Satanizam i kultovi transa i posednutosti

William Mortensen

Uvod:

Mnogo je knjiga napisano na temu satanizma, od strane različitih autora, bilo da je reč o naučnim istraživačima, teoretičarima, laicima, ili onih autora koji su posvećeni u „stvari“. Ovde neću obrazlagati ideje drugih autora niti raspravljati sa njima. Moja razmišljanja na ovu temu kreću se između dve fokusne tačke. Prva tačka je stajalište da satanizam kao organizovana religija, obožavanje đavola, nikada nije postojao sve do modernih vremena. Sve što je do sada postojalo jesu povremena, privremena, individualna ili grupna satanistička „isijavanja“ faustovskog tipa. To znači da bi ponekad neko sklopio pakt sa demonskim silama radi neke konkretne lične koristi. Takođe, u vekovima crkvene vladavine paktiranje sa đavolom oduvek je bila dobra optužba radi diskreditacije i eliminacije političkih i ideoloških protivnika. U vremenu prosvetiteljstva i romantizma satanizam je poprimio oblike luciferijanstva, koje je lik Božjeg protivnika pretvorilo u antiklerikalnog i emancipatorskog junaka poput Prometeja ili Tantala.

Druga fokusna tačka, kojom se u ovom tekstu više bavim, jeste da u suštini tzv satanizma ili satanističkih tendencija, leže demonizovani, neshvaćeni i neartikulisani ostaci drevnih magijskih religija u čijem su središtu bila neka danas „čudna“ božanstva i njihovi kultovi. Nazovimo to idolatrijom. U drevna vremena, današnji demoni bili su bogovi, i to uglavnom htonske prirode. Demonolatrija je stoga pokušaj održavanja ili oživljavanja magijskih struja drevnih vremena. Neki od tih pokušaja su neutemeljeni i karikaturalni, neki su morbidni, dok neki drugi imaju liniju kontinuiteta.

U bibliji saznajemo da je Bog, odnosno Elohim, u samom Rajskom vrtu postavio Drvo spoznaje Dobra i Zla (Stvaranje, 2:9). Upravo je to drvo u samom temelju satanističkog fenomena, jer je ono objekat koje je samim svojim postojanjem uzrokovalo pad prvih ljudi i njihovo proterivanje sa mesta u kome su uživali privilegije. Drvo spoznaje dobra i zla, odnosno drvo gnoze, jeste primordijalno ispoljavanje duha satanizma i oblik prvobitnog htonskog božanstva. Satanizam je u tom smislu manifestacija znanja, odnosno otkrivanje skrivenih stvari i ključeva moći, što su vladajući bogovi u mnogim mitovima videli kao pretnju, a što se nikada nije dobro završavalo po protagoniste takvog delovanja, a posledično i po čitav ljudski rod. Drvo znanja je u tom smislu oruđe pomoću kojeg ljudi mogu postati poput bogova.

 

Reč znanje je na hebrejskom Da’at (dalet-ain-tau). Simbolički to su Vrata, Oko i Krst. Sveta životinja, obeležje duha Drveta znanja, jeste zmija (hebrejsko slovo tet). U sedamnaestom stihu Postanja Tvorac se obraća Adamu na sledeći način: „Ali s drveta spoznaje dobra i zla ne jedi, jer u dan kad ga okusiš, sigurno ćeš umreti.“ Konzumacija plodova znanja uzrokuje smrt! Istina je da od konzumiranja određenih biljaka ili gljiva zaista možemo umreti. Ali ovde je reč o nečemu dubljem. Konzumacijom plodova Drveta znanja mi postajemo svesni sopstvene smrtnosti, ali možemo videti i šta je iza. Znanje oslobađa, ali ono je takođe i otrov. Znati stvari podrazumeva imati jak stomak. Na hebrejskom, smrt je mot (mem-vav-tau), odnosno Voda, Klin i Krst. Primetićemo da je Krst prisutan kako u Znanju, tako i u Smrti. Krst je raspeće. Krst je Drvo znanja.

Putevi i Levi put:

Postoje tri mistično-magijska puta:

a) put ekstaze i egzaltacije, uzdizanja duše ili svesti ka božanskom; uslovno ću reći desni ili evolucijski put;

b) put delirijuma, transa i posednutosti, tj involucijski, levi put, odnosno put silaska duha ili boga ka čoveku, kao i silazak čoveka ka htonskim bogovima;

c) put opsesije ili nadahnuća, odnosno središnji put sa kojeg se lako može preći bilo ka ekstazi ili transu;

Naravno, odrednice „levi“ ili „desni“ ovde mogu ali i ne moraju imati isto značenje u smislu ustaljenih određenja o Putu leve ruke i Putu desne ruke. 

Na prethodnu tvrdnju dodajmo još i sledeće. Platon je razlikovao četiri vrsta ludila ili manije, što u priloženoj shemi odgovara involucijskom, levom putu, koji jeste tema ovog rada. Te vrste ludila su sledeće:

a) mantički ili proročki trans koji izaziva Apolon (iako je izvorno to dionizijski oblik);

b) tzv telestički ili ritualni trans koji izaziva Dionis; 

c) pesnički ili inkantacijski trans izazvan od strane muza; 

d) erotski trans koji izazivaju Eros i Afrodita;

U kontekstu teme o satanizmu, kao bliske oblike puta, prepoznajem involucijski, levi, tj put transa i posednutosti, pomešan sa stazom opsesije. 

Vincenzo Lamolinara

Apolon Leve staze: 

Apolon (Απολλων) je u mitologiji poznat kao olimpsko božanstvo proricanja, vidovitosti, muzike, isceljenja, streljaštva, ali i pošasti. Takođe, Apolon je zaštitnik omladine. Njegova oruđa-simboli su, između ostalog, strela, oko i lira. On je gospodar muza koje nadahnjuju stvaralačke i umne ljude. Vidimo da je apolonijski delokrug prilično širok, ali u ovu svrhu možemo ga imenovati kao uzročnika proročkog i pesničkog delirijuma i transa. Takođe, Apolon je ubica, ne zato što uzrokuje pošasti, koje takođe isceljuje, nego zato što je svojom rukom presudio velikoj i strašnoj zmiji-zmaju Pitonu, detetu Majke Zemlje Gaje i zaštitniku drevnog proročišta u Delfima. Ubijanjem Pitona, Apolon je preuzeo njegovo mesto zaštitnika i gospodara Delfa, a samim tim preuzeo je istu ulogu i u drugim proročištima helenskog sveta. Apolon je postao bog glavnog proročišta, što je stvorilo uslove da taj bog proširi svoj kult. Tako smo, hipotetički, dobili Apolo-Pitona. Takođe, Apolon je u Delfima izvršio integrisanje dionizijske energije divljeg tračkog boga delirijuma i transa Sabazijusa, pripitomivši njegovu bestijalnost u oblik prihvatljiv sofisticiranom grčkom građanstvu. Grci su ublažili varvarski, orgijastični i krvavi deo trakijskog kulta i proizveli pripitomljeni dionisizam kasnije epohe. Tako je Sabazijus postao Dionis, a vrhovni bog proročišta, u konteksu ovog izlaganja, sada biva Apolo-Piton-Dionis. 

Neki čistunci kažu da se apolonijsko uprljalo mešajući se sa dionizijskim. Navodno, to je sunovrat uranskog. Međutim, oni previđaju da je u praksi apolonijski princip dobrovoljno i željno prihvatio dionizijski način prorokovanja, putem mantičkog transa. Čista apolonijska linija proročišta utemeljena je na simbolima i znakovima, gde se razumevanjem dolazi do spoznaje i proročanstva. Prorokovanje iz stanja posednutosti božanstvom neposrednije i izražajnije kanališe poruke bogova nego znakovi koji se čitaju i tumače. Otud je drevni, dionizijsko-pitonski način prorokovanja ostao metod rada proročišta. Apolonijski alati, znaci, kockice, zapisi, lovorovo lišće, kamenčići itd, ostali su ili su postali, dodatni ili niži oblici proricanja. Naravno, vidovnjak je mogao zapasti u trans tumačeći raspored proročkih oruđa, ali zna se kakav je oduvek bio rad pitonesa ili pitija, odnosno Pitonovih proročica. Pitanje metode proricanja možemo pojednostaviti ocenom da Apolon daje znake a Dionis zaposeda, iako je kasnije i sam Apolon postao bog koji zaposeda. Otud strukturu mantičkog dionisizma možemo predstaviti na sledeći način: uzbuđenje + pokret + oduševljenje + zanos + trans = glasovna epifanija.

U jednom trenutku vrhovno proročište je zanemelo. Kažu da je Apolon napustio kako Delfe tako i sva druga proročišta u kojima je vladao. Napuštanjem tog mesta, napustio je i ljude koji su bili okrenuti ka njemu. Delfi su sada samo kamenje, stanište seni. U drevna vremena proročište je bilo zakon. Lokalna proročišta bila su lokalni zakon, a veliko proročište je bilo opšti zakon. Mi živimo u vremenu kada je reč zakona proročišta odavno utihnula. Ovo je stoga svet bezakonja. Sada važe neki drugi zakoni, ali to nisu zakoni proročišta, nego upravo zakoni bezakonja. 

Apolonov tron

Racionalno, zanos, trans i ekstaza:

Religiozna žudnja je izvor potrebe za transom. Ta žudnja izbija iz opskurnih dubina psihe naroda. Uvođenje transa je odgovor na religioznu žudnju. Kod divljih Tračana je taj odgovor skopčan sa orgijastičkim obredima uz ritam, ples, pijanstvo, seks, kanibalizam. Kod sofisticiranih civilizovanih naroda, umesto orgija, imamo misticizam ili kanalisanu orgijastičnost. U tom smislu, ako naš pogled sa grčke antike usmerimo ka današnjici, možemo reći sledeće: dajte narodu da oseti zanos i izleči se! Narodu je potreban zanos a ne racionalno prosvećivanje koje samo po sebi jeste karikatura apolonskog, solarnog. Prosvetiteljstvo vazda strahuje od zanosa jer su putevi zanosa nepredvidivi i divlji. Otud svojim „racionalnim objašnjenjima“ taj kvaziapolonizam teži da zauzda onaj olujni iracionalni deo, odnosno Dionisa u širokim masama. Da bi predupredio taj naboj, izopačeni racionalistički apolonizam masovno proizvodi mediokritete i širi doktrinu moralne ispravnosti. Onima pametnima ovaj redukovani apolonizam nudi prosvećenje umesto prosvetljenja. Oni daju objašnjenje a ne oslobođenje. Da bi se ljudi iscelili potrebno je da budu oslobođeni, a to mogu jedino zanosom i transom ili mističnom ekstazom. Za razliku od transa, ekstaza je izlazak, odnosno egzodus, pokret, pomeranje. Ali to se odnosi na unutrašnji doživljaj, dok spolja gledajući ekstaza iziskuje tišinu i usredsređenost. To podrazumeva individualni meditativni proces.

Vera je izvor mistike koja vodi do egzaltacije i ekstaze. Vera koja nema svoj mistični izraz, postaje teskobna i teži da se ispolji na neočekivan i iracionalan način. Vera se ne može zadovoljiti razumom, teologijom, čitanjem. Vera koja ne vodi u prosvetljenje vodi u pomračenje. Prosvetljen čovek stvari vidi neposredno. Za prosvetljenje nije neophodno uzbuđenje već disciplina i posvećenost. Međutim, ne može se očekivati od običnih ljudi svakodnevna predanost mističnom cilju, ali oni se pomoću zanosa mogu dovesti do stanja posednutosti duhom, odnosno transa. Nakon okončanja tog doživljaja ljudi se mirno mogu vratiti svojim svakodnevnim poslovima, dok je mistik vazda obuzet svojom mističnošću. Ono što je divlje, ludo, neobuzdano, pripada htonskom, mistično je uransko.

Sveštenici su posrednici između bogova i ljudi. Revolucionari bi ukinuli tu vrstu jer iluminizam, koji stoji u pozadini prosvetiteljskih revolucionara, ne priznaje autoritet sveštenstva. Sveštenik ne može biti posrednik svetla. U krajnjoj liniji, sledeći asocijativni niz, sveštenik je posrednik mraka. Mnogi ljudi tako razmišljaju, posebno kada se to odnosi na sveštenike avrahamskih religija, pa i šire. To je rezon pseudoapolonskih pozitivističkih revolucionara katastrofe, što ne znači da avrahamski kler uopšte deli blagoslove. Po svom osnovnom određenju sveštenik jeste posrednik između bogova i ljudi. Da bi obavljao tu ulogu neophodno je da sveštenik poseduje moć. Dakle, sveštenik u većoj ili manjoj meri poseduje moć. Ukoliko je ne poseduje onda je jednostavno šarlatan a ne sveštenik. To je razlog zbog čega je sveštenik (ne šarlatan) potreban običnim ljudima, jer obični ljudi nemaju moć. 

Ipak, to nas navodi ka pitanju ko postaje sveštenik, u punom smislu reči? Rekao bih da su u idealnom smislu to duše podložne uzbuđenju koje vodi ka zanosu. Setimo se, uzbuđenje pokreće ljude. Moć uzbuđivanja i zanošenja kako sebe, tako i drugih ljudi, jeste sveštenička moć. Ta moć poseduje još jedno svojstvo, a to je pročišćenje. Sveštenička moć čisti od zlih duhova koji opsedaju i muče ljude. Sveštenik leči dušu i telo. On je egzorcista i iscelitelj. Podsticanje entuzijazma, usmeravanje zanosa, isceljivanje, isterivanje zlih duhova, prorokovanje, to su svešteničke moći. Jevanđelja su opisi primene te moći. Naš lokalni pop ne može ništa od toga. Međutim, mogao bih se kladiti ukoliko bi inicijalni pokret energije došao sa vrha, možda bi to podiglo i našeg lokalnog popa.

Wes Benscoter

Prosvećivanje ljudima jača moć razuma, ali to nije ona moć koja je potrebna dubljim slojevima psihe. Nekim ljudima je dovoljno da budu obrazovani, ali većini ipak nije. Običan svet takođe želi da iskusi moć. Taj svet iskušava i stiče moć masovnim oduševljenjem i buđenjem zanosa. Uzbuđenje podstiče pokret naroda, a taj pokret stvara oduševljenje, koje vodi ka zanosu, a zanos ka transu. Ne zapadnu svi u trans, ali svako može osetiti treperenje moći koja se kotrlja po masi. U najmanju ruku, doživeće uzbuđenje.

Postoji veza između posvećenika kultova opsednutosti sa egzorcizmom i isceljivanjem. To je jedan isti lik. Medijumi božanskog transa isceljuju ne samo pojedince, nego čak i grupe. Obično su u pitanju zmijari. Njihov simbol je zmija, a što ukazuje i na određenu seksualnu ulogu. U širok krug isceljivanja spada i lečenje neplodnosti. Dete koje napravi iscelitelj je dar od boga. Takva deca su darovita i po rođenju nose delić moći svoga oca. Tradicionalno znamo posvećenike posednutosti kao svete jurodive. U svom drevnom obliku oni su praktikovali tzv katariku, sveto pročišćenje. U svemu ovom važno je naglasiti da sveti jurodivi, ti primitivni hijerofanti, jesu sa one strane morala. Setimo se Isusa Hrista koji je isceljivao na šabat, kršivši jevrejski verski zakon. To je iz jevrejske perspektive bogohulno i nemoralno. Međutim, gde se ogleda superiornost vrhunskih oblika svete jurodivosti? Takvi su oni među njima koji smrću izgone smrt. I opet, Hrist je izgonio smrt, vrativši u život preminulog Lazara te naposletku vaskrsnuo. Nevažno je verujemo li u ovu priču. Posmatrajmo je kao model.

Proročište Noći:

Vratimo se opet u Delfe. Mistična teokratija vladala je proročištem. Njihovi pripadnici imaju drevne korene. Oni potiču od lovaca i slave Artemidu. Setimo se, ta boginja ima razna svoja obličja. Drevna mistična teokratija proročišta ima pradionizijsko poreklo. Kao jedna osobenost pradionizijskih kultova jeste element strave. Setimo se Nikteliosa (noćni Dionis) i njegovog proročišta Noći, odnosno boginje noći Niks (Νυξ) ili Nox kako su je zvali Rimljani. To je zapravo bilo žensko proročište, odnosno proročište ženske mantičke posednutosti vezano za noćne misterije. Muški oblik je bio posvećen isprva bezimenom muškom božanstvu. Po nekim mišljenjima taj muški kult predstavljen labrisom potiče sa Krita, dok je ženski oblik, čiji je simbol tirs, kontinentalni. Iz te ženske komponente potiču menade. Za oba kulta je osobeno prinošenje ljudskih žrtava i obredno jedenje ljudskog mesa. Ujedinjenjem te dve struje postavljeni su temelji jedinstvenoj dionizijskoj religiji. Tada je došlo do prvog potiskivanja izvornog ženskog mantizma u korist muškog, ali je pravi preobražaj ostvaren tek uvođenjem apolonskog, odnosno solarnog elementa. Izvorno ženski, htonski orgijastički mantizam i trans, predstavljao je glas drevne velike boginje u obliku Niks, Stiks ili kasnije Temide. Kroz ekstatične sveštenice sama je noć govorila, a ona nije imala etičkih ili moralnih ograničenja. Iz današnje vizure, i ne samo današnje, to je bila veoma mračna magija. 

Inače, za pradionizijske religijske oblike vezan je kult bezimenog heroja. Danas, kao krajnji odjek drevnih htonskih kultova, imamo spomenike „neznanom junaku“. To je oblik štovanja htonskog božanstva koje upravlja svetom preminulih potpuno lišen religijskog sadržaja. Bezimeni heroj je konjanik i lovac. Možda je to onaj čuveni Trački konjanik? To je bog sveti junak! On je arheget ili rodonačelnik stradanja. Setimo se, stradanje je uzdizanje, uzdizanje je božansko.

Steffi Grant

Bogoosećanje je obeležje orgijastičkih zajednica. To su zajednice preobražaja. Pokretač orgija je nevidljiv, ali se oseća njegovo prisustvo. Svaki član orgijastičke zajednice u nekom trenutku može biti pokretač. To je rad likantropije i životinjskog atavizma. Mistične zveri. Mega Terioni. Simbol mističnih zveri je isti onaj kao kod htonskog Zevsa – labris. To je onaj drevni divlji i bezimeni „Zevs“ koji je obitavao u Lavirintu, a kojeg u mitu poznajemo pod imenom Minotaur. Jasno je da je reč o božanstvu orgijastičkih žrtava. I bog kome se žrtve prinose, a i same žrtve su takođe bog. Bog koji proždire i sam biva proždran. Osobenost takvog kulta je omofagija, odnosno proždiranje živog mesa žrtve koja je isprva bila ljudska. Dakle, reč je o kanibalskoj omofagiji.

Jedna od grčkih paralela sa biblijom, u konteksu ovog odeljka, jeste kult Melihiusa, poznatog kao Moloh, a kojeg možemo opisati sintetičkim imenom Had-Dionis. Njegov simbol je crna smokva. Melihiusovi ili Molohovi sledbenici su poznati kao mahniti. Za današnje ukuse to je jedna zastrašujuća religija koja predstavlja mračnu stranu delirijumskog orgijastičkog kulta. Naglasio bih da tu nije reč o patrijarhatu, barem ne u obliku na koji ga uobičajeno razumevamo. Sličan koren, ali u blažem ispoljavanju, ima i kult Melkarta (Melkior, Melikart) – feničanskog Dionisa koji je prikazivan kao delfin ili kako jaše delfina, a što neodoljivo podseća na brazilski Boto kult.  

Takođe, mračnu stranu imao je i kult arkadijskog Zevsa Likejosa, čiji su sveštenici obredno jeli ljudsko meso pritom se pretvarajući u vukove. Otud legende o vukodlacima. Setimo se i Likurga (Λυκουργοσ), tračkog kralja, koji je po nekim mišljenjima, oblik pradionizijskog tračkog Dionisa – Omadija. On je vitlao sekirom. Zbog napada na Dionisa Likurg je kažnjen ludilom u čijem je zanosu zaklao svoju ženu i sinove. I on je takođe bio vuk čiji su sledbenici, obrednom konzumacijom žrtvenog živog ljudskog mesa, postajali vukovi. U magijskom smislu, jedenje mesa sa čoveka koji je još živ, onako kako to čine zveri, jeste čin preuzimanja njegove moći i snage. Ta vrsta divljih primitivnih bahanta je praktikovala ne tek samo orgije, nego krvave kanibalske likantropske orgije. Teško je i zamisliti takav prizor. Takve stvari su kasnije polako potiskivane, jer praktikovanje obreda divljeg orgijastičkog transa, osim same neprihvatljivosti kanibalizma, imalo je i zdravstvene posledice na članove kulta. Konzumacija ljudskog mesa vodila je ka zavisnosti, što je pobuđivalo manijakalne strasti. Da ne pominjemo ludilo izazvano upotrebom ko zna kakvih biljaka i gljiva.

Valjalo bi uzeti u obzir i činjenicu da su bogovi koje znamo pod imenima Dionis, Ares i Artemida, prvobitno, i pod drugim imenima, obožavani od strane mahnitih jurodivih. Neretko je brisana granica između Dionisa i Aresa. Bio je to mahnit i krvavi bog rata, odnosno ratničkog transa – berserkirizma. Poznato je da su ratnici pili krv orgijastički obuzeti Aresom. Takođe, Ares je bio bog žena-ratnica poznatih kao Amazonke. I njih je takođe karakterisao orgijastički krvavi kult i preobražaj u zveri, odnosno životinjski atavizam.

Kao jedan od reformatora divljeg orgijastičkog transa pominje se Melamp ili Melampod, odnosno „crnonogi“, čime se ukazuje na njegovo himerično poreklo, jer bi to „crnilo“ moglo biti objašnjeno njegovom vezom sa podzemnim, a što asocira na zmiju. Tako može biti povezan sa Erihtoniusom, ali i sa Pitonom. Melamp je bio poznat kao mag, egzorcista, iscelitelj i vidovnjak. Njegova uloga je reformatorska i sinkretička jer je uskladio i prilagodio muški i ženski orgijazam, osmislio delotvorne plesove i kanalisao energiju oba kulta. Tako je dionisizam postavljen na zdravije osnove.

Međutim, kako to primećuje poznati ruski helenista Vjačeslav Ivanov, dionisizam nije bio dovoljan za izgradnju trajne društvene organizacije i napredne civilizacije, pa je stoga tadašnja magijska teokratija lansirala novog boga – Apolona. Duh vremena se promenio. Nebeski Apolon je stoga morao preuzeti htonske proročke elemente Dionisa / Pitona. Pa ipak, uloga solarnog boga bila je krotiteljska. Kako piše Ivanov, dionizijstvo nije bilo zainteresovano niti kadro da uspostavi etička načela, niti se na njemu mogla graditi ozbiljna i ambiciozna civilizacija. Ivanov naglašava da su Grci sa Dionisom mogli samo da prorokuju ali ne i da donose opšte zakone. Apolon je bio očinski karakter, na strani patrijarhata i muške moći. Međutim, iako je Apolon zavladao proročištem, suštinska proročka uloga je i dalje ostala netaknuta i ženska, odnoso u rukama glavne pitije. Apolonovi vidovnjaci bili su samo tumači glasa koji je još uvek dolazio od strane mistične i drevne Noći.

Simon Bull

Satanizam i mračni paganizam:

Kada sve ovde rečeno uzmemo u obzir vidimo da je ono što nazivamo satanizmom, i oko čije prirode još uvek ne može biti postignuto usaglašavanje, jeste bleda senka izvornih htonskih nokturnalnih kultova posednutosti i transa. Nama je „satanizam“ došao iz biblije kao antihrišćanstvo i svojevrsna religija Antihrista. Pa ipak, vidimo da satanizam u obliku emancipatorskog luciferijanizma jeste neka vrsta apolonizma. Lučonoša je i dalje onaj pozniji muški aspekt koji osvetljava bakljom, razgoni iskvarenost i uspostavlja red. Terionski satanizam, kakav zapravo i ne postoji, potpuno pripada noći, mračnom aspektu Velike Boginje i htonskoj orgijastičkoj, omofagijskoj, životinjskoj, krvoločnoj i kanibalskoj obuzetosti. Nekakav intelektualni, prosvetiteljski, iluminatorski satanizam, odnosno luciferijanizam, i dalje je u domenu apolonskog. 

Satanizam u kome je pak glavni bilo kakav muški lik, Ahriman, Pazuzu, Set, Šejtan, Azazel, Samael itd, iako korak bliže, i dalje je samo odraz onog primitivnog i primordijalnog u kome nema nikakvog sina, muškog posrednika, junaka, već postoje samo Velika Majka i njena deca. Povratak čovečanstva na „fabrička podešavanja“ u okrilje Velike Majke, jeste sunovrat u varvarstvo i praistoriju. Otud smatram da je „satanizam“, ukoliko pod tim izrazom podrazumevamo prastaru žensku i htonsku nokturnalnu magijsku religiju posednuća, ne samo što ne postoji, nego i ne može postojati. Istina, ima ljudi kojima bi tako nešto sasvim odgovaralo, ali mentalitetu, načinu života i rezonu civilizovanih ljudi sasvim je neprihvatljiv i krajnje zastrašujuć taj drevni divlji duh.

Dakle, u nastojanjima da obnovimo „paganstvo“ mi možemo ići do nekih granica. Možemo obnoviti neke običaje, povratiti neke vrednosti, ali u suštini mi ne možemo mrdnuti iz našeg vremena, pa su otud takvi napori plitki i nedelotvorni. Rečju, reaktuelizacija iskonskog „satanizma“ je nemoguća. To može samo privremeno i povremeno zaživeti u nekom ograničenom obliku, obuhvatiti neke pojedince ili grupe, ali ne i šire zajednice. Možda mogu zavladati neki principi, kultovi i običaji koji mogu imati bled „satanistički“ izgled, ali to nije moguće u gradovima, u kapitalizmu, u socijalizmu, u modernim vremenima, u pravnoj državi, u digitalnom i birokratizovanom sekularnom svetu. Ukoliko čovečanstvo zapadne u potpuno varvarstvo i vrati se nazad u praistoriju, onda možemo očekivati i povratak Drakaine. 

Steffi Grant

Lucifer

Faeton

Ko je zapravo Lucifer? Pre nego što je postao knez tame hrišćanske eshatologije, i pre nego što je proglašen Svetlonošom svrgnutim sa nebesa, njegov lik lebdeo je vekovima u predanjima starih kultura. Ovaj tekst ne bavi se teološkim dogmama, već pokušava da rekonstruiše drevni, paganski supstrat mita. Krenućemo tragom jednog upečatljivog obrasca: priče o biću sunčanog sjaja, rođenog iz veze neba i zemlje, koje biva svrgnuto u podzemni svet ostavljajući za sobom trag smrada i raspadanja. Od zvezdanog puta Faetona, preko sahranjenog zmaja Pitona, do tiranina Nimroda, pratićemo kako se jedan te isti motiv preliva kroz grčku, mesopotamsku i biblijsku mitologiju, da bismo na kraju ugledali lik koji će postati večiti simbol pobune i revolucije. 

I segment: Faeton, Piton, Tifon

Na početku ovog izlaganja o Luciferu zaobišao bih konvencionalne predstave te krenuo sa osvrtom na neke indikativne detalje iz grčke mitologije, počevši od mita o Faetonu. Na vezu Faetona, Pitona i Tifona sa Luciferom, ukazao je Džejk Straton Kent u knjizi „Geozofija“. Faeton, čije se ime prevodi kao sjajni, ili onaj koji isijava, sin je boga sunca titana Heliosa i nimfe okeanide Klimene, koji je u bljesku pao sa nebesa nakon što je izgubio kontrolu nad sunčevim kočijama koje je posudio od oca. Kao posledica tog događaja, od njegovih džinovskih ostataka nastao je nesnosan smrad. U tome možemo povući paralelu sa telesinom Pitona, čije ime znači truli, kojeg je ubio solarni bog Apolon te koji je sahranjen u Delfima. U varijantama mita umesto Pitona pominje se Drakaina, kao ženski zmaj, što podseća na mesopotamski mit o solarnom bogu Marduku koji ubija zmajoliku ili zmijoliku boginju Tijamat. Sledeći Kenta, ovu vezu Faetona i Pitona možemo upotpuniti sa još jednim mitološkim likom, a to je Tifon, sahranjeni bog čije je raspadajuće telo stvaralo gustu smrdljivu maglu. Tifon, čije ime znači uragan ili olujni, dete Tartara i Geje, jeste zmijoliko-antropomorfni krilati div kojeg je ubio Zevs. Tifon je poistovećivan sa egipatskim bogom Setom. Bio je otac čuvara ulaza u podzemlje, troglavog psa Kerbera, ali i Sfinge, čija je majka poluzmija Ehidna.

Atena i Erihtonos

Zevs je takođe usmrtio Faetona, budući da su se pomahnitale solarne kočije, čiji konji očito nisu slušali neiskusnog vozara koji se uplašio ugledavši Škorpiju na nebu (misli se na sazvežđe), opasno primakle Zemlji pustošeći je sunčevom vrelinom. Tada je Zevs munjom oborio Faetona koji je pao u reku Eridanus koja teče Hadom. U ovome postoji jezička sličnost sa sumerskim gradom Eriduom, posvećenom bogu voda Enkiju. Takođe, biblijski Helel ben Šahar (Sin zore), kojeg pominje prorok Isaija, pada u hebrejski podzemni svet, kraljevstvo mrtvih, Šeol. U Apokalipsi 8:10, govori se o padu zvezde koja se poput buktinje sunovraćuje u vodu. Dakle, Faeton, Piton i Tifon dele iste detalje tako karakteristične za kasnije hrišćanske predstave o Luciferu ili Satani. U pitanju je pakleni, htonski smrad, sunovrat u podzemni ambis sa nebeskih visina, veza kako sa solarnim božanstvima, tako i sa vrhunskim bogom gromovnikom. Faetonu je posvećeno sazvežđe Auriga (Kočijaš). Grčko ime tog sazvežđa je Eniohos (držač uzdi), a koje po zvučnosti podseća na biblijskog Enoha, kojeg je Bog uzeo za njegovog života (Postanje, 5:21-24). 

II segment: Faeton, Erihtonos, Klimena, Eos

Takođe, postoji shvatanje koje povezuje ovo sazvežđe sa legendarnim sumerskim kraljem Nimrodom graditeljem čuvene Vavilonsku kulu. U jednoj varijanti grčkog mita, ime tog kočijaša je Erihtonos (moguće značenje je „koji se bori sa zemljom“). On je sin vulkanskog boga Hefesta i boginje Atene, mada se pominje i da ga je rodila Geja. Erihtonos je rođen kao bogalj te pošto nije mogao da hoda njegov otac mu je izradio kolica, odnosno kočija. Njegova zaštitnica je boginja Atena koja ga je krila u korpi (za držanje zmija), budući da je donji deo njegovog tela bio zmijski. Na partenonskoj statui ove boginje Erihtonos je prikazan u obliku zmije pored Ateninog štita. Takođe, Erihtonos je smatran izumiteljem kvadrige, kočije koju vuku četiri konja.

Teško je na prvi pogled poistovetiti Erihtonosa i Faetona, ali veza između Faetona i Hefesta postoji u verziji mita po kome je Faeton njegov sin. Još jedna poveznica Faetona i podzemlja jeste poistovećivanje njegovog oca Heliosa sa Hefestom (čiji je egipatski pandan bog Ptah). Osim toga, upravo je Hefest skovao pehar koji je poslužio kao barka (poput Raove barke) kojom je Helios tokom noći, putovao podzemnim vodama sa zapada na istok. Helios i Hefest, iako različiti bogovi, mogu predstavljati ovaploćenja solarnog bića, s tom razlikom što je Hefest oblik htonskog Sunca, dok je Helios njegova nebeska forma. U drugoj verziji mita o Faetonu, njegova majka bila je boginja zore Eos, titanskog porekla, inače sestra solarnog boga Heliosa i lunarne boginje Selene. Njegov otac je smrtnik Kefej (Kufu ili Keops?), sin egipatskog faraona Bela, etiopski kralj, suprug Kasiopeje i otac Andromede (sve sami astronomski pojmovi). U ovoj varijanti Faeton je bio voljen od strane Afrodite. Imajmo na umu da su Eos i Afrodita mitski izraz Venerine planetarne prirode, a što opet dovodimo u vezu sa kompleksom Venera - Lucifer. U jednoj varijanti mita Faetonova majka nimfa Klimena pojavljuje se i kao majka još jednog indikativnog mitološkog lika koji izaziva snažnu lucifersku asocijaciju - Prometeja. Osim njih dvojice, Klimena je i majka čuvenog diva Atlanta, koji je zbog učestvovanja u titanskoj pobuni protiv olimpijskih bogova, kažnjen tako što je na svojim plećima nosio nebeski svod.

Sargon II

Očigledno bi u likovima Klimene i Eos trebalo potražiti ključeve majčinskog načela luciferijanstva. Kao jutarnja rosa koju vezujemo za Eos, i kao nimfa Klimene, ovde uočavamo vodeni element u svojstvu Majke koja u vezi sa Suncem rađa veliko i moćno biće sudbinski sklono padu, odnosno smrti uzrokovane intervencijom nebeskih sila. U varijanti mita o Faetonu (po kojoj je njegova majka Eos), mogući uzrok njegovog pada jeste u njegovoj smrtnoj prirodi koju je nasledio od svog oca Kefeja. Klimena je takođe i majka sedam nimfi poznate kao Helijade (asocijacija na solarnu vodu). Po Helijadama je jedno sazvežđe dobilo ime. Faeton bi bio osmo, muško dete, a što snažno podseća na sve ono što je Kenet Grant, sledeći Džeralda Masija, pisao o egipatskoj boginji Velikoj Majci Ta-Urt, predstavljenoj sa sedam zvezda sazvežđa Veliki Medved, koja rađa boga Seta, oličenog u Psećoj zvezdi Sirijusu. Prvobitno je to bio Sin Majke rođen bez učešća oca, što ukazuje na matrilinearnu kulturu i doba kada muška uloga u prokreaciji nije imala značaj. Muško načelo je u tom smislu bilo nevidljivo ili natprirodno, odnosno božansko, a čiji je najpodesniji predstavnik upravo Sunce.

III segment: Helel ben Šahar, Nimrod

Piter Grej, u knjizi „Lucifer: Princeps“, kao još primera luciferskih motiva sa grčkom mitologijom, osim Faetona, ističe likove Belerofonta, Prometeja i Ikara, a takođe pominje i sumerskog Etana, Gilgameša i Atara. Vidimo da postoji više oblika tog mita u raznim kulturama. Ovde bih napravio digresiju i pokušao da ukratko predstavim nekoliko ideja iz Grejove knjige od značaja za ovo razmatranje, da bih se potom vratio na glavni tok priče oličen u primerima iz grčke mitologije. U samom jezgru mita o Luciferu stoji pobuna protiv ustaljenog ili legitimnog poretka i posezanje za vrhovnom vlašću. Izraz Lucifer, u biblijskom smislu, pominje se u latinskom prevodu starozavetnog teksta, Isaija 14:12, gde u srpskom prevodu piše: „Kako pade sa nebesa, Svetlonošo, Zorin sine! Kako li si oboren na zemlju, ti, vladaru naroda.“ 

Po Greju, Isaijin tekst (14:12-15) sadrži fragmente mita koji odgovara liku Faetona, a koji verovatno ima starije poreklo, najverovatnije sumersko. Isaijin Svetlonoša je na latinski preveden kao Lucifer. U grčkom prevodu to je Eosforos. Pritom, kontekst ovog navoda odnosi se na asirsko-vavilonskog vladara (najverovatnije Sargona II) kojeg proklinje prorok Isaija, nad čijom smrću on likuje i vidi je kao Jahveovu nadmoć. U krajnjoj liniji, uopšte nije važna ličnost nekog antičkog bliskoistočnog tiranina, već činjenica da je reč o predstavniku sile (geopolitičkom faktoru) koja je Izraelcima nametnula, u njihovim očima nelegitiman, bogohulni, paganski, antikosmički, naposletku satanski poredak. Vladar novog asirskog carstva postao je ovaploćenje legendarnog svetskog zloduha. Grej tvrdi da hebrejski izraz koji je upotrebio Isaija, Helel ben Šahar (Sin zore), predstavlja vladarsku titulu, budući da njegov legitimitet dolazi od jutarnje zvezde, Venere, tj od boginje Ištar. U očima starozavetnog proroka Ištar je idol, lažno božanstvo. Vezu sa Venerom i vodenim elementom imalo je i starosemitsko božanstvo Atar (verovatno varijacija od Ištar / Astarta).

Grej sugeriše da lik koji u biblijskom kontekstu može poslužiti kao prototip ili zajednički simbol sumerske vladarske doktrine kosmičkog i državnog legitimiteta, koju su potom nasledili drugi paganski narodi Bliskog istoka, jeste Nimrod. Ovaj vladar pominje se u desetoj glavi Postanka, a često je u vanbiblijskim izvorima povezivan sa izgradnjom Vavilonske kule te predstavlja oličenje ljudske pobune protiv Božjeg poretka. Nimrod je u bibliji označen kao Hamov potomak, jednog od trojice Nojevih sinova kojeg je otac prokleo. Nimrodov otac je Kuš, od koga poreklo vode Kušiti, odnosno Etiopljani, a što neodoljivo podseća na lik Kefeja iz grčke mitologije, etiopskog kralja, koji je u jednoj verziji mita, kako sam već pomenuo, bio Faetonov otac. Kako u desetoj glavi beleži Postanje, Hamovi potomci, Hamiti, vladali su sumerskom zemljom (što zvanična istorija ne može potvrditi). Uopšteno, Hamiti su Egipćani, Libijci, Kananci i Etiopljani, u biblijskoj perspektivi dijabolična loza ili rasa, protiv čije su magijske religije grmeli Jahveovi proroci, ali čiju tehničku i civilizacijsku superiornost ne možemo zanemarivati. Grčki mit pominje da su Afrikanci potamneli onda kada je Faeton, izgubivši kontrolu nad Heliosovom kočijom, skrenuo bliže Zemlji te spržio kožu afričkih ljudi i uništio vegetaciju na prostoru današnje saharske pustinje. U „Mormonovoj knjizi“ američkog proroka Džozefa Smita, tamna boja kože je izraz prokletstva koje je Bog bacio na neverne ljude prvobitno bele puti. Ti mitovi su može biti odjek ili u korenu percipiranja Afrikanaca kao baštinitelja mračnih obreda i demonolatrije, čime se objašnjava njihova boja kože i drugačiji izgled.

Belerofont

Vrednosti, verovanja i prakse koje su nametnuli paganski osvajači, prkose ustaljenom poretku po kome je ustanovljeno izraelsko kraljevstvo kao Božja država. Mnogi tadašnji Izraeliti poveli su se za tom stranom modom, prihvatajući tuđa verovanja i običaje, a što nailazi na osudu proroka. Prorok Isaija ih proklinje i njihovo ponašanje opisuje kao pobunu protiv Boga. Upravo je ta pobuna protiv Boga u korist ovozemaljske surevnjivosti, nadmenosti i idolopoklonstva ključni motiv obrazovanja mita o Luciferu kao Satani, univerzalnom protivniku koji poprima ahrimanske dimenzije. On postaje obmanjivač.

Dodatni motiv mita o Luciferu, kako Grej naglašava, jeste kult meteorskog metala, o čemu je i Mirča Elijade pisao. Meteori, naročito oni bogati gvožđem, bezmalo kod svih naroda imali su sveti karakter. Oni su dali zamajac razvoju kovačkog zanata, koji je izvorno povezivan sa magijom i svetom duhova. Kovači su, kako je Elijade pokazao, izvorno i alhemičari. Kod nekih naroda kovači su bili poštovani i cenjeni, dok su neki na njih gledali kao na nužno zlo, ljude u vezi sa zlim duhovima i mračnom magijom. U tom smislu indikativna je veza biblijskog Tubal Kaina, potomka zloglasnog Kaina, sa metalurgijom. Betil, odnosno sveti kamen, jeste upravo onaj nebeskog, odnosno meteorskog porekla. Zato su mnogi narodi verovali da je nebeski svod sačinjen od metala. Meteorski metal je dar nebeskih bogova. U tom smislu nije teško pretpostaviti mogućnost meteorskog porekla mita o palim bogovima, polubogovima, anđelima ili sinovima bogova.

IV segment: Belerofont

Sada bih se osvrnuo na Belerofon(t)a, heroja, Sizifovog unuka, sina boga Posejdona (u drugoj varijanti njegov otac je korintski kralj Glauk) i Eurinome (Glaukove supruge). Za njega se tvrdilo da je bio lep kao bog. Ovde odmah pada u oči drevni motiv o božanskom očinstvu koji, osim što odražava matrilinearnu kulturu, ukazuje i na poseban karakter deteta te predstavlja središnji motiv rođenja božanskih ili posebno istaknutih ličnosti. Ne bih ovde ulazio previše u detalje njegovog mita, samo ću naglasiti da je Belerofont, kao heroj, ubica mnogih čudovišta, a između ostalog i čuvene troglave Himere (lav-jarac-zmija) te da je uspeo uhvatiti i obuzdati krilatog konja Pegaza, koji je čuveniji mitološki lik od samog Belerofonta, u toj meri da je jedno sazvežđe dobilo ime po njemu. Inače, Pegaz je rođen od krvi koja je šikljala iz vrata obezglavljene Gorgone Meduze (zvezda Algol), a koju je ubio heroj Persej. Iako je imao krila, Pegaz je u suštini bio vodenog porekla. Ma kako bilo, upravo jašući Pegaza, Belerofont je uspeo da se vine na sam Olimp, a što, kao neviđena drskost, nije prošlo bez kazne od strane samog Zevsa. Konji su, kao što znamo iz mitologije, barem za Grke bili htonske životinje i bili su posvećeni vodenom bogu Posejdonu. Otud solarne kočije imaju vezu sa dubinom i podzemljem. Sumerski mitološki lik Etana, uzneo se na nebesa uz pomoć orla, do najviše tačke neba Elati. Etana je takođe pao u podzemlje i postao čuvar ulaza u donji svet. Dakle, ovde takođe prepoznajemo osnovni luciferski motiv: uspon na nebesa i pad nakon intervencije vrhovnog ili solarnog boga. Kod Isaije (14:13-15) čitamo:

„A govorio si u svom srcu: ‘Do nebesa ću se podići. Iznad Božjih zvezda podići ću svoj presto i sešću na zbornu goru na krajnjem severu. Podići ću se iznad oblaka. Izjednačiću se sa Svevišnjim.’ Ali u grob bićeš svrgnut, u najdublju jamu.“

Joseph Noel Paton

Belerofont je, po jednoj verziji, bio likijsko solarno božanstvo koji je na krilatom konju putovao nebom i strelama krotio po ljude neprijateljske sile, poput recimo vulkana, koje je otelovljavao lik Himere. U toj solarnoj komponenti uočavamo sličnost Belerofonta sa Faetonom. Belerofont je kao naočit mladić velike lepote, pavši sa olimpskih visina, završio kao obogaljeni i ružni lik, a što asocira na Hefestovog sina ili samog hromog boga Hefesta. Tako i u popularnom verovanju nekada prelepi i oholi Lucifer, nakon pada, postaje ružni, šepavi i mrzovoljni đavo. Piter Grej se poziva na autora Majkla C. Astura, u njegovoj analizi etimologije imenice Belerofont, što on vidi kao semitsku derivaciju čiji je načelni oblik Baʿal-rāphôn, što se prevodi kao Baal koji isceljuje, a kojeg u krajnjoj liniji možemo smatrati uzorom lika arhanđela Rafaela, koji je takođe iscelitelj. 

Grej naglašava još jedan momenat u priči o Belerofontu koji je vezan za magiju, a tiče se pomoći koju je on zadobio od boginje Atene prilikom kroćenja Pegaza. Uz pomoć magičnog eliksira on je ovladao čudesnim konjem. To su moći i umeća veštica, ali i tzv kćeri Sunca: Kirke i Medeje. Ujedno, poznavanje obrade metala i bilja, spravljanje magičnih napitaka za opčinjavanje, trovanje ili isceljivanje, jeste htonski domen veštičarstva, kasnije povezanog sa obožavanjem đavola, odnosno satanizmom. Upravo je taj satanski oreol ono što Lucifera karakteriše u našoj kulturi. U tom smislu, Lucifer, odnosno Helel ben Šahar, je satanizovan i pretvoren u demona kletvama proroka Isaije, a što biva potvrđeno u Novom zavetu. Magijska struja je pokrenuta i od tog vremena kontinuirano truje imaginaciju gradeći demonski lik. U tom smislu u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje da li je taj lik emancipatorski ili represivan ili je možda i jedno i drugo? Kakvo god bilo naše mišljenje o njemu jedno se ne može sporiti, Lucifer je simbol revolucije.

++++

Putovanje od Faetona do Belerofonta otkriva nam da Lucifer nije proizvod jednog uma, jednog proroka ili jedne knjige. On je, pre svega, struktura, odnosno obrazac priče koji je duboko ukorenjen u ljudsku psihu i njene pokušaje da objasni poreklo svetlosti, moći, pobune i patnje. Bilo da je reč o grčkom Faetonu koji gubi kontrolu nad očevim kočijama, sumerskom Etanu koji pada sa nebesa, ili asirskom vladaru koga Isaija proklinje, u svima njima prepoznajemo isti motiv: biće izuzetne lepote i moći biva svrgnuto jer je posegnulo za onim što mu nije pripadalo. U toj priči o padu, ključnu ulogu igra Majka – Klimena, Eos, Ištar – koja svojim vodenim, zvezdanim poreklom povezuje nebesko i htonsko. Na kraju, ono što danas zovemo Luciferom jeste sabirna tačka svih tih drevnih priča, mitski heroj koji je, prolazeći kroz filter judeo-hrišćanske osude, postao ne samo simbol zla, već i večiti podsetnik na granicu koja čoveka deli od bogova, i na tragičnu lepotu njenog prelaženja.