Frensis Jejts i rozenkrojcerski mit

Frances A. Yates

Frensis A. Jejts (Frances Amelia Yates, 1899-1981) bila je jedna od najuticajnijih britanskih istoričarki ideja XX veka i ključna figura u razumevanju renesansnog hermetizma, magije i ezoterije kao ozbiljnih intelektualnih faktora evropske istorije. Njeno delo je u velikoj meri preoblikovalo način na koji se tumače renesansa i rana moderna epoha, pomerajući fokus sa usko shvaćenog racionalizma ka složenom polju u kome su religija, magija, filozofija i nauka nerazmrsivo isprepletane. Rođena 28. novembra 1899. u Portsmautu, Jejts je obrazovanje stekla na University College London, gde je studirala francusku književnost. Veći deo profesionalne karijere provela je na Warburg Institutu u Londonu, instituciji posvećenoj proučavanju kulturne i intelektualne istorije kroz kontinuitet antičkih simbola i ideja. Upravo je Warburgova metodologija, interdisciplinarna, ikonološka i istorijski dubinska, snažno oblikovala njen istraživački pristup.

Jejts se u ranim radovima bavila elizabetanskom književnošću i francuskom renesansom, ali je postepeno razvila interesovanje za hermetičku tradiciju, naročito za način na koji su magijska i ezoterijska učenja uticala na razvoj moderne nauke. Njena najpoznatija i najuticajnija knjiga, Giordano Bruno and the Hermetic Tradition (1964), iznela je tezu da je hermetizam imao daleko značajniju ulogu u formiranju moderne evropske misli nego što se ranije pretpostavljalo. Ova teza, kasnije poznata kao „Jejtsina teza“, izazvala je intenzivne debate. Iako su pojedini istoričari kritikovali preterano naglašavanje hermetičkog uticaja, niko nije osporio činjenicu da je Jejts otvorila potpuno novo istraživačko polje. Njeno delo je legitimisalo proučavanje magije, astrologije i ezoterije kao integralnih elemenata intelektualne istorije, a ne kao marginalnih ili iracionalnih pojava. 

U knjizi The Rosicrucian Enlightenment (1972), Jejts je dodatno produbila ovaj pristup, pokazujući kako su rozenkrojcerski mit i hermetička očekivanja reforme sveta delovali kao most između renesanse i prosvetiteljstva. Time je osporila pojednostavljenu sliku prosvetiteljstva kao čistog raskida sa „mračnom prošlošću“. Do kraja života, ona je ostala vezana za Warburg Institut, gde je radila kao istraživač i predavač. Danas se Frensis Jejts smatra osnivačem moderne akademske istorije zapadne ezoterije, a njen uticaj vidljiv je u radovima autora poput Antoana Fevra (Antoine Faivre), Voutera Hanegrafa (Wouter J. Hanegraaff) i čitave savremene škole ezoterijskih studija. Frensis A. Jejts nije bila ezoteričar, niti apologeta magije, već istoričarka kulturnih matrica. Njena veličina leži u tome što je pokazala da se evropska modernost ne može razumeti bez svojih zabranjenih i potisnutih slojeva. 

„Jejtsina teza“ razvijena u knjigama Giordano Bruno and the Hermetic Tradition i The Rosicrucian Enlightenment, tvrdi da je hermetizam, magija i ezoterijska simbolika imala znatno veću ulogu u nastanku moderne evropske misli nego što je to priznato u klasičnoj istoriografiji, te da je prosvetiteljstvo delimično izniklo iz transformisanih, a ne napuštenih, ezoterijskih matrica. Prvi talas kritika ove teze, naročito tokom 1970-ih i 1980-ih, dolazi iz redova istoričara nauke. Autori poput Briana Vickersa i Charlesa Schmitta tvrdili su da Jejts precenjuje hermetički uticaj, posebno na razvoj moderne nauke. Po njima, Jejts često povezuje korelaciju sa kauzalnošću. To što su rani moderni mislioci bili upoznati sa hermetizmom ne znači nužno da je hermetizam bio ključni pokretač njihovih naučnih otkrića. U slučaju Bruna, kritičari su ukazivali da njegova kosmologija nije direktno dovela do Galilejeve ili Keplerove metodologije. Povodom ovih kritika mora se istaći da Jejts nikada nije tvrdila da je hermetizam „uzrokovao“ modernu nauku u tehničkom smislu, već da je stvorio mentalni horizont u kome je nova nauka postala zamisliva. Mnogi kritičari su zapravo čitali njene radove previše pozitivistički.

Drgu nivo kritika odnosi se na otkriće da su hermetički tekstovi (Corpus Hermeticum) kasnoantičkog, a ne staroegipatskog porekla, što je Isaac Casaubon dokazao još 1614. godine, ali što Jejts ponekad tretira kao manje važno za renesansni kontekst. Kritičari su tvrdili da, pošto hermetički tekstovi nisu bili drevni kako se verovalo, njihov filozofski autoritet treba retroaktivno umanjiti. Ali, mora se priznati da su ovo cepidlačke kritike, da se tako izrazim, jer se Jejts bavi istorijom recepcije hermetičkih tekstova, a ne istinitošću njihovih izvora. Za renesansne mislioce, hermetički tekstovi jesu bili drevni, i to verovanje je imalo realne posledice. 

Od 1990-ih nadalje dolazi do trećeg talasa kritika, čije su ključne figure pomenuti Fevr i Hanegraf. Fevr uvodi precizniju tipologiju zapadne ezoterije (korespondencije, živa priroda, imaginacija, transmutacija), čime se Jejtsin široki pojam „hermetizma“ analitički razlaže. Time se izbegava njena sklonost ka velikim sintezama, ali se zadržava osnovna intuicija da je ezoterija strukturalni element zapadne kulture, a ne devijacija. Hanegraf ide korak dalje, kritikujući Jejts zbog implicitne naracije „skrivene istine“ koja se probija ka svetlosti prosvetiteljstva. On insistira da ezoterija ne treba da se posmatra kao preteča moderne racionalnosti, već kao paralelni diskurs, često u napetom odnosu sa njom. Ipak, ni Fevr ni Hanegraf ne bi mogli da razviju svoje teorije bez Frensis Jejts. 

The Rosicrucian Enlightenment (prikaz knjige)

Ova knjiga predstavlja jedno od ključnih dela za razumevanje skrivenih ezoterijskih tokova koji su oblikovali ranu modernu Evropu, naročito period prelaza iz renesanse u prosvetiteljstvo. Suprotno dominantnom narativu koji prosvetiteljstvo vidi kao trijumf racionalizma nad „okultnim srednjim vekom“, Jejts pokazuje da je evropska modernost nastajala u dinamičnom preplitanju hermetizma, alhemije, apokaliptičnih očekivanja i političkih projekata obnove sveta. U središtu knjige nalazi se rozenkrojcerski mit, vezan za manifeste objavljene početkom XVII veka (Fama Fraternitatis, Confessio Fraternitatis, Chymische Hochzeit). Jejts ih ne tretira kao puku fantaziju ili sektaški pamflet, već kao simbolički izraz jednog šireg intelektualnog i političkog pokreta, usmerenog ka reformi znanja, religije i društva. 

Autorka pokazuje da su rozenkrojcerski spisi duboko povezani sa hermetičkom tradicijom renesanse, posebno sa učenjima Marsilija Fičina, Pika dela Mirandole i Đordana Bruna, ali i sa protestantskim milenarizmom. U tom kontekstu, rozenkrojcerski ideal „opšte reformacije sveta“ nije utopijska apstrakcija, već programska vizija novog poretka, u kome su nauka, religija i politika ujedinjene. Jejts je povezala rozenkrojcerski fenomen sa istorijskim ličnostima i događajima, naročito sa krugom oko Fridriha Falčkog i Elizabete Stuart, kao i sa političkim nadama vezanim za protestantsku Evropu pred Tridesetogodišnji rat. Na taj način, rozenkrojcerstvo prestaje da bude marginalna ezoterijska epizoda i postaje integralni deo evropske intelektualne istorije. 

Knjiga kulminira tezom da je ono što nazivamo „prosvetiteljstvom“ u velikoj meri izniklo iz transformisanog hermetizma, kada su magija i apokaliptika potisnute, njihove strukture su preživele u obliku naučnih akademija, ideje progresa i univerzalnog znanja. Rozenkrojcersko prosvetiteljstvo je, prema Jejtsovoj, most između magijske renesanse i racionalne modernosti. Na početku ove knjige Jejts uvodi čitaoca u istorijski i intelektualni kontekst objavljivanja rozenkrojcerskih manifesta početkom XVII veka u Nemačkoj. Ona analizira Famu i Confessio Fraternitatis kao tekstove koji su istovremeno mistični, simbolički i politički provokativni. Njihova poruka o tajnom bratstvu koje poseduje drevno znanje i radi na obnovi sveta izazvala je snažan odjek širom Evrope. Autorka naglašava da ovi spisi nisu pozivali na osnivanje realnog reda u institucionalnom smislu, već su funkcionisali kao mit u pokretu, odnosno kao katalizator za intelektualnu imaginaciju. Rozenkrojcerstvo se pojavljuje kao obećanje skrivene harmonije između nauke, religije i prirode, u vremenu dubokih konfesionalnih i političkih podela. Jejts pokazuje da je reakcija na manifeste bila dvoslojna, sa jedne strane oduševljenje i nada, a sa druge strah i optužbe za jeres i magiju. Upravo ta ambivalentnost svedoči o dubokoj krizi evropske svesti uoči velikih ratova i preokreta.

U knjizi Jejts razmatra nemački kontekst u kome se rozenkrojcerska ideja pojavila. Ona ukazuje na snažan uticaj luteranskog misticizma, paracelzijanske medicine i apokaliptičnih očekivanja koja su bila široko rasprostranjena u nemačkim zemljama krajem XVI veka. Rozenkrojcerski ideal „reformacije sveta“ ovde se pokazuje kao produžetak nezavršenog projekta Reformacije. Jejts insistira da rozenkrojcerstvo nije bilo anti-hrišćansko, već alternativno hrišćanstvo, koje je težilo unutrašnjem prosvetljenju i obnovi znanja. Posebno mesto u tome zauzima Paracelzus, čije shvatanje prirode kao božanske knjige snažno utiče na rozenkrojcersku simboliku. Nauka, medicina i religija još uvek nisu razdvojene, već one čine jedinstveni horizont smisla. 

Posebnu pažnju Jejts posvećuje je Johanu Valentinu Andreu (Johannes Valentinus Andreae), ličnosti koja se često dovodi u vezu sa autorstvom rozenkrojcerskih tekstova. Jejts pažljivo balansira između istorijskih dokaza i interpretativnih mogućnosti, pokazujući Johana Valentina kao moralnog reformatora i hrišćanskog humanistu, a ne okultistu u nekakvom vulgarnom smislu. Njegova vizija društva zasnovanog na znanju, pobožnosti i zajedništvu bliska je rozenkrojcerskom idealu, ali je lišena senzacionalizma. Time Jejts sugeriše da je rozenkrojcerski mit možda bio pedagoški instrument, namenjen buđenju evropske savesti, a ne stvaranju tajnog reda.

Jejts dalje u ovoj knjizi izlaže tezu o hermetičkoj tradiciji renesanse kao intelektualnoj pozadini rozenkrojcerskog fenomena. Ona podseća da su otkriće i prevod Corpus Hermeticuma u XV veku, zahvaljujući Marsiliju Fičinu, stvorili viziju sveta u kojoj je čovek aktivni saradnik božanskog stvaranja. Ta vizija sveta, zasnovana na analogiji, korespondencijama i moći imaginacije, duboko je oblikovala renesansnu misao. Jejts pokazuje da rozenkrojcerski ideal univerzalne reforme sveta ne može biti shvaćen bez ove hermetičke pozadine. Hermetizam je omogućio spoj religioznog zanosa i intelektualnog optimizma. U tom smislu znanje nije samo kontemplacija, već sredstvo preobražaja sveta. Rozenkrojcerski mit nasleđuje upravo to uverenje da obnovljeno znanje vodi obnovljenom društvu. Jejts ovde raskida sa pojednostavljenom slikom prosvetiteljstva kao anti-magijskog projekta. Umesto toga, ona pokazuje da je hermetizam bio kreativna matrica iz koje su se kasnije izdvojili racionalniji oblici mišljenja.

The Rosicrucian Enlightenment se takođe bavi i Đordanom Brunom, koga Jejts vidi kao heroja hermetičke reforme sveta. Bruno nije bio samo filozof ili kosmolog, već misionar jedne nove vizije univerzuma kao beskonačnog, živog i prožetog božanskom inteligencijom. Jejts povezuje Brunovu kosmologiju sa rozenkrojcerskim idealima, ističući zajedničku veru u obnovu sveta kroz znanje. Bruno je u toj perspektivi simbol prelaza, jer on još uvek pripada magijsko-hermetičkoj renesansi, ali već nagoveštava moderno shvatanje kosmosa kao dinamičkog i otvorenog sistema. Njegova tragična sudbina dodatno osvetljava sudar između stare vizije sveta i nastupajuće kontrareformacijske represije. Bruno se pojavljuje kao figura mučenika hermetičkog prosvetiteljstva, čije ideje nisu nestale sa njegovom smrću, već su nastavile da deluju u skrivenim tokovima evropske misli.

U knjizi, Jejts analizira ulogu Fridriha V Falčkog i Elizabete Stjuart kao simboličnih nosilaca rozenkrojcerske nade. Njihov brak i politički položaj u protestantskoj Evropi doživljeni su kao mogući početak nove ere religijske i intelektualne obnove. Rozenkrojcerski mit se ovde premešta iz simboličkog u istorijski prostor. Nada u „novu reformaciju“ postaje vezana za konkretan politički projekat. Jejts pokazuje koliko je ta projekcija bila snažna, ali i koliko krhka. Tridesetogodišnji rat ubrzo razbija ove nade, pretvarajući mesijanska očekivanja u katastrofu. Ovde jasno dolazi do izražaja da rozenkrojcerstvo nije bilo bekstvo iz stvarnosti, već pokušaj da se istorija oblikuje prema simboličkom modelu. Tridesetogodišnji rat razara ne samo političke nade protestantske Evrope, već i optimističku hermetičku viziju sveta. Jejts ovde naglašava duboku traumu evropske svesti. Vera u harmoničnu reformu sveta ustupa mesto razočaranju, skepticizmu i strahu. Ipak, ona ističe da ovo nije kraj, već transformacija. Rozenkrojcerski san ne nestaje, već menja oblik. Apokaliptična očekivanja bivaju potisnuta, ali ideja univerzalnog znanja i reforme opstaje u drugačijem ruhu.

U završnim poglavljima ove knjige Jejts iznosi svoju najpoznatiju i najprovokativniju tezu da prosvetiteljstvo nije nastalo u potpunom raskidu sa hermetizmom, već kroz njegovo preoblikovanje. Ovo uistinu kao da daje za pravo onima koji tvrde kako savremena nauka potiče iz okultnog. Ipak, imajmo na umu da kada magija i apokaliptika postaju neprihvatljive, jer se duh vremena promenio, njihovo mesto zauzimaju naučne akademije, ideja progresa i univerzalnog obrazovanja. U tom smislu, rozenkrojcerski ideal tajnog bratstva koje radi na unapređenju čovečanstva preobražava se u institucionalizovanu nauku. Ono što je nekada bilo mistično postaje racionalno, ali struktura nade ostaje ista. Jejts ovde pokazuje da evropska modernost nije „čišćenje“ od ezoterije, već njen disciplinovani naslednik, i to je ono što je mnogima smetalo kako u vreme kada je ova knjiga objavljena, tako i danas.

The Rosicrucian Enlightenment je knjiga koja razbija linearne i pojednostavljene narative o nastanku moderne Evrope. Jejts pokazuje da su magija, religija, politika i nauka dugo činile jedinstveno polje značenja, i da se njihovo razdvajanje dogodilo tek postepeno, kroz krize i poraze. Rozenkrojcerstvo, u njenoj interpretaciji, nije eksces istorije, već neophodna prelazna faza između magijske renesanse i racionalnog prosvetiteljstva. Upravo u toj „nečistoj“ zoni, gde se nada sudara sa katastrofom, rađa se moderna evropska svest.

Izabrana bibliografija Frencis A. Jejts

-John Florio: The Life of an Italian in Shakespeare’s England (1934)

Rano delo fokusirano na kulturnu razmenu između Italije i Engleske u renesansi.

-A Study of Love’s Labour’s Lost (1936)

Analiza elizabetanske književnosti sa snažnim istorijskim kontekstom.

-French Academies of the Sixteenth Century (1947) 

Studija o akademijama kao institucijama znanja i njihovoj simbolici.

-Giordano Bruno and the Hermetic Tradition (1964)

Kapitalno delo koje uspostavlja hermetizam kao ključni faktor u razvoju moderne misli.

-The Art of Memory (1966)

Jedna od najuticajnijih knjiga o mnemotehnikama, simboličkoj imaginaciji i njihovoj ulozi u filozofiji i magiji.

-The Rosicrucian Enlightenment (1972)

Istorijska analiza rozenkrojcerstva kao mosta između renesansne magije i prosvetiteljstva.

-Astraea: The Imperial Theme in the Sixteenth Century (1975)

Istraživanje političke simbolike i mesijanskih motiva u renesansnoj Evropi.

-Ideas and Ideals in the North European Renaissance (1978) 

Sinteza ideja koje su oblikovale severnoevropsku renesansu.

-Collected Essays, Vol. I–III (1981–1984) 

Zbirke eseja koje obuhvataju hermetizam, mnemotehniku, ikonologiju i istoriju ideja.

Ars notoria, talismanska magija, sigili i veština pamćenja

Frensis A. Jejts ukazuje na Ars notoria kao još jednu vezu magije sa veštinom pamćenja. Pre nego što zađem u njena razmatranja i navode, obratio bih malo više pažnje na ovaj oblik magije. Naime, srednjovekovni udžbenik anđeoske magije poznat kao Ars notoria potiče iz severne Italije i za sebe tvrdi da je božanska tajna koju je anđeo otkrio kralju Solomonu. O tom udžbeniku magije kaže se da praktikantu pruža poboljšanje njegovih mentalnih sposobnosti za pamćenje i govor, duhovnih sposobnosti za komunikaciju sa anđelima, kao i sticanje školskog i nebeskog znanja kroz molitve i putem memorisanja posebnih magijskih imaginacijskih slika, i to sve u kratkom vremenskom periodu. Autor Ars notoria nije poznat, ali ta knjiga ima složenu istoriju, koja počinje legendom o kralju Solomonu i obuhvata nekoliko istorijskih tekstova nastalih u periodu između XIII i XVII veka.

Ars notoria se nadovezuje na biblijsku priču u kojoj je kralj Solomon usnio od Boga nadahnut vizionarski san, noć nakon što je obavio verski obred žrtvovanja. U snu Bog pita kralja Solomona šta želi, na šta ovaj odgovara kako traži mudrost i razumevanje (2. Hronike 1:1-12; 1. Kraljevi 3:3-15). Ars notoria obaveštava kako je Bog poslao anđele da tokom četiri dana podučavaju kralja Solomona magijskim načinima za brzo sticanje znanja. Veštinom Ars notoria upravljaju četiri anđela, a sam tekst njihovih uputstava navodno je bio ispisan na zlatnim pločama koje su predate kralju Solomonu. Ta činjenica umnogome podseća na mit o mormonskom proroku Džozefu Smitu koji je od anđela dobio originalnu Mormonovu knjigu upravo na zlatnim pločama. Dakle, nakon što je primio učenje i knjige Solomon je sastavio niz izvoda iz tih knjiga poznatih kao floriegium (Knjiga Cvetova Nebeskog Učenja – Liber Florum Caelestis Doctrinae). Pomenuta Knjiga cvetova napisana je na nekakvoj mešavini hebrejskog, haldejskog i grčkog jezika kojim su uobličene tajanstvene molitve u kojima se od anđela traži poboljšanje mentalnih i duhovnih sposobnosti i brzo sticanje znanja. 

Kasniji korisnici Ars notoria su kao svoj način delovanja usvojili oponašanje biblijske priče u kojoj se pominje Solomonov san. Praktičar se duhovno priprema kroz ispovest, molitvu i post kako bi bio dostojan i dobio božansko odobrenje da nastavi sa velikim ritualom Ars notoria pod anđeoskim vođstvom. Nakon što je izvršio preliminarne pripreme prema određenim astronomskim i astrološkim propisima i nakon što je dobio dozvolu s neba (!), praktikant započinje ritual izgovarajući tajanstvene molitve i zureći u magijske slike na određeni način. Zapravo, praktičar memoriše imaginacijske slike kako bi ih pothranio u svoj um i tako stekao znanje o željenoj umetnosti ili nauci. Posebne magijske imaginacijske slike dodeljene su određenim slobodnim umetnostima, moralnim vrlinama ili pak zabranjenim umetnostima. Svaka od tih slika naziva se nota. Magijska imaginacijska slika jeste poput vizuelne definicije umetnosti ili nauke sa kojom je povezana. Takva slika se putem mnemotehničkog procesa vizualizacije utiskuje u pamćenje kako bi činila osnovu oko koje se grupiše znanje koje praktičar stiče redovnim putem. Te slike tako služe kao šabloni koje praktičar personalizuje umetanjem sopstvenih mnemotehničkih znakova u njih kroz proces kreativne vizualizacije. Uz dodatno vođstvo anđela, mentalna sposobnost pamćenja praktičara je pojačana, ubrzavajući njegovo učenje.

Na tragu kralja Solomona, Apolonije iz Tijane je u I veku nove ere, sastavio svoj floriegium nazvavši ga Zlatni cvetovi (Flores Aurei). Apolonijevi Zlatni cvetovi sastavljeni su od odabranih i dešifrovanih odlomaka iz Solomonove Knjige cvetova i prevedeni su na latinski. Takođe, Apolonije je napisao i svoje komentare na Ars notoria. Osnovni tekst Ars notoria je u suštini jedini preživeli fragment Zlatnih cvetova. Pošto taj fragmentarni tekst očito nije bio dovoljan, vekovima kasnije, nepoznati autor iz severne Italije nadopunio ga je novim tekstom. Odakle tom autoru znanje za te nadopune, nije poznato. U svakom slučaju to je dovelo do hristijanizacije obredne procedure Ars notoria. U toj dopunjenoj i hristijanizovanoj verziji Apolonijevi Zlatni cvetovi predstavljaju Ars notoria u tri poglavlja u kojima su data uputstva za ritualnu magiju čija je svrha poboljšanje mentalnih i duhovnih sposobnosti i brzo sticanje znanja. Ova uputstva podrazumevaju pobožnost praktičara te sadrže seriju molitava, njihove latinske prologe i niz imaginacijskih slika. Ars notoria takođe nudi obećanje o sticanju veštine u zabranjenom znanju nekromantije i astrologije. Možda je upravo zbog toga Ars notoria izašla na zao glas.

Ideja o korišćenju tarota kao magijskih slika putem njihovog oživljavanja ili punjenja magijskom silom ima svoje prauzore u navodnoj praksi egipatskih sveštenika-magova opisanoj u „Asklepiju“. Naime, oni su posebnim bajalicama i inkantacijama prizivali nebeske uticaje u kipove bogova i tako ih oživljavali u magijske ili divinacijske svrhe. O tome u knjizi Veština pamćenja piše Frensis A. Jejts, po kojoj se Fičinova duhovna magija zasnivala se na magijskim postupcima, opisanim u hermetičkom delu Asklepije. Tamo piše da su ti postupci služili Egipćanima da oživljavaju svoje statue bogova tako što su u njih upravljali kosmičke sile. Jejts navodi da je Fičino u svom delu De vita coelitus comparanda opisivao kako se privlači moć iz zvezda, koja se na neki način prizemljuje I upotrebljava u razne svrhe, za zdravlje i vitalnost. Ta životvorna moć, kaže Jejts, prema hermetičkim izvorima, prenosi se vazduhom, ili spiritusom, koji je najjači na Suncu. Fičino se, kaže Jejts, stoga obraćao Suncu, a njegov terapeutski astralni kult predstavlja obnovu obožavanja Sunca.

Đerđ Endre Senji u knjizi Džon Di i doktrina egzaltacije, upravo povodom Fičinove knjige De vita coelitus comparanda, kaže da Fičino tu izlaže osnove organske predstave sveta i korespondencija, nebeskih sila, Duše sveta i demona. Po ugledu na Plotina i hermetičku tradiciju, Fičino tvrdi da svaka planeta i svaka kuća zodijaka ima svog demona i vladajućeg anđela, koji prenose volju Duše sveta u niže sfere. Taj sistem prenosa volje, za koji Senji ističe da se kod Plotina javlja kao ideja emanacije, održava harmoniju sveta. Senji dalje opisuje Fičinovo gledište po kome ljudska duša, kao minijaturni model kosmosa, ima sposobnost da apsorbuje uticaje Duše sveta posredstvom Sunčevih ili Jupiterovih zraka.

Moderni okultisti su sličan metod primenili u odnosu na tarot karte i načelno uveli njihovo korišćenje u ritualnu praksu. Slično tome, a što se nalazi u korenu postupka magijske sigilizacije i punjenja talismana, opisuje i Frensis Jejts kada piše o metodu iz Ars notoria. Ona kaže da tom prilikom praktičar netremice gleda u specijalne crteže i dijagrame, (koje su se nazivale notae) i pritom izgovara određene inkantacije, sa nadom da će tako upamtiti ona umeća i discipline od kojih je svaka predstavljena po jednim od tih dijagrama, odnosno notae. Jejts smatra kako je moguće da je Ars notoria pobočni izdanak klasične veštine pamćenja, ili barem one njene grane koja je koristila stenografske notae. To je, ističe Jejts, smatrano posebno opakom vrstom magije koju je i veliki Toma Akvinski oštro osuđivao.

U magijskoj praksi sigil predstavlja potpis sile koju angažujemo radi ostvarenja naše namere. Osim toga, sigil može biti i sažeti dijagram naše želje. Sigil predstavlja redukovani estetski i grafički oblik naše želje, ili naše namere, koju nameravamo ostvariti magijskim sredstvima. Možemo ga koristiti bilo da ga svrhovito vizuelizujemo ili ga dodatno iscrtavamo u vazduhu, odnosno na papiru, pergamentu, u toplom vosku, urezujući ga u drvo, metal, kamen itd. Ukratko, da bi sigil imao magijsku moć, mora biti prožet namerom operatora koja ga na neki način oživljava. Sigili imaju svoju upotrebu u talismanskoj magiji, ali i u posebnim čisto mentalnim operacijama. O talismanima Frensis Jejts kaže da su to predmeti u koje su utisnute slike obdarene magijskim svojstvima jer su sačinjene u skladu sa magijskim pravilima. Slike na talismanima su često slike zvezda, sazvežđa, dekana zodijaka ili Mesečevih kuća. Arapski priručnik talismanske magije, poznat pod imenom Picatrix, popularan u renesansi, opisuje postupke pomoću kojih talismanska slika može steći magijska svojstva tako što će se natopiti zvezdanim spiritusom.

Sigili u tom smislu mogu biti deo talismana, ali već i sami po sebi, sigili, pod određenim uslovima, mogu imati ulogu talismana. Obično se sigili, između ostalog, ucrtavaju na talisman a onda se vrši punjenje, odnosno magnetizacija talismana magijskom silom. Sigil, bilo da je deo talismana ili je talisman sam po sebi, aktivira se uz određene postupke. Razlika između sigila i talismana je u tome što je talisman složenija struktura, pre kompozicija, sastavljena od neke određene slike koju mogu ali i ne moraju pratiti određeni sigili ili znakovi. Tarot karte u tom smislu mogu biti oblik talismana (ili amuleta), i mogu igrati takvu ulogu samostalno ili u kombinaciji od nekoliko karata. Običaj je modernih okultista da posvećuju svoje špilove i ritualno ih koriste. Samim tim, špil karata postaje magijski instrument. Okultni dizajn i prateća fama, olakšavaju pretvaranje lepo oslikanih komada hartije u magijska oruđa.

Jejts kaže da se Fičino bavio talismanskom magijom na subjektivan i imaginativan način. Svi njegovi magijski postupci, bilo da se radilo o bajalicama, ili magijskiim slikama, služili su za dovođenje imaginacije u stanje prijemčivo za nebeske uticaje. Svrha Fičinovih talismanskih slika, kaže Jejts, bila je okrenuta ka unutrašnjoj, odnosno imaginacijskoj upotrebi. Fičino je opisivao kako slika koja sadrži pojedine detalje astralne mitologije može biti utisnuta u um, i to tako snažno, da kad praktičar, sa takvim otiskom u svojoj imaginaciji, izađe u svet, tad dolazi do njihovog stapanja, zahvaljujući snazi te unutrašnje slike, preuzete magijskim putem iz višeg sveta.

Mantenja taroki i veština pamćenja

Đoto, Pravda

U svrhu započinjanja priče o tarotu obratiću pažnju na tzv Mantenja taroki, oslanjajući se na zapažanja Adama Meklina objavljenom u časopisu Hermetic Journal, br 21 iz 1983. Kao što sam već ranije rekao, Mantenja taroki sadrži 50 numerisanih slikovnih izraza, zapravo bakroreza, podeljenih u pet tematskih celina sa po deset predstavnika, a to su nebeske sfere, kardinalne vrline, slobodne umetnosti, Apolon sa devet muza i tipični društveni slojevi tog vremena. Svaka nebeska sfera povezana je sa po jednom vrlinom, jednom umetnošću, muzom i društvenim slojem. Prvu desetinu čine likovi predstavnika društvenih slojeva numerisani brojevima od 1 do 10, čime su predstavljena društvena i duhovno-psihička stanja ljudi, odnosno, nivoi unutrašnjeg razvoja. Tu vidimo najniže stanje duše kod prosjaka pa sve do pape: 1. Prosjak, 2. Sluga, 3. Zanatlija, 4. Trgovac, 5. Štitonoša, 6. Vitez, 7. Vojvoda, 8. Kralj, 9. Car, 10. Papa.

Drugu desetinu čini devet muza i Apolon, i nose brojeve od 11 do 20. Da parafraziram Meklina, ova grupa predstavlja arhetipske izvore kreativne inspiracije za dušu. Ipak, ne smetnimo sa uma i nepomenutu, majku muza, Mnemozinu, čiji je atribut sećanje: 11. Kaliope, „lepog glasa“, zaštitnica epskog pesništva i govorništva, ima pisaljku i trubu; 12. Uranija, „nebeska“, astrologija, šestar i nebeski globus; 13. Terpsihora, „užitak plesa“, lirska poezija i ples, kitara; 14. Erato, „poticateljka erotske želje“, erotska i ljubavna poezija, tamburin; 15. Polihimnija, „bogata himnama“, herojske himne i umjetnost mimike, lira ili orgulje; 16. Telia, „svečana“, komedija i pastoralna poezija, violina i maska komedije; 17. Melpomena, „pevačica“, tragedija, rog i maska tragedije; 18. Euterpa, „donositeljica veselja“, muzika i lirska poezija, dvostruka flauta; 19. Klio, „slavonosna“, povest, svitak; 20. Apolon, zaštitnik i upravitelj svih 9 muza, lovorova grančica.

Treću desetinu, sa brojevima od 21 do 30, čini sedam slobodnih veština kojima su priključene još i poezija, filozofija i teologija. Po Meklinu, ovo je grupa arhetipova koji deluju u pozadini razmišljanja: 21. Gramatika, turpija i vaza; 22. Logika, zmaj pod velom; 23. Retorika, mač; 24. Geometrija, krug, kvadrat i trougao; 25. Aritmetika, novčići ili merica; 26. Muzika, flauta; 27. Poezija, flauta i vaza; 28. Filozofija, strela i štit (figura boginje Atine); 29. Astrologija, zvezdana sfera i pokazivač (figura anđela); 30. Teologija, sfera neba i zemlje (figura Androgina). Postoji i malo drugačija klasifikacija sedam slobodnih veština koje je pominjala Frensis A. Jejts u knjizi „Veština pamćenja“, a to su: gramatika, retorika, dijalektika, aritmetika, geometrija, muzika, astronomija. U pitanju je navod iz knjige Maricijana Kapele iz Kartagine, De nuptiis Philologie et Mercurii („Venčanje Filologije i Merkura“). Takođe, iz te knjige Jejts navodi  kako na venčanju Filologije i Merkura mlada prima venčani poklon u vidu  sedam slobodnih veština, personifikovanih likovima žena. Pa je tako Gramatika stroga starica, koja nosi nož i turpiju da kod dece istruže gramatičke greške. Retorika je visoka i lepa žena, obučena u bogatu odeću ukrašenu stilskim figurama, sa oružjem u ruci kojim će napasti protivnika. Ove personifikacije slobodnih veština, kako primećuje Jejts, izuzetno dobro se uklapaju u pravila za slike veštine pamćenja. One su upadljivo lepe ili ružne, imaju na sebi sekundarne likove kojima podsećaju na svoje uloge. 

Četvrtu desetinu, sa brojevima od 31 do 40, čini sedam kardinalnih vrlina koje se prikazuju kao ženski likovi zajedno sa tri muška lika koja predstavljaju duhove ili genije života ili Sunca, vremena i kosmosa:  31. Iliako (genij Sunca), Sunčev disk; 32. Hroniko, Uroboros; 33. Kosmiko, nebeski globus; 34. Umerenost, dve vaze, pas, mačka, lasica ili hermelin; 35. Razboritost, ogledalo, zmaj; 36. Snaga, žezlo, lav; 37. Pravda, mač i vaga, ždral; 38. Milosrđe, novčanik, pelikan; 39. Nada u položaju molitve, Feniks; 40. Vera, pehar, hostija i krst, pas.

Poslednju desetinu, od broja 41 do 50, čine nebeske sfere – sedam planeta i tri više sfere: 41. Mesec, Mesečev disk; 42. Merkur, flauta, kaducej sa dva isprepletana zmaja, petao; 43. Venera, školjka, patke; 44. Sunce, Sunčev disk, škorpija, rakovi; 45. Mars, mač, psi (lov); 46. Jupiter, strela (munja), orao; 47. Saturn, kosa, Uroboros; 48. Osma sfera, zvezdani disk; 49. Prvi pokretač, prazna sfera; 50. Prvi uzrok, univerzum.

Pedeseti adut Mantenja tarokija

Po Meklinu, prva desetina odnosi se na položaj čovečanstva i predstavlja ahetipske snage u spoljašnjem svetu čoveka, prikazane kao društveni slojevi. Druga desetina jesu muze, odnosno arhetipske snage imaginacije čovečanstva koje izražavaju sebe kroz umetničko stvaralaštvo. Treću desetinu čine slobodne umetnosti ili veštine, tj arhetipske snage u ljudskom razmišljanju, koje se izražavaju u obrascima misli. Četvrta desetina predstavlja tzv kardinalne vrline, odnosno arhetipske obrasce u svesti čovečanstva, koji se izražavaju kroz unutrašnji razvoj i duhovno oplemenjivanje duše. I konačno, petu desetinu čine makrokosmičke sfere, arhetipski obrasci kosmičkog reda, koji se izražavaju u svim aspektima svemira. 

U ovom trenutku možemo povući paralele između standardnog tarota i Mantenja tarokija, ali pre nego što to uradimo podsetimo se osnovne strukture velikih arkana Marseljskog špila koji se smatra kao standard: 

Le Mat – Luda; 

I Le Bateleur – Batler, Čarobnjak, Mag, Žongler, Opsenar; 

II La Papesse – Papesa, Prvosveštenica; 

III L’ Imperatrice – Carica; 

IV L’ Empereur – Car; 

V Le Pape – Papa, Hijerofant, Prvosveštenik; 

VI L’ Amoureux – Ljubavnici; 

VII Le Chariot – Kočije; 

VIII La Justice – Pravda; 

IX L’ Hermite – Pustinjak; 

X La Roue De Fortune – Točak sreće; 

XI La Force – Snaga; 

XII Le Pendu – Obešeni; 

XIII nije imenovana ali je prikazivala smrt; 

XIV Temperance – Umerenost; 

XV Le Diable – Đavo; 

XVI La Maison Dieu – Božja kuća, Kula; 

XVII L’ Etoile – Zvezda; 

XVIII La Lune – Mesec; 

XIX Le Soleil – Sunce; 

XX Le Jugement – Sud; 

XXI Le Monde – Svet.

1. Prosjak = Luda; 

3. Zanatlija = Čarobnjak; 

8. Kralj / 10. Papa = Prvosveštenik; 

9. Car = Car; 

10. Papa / 40. Vera =  Prvosveštenica (Papesa); 

27. Poezija / 39. Nada = Zvezda; 

34. Umerenost = Umerenost; 

35. Razboritost = Carica / Pustinjak; 

36. Snaga = Snaga; 

37. Pravda / 23. Retorika = Pravda; 

41. Mesec = Mesec; 

43. Venera = Ljubavnici; 

44. Sunce / 31. Iliako (solarni genije) = Sunce; 

45. Mars = Kočija; 

46. Jupiter / 50. Prvi uzrok = Svet; 

47. Saturn = Smrt i/ili Pustinjak.

Nategnutu paralelu pod rednim brojem 35., između Razboritost i Carice / Pustinjaka, povukao je savremeni grčki istoričar Joanis Maratakis, spajajući ogledalo koje lik drži sa skiptarom a koji u potonjim tarotima drži Carica. Uostalom, vrlina razboritosti jeste jedna od ključnih koja krasi dobru vladavinu. Međutim, ova vrlina često se vezuje i za Pustinjaka. Uviđamo da nedostaju taroki pandani za sledeće karte standardnog tarota: Točak sreće, Obešeni, Đavo, Kula i Sud. Kako je uočio Joanis Maratakis, ako obratimo pažnju na četvrtu desetinu Mantenja tarokija primetićemo da se ona sastoji od četiri platonske vrline: Umerenosti, Razboritosti, Snage i Pravde, kojima su pridodate tri teološke, odnosno novozavetne vrline: Vera, Nada i Milosrđe. Dakle, Platon i Sveti Pavle će nam pomoći da pronađemo deo karika koje nedostaju, a to ćemo učiniti tako što ćemo svakoj od sedam kardinalnih vrlina pridodati po jednu njenu suprotnost. 

Maratakis rešenje predlaže u freskama kapele Skrovenji u Padovi, u delima čuvenog Đota. Na tim freskama su predstavljeni parovi vrlina i smrtonosnih grehova. Tako je Đoto nasuprot Nadi postavio Očajanje, a što je prikazano kao suicidna žena, odnosno obešena žena, što možemo povezati sa arkanom Obešeni čovek. Dalje, Milosrđu je suprotstavljena Zavist u obliku čudovišne žene sa rogovima i velikim ušima, što ukazuje na kartu Đavo. Đotova Nepravda prikazana je na način sličan liku sa karte Car, što smo već poistovetili sa Carem iz Mantenja tarokija. Đotova Ludost je postavljena nasuprot Razboritosti, a što ukazuje na kartu Luda. Đotova Nestalnost (ili nestabilnost) suprotstavljena je Snazi, a što možemo poistovetiti sa kartom Kula. Đotova Nevera kao opozicija Veri, podseća na motiv karte Pustinjak. Naposletku, tu je Đoto prikazao i Gnev nasuprot Umerenosti, ali za taj motiv nisam uočio očigledan pandan u tarotu. Ono što nedostaje jesu pandani Mantenja tarokija za karte Točak sreće i Sud. Međutim, što je zanimljivo, upravo se u toj kapeli nalazi i monumentalni Đotov prikaz Strašnog suda koji prikazuje Isusa Hrista raširenih ruku unutar oreola, a što je važan motiv lika prikazanog na karti Svet. U donjem desnom uglu slike predstavljen je pakao sa đavolom oslikan tamnim tonovima, koji sedi na zelenom zmaju i u obe ruke drži po jednog grešnika, dok jednog proždire. Verovatno je taj detalj mogao biti uzor motivu prikazanom na karti Đavo. Podsetimo se da je Dante Aligijeri pisao svoj Inferno otprilike u isto vreme kada je i Đoto oslikavao Arena Kapelu u Padovi.

Na Đotovoj slici ima još detalja koji se pojavljuju u verzijama karte Sud. U četiri ugla oko Spasitelja prikazana su četiri anđela koja duvaju u dugačke trube, dok se između njih nalazi još osam anđela, što čini ukupno dvanaest, a što ljubiteljima astroloških atribucija ne bi moglo promaknuti. Takođe, u mnoštvu mnogih detalja ove slike, vredi pomenuti i krst koji se nalazi ispod Spasitelja na čijim kracima stoje dva anđela. Prikazani krst na kome stoje dva anđela je u obliku slova T. Ljubitelji kabalističkih atribucija bi u ovome mogli videti poveznicu između glifa tau i karata Sud i Svet, samo je pitanje kojoj ćemo se konvenciji prikloniti. U Viskonti Sforca tarotu na karti Sud prikazana su dva anđela koja duvaju u trube.

Đoto

Kada smo se već latili slavnog Đota, to je odličan trenutak da u tok ove rasprave o tarotu uvedemo i detalj koji sam nazad u tekstu samo pomenuo, a to je mnemotehnika, pošto je jedna od aktuelnih hipoteza o svrsi tarota kao sredstvu veštine pamćenja. Frensis Jejts je upravo u kontekstu veštine pamćenja razmatrala iste Đotove freske, primetivši da su te figure s pravom čuvene zbog raznolikosti i životnosti koje je u njih uneo veliki umetnik, ali i zbog načina na koji se one izdvajaju iz pozadine, stvarajući tako iluziju dubine na ravnoj površini, što je tada bila velika novina. Napor da se u pamćenju oforme takve predstave svakako je podsticao individualnu kreativnost, jer u skladu sa pravilima mnemotehnike, praktičar u svom pamćenju mora stvoriti svoje lične memorijske slike. Ova veština je, kako ističe Frensis Jejts, bila podsticana od strane vodećih sholastičkih autoriteta Alberta Velikog i Tome Akvinskog. Po njima bilo je važno sećati se i opominjati nevidljivih radosti Raja i večnih muka Pakla. Zanimljiva je jedna opaska Frensis Jejts o veštini pamćenja kao jednom sasvim neočekivanom mediju preko kojeg su se paganske predstave održale u Srednjem veku.  

Mnemotehničke metode, preporučivane od autoriteta, često su koristili propovednici kako bi zapamtili redosled svojih izlaganja, a sve po uzoru na antičke izvore ove veštine. Po Albertu i Tomi, praktikovati veštinu pamćenja, bezmalo je deo moralnih i verskih obaveza, jer ta veština deo je veoma važne vrline razboritosti, pa ako praktikujemo mnemotehniku, onda aktivno radimo na negovanju naše razboritosti, a što je bogougodno delo. Fulkaneli bi se sa tim u neku ruku složio, jer ono što je on naglašavao jeste da su mnogi od tih sadržaja, umotanih u ruho verskog obrazovanja, osmišljeni tako da posluže kao simbolički i slikovni argo za komunikaciju među posvećenicima alhemijske veštine i prenosa uputstava. Neko upućen u taj tajni slikovni jezik mogao je čitanjem simbola u nekoj katedrali da sazna o osobi koja je te simbole tu postavila, i šta ta osoba poručuje onima koji čitaju. Tako je tajna mogla biti vekovima sačuvana naočigled svih. Kada bi se neki od tih simbola oštetio tokom vremena, i ukoliko bi ga neko restaurirao, ne vodeći računa o verodostojnosti sa originalnim izgledom, to je po Fulkaneliju pokazatelj da restaurator nije bio upućen u tajanstveni argo onih starih majstora, pa ako nije upućen onda nije ni njihov pripadnik. Kontinuitet inicijacije u tom smislu ne postoji.

Đoto

Objašnjavajući kasniji prelaz pamćenja kao deo vrline razboritosti, iz retorike u etiku, Frensis Jejts je pomenula kako su stoici pripisivali veliku važnost moralnom obuzdavanju mašte. Međutim, verskim i moralnim razlozima se ne iscrpljuje ova tema, jer kako Jejts zapaža, podsticaj za upražnjavanje okultnog pamćenja u renesansi potekao je iz hermetičke tradicije. Pretpostavljam da bi upravo u toj poveznici, trebalo potražiti još jedan, veoma bitan, izvor tarota. Hermetička tradicija, koja je u Evropi prisutna još pre renesanse a koju osvedočuju dela gotske arhitekture i spisi istaknutih pojedinaca poput Alberta Velikog, Rodžera Bekona i Majkla Skota, jedan je od važnih izvora nadahnuća za tarotske slike i njihovu prvobitnu upotrebu. Te slike, iako odevene u hrišćansko ruho, bilo kao freske, crkvene statue, bilo kao likovi srednjovekovnog pozorišta ili književnosti, zapravo izražavaju ideje jednog starijeg pogleda na svet. Pa ipak, taj stariji pogled na svet, neodvojivo je isprepletan sa hrišćanskim, da bi njihovo raspetljavanje i odvajanje, kao što su to uradili neki kasniji autoriteti tarota, moglo biti bez posledica. Slobodne veštine i vrline trebalo bi da budu jednako svete, kako u antičko vreme, pa kroz Srednji vek i renesansu, sve do naših dana. 

Veština pamćenja je bila sastavni deo obuke antičkih govornika, kako bi ovi poboljšali svoje pamćenje i precizno držali duge govore. Jejts ističe da je upravo kao deo retorike veština pamćenja preživela do skorijih vremena, što je čini neizostavnim delom evropske tradicije. Međutim, unapređivanje govorništva nije bio jedini motiv za vežbanje pamćenja. Jejts napominje da je vežbanje pamćenja u religiozne svrhe postalo značajno u kasnoj antici sa obnovom pitagorejstva.  

Đoto, kapela u Padovi, vrline i poroci

Sada kada smo malo osvetlili jedan od metoda veštine pamćenja ne možemo a da se ne zapitamo šta je bila prvobitna svrha likova i brojeva velikih tarot arkana? Očigledno je da njihova struktura može biti korišćena kao memorijski niz pohranjivanja mnogih podataka, ali isto tako ti likovi i njihovi predmeti već sami po sebi pričaju određenu priču. Istorija tarota je u mnogome i pokušaj raznih autora da proniknu i ispričaju tu priču. Ne možemo biti sigurni da su u tome oni uspeli. Čitava ova knjiga nastala je na osnovu moje sumnje da su oni u tome uspeli, te da je tajna te priče u suštini ostala zaklonjena od kasnijih generacija, a što je posebno očigledno u slučaju venecijanskog Sola Buska tarota. Frensis Jejts navodi mnoge autore mnemotehničkih rasprava koji ističu da slike koje u tu svrhu formiramo moraju biti zanimljive, neobične, lepe ili grozomorne, jer ćemo ih tako lakše zapamtiti. U tom kontekstu povezujemo tarotske slike sa motivima fresaka, ornamenata i kipova gotskih katedrala, književnih i pozorišnih likova. Uzimajući u obzir kipove gotskih katedrala, koji se čine demonskim, antinomijskim i amoralnim, Jejts kaže da te prikaze, zahvaljujući svojoj neobičnosti ili odbojnosti, deluju na emocije i tako podstiču pamćenje. Frensis Jejts nagoveštava da su ljudski likovi predstavljali integralni deo veštine pamćenja koja je iz Grčke prenesena u Rim. Ljudski likovi se kasnije pojavljuju i u memorijskim teatrima Srednjeg veka i renesanse, pa je stoga sasvim opravdano pitati se nisu li stoga odatle uneti i u tarot? U tom smislu, tarotski niz je sasvim upečatljiv i lako ga je zapamtiti. Tarotske slike su poput istrgnutih mesta nečijeg memorijskog teatra, ali koje prate određeni redosled. Uvek ih možemo staviti na određene lokacije te u skladu sa našim svrhama, prirodati im značenja i nama bitne sadržaje. Tarot je osnova za takav postupak. 

Viskonti Sforca tarot

Izvori doktrina malih arkana

Tragajući za izvorima tarota primetio sam da mnogi autori poreklo malih arkana vezuju za tzv Mamelučki špil koji je došao u Evropu u XIV veku. Ronald Deker i Majkl Dumet su u knjizi A History of the Occult Tarot izneli stav da poreklo simbola malih arkana možemo pronaći u heraldici egipatskog Mamelučkog sultanata. Međutim, autor Pol Huson je otišao korak dalje sugerišući sufijsko i persijsko poreklo osnovnih simbola i strukture karata, koje, između ostalog, preslikavaju klasni poredak u drevnom Iranu. Pa ipak, kako se ne bi rasplinjavali u tumaranju po drevnoj prošlosti Bliskog i Srednjeg istoka, za svrhu ove knjige iskoristio bih Husonovu natuknicu lociranu u nama bliži prostor-vremenski okvir. On je u knjizi Mystical Origins of the Tarot pomenuo kapelu Svetog Đakoma u firentinskoj crkvi San Miniato al Monte, čiji je svod dekorisao firentinski umetnik XV veka Luka dela Robija. Na svodu su prikazane četiri kardinalne vrline u liku četiri anđela, od kojih svaki nosi po jedan predmet koji predstavlja njenu prirodu. Tako Razboritost nosi ogledalo i drži zmiju u ruci; Umerenost nosi pehar; Snaga ima štap, Pravda nosi mač. Hijerarhijski redosled kardinalnih vrlina koje je razmatrao Platon je upravo takav. Glavna vrlina je Razboritost bez koje je nemoguće razvijati druge vrline, pa sve do Pravde. Ova predstava je svakako indikativna za naše ciljeve te u njoj nedvosmisleno možemo prepoznati ono što nas zanima: 

Razboritost = Pustinjak = diskovi / dinari ili uglačani pladnjevi; 

Umerenost = Umerenost = pehari; Snaga (Hrabrost) = Snaga = štapovi; 

Pravda = Pravda = mačevi. 

Sada već možemo naslutiti da diskovi pričaju priču uspona i padova Razboritosti, pehari Umerenosti i tim redom, a ta priča je najočiglednija u Sola Buska tarotu koja ne sledi istočnjački impersonalni i geometrijski obrazac nalik na domine ili geomantijske figure.

Luka dela Robija: kardinalne vrline

U kabalističkoj teoriji tarota, koju slede moderne okultne škole, diskovi se nalaze na dnu četvorne hijerarhije jer predstavljaju materijalni svet asijaha, odnosno ambijent pomešanih i zgusnutih elemenata te je njihova ravan delovanja označena hebrejskim slovom he kao poslednjim slovom imena Tetragramatona (jod-he-vau-he). Mačevi su sledeći u toj hijerarhiji jer predstavljaju svet jeciraha, element vazduha te su označeni slovom vau. Iznad njih su pehari: ponovljeno slovo he, element vode, svet brijaha. Na vrhu su štapovi: slovo jod, vatra, acilut. Kako god se ravnali ne možemo poreći petoslojnu strukturu tarota koju čine četiri hijerarhije po 14 malih arkana koje predstavljaju po jednu kardinalnu vrlinu (ili kabalističku dimenziju), dok je peta hijerarhija sačinjena od velikih arkana. U kabalističkom smislu je jednostavno tumačiti značenje svake male karte. 

Na primer, Sedmica pehara je sefira Necah u brijahu, pa ćemo samo potražiti šta se krije na tom nivou u petodekadnoj kabalističkoj kosmološkoj šemi. Odmah otkrivamo da je u pitanju arhanđeo Hanijel. Međutim, šta onda s tim? Kako možemo znati šta tačno znači Hanijel i kakve uopšte veze ima sa predstavom sedam posuda? Mi to ne možemo znati dok ne prizovemo Hanijela i ne upitamo ga šta nas zanima. Ali, to nije jednostavno, pa se onda u tom slučaju oslanjamo na opšte predstave i natuknice o tome ko je i šta Hanijel. Suočivši se sa enigmom Hanijela i beskrajem njegove metafizike uočavamo da je praktičnije i razboritije slediti obrazac varijacija vrline te pronaći šta se dešava sa umerenošću kada je projektujemo u broj 7. Sola Buska karta Sedmica pehara prikazuje jednu skladnu strukturu pehara čvrsto posađenu na četvorougaono postolje. Lik koji dominira ovom kartom je nagi mladić u punoj snazi, pa ako je to Hanijel, onda mu moramo priznati da je lep što ovoj karti daje pozitivan ton. Imajući sve ovo u vidu sada možemo sačiniti detaljniju tabelu korespondencija četiri klase malih arkana: 

Korespondencije četiri klasa malih arkana (sinteza Viskonti – Mantenja – Marcijano)

Pustinjak	Umerenost	Snaga	Pravda
Diskovi / dinari	Pehari	Štapovi	Mačevi
Razboritost	Umerenost	Snaga / hrabrost	Pravda
Bogatstva	Zadovoljstva	Devičanstva	Vrline
Zemlja	Voda	Vatra	Vazduh
Mars	Venera / Sunce	Mesec / Jupiter	Merkur / Saturn
Feniks	Golubica	Kornjača	Orao

Karte Mamelučkog špila

Okultisti su otišli korak dalje, jer kabalistička identifikacija karata očito nije dovoljna da posluži svrsi. Francuz Pol Kristijan povezao je 36 malih arkana (izuzev asova) sa 36 astroloških dekada. Slično tome Meters je sačinio jednu složenu astrološku šemu, po kojoj bi naša Sedmica pehara predstavljala Veneru u Škorpiji, što je protumačeno kao iluzorni uspeh. Svakoj od tih 36 malih arkana okultisti su dodelili po dva kabalistička anđeoska entiteta Šemhamforaša, od kojih je svaki zahvatao po 5 stepeni zodijačkog kruga (ili je jedan bio dnevni a drugi noćni). Šemhamforaš je podeljeno ime Boga, skriveno u biblijskoj Knjizi izlaska 14:19, 20, 21. Na hebrejskom se svaki od ova tri stiha sastoji od 72 slova (ukupno 216, što je solarni broj). Ako ta tri stiha ispišemo jedan iznad drugog, u prvom redu sa desna na levo, u drugom sa leva na desno i u trećem ponovo sa desna na levo, dobićemo 72 kolone od kojih svaka ima po tri slova. Ta tri slova čine jedno ime kojem dodajemo nastavak el (alef-lamed) i jah (jod-he) u zavisnosti od toga da li je reč o muškom ili ženskom entitetu. Svako ime ima svog anđela sa kojima se na poseban način, uz pomoć talismana, komunicira. Svaki od anđela ima neku svoju užu specijalnost i nadležnost. Takođe, kao pandan imenima Šemhamforaša postoji i sistem od 72 demona koje je, navodno, kralj Solomon prizvao i svezao. Okultno-kanalistička spekulacija otišla je i dalje povezavši dvorske karte sa nevidljivim stazama na kabalističkom dijagramu Drveta života. Te staze su nevidljive jer povezuju sefire koje raspored od 22 staze ne spaja. Tako čitav tarot sistem može biti umetnut u Drvo života. Tako je kabalizovan tarot, ali je i kabala tarotizovana. 

Korespondencije četiri klasa malih arkana po Elifasu Leviju

Znak	Kerubimi	Zodijak	Element	Esencija	Slovo u IHVH
Štapovi	Lav	Lav	Vatra	Sumpor	Jod
Pehari	Čovek	Vodolija	Voda	Živa	He
Mačevi	Orao	Škorpija	Vazduh	Azot	Vav
Diskovi	Bik	Bik	Zemlja	So	He

Frensis A. Jejts u knjizi „Veština pamćenja“ pominje da je mnemotehnika filozofa Metrodora iz Skepse (145 p.n.e – 70 p.n.e) bilo zasnovana na zodijačkim znakovima. On je pamćenje doveo u vezu sa zvezdama. Metrodor je pronašao ili izumeo 360 različitih mesta unutar 12 zodijačkih znakova i 36 dekada. Tako je on mogao da se u imaginaciji kreće po nebeskoj sferi koja sadrži ukupno 408 likova i koristi ih za razne memorijske akrobacije. U Agripinoj Drugoj knjizi Okultne filozofije, 37. poglavlje posvećeno je opisu 36 slika koje simbolizuju prirodu i značenje astroloških dekada, a čije je poreklo navodno vavilonsko, posredovano preko Arapa. Predstavljene slike, svojim izrazom, poput tarot arkana, olakšavaju pamćenje i tumačenje astroloških zakonitosti pa u tom smislu predstavljaju pravi astrološki tarot, budući da su potpuno u funkciji astrologije i astromagije. Neću ovde predstavljati svaku od njih nego samo neke za koje sam uočio da imaju određenih sličnosti sa izgledom i tumačenjima tarot karata. Tako recimo opis druge dekade znaka Ovna predstavlja moćnu ženu odevenu u crveno (sa belom unutrašnjošću) koja se povezuje sa idejom dominacije i vlasti te nas ovde podseća na kartu Carica. U arapskom priručniku talismanske astromagije magije Pikatriks ta je žena odevena u zeleno. Odmah za njom sledi treća dekada Ovna oličena muškim likom u crvenoj odeždi. Na jednoj ruci ima zlatnu narukvicu a u drugoj drži štap i tumači se kao nemir, zbog nemogućnosti da ostvari svoje ambicije. Tu, dakle, prepoznajemo Cara u situaciji političke nemoći. U indijskoj verziji prve dekade Bika pojavljuje se, kao i kod Agripe, ratar, ali ovde slika sadrži i knjigu, dok se u drugoj dekadi Bika kod Agripe pojavljuje ključ. I ključ i knjiga su simboli koji su ponekad prisutni na arkani Papesa / Prvosveštenica. U prvoj dekadi Lava vidimo muškarca koji jaše tu zver, a što neodoljivo asocira na kartu Snaga, a posebno na njeno Krolijevo rešenje, s tim što je u većini tarota žena u odnosu prema lavu. U trećoj dekadi Device imamo starca koji se oslanja na štap, poput karte Misero iz Mantenja tarokija ili Pustinjaka. Prva dekada vage, između ostalog sadrži i čoveka koji čita knjigu, što opet podseća na Papesu. Druga dekada Vage prikazuje dva besna i međusobno zavađena lika povrh kojih treći, lepo odeveni čovek sedi na stolici, a što podseća na motiv karte Đavo. Druga dekada Škorpije prikazuje scenu čija je struktura u skladu sa kartom Mesec: vidimo nage muškarca i ženu i čoveka kako sedi na zemlji, a povrh njega su dva psa kako ujedaju jedan drugog. Na karti Mesec umesto nagih muškarca i žene imamo dve kule, a umesto čoveka koji sedi figuru raka. Treća dekada Strelca pokazuje besposlenog čoveka kako se igra sa palicom, što podseća na Opsenara ili Čarobnjaka. Prva dekada Riba prikazuje čoveka sa teretom na leđima, ali dobro odevenog, što se tumači kao putnik, putovanje, čime ovaj motiv povezujemo sa kartom Luda u smislu lutalice. Treća dekada Riba prikazuje dvoje lepih mladenaca što predstavlja sličnost sa kartom Ljubavnici. Neću ovde iznositi nikakve pretpostavke ili razvijati teorije, ali moram naglasiti značaj stare astrološke i astronomske ikonografije kao jedan od značajnijih fantazmičkih izvora za stvaranje motiva tarotskih prikaza. Načelno, asterizam (izraz koji ovde upotrebljavam van njegovog uobičajenog smisla) predstavlja jedan od moćnih izvora fantazmičkih slika, budući da je čovek odvajkada posmatrao zvezdano nebo, uočavao sazvežđa i zakonomernosti nebeskih tela te njihovu apstrakciju uobličavao imaginacijskim slikama i povezivao sa mitološkim činjenicama. Tako su drevni ljudi svoju mudrost okovali u zvezde.

O poreklu magijskih slika koje su uticale na Agripu, a preko Agripe i na imaginaciju Đordana Bruna, Frensis A. Jejts piše na sledeći način: 

„Ove slike potiču iz drevnog egipatskog učenja o zvezdama i astralnoj magiji. Tri stotine i šezdeset stepeni zodijačkog kruga podeljeno je na dvanaest znakova zodijaka, a svaki od njih još dodatno je podeljen na tri „lica“ od po deset stepeni. ovo su "dekade" i za svaku od njih vezana je određena slika. Ove slike za dekade stoje u vezi sa staroegipatskim zvezdanim bogovima vremena; spiskovi tih bogova čuvani su u arhivama egipatskih hramova, odakle su preuzeti u kasnoantičkom učenju o astralnoj magiji, a potom prenošeni kroz tekstove čije se autorstvo često pripisuje Hermesu Trismegistusu i koji se tesno povezuje sa dekadskim slikama i njihovim magičnim dejstvom. Ove slike variraju, već prema tome odakle potiču... Za većinu svojih magijskih tekstova Bruno je koristio lako dostupne štampane izvore, koji su se uglavnom oslanjali na delo De occulta philosophia Hajnriha Kornelija Agripe... Posle trideset i šest slika za dekade u spisku slika zvezda u Senkama (Brunovo delo) sledi četrdeset i devet slika za planete, po sedam za svaku... Kao što možemo da vidimo, ovakvim slikama prikazuju se bogovi planeta i njihovi uticaji, i to po uzoru na planetarne talismane.“ Frensis Jejts, Veština pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2012, str 251. 

Prikaz Venere iz Picatrix-a

Jejts nas dalje uvodi u svrhu tih slika:  

„Bruno razmišlja u pravcima koji su današnjem čoveku skoro nedostupni - onim pravcima kojima se kretao i Fičino u svom delu De coelitus comparanda - prema kome su slike zvezda tek posrednici između ideja u nadnebeskom svetu i podnebeskog elementarnog sveta. Ređajući, manipulišući ili koristeći slike zvezda, baratamo oblicima koji su za jedan stepen bliži realnosti od predmeta u svetu, mada su svi podložni zvezdanim uticajima. Na niži svet može se uticati menjanjem zvezdanih uticaja sao ako znamo kako treba raspoređivati i baratati slikama zvezda. U stvari, slike zvezda jesu „senke ideja“, senke stvarnosti koje su bliže stvarnosti nego fizičke senke u nižem (donjem) svetu... Knjiga koju Hermes predaje filozofu jeste knjiga „o senkama ideja sažetim za unutrašnje pisanje“; drugim rečima, u njoj je sadržan spisak slika zvezda koje treba da se utisnu u pamćenje... Utiskivanjem u pamćenje slika tih viših sila mi ćemo spoznati niže stvari iz visine; niže stvari poređaće se u pamćenju pošto u njemu budemo poređali slike viših stvari, koje u jednom višem obliku sadržavaju stvarnost nižih stvari, obliku koji je bliži krajnjoj stvarnosti...“ Jejts, isto, str 253. 

Saobraziti se sa tim slikama u imaginaciji jeste jedna od ključnih stavki magijskog rada. Naposletku, Jejts parafrazira Đordana Bruna koji kaže da razne vrste memorijskih slika imaju različite stupnjeve moći, jer nisu sve te slike podjednako bliske stvarnosti. Naime, one sa najvećim stupnjem moći, i koje najmanje zaklanjaju stvarnost, Bruno naziva sigilima. Upravo se sigili koriste kako u memorijskim sistemima okultne veštine pamćenja, tako i u konkretnim magijskim operacijama. Duboko sam uveren da dizajn malih arkana, iako impersonalan, predstavlja apstraktnu varijantu konkretnih imaginacijskih zvezdanih slika, nalik onima koje je opisao Agripa. Poput geomantije ili domina, one sasvim pojednostavljuju složenije imaginacijske oblike poreklom iz drevnog magijskog asterizma, koje su pak, svoj izraz našli u slikama velikih arkana tarota. Dakle, upravo u tim zvezdanim sigilima bi trebalo tražiti istinske izvore tarota.