporije, dugotrajnije, ometa nas dnevna svest, teže je dobiti povratnu informaciju. Uz pomoć malo lucidnosti lakše ih je uočiti u snu, mada i to ima mana. Osobe, bića i pojave u snu tretiram kao agente podsvesti koji omogućavaju nesmetano funkcionisanje sna.[2] Za razliku od agenata, entiteti isprva deluju poput njih, ali vremenom, iz sna u san, počinju da se menjaju, evoluiraju, bivaju nametljivi, iziskuju posebnu pažnju, sve do trenutka kada njihova energija postane takva da izazove paralizu sna. Rad na njihovom neutralisanju obavlja se kroz dva kanala, u samom snu i na javi. U snu se sve svodi na to da im poklonimo određenu pažnju i time ih vratimo na status agenta. Dakle, potrebno je barem malo lucidnosti koja se stiče vežbom na javi, odnosno simuliranjem komunikacije sa entitetom kao da razgovaramo sa osobom. Najbolje je to obaviti uveče u krevetu. Ponekad je i to dovoljno, budući da vodi integrisanju entiteta u svest ili njegovom proterivanju, ali ponekad nije, zavisi od snage entiteta. Isto tako, nije nevažno naglasiti da su entiteti uzroci i mnogih bolesti, posebno onih psihosomatskih, pa je poništavanje entiteta jednako isceljenju.

U skladu sa teorijom monada, u osnovi, entitet jeste deo nas, ali može predstavljati i naš unutrašnji psihički automat čije je stvaranje i rast uzrokuje nekakav spoljašnji okidač, druga osoba, drugo biće, životne okolnosti. Imajmo na umu da iako smo kao monade zatvoreni, odeljeni i učvršćeni i rešetkastoj strukturi, nismo izolovani od univerzuma. Naprotiv, posve smo otvoreni, mada posedujemo izvrsne mehanizma odbrane. U tom smislu, entiteti nastaju kao nekakva naša reakcija na razne uzroke. Ponekad je entitet poput demona koji nas opseda a da to uistinu i nije demon po definiciji, ali takođe može biti u vezi sa demonom. Kada kažem „demon“ ne mislim na monadu neke druge vrste nego, da predstavim to slikovito, nekakvu frekvenciju, prisutnost, koja se može prostirati kroz svesti koje izlučuje veliki broj monada. Upravo su takva ne-monadna energetsko-entitetska polja glavni uzročnici pojave tih entiteta. U praktičnom smislu to znači da neki u početku benigni entitet zaista može prizvati demona. 

Ponovimo još jednom ovo, ali u konkretnom primeru. Belfegor je demon. Prethodna rečenica je toliko samopodrazumevajuća da praktično nema nikakvog smisla jer nikakav Belfegor zapravo ne postoji. Tačnije, ne postoji na način na koji mi postojimo. U temelju naše svesti jeste monada. Belfegor nije monada već je poput talasa. Belfegor ne opaža monadu i ne zanima ga nikakva monada nego plod koji monade izlučuju, a to je svest. Uprošćeno, entitet je Belfegorov predstavnik u našoj svesti. Možda ovo zvuči jezovito ukoliko je neko toliko lenjog uma da shvati kako tokom paralize sna imamo posla lično sa Belfegorom, ali kako god imenovali okidač, u praktičnom smislu se ništa ne menja. Sličan efekat može proizvesti i neki uzrok za koji bismo mogli reći i da nam je prijateljski nastrojen. Ukoliko magijskim putem ispoljimo entitet do njegove vidljivosti ili opipljivosti, možemo ga nazvati kako god hoćemo, ali ako nad njime nemamo kontrolu, onda smo u mnogo većem problemu nego dok je entitet postojao samo kao paralizator sna ili kao nekakav strah, kompulsivnost, smetnja, kompleks. 

Ukoliko imamo posla sa uznemirujućim entitetom, postoje metodi sređivanja tog problema. Postoje mnoge škole učenja i ima raznih pojedinaca koji se bave time manje ili više uspešno. Međutim, neke entitete je izuzetno teško integrisati. Sva ta metodologija zasnovana je, prilično frojdovski, na osvešćivanju, što je zapravo isto ono što je meni rekla osoba koju sam pomenuo na početku ovog teksta, da je reč o pojavama koje teže da budu shvaćene. Ko si ti? Odakle si došao? Koje si boje? Kakvog si oblika? Koje veličine? Gde se nalaziš u odnosu na moje telo? Šta hoćeš? Kako ti je ime? Možemo se upravo na taj način, svesno, u stanju meditacije obratiti entitetu, odnosno onom autonomnom ili poluautonomnom delu naše (pod)svesti i nemojmo se iznenaditi ukoliko nakon nekoliko pokušaja dobijemo sasvim smislene i konkretne odgovore. Nazovimo to probijanjem leda. Nakon toga pozivamo entitet da se rasformira i vrati u glavni tok naše svesti. U mnogim slučajevima ovo je sasvim dovoljno, za neke ljude i neke entitete, ali postoje neki veoma tvrdokorni slučajevi koji iziskuju posve drugačiji tretman i tada govorimo o egzorcizmu. 

Egzorcizam je, po definiciji, isterivanje zlih duhova, demona, odnosno tvrdokornih i moćnih entiteta koji su gotovo preuzeli svest domaćina. To je krajnje rešenje kada zataji konvencionalna nauka ili njuejdž okultna parapsihologija. U samoj svojoj suštini egzorcizam je magija. Egzorcista je mag. I tu staju dometi moje eksperize. Međutim, mogu naglasiti ono što znam. Prilikom egzorcizma proterani entitet nikada ne odlazi u ništavilo ili u pakao, odnosno u nekakvu sferu svog pretpostavljenog prirodnog obitavališta. Naprotiv, takav entitet se prebacuje u novu svest, budući da su sve svesti međusobno povezane putem nekakvih struna. Razlog za to je jednostavan, oni ne postoje izvan svesti. Entitet van svesti nije entitet nego beslovesna tvar, ono pomenuto polje koje se prostire i prožima veliki broj svesti. U tom smislu egzorcista nekog oslobađa, ali nikako ne može znati ko je sledeća žrtva entiteta kojeg je isterao iz neke svesti. Ovo važi za entitete koji su toliko snažni da ne mogu biti poništeni i integrisani u svest u kojoj su se pojavili.     

Fenomen entiteta je nezaobilazno povezan i sa onim što se u okultizmu zove astralna projekcija. Iskusniji okultisti prave jasnu razliku između astralne projekcije i tzv vantelesnog iskustva (tj onog što pogrešno nazivaju vantelesnim iskustvom). To nije ista stvar iako i jedno i drugo iskustvo mogu nastati spontano. Sa tačke gledišta iskustva neki su to dobro objasnili, ali do sada nisam video zadovoljavajuće tehničko objašnjenje pa ću pokušati to da pojasnim. Astralna projekcija nipošto nije, kako se to popularno tumači, odvajanje duše od tela. Takođe, to nije ni vantelesno iskustvo. Duša se nikada, ni pod kojim uslovima, ne odvaja od tela, jer bi to bilo fatalno. Reč je o kolokvijalnom žargonu. Na stranu sada šta je to duša. Neću se ovde baviti time. Astralna projekcija je poput sna, oblik sanjanja u koji možemo ući svesno, vežbanjem, ili nam se može desiti sasvim spontano. Tu se ništa ne odvaja. Mi samo projektujemo svest u ambijent koji nije svojstven našem svakidašnjem i svakodnevnom iskustvu u tzv budnom stanju. Zapravo, imajući iskustvo astralne projekcije, mi dovlačimo određenu energiju (iz okolnog prostora ili ciljano sa nekog mesta) u domen naše pažnje gde naša svest stvara određeni ambijent. Tu je reč o kvazi ambijentu kakav bi realno mogao postojati na drugom nivou opažanja ili na nekom drugom mestu, prostor-vremenu, da se tako izrazim. 

Max Klinger

Recimo, astralno ja mogu posetiti Algol ili Sirijus, imati komunikaciju sa žiteljima tog ambijenta, ali to ne znači da sam ja zaista tamo i otišao. Kastaneda bi rekao da sam samo razmenio energetska vlakna sa bićima algolijanskog sveta, uslovno rečeno. Niti sam ja tamo otišao, niti su oni došli do mene, jer je ambis između nas takve prirode i tog reda veličine, da je potrebno mnogo više energije i moći, da bi bilo koja strana premostila taj jaz i jednostavno se ovaplotila na mestu na kome izvorno nije manifestovana. To je jako zahtevno i bezmalo nemoguće. Hauard Filips Lavkraft je u svojim pričama opisivao iskustvo zamene svesti između ljudskih i neljudskih bića sa drugog kraja univerzuma ili onih vremenski veoma udaljenih. Iako jako zanimljivo, čak je i to veoma upitno. Utisak da smo zaista bili tamo je varljiv, s obzirom da tokom takvog dešavanja naša svest jednostavno konzumira memorijsku energiju sa drugog mesta i to pretvara u vlastito sećanje. Taj proces bih poredio sa razmenom radio poruka. Mi smo nešto videli, čuli i osetili iz sveta koji nije naš i obratno. To jeste komunikacija, ali nije nimalo nalik stvarnom boravku na takvom mestu.

Kada je u pitanju tzv vantelesno iskustvo, stvari stoje drugačije, jer bilo kakva neprijatnost astralne projekcije, odnosno iskustva astralnog putovanja, ne može se porediti sa traumatičnim iskustvom tzv izlaska iz tela iako o tome stvarno nije reč. Razlog tome je jednostavan, budući da to što nazivaju vantelesnim iskustvom nije ništa drugo do buđenje svesti energetskog dvojnika našeg bića. Sam po sebi taj doživljaj je zastrašujuć i veoma uznemirujuć jer je mnogo stvarniji od bilo kakvog lucidnog sna ili tzv astralne projekcije. Taj doživljaj je stvaran, ako ne i stvarniji od onog šta smatramo stvarnošću. Bezmalo je to svako iskusio kao iznenadnu provalu jakih i zastrašujućih zvukova, često praćenih jezivim prikazama i opažanjem neodređenih i zastrašujućih prizora. Rečju, horor. Ne zato što to iskustvo predstavlja horor po sebi već zato što je percepcija našeg energetskog dvojnika vezana za nama posve nepoznat ambijent. Mnogo ljudi može posvedočiti dešavanje obamrlosti tela u trenucima pomenute paralize sna kada nas opsedaju entiteti. Čujemo zujanje, prasak, iznenadne jake zvukove, osećaj da nam telo bridi, osećamo ili jasno opažamo neko podmuklo i nedefinisano prisustvo, često čak i vidimo jezovite prikaze i ne možemo praktično učiniti ništa. Naše telo je paralisano. Ne možemo se pomerati, ne možemo puštati zvukove, niti možemo ustanoviti nekakav poredak dešavanja, a često zapadnemo i u paniku budući da smo sasvim van kontrole u jednom tajanstvenom i nekontrolisanom ambijentu. Ponekad imamo osećaj i da smo napadnuti te težimo da brže-bolje izađemo iz tog stanja, povratimo kontrolu, probudimo se ili utonemo nazad u prijatan san. Čak ni to stanje ne predstavlja izlazak iz tela, već osećamo privremenu slobodu onog našeg uspavanog dela. Možemo to uporediti sa iznenadnom provalom mogućnosti onih delova mozga koje nikada tokom života nismo u prilici da koristimo. Entiteti mogu prouzročiti pojavu takvog stanja, ali sama priroda tog fenomena odgovara privremenom buđenju svesti dvojnika. Upravo zahvaljujući tome mi smo u stanju da opazimo druge nivoe postojanja, čak i da vidimo entitete ili ih čujemo. Bez aktiviranja dvojničke svesti to ne bi bilo moguće. 

Neki se samnom ne bi složili. Odmah bi mi se suprotstavili argumentom, koji je i meni poznat, da su imali iskustvo izlaska iz tela. Naime, našli su se u situaciji, spontano ili voljno, da lebde iznad svog tela koje nepomično leži, da su bili u situaciji da normalno ustanu iz tela i odšetaju malo, dodirnu stvari u okolini, osete njihovu čvrstinu, miris, ukus, sasvim stvarno i neporecivo. Na žalost, moram ih razočarati, ta vrsta iskustva nije ovo o čemu govorim te nipošto ne predstavlja izlazak iz tela već oblik lucidnog sanjanja. Voljni i svesni oblik astralne projekcije ima takve prateće fenomene, ali to ni iz daleka nije haos percepcije dvojnika koja je u tim trenucima prevladala našim bićem i prepala našu svakodnevnu svest. Neke psihoaktivne supstance (ili meditativne tehnike) imaju za posledicu buđenje dvojničke pažnje koja se meša sa svešću svakodnevnice i sanjanja, što u konačnici izaziva konfuziju u umu. Ne možemo objasniti šta nam se dogodilo ili prihvatamo nama dopadljivo objašnjenje. Buđenje svesti dvojnika, odnosno ono što okultisti nazivaju vantelesnim iskustvom koje nedvosmisleno razlikuju od astralne projekcije, jeste doživljaj koji do temelja potresa čoveka. U tim trenucima mi smo izloženi nepoznatim i beskrajnim silama u nepoznatoj i nekontrolisanoj stvarnosti i to je ono što čini ključnu razliku između ove dve pojave. Svako ko je to doživeo mogao je iskusiti nešto nalik pucanju kakve opne koja privremeno oslobađa naše nepoznate unutrašnje sadržaje u svetu saobraznom tim sadržajima. I pošto u tim trenucima i dalje posedujemo ostatke svakodnevne svesti, to posledično proizvodi paralizu. Upravo je u manipulaciji svešću dvojnika sva magija, odnosno prava magija, koja je svetlosnu godinu daleko od onog šta inače smatramo magijom koju mnogi praktikuju, a što je poput brčkanja u plićaku okeana magijskog univerzuma. Retko koje ljudsko biće poseduje kapacitete za plivanje, a kamo li za surfovanje ili otiskivanje na pučinu beskraja. I baš kada nam ta pučina jasno stavi do znanja tu perspektivu mi se prepadnemo i povučemo na obalu ili okrenemo leđa nastavljajući brčkanje u nama dobro poznatom i udobnom imaginacijskom plićaku prepunom koncepata, rituala i simbola. Mi jednostavno nemamo instrumenata za smelo otiskivanje na pučinu čije nam se horizonti upotpunosti razotkrivaju tek procesom umiranja, ali ni tada, kao ni za života, mi nismo kadri da učinimo bilo šta. Naravno, tu su uvek nama dragi egzotični prijatelji sa Algola ili Sirijusa, preko kojih ćemo kanalisati najnoviju kosmičku gnozu i poruke za uspavano čovečanstvo, ali i to ne dopire dalje od pomenutog brčkanja u plićaku, budući da smo mi opet na Zemlji a Algol i Sirijus su za nepremostivi ambis daleko od nas.

---

[1] Povodom toga, uputio bih čitaoca na radove britanskog okultiste Ostina Osmana Spera.

[2] Nije to moja definicija. Film Inception Kristofera Nolana, sa Leonardom DiKaprijem u glavnoj ulozi, upravo je odlična ilustracija fenomena agenata. Odmah da naglasim kako agent u filmu Inception nije isto kao i onaj u filmu Matrix.