Inicijacija, kontrainicijacija i Zlatno doba

Ukratko, inicijacija je obredno izazivanje promene u svesti pojedinca radi održavanja tradicionalno ustanovljene linije posvećenja. U odnosu na tako određenu inicijaciju, kontrainicijacija bi podrazumevala takođe izazivanje promene u svesti nekog pojedinca, ali sa ciljem uzurpacije tradicionalno ustanovljene linije posvećenja, odnosno njenog profanisanja ili ustanovljavanja neke nove linije koja nema utemeljenja u tradicionalnom iako može koristiti njene sadržaje. Isto tako, kontrainicijacijska nit može tvoriti poseban niz posvećenja, odnosno, može zaličiti na tradicijom ustanovljene puteve posvećenja, ali da u suštini ne odražava tradicionalne ciljeve. U krajnjoj liniji, pod kontrainicijacijskim delovanjem možemo smatrati i one podražavajuće oblike posvećenja koji ostaju bez očekivanih posledica. Dublje posmatrano, inicijacijska i kontrainicijacijska delovanja mogu se odnositi ne samo na pojedince u nekoj zajednici nego i na neke opšte okvire koji se tiču širih zajednica te vremenskih epoha.

Da bih osvetlio datu temu pozvaću se na dva mita. Prvi je mit o cikličnoj smeni velikih vremenskih epoha koji je osoben za mnoge kulture i tradicije. Nama najbliži grčki mit govori o pet eona neodređenog trajanja koja se sukcesivno smenjuju, te pet naraštaja čovečanstva koja su živela pod različitim zakonima i prilikama. Nakon aktuelnog gvozdenog doba, odnosno petog doba u nizu, stanje čovečanstva i uopšte života na Zemlji, opet će potpasti pod zakonitosti prvog razdoblja, odnosno stvari će se naći na početku obišavši pun krug. Reč je o jednoj velikoj revoluciji, dugotrajnom obrtanju kosmičkog točka, odnosno o nelinearnom konceptu (trans)istorije. Sa druge strane, nama najbliži linearni mit o promeni, gde je promena jedinstvena, neponovljiva i trajna, gde nema više vraćanja na ono što je nekada bilo, jeste eshatološki novozavetni mit o ishodištu sveta i čovečanstva. Svaka promena koja označava prelazak na drugačiji nivo, bilo u linearnom ili cikličnom modalitetu vremena, posledica je određenog događaja, odnosno inicijacije ili kontrainicijacije, uvođenja ili izvođenja.

Inicijacija je povezana sa smrću, odnosno smera ka nekom obliku njenog prevazilaženja i ostvarivanja veze sa onim što stoji iza njenih kapija. Bez prisustva smrti, i u odnosu prema njoj, nema inicijacije, budući da je smrt uporedna tačka u odnosu na koju se ostvaruje ciljana promena. Numerički, promena je broj Dva. Povodom toga zamislimo dva točka spojena prenosnim kaišem po ugledu na malu tarot arkanu Dvojka diskova. Astrološki, to je Jupiter u Jarcu. Jupiter je Zevs, a Jarac je kamen. Analogija je stoga sasvim jasna, jer je Zevs preživeo susret sa Hronosovim čeljustima pretvorivši se u kamen, što predstavlja inicijacijsku alegoriju. To je slika promene koja u sebi sadrži i ideju o smrti i nadilaženju iste. 

Inicijacija podrazumeva, između ostalog, umiranje starog i rađanje novog čoveka, još za njegovog života. Inicijacijsko delovanje je pokretač tog procesa. Otud je njena priroda demijurška, da pokrene mehanizam promene. Do jednog trenutka čovek nešto oseća, misli, sluti, ali nema jasnu predstavu kroz šta mu se dešava jer je predinicijacijska inkubacija period teskobe iz koje se izlazi jedino kroz vratnicu inicijacije. Potom na scenu stupa nosilac inicijacije, iznenada se umešavši u dotadašnji tok života kandidata, bez najave iako možda očekivan, prizvan mada nepozvan, gotovo sam od sebe. Inicijator, ma ko to bio, ma šta bio, jeste nosilac neodoljive harizme. Otud inicijator može biti drugo ljudsko biće, nekakav duh, ili božanstvo.

Ako prenebregnemo plemenske pubertetske inicijacije i slične događaje od značaja u tradicionalnom životu te se usredsredimo na misterijske ili mistične inicijacije, uviđamo da takva posvećenja mogu nastupiti bilo kako i bilo kad, a inicijator može biti bilo ko, pa čak i životinja. Ponekad se u toj ulozi pojavljuje neki bog u obliku određene životinje, bilo da dolazi u snu ili na javi. No, kada je inicijator čovek, ili grupa ljudi, stvari podležu nekim pravilima i mentalitetu inicijatora, jer je reč o nekoj ukorenjenoj tradiciji koja ima određena svojstva. Tokom inicijacije, inicijator stavlja kandidata na određeno iskušenje. To nije samo simboličko iskušenje ili promena, već pokretanje obuhvatnog toka događaja na čijem kraju imamo stvarnu promenu. U tom smislu inicijacija je poticaj, smisleni upliv u nečiju sudbinu u cilju izazivanja njene promene, odnosno ispunjenja. Od tog trenutka vreme dobija drugačiji značaj. To je vreme laganog nastupanja promene svesti i njenog drugačijeg fokusa.

U optici učenja o cikličnoj promeni, možemo pretpostaviti da inicijacija, kao proces tradicije, nije bila svojstvena Zlatnom dobu prvobitnog naraštaja čovečanstva. U linearnom, biblijskom smislu nepovratnog protoka vremena, bilo je to vreme boravka prvog ljudskog para u rajskom vrtu. Doba nevinosti je i doba neposrednog odnosa sa božanstvom „licem u lice“, u stanju odsustva promene. Bilo je to vreme koje odgovara planetarnoj prirodi Saturna koja ukazuje na večni protok i kruženje, nešto tekuće a istovremeno i okamenjeno, kristalno, stabilno. Zato je mlinski točak idealna alegorija takvog stanja svesti. 

Biblijska legenda o padu čoveka posredstvom zmije, odnosno izgon iz rajskog vrta, ukazuje na inicijacijsku prirodu zmije. Zmija je u tom pogledu oruđe božanskog proviđenja, ne samo ona iz rajskog vrta, nego i štap-zmija u rukama Mojsija (i njegovog brata Arona), kao donosioca Jahveovog zakona izabranom narodu čime je on zapravo imao ulogu inicijatora jedne zajednice. U hermetizmu imamo primer samog Hermesa čiji je simbol kaducej, zmijski štap, instrument inicijatora i iscelitelja. Zmija sama po sebi ima mnogo značenja, ali ona je u suštini fenomen lunarne prirode, jer je Mesec onaj koji inicira, pa je stoga Mesec u obliku zmije nosilac inicijacije. Tako imamo poklapanje analogijskog niza Mesec - zmija - inicijacija - smrt, jer Mesec je, kako primećuje Mirča Elijade, onaj ko je prvi umro. Mesec kao fenomen koji simbolizuje dualnost, takođe je i izvor kontrainicijacije, odnosno istovremeno radi za i protiv. Legenda o izgonu iz rajskog vrta ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja. To je pad u fatalnost zemaljskog života, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Tako dolazimo do božjih odabranika, do odabranih pojedinaca, grupa, krvnih loza ili čitavih naroda.

Kako inicijacija predstavlja uvođenje subjekta u određenu tajnu, u početak drugačijeg bitisanja, novog kvaliteta, tako kontrainicijacija, oponašajući isto to, predstavlja izvođenje subjekta iz inicijacijskog modaliteta i svrhe tradicije. Kontrainicijacija nije nužno svesno i voljno poricanje tradicije, već se dešava kako zbog određenog istorijskog zamora tradicijskog mehanizma, a čiji su uzroci mnogostruki, tako i zbog gubitka kontinuiteta u naslednom nizu. U istorijski nama bliskom i opipljivom obliku, kontrainicijaciju možemo smestiti u okvire evropske civilizacije, počev od renesanse, tokom koje su inicijacijski simboli preuređeni u svrhu proizvođenja novih alegorija čija je navodna jedinstvenost predstavljala temelje jednog novog svetonazora koji je u suštini dekadentan i sinkretički te u neku ruku isprofanisan. Upravo je profanizacija obeležje kontrainicijacije. U prethodnim epohama ništa nije moglo procureti izvan uskog kruga upućenih i posvećenih. Danas „tajne rituale“ možemo skinuti sa interneta. Svi javni manifesti i objave nečeg što je oduvek pripadalo tajnom svetilištu ukazuje na kontrainicijacijsko poreklo. Prava tajna doktrina je iščezla sa evropskog kontinenta ustupivši mesto čitavoj lepezi „tajnih doktrina“. Sa tom lepezom pokrenuta je svojevrsna inflacija tajnih društava. U toj tajanstvenosti postoji sistem. 

Kao što inicijacija predstavlja institucionalizovanu misteriju, tako je kontrainicijacija, kao simulakrum misterije, zapravo konspiracija, odnosno institucionalizovana konspiracija. Otud ona iskače iz tradicionalnog okvira delovanja tajnog posvećeničkog društva, u strukturu sa izraženom ideološkom komponentom. Ona cilja da ostavi trag u širem društvenom okviru i da izazove određene promene u skladu sa ideološkom, a ne više eshatološkom projekcijom. To je put egzoterizma a ne ezoterizma. Posledično, kontrainicijacijska udruživanja su sklona međusobnoj podeli, raspri, intrigama, unutrašnjoj borbi, šizmi, te naposletku krivotvorenju nečeg što je već samo po sebi falsifikat, a što je sasvim prirodna posledica temeljnog nedostatka legitimiteta i autentičnosti.

„Adepti“ kontrainicijacije primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, teže da potaknu ne samo čitavu ljudsku vrstu na samoponištenje, nego i da na paradoksalan način ukinu univerzum, a stvarnost zamene virtuelnim. Ništenjem svake prirodne, istorijske, duhovne ili genetske autentičnosti i ekskluzivnosti, kontrainicijacija teži da svojim delovanjima i planovima obuhvati sve i svakoga, da premreži svet i uvek iznova piše istoriju u skladu sa manirima nekih „novih čitanja“ prošlosti. To je ono što akteri kontrainicijacije smeraju  čovečanstvu, obuzeti izopačenim snom o moći, snom koji je po svojoj suštini lunarni odraz zarobljen između magičnih ogledala u lavirintima i katakombama opskurnog, podsvesnog i okultnog. To je vizija mračnog sveta ogledala koja u beskraj odražavaju bledunjavu svetlost iz samo jednog izvora, iz jednog opskurnog kandila u večnoj noći. Večiti suton, večiti zapad, metanisanje nad zjapećim dverima Amente, Hada, Šeola, kao jedinom mestu gde poreklo i svest nemaju nikakvog smisla. Majstori kontrainicijacije poništavaju svojevrsnu istorijsku solarizaciju i apolonizaciju prizivanjem neartikulisanih i nekanalisanih htonskih oblika psihe i kulture prevaziđenih epoha te njihovo uvođenje u opšti tok (meinstriming). Reafirmisanjem htonskog teži se ka opštem obuhvatu.

Tragedija čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji, nakon izlaska iz rajskog vrta, odnosno prestanka Zlatnog doba, stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca lunarne svesti ili telurske svesti elementala. Padom čoveka na Zemlju je stigla smrt. Blistavo Zlatno doba zamenilo je turobno Srebrno, a ovo Bronzano itd. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv. Linija koja potiče nakon prekida tradicijske linije, nije linija obnove, nego linija imitacije, linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka uzima ne božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov simulakrum, reziduu ili neki drugi oblik supstitucije.

Čovek je dodelio imena životinjama tako što je njihove slike video na noćnom nebu, u zvezdama. Stvorene su u ljudskoj mašti tako što je prvobitni čovek zamišljenim linijama povezivao zvezde rasute po noćnom nebu i tako stvarao oblike. Čim bi u mašti stvorio takvu sliku on bi nadenuo ime na nebu zamišljenom biću i ono bi se ovaplotilo. Ova ideja, koja se može pročitati na stranicama Blavackine knjige Antropogeneza (prvi tom Tajne doktrine), odavno je strana ljudima te udaljena svetlosnim godinama ne samo od profanog uma današnjice, nego i od uma dogmatskih egzoteričnih pobornika monoteističkih učenja. Ovakva ideja dopire od promišljanja Zlatnog doba, u bibliji opisanog scenama rajskog vrta. Taj detalj pomenut je u Postanju, 2:19 i predstavlja izobličeni odjek jedne drevne istine, rekao bih pre sećanja, na stanje prvobitne harmonije ranih dana ljudskog bitisanja na Zemlji kada ljudsko nije bilo odeljeno od božanskog. Čovek je, dakle, mogao učestvovati u stvaranju. 

U tragediji i užasima našeg vremena mi savršeno možemo odraziti suprotnost koja se smešta na krajnjim tačkama vremenskog spektra. Stanje radosti i jedinstva otud možemo videti na početku i možemo ga postulirati na kraju bitisanja čovečanstva na Zemlji. Na našim jezicima usklici JUHU, JUPI, OPA, IJU-JU, IHA-HA, OHO-HO itd, izrazi su radosti, dok je recimo URA izraz ekstaze. Živite uz „ju-hu“, umirite sa „ura“. Valkire su naše sestre. Valhala je naša domovina. Mi smo ratnici. Mi smo vitezovi. Učinimo od ovog paklenog (raz)bojišta stubište naše nebeske slave. Parametri su odavno postavljeni.

U Božanskoj revoluciji katastrofe izneo sam gledište po kome je prvobitno čovečanstvo bilo solarnog porekla te živelo u nekom neodređenom vremenu u prošlosti kada je Severni pol stajao na mestu bliže današnjem ekvatoru. Tada je Sunce doslovno sjajilo iznad središnje tačke Zemljinog obrtanja pa je otud ta oblast bila predeo večne svetlosti iz koje su se ljudska bića neposredno ispoljavala upravo u tom središtu preko jednog vrha na kružnom arktičkom ostrvu (Arktogeja). Znam koliko današnjem umu ovakva izjava može delovati sumanuto jer za takvu tvrdnju ne postoje nikakvi dokazi. Pa ipak, prihvatite to kao jednu fantastičnu ideju, zamislite tu sliku, ostavite u umu mogućnost upravo takve prošlosti. Kako se spuštamo iz te krajnje severne tačke večne svetlosti ka jugu tako se menja i položaj Sunca koje kruži visoko na nebu ne zalazeći nikad. Kada zađemo na dubok jug, primetićemo da Sunce kruži nisko po horizontu te da biva sve hladnije. Ukoliko bismo napredovali dalje, zašli bismo u carstvo večitog sumraka jer bi Sunce bilo neposredno ispod horizonta. Sa svakim narednim korakom obreli bismo se u carstvu večite zime i tame gde Sunce nikada ne sija, na onoj strani Zemlje koja se nikada ne okreće prema izvoru toplote i svetlosti.

To je bilo prvobitno solarno doba čovečanstva i sveopšteg života kada je ljudima sa Zemlje izgledalo da je ona ravna i doslovno u središtu svemira. Potom se desila nagla promena koja je izazvala veliku katastrofu, lomljenje ose sveta, kada se Zemlja preokrenula i našla u položaju u kakvom je sada. Tada je nastupilo veliko lunarno doba jer se ljudi (odnosno ljudska esencija) više nisu pojavljivali na Zemlji neposredno iz Sunca nego posredstvom Meseca. Tako su ljudi postali podložni vremenskim ciklusima, rađanju i umiranju. Zavladalo je doba Velike Majke, da bi čovečanstvo tek odnedavno započelo put solarizacije čije je poreklo zapravo lunarno, od Meseca stvoreno te otud sklono promeni, rastu, razvoju, opadanju, kvarenju te konačno propasti. U fazi propasti aktuelizuju se iskvareni odrazi starijih lunarnih arhetipova, a njihovo oživljavanje, nalik nekromantijskoj reanimaciji, upravo imamo prilike da sagledamo i iskusimo.

Geografija Hada i geozofija

Yukhym Mykhailov

U najranijim slojevima grčke misli (Homer, Ilijada i Odiseja), Had je pre svega maglovito, podzemno carstvo senki, bez jasne moralne ili topografske diferencijacije. Svi mrtvi, bez obzira na životna dela, odlaze u isto područje, tj asfodelske livade, sivu i bezličnu ravnicu. Had je ovde gotovo sinonim za podzemlje u celini, dok je njegova „geografija“ minimalna: ulaz, reka (Stiks), i opšti prostor boravka duša. Nema još sistematske podele na kaznene i blažene zone. 

Kod Hezioda (Teogonija) dolazi do ključnog razdvajanja pojmova: Had, Tartar i Ereb postaju različite kosmičke zone, raspoređene vertikalno. Ereb je prvobitna tama, međuprostor između sveta živih i dubljih oblasti podzemlja; često zamišljen kao senoviti prolaz ili predvorje Hada. Sam Had je carstvo mrtvih u užem smislu,  mesto gde borave duše ljudi, dok je Tartar najdublji i najudaljeniji sloj kosmosa, zatvor za titane i kosmičke neprijatelje bogova. Ova trodelna struktura pokazuje uticaj orijentalnih kosmologija (mesopotamske i anadolijske), u kojima podzemlje ima stratifikovanu, hijerarhijsku strukturu. 

Od 6. veka p.n.e. nadalje, pod uticajem orfizma i pitagorejstva, Had dobija etičku dimenziju. Podzemlje se sada deli na jasno diferencirane oblasti: Asfodel kao neutralna zona za „obične“ duše; Tartar: mesto kazne za teške prestupnike (Sizif, Tantal, Iksion); sada više nije samo kosmički zatvor, već i moralni pakao; i Jelisejska polja (Elizijum), kao blaženo područje za heroje, pravednike i inicirane. Geografija Hada postaje sudbinska mapa, a ne samo prostor boravka senki.

Kod Platona (npr. Fedon, Gorgija, Država – mit o Eru), Had je detaljno strukturisan kroz rečni sistem: Stiks (zakletva bogova), Aheront (reka žalosti), Kokit (reka jauka), i Flegeton (vatrena reka). Ove reke razdvajaju i povezuju oblasti Hada, Tartara i prelaznih zona. Sud duša (Minos, Radamant, Eak) postaje centralni mehanizam prostorne raspodele. Had se ovde približava metafizičkoj topografiji, a ne mitološkoj karti.

Na jednom mestu u knjizi „Geozofija“, raspravljajući o antičkim pogledima na svet, poznati britanski okultista Džejk Straton-Kent se dotiče trodelne šeme univerzuma koje čine Nebo, Zemlja i Podzemlje. Po njemu Platonova tripartitna šema predstavlja vertikalnu podelu, gde je gore dobro i veće, a dole loše i manje. Ovi nivoi sličnu su onim što se u hrišćanskoj kulturi naziva Rajem, Zemljom i Paklom, ali u ovom smislu to se znatno razlikuje od starijih grčkih ideja o zagrobnom životu, gde je podzemni svet bio boravište mrtvih, dobrih ili loših. Kazna i nagrada su takođe značajni elementi Platonove eshatologije, koja se može uporediti s orfičkim idejama o iskupljenju. Po Straton-Kentu, Platonovo odstupanje od starog modela zagrobnog života deluje kao prekretnica koja je prethodila još većem odstupanju u poznijoj antici. To je uključivalo različite projekcije zagrobnog života uglavnom, ili u potpunosti, u nebo. U mnogim slučajevima ovo je podrazumevalo prenošenje ili projekciju geografije Hada na nebo sa svim pripadajućim važnim mitološkim lokacijama. 

Takav razvoj, primećuje Straton-Kent, povezan sa vavilonskom astrološkom mišlju, predstavljaju ključnu fazu u razvoju onog što uslovno možemo nazvati zapadnom ili evropskom magijom. Po Straton-Kentu, mnoge karakteristike zapadne magije kakvu poznajemo posledica su pomenutog razvoja. U Platonovom mitu, kako naglašava Straton-Kent, Asfodel je u Hadu vazdušno mesto, u gornjoj atmosferi, dok Tartar ostaje pod zemljom. Kasnije je to prošireno, kao kod Plutarha, za koga reka Stiks teče od Zemlje ka Mesecu, a Asfodel se prenosi na prostor između Zemlje i Meseca, koji igra veoma uočljivu ulogu u Plutarhovoj eshatologiji.

Smatram veoma zanimljivom Straton-Kentovu opasku o projektovanju mitskih sadržaja podzemlja na nebesa. To ukazuje na jednu bezmalo revolucionarnu promenu u mitskoj svesti. Verovanto se to desilo pod uticajem starijih kultura. Osim vavilonskog uticaja, imajmo na umu i da se kod Egipćana večni život projektovao u zvezde, a ne u podzemlje. Nešto biva večno jedino ukoliko je okovano u zvezde i projektovano na nebesa. Ideja o zvezdanom poreklu duše trebalo bi da ukaže na shvatanje o njenoj večnosti. Recimo, u zvezdanom ambijentu duša zadržava svoju individualnost, dok u ambijentu podzemlja ona biva utopljena u kolektivni egregor duhova predaka. Isto tako, demonski predatorski proždirači duša iz podzemnog sveta postali su subjekti malignih astroloških uticaja. 

Odilon Redon

Da bismo barem malo osvetlili tu promenu valjalo bi pozvati se na neka Elijadeova zapažanja u knjizi „Šamanizam“. Razmatrajući odlike sibirskog, altajskog i arktičkog šamanizma, Elijade je isticao tamošnja shvatanja o istorijskom opadanju moći šamana, što je posledica načelnog opadanja čovečanstva, a čiji su uzroci bilo protok vremena, zatim neka velika duhovna tragedija ili opadanje kvaliteta ljudskog materijala usled svojevrsnog zamora krvi, budući da se krvna loza protagonista prvobitne magije vremenom utopila i pomešala sa običnima koji u svojoj genealogiji nisu imali božanske pretke. U vremenima dok je krv još uvek bila moćna, ljudi su lako mogli da prelaze sa zemaljskog nivoa u podzemni ili na nebeski. 

Međutim, kada se desio pad, odnosno nekakva kosmičko-magijska katastrofa ili prosto kvarenje pretežnog ljudskog materijala, mogućnost prelaženja nivoa imali su jedino šamani i magovi. Vremenom je to postalo sve teže i njima, pa su samo izuzetni među šamanima i magovima i dalje bili u stanju da izvedu takve poduhvate. U skladu sa tim Elijade podseća da se ulaz u podzemni svet nalazi tačno iznad centra sveta, a da je ovaj zapravo na osi koja povezuje htonsku i uransku ravan. To je smisao hebrejskog glifa tau u šemi kabalističke kocke gde zamišljena linija alef, prolazeći kroz tau, povezuje uransku ravan bet sa htonskom gimel. Ta zamišljena osa je stub sveta prikazivan na različite načine, kao sveta planina ili njena slika: zigurat, piramida, hram ili sveti grad. Sveta planina je u središtu sveta, predstavlja samu osu tri kosmička područja i često je kapija ka nebeskim sferama ili podzemlju i obrnuto. Kastaneda bi rekao da takva mesta predstavljaju pogodne lokacije na kojima lakše dolazi do pomeranja tzv skupne tačke percepcije te u tom smislu pominje drevne meksičke piramide.

U knjizi „Šamanizam“, Elijade je pisao da su Turanci, kao i brojni drugi narodi, zamišljali nebo kao šator. Mlečni put je šav a zvezde otvori za svetlost. Po Jakutima, zvezde su prozori sveta, otvori namenjeni provetravanju različitih sfera Neba. S vremena na vreme bogovi otvaraju šator da pogledaju na zemlju, i tada se pojavljuju meteori. Elijade navodi da se nebo posmatra i kao poklopac. Tako se događa da ono nije baš savršeno pričvršćeno na rubovima Zemlje i onda kroz taj međuprostor duvaju snažni vetrovi. Kroz taj uzani međuprostor takođe se mogu provući i na Nebo popeti heroji i druga povlašćena bića. Na sredini Neba sija Polarna zvezda, koja učvrćuje nebeski šator kao kočić. Elijade pominje da Samojedi Severnjaču nazivaju Klinom neba, Čukči i Korjaki - Zvezda klin. Istu sliku i isti naziv imamo kod Laponaca, Finaca i Estonaca. Turko-Altajci Severnjaču smatraju stubom. Ona je zlatni stub Mongola, Kalmika i Burjata, zatim gvozdeni stub Kirgiza, Baškira i sibirskih Tatara, sunčani stub Teleuta itd. Upućenima u hermetičku kabalu neće promaći analogija Polarne zvezde i klina, odnosno hebrejskog slova vav, što se prevodi kao klin.

U zaključku, ono što predlažem nekom zaluđeniku za ezoterično, jeste da zaroni u mitsku strukturu sveta i dobro je izuči te da tu sliku potom uporedi sa slikom koju je usvojio putem vaspitanja i (samo)obrazovanja. Zatim bi trebalo da iz slike koju je usvojio otkloni (ili nanovo tumači) sve sadržaje koji se ne uklapaju u one najstarije mitske kosmološke obrasce. Tako će stvoriti sebi kosmičku mapu iz koje će čitati praktična rešenja, tumačiti i povezivati simbole, ako ne na izvoran, ono barem na sebi svojstven i manje-više originalan način. U skladu sa tim, ja sam usvojio izraz „geozofija“ kako bih istakao sopstveno geocentrično stajalište, jer ja ne bitišem negde tamo u kosmičkom beskraju, ili nadomak Sirijusa, nego na Zemlji i iz te perspektive sagledavam univerzum. Centar sveta je tamo gde sam uspostavio vezu između tri oblasti i kroz koji prolazi kosmička osa, a to je upravo ovde i sada u tački tau. Božanska revolucija katastrofe jeste magijska sila koja se obrće oko pomenute ose u smeru s leva u desno, dok se revolucionar u svom modusu operandi, obrće u kontrasmeru, nasuprot vremenu jer nije zalud rečeno: et lux in tenebris lucet, et tenebrae eam non comprehenderunt.

Tradicija i tradicionalizam

Jednom prilikom sam se našao u raspravi sa sagovornikom koji je tvrdio da je čovečanstvo mnogo napredovalo na svaki način, u odnosu na sve ono što je istorija imala da nam ponudi u prošlosti. Po njemu, ravnopravnost i tolerancija prema različitostima je na daleko višem nivou nego ranije, a tendencija je da će u tom pogledu biti postignut još veći napredak u budućnosti. Navodno, društvena uređenja su mnogo bolja i bliža individualnosti nego ranije, omogućena je daleko veća sloboda izražavanja mišljenja i govora, sloboda kretanja, sloboda napredovanja itd. Tehnološki smo u mogućnosti da komuniciramo i razmenjujemo ideje, gotovo besplatno i trenutno, sa ljudima na najudaljenijim krajevima svetla, a i putovanja su daleko jednostavnija i brža. Imamo struju i toplu vodu, internet i telefone i sve ostalo, a mogućnosti zarade su gotovo neograničene. Takođe i spiritualno, nadišli smo gotovo sve tabue, i saznali gotovo sve što je nekada bilo misteriozno i nejasno, a što se davalo samo izabranima u linijama nasleđa. Danas je sve dostupno svakome, i samo zavisi od čoveka šta želi i šta hoće da postigne, naravno samo ako se potrudi. Ukratko, manje-više sve je bolje nego ranije.

Na prvi pogled šta bi jedno zakeralo poput mene tu moglo da ospori? U prvu ruku rekao sam da se ne bih složio da čovečanstvo napreduje. Recimo, šta su pokazatelji tog napretka? Zapitao sam se da li su idiotizam širokih narodnih masa i nadmenost elite danas nešto drugačiji, odnosno napredniji nego pre hiljadu ili dve hiljade godina? Karakter ljudskih bića se suštinski nije promenio, a prava promena, pravi napredak ogledao bi se upravo u promeni karaktera. Jedino čega ima novog to su načini oživljavanja starog i gomilanje posledica delovanja prethodnih pokoljenja. Međutim, ono što je suštinski sporno jeste sama ideja napretka. Ukoliko napredak merimo količinskim pokazateljima, onda svakako da je čovečanstvo ostvarilo ogroman napredak. Međutim, takva gledišta su hronocentrična i u suštini naivna, jer ne uzimaju u obzir suštinske temelje čoveka.

Izneću ovde primer jednog nekonvencionalnog gledišta poreklom iz, po mnogima, upitnog izvora, ali ja ga naglašavam kako bih osvetlio mogućnost drugačijeg sagledavanja. Karlos Kastaneda je pisao da su ljudi u suštini degradirali u odnosu na početne pretpostavke ljudskog bića. Nekada je ljudsko energetsko obličje bilo u obliku sfere dok je danas jajastog oblika, a što mogu opaziti vidovnjaci njegove magijske loze. Dakle, čovek je napredovao merilima jednog uskog materijalističkog pogleda na svet, u okviru sagledavanja osobenog za jedan položaj skupne tačke. Međutim, mi koji težimo da stvari sagledavamo metafizički, ne samo da moramo odbaciti te tvrdnje nego i sam materijalistički pogled na svet. Ne možemo materijalističkim merilima procenjivati stvari metafizičke prirode, osim ukoliko se materija ne počne sagledavati i određivati na potpuno drugačiji način. U svakom slučaju, danas postoji velika mogućnost da mnogi ljudi ostvare značajne spoznaje i usavršavanja znanja i veština, ali daleko od toga da se opšta situacija čovečanstva može nazvati napretkom. Na primer, u oblasti ezoterije, možemo pronaći mnoštvo knjiga i informacija na tu temu, ali hoćemo li biti u stanju da sretnemo pouzdanog čoveka, adepta, baštinika neke određene grane ezoterizma? Ezoterijske i mistične škole danas nisu ništa manje zatvorene nego pre hiljadu ili više hiljada godina. Ono čega je danas više u tom pogledu jeste broj neznalica i manipulanata u svim tim oblastima, među koje ubrajam i one što vode neke takve navodno autentične škole.

Pogledajmo čega još nije bilo nikada pre. Nikada pre (da je to nama poznato) na planeti nije živelo oko 8 milijardi ljudi niti je ljudska nejednakost bila toliko izražena kao u današnje vreme. Istovremeno, nikada pre čovečanstvo nije živelo pod režimom vladavine novca, a što ukazuje na materijalistički duh vremena. Nikada pre ljudska svest nije bila u tolikoj meri materijalistička nego danas, a sama ta činjenica ukazuje na napredak materijalne civilizacije i opadanje duhovnih karakteristika velike većine čovečanstva (svaka čast pojedincima). To što smo danas prevazišli tradicionalne tabue posledica je uništenja tradicionalnog sveta, a što ne znači kako sada živimo bez ikakvih tabua. Danas su na delu drugačiji tabui, u skladu sa duhom vremena. 

Dalje, nije stvar u tome da većina čovečanstva danas bolje živi, nego da se iz materijalističke perspektive ne mogu sagledavati metafizička pitanja kao što je recimo duhovni napredak (čak je i sama ta formulacija upitna). Drevne religije imale su jasno unutrašnje metafizičko jezgro, što je u vremenu širenja hrišćanstva u velikoj meri uništeno. Samo hrišćanstvo, budući siromašno duhom, nije moglo izgraditi ezoterijsko duhovno jezgro, nego je mestimično iskrilo verski obojenim misticizmom, a što u suštini nije imalo nekog posebnog uticaja na glavni tok koji se vremenom vulgarizovao i izrodio u dobro nam poznati sekularizam. Nije postojalo, ne postoji, niti će ikada postojati središnja ezoterijska hrišćanska struktura, jer je samo hrišćanstvo utemeljeno na instituciji Crkve, koja je egzoterne prirode, a ne na ezoterijskom tajnom društvu posvećenika. Crkva nije i ne može biti tajno društvo već univerzalna zajednica. U hrišćanstvu nema autoriteta izvan Crkve niti u njoj postoji legitimna i autoritativna ezoterijska struktura. Ne sporim metafizičke aspekte hrišćanstva, mistično hrišćanstvo, ali unutar hrišćanske tradicije nije postojalo nikakvo strukturisano ezoterijsko jezgro. Tako nešto jednostavno nije svojstveno hrišćanstvu kao religiji. I sama ta činjenica ima svoje posledice, a jedna od njih je proces sekularizacije. Hrišćanstvo nije elitistički kult ili tip religije. U hrišćanstvu ne postoje nivoi posvećenja, niti su neki njegovi aspekti nedostupni bilo kome osim uskom krugu adepata. Hrišćanstvo je u tom smislu izraz egalitarizma. Ono ne sadrži više i niže istine, nema gradacije. Tačno je da su postojale hrišćanske ezoterijske struje i mistični oblici, ali takve pojave nikada nisu bile u njegovom središtu, već su glavne tokove određivale uglavnom razne interesno-dogmatske klike. Međutim, ono čega je u hrišćanstvu bilo u obilju, jesu veliki intelektualci čije je delovanje utrlo put ustanovljavanju vladavine razuma.

Prioritet boljeg života je opšti izraz za ono što znamo pod specifičnim nazivom „američki san“. U knjizi „Zajahati tigra“, Julius Evola je tvrdio da između materijalnog siromaštva i duhovne bede ne postoji nikakva veza i da samo najnižim i najglupljim slojevima društva možete nagovestiti kako je formula sreće i ljudskog integriteta ono što se s pravom naziva idealna životinja, blagostanje kao kod stoke. Po Evoli, ne postoji veza između smisla života i uslova ekonomskog blagostanja. Pravi smisao ekonomskog i socijalnog mita jeste da je to sredstvo unutrašnjeg otupljivanja usmerenog ka izbegavanju problema egzistencije lišene svakog smisla i da učvrsti suštinski besmisao života savremenog čoveka. Evola primećuje da veliki deo čovečanstva Zapada smatra prirodnim postojanje lišeno stvarnog značenja nepodređeno nekom višem načelu, tako da su se ljudi pomirili s tim da žive što podnošljivije i što je manje neprijatno moguće.

Mi živimo u vremenu opšteg mediokritetstva, skepticizma i izveštačenosti, dok su naše veze sa prirodom sve tanje. Čovečanstvo je na ovom svetu postalo kao slon u staklarskoj radnji. Ljudi se ponašaju suviše nadmeno, ne poštuju prirodu, ne poštuju sami sebe, jedni druge. Hoće da pametuju a nemaju kapaciteta, znanja i veštine. Nemaju mudrosti. Ekosistem nikada pre nije bio toliko uništen kao u naše vreme. Iza egipatske civilizacije, na primer, ostale su piramide i hramovi, kao što su iza gotovo svih iščezlih civilizacija ostali objekti sakralne prirode, a što ukazuje da su najtrajnije građevine one posvećene duhovnim svrhama. Iza aktuelne civilizacije ostaće samo gomila đubreta i opasne radioaktivne materije koje će se raspadati ko zna koliko dugo. Mi smo jedina civilizacija koja je zaprljala okeane. 

Pogledajmo kako je u najnaprednijoj državi prve polovine XX veka prošao jedan genije Nikola Tesla. Mogli smo imati besplatnu energiju, pa ipak na snazi su i dalje fosilna goriva i proizvodnja struje koja se naplaćuje, bila ona „zelena“ ili „crna“. Može biti da imamo lekove skoro za sve bolesti (što je upitno), pa ipak leče se oni koji imaju da plate, što ukazuje na ispravnost moje teze o tome da je ljudski karakter ostao nepromenjen, samo su sredstva uništenja danas efikasnija. Osim toga, mi nemamo lekove za mnoge otrove koje smo sami stvorili.

Franz Sedlacek

U naše vreme socijalni darvinizam je izraženiji, ali to je posledica veće društvene pokretljivosti i otuđenosti. Danas lakše možemo napustiti naše mesto rođenja i jednostavno se odseliti na drugi kontinent, ali je to od slabog značaja u pogledu duhovnog usavršavanja čoveka. Sa druge strane, australijski Aboridžini, za koje se smatra da već 50.000 godina žive na tom kontinentu, za sve to vreme nisu izgradili ništa. Ostavili su samo crteže po pećinama. Hoćemo li ih zbog toga, baš kao i britanski protestantski kolonizatori Australije, smatrati manje vrednim, primitivnim, podljudskim? A malo ko zna koliko je aboridžinska kultura duboka, magijska i bogata sadržajem. Sada dobar deo tog naroda „uživa“ blagodeti moderne civilizacije, i poput severnoameričkih Indijanaca, traži smisao u alkoholu, drogama, umirući od bolesti uzrokovanih šećerima i lošom ishranom. Njihove zajednice se polako raspadaju i gube religijsko-magijsku vezu sa precima. Veliki napredak!

Poslednji veliki prorok Zapada, Alister Kroli, bio je za života (i još uvek je) izvrgnut ruglu i satanizaciji, u ambijentu kojim vladaju tabloidi i vulgarna svetina, i to u zemlji koja je u njegovo vreme civilizacijski bila najnaprednija. On je na jednom mestu napisao kako čovečanstvo očekuje barem još pet stotina godina mraka dok ne zaiskri svetlost novog eona koja bi onda proizvela stvarnu promenu. Ovo što gledamo, što nazivamo napretkom, da upotrebim Krolijeve reči, jesu „abortusi novog eona“. Taj napredak je jedno bezvredno đubrište za šta će biti potrebni vekovi da se počisti sa lica Zemlje. Međutim, mi nemamo garancije da će se to tako i dogoditi jer budućnost je velika nepoznanica.

U naše vreme ljudska svest je dobila mogućnost rasta i širenja, ali je uglavnom postala još suženija, egocentrična. Data reč više ništa ne vredi, jer nikome se ne može verovati čak i kada nešto potpiše a kamo li kad se zakune ili obeća da će nešto ispuniti ili neće. Nije mi namera da idealizujem prošlost, ali naše vreme ne smatram ni po čemu boljim, samo drugačijim i u neku ruku jedinstvenim. Ono što je posebno zanimljivo i jedinstveno, jeste to da čovečanstvo danas nema više nekoliko paralelnih civilizacija, nego postoji samo jedna, i to ona koju sam nazvao pseudocivilizacijom, budući da predstavlja obezdušenu mešavinu većine prethodnih civilizacija na nosećem temelju tzv zapadne, odnosno evropske civilizacije. Druge civilizacije polako gube svoja osnovna svojstva i postaju karakteristični oblici pseudocivilizacije. Govoreći o kulturološkom odnosu i modernoj interakciji između Istoka i Zapada, Julius Evola kaže da Istok sada prati Zapad te sve više podleže idejama i uticaju koji su nas doveli tu gde jesmo, modernizujući se i uzimajući naše iste sekularne oblike materijalnog života. U tom procesu ono tradicionalno sve više gubi ovozemaljsko tlo i odlazi na marginu.

Šta danas znači biti tradicionalan ili biti tradicionalista? Danas se mnogi predstavljaju kao takvi, ali ono što se uglavnom može videti, jeste parada mediokritetskih klovnova koji po društvenim mrežama vitlaju heraldikom. Temelj tradicije je u identitetu, a kako je vreme u kome živimo u dobroj meri epoha „projektovane“ istorije, a ne istorije kao stihijskog procesa, tako je i identitet projektovan a ne oblikovan u stihijskim nepredvidivostima i izazovima. U tom smislu bilo bi veoma zanimljivo videti kako bi izgledalo sučeljavanje onog projektovanog sa iznenadnom provalom stihijskog. Na ličnom planu to bi se odrazilo panikom ili ludilom, a na kolektivnom civilizacijskom katastrofom. Mi smo danas mnogo ranjiviji nego naši preci još do pre samo stotinu godina.

Ne postoji više predmet tradicionalnog protiv kojeg bi se emancipatorski duh modernog i razumnog pobunio. Umesto toga, taj duh se podelio na onaj brži i onaj nešto sporiji (brži i sporiji u nihilizmu, u ovaploćenju kulturnog i duhovnog ničeg), pa je ovaj brži i avangardniji onog sporijeg i zaostalijeg nazvao konzervativnim i tradicionalnim. I što je najgore od svega, ovaj sporiji se rado poistovetio sa tom etiketom, što je bolje nego suočiti se sa sopstvenom ništavnošću koja nije ništa manja nego onog koji sebe smatra naprednim. To je kao kada bismo ideološku desnicu proglasili tradicionalnom, konzervativnom i iracionalnom, a ideološku levicu avangardnom, razumnom, naprednom i emancipatorskom. Niti je desnica tradicionalna, konzervativna i iracionalna, niti je levica avangardna, razumna, napredna i emancipatorska. Obe su, zapravo, jedno veliko ništa, izraz nihilizma duha vremena. Nihilistička pećnica se podelila budući da nema više šta da troši i sagoreva, okrenuvši se tako sama protiv sebe. Leva ruka ujeda desnu i obrnuto. Današnji tradicionalista se nalazi pred velikim problemom jer, kao što sam već istakao, ne postoji više ono za šta bi se mogao uhvatiti i stvoriti svoje uporište. Veliko ogledalo tradicije je razbijeno, a krhotine nisu dovoljne da se sagleda celokupna slika koja je, između ostalog, odraz čoveka u vremenu.

U većini današnjih ljudi besni unutrašnji sukob i postoji konfliktna psihološka napetost, što nije tlo pogodno za razvoj identiteta kakav je postojao u okvirima sveta kojeg bismo mogli nazvati tradicionalnim ili tradicijskim. Moderni čovek je čovek laži, jer on pre svega laže sebe, živeći pod maskom lažnog i varljivog identiteta, nevezano od toga kakvo je njegovo ideološko ili političko usmerenje. Otud je drevni poziv „upoznaj samoga sebe“, kako Evola primećuje, za današnjeg čoveka gotovo neupotrebljiv, neostvariv, čak nepraktičan, pa i fatalan. Ako malo zavirimo u dušu današnjih ljudi otkrićemo strašnu pustoš. Kako u toj nigdini pronaći središte sopstvenog bića oko kojeg bi istkali niti integriteta i utemeljili identitet, koji, kao što sam već rekao, čini osnovu tradicije i tradicionalnog? Ko bi se danas uopšte bavio tako zaludnim poslom kada je praktičnije pridružiti se lajavim psima levice i desnice u permanentnom građanskom ratu unutar pseudocivilizacije.

U naše vreme temelj identiteta pripada, da upotrebim izraz iz Krolijeve „Knjige zakona“, „psima razuma“. Otud je potrebno razviti indiferentnost prema svemu što se u današnje vreme smatra društvenim vrednostima i moralnim normama. Te tzv vrednosti nemaju nikakvo ishodište i uporište. Sa druge strane, napredak je u sećanju, kako kaže Dragoš Kalajić, a današnji ljudi žive u zaboravu, u kolektivnoj senilnosti, jer ne znamo ko smo i šta smo. Ako to ne znamo onda još manje znamo gde se nalazimo i kuda idemo. Naš idejni horizont je stoga hologramski. Čovečanstvo će se osloboditi i uzdići kao Feniks, iz pepela modernog sveta, ili će nestati sa lica Zemlje u sunovratu idiokratije.

Nihilista, samuraj, dendi

„Nesumnjivo, zajednički činilac velikog dela vrednosti naše epohe proizilazi upravo iz sumnje u temeljne vrednosti pogleda na svet. Tako se taj zbir negacija obrazuje u obliku jedne antitradicije koja takođe ima svoju antitradiciju osnovanu na principu suprotnosti. Antitradicija je u suštini parazit tradicije, jer je nemoguća bez poslednje, jer postoji isključivo u vrlini negacije tradicije, odnosno sadržaja tradicije. Sadržaj tradicije i tradicija su stvarno ili intencionalno stvaralačke prirode, dok je priroda antitradicije isključivo rušilačka. Antitradicija i ne pokušava da se odredi u nekom drugom obliku nego upravo u rušenju tradicije. Ne želimo da tome damo moralistički prizvuk. Štaviše, ako je od sadržaja tradicije ostala danas samo tradicija, ako su od živog tela ostale samo rite, antitradicija ima tu vitalnu ulogu, u istorijskom ciklusu da počisti sve ruševine i da ostvari jednu tabula rasa, kako bi ponovo, neosenčena ruševinama, zablistala svetlost prvobitnog pogleda na svet. Možda za jednog čoveka, zaista vernog ne tradiciji već sadržaju, danas i ne postoji vredniji posao od izvršavanja uloge antitradicije, jer će takav doprinos, u većoj ili manjoj meri, doprineti ubrzanju procesa higijene i raščišćavanja ljudskog humusa. Tim pre što negacija tradicije ne dotiče sadržaj izvan tradicije već, u suštini, uprkos svoje namere, negira samo ono što je efemerno, sporedno.“

Dragoš Kalajić, Uporište

Ovim rečima je Dragoš Kalajić opisivao fenomen antitradicije. U tom smislu, uloga Božanske revolucije katastrofe je, rekao bih, puritanski antitradicionalna. Revolucija o kojoj govorim je ta koja će počistiti ljudski talog. Kalajić, u knjizi „Uporište“, piše o tri načina delovanja uzvišenog čoveka, a to su samuraj, dendi i nihilista. Put Božanske revolucije katastrofe bi stoga predstavljao put nihiliste, a o čemu Kalajić kaže (odabrani navodi): 

„Pred totalitarizmom sveta anti-Tradicije, pred stihijom zla, delotvorni nihilista hrabro ulazi u sred procesa katastrofe, nastojeći ne da bude savladan katastrofom, već da ovlada katastrofom, da je uveća, iscrpi u ishodištu tabula rasa… Svi oni koji se bore za dobro, bore se protiv njega, i ne čine drugo do usporavanja krajnje eksplozije…. Premda ova makijavelistička strategija nije u skladu sa načelima blistavosti čoveka, njena delotvornost se osniva upravo na poverenju u sopstvene snage, odnosno u nepomračenost unutrašnje svetlosti, pošto probuđene, izazvane sile zla ili stihije inferiornog psihizma, mogu poput bumeranga, ugroziti integritet podstrekača. Istovremeno, taj dualizam maske nihilista i lica graditelja, pomračenja koja donosi spoljna akcija i blistavost unutrašnje prirode, može osnažiti i učvrstiti diferenciranost i integritet našeg čoveka... On nije posednut zlom, već poseduje zlo, koje se u njegovim rukama preobražava u sredstvo opšte ili lične katarze. Samo čovek koji poseduje zlo, može iscrpsti sve snage zla. Samo čovek koji izaziva zlo – poznaje zlo, može najbolje ukrotiti zlo. Iskušavanje zla tu poprima smisao ispita vrednosti samog čoveka... Zlo nije neka suprotnost čoveku, već je virtualno ili aktuelno u samom čoveku kao slabost čoveka. Tu slabost treba iscrpsti, dovesti do onog limita podnošljivosti gde se bude energije dobra, gde se kroz satori slabost preobražava u snagu. Zato delotvorni nihilista ne pokušava da se suprotstavi buri, da od bogova izmoli smiraj vetrova, on stvara buru, on traži još bešnje vetrove koji će njegova jedra odvesti najdalje.“

Nihilista, samuraj i dendi imaju svoje revolucionarne antipode, ali antitradicionalistički delotvorne, u tri istorijske ličnosti, u tri strašna R, a to su kardinal Rišelje (1585 – 1642), revolucionar Robespjer (1758 – 1794) i bankar Natan Rotšild (1777 – 1836) kao glavni među petoricom sinova Amšela Mejera Rotšilda. Uslovno, eksperimenta radi, kardinala Rišeljea možemo izjednačiti sa dendijem, revolucionara Robespjera sa samurajem a bankara Rotšilda sa nihilistom. Dendi je oličenje načela stvaranja, samuraj uništenja a nihilista održavanja, mada su u primeru tri strašna R ovi principi u suštini okrenuti ka razaranju. I dalje, Rišelje je kao Brama, Rotšild je Višnu a Robespjer kao oličenje revolucionarne vladavine terora – Šiva. Ova trojica su idealna oličenja tripartitnog načela kali-juge koja je opisana kao vreme vladavine materijalizma, novca, nižih slojeva, slugu, niskih pobuda itd. Rišelje, Robespjer i Rotšild su poput kakvih avatara bogova kali-juge. Oni su ličnosti koji svojim istorijskim delovanjem simbolizuju stubove poretka i haosa današnjeg sveta. 

Natan Rotšild

Istoričar Nil Ferguson parafrazira zanimljivu opasku pesnika Hajnriha Hajnea kojom nas uvodi u odlično sagledavanje istorijske uloge pomenute trojice, stavljajući u prvi plan revolucionarnu ulogu grada Pariza kao poprišta svetske revolucionarne promene: 

„Razvoj pokretne imovine u obliku renti i drugih državnih hartija od vrednosti bio je taj koji je pokidao vezu između bogatstva i zemlje, omogućavajući imućnim klasama da se sliju u Pariz. Još odavno je ustanovljen značaj ovog (zajedničkog) staništa najrazličitijih sila, ove centralizacije inteligencije i društvene vlasti. Jer, bez Pariza, Francuska nikada ne bi imala svoju revoluciju... Pomoću sistema obveznica, Pariz je mnogo brže postao Pariz.“ Nil Ferguson, Kuća Rotšilda, I knjiga, Službeni list SRJ, Dosije, Beograd, 2002, str 263/4.

Zatim Ferguson daje originalni Hajneov citat: 

„U Rotšildu vidim jednog od najvećih revolucionara koji su stvorili modernu demokratiju. Rišelje, Robespjer i Rotšild za mene su tri najstrašnija imena, koja obeležavaju postepeno propadanje plemstva. Rišelje, Robespjer i Rotšild su tri najstrašnija radikala Evrope. Rišelje je uništio suverenost feudalnog plemstva, i potčinio ga onoj kraljevskoj despotiji koja ga je ili svela na nivo dvorske posluge, ili pustila da se raspadne u prostačkoj lenjosti provincije.“ Ferguson, isto, str 264.

O Robespjeru Hajne kaže: 

„Robespjer je odrubio glavu ovom potčinjenom i nekorisnom plemstvu. Ali je zemlja ostala, i njen novi gospodar, novi zemljoposednik, ubrzo postaje novi aristokrata kao i njegovi prethodnici, čije težnje takođe nastavlja da ima, samo pod drugim imenom.“ 

„Zatim dolazi Rotšild i uništava dominaciju zemlje, usavršavajući do neuporedive moći sistem državnih obveznica, mobilišući na taj način imovinu i prihod, i istovremenu dajući novcu ranije privilegije zemlje. Istina je da je on na taj način stvorio novu aristokratiju, ali, ona, počivajući na najnepouzdanijem od svih elemenata – novcu – nikada više ne može da igra tako dugoročno regresivnu ulogu koju je imala ranija aristokratija, ukorenjena u zemlji, u samom tlu. Novac je mnogo fluidniji nego voda, mnogo neuhvatljivji nego vazduh, i čovek mirno može da oprosti nepotrebnost novog plemstva, kada ima u vidu njegovu beznačajnost. Ono će se rastvoriti i nestati u treptaju oka.“

kardinal Rišelje

Iz današnje perspektive možemo zameriti Hajneu da je prevideo žilavost i inventivnost nove vrste aristokratije utemeljene u tako nestvarnom elementu kao što je novac, ali svakako da razmišljanjem o ovoj njegovoj opasci možemo uvideti neke od glavnih uzroka današnje sveopšte civilizacijske krize. Možemo sagledati proces uspona novca čije je suštinsko obeležje kriza: finansijska, ekonomska, kulturna, civilizacijska, ekološka, politička, identitetska, kriza u svakom pogledu kao modus operandi savremenog sveta. Nil Ferguson sjajno sumira istorijsku ulogu rotšildovskog nihilizma čiji psihološki profil asketskog materijalizma efektno oslikava izopačeno višnuovsko načelo održavaoca stanja stvari: 

„U multipolarnom svetu, u kome je pet velikih sila imalo jasan interes da međunarodne krize rešava ne upuštajući se u ratove, Rotšildi nisu u tolikoj meri osiguravali mir – njihova moć je bila mnogo manja – oni su se obavezivali da će ga izdržavati.“

Ta uloga rotšildovske kaste i danas je aktuelna. Oni su održavaoci i tkači trenutnog svetskog poretka, ali isto tako, kada i ukoliko neke nove revolucionarne snage krenu u preoblikovanje postojećeg, gospodari novca će radi samoodržanja pohitati da učine isto. Zato su oni potrebni političkoj, poslovnoj i drugim kastama moći, kako u XIX veku, tako i danas. Ta potreba je obostrana. Tako će biti dokle god je kapital u trenutnom obliku aktuelan. Međutim, ne smetnimo sa uma suštinsku prirodu novca kao agensa dominacije i moći. Iza posedovanja zemlje, nekretnina, pokretne imovine, nakita, dijamanata, zlata, umetnina, hartija od vrednosti, gotovog novca i svega konkretno ili apstraktno materijalno vrednog, stoji iracionalna moć. To su samo oblici koje zauzima moć. Eventualni pad značaja i uloge novca sa sobom će odvući stare elite, čiji će neki delovi možda zauzeti svoje mesto u novom modalitetu dominacije, ali će svakako uspon novog oblika moći na površinu izbaciti drugačiji tip moćnika. Ferguson daje zanimljive uvide u pojavnost Natana Rotšilda, čija je zasluga u izgradnji svetske porodične finansijske imperije ključna. Osnovne osobine karaktera Natana Rotšilda su njegova memorija i samokontrola. Povodom toga Ferguson kaže: 

„Vrlo je malo njihovih savremenika koji su mogli da shvate da je tajna ogromnog uspeha Rotšilda bila brzina kojom je Natan mogao da napravi složene finansijske proračune, i lakoća s kojom ih je pohranjivao u pamćenju.“ Ferguson, Kuća Rotšilda, isto, str 326. 

Robespjer

Natanovi savremenici su često zapažali njegovu težnju da menja ponašanje iz hladnokrvnosti ka iznenadnom, uzbuđenom delovanju. Ferguson navodi jedan citat u kome je Natanova pojava lepo opisana: 

„Strogost i napetost njegovih pokreta naveli bi vas da pomislite, da već niste videli da je drugačije, da ga neko otpozadi štipa, i da se stidi ili boji to da prizna. Oči se obično opisuju kao ogledalo duše, ali ovde biste zaključili ili da su prozori zatvoreni ili da nema duše koja kroz njih gleda. Iz njih ne dopire ni trun svetlosti, niti, kuda god da pogleda, ima bljeska u njima. Celina njegove pojave izaziva utisak o iznajmljenom telu, i pitate se kako ono uopšte stoji ispravno, bez ikakvog sadržaja. Prilaze mu razni ljudi. On se pomera dva koraka u stranu, i najprodorniji pogled koji ste ikada videli... bljesne iz inače nepomičnih, olovnih očiju, kao kad izvučete mač iz korica. Posetilac, koji izgleda kao da je slučajno došao, a ne s namerom, zastane na sekund, u kome se razmenjuju pogledi, za koje biste rekli, iako niste sigurni zašto, da su veoma značajni. Vratnice očiju zatim se zatvaraju i njegovo obličje opet postaje kameno. Tokom jutra dolaze mnogi posetioci, dočekani i ispraćeni na sličan način; poslednji od svih, i on nestaje, ostavljajući vas u potpunoj nedoumici kakva je njegova priroda.“ Ferguson, isto, str 327.

Takav je, dakle, bio Natan Rotšild, sasvim zaokupljen pravljenjem novca i slabo zainteresovan za životna zadovoljstva, uživanje u luksuzu i prepuštanje hedonizmu. On je potpuno okrenut licem ka ništavilu, zaokupljen proizvodnjom iluzije čije je mazivo potrebno da bi točak istorije, točak modernog sveta, uopšte mogao funkcionisati. Takav Natan Rotšild potpuno je inkarnacija, avatar duha vremena. Sledeći patrijarhalne tradicionalne obrasce svog porekla, religije, porodice, volju dominantne očeve figure, dolazeći iz jednog posve tradicionalnog ambijenta, braća Rotšild i njihova loza delovali su posve antitradicionalno, budući da je njihovo delovanje trasirano moćnim istorijskim i društvenim silama toga vremena. Kao takvi oni su avangarda bogova kali-juge. Oni su Saturn, Merkur i Mesec na delu. Robespjer je Mars i Venera. Rišelje je Jupiter i Sunce.

Ocenjujući značaj Rišeljeove uloge u istoriji Henri Kisindžer ističe da je dvesta godina nakon njega Francuska bila najuticajnija zemlja Evrope, a da je čak i do današnjih dana ostala značajan činilac u međunarodnoj politici. Rišeljeova glavna zasluga je uobličavanje doktrine državnog razloga koji u suštini nije imao ograničenja, što je korak koji vodi ka apsolutizmu a što se dalo otelotvoriti u vreme vlasti kralja-sunca Luja XIV. Kisindžer piše: 

„Ukoliko se državnik procenjuje na osnovu toga da li je ostvario ciljeve koje je sam sebi postavio, Rišelje se mora upamtiti kao jedna od najznačajnijih ličnosti savremene istorije. Jer, on je za sobom ostavio svet u potpunosti drugačiji od zatečenog i inicirao je politiku koju će Francuska slediti naredna tri veka.“ Henri Kisindžer, Diplomatija, Knjiga I, Verzalpres, Beograd, 1999, str 47. 

„Rišelje je bio otac države u savremenom smislu. On je zastupao doktrinu državnog razloga koju je neumorno sprovodio u korist svoje zemlje. Pod njegovim pokroviteljstvom, ta doktrina je zamenila srednjovekovnu ideju o univerzalnim moralnim vrednostima i postala načelo na kojem je počivala francuska politika.“ Kisindžer, isto, str 42. 

Rišelje je francuski nacionalni interes stavio iznad crkvenih interesa, a doktrinom državnog razloga opravdavao eventualne zločine države počinjene u ime višeg interesa. Naposletku, Maksimilijan Robespjer je oličenje jednog pogleda na svet koji predstavlja neku vrstu dualističkog moralističkog fatalizma, kao da je reč o ateističkom maniheizmu. Praktični i simbolički izraz takvog svetonazora je giljotina. On je spojio moralnu vrlinu i brutalnost terora u nužnost revolucionarnog delovanja. U tom teroru vidimo prethodnike komunističkog, nacističkog i fašističkog terora XX veka. 

„Već smo, sa velikim razlogom, zaključili da je Francuska revolucija pre ta koja vodi ljude, a nisu ljudi ti koji nju vode... I nikada Robespjer, Kolo ili Barer nisu mislili da suprostave revolucionarnu vladu i režim Terora. U njih su ih, malo po malo, uvele okolnosti, a oni sami tako nešto slično nisu mogli ni da sanjaju. Ovi ljudi, izraziti mediokriteti, na jednoj naciji koja nosi krivicu iskazali su najstrašniji despotizam koji istorija pamti i sigurno je da su u kraljevini oni bili ti koji su najviše zapanjeni sopstvenom moći.“ Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, Gradac, Čačak, 2001, str 74/75.

svetac revolucije

Tri strašna R stvorio je duh vremena, uspevši da odabere prave ličnosti kao nosioce specifične istorijske revolucionarne misije. Tako je utemeljena istorijska podloga jednog svetskog sistema zasnovanog na ideološki opravdanom teroru, politici državnog razloga i delovanju globalizovanog finansijskog kapitala. Ličnosti koje su predstavljale nosioce tih principa iskočile su iz okvira tradicije koja ih je odgojila – iz jedne tradicionalne jevrejske porodice, iz okrilja katoličke crkve, naposletku iz emancipatorskog učenja Žan Žaka Rusoa. Oni su prekršili početna pravila, ali ih i nisu prekršili, nego su načela polaznih osnova rastegli i prilagodili ih zahtevima duha vremena i svojim ambicijama.

Sada je red da obratimo pažnju na načela i zakonomernosti budućeg revolucionarnog delovanja u kontekstu Božanske revolucije katastrofe. U ovom trenutku teško je prepoznati koje su to karakteristične ličnosti čije delovanje predstavlja ovaploćenje duha vremena kojim se projektuje buduća istorija. Ko to upravo trasira tokove budućnosti jednostavno jureći za svojom ambicijom, sledeći viziju sopstvenog uspona na imaginarni tron uspeha i opstanka? Lako je uprti prstom u bogate i moćne, ali pitanje je koliko oni slede već trasirane tokove ili pak krče nove. Priznajem sopstvenu nemoć da to u ovom trenutku uvidim i spoznam. Teško je uprti prst u nekoga i reći to je taj čije će delovanje odrediti način funkcionisanja sveta u naredna dva veka. Međutim, ono što želim da naglasim jeste modalitet delovanja onih koji će činiti nove izabranike duha vremena. Pokušaću definisati konačni „trimurti“ Božanske revolucije katastrofe, mada nisam baš sasvim siguran da li je uopšte reč o trimurtiju što se budućnosti tiče.

U sistemu revolucionarne vladavine razuma, izvođenje radova društvenog inženjeringa, socijalni arhitekta prepušta onima koji su za to pozvani i sposobni. Dakle, prepoznajemo arhitektu revolucije. To je neki mislilac, filozof, u krajnjoj liniji adept. Međutim, arhitekta ne učestvuje neposredno u pravljenju istorije nego u stvaranju pretpostavki da neko drugi svojim aktivnim učešćem to učini. Arhitekta je u poziciji vladavine a ne vlasti. Vladar je vizionar, kreator, u neku ruku kosmotvorac, te se kao takav nalazi van svoje kreacije. Njega ne zanima čak ni sopstvena sudbina. Koncept vladavine filozofa je promašaj, jer filozof filozofira, to je njegov posao. On je kontemplativni a ne delatni tip. Možemo ga porediti sa bogom koji se „odmara“ (deus otiosus). Filozof je poput bramana, a za revoluciju je potreban kšatrija. Tako dolazimo do operativca, a taj uopšte nema filozofsku crtu. Operativac će prigrabiti učenje filozofa, ali će ga izokrenuti ne bi li ostvario sopstvene ciljeve jer je to jedino tako i moguće učiniti (baš kao što je operativac Džordž Soroš učinio sa učenjem filozofa Karla Popera). Ipak, operativac / revolucionar magijske revolucije koju zagovaram i predviđam, ima drugačije idejne i psihološke pretpostavke od imenovanih trojice R. On nastupa sa stajališta krajnjeg nihilizma magijske prirode u čemu je projektovao svoju magijsku volju. Dakle, deluje svesno i sa namerom. Nije puki instrument duha vremena nego u to delovanje ugrađuje svoju nameru sasvim svestan svrhe procesa koji je pokrenuo. U tome je značajna razlika.

Nijedna revolucija, ma koliko brutalna bila, nije bila dovoljno radikalna niti dovoljno temeljna. U praksi se desilo to da je jedna grupa primitivaca smenila drugu. Tačnije, nova elita je primitivnija od prethodne. Zadatak novih revolucionara jeste da ubiju istorijskog čoveka u sebi, čime ga sprečavaju da bude primitivan. Zato je neophodno stvoriti novog – ezoterijskog čoveka. Zapravo, tu uopšte nije reč o stvaranju novog nego o obnavljanju starog, prvobitnog, idealnog. Zadatak revolucionara jeste ta obnova u čemu oni polaze od samih sebe. Kada se to desi univerzum će dati ključni podsticaj i podršku a volji revolucionara niko neće reći ne.

O Svetom Gradu i kraljevstvu

Ideja o redu pre haosa, dovodi nas do ideje Grada ili Svetog Grada. Menli Palmer Hol, u Tajnom učenju svih epoha, kaže da Sveti Grad predstavlja obnovljeni i usavršeni svet, poredeći ga sa otesanom masonskom kamenom kockom. Ta savršena kocka na kraju će biti sjedinjena sa duhom Božjim te apsorbovana u božansku blistavost. Eshatološka ideja biblijske Apokalipse upriličuje Sion, ezoterijski Grad Piramida, kao jednu od praslika idealnog grada, pragrad nebeske ljudske zajednice, metafizički uzor prvobitnih zemaljskih gradova, svetih gradova Sumera, Južne Amerike, Egipta i kasnijih ovaploćenja te univerzalne arhetipske slike jednog izgubljenog iskustva. Grad u sakralnom smislu, isto je što i vrh kakve svete planine, isto što i hram. Elijade kaže da kroz sveti grad prolazi osa sveta, što grad čini tačkom spajanja neba, Zemlje i podzemlja. Grad je isto što i mandala, samo u trodimenzionalnom obliku. Podizanje grada je u suštini oponašanje stvaranja sveta, budući da je grad, kako kaže Elijade, replika Sveta.

Hram je otud središte grada, mesto ovaploćenja božanstva zaštitnika grada. U bibliji je taj grad aktuelizovan kroz sliku idealnog nebeskog Novog Jerusalima, Hristove neveste. U tom smislu Vavilon Veliki je nevesta Zveri 666, a Novi Jerusalim nevesta Jagnjetova, odnosno Isusa Hrista, s tom razlikom što iz proročke vizure Svetog Jovana, Skerletna Žena ovaploćuje duh zbrke poslednjih vremena, odnosno negaciju metafizičke ideje grada oblikom trgovačke velike varoši. Novi Jerusalim ima oblik kocke, a njegov dvodimenzionalni prikaz jeste osmougaonik sačinjen od dva poprečna kvadrata u čijem je središtu sam Hrist.

O idealu pragrada Bela Hamvaš kaže da je izraz prvobitne zajednice, dok je selo i provincija izraz opadanja. Po njemu, grad je prvobitno bio na nebu kao duhovna praslika koju su gradila anđeoska bića. Zato bi zemaljski grad, kako Hamvaš kaže, trebalo da bude „verna kopija Nebeskog grada i unutrašnjeg grada-duše“. Otud istorijska ljudska zajednica nije rezultat razvoja nego opadanja prvobitnih kolektiviteta višeg reda čiji je materijalni izraz bio upravo grad. Drugi stih Krolijeve Knjige zakona pominje razotkrivanje nebeske zajednice i to naglašava tvrdnjom da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Nebeska zajednica nije prosto nebeski svod ispunjen zvezdama, već se odnosi na nebesku zajednicu adepata čiji je idealni izraz nebeski grad. Ta nebeska zajednica uzor je ljudskoj zajednici na Zemlji.

Kralj je u tom smislu ovaploćenje Boga, a samim tim može igrati i ulogu mesije. Po Hamvašu, kraljevska se duša od trenutka svog ovozemaljskog ovaploćenja, razlikuje od neke druge duše, a što je vidljivo u tome da pojavi kraljevske duše prethode znaci. U duhu Knjige zakona kraljevi zemlje su zauvek. Kraljevi su kraljevi, a niko ko nema to sudbinsko svojstvo ne može postati kralj. Kraljem se ne postaje, nego se kralj kao takav rađa. Tako se i mesija rađa, a ne postaje. Govoreći o prirodi kralja u drevnom Egiptu, Hamvaš kaže da je kraljevska duša višeg ontološkog nivoa od duše običnog smrtnika. Tako je kraljevstvo, kako Hamvaš slikovito kaže, samo zemna kancelarija kralja kao božjeg sina. Nasuprot idealnom tradicionalnom poretku danas je na delu korenito izopačenje načela vladavine i vlasti. Pre nego što uđem u dalje razmatranje, pozvao bih se na indikativne detalje Krolijeve Knjige zakona: 

„Izaberite ostrvo! Utvrdite ga! Zasejte ga ratnom mašinerijom! Ja ću vam dati ratnu spravu. S tim ćete smrviti narode; i niko neće stati pred vas.“ 3:4-8. 

Drugi detalj glasi: 

„Vi ste protiv naroda, O moji izabranici!“ 2:25. 

Na prvi pogled čini se kao da je ovde reč o aktuelnom istorijskom trenutku te da Krolijevi bogovi kao svoje odabranike imaju na umu trenutnu svetsku oligarhiju kapitala, jer utvrđeno ostrvo je, u Krolijevo vreme, Velika Britanija, a sada Amerika. Anglosaksonski svetski poredak kapitala je protiv naroda, porobljava, bombarduje i mrvi, budući da oni poseduju moćnu ratnu mašineriju. Osim toga, anglosaksonski svet ima svoju kraljevsku kuću, svoje lordove i barone, bankare, elitu, generale, medije te se na prvi pogled savršeno uklapa u predočenu perspektivu. Oni govore kako je nadnacionalni suverenitet vlasnika kapitala iznad nacionalnog suvereniteta. U veberovskom duhu protestantske etike i kapitalizma oni ukazuju na akumulaciju neograničenog kapitala, beskrajnog sticanja moći i materijalnih dobara kao na moralnu dužnost. Beskrajni rast je njihova ideologija. Novac je svetinja. Kao takvi oni jesu protiv naroda u svetlu svog sebičnog interesa i fokusiranosti na najprizemniji oblik vlasti lišen metafizičke osnove.

Biće da se stihovi Knjige zakona ne odnose na taj soj ljudskog materijala. Pa, na koga se onda odnose, te o kakvoj je situaciji ovde reč, projektovanoj u kom vremenu? Svako proročanstvo je lako tumačiti u svetlu bilo kog istorijskog trenutka, jer ljudska mašta uvek može neke izjave uverljivo porediti sa onim što joj je pred očima. Ono što je očigledno tek je jedan nivo sinhroniciteta objavljene reči sa tekućom pojavom u istorijskom vremenu. Uglavnom je reč o načelu a ne o situaciji ili konkretnim likovima, državama ili institucijama. Izabranici bogova koji stoje nasuprot naroda su oni koji će tek doći i smrviti neprirodni besporedak gomile, puka, uzavrele mase naroda i pratećih demagogija, otuđenih manipulativnih elita koje stvaraju haos koristeći fasade demokratije u ime naroda, za narod, protiv naroda. „Mi narod“ – kliče manifest jedne uobrazilje kakva nikada ranije nije postojala. Koji narod? Kakav narod? Prost narod, krajnji proizvod vulgarne ere, čije ustanove svoj legitimitet crpu iz onog najnižeg, proglašavajući ono što je najudaljenije od sakralnog središta za svoj temelj. Temelj je gore a ne dole, jer je dole posledica onog gore a ne obrnuto kako to uče ideologije današnjice. Ta ideologija ne priznaje nikakvu višu izabranost, osim one utemeljene na performansu nekakve demokratsko-birokratske procedure i količine novca. Narod skupljen sa svih strana nije narod nego gomila.

Mesijanska revolucija se tek ima zbiti, a čija će glavna posledica biti novo stvaranje sveta, zidanje novog Grada, odnosno pretvaranje besporetka u poredak na jednom gotovo nezamislivom nivou. To bi mogao biti jedan drugačiji scenario budućnosti kakav sada ne postoji ni u obrisima. Bila bi to nadistorija. Međutim, taj eshatološki trijumfalizam ima svoju cenu. Istina, svi su pozvani, ali će samo mali broj njih ići u Nebeski Grad. Oni koji u tome ne uspu, možemo ih nazvati odbačenima, otpadom, abortusima. Izgradnja nadistorije jeste proces ustanovljavanja reda iz nereda koji za sobom ostavlja kontrainicijacija, što bi zaista predstavljalo rad Ordo ab Chao.

Rene Genon je ideju o prvobitnom poretku odredio izrazom Primordijalna Tradicija uporedivši je sa velikim ogledalom koje je tokom istorije razbijeno. Danas su od te nekada jedinstvene tradicije ostale samo krhotine. Čovek više nije u stanju da jasno sagleda samog sebe u ogledalu tradicije, jer krhotine odražavaju mnoštvo likova. Otud je Julius Evola u pravu kada antički imperativ „spoznaj samog sebe“ u današnjem vremenu smatra neodgovarajućim. Po Evoli današnji čovek više nije kadar da samom sebi pruži odgovor na to pitanje te da učini valjan napor u samospoznajnom pravcu. Stanje duha današnjih ljudi je poput tog Genonovog razbijenog ogledala. Zato današnji čovek ne uspeva da uspostavi i održi integritet svoga uma i duha. On juri od jedne do druge senzacije, od jednog do drugog senzibiliteta, između sviđanja i nesviđanja, između straha i besa. Pri takvom stanju svesti ne može postojati nikakva verodostojna tradicija. U međuvremenu ona je postala mit. Zapravo, ona je u samim temeljima mita. Ono mitsko je izraz te pretpostavljene Primordijalne Tradicije. Kažem pretpostavljene jer mi razumski ne možemo čak ni dokazati njeno postojanje na način uverljiv današnjim ideološkim merilima i trendovima intelektualnog ukusa i mentaliteta. Pa ipak, usuđujem se da je postuliram jer bi suprotno značilo negiranje onog mitskog u kolektivnoj svesti naroda i ljudskih zajednica. U praktičnom smislu koliko je u današnjim ljudima izražena ta mitska svest toliko je danas prisutna Primordijalna Tradicija. Ne bih rekao da je nestala, nego se povukla pred nadirućim nihilizmom anti-tradicije i snaga subverzije. Danas su snage subverzije postale ono što se zove glavni tok. Otud bi bilo ispravno delovati subverzivno u odnosu na vladajuću i etabliranu subverziju.