Arkana Smrt u tarotu

arkana Smrt u špilu Šarla VI

Ponekad predstavljena bez broja, Smrt se pozicionirala kao trinaesta velika arkana. Po Elifasu Leviju, broj trinaest predstavlja smrt i rađanje, vlasništvo i nasleđe, društvo i porodicu, rat i pakt. Ova karta je jedan od upečatljivijih prikaza tajanstva vremena u tarotu. Imali smo Pustinjaka, kao momentalno vreme, trenutak tišine, čak i beskrajno mali vremenski interval, ovde i sada, zatim Točak sreće kao sve vreme univerzuma, dok je Smrt fatalni trenutak prekida vremena. Druga vrsta simbolike ovu kartu povezuje sa Umerenošću i Đavolom, sa kojima čini trijadu skelet - anđeo - đavo, čime se ukazuje na trojstvo ljudske prirode. U obliku skeleta Smrt je ovde prikazana kao seme budućeg, jer kosti simbolizuju koren života, matricu koja ponovo stvara telo.

Na Krolijevoj verziji ove arkane, u gornjem levom uglu, prikazan je orao kao simbol najvišeg aspekta Škorpije. Budući vezan za smrt, orao se nalazi u određenoj vrsti saglasja sa orlom koji se u kontekstu rađanja i smrti, nalazi u opisima Karlosa Kastanede. Fulkaneli kaže da pustiti orla da poleti znači pustiti svetlost da iziđe iz groba i ode na površinu, što je osobenost istinske sublimacije. Po njemu, sublimacija je niz operacija koje završavaju sjedinjavanjem sumpora i žive. Ova ideja povezuje karte Obešeni, Smrt i Umerenost. Nije orao kod Krolija tek tako tu postavljen, jer ta ideja proizilazi iz duha učenja Zlatne Zore. Ono na šta tačno mislim, vidljivo je na Krolijevoj karti Kočijaš. Jedna od četiri sfingi koje vuku kočije ima ljudsku glavu i njoj je pridodat vazdušni elemenat, što je stavlja pod vlast Saturna. 

U doktrini ere Riba, sfinga sa ljudskom glavom pripadala je vodenom elementu, jer čovek je jedina od četiri heruvimske životinje koja ima veze sa vodom. Žreci nastupajućeg doba Vodolije sfingu sa ljudskom glavom pretvorili su u Vazduh, i od Jupitera, kao vladara Riba, dodelili je Saturnu. To je akt kontrarevolucije, da bi se čovek oslobodio, odlepio od Vode i poleteo. To je razvojna formula za čoveka, ali involutivna za bogove. Kod Krolija je na karti Smrt predstavljen Oziris kao crni bog, u Amenti, sa crnim nemisom na glavi. „Rituali starog doba su crni“, kaže Knjiga zakona, jer je Oziris crni bog. Na samom početku prvog poglavlja knjige The Angel and the Abyss, Daniel Gunter kaže da je primarni cilj polaznika, odnosno neofita u magijskom sistemu A.:A.: uskrsnuće iz smrti koju svet naziva životom. Kandidat u tom smislu simbolički predstavlja Ozirisa te započinje proces unutrašnjeg putovanja kao mrtvac. Neofit kao Oziris je Gospodar Mrtvih, uspavan među klipotima koji predstavljaju nečiste sadržaje psihe. Kandidat se mora uzdignuti iz haotičnog i neuravnoteženog života i posvetiti se drugačijem životu, istrajnosti i služenju Velikom Delu. Smrt je život profanih.

Krolijev špil

U Marseljskom špilu Smrt je bezimena karta i prikazana je u žutoj boji, bez levog stopala i sa crvenom kosom u ruci. Podsetimo se da Obešeni čovek visi vezan za levo stopalo. Na karti Smrt, odsečene glave, šaka i stopala leže pobacane na crnoj zemlji. Ta razbacanost delova tela podseća na drevne obrede ratarskih zajednica kada je vršeno obredno žrtvovanje, komadanje i razbacivanje telesnih ostataka ljudske žrtve po usevima kako bi se magijskim putem obezbedio dobar prinos. Istovremeno, ti ljudski delovi igraju ulogu semena koje oplođuje Majku Zemlju. Smrt je seme, kao što je izbacivanje semena prizvalo smrt i isterivanje Adama i Eve iz rajskog vrta u kome su uživali besmrtnost. Po tantrizmu, jogin koji ejakulira pada pod zakonomernost vremena i smrti. Taj detalj podseća na ezoterijsku činjenicu da svaki snošaj na neki način priziva životnu silu ili nerođene duše koje traže priliku da uđu u ovaj svet. Rekao bih da ih svako aktiviranje seksualne energije priziva, pa ako do uoplođenja i posledične inkarnacije ne dođe dešava se da prizvana životvorna sila (ili duša) bude upletena u niti klipota. Ta činjenica stoji u korenu moralističkih pridika i tabua vezanih za seksualnost.

Crna boja ukazuje na Ozirisa kao Saturna, koji je, kako Fulkaneli kaže, u hermetici crni zmaj ili olovo Filosofa, u magiji crna kokoš itd. I ako Smrt kao nosioca kose, povezujemo sa Saturnom, po sistemu atribucija Zlatne zore, ova karta ima veze sa Marsom i slovom nun, koje znači riba, a čiji je astrološki pandan znak Škorpije. U Krolijevoj verziji karte, osim orla, prikazani su škorpija (truljenje u najnižem vidu), zmija (simbol muške energije, vatreni aspekt vode, ali i zmija Levijatan) i riba (riblji bogovi Oan i Dagon - jer je hebrejsko slovo nun, tj riba, dodeljeno ovoj karti). Naziv ove karte po Zlatnoj zori glasi Dete velikih promenitelja, Gospod vratnica smrti. Sa druge strane, to što su na karti prikazani delovi ljudskih tela razbacani po livadi, ukazuje na ulogu Saturna kao zaštitnika poljoprivrede, a što opet ima veze sa vremenom, setvom i žetvom. Tako možemo u starom Pustinjaku prepoznati sejača a u skeletu Smrti žeteoca.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Seli Nikols takođe naglašava da kosa Smrti u Marseljskom špilu doslovno secka ljudska tela i razbacuje ih po livadi. Ona podseća na ritualno (ili simbolično) ubijanje ili žrtvovanje starog kralja u nekim starim ili primitivnim zajednicama. Žrtvovanog kralja bi komadali i obredno jeli kako bi osigurali plodnost stoke i useva te obnovili kraljevstvo. Upravo to komadanje, rastavljanje na deliće mrtvih ljudskih tela, jeste naglašavanje ideje obnavljanja u karti Smrt. Nikols povlači vezu između arkana Smrt i Sud, budući da ono što je posejano u prvoj, dolazi do zrelosti u poslednjoj. Preminuli se ponovo rađa iz groba. Smrt je u Marseljskom špilu prikazana kao skelet, s tim što ima masku preko lica, čime se aludira na njenu neprepoznatljivost. Ona nas sve vreme vreba a mi je ne primećujemo. Smrt ima mnogo lica, ali takođe, imajmo na umu i običaj posmrtne maske, ukrašavanja mrtvaca, naposletku posmrtnog ukočenog izraza lica. I konačno, maska predstavlja portret sila koje se nalaze iza kapija smrti. Skelet, kao takav, ukazuje na stabilnost, suštinu. To je ogoljena stvar(nost).

Lik Smrti uhvaćen je u pokretu, kako zamahuje kosom, što predočava svojevrsni ples smrti, danse macabre, motiv veoma popularan u srednjovekovnoj Evropi. Otud Smrt nije nepokretan lik, ne sedi, ne stoji, nego je uvek u pokretu. Menli Palmer Hol primećuje da karta Smrt u Marseljskom špilu prikazuje kako je skelet, koseći sve redom, odsekao i samom sebi stopalo. Po njemu to naglašava da su neravnoteža i destruktivnost sinonimi. On dalje objašnjava da je skelet amblem prvog i vrhovnog Božanstva, jer je on temelj tela, kao što je Apsolut temelj stvaranja. Oštrica kose, kaže Hol, jeste Mesec sa njegovom moći kristalizacije. U nekim srednjovekovnim prikazima smrti, imamo skelet koji nosi luk ili strelu, odnosno koplje, što je motiv osoben za judejsko-islamsku tradiciju koja anđela smrti imenuje kao Azrael. U Pierpont Morgan Bergamo špilu na karti Smrt je predstavljen skelet koji nosi luk i strelu, što je, primećujemo, isto oružje poput Kupidonovog sa karte Ljubavnici. To ukazuje da ljubav i smrt deluju na sličan način i poput slepe sile mogu pogoditi bilo koga bilo kad. 

U Vejtovom špilu Smrt je vitez u crnom oklopu koji jaše belog konja i nosi zastavu sa belom ružom. Bela ruža bi kod Vejta predstavljala simbol života. Motiv Smrti kao konjanika srećemo u špilovima Keri Jejl Viskonti Sforca i Šarla VI, gde vidimo kako skelet jaše konja i maše velikom kosom, sekući sve klase srednjovekovnog društva. To je izraz apokaliptičke ikonografije (Apokalipsa, 6:8). Takođe, kod Vejta u pozadini ove karte sa desne strane vidimo zalazeće (ili izlazeće) Sunce smešteno između dve kule, čega nema u izvornim špilovima. Isto se može reći i za Vejtovu Umerenost gde je na njenoj desnoj strani takođe prikazano Sunce koje sjaji iznad planinskih vrhova ka kojima vodi put. To podseća na mističnu ideju puta ka svetlosti kroz tamu i preobražaj. Razlog zašto je Vejt na arkanama Smrt i Umerenost postavio Sunce jeste što na dijagramu Drveta života staza nun (Smrt) i samek (Umerenost) vode ka solarnoj sefiri Tifaretu. Veza između smrti u Sunca je mitološka jer ukazuje na ulaz u Had koji se nalazi na istoku.

Marseljski tarot

Arkani Smrt bliska je ideja ravnodnevice kada dolazi do poravnanja svih ljudi, svih stvari, budući da je sama smrt veliki ujednačitelj. Ujednačavanja jeste suštinsko svojstvo Velike Majke, što povezujemo sa Venerom kao nebeskim ovaploćenjem velikih boginja poput Inane, Ištar, Astarte, koje su bile božanstva ljubavi i rata. Upravljale su opštim tokovima života i smrti. U mitu o Inani pominje se njena sestra Ereškigal, vladarka podzemlja, sveta mrtvih. Sestre su u mitovima dva aspekta jedne iste stvari. Elifas Levi je trinaestu arkanu povezao sa nekromantijom, odnosno kultnog održavanja veze sa precima. U tradicionalnom pogledu na svet preminuli nije potpuno iščezao nego i dalje postoji kao duh, odnosno na neki drugi način, na nekom drugom mestu, zbirno označenom kao svet mrtvih. Taj svet iako na prvi pogled nevidljiv i neopipljiv nije potpuno odsečen i stoga je komunikacija između živih i mrtvih moguća. Pritom mrtvac ne znači leš nego na duh. Leš je zemni ostatak, duh se rađa u novom svetu, ali povezanost na neki način ostaje. Tragom nekromantije dolazimo do goecije i magijskog opštenja sa svetom mrtvih, narikača i obrednih vodiča duša, što ima svoj sofisticiran izraz u egipatskoj Knjizi mrtvih. Ta knjiga je, po Džeraldu Masiju, utemeljena na uskrsnuću duše u Amenti, odakle je moguće vraćati se u svet živih u obličju dvojnika ili duha. Duh pokojnika može obilaziti svet živih, jedino ukoliko u Amenti postigne stanje ba, označeno predstavom sokola sa ljudskom glavom. Otud je smrt dvosmerna ulica.

Vejtov špil

Kult Sunca i Crno Sunce

Mirča Elijade je istakao kako je u odnosu na druge kosmičke epifanije, obožavanje Sunca mnogo ređa istorijska pojava. Sunce dominira upravo tamo gde se, zahvaljujući vladarima, junacima i carstvima, stvara istorija. On naglašava da je, recimo na američkom kontinentu, Sunce bilo obožavano jedino u Meksiku i Peruu, odnosno kod onih američkih naroda sofisticirane kulture i civilizacije kakvi su bili Maje, Tolteci, Inke i Acteci. Sunce je, dakle, kovač istorije, a one sile koje stvaraju civilizaciju, naročito carstva i imperije, imaju razvijen i preovlađujuć solarni kult. Solarnost pretpostavlja elitizam, jer je, kako kaže Elijade, solarna teologija uvek nalazila odjek u višim društvenim slojevima, što znači da su solarne hijerofanije povlastica zatvorenih krugova privilegovane manjine. On navodi primer stare egipatske civilizacije, za čiju religiju kaže da je njome, više nego ijednom drugom, vladao kult Sunca. Po Elijadeu, prevlasti boga Ra najviše su doprinela dva faktora: teologija sveštenika iz Heliopolisa (kultnog mesta solarnog božanstva) i mistika vrhovne vlasti po kojoj se sam vladar poistovećuje sa Suncem.

Solarne hijerofanije, između ostalog, kako kaže Elijade, povezuju solarni kult sa kultom predaka. On navodi primere u Mikroneziji i Polineziji, gde se ta dva aspekta podudaraju sa oblastima izgradnje megalitskih spomenika i postojanja tajnih društava. Dakle, kult predaka, kao kult mrtvih, zatim tajna društva čije inicijacije imaju svrhu da osiguraju bolju sudbinu nakon smrti, i solarni kult, jesu tri elementa koji na prvi pogled pripadaju sasvim različitim sistemima. Elijade tvrdi da ta tri elementa zajedno postoje u arhaičnim solarnim hijerofanijama.

Motiv solarnog kulta ima određenu paralelu sa modernom masonerijom i iluminizmom koji su udarna sila novog poretka civilizacije, a čiji oblik delovanja obuhvata nekoliko značajnih stavki kao što su prosvetljenost racionalizma, veliki politički i ideološki projekti, oslanjanje na zaslužne pretke u nastojanju održanja istorijskog porekla i kontinuiteta, ali i legenda o ubijenom Hiramu Abifu, itd. Sunce, to je oko vrhovnog boga, odnosno Velikog Arhitekte univerzuma slobodnog zidarstva. Putem tog oka posvećenici gledaju u prošlost i budućnost, jer znamo da mnoga solarna božanstva imaju taj mantički aspekt, budući da su zaštitnici proročišta, proroka i gatara. Zato je sa aktivnijom ulogom iluminatskih doktrina u stvaranju današnje civilizacije i kulture sve intenzivnije interesovanje za astrologiju i proročke nauke, te prognozu u svim oblicima. To ima i svoj izraz u prognozama investicionih ciklusa, kladioničarskim prognozama i sličnim oblicima investicionog hazarda.

Elijade kaže da solarni bog nije Tvorac, nego je potčinjen Tvorcu od koga dobija nalog da dovrši delo stvaranja. Otud svetleće oko na vrhu piramide predstavlja delatni aspekt bića Vrhovnog Boga, odnosno Velikog Arhitekte. To je oko proviđenja, zapravo oko koje pogledom projektuje, odnosno stvara, zahvaljujući svojim prokreativnim moćima. Međutim, kako to ističe Elijade, njegovo prisustvo ipak ne donosi uvek blagodat, a štovaoci se u isto vreme obraćaju lunarnim, htonskim i agrarnim silama koje upravljaju univerzalnom plodnošću. Otud toliki sinkretizam u idejnim, kulturnim i okultnim stremljenjima moderne Zapadne civilizacije, koja je u neku ruku ozirizovana u elijadeovskom smislu. Te elemente ozirizacije, vidljive u kulturnim i mentalitetskim matricama moderne civilizacije, jasno je pobrojao Elijade. On kaže da je Oziris samo dovršavao „humanističku“ teološku revoluciju, koju je pre njega promenilo egipatsko eshatološko učenje. Junačko i inicijacijsko shvatanje besmrtnosti, koju je mogla da osvoji šačica povlašćenih, vremenom se pretvorilo u shvatanje o besmrtnosti koja se dodeljuje svim povlašćenima. Elijade kaže da je Oziris, odnosno njegovo sveštenstvo, takvo prilično izmenjeno shvatanje besmrtnosti dalje razvijalo u nekakvom „demokratskom“ smeru po kome je svako mogao da postigne besmrtnost ako prebrodi određena iskušenja. Elijade ističe kako je ozirijanska teologija proširila i razvodnila pojam iskušenja, što je nužan uslov besmrtnosti duše. Međutim, ona iskušenja junačkog tipa, kao što je recimo borba sa bikom, biva zamenjena moralnim i verskim iskušenjima u obliku tzv dobrih dela. Zato Elijade zaključuje kako je drevna teorija besmrtnosti ustupila mesto čovečnom shvatanju, čime je razvodnjena njena suština i strogo elitistički pristup.

Upravo je humanističko shvatanje temelj svakolikog antropocentrizma koje je svoj ezoterijski doktrinarni vid u poznije vreme ostvarilo kroz delovanje posvećenika poput Adama Vajshaupta, osnivača Bavarskih iluminata. Kenet Grant je povodom toga rekao da je izgubljena reč u Vajshauptovom sistemu „Čovek“. Povratak te reči, po Grantu, nametao je ljudima da ponovo pronađu sebe. Kako on kaže, spas čovečanstva moguće je postići samo preko čoveka i od strane čoveka jer čovek mora imati vlast nad sobom i odbaciti tuđe sile i kontrolu. Zapravo, kako kaže Grant, čovek bi trebalo da postane kralj svoje istine na osnovu prvobitnog zakonitog nasleđa. Ovo je sasvim na liniji rozenkrojcerskih, iluminatskih i masonskih načela, i kao što Grant ističe, i sa Krolijevim učenjem. Povodom toga Grant kaže da je ideja o „čoveku-kralju“ postala vodilja u Krolijevom sistemu, postavši sinonim za telemitu, odnosno onog koji je otkrio istinsku volju te postao sposoban da prema njoj postupa. Dakle, taj Čovek je zapravo adept, idealizovani tip čoveka kojeg nekako projektujemo i na profani svet.

Osim toga, ono što od tog vremena egipatske ozirizacije, o kojoj govori Elijade, ima paralelu sa našim vremenom, oličeno je sa jedne strane u iskrivljenom solarnom ekskluzivizmu vladajućih elita lišenog herojskog aspekta za koji su oni nesposobni, a sa druge u ideologizovanom ozirijanskom aspektu jednakosti i demokratičnosti za mase. Zato je Kroli doba vladavine astrološkog znaka Riba poredio sa vladavinom Ozirisa. U eonu Riba vernik na jungovski način „pliva“ u Crkvi koja predstavlja Majku. Nastupajući eon Horusa, odnosno doba Vodolije, shodno Krolijevom učenju, jeste vreme vladavine njenog malog Sina. U skladu sa tim logično bi bilo pretpostaviti da pretpostavke uspešnosti novog eona uključuju i to da baštinici vladajućih tajnih društava usvoje novu formulu delovanja usklađenu sa zakonom teleme, ili da nestanu...

Pomenuta masonsko-iluminatsko-rozenkrojcerska filantropija i doktrina dobrih dela, a što je inače karakteristično za avrahamske religije, predstavlja niži oblik „pozitivnog karmičkog poticaja“ u odnosu na drevni koncept junačkih iskušenja za koja je potrebno imati volju, srčanost, hrabrost i umeće. Kompenzacija inicijacijskog junačkog podviga i herojske etike moralističkim dobročinstvom (i današnjom brigom za ljudska prava), jeste izraz dekadencije inicijacijskih formula i opadanje kvaliteta posvećenika te jačanje sklonosti ka obožavanju moći. Tako se stvara vojska kontrainicijacijskog bratstva. Krolijev čovek-kralj je na neki način pokušaj oživljavanja herojskih elemenata inicijacije, budući da je bog Horus zapravo Heru, heroj, onaj koji je pobedio strašnog Seta! Za razliku od toga Vajshauptov Čovek više je ideološka konstrukcija, nalik onome što Elijade govori o dekadencijskoj ozirizaciji zagrobnih formula radi udovoljavanja sve većem broju zainteresovanih, a što vodi ka snižavanju inicijacijskih standarda.

Današnja moderna civilizacija je, ako uzmemo u obzir njene vrednosti i domene, očigledno stvarana i vođena od strane elita koje na različitim nivoima i intenzitetom učešća, održavaju i odražavaju dekadentan oblik solarnog kulta. Njihovo delovanje je, kako bi to rekao Rene Genon, kontrainicijacijsko, te iskvaruje solarna inicijacijska načela. U stalnoj želji da racionalizuju tehnologiju moći, oni su dirnuli u suštinske stvari materije, naprežući plodnost prirode do samoubilačkih granica. To je pokazatelj suicidnosti i težnje ka samoponištenju kao temeljnog motiva delovanja ovog crnog bratstva (u Krolijevoj Knjizi zakona se kaže da su rituali starog doba crni). U krajnjoj logičkoj konsekvenci takvog stanja, njihova težnja ka smrti zapravo je težnja ka neumrlosti, a što dobija svoj izraz u transhumanizmu i bujanju crnomagijskih kultova.

Elijade je rekao da Sunce, za razliku od Meseca, može prolaziti kroz podzemlje, a da samo ne bude podložno smrti. Ono može voditi duše kroz podzemne oblasti i sutradan ih vraćati na svetlo dana. Otud Sunce ima dve funkcije: vodiča duša koji donosi smrt ili vodi u večni život, i funkciju inicijacijskog hijerofanta. U Egiptu je Sunce dugo vršilo ulogu psihopompa faraona. Naravno, razlika je u tome što prateći Sunce prilikom njegovog zalaska, adepti kontrainicijacije neće uskrsnuti na istoku, jer je formula njihovog rada iskrivljena.

Elijade ističe povezanost Sunca sa istinskim svetom tame: sa čarobnjaštvom i podzemljem. Ono je, između ostalog i izvor mračnih energija pa u tom smislu možemo govoriti i o Crnom Suncu kao simbolu infernalnih moći. Setimo se da je ulaz u Had u neposrednoj blizini izlazećeg Sunca te je otud vrhunac nekromantijskog rituala najlakše postići neposredno pred svitanje. Setimo se takođe da je solarni bog Helije bio otac i deda opakih veštica. U pretkolumbovskom Meksiku su na magijski način osiguravali večnost Sunca neprekidno mu prinoseći ljudske žrtve čija je krv trebalo da obnovi njegovu potrošenu energiju. Imajmo na umu da je Sunce, osim što je davalac života, takođe i uzrok smrti. Mesec i tmina vezani su za sazrevanje i dozrevanje zametka, semena, ploda, metala itd. Naposletku, noć i san služe za obnovu i okrepljenje naših energija i stanja iste. Sve su to stvari koje živa bića troše tokom svojih dnevnih aktivnosti i izloženosti Suncu.

Menli Palmer Hol pominje kako je teozof Maks Hajndel govorio za rozenkrojcerske inicijate da su toliko napredni u nauci o životu da ih je smrt zaboravila. Navodeći neke detalje iz spisa rozenkrojcera Džona Hejdona, Hol pominje filozofsko jaje kao nekakav „stakleni kovčeg, ili kontejner, u kome su Braća sahranjivana.“ Hol kaže da je nakon određenog vremena, adept iznutra razbijao ljusku svog jajeta, tj kontejner, kako bi izašao i funkcionisao tokom propisanog razdoblja, a nakon toga se opet povlačio u svoj novi oklop ili kovčeg od stakla.“ Povodom toga ne možemo a ne zapitati se ne radi li slično i čuveni Drakula? I neće li nam ova slika pomoći da steknemo jasniji uvid i u stanje svesti onog ko koristeći isti mehanizam dugovečnosti, radi na postizanju nekih posve drugačijih ciljeva, ispunjavajući neku drugačiju svrhu, bivajući tako uzor i inspirator jedne mračne senke koja mori čovečanstvo već pokoljenjima.

Formula pretpostavljenog kontrainicijacijskog crnog bratstva podrazumeva submisivnost i medijumstvo. Najviši među njima zapravo je onaj najniži, onaj koji je najmanje svoj. Adžna čakra, odnosno treće oko, vrhovnog adepta crnog bratstva je na neki metafizički način spaljena prilivom nekontrolisanog astralnog svetla, pa je otud on u duhovnom slepilu. Njegovo prosvetljenje je razorno, pošto je dosezanjem svetlosti upao u tamu koja je brzo zatamnila celo njegovo biće čineći ga oruđem mračnih sila. Njegovo biće preuzela je njegova senka. Ipak, nije tako lako i jednostavno postati takav, s obzirom da se tu radi o izopačenju svesti i bića adepta visokog ranga koji je prilikom skoka preko ambisa jednostavno pao u taj isti ambis. Taj pad je beskrajan, kao što je metafizičko rastakanje suštine bića beskrajno, pošto tja proces iskrivljuje osećaj protoka vremena i podseća na prelazak tačke singulariteta koja označava pad u crnu rupu. Put u tamu obliven je svetlošću. Put kontrainicijacijskih iluminata, koje ovde nazivam crnim bratstvom, jeste put lunarizovanog Crnog Sunca, odnosno Sunca koje ima htonska svojstva u stadijumu večno umirućeg. To je Sunce u čeljustima Apepa ili vuka Fenrira. Egregor njihove krvi svoju moć crpi iz skrivenog Crnog Sunca podzemlja.

Krug sa tačkom u središtu jeste egipatski hijeroglif za reč Ra (Sunce). Ujedno, to je simbol prosvetljenja i solarne duhovnosti, duhovnog Sunca i alhemijskog zlata. Takođe, taj simbol predstavlja jedinstvo polova. Kenet Grant nas podseća da je tačka u krugu, simbol Iluminata, hijerogram Sunca i boga Horusa, ali je u Krolijevom sistemu takođe i simbol sjedinjenja boginje Nuit i krilate kugle Hadita, oznaka svesti i njene projekcije kao zraka svetlosti. Naravno, simbol kruga sa tačkom u središtu nije imao samo ulogu amblema nego je služio i kao fokusna tačka mentalnih radova i vežbi. Taj simbol je i portal kroz koji adepti projektuju svoju svest negde drugde ili nešto sa druge strane prebacuju u ovu stvarnost. Takođe, pomoću ovog simbola uspostavlja se veza i kontinuitet posvećeničkog reda kroz različita vremena i nivoe postojanja. Zbog njegovih univerzalnih svojstava, taj isti simbol koriste kako adepti inicijacije, tako i adepti kontrainicijacije, s obzirom da se adepti u inicijacijskim obredima poistovećuju sa Suncem, između ostalog i posredstvom ovog simbola. Projekcija svesti kao zraka svetlosti ima svoju paralelu u formuli eleuzinskih misterija: Konx Om Pax, a što ima uzor u egipatskom „Kabs Am Pekt“. To je svetlost koja se sliva u jedan zrak.