Stajao sam podignute glave, ruku ispruženih ka zvezdanim visinama, nameran da dohvatim beskraj i obgrlim jednu daleku čežnju koja se tada rađala u meni. Moje drago stvorenje je otišlo u svoj zvezdani dom, ostavljajući me da se odeven u ljudsku kostret suočim sa kosmičkom samoćom. Iza mene je ostao jedan volšeban dan na Zemlji, koji me je temeljno i nepovratno promenio te načinio najsrećnijim i najtužnijim čovekom na svetu. Ispijajući jutarnju kafu i uživajući u mirisima i zvucima ranog proleća, nisam ni slutio na šta će izaći taj dan i kako će se završiti.
Kao i obično, sedeo sam u vrtu iza moje kuće, lepo ušuškane na krajnjim granicama prostrane gradske periferije. Zujanje insekata, usamljeno lajanje po kojeg psa, i tu i tamo prolazak nekog automobila ili pešaka. Mir nestvaran ali tako čest na obodu šeste zone. Gutljaje kafe smenjivale su duge pauze, prožete dubokim udisajima domaćeg duvana. Oštra duvanska aroma mešala se sa svežinom jutra, utihnjujući moje misli i ostavljajući me da slobodno vrludam pogledom po retkim belim oblacima, ranom baštenskom cveću, travkama i marljivim insektima. Iznenada pomislih kako je došao pravi trenutak da konačno odradim jedan posao koji tako dugo odlažem. Trebalo je da mojim tajanstvenim poslodavcima sačinim izveštaj iz erotokomatoznog kalifata. Moje poslodavce veoma zanimaju moji noćni doživljaji, za koje ne mogu tvrditi a ni poreknuti jesu li to snovi ili nisu, ponekad lucidni, a ponekad utopljeni u sanjačku nesvest. Nekoliko godina sam radio za njih, zapravo znajući samo dvojicu, a ne i čitavu mašineriju koju oni predstavljaju. Prvi od njih bio je čovek kome podnosim izveštaje, moćni Državni Sekretar Juzbaša iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Drugi je bio bezlični potrčko, koji je glumeći kurirsku službu svake druge nedelje svraćao do mene; predajući mi paketić i gotovinu, zauzvrat je dobijao moj izveštaj o dešavanjima sa tih noćnih putovanja. Tako je tekla naša saradnja.
Zanima vas šta je bila sadržina paketića koji mi je dostavljao Juzbašin kurir? I otkud sam se uopšte našao u takvoj opskurnoj kombinaciji, radeći nešto za šta sam slutio da je ilegalno, ali ne i da je toliko zločinačko i izopačeno, kako sam kasnije tog istog dana saznao, uvidevši da sam se uhvatio u kolo sa jednim opakim kriminalnim iluminatskim kartelom? Polako, doći ću i do toga. Pošto sam osetio nadolazak stvaralačke energije, prionuo sam na posao, fokusiran i ostavljen na miru od svih mogućih i nemogućih nuspojava, koje se vazda vrzmaju oko kreativnog međunožja svakog prosečnog a kamoli natprosečnog stvaraoca. Izveštaj je počinjao ovako:
„Noćas me je pohodio rahmetli Bard. Došao je i doneo sa sobom svilenu bubu, koja se učaurila na zidu moje sobe. Čaura je rasla i rasla do nemoralnih dimenzija, i onda je najednom počela da se meškolji. Iz bubine lutke izašla je Bardova sukuba. Bard je rekao da ću se probuditi u zemlji čuda. Devojka vampirske senzualnosti i čudnovate neljudske lepote pridružila nam se ispod purpurnih svilenih čaršava. Iz duboke pozadine dopirao je nežan zvuk galaktičkih gusala. Naše usne smenjivale su se na nargilama ljubavnog opijuma. Naši udovi od tananih svilenih niti preplitali su se po svim stranama sveta. Nisam uspeo zadržati seme, ali ne žalim...“
I taman kada sam podigao pogled, tražeći novu dozu podstreka nikotinskih isparenja, krajičkom oka spazih kako na mom baštenskom stolu graciozno i odvažno, poput kakve valkire, stoji nekakva čudnovata i veoma zanimljiva buba. Nikada u životu nisam video takvu bubu. Obično bih insekte povezivao sa nekakvim paklenskim nužnicima i bezdanskim raspadanjima onoga što beše svetlost, ali ovo nije bila takva buba. Njena pojava zračila je energiju neverovatnog spokojstva i harmonije. Bio sam za trenutak opčinjen nesvakidašnjom pojavnošću nečeg drugačijeg, tako dalekog od svega ljudskog i podljudskog. Tišina je iznenada podigla neprobojne zidove oko moje glave. Njihova težina bila je prevelika za moju krhku podatnost predvorju eshatološke tišine u čijoj se muklosti iščekuje rika bogova. Bilo je to biće nestvarne beline, koje se šepurilo u bistrini mojih jutarnjih snoviđenja. Bela buba! Buba je ušla u moj vidik i zaposela mi pažnju dok sam se upirao da se setim lika moje dražesne ljubavnice, koju mi je u sinoćnjem dešavanju darovao Bard. I baš tada desilo se to čudesno poklapanje, podudarnost svetova, čime je u mojoj svesti došlo do spajanja fascinantnog insekta i nestvarne lepotice. Adonaj... tiho šapnuh. Sama reč Adonaj došla je kao polusvesno uobličavanje dubinskih slojeva mog bića, označivši jedno suštinsko i potpuno prepoznavanje simetrije podudarnosti. Adonaj, bela buba i dražesni lik, istovremeno su nagrnuli u moju svest. Bilo je to i previše...
Ne znam koliko dugo sam ležao bez svesti. Probudilo me je drmusanje Juzbašinog kurira, koji se iznenada pojavio van redovnog protokola naše saradnje. U bunilu mu rekoh kako nisam dovršio izveštaj, na šta je on odmahnuo rukom, zatraživši od mene da se spremim i pođem sa njim, jer njegov šef ima naprasnu potrebu da se vidi sa mnom.
„Sada, kada sam često obuzet mračnim mislima, žalim što nisam intenzivnije uživao u mladosti, nego sam se prepuštao upravo tim mračnim mislima. Kada još više ostarim i potpuno budem obuzet mračnim mislima, u meri njihove opipljivosti, tada ću žaliti zašto sada, u poznim srednjim godinama, ne uživam u životu nego uranjam u te teške pogane mračne misli. Kada umrem i sam postanem mračna misao, tada ću poput demonske senke opsedati nekog, konačno uživajući u životu koji halapljivo ispijam. Ko uživa, ne žali ni za čim.“
Bio je to uvodni monolog večito teatralnog i magnitudnog Sekretara Antonina Juzbaše. Njegov kabinet odavao je auru moći. Stajao je pored prozora, leđima okrenut od vrata, zagledan u bezlično blještavilo sunčanog isijavanja po kome je mentalno iscrtavao svoje planove, kombinacije, kalkulacije, mahinacije, manipulacije, operacije, rotacije, satoracije, arepocije, tenetacije... Njegovo srce bilo je zaključano u njegovom umu, koji je takođe bio pod ključem jedne užasne, onespokojavajuće tajne, grozničavog delovanja, stalnog opreza i besprekorne izopačenosti. Zatim se okrenuo ka meni, upućujući mi blagi perverzni smešak, jedva uobličen na rubu desnog kraja tih stisnutih usana.
„Mladiću,“ obratio mi se, „ako ste primetili, danas je poseban dan. Znate li zašto je danas tako poseban dan?“
Odmahivao sam glavom i slezao ramenima, zbunjen promenom protokola i nesvakidašnjim ispoljavanjima gospodara Antonina.
„To je zato što je sinoć bila posebna noć.“ Razrogačio je oči, pokušavajući da od mene izmami reakciju kojom bi potvrdio svoju aluziju.
„A znate i zašto je sinoć bila posebna noć?“, upita on, uz kraću pauzu, odmeravajući moju reakciju na svaku njegovu reč i usputnu grimasu, koja je trebalo da tim rečima pruži dodatnu težinu. Opet sam nemušto slegao ramenima.
„Pa zar je moguće da ne znate, mladiću? Setićete se. Pozvao sam Vas jer ste Vi jedan od naših najdarovitijih psihonauta. Vaši izveštaji su oho-ho. Veće je zadovoljno Vašim radom, objektivnošću i lucidnošću Vaših zapažanja i stilom izražavanja.“
Crne i mutne oči Državnog Sekretara naglo su dobile neki neočekivani i životinjski sjaj. Njegovo lice zračilo je nadljudskom strašću. Fiksirao me je pogledom i iznenada me upitao da li bih želeo da se upoznam sa izvesnim gospodinom iz porodice Rotšild? Zanemeo sam od iznenađenja. Lice patricija Antonina Juzbaše bilo je ozbiljno i odlučno. Ni ne sačekavši moj odgovor, pročitao me je netremice gledajući u moje levo oko. Zapravo, to nije bilo ni pitanje, nego jednostavno komanda, upakovana u oblandu kurtoazne konvencije. Tek tada sam na njegovom reveru primetio amblem ruže, ali ne one mirisne i mistične, tajanstvene i opčinjavajuće. Umesto te poznate i izvikane ruže, sa njegovog revera sjajila je neka posve drugačija ruža. Bila je to ruža Bafomitrasa. Prisustvo te ruže na reveru neke osobe, ili u njenom astralnom otisku, najavljuje ozbiljna iskušenja. Svaki trenutak bitisanja njenih nosilaca jeste ispoljenje jedne veoma fokusirane namere. Oni su majstori pokretanja i obrtanja stvari, fenomena i procesa, majstori igre i raspolaganja moći. Takav je čovek bio moj dobrotvor, sponzor i diler, anđeli ga pratili na Večni Istok, Antonin Juzbaša - Adeptus Mirabilis.
Obreli smo se u bordelu biomehanoida u ulici Majke Jevrosime. To nije bio običan bordel već pre svega paravan za mračnu operaciju eksperimentalnog korišćenja novih oblika droga. Snabdevanje je obezbeđivao lično Državni Sekretar i patricij Antonin Juzbaša, preko kupler-majstora madam gospođe Majke Jevrosime i njenog sina Unuka Majke Jevrosime. Majka Jevrosima je bila otmena madam, krajnje ozbiljna i sa manirima, negovana i diskretna. Njen sin Unuk, bio je majstor ugođaja. Umeo je posetioce bordela i uživaoce njegovih droga da dovede do savršenstva doživljaja i besprekornosti ugođaja. Doduše, modeli bordelskih biomehanoida bili su zastareli i rashodovani. Dopremani su iz elitnih agencija za odgovornu i održivu poslovnu kooperativu koje sada koriste napredne bioničke hibride, ali za razliku od tih seksualnih mega marketa, kod gospođe madam Majke vladala je domaćinska atmosfera. I cene su bile domaćinske. Biomehanoidi su uredni, čisti, podmazani, malo rasklimani, ali su čuveni majstori, opslužitelji domaćinskih javnih kuća, vešto i redovno obavljali svoj posao održavanja. Iz tih razloga je taj bordel bio dostupan nižim srednjim slojevima, prostim oženjenim ljudima, što je obezbeđivalo mir i diskreciju. Otud je bordel bio pogodan za vrbovanje saradnika i korisnika proizvoda i usluga bizarne narko mreže.
Udobno sam se uvalio na stolicu koja je imala držače sa strane, tako da sam mogao sedeti raskrečenih nogu bez gaća, sa polnim organima koji nesputano i ustreptalo landaraju kubičnom prostornom dimenzijom crvene sobe bordela biomehanoida. Dok sam iščekivao dolazak naručene konkubine, čiji je vintidž himerični stil uzbuđivao napredne korisnike poput mene, sasvim slučajno spazio sam istu onakvu čauru svilene bube, kakvu mi je u sinoćnjem događanju darovao Bard. Osetio sam neko divlje uzbuđenje, vihor kako se dovlači sa desne strane. Larva je počela da se meškolji i nadima na gornjem kraju, gde se i raspukla nakon par sekundi. Kroz taj procep započela je da kulja želatinasta masa, za kojom su krenuli da izlaze dugački, krupni i snažni pipci, kojim je ono što će uskoro izaći opipavalo podlogu. Uhvatila me je panika. Nisam mogao da prizovem u sećanje trenutak kada su me drogirali, jer sam ostatkom svojih poslednjih iskrica razuma prepotstavljao da je ovo neka vrsta halucinacije, koja je nastupila kao posledica delovanja Juzbašine droge. Međutim, nikako se nisam mogao setiti trenutka kada sam i na koji način uzeo bilo kakvu drogu.
Od kada sam ušao u bordel, zajedno sa Juzbašom i njegovim pratiocem, ništa nisam okusio, a i bio sam sve vreme u njihovoj neposrednoj blizini. Isto tako ništa nisam konzumirao ni u Juzbašinom kabinetu, iz kojeg smo, nakon kraćeg razgovora, prosto izjurili. Gnusna prikaza je već izbacila nekoliko pipaka, i počela lagano da izvlači svoje crno, dlakavo i sluzavo telo. Neki nestvarni, unutrašnji bordelski vetar raznosio je snažan miris koji je podsećao na benzin, i koji me je sve više omamljivao. Nisam više bio siguran šta je stvarno a šta sanjano ili ishalucinirano. Nisam više bio siguran ni ko sam ja, šta zapravo radim, šta je prošlost, šta sadašnjost a šta budućnost.
Iznenada sam se setio silaska u podrum zgrade Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Setio sam se Juzbašinih doskočica, koje su poprimale vidljiv oblik čim bi on nešto rekao. Tako na primer, setio sam se vrckave brkate prikaze u masonskoj keceljici i sa tesnim brushalterom, iz kojeg su pucale do ispadanja velike kubične orgazmotronske bradavičaste sise, čim je Juzbaša, cerekajući se, procedio: „nagužena gerontodomaćica“. A potom sam se setio da smo iz lifta, koji nas je sa juzbašinskih kabinetskih visina spustio u kakve nestvarne katakombe, ušli u subkognicijski andervorld (odakle mi uopšte ovaj izraz?) koji je zapravo jajovod jednog čudesnog i čudovišnog magnamaterinstva. Pa ipak, i pored svega toga, nikako nisam mogao da se setim šta je tačno prethodilo ulasku u bordel, niti uzimanja bilo kakve droge, pića, cigara, džointa, abramelinovog ulja, voznesenjeske pomade za guzu ili nečeg sličnog.
Iz tog grčevitog prisećanja trgao me je vlažan poljubac opojne plavoveđe grotesknosti. Stvor sa osam dugih, crnih nogu, optočen egzoskeletom, otkrivao je prelepo mlado žensko lice, nalik kakvoj anđeoskoj prikazi. Njene pune usne, njen mesnati jezik beštije, njeni beli krupni pravilni zubi, blistavi pogled i dražestan osmeh... Pomilovala me je kandžom bogomoljke i probola pogledom, sve do tresetišta moje namučene duše. O bogovi! Trenutak dug kao beskraj. Potom se egzoskelet otvorio sa prednje strane, i iz njega je izašlo prelepo žensko telo, koje je i dalje crnim nitima, duž kičme, bilo vezano za oklop velikog insekta. Kao da je insekt iz svoje nutrine porodio prelepu devojku, držeći je snažnim nitima vezanu za sebe, ili kao da je ona izašla iz kakvog čudovišnog skafandera ili sarkofaga, držeći se tek dovoljno da se ne otkači a da se ipak slobodno kreće. To je bila ona koju mi je sinoć darovao Bard. Njena topla vlažna ruka milovala me je svuda po telu.
Potom je rekla (oh kakav je to bio nežan ženstveni glas): „Život ekscentrika jeste jedan niz savršeno uklopljenih apsurda.“ Ispustio sam seme, ali nije mi žao... Uporedo sa mojom ejakulacijom, čitav ambijent se promenio. Iznenadno i vrtoglavo, našao sam se u crvenoj viktorijanskoj sobi, prošaranoj zlatnim detaljima. Sekretar Juzbaša me je obredno držao pod desnom miškom. Tada sam u dnu prostrane sobe primetio markantnog starijeg gospodina svetle puti, lica prošaranog staračkim pegama, orlovskog nosa i buljavih plavih očiju. Bio je to baron Jakob Rotšild lično! Prišli smo mu malo bliže, kada je rukom dao znak da sednem na jednu stoličicu bez naslona, ali veoma luksuznu, presvučenu u crveno i sa pozlaćenim nogama. Ništa nije govorio, samo me je netremice posmatrao. Juzbaša je bio gotovo neprimetan, poput kakve aveti, trudeći se da nikakvim gestom, pokretom, čak ni dahom, ne remeti koncentraciju svoga Gospodara i dobrotvora. Seo sam i sklopio oči, savršeno iščekujući. Osetio sam dah Gospodara i njegovu ruku na mom desnom ramenu. Rekao je: „Iznuda kristeos“. Zaključno sa tim rečima osetio sam oštar bol između kičme i desne plećke, kao da me je nešto probolo. U tom trenutku soba se zavrtela a mene je uhvatila iznenadna slabost, tako da sam se stropoštao sa stoličice. Padajući, jedina misao koju sam imao bila je devojka-buba, koju mi je darovao Bard.
Probudio sam se u zemlji čuda, ležeći na velikom okruglom krevetu, u postelji od svile poslednjeg kineskog cara. Bard i devojka iz čaure svilene bube sedeli su pored mene, zagledani u moje beskrajne otapajuće snove. Bard je nosio periku evropske gospode iz XVIII veka, dok je Bezimena Devojka bila odevena u prozirne velove sačinjene od sjaja Neizrecivog.
„Mladiću,“ započeo je svoju besedu moj dragi prijatelj i dobrotvor iz sveta sanjanja, poznat kao Bard, „mesija novog eona doći će kao Reč, nestvarno i tiho, gotovo kradomice, kao kakav tajni plam, kao šapat i snoviđenje.“ Potom je otvorio proročku Crvenu knjigu i ukazao na sledeći iskaz: „Jer unutar nje postoje Tri Ranga, Samotnik, i Ljubavnik, i čovek Zemlje.“ Potom je dodao: „Vaše buđenje nikada neće biti završeno, i naći ćete se licem zabijenim u zid ništavila ukoliko ne budete birali mudro.“
Bezimena Devojka se dodirnula između nogu i prinela mi prste ispred nosa i ustiju. Osetio sam predivan miris, nalik mirisu neraspalog sveca, čije purpurne radijacije natapaju mučenički ćivot. To je taj miris za kojim sam oduvek čeznuo. Potom je usledila sveta konzumacija...
„Bezimena Devojka je napredni transhumanistički bionički biomehanoid, stvoren od transseksualnog lica sa posebnim potrebama, uz primesu genetskog materijala svilene bube. Preciznije: nabudženi insektoid mongoloid trandža, na koga smo veoma ponosni.“ Bio je to glas jedinstven i poznat, glas nezaboravan i opčinjavajuć, glas koji je spoj neviđenog i nečujnog, glas anđeoske harizme, koji je u sebi utapao apolonsku pojavu vascelog Barda i dijaboličnu suštastvenost Državnog Sekretara i patricija Antonina Juzbaše. Sada već Bard Juzbaša nastavio je: „Tvoja sveta konzumacija dovela je do prelivanja svetova i Mi, Bard Juzbaša, postigli smo jedinstvo i celovitost našeg bića. Sada smo Jedno. Svet noćnih dešavanja i ovaj svet preispoljnih vulgarnosti deli nevidljiva uska granica, kojom caruje jedno strašno nebiće a koje zovemo Lovac. Ti, ti si zaista oho-ho mladić, jer si prošao pored Lovca a da ga uopšte nisi primetio. To je jedinstven slučaj. Mi sami to nismo mogli učiniti, ali si ti učinio to za nas. Otvorio si puteve i sada je stvarnost drugačija nego što je ikada bila.“
Juzbaša koji je Bard pljesnuo je rukama, i zastor iza njegovih leđa rastvorio se, otkrivši mizanscen jedne nestvarne predstave u bordelu biomehanoida. Bila je to živa vizija pod ružom Bafomitrasa. U katakombama ispod Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, u nedogled su se pružali kazamati, u čijim su kavezima bitisali najopsceniji modeli svete nakaznosti i degeneracije ljudskog materijala. Juzbašine gerontodomaćice opsluživale su ovaj humanoidni bestijarijum, povremeno izlažući njegove žitelje raznim vrstama stimulacija, u cilju ekstrahovanja lučenja njihovih žlezdi, znoja i drugih telesnih izlučevina od kojih su spravljani eliksiri. Od tih eliksira pripremani su halucinogeni kokteli, koji su deljeni saradnicima, preko bordela madam Majke Jevrosime i njenog sina Unuka iste. Saradnici nisu bili samo potrošači njihovih eliksira i klijenti njihovih kurvi, nego polaznici jednog moćnog i tajanstvenog okultnog reda, čije su spoljašnje manifestacije bile visoka mafija, duboka država, duboka masonerija i duboka Crkva.
Bard Juzbaša, u kombinezonu nagužene gerontodomaćice, i Bezimena Devojka, uvijali su se oko mene, milujući me i mažući mirišljavim uljima. „Opera rotas!“, šaputao je Bard Juzbaša. „Vinum sabati!“, odgovarala je Bezimena Devojka. Lizao sam njene dražesne prste, natopljene svetim sabatskim vinom njenog međugnozja. U tom ekstatičnom pijanstvu tiho i nenametljivo uobličavao se trostruki izbor, baš onako kako je sugerisala Crvena proročka knjiga. Otkucavao je čas razrešenja moje sudbine. Bližio se trenutak odgovora na samospoznajno pitanje: jesam li ja Pustinjak, Ljubavnik ili čovek Zemlje? Najednom, Bard Juzbaša se povukao iza koprene stvarnosti. Ostali smo samo Devojka Bezimena i moja palacajuća seksualna gorljivost. Kako se sve na podijumu inicijacijske predstave promenilo, tako sam opet uhvatio sebe kako raskrečen visim na bordelskoj stolici za gnostičku praksu seksualnog ponižavanja. Nestvarna crvenokosa žena, savršeno simetrična, idealnih proporcija, bez ikakvog traga od početnog mongoloidnog transseksualnog transhumanističkog insekta, četvoronoške se približavala mojoj genitalnoj čakri. Vrh njenog mesnatog jezika beštije zatitrao je jednu posebnu nadražajnu tačku između mojih testisa i analnog otvora. Zatim su se, iznenada, moji testisi našli u njenim ustima.
„Čovek Zemlje je potpuno predan Boginji. Ne možeš biti njen ljubavnik a da ne žrtvuješ najljubavniji deo sebe.", odnekud je dopirao Bard-Juzbašin glas. Dok su moji testisi u njenim ustima vibrirali pod talasima jednog božanskog sisalačkog ritma, u svesti mi se predočavala predstava o meni kao čoveku Zemlje, o životu u jednoj bizarnoj pokori. Ne, nisam želeo to. Nije to moj život. Nisam to ja. I kao da je čula moju misao, Devojka Bezimena se uspravila i usmerila pogled ka mom srcu. Njena desna šaka se preobrazila u nekakvo dugačko sečivo kojim je urezala krst na mojim grudima. Dok se krv cedila, opet sam začuo Bard-Juzbašin glas: „Ljubavnik je žrtva Ljubavi. Njegovo je srce obavijeno zmijom. Ona će ga proždrati.“ Tada na moj mentalni ekran pokuljaše prizori actečkog rituala vađenja srca. Već sam video scenu mog žrtvovanja na podijumu crvene sobe bordela biomehanoida ovog poludelog iluminizma. O ne, nisam želeo ni to. I tada je Devojka Bezimena izvadila veliku kamu i presekla sve niti koje su me vezivale za submisivnu stolicu robova pokornih. Uhvatila me je za ruku i odvela u krevet na kome smo strasno vodili ljubav. Svaki njen poljubac zvučao je kao zveket enohijanskih ključeva. Ispustio sam seme, ali ne žalim.
„Ko si ti?“, upitala me je iznenada Devojka Bezimena, i to takvom frekvencijom, da se umalo nisam onesvestio. Stao sam zadubljen u prazninu, iz koje sam očekivao odgovor na postavljeno pitanje. „Ja, ja...“ mrmljao sam, gotovo očajnički, „ja sam onaj koji ispušta seme.“ Zujalo mi je u ušima. Preostao je još samo jedan izbor, a ja sam bio onaj koji ispušta seme. Slatko se nasmejala zagrlivši me toplo i nežno. Prešla je rukom kroz moju kosu, pogledala u moje levo oko, izustivši posebnom intonacijom: „Da, to si ti, Onaj-koji-ispušta-seme.“ Tada sam doživeo neku vrstu prosvetljenja. Čitavo moje jastvo našlo se u toj rečenici, iskazu: Onaj-koji-ispušta-seme. Kakvo magijsko ime! Kakva formula identiteta! Devojka Bezimena je uzela moju desnu ruku i u nju posadila onu veliku kamu, upitavši me: „Znaš li ko je Onaj-koji-ispušta-seme?“
Dok je moja desnica stiskala balčak, moj um je grozničavo preturao po praznini. Izgubljen i očajan zagledao sam se u njene božanske smaragdne oči, koje su isijavale moć Velike Majke od koje sam tražio pomoć. Osećao sam snažnu teskobu prožetu jednom ekstatičnom opijenošću. Nesvesno sam levom rukom trljao vrat, kao da želim tim činom odagnati nesnošljivost osećanja povodom mog položaja. Zatim je Devojka Bezimena uhvatila moju desnicu kojom sam držao kamu i podigla je u visini mog vrata, tako da je hladno sečivo dodirivalo moju jabučicu. Šapnula je na moje levo uvo: „Onaj-koji-ispušta-seme je Bezglavi, Akefale.“ Mrak. To je bilo to. Sada je sve postalo jasno. Ja sam Pustinjak. Ja sam Onaj-koji-ispušta seme, Bezglavi. Ja sam Onaj-koji-je-samom-sebi-odsekao-glavu! Nisam oklevao ni tren, jer moj život sa glavom na ramenima postao je nemoguć i nesnošljiv. Samousekovanje glave bio je jedini mogući i logičan izbor. Hitrim potezom, za koji sam dobio neku nadljudsku snagu, odsekao sam sebi glavu. Dok je krv liptala niz moje obezglavljeno telo, ono je nestvarno stajalo, držeći u jednoj ruci glavu a u drugoj kamu. U magnovenju čuo sam anđeosko pojanje biomehanoida... Akefale, Akefale, Akefale...
I taman kada sam podigao pogled tražeći novu dozu podstreka nikotinskih isparenja, krajičkom oka spazih kako na mom baštenskom stolu graciozno i odvažno, poput kakve valkire, stoji nekakva čudnovata i veoma zanimljiva buba. Nikada u životu nisam video takvu bubu. Oduševilo me je i raznežilo to majušno stvorenje. Po prvi put u životu osetio sam neku vrstu povezanosti i empatije sa nekim insektom. Obično je to za mene gamad koju trpim u dvorištu, ali ne i u kući. Međutim, ova buba, do sada neviđena i meni nepoznata, bila je nekako dražesna. Ispružio sam prst ka njoj lagano je dodirnuvši. Začudo, ona nije pobegla, samo me je ispitivala pipcima. Nakon par sekundi uspuzala je na moj prst. Tu je stala i nije se mrdala. Gledao sam je tako netremice. Trenuci su prolazili, minuti su se slivali u sate, sati su se pretakali u dane i nedelje, ovi u mesece i godine. Godine su se topile u vekove i milenijume. Požnjeli smo letinu eona. Moja buba i ja. Kako su pored nas promicali vremenski ambisi, tako je naša veza, naša stopljenost bila sve čvršća i čvršća. Zagledan u bubu, krajičkom oka posmatrao sam večnost i slutio beskraj. Zagledan u bubu pretvorio sam se u prah, našavši se na kristalnim pločnicima jednog dalekog, nestvarnog grada, van svih mapa i putokaza. Zagledan u bubu, krajičkom oka posmatrao sam taj nadrealni grad i njegove vetrove, njegove senke i svetlosna prisustva, njegove kupole i široke bulevare, njegovu savršenu simetriju i superioran sklad.
Prošlo je mnogo od kada se vreme pretopilo u ne-vreme, u jednu zaglušujuću tišinu. Nisam primetio da je jutro zamenilo podne, a podne polako postalo suton. Već sa pojavom prvih zvezda na mladom noćnom nebu, buba se iznenada protresla, raširila krila i vinula put treptave noćne sfere. Potrčao sam za njom, ne želevši da je izgubim. Vikao sam za njom: „Bubo! Bubo! Vrati se!“ Plakao sam očajan, uspaničen i beskrajno tužan jer me buba napušta. I kada se našla iznad moje glave, tek tada sam uvideo da se ona zapravo pridružila roju istih takvih buba koje su letele poviše mene. Roj buba je svetlucao čudnim sjajem poput kakvih svitaca, ali takve svice nikada nisam video. Čitav roj se potom izdigao još više i otprhnuo u pravcu Velikog Medveda. I tada sam prisustvovao čudesnom preobražaju roja tih predivnih bića u zvezdano jato. Drage bube su postale zvezde. Bile su to duše biomehanoida. Jedna od njih bila je moja buba, ona čije je ime Devojka Bezimena. Stajao sam podignute glave, ruku ispruženih ka zvezdanim visinama, nameran da dohvatim beskraj i obgrlim jednu daleku čežnju koja se tada rađala u meni. Moje drago stvorenje je otišlo u svoj zvezdani dom, ostavljajući me da se odeven u ljudsku kostret suočim sa kosmičkom samoćom. Iza mene ostao je jedan volšeban dan na Zemlji, dan koji me je temeljno i nepovratno promenio, načinivši me najsrećnijim i najtužnijim čovekom na svetu.
