Egipatska astro-mitološka osnova hrišćanstva

Džerald Mesi i njegovo egiptocentrično proizvođenje hrišćanstva

Džerald Mesi (Gerald Massey, 1828–1907) bio je engleski pesnik, samouki egiptolog i vatreni kritičar hrišćanske dogme, jedan krajnje zanimljiv mislilac. Njegov rad u kasnom XIX veku jeste radikalan pokušaj dokazivanja da hrišćanstvo nema istorijsku, već astro-mitološku osnovu, i da su sve ključne hrišćanske priče zapravo loše prevedeni i plagirani egipatski mitovi. Mesijevo kapitalno delo u kojem je izneo uporedne liste preklapanja egipatskih mitova sa hrišćanstvom, kako bi potkrepio svoje tvrdnje, jeste monumentalna knjiga Ancient Egypt: The Light of the World (1907). Iako zvanična akademska egiptologija njegovog vremena (kao i današnja) uglavnom odbacuje njegove radikalne etimološke izvedbe, njegov rad je postao kamen temeljac za modernu teoriju o Hristu kao mitu (kasnije popularizovanu kroz knjige Aharije S i film Zeitgeist).

Evo temeljnih teza i argumenata kojima Mesi dokazuje da je hrišćanstvo preuzelo egipatski mitološki model, sa posebnim osvrtom na Izidu i Horusa:

1. Mesijeva glavna premisa glasi da je hrišćanstvo nastalo tako što su rani crkveni oci uzeli egipatski kosmički i astronomski mit o Horusu, Izidi i Ozirisu, doslovno ga shvatili, dali likovima jevrejska imena i proglasili ga istorijskim događajem koji se desio u Judeji. Mesi tvrdi da istorijski Isus nikada nije postojao kao osoba, već da je on kompilacija egipatskog Horusa (koji predstavlja Sunce, svetlost i duhovno ponovno rođenje) i Iusa (egipatskog koncepta dolazećeg sina).

2. Druga značajna stavka jeste sličnost prikaza Bogorodice sa malim Isusom i Izide sa malim Horusom. Za Mesija to je krunski materijalni dokaz ovog prisvajanja. On ističe da su rani hrišćani u Egiptu (Kopti) i Rimu preuzeli statue i reljefe boginje Izide koja doji malog Horusa (Isis Lactans) i samo ih preimenovali u Mariju i Isusa. Izida je tradicionalno prikazivana kako sedi na prestolu, sa krunom u obliku sunčevog diska među kravljim rogovima, držeći i dojeći dete-boga. Mesi navodi da prve hrišćanske ikone u rimskim katakombama i ranim crkvama kopiraju ovu pozu, anatomiju i kompoziciju, a da su se rani hrišćani čak molili pred statuama Izide u hramovima koji su preko noći pretvoreni u crkve.

Mesi objašnjava da je Izida bila Devica u kosmičkom smislu. Prema mitu, nakon što je Set ubio Ozirisa i raskomadao njegovo telo, Izida je magijski sakupila delove. Pošto nije mogla da nađe Ozirisov falus, ona se pretvorila u pticu (kraguj) i kroz duhovno / magijsko sjedinjenje sa Ozirisovim duhom začela Horusa. Tu Mesi povlači direktnu paralelu: Izida začinje bez fizičkog odnosa, preko duha (Ozirisovog), baš kao što Marija začinje preko Svetog Duha. Izida u egipatskom kalendaru predstavlja sazvežđe Device (Virgo), kroz koje Sunce (Horus) prolazi, što je astrološka slika Device koja rađa Sunce. U tom smislu, Mesi je napravio listu titula koje su hiljadama godina pripadale Izidi, a koje je Katolička crkva kasnije prepisala Devici Mariji:

• Zvezda mora (Stella Maris)

• Kraljica neba

• Majka Božija (Mut Neter)

• Naša Gospa

Da bi dokazao da prepisivanje nije stalo na Bogorodici, Mesi je izveo stotine paralela između života Horusa i Isusa. Evo najvažnijih tačaka koje on navodi kao argumente:

• Rođenje: Horus je rođen od device Izide 25. decembra u pećini ili hramu, a njegovo rođenje je najavila zvezda na istoku, što su ispratila tri mudraca (astronomska paralela sa zvezdom Sirijus i tri zvezde u Orionovom pojasu).

• Krštenje i Anubis: Horus je u svojoj 30. godini kršten u reci od strane Anuba Anufita (Anubisa Krstitelja). Mesi tvrdi da je Anubis prototip za Jovana Krstitelja. Nakon krštenja, Horus odlazi u pustinju gde se bori protiv Seta (Satane).

• Dvanaest učenika: Horus je imao dvanaest pratilaca ili pomoćnika, što Mesi povezuje sa dvanaest znakova zodijaka kroz koje Sunce prolazi, a što je u hrišćanstvu postalo dvanaest apostola.

• Čuda i isceljenja: Horus je hodao po vodi, izgonio demone, slepima vraćao vid i vaskrsao svog oca Ozirisa iz groba. (Mesi ovde izvodi radikalnu lingvističku teoriju da je ime Lazar zapravo izvedeno od egipatskog Asar, što je ime za Ozirisa, sa hebrejskim prefiksom L').

• Pasija i Vaskrsenje: Horus je ubijen (često se pominje raspeće ili komadanje), sahranjen u grobnicu, i nakon tri dana je vaskrsao, postavši Hrist (pomazani, trijumfalni sin).

Mesi je bio pionir komparativne religije, i njegova intuicija o ikonografskom kontinuitetu (da hrišćanske slike Marije i Isusa vuku vizuelne korene od Izide i Horusa) potpuno je tačna i opšteprihvaćena u modernoj istoriji umetnosti. U duhu modernih tumačenja mogu reći da je predstava o Izidi i Horusu poseban oblik arhetipske matrice Majke i Sina, kosmičko načelo ženskog polariteta koji rađa božansku iskru. Hrišćanstvo nije nužno ukralo taj motiv u nekakvom plagijatorskom i krivotvorećem smislu, već ga je preuzelo kao univerzalni psihološki i energetski arhetip koji je čovečanstvu bio potreban. Kada je hrišćanstvo postalo zvanična religija Rimskog carstva, ono je prirodno usisalo popularne paganske oblike, a kult Izide je bio najpopularniji u Rimu neposredno pre uspona hrišćanstva. Međutim, Mesijeve lingvističke i istorijske izvedbe (poput tvrdnje da reč Lazar dolazi od Asara, ili da je Horus imao tačno 12 učenika i da je kršten 25. decembra) moderna nauka smatra nategnutim i nepreciznim. Egipatski tekstovi (poput Knjige mrtvih ili Tekstova piramida) ne podržavaju sve ove detalje u obliku u kojem ih je Mesi predstavio. On je često prilagođavao egipatske prevode kako bi savršeno odgovarali biblijskom tekstu, vođen željom da sruši crkvenu dogmu. 

Ipak, imajmo na umu osnovne metodološke slabosti Mesijevog pristupa, a to su amaterski prevodi i nedostatak metodologije. Mesi je pisao u XIX veku, u vreme kada je egiptologija tek prohodala. Hijeroglifi su dešifrovani tek 1822. (Šampolion), a gramatika i rečnici staroegipatskog jezika su se menjali iz decenije u deceniju. Mesi nije bio akademski školovan egiptolog. Često je koristio rane, neprecizne prevode i, što je najgore, sam je dopunjavao i prevodio delove tekstova tako da se lingvistički uklapaju u njegovu unapred zacrtanu teoriju. Najveća Mesijeva logička greška jeste takozvani anahronizam. On je uzeo hrišćansku terminologiju (greh, krštenje, raspeće, apostoli, devica) i onda išao unazad kroz egipatsku istoriju, tražeći bilo šta što iole liči na te koncepte, a zatim tim egipatskim pojavama davao hrišćanska imena. 

Osim navedenog, Mesi je ignorisao istorijski razvoj i promene unutar egipatske religije. Ta religija nije bila monolitna. Trajala je preko 3.000 godina. Mit o Horusu i Ozirisu iz Starog carstva (2500. p.n.e.) razlikuje se od onog iz Ptolemejskog perioda (300. p.n.e.). Mesi je uzimao detalje iz potpuno različitih milenijuma, spajao ih u jednu univerzalnu priču o Horusu kako bi ona savršeno odgovarala Isusovoj biografiji iz Novog Zaveta.

Evo najpopularnijih tvrdnji iz Mesijevog opusa (koje i danas kruže internetom) za koje je zvanična egiptologija, analizom izvornih tekstova (poput Tekstova piramida i Knjige mrtvih), dokazala da su izmišljene ili netačne:

A. Horusovo rođenje 25. decembra

• Mesijeva tvrdnja: Horus je rođen 25. decembra. Povodom toga, imajmo na umu da Egipćani uopšte nisu koristili julijanski ili gregorijanski kalendar. Horusov rođendan slavio se tokom tzv. epagomenalnih dana (pet dana koji su se dodavali na kraj godine kako bi se kalendar uskladio), što u našem kalendaru odgovara kraju jula (vreme kada raste nivo Nila i kada se zvezda Sirijus pojavljuje na nebu). Štaviše, samo hrišćanstvo nije slavilo Božić 25. decembra sve do IV veka, kada je taj datum preuzet od rimskog kulta Sol Invictus (Nepobedivo Sunce), a ne iz Egipta.

B. Krštenje u 30. godini od strane Anubisa Krstitelja

• Mesijeva tvrdnja: Horusa je u 30. godini krstio entitet po imenu Anub Anufit (Anubis), koji je postao Jovan Krstitelj. U ovom smislu, u egipatskoj mitologiji nema koncepta krštenja kao obreda inicijacije ili opraštanja grehova u reci. Postoje obredi ritualnog pranja kraljeva i bogova vodom radi čišćenja, ali to nema veze sa životnom dobi od 30 godina. Takođe, ime Anub Anufit je lingvistička izmišljotina Džeralda Mesija. Anubis je bog mumifikacije i vodič duša kroz podzemni svet, a ne krstitelj u reci.

C. Dvanaest učenika

• Mesijeva tvrdnja: Horus je imao 12 učenika koji su putovali sa njim. I ovde je jasno da Horus nema učenike. On ima pratioce u borbi protiv Seta koji se zovu Mesniu (kovači / ratnici), ali njihov broj varira i nigde se ne definiše kao fiksna grupa od dvanaest sledbenika. Mesi je ovde nasilno preslikao 12 znakova zodijaka na Horusa.

D. Smrt raspećem i vaskrsenje nakon tri dana

• Mesijeva tvrdnja: Horus je razapet na krstu, sahranjen i vaskrsao nakon tri dana. Dakle, ni u jednom egipatskom tekstu Horus nije razapet. Egipćani nisu praktikovali razapinjanje. To je bila rimska kazna vekovima kasnije. Prema mitovima, malog Horusa je u močvarama delte Nila ujela otrovna škorpija, nakon čega ga je magijom izlečio bog Tot. Oziris (njegov otac) jeste ubijen i vaskrsao, ali ne u fizičkom telu, nego je postao gospodar podzemnog sveta (Duat) i nikada se nije vratio na zemlju da šeta među živima. Zapravo, nije ni Isus, ali se on ipak ukazao svedocima i obećao da će se vratiti.

E. Lingvistička fantastika (Lazar = Asar)

• Mesijeva tvrdnja: Ime Lazar dolazi od egipatskog Asar (Oziris). Lingvisti i semitolozi su dokazali da je ime Lazar hebrejskog porekla (Eleazar / El'azar), što znači Bog je pomogao. Povezivanje ovog imena sa Ozirisom je primer etimologije na sluh, koja ignoriše stvarne jezičke korene.

Ipak, poštenja radi, Mesi je bio u pravu na nivou psihologije i umetnosti. Hrišćanstvo jeste preuzelo vizuelni šablon Izide i Horusa za prikaz Marije i Isusa. Religije prirodno koriste stare oblike da izraze nove ideje. No, glavna Mesija linija greške jeste u tome što je u svojoj antiklerikalnoj strasti postao isto toliko dogmatičan kao i crkva koju je napadao. Da bi dokazao da je hrišćanstvo laž, izmislio je podatke i nategao egipatske mitove tamo gde oni prirodno ne idu. Pravi istraživač ne sme da naseda na jeftine senzacije i Zeitgeist teorije zavera. Istina je suptilnija. Hrišćanstvo deli zajedničko arhetipsko i astrološko korenje sa Egiptom jer su obe religije posmatrale iste kosmičke cikluse (Sunce, godišnja doba, psihologiju čoveka), a ne zato što je grupa prevaranata u Rimu prepisala egipatsku slikovnicu i promenila imena.

Sveti Hristofor Psoglavi

Anubis, Hristofor, Jovan Krstitelj

Poznato je da koptska, ali i šira istočnohrišćanska ikonografija, beleži zanimljiv fenomen ikona na kojima je svetac prikazan sa glavom psa ili šakala. Reč je o Svetom Hristoforu Psoglavom (Christopher Cynocephalus). Kada prvi put vidimo tu ikonu, asocijacija na egipatskog boga Anubisa je trenutna i neizbežna. Međutim, istorijski, teološki i ikonografski kontekst ove pojave je slojevitiji od proste tvrdnje da je u pitanju prekomponovani Anubis. Po žitiju Svetog Hristofora (koji je stradao kao mučenik u III veku za vreme rimskog cara Decija), on ipak nije rođen sa psećom glavom. Međutim, navodno je Hristofor poticao iz plemena Kinocefala (Psoglavih), naroda za koji se u antici verovalo da živi na rubovima civilizacije i da ima ljudska tela a pseće glave. Hristofor je opisan kao div, čovek strašnog izgleda i varvarskog jezika. Kada je primio hrišćanstvo i krstio se, on je progovorio ljudskim jezikom i dobio ljudski razum. Ikonografi su, želeći da naglase njegovo poreklo iz zemlje Kinocefala, počeli da ga slikaju sa glavom psa.

Druga, psihološki realnija teorija kaže da je reč o vizuelnoj metafori. U koptskim i grčkim tekstovima on je opisan kao čovek koji je pre krštenja bio divalj kao pas, krvoločan i strašan. Kada su kasniji ikonografi čitali te opise, metaforu su pretočili u formu: naslikali su ga sa glavom psa kako bi vizuelno prikazali njegovo pređašnje, zversko stanje greha nasuprot svetosti hrišćanskog mučeništva. Tek je u XVIII veku, odlukom Svetog Sinoda u Rusiji, ova ikonografija zvanično zabranjena kao neukusna i paganska, a stare ikone su prepravljane tako što su mu preko pseće doslikavali ljudsku glavu.

Iako se priča o Kinocefalima razvijala nezavisno, koptski kontekst jeste pretrpeo direktan uticaj sećanja na Anubisa. Egipat je bio kolevka hrišćanskog monaštva. Kada je tamošnji narod masovno prelazio u hrišćanstvo, njihova psiha je hiljadama godina bila naviknuta na zoomorfne bogove (bogove sa životinjskim glavama). Anubis je u starom Egiptu imao ulogu psihopompa, vodiča duša kroz mrak podzemnog sveta, zaštitnika putnika i onoga koji prenosi umrle preko opasnih granica. Sa druge strane, ko je Sveti Hristofor u hrišćanskoj tradiciji? Njegovo ime znači onaj koji nosi Hrista. Glavna legenda o njemu (popularnija na Zapadu) kaže da je on bio džin koji je na svojim ramenima prenosio putnike preko podivljale reke, i da je tako jednom preneo malog Isusa. Tu uočavamo funkcionalnu arhetipsku rezonancu. Anubis je psoglavi vodič koji prenosi duše preko reke smrti u večnost. Hristofor je psoglavi div koji prenosi Hrista preko opasne reke. Kopti su prepoznali istu funkciju. Lik Anubisa se prirodno i bezbolno ulivao u lik Hristofora. To nije bila svesna teološka zavera, već organski proces gde narod zadržava omiljenu vizuelnu formu (pseću glavu zaštitnika i vodiča) i daje joj novo, hrišćansko značenje.

Sada dolazimo do ključnog pitanja da li koptski psoglavi Hristofor daje ikakav legitimitet tvrdnji Džeralda Mesija da je Anubis zapravo Jovan Krstitelj koji je krstio Horusa? Reklo bi se, ne direktno, ali Mesi je napravio zamenu identiteta. Mesi je u svojoj teoriji pomešao uloge. Spojio je Anubisa sa Jovanom Krstiteljem na osnovu funkcije otvaranja puta (jer je Anubis otvarač puteva, a Jovan Krstitelj poravnava staze Gospodnje). Međutim, ikonografski dokazi iz samog Egipta to ne potvrđuju. Pseća glava nikada u istoriji hrišćanstva nije pripisana Jovanu Krstitelju. Jovan Krstitelj se slika kao čovek sa dugom kosom i bradom, često sa krilima (kao anđeo pustinje). Ono što su koptske ikone zapravo sačuvale jeste veza između Anubisa i Hristofora, a ne Anubisa i Jovana Krstitelja.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-15) samo kratko pominje se da je Josif u snu dobio upozorenje da sa Marijom i Isusom pobegne u Egipat kako bi izbegao Irodov pokolj dece, i da su tamo ostali do Irodove smrti. Matej ne navodi nikakve detalje o tome gde su tačno bili, niti šta se tamo dešavalo. Povodom ove situacije svi zanimljivi detalji, uključujući i njihov boravak u Heliopolisu, dolaze iz apokrifnih jevanđelja: Protojevanđelje Jakovljevo, Pseudo-Matejevo jevanđelje i Arapsko jevanđelje o Isusovom detinjstvu. U ovim tekstovima se navodi da je Sveta porodica stigla u Egipat i nastanila se u mestu Matarija (što je danas predgrađe Kaira), a koje se nalazi na mestu drevnog Heliopolisa (egipatskog grada Boga Sunca). Kada je Marija sa malim Isusom zakoračila u Heliopolis, ušli su u veliki paganski hram. U tom trenutku, svih 365 idola (kipova egipatskih bogova) u hramu je popadalo na pod i polomilo se pred prisustvom malog Hrista. To je teološka metafora: staroegipatska religija se klanja tadašnjem novom Eonu. Tamo se i danas nalazi takozvano Marijino drvo (stari sikomor) i izvor za koji koptska tradicija veruje da je mesto gde je Marija prala Isusove pelene.

Na ovom mestu uviđamo da se veza Hristofora kao sveca iz III veka, ne uklapa sa ovim egipatskim kontekstom. Mali Isus je živeo u I veku, a Hristofor navodno u III veku. Kako je onda div mogao da nosi malog Isusa preko reke? To se desilo zato što je hrišćanska mašta (ili smišljeni dizajn) retroaktivno stopila dve priče: apokrifnu priču o bekstvu u Egipat, gde se Isusova porodica kretala kroz opasne pustinje i močvare delte Nila; i lokalni egipatski mit o Anubisu koji prenosi božansko dete (mladog Horusa ili Sunce) preko reke podzemnog sveta. Tako je stvorena hibridna legenda. Tokom bekstva u Egipat, Sveta porodica je morala da pređe opasnu, podivljalu reku. Tu se pojavljuje džinovski, psoglavi lik koji uzima malog Isusa na ramena i prenosi ga na obalu. Tek vekovima kasnije, crkva je ovaj čisti egipatski mit smestila u III vek pod imenom Sveti Hristofor, kako bi mu dala privid istorijske hrišćanske stvarnosti.

U starim koptskim i vizantijskim rukopisima, Hristofor se ne naziva samo Kinocefal, već se u nekim lokalnim tradicijama opisuje i slika sa karakteristikama gordog, tvrdoglavog divljeg magarca ili mule. Zašto su ovi simboli (pas i magarac) zamenljivi u slučaju Hristofora? Kao prvo, i magarac i pas (i divlji varvarski džin) u drevnom svetu imaju isti status tegleće marve, kao bića bez razuma koja služe samo da nose teret. Kao drugo, magarac na kojem Isus ulazi u Jerusalim (Nedelja stradanja / Cveti) doslovno je Hristofor (onaj koji nosi Hrista). Ta životinja na svojim leđima unosi Božansku svest u materijalni svet (Jerusalim). U shvatanjima ranih hrišćana magarac i pas simbolizuju pagane,  ljude koji su pre hrišćanstva bili nerazumni kao stoka ili nečisti kao psi. Kada Isus uzjaše magarca, ili kada mali Isus sedne na ramena psoglavog diva Hristofora, to je identična šifra: Božanska svest uzjahuje i kroti ljudsku životinjsku prirodu. Pod njenim teretom, zver (magarac / pas) postaje sveti nosilac.

Dakle, ovde imamo tri sloja kako hrišćanska ikonografija funkcioniše kao lavirint ogledala:

1. Prvi sloj (astronomsko-egipatski): Anubis (šakal / pas) koji prenosi Sunce kroz mrak i močvare delte Nila kod Heliopolisa (bekstvo u Egipat).

2. Drugi sloj (metaforičko-životinjski): magarac koji nosi Hrista u Jerusalim. Životinja koja postaje sveta jer nosi Boga.

3. Treći sloj (hrišćanski mit): izmišljeni div iz III veka sa psećom glavom koji nosi Isusa preko reke.

Sveti Hristofor je, stoga, funkcija, a ne osoba. On je simbolička posuda za sve ono što je u prirodi nisko, životinjsko, pagansko i grubo (bilo da je to egipatski šakal, jerusalimski magarac ili varvarski džin), a što biva preobraženo i prosvetljeno onog trenutka kada na svoja leđa primi teret Božanske svesti.

Kenet Grant, Bertijo, Lam, Lavkraft i Nekronomikon (Kratka povest LHP - VI deo)

Kenet Grant

Kenet Grant, lik i delo

Kenet Grant je figura koja u istoriji Puta leve ruke (LHP) zauzima mesto slično onom koje u književnosti zauzima Lavkraft. Mogu reći da je u tom smislu Grant arhitekta kosmičkog horora unutar okultizma. Njegove knjige su ostavile značajan trag jer predstavljaju lavirint asocijativnih veza, etimoloških akrobacija i često sumnjivih istorijskih tvrdnji koje čitaoca ili fasciniraju ili potpuno odbiju. Meni lično, Grant je veoma zanimljiv pisac i ja nimalo ne krijem divljenje prema njegovoj imaginaciji, iako se u najvećoj meri moj svetonazor ne poklapa sa njegovim. Grantov ulazak u svet teleme bio je direktan i ličan, u trenutku kada je Alister Kroli već bio na zalasku snaga. Godine 1944. Kenet Grant (tada u ranim dvadesetim) postao je Krolijev lični sekretar u pansionu Netherwood. Kroli je bio star, bolestan i siromašan, ali je i dalje zračio harizmom. Grant je provodio mesece pored Krolija, prepisivao njegove rukopise i upijao njegovu usmenu tradiciju. Kroli ga je inicirao u O.T.O. i prepoznao u njemu veliki intelektualni potencijal, iako je Grant već tada pokazivao sklonost ka misticizmu koji je izlazio iz Krolijevih okvira. Grant je bio jedan od retkih prisutnih na Krolijevoj sahrani. Taj neposredni kontakt mu je dao oreol legitimnog naslednika, što je on kasnije neretko iskoristio.

Grant nije bio zadovoljan pukim ponavljanjem Krolijevih rituala. Smatrao je da je Kroli samo zagrebao površinu okultne struje koja dolazi iz mnogo dubljih i starijih izvora. Tvrdio je da prava tradicija ne potiče iz solarno-falusnog misticizma, već iz pre-dinastičkog Egipta (ovde nastupa uticaj Džeralda Mesija), iz kultova Seta, Tifona i boginje-majke (zmijske struje). Nakon Krolijeve smrti, Grant je proglasio sebe za spoljašnjeg vođu O.T.O.-a, što je dovelo do žestokog sukoba sa Karlom Germerom (Krolijevim zvaničnim naslednikom u SAD). Germer je izbacio Granta iz reda 1955. godine, nakon čega je Grant osnovao svoj Tifonijanski O.T.O. (danas poznat kao Typhonian Order). Pominjanje Džeralda Mesija je ključno. Mesi je bio viktorijanski pesnik i egiptolog-amater koji je tvrdio da hrišćanstvo potiče iz egipatskog mita, ali je naglašavao važnost matrijahalnog i mračnog (setijanskog) Egipta. Grant je uzeo Mesijeve ideje i spojio ih sa LHP-om. Za njega, svetlo prosvetljenje je bila varka, dok je pravi put je povratak u mrak, u primordijalni haos odakle sve nastaje. On je Egipat video kao portal za vanzemaljske inteligencije. 

Zbog svojih osobenih i drugačijih pogleda na Krolijev rad, telemu i magiku uopšte mnogi su se pitali da li je Kenet Grant uopšte telemita. Iz perspektive ortodoksne teleme (Kalifat O.T.O.), Grant je jeretik (a neki tvrde i da je Crni brat) koji je iskrivio Krolijevo učenje, dodao mu previše fantastike, Lavkrafta i neosnovanih seksualno-magijskih spekulacija. Međutim, iz perspektive razvojne dinamike LHP on je verovatno najvažniji telemita nakon Krolija. On je telemu izvukao iz uštogljenosti viktorijanskog hermetizma i ubrizgao joj svest o nesvesnom, o snovima i o onostranom (trans-plutonovskim energijama). Grantov doprinos je u tome što je LHP-u dao multidimenzionalnu dubinu. On je uveo elemente kao što je Mauve Zona, odnosno međuzona gde se sreću magija i ludilo; lavkraftovski misticizam, tj ideju da su Drevni stvarni entiteti koji komuniciraju kroz snove i magijske simbole; i naposletku uveo je čudnu i duboku integraciju indijskog misticizma mračnih boginja u zapadni sistem. 

Povodom svega toga sasvim je opravdano zapitati se da li je Grant preterao u svojoj inventivnosti? Rekao bih, i jeste i nije. On meša činjenice, fikciju, mitologiju i lične vizije u jednu neraskidivu celinu. Međutim, stiče se utisak da je to preterivanje bilo namerno, jer on kao da je hteo da bombarduje um čitaoca dok se racionalna odbrana ne slomi, kako bi se otvorio put za podsvesne uticaje. Dakle, Grant nije telemita koji prati Krolijeva uputstva kao recept, nego je, da se slikovito izrazim, uzeo Krolijevu Zver i pustio je da luta kroz međuzvezdane prostore. U tom smislu Grant je zapravo most ka postmodernoj magiji (Magija Haosa, odnosno Haotika), gde objektivna istina više nije bitna, nego je od značaja samo rezonanca simbola sa unutrašnjim stanjem maga. Grant je od okultizma napravio neku vrstu psihodeličnog lavirinta nasuprot Kroliju koji je težio naučnom metodu (The Method of Science, the Aim of Religion). Grant kao da je više bio usredsređen  na estetiku i snoviđenje. Upravo ta njegova konfuznost omogućila njegovom Tifonijanskom redu da postane leglo najčudnijih i najoriginalnijih ideja u modernom LHP-u.

Za razliku od regularnog O.T.O.-a (tzv. Kalifata), koji je bio strogo hijerarhijski, više u masonskom stilu i fokusiran na fizičke lože i teritorijalne jurisdikcije, Grantov red je bio bez zidova. Grant je verovao da fizički sastanci nisu neophodni. Red je funkcionisao kao mreža individualnih ćelija ili posvećenika koji su radili sinhronizovano, ali često izolovani. Fokus je bio na radu sa snovima i komunikaciji sa vanzemaljskim ili onostranim inteligencijama (poput entiteta Lam). Iako su postojali stepenovi, oni su više bili oznake unutrašnjeg duhovnog postignuća i rezonance sa Strujom 93 (telema) nego formalne titule koje se dobijaju plaćanjem članarine ili polaganjem ispita. Takođe, Grant je prilično izmenio seksualnu magiju O.T.O.-a, uvodeći rad sa kalama (sekretima) i tamnim boginjama, što je u regularnom redu smatrano opasnim ili izopačenim.

Posledično, što je bilo sasvim u njegovom stilu, Grant nije ostavio jednog harizmatičnog vođu, već je stvorio čitavu sferu uticaja koja je oblikovala modernu mračnu scenu. Majkl Stali (Michael Staley) je verovatno najznačajniji Grantov sledbenik i čovek koji danas vodi Tifonijanski red (Typhonian Order). On je zaslužan za pedantno uređivanje i ponovno objavljivanje Grantovih knjiga preko izdavačke kuće Starfire Publishing. Stali je staloženi glas tifonijanske gnoze. Druga značajna post-grantovska ličnost je Piter Levenda koji je u svojim knjigama (poput Unholy Alliance) duboko pod uticajem Grantovih teorija o vezi između okultizma, politike i vanzemaljskih uticaja. Isto tako moram pomenuti i Endrua Čamblija Endrua Čamblija (Andrew Chumbley) i njegov Cultus Sabbati. Pokojni Čambli, iako je gradio sopstveni sistem sabatijanske magike, bio je u bliskoj korespondenciji sa Grantom. Njegov rad na Azoetia grimoaru nosi snažan pečat Grantove estetike mraka i transgresije. Preko Granta, tifonijanski uticaji su ušli i u moderni Fraternitas Saturni, stvarajući hibridnu struju koja se bavi kosmičkim saturnizmom.

Nakon Grantove smrti 2011. godine, Tifonijanski red je prestao da se zove O.T.O. (kako bi se izbegli dalji sudski sporovi sa regularnim O.T.O.-om oko imena) i danas zvanično deluje kao Typhonian Order (T.O.). Taj red je danas prilično zatvoren, u smislu da ne primaju članove sa ulice. Da bi neko ušao, obično mora već biti ostvaren okultista koji može da dokaže da je uspostavio kontakt sa Strujom 93. Najveće nasleđe Granta zapravo nije u njegovom redu, već u tome što je oslobodio maštu magova. Osnivači Magije Haosa, poput Pitera Kerola (Peter Carroll), preuzeli su Grantovu ideju da su mitovi (uključujući i Ktulu mitove) operativni alati, bez obzira na to da li su istorijski istiniti. Vidimo da je Grant je bio taj koji je LHP preveo iz ritualne sobe u beskrajan kosmos. Istina, on je zamaglio granicu između okultizma, naučne fantastike i nadrealizma, ali je dao LHP-u viziju koja prevazilazi puku pobunu protiv hrišćanstva, usmeravajući je ka razvoju svesti kroz susret sa apsolutno Drugim. 

Kenet Grant i Majkl Bertijo (Michael Bertiaux)

Saradnja između Keneta Granta i Majkla Bertijoa predstavlja jedan čudan i zanimljiv susret unutar modernog LHP-a. Iako su delovali na različitim kontinentima (London-Čikago), njihova međusobna fascinacija stvorila je ono što bi se moglo nazvati kosmičkim savezom mračne gnoze. Njihov kontakt je počeo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka putem prepiske. Grant, koji je tragao za manifestacijama tifonijanske struje širom sveta, prepoznao je u Bertijou autentičnog adepta koji je radio nešto potpuno novo, spojivši francuski martinizam, vudu (Voudon) i okultnu fiziku. Obojica su delili uverenje da magija nije samo ponavljanje starih rituala, već rad sa vanzemaljskim i trans-plutonovskim energijama. Grant je bio fasciniran Bertijoovim redovima, pre svega La Couleuvre Noire (Crna Zmija) i Ordo Templi Orientis Antiqua (O.T.O.A.). 

Njihova saradnja nije bila institucionalna (u smislu da su spajali redove), već doktrinarna i promotivna. Grant je bio taj koji je prvi predstavio Bertijoa široj okultnoj publici kroz svoju knjigu Cults of the Shadow (1975). On je Bertijoa opisao kao ključnog praktičara koji radi sa mračnim kalama (sekretima) unutar vudu tradicije. Bertijo je Grantu pružio praktične dokaze za njegove teorije o Zoni Mauve. Dok je Grant teoretisao, Bertijo je u Čikagu proizvodio rezultate kroz ono što je nazivao sajber-vudu i rad sa specifičnim magijskim mašinama.

Ono što je učvrstilo njihovu saradnju bila je zajednička vizija Aiwassa (Ajvaza, tj entiteta koji je Kroliju diktirao Knjigu Zakona). Povodom toga, Grant i Bertijo su se složili da Ajvaz nije samo Krolijev anđeo čuvar, već inteligencija koja dolazi izvan našeg sunčevog sistema, verovatno sa Sirijusa. Bertijo je Grantu poslao materijale o svojim istraživanjima entiteta koji naseljavaju mračne prostore između svetova, što je Grantu poslužilo kao osnova za njegove kasnije, još radikalnije knjige. Uprkos obimnoj razmeni pisama između njih dvojice, postojala je jasna distanca. Naime, Grant je bio fokusiran na estetiku i literarnu sintezu, dok je Bertijo bio usredsređen na tehničku operativnost (Voudon Gnostic Workbook kao priručnik za tehničare svesti). Bertijo je često išao mnogo dalje u transgresiji nego Grant, dok je Grant ostajao veran svojoj ulozi hroničara i teoretičara. Bez ove saradnje, Grantove knjige bi verovatno bile svedene na spekulativnu fikciju. Bertijo mu je dao meso, dokaz da negde u svetu zaista postoje grupe koje praktikuju te radikalne, vanzemaljske metode inicijacije. S druge strane, bez Granta, Bertijo bi verovatno ostao opskurna figura poznata samo uskom krugu ljudi. Dakle, to je bila saradnja dvojice usamljenih vukova koji su jedan drugom služili kao ogledala u mraku, potvrđujući da njihovo ludilo ima metodu.

Rad sa kalama (na sanskritu kala znači „vreme“, „deo“ ili „sekret“) predstavlja samu srž tantričke alhemije koju su Grant i Bertijo preveli na jezik zapadnog okultizma. Dok tradicionalna tantra na kale gleda kao na energetske emanacije božanstva (često povezane sa lunarnim ciklusima), Grant i Bertijo su ih tretirali kao biopsihološke supstance koje služe kao gorivo za promenu svesti. Za Granta, kale su primarno ženski sekreti (menstrualna krv i vaginalni fluidi) koji se manifestuju tokom specifičnih faza lunarnog i magijskog ciklusa. Po njemu tih kala ima 16, a postoji i „skrivena“ 17. kala. Grant je verovao da ovi sekreti nose specifične magijske frekvencije. Kada se kombinuju sa muškim eliksirom (semenom) tokom rituala, nastaje supstanca koja može da „otvori kapije“ ka drugim dimenzijama. On opisuje kale kao materijalnu bazu kojom se entiteti (poput Lama ili vanzemaljskih inteligencija) mogu privremeno materijalizovati u našoj svesti ili ritualnom prostoru. Za njega su kale „mirisi“ koji privlače određene sile iz Mauve Zone. Grant kale povezuje sa bojama i mirisima. Na primer, crna kala je povezana sa boginjom Kali i apsolutnim uništenjem ega, dok su svetlije kale povezane sa kreativnim vizijama. 

Bertijoov pristup kalama je više tehnički i manje romantičan od Grantovog. On na kale gleda kao na radioaktivne emanacije unutar gnostičkog vudua. Bertijo deli kale na različite elementarne tipove koji naseljavaju vudu-kosmos. On ih posmatra kao frekvencije koje se mogu hvatati pomoću njegovih magijskih mašina, odnosno radioničkih uređaja. Dakle, u pitanju je određena gnostička fizika ili tehnologija. Kod Bertijoa, rad sa kalama podrazumeva manipulaciju astralnim izlučevinama duhova (Loa). On tvrdi da praktikant može piti ove energije kroz gnostičku misu kako bi postigao stanje vampirskog preobražaja, kada svest prestaje da zavisi od fizičkog tela i počinje da se hrani neposredno iz etera. Bertijo koristi kale u okviru svog sajber-vudua da bi kreirao energetske veze između praktikanta i duhova-mašina, gde sekret služi kao neka vrsta ulja za podmazivanje astralnog mehanizma. 

I kod Grant i kod Bertijoa postoji praksa konzumiranja ovih supstanci (često u obliku euharistije). Kod Granta, to je čin predaje Velikoj Majci (Babalon), gde se kroz fizički kontakt sa kalom postiže rastvaranje ega. Kod Bertijoa, to je čin akumulacije snage, gde se kale koriste za punjenje astralnog tela maga dok ono ne postane dovoljno gusto da preživi smrt fizičkog tela. Ukratko, kale su za obojicu materijalni dokaz da magija funkcioniše na biološkom nivou. To nije samo mentalna vizualizacija, već rad sa sokovima univerzuma.

Grant i Lam

Osvetlimo sada fenomen Lama, jer je to tačka u kojoj se Grantov okultizam susreće sa modernom ufološkom mitologijom i gde on pravi najsmeliji iskorak ka onome što naziva „kosmičkom gnozom“. Tokom „Amalantra radne sesije“ (Amalantrah Working) u Njujorku 1918. godine, Kroli je nacrtao portret entiteta kojeg je sreo u vizijama. Taj entitet je nazvao Lam. Kroli ga nikada nije izjednačio sa Ajvazom, već je za njega Lam bio neka vrsta „mrtvog tibetanskog lame“ ili entitet koji čuva prag. Crtež je decenijama bio zaboravljen dok ga Grant nije dobio na poklon od Krolija. Upravo je Grant Lamu dodelio centralno mesto tvrdeći da su Lam i Ajvaz zapravo ista inteligencija, ali viđena iz različitih perspektiva. U prvoj perspektivi Ajvaz je glas, intelektualna, solarna manifestacija te inteligencije koja je čovečanstvu donela Knjigu Zakona kako bi započela novi Eon. U drugoj perspektivi Lam je lice, tiha, vanzemaljska i trans-plutonovska manifestacija te iste struje. On je arhetip onoga što mi danas nazivamo „Mali sivi“ (Grey Aliens), ali bez tih krupnih očiju koje sivima daju insektoidni izgled.

Za Granta, Lam je putokaz ka onome što leži iza ljudskog stanja. On ga vidi kao „Put“ (eng. Way), što je doslovno značenje reči Lam na tibetanskom. On nije bog kojem se moliš, već ogledalo u kojem vidiš sopstvenu razvijenu svest. Iz perspektive ortodoksne teleme, ova tvrdnja je problematična jer Ajvaz ima specifičnu ulogu glasnika Eona, dok je Lam bio epizodni entitet u jednoj radnoj sesiji. Međutim, u Grantovom sistemu, to ima savršenog smisla zbog koncepta Tifonijanske struje kao energetske niti koja povezuje Sirijus, drevni Egipat i modernu telemu. Grant je verovao da je Lam zapravo portal ili vorteks kroz koji Struja 93 ulazi u našu sferu. U tom smislu Ajvaz je softver (poruka), a Lam je hardver (kapija / entitet). Posledično, Lam je postao simbol za tehno-gnostike. Njegovo zakržljalo telo, velika glava, malo lice i sitne uske oči bez zenica, tanka mala usta i nejasan pol (što ukazuje na udaljenost od načela životnog ciklusa rađanja), simbolizuju hiper-razvijeni intelekt koji je odbacio emocije, što se savršeno uklapa u savremenu fascinaciju transhumanizmom i AI svesti. Lam zapravo jeste groteskna futuristička figura, iz koje smo odstranili sve što je ljudsko u korist apsolutne, hladne kosmičke svesti. U tom smislu poredio bih ga sa Bafometom koji je kao humanoidna himera ipak odisao životom i nečim divljim i atavističkim. Pa ako je Bafomet davao utisak životne htonske figure, Lam je oličenje nečeg udaljenog, hladnog, međugalaktičkog, gotovo vampirskog.

Kod Granta, Lam nije dobar ili loš, već je prosto tu, prisutan je. On je podsetnik da je Ajvaz možda bio samo ljudska interpretacija nečega što je u svojoj suštini potpuno neljudsko i vanzemaljsko. Podsetimo se, za Krolija, Lam je nusproizvod magijske radne sesije a ne cilj. Pokrećući Amalantrah sesije Kroli je imao na umu uspostavljanje kontakta sa inteligencijama koje bi mu pomogle u širenju teleme. Tada mu se Lam pojavio kao jedna od vizija. Kroli ga je skicirao skoro usputno, kao portret jednog od entiteta sa kojima je komunicirao. Crtež Lama Kroli je izložio u Njujorku 1919. godine pod naslovom Mrtvi tibetanski lama, ali mu nikada nije posvetio poseban esej, niti ga je uključio u svoje zvanične sisteme. Možda grešim, ali stiče se utisak da je Kroli verovatno posmatrao Lama kao hijeroglif određene energije, a ne kao ključnog boga. Lam je za njega bio više kao čuvar kapije ili specifična inteligencija sa kojom je imao kratku razmenu. On ga nije video kao vanzemaljca u modernom smislu, jer taj koncept tada nije postojao u popularnoj kulturi. Za njega je to bio duh, Lama (učitelj) sa one strane. Upravo se povodom Lama vidi koliko je Kenet Grant bio kreativan. On je uzeo Krolijevu fusnotu i pretvorio je u glavno poglavlje. Grant je tvrdio da je Kroli nesvesno otvorio vrata kroz koja Lam deluje, a da je na njegovim naslednicima da tu vezu prodube.

U zaključku mogu reći da je Kroli, uprkos svemu, ipak bio staromodni mag koji je voleo bogove sa mišićima, krilima i krvlju. Sa tom uštogljenom percepcijom viktorijanskih magova Zlatne zore, Kroli nije mogao da prepozna značaj Lama jer Lam nije imao karakteristike ljudske i mitološke drame. Tek je Grant, živeći u svetu atomskih bombi, radara i SF filmova, mogao da prepozna da je taj zakržljali lik zapravo savršena ikona modernog LHP-a. Zanimljivo je kako je jedna skica, koju je Kroli verovatno smatrao nebitnom, postala najprepoznatljiviji vizuelni simbol modernog mračnog okultizma. 

Grant i Lavkraft

Kenet Grant je do Lavkrafta došao preko svojevrsne okultne intuicije i književnih krugova posleratnog Londona. Grantovo otkriće Lavkrafta nije bilo puko čitanje horor priča, već proces koji je on nazvao sinhronicitetom. Lavkraft je u to vreme (četrdesetih i pedesetih XX veka) bio gotovo nepoznat u Evropi. Njegova dela su bila rasuta po američkim pulp magazinima poput Weird Tales. Grant je, kao i mnogi intelektualci tog vremena koji su bili zainteresovani za rubna područja svesti, počeo da prikuplja ove magazine. On je primetio da Lavkraftovi opisi Drevnih (Great Old Ones) jezivo podsećaju na entitete koje su on i Kroli sretali u svojim vizijama. Povodom Grantovog otkrivanja Lavkrafta, kao važna, a često zanemarena karika, figurirala je njegova supruga, Stefi Grant. Ona je bila umetnica i delila je njegovu fascinaciju mračnom estetikom. Zajedno su počeli da dešifruju Lavkraftovu mitologiju ne kao fikciju, već kao nesvesno kanalisanje. Stefi je svojim ilustracijama vizuelno spojila Krolijeve zveri i Lavkraftova čudovišta, što je Kenetu dalo estetski okvir da ih proglasi delovima istog metafizičkog sistema.

Grant je svoju tezu o Lavkraftu prvi put opširno izneo u knjizi The Magical Revival (1972). Njegova ključna ideja bila je da je Lavkraft delovao kao nesvesni mag. Grant je verovao da je Lavkraft, uprkos tome što je bio ubeđeni racionalista i ateista, tokom sna imao pristup istim onim vanzemaljskim ravnima postojanja kao i Kroli. Za Granta, Lavkraft nije izmislio Ktulua, već ga je prizvao iz kolektivnog nesvesnog, baš kao što je Kroli prizvao Ajvaza. Grant je stvorio čitavu tabelu korespodencija koja je postala temelj modernog tifonijanskog okultizma. Lavkraft je Grantu poslužio da dehristijanizuje okultizam. Dok je Kroli još uvek koristio biblijske termine (doduše oni se sami pojavljuju u Knjizi Zakona), Grant je preko Lavkrafta uveo terminologiju koja je zvučala naučnije, hladnije i vanzemaljski. To je bio prelaz sa religijske pobune na kosmički nihilizam. 

Dakle, Grant je Lavkrafta iskopao jer mu je bio potreban novi mit koji može da objasni atomsko doba i svemirska istraživanja. On je u Lavkraftu video dokaz da se ista mračna struja manifestuje kroz različite ljude, kroz maga (Krolija) svesno, a kroz pisca (Lavkrafta) nesvesno. Zanimljivo je da je Lavkraft, da je bio živ, verovatno bio užasnut onim što je Grant uradio sa njegovim delima. Ali Grantu to nije bilo bitno. On je u Lavkraftu našao potvrdu da je horor zapravo priroda same inicijacije. 

Grant i Nekronomikon

Kenet Grant je glavni arhitekta popularizacije Nekronomikona kao funkcionalnog grimoara, iako je sam Lavkraft tu knjigu osmislio isključivo kao književni rekvizit. Lavkraft je bio materijalista i ateista. On je Nekronomikon (originalno Al Azif) izmislio kako bi svojim pričama dao dubinu i miris antike. Često je u pismima prijateljima priznavao da knjiga ne postoji, ali je bio toliko ubedljiv u navođenju lažnih istorijskih podataka (pisac ludi Arapin Abdul Alhazred, prevodioci, zabrane od strane crkve) da su ljudi još za njegovog života počeli da ga pitaju gde mogu kupiti primerak. Grant je, međutim, bio taj koji je napravio metafizički skok. Povodom toga, Grant je tvrdio da iako fizički predmet možda nije postojao u Lavkraftovoj fioci, Nekronomikon postoji kao objektivna magijska struja ili knjiga u astralnoj biblioteci. Po Grantu, Lavkraft je kanalisao delove te knjige dok je spavao. Dakle, za Granta Nekronomikon nije bio fikcija, već istinska objava koja je do pisca stigla u iskrivljenom obliku horor priče. Grant je tvrdio da je Krolijeva Knjiga Zakona zapravo ista ta struja, samo prenesena kroz svesni magijski ritual, dok je Lavkraft preneo mračniju stranu iste te knjige.

Kada se 1977. godine pojavio čuveni Simonov Nekronomikon (koji zapravo meša sumersku mitologiju sa Lavkraftovim imenima), Grantova publika je već bila pripremljena. Iako se veruje da je Simon zapravo Peter Levenda ili neko iz kruga oko njujorškog Magickal Childe šopa, ta knjiga se direktno naslonila na atmosferu koju je Grant stvorio. Grant je u svojim kasnijim delima čak i citirao Simonov Nekronomikon, tretirajući ga kao legitimnu manifestaciju te struje, bez obzira na to ko ga je fizički napisao u XX veku. Tako polako ulazimo u domen Magije Haosa (Haotika) na koju je Grant presudno uticao. Za sledbenike Granta i kasnije haotičare, nevažno je da li je Abdul Alhazred postojao. Bitno je da su simboli u knjizi (bilo Simonovoj, bilo Lavkraftovoj) moćni arhetipovi koji izazivaju stvarne promene u psihi. Decenije verovanja hiljada ljudi u Nekronomikon stvorile su odgovarajući egregor, kolektivni misaoni oblik koji je sada stvaran, čak i ako je počeo kao šala ili književni trik. 

Bez Keneta Granta, Nekronomikon bi verovatno ostao samo zanimljiv detalj za ljubitelje horor književnosti. Grant mu je dao teološki legitimitet. On je ubedio okultni svet da je imaginacija zapravo percepcija udaljenih svetova. To je vrhunac LHP individualizma po kome mag sam odlučuje šta je za njega sveto, čak i ako je to izmišljena knjiga iz magazina od deset centi. To je pravi post-moderni okultizam u svom najčišćem obliku, gde granica između stvarnosti i sna potpuno nestaje.