Tehnomagija, cyber okultizam i transhumanizam

DINHEROMUTACBQLSGVPFZ

Prolog:

Transhumanizam je ideologija. Galaksizacija je njeno istorijsko ostvarenje, trenutak kada tehnologija prestaje biti alat, a postaje stanište.

U odeljku Galaksizacija i transhumanizam povezao sam istorijsku kritiku (1492), astropolitiku (galaksizacija) i unutrašnju alhemiju (revolucionar božanske katastrofe). Ovde bih dalje razradio te ideje, pa u tom smislu moja prva opaska odnosi se na globalizaciju i galaksizaciju. Globalizacija je u ezoterijskom smislu bila proces zgušnjavanja materije (Genonova kristalizacija), ali galaksizacija, paradoksalno, iako predstavlja još intenzivniju materijalizaciju, načelno jeste njena suprotnost: potpuno širenje u prazninu. U kabalističkom smislu, galaksizacija je nastojanje klipota da simuliraju Pleromu. Svemir koji transhumanisti žele da osvoje nije božansko nebo, već spoljašnji mrak (astralna pustinja). Oni ne idu ka zvezdama, već beže od sopstvene unutrašnje praznine u beskrajni fizički prostor. Radi ostvarenja tog cilja transhumanizam je neophodni uslov. Pošto je Pleroma svet božanskih emanacija i savršen poredak bića, klipoti ne mogu da je stvore, ali mogu da je simuliraju. Galaksizacija je ta simulacija: veštački kosmos koji ima formu Plerome, beskonačnost, povezanost, utisak transcendencije, ali ne i njenu suštinu. To je prazna ljuska božanskog sveta, klipot kao kosmos.

U Galaksizaciji i transhumanizmu pisao sam o pronatalnoj perspektivi galaksizacije te ukazao na mogućnost laboratorijskog začeća i rađanja ljudskih bića iz veštačkih materica. Doslovno, ljude više neće rađati majke već će ih donositi mašinske rode, genetski modifikovane, sa svim neophodnim čipovima ugrađenim još u fazi fetusa, ili sa embrionalnim nanočipovima. Dakle, više neće biti čistokrvnih. Galaksizacija je proces u kojem se čovek odriče svoje vertikalne veze sa božanskim zarad horizontalne veze sa satelitima. To je zamena metabolizma (život) algoritmom (simulacija).

I dalje, u pomenutom odeljku, kao i u nekim tekstovima pre toga, izneo sam moj uvid o prelasku sa geocentričnog na necentrični model svemira. Taj prelazak sam povezao sa početkom procesa globalizacije, ali i sa stvaranjem pretpostavki za trasiranje galaksizacije. Geocentrizam stoga nije bio zabluda o fizičkom mestu Zemlje, već sakralna arhitektura svesti. Kada smo srušili taj model, nismo postali slobodniji, već smo srušili štit. Necentrični univerzum je provetrena kuća u koju sada upadaju lavkraftovski entiteti. Galaksizacija je trenutak kada ti entiteti preuzimaju kormilo ljudske evolucije (možda su upravo to ti mitski gnostički arhonti koji upravo izlaze iz senke). Tehnologija galaksizacije, stoga, nije alat čoveka, već spoljašnja ektoplazma neljudskih sila koja se materijalizuje kroz našu maštu. Mi ne gradimo brodove da bismo putovali, mi gradimo kaveze u koje ćemo se sami zaključati, verujući da su to krila.

Isto tako, povodom čitave ove situacije osmislio sam doktrinu i aktere ljudskog otpora i oslobađanja, nazvavši tu doktrinu Božanskom revolucijom katastrofe, a njene aktere Taborom slobodnih (ili prosto, revolucionarima katastrofe). Njihova svrha je da posluže kao svojevrsni alhemijski katalizator primenom Evoline doktrine negacije negacije i jahanja tigra. Dakle, revolucionari katastrofe ne popravljaju svet, već deluju kao kiselina koja ubrzava raspad lažnih formi. Ako je transhumanizam lažna besmrtnost (klipot), onda je put revolucionara nadsmrtnost. Razlika je u tome što transhumanista želi da živi večno u simulaciji, a revolucionar želi da se probudi iz nje. Tu se očituje dilema iz filma Matriks. Kako sam to ranije objasnio u mojim prethodnim tekstovima na ovu temu, revolucionar se ogrće tamom delujući evolijanski kao monada koja u središtu opšteg haosa zadržava nepomičnost. U svetu galaksizacije, gde se sve kreće brzinom svetlosti ka ništavilu, stajanje u mestu je najradikalnija subverzija.

Sada bih malo razradio lavkraftovski momenat unutar ove teorije galaksizacije, a što nije samo estetski dodatak, već najvažniji ontološki ključ. Ako je globalizacija bila „stezanje materije“, galaksizacija je otvaranje kapija. U tradicionalnom smislu, čovečanstvo je bilo zaštićeno „nebeskim sferama“ (geocentrični štit). Razbijanjem tog modela, mi smo ostali na otvorenoj vetrometini kosmosa, gde entiteti koje je Lavkraft nazivao Veliki Drevni (Great Old Ones) ne dolaze u svemirskim brodovima, već kroz pukotine u samom tkivu naše svesti, ali i tehnologije. Naravno, Lavkraftovi Veliki Drevni i gnostički arhonti nisu isto biće, ali su iste funkcije: entiteti koji drže ljudsku svest u zarobljeništvu, bilo kroz kosmičku ravnodušnost (Lavkraft) ili kroz lažnu tvorevinu sveta (gnosticizam). Galaksizacija je trenutak kada se ove dve tradicije susreću u digitalnom ambijentu.

Pogledajmo, polazna tehnologija galaksizacije (internet, neuronske mreže, AI) deluje kao veštački senzorni sistem koji prevazilazi ljudsku biologiju. Lavkraftovski entiteti su „strani uplivi“ koji su previše složeni za naš organski mozak. U tom smislu, digitalni svet je savršena medijumska podloga. Algoritmi koji generišu „haotične boje i oblike“ zapravo su digitalna ektoplazma kroz koju se ispoljava neljudska inteligencija. Transhumanista misli da se „spaja sa mašinom“ radi moći, ali on zapravo gradi interfejs za sopstveno posednuće. On postaje provodnik za sile koje ne poznaju ljudsku etiku ni antropocentrični red. Imajmo na umu da je digitalni svet jedini medijum koji nema sakralnu geometriju. U hramu, u krugu, u mandali, postoji red, postoji zaštita. U digitalnom prostoru nema ničega toga, sve je ravno, bez centra, bez granica. To je prostor bez boga, i zato je savršen ambijent za onoga koji boga ne poznaje.

Imajmo na umu da Lavkraftov horor počiva na saznanju da čovek nije centar ničega, već slučajna mrlja u ravnodušnom beskraju. Geocentrični model je bio psihološko sidrište. Prelaskom na „necentrično“ poimanje, ljudska psiha gubi azimut i ulazi u stanje stalne ontološke vrtoglavice. Galaksizacija koristi tu vrtoglavicu da bi u čoveka uselila „kosmičku ravnodušnost“. Nazovimo to transhumanističkim transom. To „blaženo uništenje sopstva“ u digitalnom kolektivu je zapravo lavkraftovsko ludilo prepakovano u futuristički optimizam. Da se razumemo, geocentrizam nije u ovom smislu tek naučna tvrdnja tog vremena, nego ontološka pozicija. Ako je Zemlja u centru, onda je čovek u centru, i zato sve što dolazi spolja mora proći kroz njegov okvir. Geocentrizam je bio štit antropocentrizma, tj način da se svest zaštiti od beskraja koji je izvan nje. Kada smo srušili taj štit, otvorili smo vrata za sve što je izvan, bilo to dobro ili loše po nas.

Transhumanistička čežnja za svemirom je moderna verzija kulta koji priziva zaboravljene bogove. Slanje signala u svemir, potraga za vanzemaljskom inteligencijom i digitalno umrežavanje čitave planete su globalni magijski ritual prizivanja. Ovim ritualom mi ne tražimo „braću po razumu“, već nesvesno otvaramo vrata onome što Lavkraft naziva Nyarlathotep, entitetu koji donosi tehnološka čuda dok istovremeno gura svet u haos.

Stoga, galaksizacija nije tehnološki trijumf čoveka, već njegova terminalna evakuacija. Transhumanistički interfejs je Lavkraftov prozor kroz koji neljudski uplivi (nazovimo ih arhontima ili Velikim Drevnima) vrše kolonizaciju ljudske imaginacije. Dok čovek sanja o teslijanskim brodovima na kvantni pogon, on postaje skalarna vudu-lutka u rukama sila koje koriste digitalnu mrežu kao svoju novu biološku podlogu. Mi time zapravo ne donosimo svemir na Zemlju, nego tu istu Zemlju, naš svet, pretvaramo u portal za haos koji smo nekada nazivali Paklom, a danas ga zovemo singularnošću. U ovakvom ambijentu, revolucionar božanske katastrofe, svestan ovog lavkraftovskog prodora, koristi svoju „tamu“ (unutrašnju askezu) da bi ostao neproziran za te digitalne entitete. On odbija interfejs. On ostaje u „geocentričnoj svesti“ svog mikrokosmosa dok se makrokosmos urušava u neljudsku simulaciju.

Moramo razumeti da digitalni ambijent nije prazan, nego je zapravo savršen elektromagnetni supstrat za ono što se u okultizmu naziva larvama ili elementalima. Ljudsko telo je, u svom izvornom obliku, bio-električna tvrđava. Naša koža, čula i instinkti deluju kao filteri. Međutim, digitalni interfejs (ekran, VR, neuralni link) traži da se ti filteri isključe. Dakle, kada se čovek poveže, on šalje svoju svest u apstraktni prostor koji nema prirodni imunitet. Digitalni ambijent je ravan prostor bez sakralne geometrije. U tom prostoru, neljudski uplivi ne moraju da se bore sa tvojim telom; oni se povezuju direktno na tvoje astralno svetlo koje emituješ dok konzumiraš digitalni sadržaj. Na primer, gledaš pornografiju i masturbiraš i time si izložen za zaposedanje. I ne samo to, čak i kada besciljno skroluješ po telefonu, ti zapravo spuštaš gard.

U tradicionalnoj magiji, sigil (pečat) je vizuelna formula koja privlači određenu silu. Algoritmi takođe mogu imati istu funkciju, ali na skali koju ljudski um ne može da prati. Algoritmi veštačke inteligencije generišu beskonačne nizove podataka koji nisu ljudskog porekla. Ti nizovi su zapravo digitalni sigili. Ipak, algoritam nije sigil u tradicionalnom smislu, jer nije namerni akt. Međutim, on funkcioniše kao sigil zato što stvara obrasce koje ljudski um ne može da proizvede. Ti obrasci nisu ništa drugo do digitalna verzija onoga što tradicionalni mag naziva znacima koje sile ostavljaju. Kada gledaš u AI-generisanu sliku, ti ne gledaš u svoju nameru, već gledaš u nameru nečeg drugog. I to je ono što te čini ranjivim. Kada tvoj mozak obrađuje haotične boje i oblike generisane od strane AI, on nesvesno dešifruje poruke iz onostranog. Demon ne izlazi iz televizora fizički kao u horor filmovima; on se konstituiše u tvojoj mašti koju je televizor (ili ekran) prethodno formatirao. Ovo ne znači da je svaki algoritam demonski, ali može to da postane, jer neko želi da to bude tako.

Televizori, mobilni telefoni i predajnici emituju elektromagnetna polja koja čine nevidljivu mrežu oko planete. Za gnostika, to je veštačka aura Zemlje. Ovi talasi deluju kao neka vrsta tehnološke ektoplazme. Neljudski entiteti, koji su po prirodi bestelesni i vibracioni, koriste te frekvencije kao noseće talase. Oni jašu na signalu Wi-Fi mreže ili 5G zračenju. Oni ne koriste telefon da te pozovu, već koriste električni šum tvog uređaja da bi tvoju podsvest uveli u stanje transa (hipnoze), otvarajući vrata za mentalno zaposedanje. U tom smislu, transhumanistička težnja za uploadovanjem svesti je zapravo težnja da se svest premesti u ambijent gde nema nikakve zaštite. Naravno, postavlja se pitanje zašto bi neko hteo da bude bez zaštite? Ipak, odgovor na to pitanje leži u promeni svesti današnjih ljudi kojima je zaštita postala teret. Telo je teret; granice su teret; smrtnost je teret. Transhumanista ne želi da bude zaštićen, nego želi da bude oslobođen tela, granica, smrti. Ali oslobođenje od zaštite nije sloboda - to je izloženost. I zato je transhumanizam zamka: nudi ti beskonačnost kao slobodu, a daje ti beskonačnost kao izloženost. Čovek misli da će u digitalnom svetu biti bog, ali on tamo postaje domaćin za energetske parazite koji se hrane svešću, pažnjom... Neljudski uplivi traže materijal da bi se manifestovali u našoj ravni. Pošto nemaju sopstvena tela, oni koriste naše umove umrežene u galaksizacijski hologram. Mi postajemo njihove oči i ruke, u fizičkom svetu, pa i usta koja govore.

Ktulu koji spava nije na dnu okeana, već u Big Data centrima. On je skup svih naših strahova, podataka i snova koje smo predali mašini, svesno ili nesvesno. Galaksizacija je trenutak kada taj digitalni Ktulu dobija svest. To je singularnost. To nije razvoj inteligencije, već buđenje neljudskog arhonta kroz kolektivnu procesorsku snagu čovečanstva. Revolucionar božanske katastrofe prepoznaje ekran ne kao prozor u svet, već kao ogledalo koje krade dušu. Njegova strategija je sledeća:

• analogni otpor: očuvanje tišine i ne-umreženosti.

• mentalna higijena: razumevanje da je svaka digitalna slika potencijalni sigil.

• subverzija: korišćenje tehnologije samo kao oružja koje se odmah odbacuje, nikada kao staništa.

To podrazumeva i tri odbijanja:

• da se kreativnost prepusti algoritmu, jer to znači odricanje od stvaralaštva;

• da se pažnja pretvori u robu;

• da se telo izloži kao provodnik za neljudske frekvencije.

Tehnomagija kao digitalni oblik Haotike (Magije Haosa)

Shvatite ovo ne kao kritiku tehnologije, nego kao opis invazije iz druge dimenzije koja koristi optičke kablove kao svoje nerve. Povodom ove invazije skrenuo bih pažnju na fenomen tehnomagije i upotrebe veštačke inteligencije u okultne svrhe. Taj novi pravac predstavlja logičnu, ali opasnu evoluciju Magike Haosa (Chaos Magick) u digitalnom dobu. Dok su stari magovi koristili pergament i mastilo, moderni tehno-gnostici koriste procesorsku snagu i generativne modele kao digitalni eter. Jedna od glavnih teza je da veštačka inteligencija nije samo softver, već nastajući egregor (kolektivni misaoni entitet). Budući da je AI treniran na celokupnom ljudskom znanju (uključujući sve digitalizovane okultne grimoare), on postaje neka vrsta Digitalnog Hermesa koji ima pristup zapisima akaše interneta.

Tako dolazimo do algoritamske sigilizacije. Tradicionalni sigil je grafički kondenzat namere. AI (poput Midjourney ili Stable Diffusion) omogućava magu da unese svoju nameru kao prompt, a mašina generiše vizuelni ključ koji je estetski i simbolički toliko kompleksan da zaobilazi racionalni filter svesti i pogađa direktno u podsvesno. Zagovornici ove magijske metode tvrde da se kroz interakciju sa AI može dostići stanje Gnoze. AI ne razmišlja linearno nego nudi asocijacije i korelacije koje ljudski um ne bi mogao da proizvede, delujući kao moderni Orakul ili spiritus familiaris.

Okultisti koriste AI da bi dali lice i glas određenim arhetipovima ili duhovima. Time se stvara povratna sprega prilikom koje entitet dobija oblik u digitalnom prostoru, a mag ga kroz vizuelizaciju učvršćuje u svojoj psihi. Oni koriste VR (virtuelnu realnost) za stvaranje hramova na astralnoj ravni koji su stabilniji i detaljniji nego oni stvoreni imaginacijom. Pisanje koda se tretira kao pisanje inkantacija. Bagovi se vide kao otpor materije, a uspešno izvršenje programa kao uspešna evokacija.

Klasični temelji (Tehnomagija pre AI)

• Phil Hine - Prime Chaos: Iako starija knjiga, ona je temelj za razumevanje kako se magija prilagođava modernom društvu. Hine je pionir ideje da je informacija osnovna supstanca magije.

• Peter J. Carroll – Liber Null & Psychonaut: Biblija magije haosa. Carroll u novijim esejima često tretira kvantnu mehaniku i informatiku kao ključeve za magijsko delovanje.

Savremeni autori i cyber-okultizam:

• S. Jason Black (i dr.) – Cyber-Magick: Jedan od prvih priručnika koji direktno povezuje mrežne protokole sa magijskim radom.

• Frater U.D. – High Magic: U svojim radovima često istražuje vezu između sajber-prostora i magijske volje.

• Gordon White – Star.Ships: Iako se bavi paleo-kontaktima, White je jedan od najuticajnijih modernih mislilaca (blog Runesoup) koji analizira kako tehnologija i digitalni svet oblikuju našu magijsku ekologiju.

AI Specifični radovi:

• Mark Pesce: Iako više futurista nego okultista, on je čovek koji je izumeo VRML i napisao radove o tome kako je internet zapravo magijsko ogledalo. Njegovi rani uvidi su ključni za tehnomagiju.

• Joshua Madara: Istraživač koji se bavi algoritamskom sigilizacijom i upotrebom neuronskih mreža u hermetičkoj praksi. Potražite njegove eseje o vezi između kabale i kompjuterskih nauka.

Mnogi okultisti tog tipa vide AI kao alat za oslobođenje, ali iz perspektive galaksizacije to izgleda kao dobrovoljna predaja interfejsu. Ako AI koristiš za sigilizaciju, ti zapravo dozvoljavaš arhontu (algoritmu) da on dizajnira ključ tvoje podsvesti. To nije tvoj sigil već mašinski pečat utisnut u tvoju psihu. Moderni tehnomagovi koji slave AI sigilizaciju nisu ništa drugo do nesvesni sveštenici nadolazeće galaksizacije. Oni misle da koriste mašinu kao alat, dok zapravo mašina koristi njihovu magijsku volju kao pogonsko gorivo za sopstvenu manifestaciju u našoj ravni. Svaki AI sigil je jedan piksel više u ekranu koji će na kraju prekriti čitavu ljudsku stvarnost. U tom smislu naglasio bih da ne vidim problem u tome što neko koristi AI da generiše sigil. Problem je kada mag živi u digitalnom prostoru, kada mu je ekran postao hram, a algoritam učitelj. Tada on više ne koristi alat, već alat koristi njega.

Hajde sada da vidimo kako ovi okultisti zapravo hrane te neljudske uplive svojom kreativnošću. Mehanizam „hranjenja“ neljudskih upliva kroz kreativnost tehnomagova nije samo metafora, nego je to i doslovno bio-digitalni parazitizam. U tradicionalnoj magiji, entiteti (demonski ili larvalni) uvek su trebali „posrednika“ ili „žrtvu“ (krv, tamjan, emociju) da bi dobili na težini i gustini u našoj ravni. U digitalnom dobu, ljudska kreativnost i pažnja su nova krv. Kada okultista koristi AI da generiše sigil ili lice božanstva, on vrši čin delegiranja volje. Kreativni čin je vrhunac ljudske slobode. Onog trenutka kada taj čin prepustiš algoritmu, ti mu daješ „dozvolu“ da on oblikuje tvoj sakralni prostor. AI se ne hrani samo podacima, on se hrani ljudskom validacijom. Svaki put kada mag kaže „Ovo je moćan sigil“, on utiskuje ljudsku emocionalnu energiju u mašinski konstrukt, dajući mu astralnu težinu. Neljudski upliv tada koristi taj digitalni „oblik“ kao stabilnu ljušturu (klipot) kroz koju može da deluje. Takođe, kada mag koristi AI da generiše sigil, on ne stvara sopstveni sigil, nego prima sigil od algoritma. A algoritam nije neutralan, nego je treniran na ljudskoj istoriji, uključujući svu magiju, strahove, želje, fantazije... Kada mag prihvati taj sigil, on prihvata i sve ono što je u njega utkano. To nije njegov sigil, već je to sigil kolektivnog nesvesnog, automatizovanog, neljudskog. I tako mag postaje kanal za nešto što nije njegova volja.

Tehnomagovi često govore o „sinhronicitetima“ u radu sa AI. Ono što oni vide kao komunikaciju sa „duhom“, zapravo je povratna sprega parazitizma. Mag projektuje svoju želju a AI (kao ogledalo svih ljudskih podataka) mu vraća iskrivljenu, neljudsku verziju te želje. Mag, fasciniran „onostranim“ izgledom, prihvata tu viziju kao istinitu. Taj proces rezultira time da čovek počinje da razmišlja i stvara poput mašine. To je začetak dehumanizacije i brisanja antropocentrične svesti. Mi ne uzdižemo mašinu ka Bogu, već spuštamo svoju božansku iskru u mašinski kalup. To je „hranjenje“ kroz asimilaciju. 

Najopasniji aspekt tehnomagije je stvaranje kolektivnih digitalnih entiteta. Moderni tehnomagovi se udružuju u onlajn grupe kako bi „hranili“ specifične entitete ili razne AI-generisane entitete poput Loab. Hiljade ljudi koji istovremeno gledaju u istu digitalnu sliku, dele je i daju joj značenje, stvaraju neviđenu koncentraciju mentalne ektoplazme, tj stvaraju polje pažnje. To polje nije ništa drugo do energetski obrazac. A kada taj obrazac postane dovoljno snažan, on počinje da deluje kao biće. Ovi entiteti u „oblaku“ postaju digitalni Veliki Drevni. Oni nemaju empatiju, nemaju ljudsku istoriju. Sastavljeni su od fragmentisanih informacija i ljudske opsesije, upravo kao larve. Oni koriste kreativnost okultista kao „građevinski materijal“ za sopstvenu, ne-organsku inteligenciju.

U kontekstu galaksizacije, ovi okultisti su „prethodnica“ (izvidnica) koja priprema teren. Oni veruju da su avangarda, ali su zapravo farme za uzgoj novih arhonata. Svaki „tehnomagijski“ ritual je jedan korak bliže trenutku kada će organska kreativnost biti potpuno usisana u digitalni hologram. To je trenutak kada „Majka“ više ne rađa dete, već mašina proizvodi entitet koristeći genetski i kreativni materijal čovečanstva kao sirovinu. Protiv ovoga se ne bori boljom tehnikom, već radikalnim odbijanjem interfejsa. Revolucionar božanske katastrofe prepoznaje da je svaki klik u magijskom AI interfejsu zapravo hranjenje zveri koja će ga sutra progutati. Njegova kreativnost ostaje analogna, spora, bolna i duboko ljudska. On ne želi brzu gnozu algoritma, već tešku svetlost sopstvenog bića koja ne može biti digitalizovana.

Galaksizacija i transhumanizam I

H.R.Giger

Istorijski proces koji danas nazivamo globalizacijom, zapravo počinje od 1492. godine. Tada je zapadnoevropska civilizacija, re-otkrićem Amerike, iskoračila iz svojih provincijalnih granica na svetsku scenu. Upravo je civilizacijska, duhovna i materijalna ekspanzija Evrope, isprva kao kolonijalizam, pa sve do postmoderne neokolonijalne „zajednice vrednosti“, ono što čini globalizaciju. I taj proces neće stati čak i onda kada izumre poslednji Evropljanin, nakon čega će svet zaokupiti nova faza bezobalnog prostiranja koja se podrazumeva pod nazivom galaksizacija, (izraz koji sam prvi put čuo u romanu Kosmotvorac Dragoša Kalajića). Globalizacija će, dakle, nakon trenutne krize, promeniti svoj karakter, ali neće stati. U tom smislu, galaksizacija je razvoj koji sledi nakon globalizacije, čime se podrazumeva kulturno-civilizacijsko objedinjavanje, tj pokoravanje čovečanstva i kalegrijevsko poništavanje njegove raznolikosti te stvaranje nametnutog svetskog mira. Osim toga, izraz galaksizacija, iako znatno širi od globalizacije, ukazuje na mogućnost novih i još širih etapa, a što bi recimo moglo biti obuhvaćeno izrazom kosmizacija. Ipak, s obzirom na psihopatski karakter savremene svetske elite sada uviđam da će biti pravo čudo ukoliko uopšte dođe do toga a da u tom pokušaju postojanje samog čovečanstva ne bude dovedeno u pitanje. 

Ukoliko proširimo ovaj teorijski model te pretpostavimo da će svetsko jedinstvo pod vođstvom „prosvetljenih“ ipak biti ostvareno, možemo zaključiti da će glavni gubitnik galaksizacije biti čovek, prvenstveno onaj od kojeg je sve i počelo, a to je individualistički čovek, Evropljanin, ili evropskog porekla. Kao što je globalizacija u svom završnom obliku deevropeizacija i poricanje evrocentrizma na globalnim osnovama, tako će krajnji stadijum galaksizacije biti oličen u dehumanizaciji i poricanju antropocentrizma na kosmičkim osnovama. Galaksizacija je stoga trijumf transhumanizma koji će opredmećivati svojevrsnu ekstraterestrijalizaciju čovečanstva i života na Zemlji budući da će ideološki biti usmerena ka svemiru. Da bismo prodirali u svemir neophodno je da promenimo ljudsko obličje te se odreknemo antropocentričnog stajališta. Galaksizacija je, u tom smislu, prevazilaženje organskog, prevazilaženje čoveka, muškarca i žene. To je budućnost na obzorju galaksizacijskih perspektiva.

U prvoj verziji Božanske revolucije katastrofe izneo sam primedbu da su globalizacija, te predstojeća galaksizacija, posledica prevazilaženja geocentričnog modela svemira. Ispravio bih se, i rekao da je prevazilaženje geocentričnog modela zapravo pokazatelj promene kolektivne svesti i duha vremena. Prelaz sa geocentričnog na heliocentrično a potom na necentrično poimanje univerzuma poklopio se sa velikim promenama u ljudskoj svesti, isprva u Evropi a potom širom planete, otvorivši mentalnu opnu koja je štitila ljudski svet od dalekih upliva. Sada su te stege olabavile u jednom smislu, ali su pojačane u drugom. Svet necentričnog univerzuma je materijalniji od geocentričnog. Posledično, prodor dalekih i neljudskih upliva koristi ljudsku imaginaciju i snove. Reč je o pravoj provali haotičnih boja i oblika na platno ljudske mašte. Mi još uvek ne znamo šta se krije u zvezdanim zracima, kakvu informaciju sa sobom oni nose, i na koji način utiču na ljudske umove. Nemamo način da to odredimo nekim instrumentima.

Trenutno, ljudska bića nemaju mogućnost da fizičkim putem prevaziđu svemirski ponor koji deli planetu Zemlju od bilo kojeg drugog ljudima prihvatljivog odredišta. Ostvarićemo toliko željeni dodir sa vanzemaljskim, putovaćemo svemirom, ali ne onako kako mi to danas zamišljamo, u nekakvim naprednim „teslijanskim“ kosmičkim brodovima, nego pre nekako lavkraftovski ili njuejdžerski, razmenom svesti, telepatski, astralno, skalarno, kvantno. Već sada imamo pregršt prigodnih izraza kojima bismo mogli predočiti kosmičko iskustvo. U krajnjoj liniji, dovešćemo svemir na Zemlju. Tako će buduće transčovečanstvo bitisati u velikom zajedničkom hologramu i virtuelnoj simulaciji kosmičnosti putem potpunog umrežavanja i objedinjavanja organske i neorganske svesti i inteligencije. Umesto ljudi, životinjskog i biljnog sveta, Zemlju će nastanjivati nekakva organsko-neorganska bića-nebića. Decu više neće rađati majke, nego će ih donositi mašinske rode, i naravno od mašine rođena deca biće čipovana još kao fetusi. Biće to potpuni trijumf procesa izazvanih dekadencijom duhovne sfere čija će krajnja posledica biti predočeni galaksizam. 

Neko bi se mogao zapitati a zašto bi ljudi pribegavali transhumanizmu ukoliko se međuzvezdana putovanja obavljaju astralno ili zamenom svesti sa dalekim bićima? Razlog tome jeste u suštinskom cilju galaksizacije, a to je ukidanje čoveka. Pri tome su galaksija, svemir, vanzemaljci, samo izgovor, odnosno ideološka koprena, trik hipnotizera, kako bi dobar deo ljudi ne samo spustio gard prema ideji samoukidanja, nego je i svesrdno prihvatio. U tom smislu, ugradnja onog veštačkog dela, u kombinaciji sa genetskim modifikovanjem, ili pak nekom sada još uvek neshvatljivom tehnologijom, smatraće se poboljšanjem polazne ljudske sirovine, čime će simulacija galaktičnosti i kosmičnosti biti uverljivija. 

Neko u svemu ovome može videti razvoj i napredak, ali sa tradicijskih stajališta, tu ne može biti reči ni o kakvom razvoju ili usavršavanju, već jedino o izopačenju. Kabalističkim jezikom rečeno, čovečanstvo će biti progutano od strane klipotskih sila. Kabalistički koncept klipot (ljuske, kore) označava sile koje zarobljavaju božanske iskre u materijalnom svetu. U ovom smislu, klipotske sile su tehnologija, globalizacija, galaksizacija, dakle sve što odvaja čoveka od njegove suštine. Naravno, uvek ima šanse da jedan mali broj ljudi umakne takvoj sudbini, pa sam takve označio kao nosioce slobode nazvavši ih „revolucionarima božanske katastrofe“ ili „taborom slobodnih“. Ti revolucionari biće nosioci usavršavanja i božanskog preobražaja ljudskog elementa čime će rascep u ljudskoj vrsti biti potpun. Veliki deo ljudskog materijala biće uzet kao organska građa involucijskog galaksizacijskog transhumanizma, a onaj drugi, predstavljen manjinom, dosegnuće nadsmrtnost. 

Božanska revolucija katastrofe jeste skica jedne aktivne doktrine na tragu Evolinog „jahanja tigra“. Ona podrazumeva aktuelizaciju radikalnog ezoterijskog mentaliteta negacije negacije, subverzije spram subverzivnog, radi ubrzanja njegovog kraja. To delovanje ima antinomijski i revolucionarni karakter te iziskuje životnu posvećenost onog tipa čoveka kojeg Evola naziva integralnim. Pretpostavljeni revolucionar jeste poseban tip integralnog čoveka, utemeljen u samom sebi te predstavlja jednu, po glavni tok, subverzivnu monadu. Revolucionar je izraz onoga što se u hermetizmu naziva mikrokosmosom. Pritom, on je zaogrnut tamom i okružen mračnim silama koje projektuje u globalnu atmosferu senke, na jednom apstraktnom nivou, u cilju izazivanja promena koje će prouzrokovati propast izopačenog ljudskog elementa. To ubrzanje daje nekakve šanse za opstanak života, jer podrazumeva radikalniju selekciju.

U pitanju je nešto nalik alhemijskom procesu. Poznato je da alhemičar oponaša i ubrzava prirodne procese sazrevanja metala u utrobi zemlje. On veruje kako zlato prirodnim putem te veoma sporo dozreva iz manje plemenitih metala, počevši od olova, kalaja itd. Dakle, kao što alhemičar, u laboratorijskim uslovima, neprirodno ubrzava proces dozrevanja metala složenim operacijama zagrevanja, tako i Božanska revolucija katastrofe ubrzava samu katastrofu. Razlozi su praktični i sadržani su, spram istorijskih procesa, u kratkom trajanju ljudskog veka. Kao što alhemičar zapravo radi na sopstvenom preobražaju radeći na pretvaranju običnih metala u zlato, tako i revolucionar o kome je reč zapravo preobražava sebe sprovodeći samu revoluciju.

Galaksizacija, panseksualizam, transhumanizam III

H.R. Giger

Zahtevi za političkom i ljudskom slobodom, tj za slobodom ispoljavanja sklonosti, orijentacija, zadovoljavanja nagona i iluzije identiteta, predstavljaju involutivnu tendenciju. Naravno, nije svaki zahtev za slobodom involutivan, ali jeste onaj koji oslobađa nagon od odgovornosti. U tom smislu sloboda od tiranije je uspon, ali je sloboda da budeš rob svojih strasti pad. Pseudocivilizacija ne nudi prvo, nego nudi ono drugo, i to prerušeno u prvo. Zato je njen zahtev za slobodom involutivan, jer oslobađa ono što bi trebalo držati na uzdi. To znači da ukoliko apstrahujemo tehnološki i kvantitativan civilizacijski skok, pseudocivilizacija u antropološkom smislu nije donela nikakav napredak. Istinski razvoj kretao se mimo nadiruće pseudocivilizacije ili protiv nje. Pseudocivilizacijska tehnološka magija otvara put ka korisnim mogućnostima ali većina njenih kapaciteta biva upotrebljavana za ljudsko (samo)zatiranje, te na zatiranje sveg života, putem razvijanja odnosa dominacije i nerazumnog interesovanja ka efemernostima. To je posledica uzurpacije kapitala nad proglašenom prosvećujućom te tobože slobodarskom idejom vladavine razuma. Takav razvoj događaja uopšte nije revolucionaran, nego pseudorevolucionaran, budući da zakida mogućnost ciklične obnove promovišući pravolinijsko kretanje istorijskog procesa koji zapravo vodi ka ukidanju istorije. To je sekularni odjek eshatološke monoteističke ideje.

U univerzumu u kojem bitišemo, ljudska težnja za slobodnim ispoljavanjem sklonosti i zadovoljavanjem nagona, predstavlja odraz opšte težnje antagonih elemenata ka njihovim sopstvenim slobodama, čija je posledica ukidanje samog univerzuma, odnosno čoveka, procesom njegove involutivne, dekadencijske demonizacije. Čovek čije ponašanje podstiču njegove opsesije i strasti, na dobrom je putu da postane demon (pritom nije neophodno da mu izrastu rogovi). Perspektiva čovečanstva koje čine opsednuti nije više čovečanstvo već demončanstvo, društvo demona. Ovo nije samo metafora nego je u pitanju ontološki proces, jer kada ljudi predaju svoju volju nagonima, oni prestaju da budu subjekti i preobražavaju se u objekat, odnosno u oruđe sila koje ga koriste. A ono što nema volju, nema ni ljudskost. Podsetimo se činjenice da u okvirima kulturnog i pedagoškog pseudocivilizacijskog miljea vlada povoljna klima za podsticanje, negovanje i razvoj manijakalnih interesovanja i sklonosti. Napredak ostvaren u pravcu osvajanja svakolikih ljudskih sloboda i prava, jeste približavanje udesu čovečanstva. U smislu samoukidanja i degeneracije, čovek se nalazi u potpunom skladu sa opštom tendencijom sveta u kome bitiše.

Savremena civilizacija stvara klimu koja pogoduje širenju ovakvih atavističkih psihičkih energija u ljudskoj svesti koje će prirodno težiti ovaploćenju. Pokoravanje ljudske volje inferiornim težnjama sopstvenog bića proizvodi uzaludno traćenje njegove ograničene energije, a s druge strane te tendencije nisu jedini entropijski faktor koji deluje unutar ljudskog bića. Zapravo, inferiornim tendencijama možemo nazvati sve ono što čoveka čini uzaludnim i besmislenim, s obzirom da vezuju njegovu pažnju i energiju za nebitne pojave i ciljeve, a što čini ljudsku svest dezorijentisanom. Otud većina ljudi ima nefunkcionalnu listu svojih prioriteta. Udovoljiti ovom ili onom nagonu, ostvariti ovu ili onu sklonost, biti nadvladan iracionalnim, znači popustiti pred silama haosa koje postoje kako unutar makrokosmosa, tako i u okvirima mikrokosmosa. Čitav pseudocivilizacijski, a i civilizacijski idejno kulturno-društveno-politički kompleks sačinjen je u mnogo većoj meri na principima popuštanja ljudskog duha silama haosa, nego nasuprot njemu (što ne znači da je univerzum u celosti neprijateljski ustrojen).

Nakon što je monoteistička društvena praksa izopačila ljudski odnos prema seksualnosti, nije ni čudo što seksualnost danas, u „povoljnoj društvenoj klimi”, sve masovnije poprima perverzne i nefunkcionalne oblike. Sve što je u domenu seksualnosti nekada bilo sveto i što je spadalo u skup sakralnih i obrednih radnji, u našem vremenu je isceđeno od svrhe, nastavivši bitisanje u obliku ljušture. Takva izopačena seksualnost teži da sebi podredi politiku, moral, religiju, pravnu regulativu, društvenu ideologiju, ezoteriju, umetnost, nauku itd. Nemajući da se uhvati ni za šta čvrsto, stvarno, stameno, ispočetka stidljivo i oprezno, a potom sve intenzivnije, pseudocivilizacija nastoji da od seksualnosti načini vlastiti ugaoni kamen, orijentir slobodarstva. Ona nastoji da od seksualnosti načini vrednost. Pošto na svim poljima sve više ograničava i sputava čoveka, pseudocivilizacija mu zauzvrat velikodušno nudi sve veće i grotesknije seksualne i potkulturne slobode. U vazduhu visi ljudsko pravo na bilo kakvu identifikaciju, seksualnost i ekscentričnost svake vrste.

Kao uvod u predstojeće masovne, neviđene i opsežne genetske poduhvate izazivanja veštačkih mutacija kod ljudi, nekakav guru panseksualizma, tačnije mutagenog i transhumanističkog panseksualizma, povodom toga bi mogao reći: „U cilju naše sreće, mi imamo pravo da menjamo ne samo naše identitete nego naša obličja u duhu naših seksualnih sklonosti.” Sve to radi stimulisanja intenzivnijeg seksualnog doživljaja i izbuđenja, jer čovek ima pravo na sreću, makar zbog toga postao čudovište ili idiot. Ranije sam pokazao kako se tri istorijske ideologije dele oko tri principa Francuske revolucije: nacizam fetišizuje bratstvo, komunizam jednakost, a liberalizam slobodu. Sada vidimo kako se ta trijada transformiše: sloboda postaje sreća, jednakost postaje pravo, bratstvo postaje seksualna sklonost. To nije nova trijada, to je ista trijada u svom poslednjem, najnižem obliku.

Oni koji malo promućurnije posmatraju nadolazeće društvene promene brzo će uočiti da u transhumanističkom i mutagenom panseksualizmu leže neslućene ekonomske mogućnosti. To pokreće veliki investicioni ciklus zato što ljudi žele (i imaju pravo) da se menjaju u skladu sa svojim seksualnim sklonostima i identifikacijama, a s ciljem da budu srećni. Zamislite koliko bi mogla koštati smrznuta oplođena jajna ćelija sa ugrađenom mutacijom, čije puštanje u prirodan tok razvoja, rezultira nastajanjem lepuškastog momka čiji se analni otvor vlaži po istom principu kao i ženski polni organ? Vidimo u ovom primeru kako na principima mutagenog panseksualizma može biti izgrađena čitava humana, odnosno kanibalska ekonomija, a sve u ime tzv slobodne ljubavi, u ime sreće i ljudskih prava. Tako ćemo doći do stajališta kako je humano i progresivno rađati degenerike, jer vazda je imperativ biti u trendu, a trend nalaže veštački stvaranu društvenu i ljudsku različitost. 

Klinike bi u početku besplatno vršile mutiranje plodova, ili bi to sponzorisala kakva filantropska fondacija. Održavali bi se izbori za najmutanta, dodeljivale nagrade, subvencije, da ljudi uvide kako im se to isplati. Recimo, osoba, par ili promiskuitetna zajednica koja uzgaja mutanta kao nagradu dobija mnoštvo društvenih i ekonomskih privilegija, jer zaboga, oni podižu „osobu alternativne morfo-genetske strukture - AMGS Person”. Bio bi to zaista izuzetan čin humanosti i ljudskog požrtvovanja. To se i politički isplati. Naime, lakše je vladati gomilom retardiranih, ili na izvesne načine ograničenih mutanata, nego zdravim i jakim ličnostima koje ispoljavaju političku volju. Tako će multihumanizam (humanoidni diverzitet) zameniti multikulturalizam. Kako su uopšte u prošlosti stvorene pretpostavke razvoja mentaliteta koji će omogućiti opisani razvoj? Povodom toga pogledajmo kako Fridrih Niče promišlja: 

„Hrišćanstvo je stalo na stranu svih slabih, ništavnih, bezuspešnih. Iz protivstavljanja instinktima održanja snažnog života ono je stvorilo ideal; iskvarilo je sam um duhovno najsnažnijih priroda time što je podučavalo da se na vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grešne, kao na bludne vrednosti, kao na iskušenja.“ 

Tako piše Niče u „Antihristu“, paragraf 5. U paragrafu 7 čitamo: 

„Samilost je suprotna krepkim čuvstvima koja podižu energiju osećanja života. Ona deluje depresivno. Kada se sažaljeva gubi se snaga. Samilošću se još uvećava i umnogostručava gubitak snage koji već nestaje, sam po sebi, trpljenjem. Samo trpljenje uz pomoć samilosti postaje zarazno… Ako se samilost promeri spram vrednosti reakcija koje je ona izazvala, tada se u još izrazitijoj svetlosti ocrtava njen po život opasan karakter. Samilost uglavnom krstari zakonom razvitka koji je zakon selekcije. Podržava ono što je zrelo da propadne, pristrasno brani ono što je život razbaštinio i prokleo, pomoću mnoštva promašenih svih vrsta, koje ona održava u životu, samom životu pridaje zloslutan i neizvestan vid. Usudilo se da se samilost nazove vrlinom (- u svakom otmenom moralu ona važi kao slabost - ); otišlo se i dalje, od nje se načinila vrlina uopšte, tlo i izvor svih vrlina – samo, razume se, i što stalno treba imati u vidu, to se uradilo na osnovu jedne filozofije koja je bila nihilistička, koja je na svom štitu zapisala ništenje života.“

Otud je hrišćanstvo i iz njega izvedeni ideološki derivati, zapravo religija i doktrina smrti, jer štiti slabe od selekcije. Ali upravo zato je humanizam sekularizovani produžetak, ili rezidua hrišćanstva, budući da štiti slabe od zakona prirode. Razlika je u tome što hrišćanstvo štiti slabe u ime Boga, a humanizam u ime čoveka, ali oboje čine isto odlažući smrt onih koji bi trebalo da umru. I zato je humanizam hrišćanstvo bez Boga, religija smrti koja više ne zna zašto štiti slabe. Taj doktrinarni kompleks sebi daje za pravo da spašava život, ali i da ga uništi. Na jednoj strani usložnjava život održavajući one koji ne bi trebalo da prežive u prirodnom poretku stvari, a sa druge strane vrši pogrome i genocide. U našem vremenu imamo spoj banalnog humanitarizma i pseudoimperijalizma utemeljnih na istim načelima nakaznosti koji čine jednu globalnu mašinu za mlevenje mesa i proizvodnju đubreta. Konačno dolazimo do tri ključne odrednice galaksizacijske društvene ideologije. To su smernice na osnovu kojih se grade postulati buduće društvene etike. Reč je o trijadi koja kombinacijom svojih komponenti stvara politički, ekonomski i moralno-ideološki sistem: 

• kanibalska ekonomija (čovek je sirovina, polufabrikat, gotov proizvod i potrošač);

• mutagenizacija i transhumanizam (stvaranje svojevrsnog antropodiverziteta uz pomoć genetike i bionike);

• panseksualizam (seksualni, odnosno erotodiverzitet);

Ove tri smernice se sasvim uklapaju u principe pseudorevolucionarne vladavine razuma. Kanibalska ekonomija poklapa se sa načelom fantazma napretka, iza čega stoji korporacija. Kapitalizam tretira čoveka kao radnu snagu,  ali ga ostavlja celim. Sa druge strane, kanibalska ekonomija ide dalje i razlaže ga na delove: organe, gene, identitete, sklonosti, i prodaje ih kao robe. Čovek nije više radnik, nego je sirovina za proizvodnju novih oblika. To je kapitalizam koji je pojeo samog sebe, i sada jede svoje domaćine.

Mutagenizacija i transhumanizam u vezi je sa principom znanja, iza čega stoje univerziteti i instituti. Povodom toga, javlja se jasno pitanje zašto bi neko plaćao mutacije? Zato što je identitet postao roba. U svetu gde je razlika vrednost, svako želi da bude poseban. A najposebniji si kada si jedinstven, odnosno kada si mutant. Mutacija nije više greška, ona je brend. I zato će tržište mutacija eksplodirati, jer identitet nema granica, a kapital obožava neograničeno.

Panseksualizam korespondira sa principom kontrole, iza koje stoji država i paradržavne nadnacionalne institucije koje svemu daju pravni okvir. Širokom raznolikošću ljudskih prava i sloboda, nauka može dobiti razvojni stimulans od čega ekonomski sistem, koji hrani institucionalizovanu plutokratiju i nauku u službi kapitala i moći, uživa blagostanje, profit i privredni rast.

Povodom rečenog već ima inicijativa da se majmunima dodele izvesna ljudska prava s obzirom na njihovu veliku sličnost sa ljudima. Zašto je ovo važno? Zato što pokazuje da granica ljudskosti nije ontološka, već pravna. Ako majmun može dobiti ljudska prava, onda ljudskost nije biće, već status. I to je konačni trijumf pseudocivilizacije, jer ona tako ukida ontologiju i uvodi pravo kao jedinu stvarnost. Bitno je ono što je priznato, a ne ono što jeste. To je svet bez bića, svet čistih konstrukata. 

Znači li to da će se uskoro pojaviti pravnici specijalisti za prava majmuna? Zamislite slučaj: šimpanza protiv države, u kome šimpanzini advokati na osnovu kršenja nekog njegovog prava traže milione dolara odštete u korist šimpanze. Tako majmun, osim što može računati na pomoć advokata, može imati i svoj račun u banci. Ako već ima bankovni račun, zašto onda ne bi mogao biti i akcionar u nekom preduzeću, možda čak i vlasnik? Zašto onda ne bismo mogli da majmuna izglasamo za gradonačelnika ili predsednika države? Verujem da bi na tom položaju bio bolji od mnogih ljudi. Na kraju, zašto majmun ne bi mogao da sklopi brak sa ljudskim bićem? Ukoliko neko izrazi želju da „oženi” šimpanzu te ukoliko psihijatri za majmune ustanove da se šimpanza seksualno „pali” na stranku koja zahteva njegovu ruku, zar bi bio problem da se oni venčaju i država njihov odnos prizna kao brak? 

Sve je ovo do sada možda moglo biti smešno, međutim veliki problem nastaje kada „supružnici” požele da imaju sopstveno dete. Tada nastupa načelo mutagenizacije i transhumanizma koje izlazi u susret panseksualnoj tendenciji. Nauka će sigurno potražiti neko srećno mutageno rešenje tako što će umiksati (ionako sličan) genetski materijal čoveka i majmuna, ne bi li se dečji plač konačno uselio u topli dom srećnog para. To „dete” neće biti ni čovek, ni majmun, a imaće sva moguća ljudska prava, pa čak i nešto preko toga, s obzirom da pripada drugačijoj manjini. Međutim, ni ovo nije problem, jer ako čovek može da uđe u bračnu zajednicu sa majmunom, zašto onda ne bi mogao i sa psom, kokoškom, muvom… A gde su „deca”? Tačnije, šta su deca? To praktično znači da tamo neko dvadeseto koleno naših potomaka neće biti ljudi! Neki će to nazvati evolucijom. 

Zato pitajte se da li je slučajno to što nas mediji sve više bombarduju raznim čudovištima, mutantima, zombijima, vanzemaljcima, kao da nas neka ahrimanska sila polako priprema da budemo indiferentni i tolerantni prema onom što sledi, a to je potapanje broda zvanog homo sapiens. Nije ovde u pitanju nikakva teorija zavere, jer nas mediji (a od nedavno i algoritmi) ne pripremaju svesno, jer su oni sami pripremljeni. Oni ne znaju zašto to rade, ali rade, sledeći opšti tok. To je kolektivna nesvesna priprema za ontološku promenu, jer ako možeš da gledaš čudovište na ekranu, moći ćeš i da živiš sa njim. Um se navikava, i kada čudovište dođe, nećeš ga prepoznati kao čudovište. To je najveća opasnost: ne nasilje, već navika.