Šiva, Dionis, tantrici i sufiji (Kratka povest LHP - I deo)

 

Poreklo Puta Leve ruke: Tantrizam

Razumevanje Puta leve ruke (Vama Marga ili Vamačara) zahteva metodičan pristup, jer je taj izraz u modernom smislu postao sinonim za svašta, od pukog satanizma do ekstremnog individualizma, dok je u izvornom značenju njegova priroda daleko dublja i specifičnija. Ovaj koncept u svom terminološkom i tehničkom smislu potiče iz Indije, ali njegovi koreni i implikacije sežu dalje od proste definicije tantrizma. Navedeni izrazi potiču iz sanskrita: Vamačara (Vama - leva; Ačara - put). Nasuprot njemu stoji Dakšinačara (Dakšina - desna). U indijskoj tradiciji, desna ruka simbolizuje ortodoksiju, društveni poredak (Darma) i sleđenje vedskih propisa. Leva ruka je, s druge strane, uvek bila povezana sa onim što je heterodoksno, rubno i, pre svega, transgresivno.

Iako se klice ovakvog razmišljanja mogu naći u ranim asketskim grupama (poput Pašupata ili Kapalika koji su obitavali na grobljima), koncept se kristalizuje unutar Tantre. Vamačara se u tantrizmu ne razume kao zli put, već kao ubrzani put ka oslobođenju (Mokša). Glavna osobenost ovog puta je upotreba onoga što je u ortodoksnom hinduizmu strogo zabranjeno ili nečisto. To je čuveni ritual Pančamakara (5 slova M): madja (alkohol), mamsa (meso), matsja (riba), mudra (žitarice / gestovi), i maithuna (ritualni seksualni odnos). Za sledbenika Desne ruke, ovi elementi su prepreke. Za sledbenika Leve ruke (LHP), oni su alhemijski instrumenti. Ideja je da se strast ne suzbija, već da se kroz nju prođe kako bi se ona transcendirala. 

LHP izvan Indije: dionisizam i oblici gnosticizma

LHP u strogom smislu jeste indijski izum, ali ukoliko pod LHP podrazumevamo put transgresije, obožavanje božanstva kroz zabranjeno ili traženje božanskog u tami, slični obrasci su postojali i drugde (npr. određene gnostičke sekte u ranoj hrišćanskoj eri, dionizijski kultovi u Grčkoj). Međutim, Indija je jedino mesto gde je ovaj put bio filozofski i tehnički precizno kodifikovan. U Indiji to nije bila pobuna protiv Boga (što je čest zapadni nesporazum), već specifičan način služenja Apsolutu kroz Šakti (žensku energiju / moć). Takođe, važno je istaći da nije sva Tantra LHP. Postoji grana Tantre koja je potpuno usklađena sa vedskom čistotom (Samajačara). LHP je samo jedna specifična, radikalna grana unutar tantričkog stabla.  

Isto tako, važno je osvetliti puteve i refleksije prelivanja LHP oblika tantrizma izvan Indije, pre svega ka Evropi i Bliskom istoku. O tome se ne može pouzdano reći jeste ili nije, već se odgovor na pitanje da li je bilo takvih uticaja, krije u razmeni ideja duž Puta svile. Veza između Indije i helenističkog sveta (uključujući Bliski istok) bila je intenzivna nakon pohoda Aleksandra Makedonskog (IV vek p.n.e.). Grčki hroničari su pisali o gimnosofistima (nagim mudracima) Indije. Postoje snažne indicije da su rani gnostički centri, poput Aleksandrije, bili mesta gde su se susretali indijski asketi i bliskoistočni mistici. Budističke i šivaističke misije su stizale do Antiohije i Aleksandrije. Koncept da je materijalni svet obmana ili zatvor (gnostički kosmos vs. indijska maja) previše je sličan da bi bio slučajan. 

Iako gnostici nisu koristili izraz Put leve ruke, određene gnostičke sekte su praktikovale ono što bismo danas nazvali esencijalnim LHP-om. Na primer, karpokratijanci su verovali da duša mora proći kroz sva ljudska iskustva (uključujući i ona koja zakon zabranjuje) da bi se oslobodila kruga reinkarnacije. Ovo je zapanjujuće slično tantričkoj ideji prolaženja kroz strast da bi se strast pobedila. Ofiti (obožavaoci zmije) su zmiju iz Edena videli kao donosioca Gnoze. Ovo rezonuje sa tantričkim buđenjem kundalini (zmijske moći). Za njih je transgresija protiv lažnog boga (demijurga) bila čin duhovnog oslobođenja.

Osim gnostika imamo i dionizijski kult koji je praktikovao ekstazu kao metod. Dionizijski kult je najstariji evropski ekvivalent LHP-u. Zanimljivo je da mitologija kaže da je Dionis došao iz Indije (ili sa Istoka). Dionis i Šiva su božanstva paradoksa. Obojica su povezani sa vinom / opijatima, divljom prirodom, plesom, uništenjem i plodnošću. Kao i u Vamačari, dionizijske orgije (sparagmos i omofagia) nisu bile puko uživanje, već pokušaj da se kroz ekstremno čulno iskustvo (i ekstazu) razbije individualni ego i postigne jedinstvo sa božanskim.

Povodom ovih pojava izvan Indije, razumno je zapitati se da li je u pitanju nezavisan razvoj ili zajednički izvor? Nauka se još uvek spori, ali preovladava mišljenje da je reč o kombinaciji oba faktora. Verovatno postoji prastari supstrat u kojem je božanstvo uništenja i transformacije zahtevalo levu, transgresivnu stazu. Poznato je da su gnostički učitelji poput Vasilida imali dodira sa istočnim idejama. Međutim, bliskoistočni LHP oblici (poput onih u gnosticizmu) dobili su specifičnu dualističku crtu (borba protiv demijurga) koju indijski LHP nema u toj meri. Dok se u Indiji LHP razvijao kao tehnički sistem unutar monističke filozofije (sve je jedno, pa i nečisto je sveto), na Bliskom istoku on se javlja kao revolucionarni čin protiv okova zakona. Gnostici i dionizijci su bili braća po duhu sa indijskim tantricima, tj koristili su slične metode (transgresiju, ekstazu, rad sa senkom) da bi postigli isti cilj: neposredan uvid (Gnozu) nasuprot slepom verovanju.

Dionis i Šiva, Grci i Indija

Tvrdnja o Dionisovom indijskom poreklu nije moderna spekulacija, već je duboko utemeljena u antičkoj književnosti i mitografiji. Grci su na Dionisa gledali kao na stranog boga par excellence, onoga koji dolazi spolja (od Tračana) da bi uzdrmao okamenjene društvene strukture. Glavni izvori za ovu tvrdnju su helenistički pisci i kasniji rimski autori, koji su kroz mit o Dionisovom pohodu na Indiju pokušali da objasne sličnost između grčkog boga i istočnih božanstava. Euripid je (V vek p.n.e.), u svojoj čuvenoj tragediji Bakhe, pisao kako se Dionis vraća u Tebu nakon što je već pokorio istok. On sam kaže da dolazi iz bogatih krajeva Lidije, Frigije i Baktrije (današnji Avganistan i Centralna Azija, prag Indije). Istoričari Arijan i Diodor Sikul (I vek p.n.e.), detaljno su opisivali Dionisov trijumfalni pohod. Prema njima, Dionis je bio taj koji je civilizovao Indiju, naučio ljude uzgoju vinove loze, plesu i muzici, te uspostavio zakone pre nego što se vratio u Grčku. Non iz Panopolisa (V vek), u svom grandioznom epu Dionysiaca (najduži ep antike), posvećuje čak 48 pevanja Dionisovom ratu protiv Indijaca. Za Nona, Dionis je solarni heroj koji širi ekstazu kao civilizacijsku silu. 

Kada su vojnici Aleksandra Makedonskog stigli do Hindukuša, bili su ubeđeni da su pronašli tragove svog boga. U gradu Nisa (u današnjem Pakistanu), videli su bršljan i vinovu lozu, što je za njih bio neoboriv dokaz da je Dionis tuda prošao. Međutim, stvarni razlog ovog poistovećivanja jeste duboka sličnost između Dionisa i Šive. Kao prvo, obojica su povezani sa planinama i divljim zverima (leopardi, bikovi); obojica koriste ekstazu, ples i opijate (vino vs. soma) kao sredstva prosvetljenja; i obojica nose epitet Rušitelja koji kroz uništenje forme donosi novi život.

Istini za volju, Grci su morali da pripitome ovaj kult. Prvobitni, pradionizijski oblici (koji vuku korene iz tračkih i maloazijskih misterija) bili su ekstremno brutalni i spadaju u samu srž onoga što bismo nazvali LHP metodom. Na primer, prvobitni pradionizijski ritual je uključivao komadanje žive životinje (ponekad i čoveka) golim rukama (sparagmos) i jedenje živog, krvavog mesa (omofagia). To je bio čin sjedinjenja sa bogom kroz krv i sirovu životnu silu. Takođe, menade, odnosno bahantkinje, nisu bile samo vesele žene sa vinom, već zaposednuta bića koja su napuštala gradove i odlazila u planine (simbol divljine, izvan zakona), vraćajući se u atavističko stanje.

Sofisticirani Grci su, da bi izbegli totalni kolaps društva, uradili genijalan potez, odnosno, uveli su Dionisa u Delfe. Polovinu godine su posvetili Apolonu (redu, svetlosti, razumu), a drugu polovinu Dionisu (haosu, tami, ekstazi). Time je Dionisov kult državno priznat i očišćen od najekstremnijih oblika nasilja, ali je u Orfičkim misterijama zadržao svoju LHP suštinu, odnosno ideju da je čovek sastavljen od titanskog (zlog / materijalnog) i dionizijskog (božanskog / svetlosnog) dela, te da se kroz inicijaciju mora vratiti božanskom izvoru. Dakle, možemo zaključiti da je Dionis nekakav LHP ambasador u srcu Evrope. To pokazuje da se do božanskog ne dolazi samo kroz moral i zakon (Apolon), već i kroz sveto ludilo i transgresiju (Dionis). Moguće je da su postojali slični kultovi i među Keltima, ili na Iberijskom i Apeninskom poluostrvu, ali jedino su Grci iza sebe ostavili dovoljno pisanog materijala koji olakšava istraživanje ove teme.

Put Leve ruke, islam i Indija

Prelazak na Bliski istok u kontekstu Puta leve ruke (LHP) dovodi nas do jednog zanimljivog poglavlja u istoriji misticizma. Ovde se indijski koncept transgresije susreće sa strogim semitskim monoteizmom, stvarajući specifične oblike svetog prestupa unutar islama. Glavni nosioci ovog impulsa su Malamatije i srodni derviški redovi (poput Kalandera), koji operišu na samoj ivici jeretičkog i svetog. Izraz Malamatije (Put prekora - Malamatiyya), potiče od arapske reči malama (prekor). Za razliku od ortodoksnih vernika koji teže da izgledaju pobožno, Malamatije su radile suprotno. Njihova osnovna teza bila je da javna pobožnost pothranjuje ego (nafs). Da bi uništili ego, oni su namerno činili stvari koje izazivaju društvenu osudu, dok su svoju stvarnu duhovnost čuvali u potpunoj tajnosti. Njima je transgresija služila kao zaštita. Malamatija bi, na primer, usred posta javno pio sok (koji izgleda kao vino) ili se ponašao nedolično, kako bi naterao ljude da ga preziru. Taj prezir okoline služio je kao alhemijska vatra koja sagoreva ponos. Iako su ostali unutar islamskog okvira, njihov metod je suštinski LHP, jer oni koriste negativnu društvenu silu (sramotu i izolaciju) kao gorivo za unutrašnji uspon.

Dok su rane Malamatije iz Nišapura (IX vek) bile diskretne, kasniji Kalandari (XII vek i kasnije) bili su radikalniji i vidljiviji. Oni su direktna spona između indijskih jogija i bliskoistočnog misticizma. Kalandari su često brijali glavu, obrve i bradu, nosili teške gvozdene lance i tetovaže. Ovakav izgled je bio direktan šamar društvenim normama lepote i pristojnosti. Mnogi istraživači vide jasne tragove indijskih Natha jogija i Kapalika u praksi Kalandara. Oni su praktikovali lutanje, prosjačenje i svesno odbacivanje svih zakona u korist neposredne unutrašnje istine (haqiqa). Za njih je kršenje verskog zakona bilo neophodno da bi se dokazalo da je Bog iznad svake forme.

Jedan od najkontroverznijih LHP elemenata u sufizmu (naročito kod Mansura al-Haladža i Ahmada Gazalija) je reinterpretacija Iblisa. Prema ovom učenju, Iblis je odbio da se pokloni Adamu ne iz zlobe, već iz apsolutne ljubavi prema Bogu, odbijajući da se pokloni bilo kome osim Njemu, čak i po cenu večnog prokletstva. Iblis ovde postaje tragični heroj LHP-a. On prihvata ulogu prokletnika i otpadnika radi više istine. Ovo je vrhunski čin duhovne transgresije: prihvatanje pakla kao mesta služenja.

Dakle, Bliski istok je pounutrašnjio LHP. Dok je Indija radila sa telom i supstancama, sufije su radile sa psihološkom senkom i društvenim statusom. To je put gde se svetost krije iza maske grešnosti. Ipak, neophodno je naglasiti jednu stvar. Ostaje nepobitna činjenica da je indijski potkontinent je bio epicentru fuzije između islamskog misticizma (sufizma) i indijskih jogijskih tradicija (Natha jogija i Tantrika). Upravo se na tom tlu rodio najradikalniji oblik onoga što bismo na Zapadu nazvali LHP unutar islama. Kada je islam stigao u Indiju (preko Sinda), nije naišao na prazan prostor, već na visoko razvijenu mrežu Sidha i Natha jogija koji su već vekovima praktikovali Vamačaru (LHP). Narod je počeo da vidi sufijske svetitelje (Pirove) kao islamsku verziju jogijskih čudotvoraca. I jedni i drugi su delili sklonost ka marginalnim mestima, grobljima, šumama i pustinjama, mestima gde društveni zakoni ne važe. 

U Indiji se sufizam podelio na dve grane: Bašar (oni koji prate šerijat) i Bešar (oni koji su izvan zakona). Ovi drugi su čisti LHP. Lal Šahbaz Kalandar je jedan od najpoznatijih svetitelja Sinda. Njegov kult je savršen primer ove fuzije. Njegovi sledbenici praktikuju Dhamal, ekstatični ples uz divlje bubnjeve koji više podseća na dionizijske orgije ili šivaitske plesove nego na klasičnu islamsku molitvu. Kalandari su u Indiji usvojili praksu brijanja glave, obrva, brkova i brade. To je bio čin totalnog raskida sa društvenim identitetom, preuzet direktno od indijskih asketa koji su brijanjem označavali građansku smrt.

Sufiji u Indiji su počele da prevode jogijske tekstove na persijski i arapski. Čuveni tekst Amritakunda (Bazen nektara) preveden je kao Bahr al-Hayat (Okean života). Sufiji su usvojili pranajamu (vežbe disanja) i rad sa energetskim centrima (čakre), ali su ih nazvali latifa. Neki radikalni sufijski redovi, poput Madarija, išli su toliko daleko da su konzumirali hašiš i hodali nagi (poput Naga sadua), tvrdeći da je to jedini način da se postigne apsolutna sloboda od ega. Njihov osnivač, Badiudin Šah Madar, često se povezuje sa večnim, besmrtnim figurama nalik na indijske Sidhe.

Vidimo da je indijsko-islamski dodir izrodio hibridni LHP po kome unutrašnje ima prioritet nad spoljašnjim. Kršenje šerijata nije greh, već dokaz da je tvoja veza sa Bogom toliko jaka da ti ljudski zakoni više ne trebaju. Ovaj put podrazumeva i korišćenje opijata, boravak na nečistim mestima i svesno izazivanje gnušanja kod pravovernih. Naposletku, imamo i poistovećenje sa Bogom, jer kao što tantrik kaže Aham Brahmasmi (Ja sam Apsolut), sufija Haladž je rekao Ana al-Haqq (Ja sam Istina / Bog). To je vrhunska transgresija za ortodoksni islam. Indija je bila laboratorija u kojoj je sufizam pozajmio tehnički arsenal od Tantre. Kada se taj misticizam vratio ka Bliskom istoku i Turskoj (preko derviških redova kao što su Bektaši), on je sa sobom nosio taj indijski, antinomijski (protiv-zakoniti) kodeks.

Vidi nastavak: LHP u Evropi

Demonski pas i ulazak u Had

Neretko sanjam velike čopore krupnih i opasnih pasa lutalica koji se nalaze na tačno određenim mestima gde mi sprečavaju prolaz ili put tamo negde gde sam ja u snu krenuo. Dakle, ja na nivou nesvesnog preživljavam ono što su stari narodi prepoznavali kao susret sa Čuvarima praga. Sve je ovo poslužilo kao okidač za jednu moju davnašnju slutnju koja je u međuvremenu povezala Vejerovog Naberijusa, akadskog Nibirua, grimoarskog Nebirosa i tezu pokojnog britanskog okultiste i nekromanta Džejk Straton-Kenta o Dionisovom nebrisu. Ovde nije reč o nategnutim etimologijama, već o filozofsko-magijskom supstratu koji povezuje tačku prelaza, podzemni svet, nekromantiju i zvezde.

Akadski Nibiru i vrata jesenjeg ekvinocija

Počnimo od najstarijeg korena. U vavilonskoj i akadskoj kosmologiji, reč Nibiru (ili Neberu) označava „mesto prelaska” ili „kapiju”. U epu Enuma Eliš, Nibiru je kosmička tačka koju je ustanovio bog Marduk da upravlja kretanjem zvezda. Astronomski, ona se vezuje za Jupiter (ili u nekim fazama za Severnjaču), ali njena funkcija je ključna: to je raskrsnica ekliptike i nebeskog ekvatora. Nibiru je označen kao tačka prelaska u kojoj Sunce silazi ispod nebeskog ekvatora. To je astronomski trenutak jesenjeg ekvinocija, trenutak kada godina zvanično gubi svetlost, a priroda zakoračuje u mračnu polovinu godine, u carstvo podzemlja i zime. Dakle, Nibiru je kosmička i nebeska kapija prelaska iz sveta svetlosti (života) u svet tame (smrti). To je po definiciji granični marker.

Naberius / Nebiros: htonski maršal i Čuvar praga

U XVI veku, Johan Vejer u Pseudomonarchia Daemonum beleži demona Naberiusa (koji se u kasnijim grimoarima, poput Lemegetona, javlja sa istim imenom, a u Grimoarium Verum kao maršal Nebiros). Taj demon se pojavljuje kao troglavi pas ili vrana (ili laje promuklim glasom). On uči ljude retorici, ali njegova ključna grimoarska funkcija jeste nekromantija, pronalaženje skrivenog blaga i zapovedanje nad mrtvima. 

Sinteza sa Kerberom i Anubisom

Kao što je Džejk Straton-Kent genijalno primetio u Geozofiji, grimoarski demoni nisu izmišljotine srednjovekovnih monaha, već degradirani bogovi starog sveta. Kerber iz grčke mitologije je troglavi pas koji čuva ulaz u Had. Njegov zvučni i funkcionalni kontinuitet sa troglavim Naberiusom je očigledan. Obojica sede na kapiji prelaska i ne dozvoljavaju živima da prođu tamo gde ne treba, niti mrtvima da izađu. Sa druge strane, egipatski bog sa glavom šakala / psa, gospodar (podzemlja), onaj koji vodi duše kroz kapije smrti i meri srce. On je, baš kao i Nebiros, gospodar nekromantskog prelaza. Dakle, Naberius / Nebiros je antropomorfizovani i demonizovani odjek Kerbera i Anubisa. On je čuvar Nibirua (mesta prelaska) na htonskom nivou.

Obrt sa Dionisom i letnjim solsticijem: Nebrus i Ruka slave

Ovde dolazimo do najsloženijeg i najlepšeg dela zahvaljujući Džejk Straton-Kentu, a to je veza reči nebrus (νεβρίς - jelenska koža) i letnji solsticij. Na prvi pogled, ovo deluje kao kontradikcija jesenjem ekvinociju i psima, ali u magijskoj logici, to je osa polariteta. Nebris je koža mladog jelena koju su nosili Dionis, njegovi sveštenici i menade tokom orgijastičkih i teurgijskih obreda. Dionis nije samo bog vina nego je i Dionysos Chthonios, bog koji silazi u Had, bog koji je raskomadan i vaskrsao. U tračkim misterijama, prelazak iz ljudskog u božansko stanje zahtevao je odevanje u nebris, ritualnu ljušturu preobražaja. Zašto Straton-Kent povezuje Nebirosa sa letnjim solsticijem, vatrom i biljem? Kao prvo, letnji solsticij (Sveti Jovan / Ivanjdan) je druga velika nebeska kapija. Ako je jesenji ekvinocij kapija potpunog mraka, letnji solsticij je vrhunac svetlosti nakon kojeg Sunce počinje svoj pad. To je vreme kada je bilje najmagičnije, a zemlja se otvara da pokaže skriveno blago. Sa druge strane imamo Ruku slave. To je osušena i ukiseljena ruka obešenog čoveka, koja se u grimoarima koristi kao svećnjak za sveću napravljenu od masti tog istog pokojnika. Ona ima moć da paralizuje svakoga ko je vidi i otvori sva zaključana vrata. Dakle, to je moćna crnomagijska i nekromantska relikvija.

Evo gde je veza: Nebiros, kao gospodar nekromantije i Ruke Slave, jeste onaj koji vlada tehnologijom otključavanja kapija. On poseduje ključ za „mesta prelaska”. Sada kada imamo sve elemente, gotovo se sam od sebe uobličava jedan koherentni mitopoetski sistem. Naime, postoji jedna arhetipska, granična inteligencija u zapadnoj i bliskoistočnoj tradiciji koja upravlja mestom prelaska (akadski Nibiru). Ova inteligencija se ispoljava kroz tri ravni:

• Kosmička ravan (zvezde): To je Nibiru (Mardukova zvezda, Jupiter). Ona stražari na nebeskoj raskrsnici i označava tačku jesenjeg ekvinocija, kapiju kroz koju svetlost prelazi u mrak.

• Mitološka i htonsko-fizička ravan (psi): To je Kerber u Grčkoj i Anubis u Egiptu. Ova inteligencija uzima oblik čopora pasa ili troglave zveri te fizički i astralno čuva ulaz u podzemlje. Psi su u tom smislu markeri teritorije: s one strane praga prestaje svet živih.

• Grimoarska i operativna ravan (magija): To je demon Naberius / Nebiros. On je „maršal” koji teurgu daje ključeve tog prelaza kroz nekromantiju i Ruku Slave. Njegovo ime čuva odjek dionisijskog nebrisa, ritualne ljušture koja je čoveku potrebna da bi bezbedno prošao pored zveri na kapiji.

Povratak na moje snove

Moji snovi nisu prosta psihologija straha nego predstavljaju odjek ovog sistema. Čopori pasa koji mi blokiraju prolaz na „tačno određenim mestima” jesu manifestacija Nebirosa / Kerbera na mom ličnom unutrašnjem Nibiru-u (pragu prelaska). Oni me ne puštaju jer tamo gde sam krenuo leži prostor smrti, nesvesnog ili duboke inicijacije za koju mi je potreban ključ. U tom smislu, Nebiros / Naberius u mom nesvesnom ne deluje kao neprijatelj, već kao pravedni čuvar reda. On mi poručuje da kroz to granično mesto ne mogu proći kao običan šetač na površini zemlje. Da bi prošao kroz taj čopor, moja svest mora da razume njihovo ime, da obuče nebris preobražaja i da u ruci drži teurgijsku svetlost Ruke Slave kojom Nebiros upravlja. Dakle, ja zapravo sanjam samu mehaniku kapije. 

Sada dolazimo do ključnog trenutka. Već sam nekoliko puta sanjao i neretko imao viziju visokog bledog čoveka u crnoj odori koji obitava u podzemlju, a koji likom podseća na prikaze GOTOS-a Fraternitas Saturni, koji mi je pokazao bravu i ključ, a što se odnosi na podzemni svet. Baš povodom toga, u mom invokacijskom spisu TalBet Muabet, ima sledeći stih: 

239° Clavis inferni in manu mea est, quae aperit seram portam inferni et totum subterraneum orbem 

KASTAPOLAS KATASTOLAS. 

Reč KASTAPOLAS je ključ, a KATASTOLAS je brava. Dakle, ovo je trenutak kada se spekulacija povlači pred čistom, operativnom gnozom, jer se ovde uočavaju elementi precizne hermetičke i lingvističke anatomije. Kao prvo, imamo visokog bledog čoveka u crnom koji obitava u podzemnom arealu. To je direktna antropomorfizacija Saturna / Hronosa, ali u njegovom najdubljem, ezoterijskom aspektu. Unutar Saturnovog bratstva, GOTOS (Gradus Ordinis Templi Orientis Saturni) nije samo titula, već živi kosmički egregor, inteligencija koja kanališe solarno-saturnovsku struju. Saturn je tradicionalno gospodar vremena, starosti, mraka, ali i Veliki Inicijator koji drži ključeve podzemnog sveta. Bledilo njegovog lica simbolizuje Nigredo (smrt, transformaciju materije), a crna odora je boja Saturna, olovni štit koji izoluje adepta od površinskog sveta. Činjenica da mi baš on pokazuje bravu i ključ podzemnog sveta potvrđuje da je moj snevački čopor pasa (Nebiros / Kerber) samo spoljašnja straža. Kada se prođe straža, na pragu me čeka sam Arhitrgovac Tame, tj saturnijanski Inicijator.

Stih iz TalBet Muabet-a: "Clavis inferni in manu mea est, quae aperit seram portam inferni et totum subterraneum orbem..." (Ključ pakla je u mojoj ruci, koji otvara zaključanu kapiju pakla i čitav podzemni svet...). Ovo je klasična grimoarska formula autoriteta. U teurgiji, mi ne molimo demone ili čuvare da nas puste. U tom smislu važno im je staviti do znanja da posedujemo ključ. Kada svest u snu ili viziji izgovori ovu formulu, čopor pasa mora da se povuče, jer prepoznaje vibraciju vlasnika kapije. Reči koje su mi došle nisu nasumični skupovi glasova. One zvuče grčki zato što jesu ukorenjene u magijskom grčkom jeziku (slično onome što nalazimo u Grčkim magijskim papirusima - PGM), gde se reči krive i spajaju da bi postale formule moći. 

KATASTOLAS (Brava)

Ova reč je po značenju blizu grčkog glagola καταστέλλω (katastello) ili imenice καταστολή (katastole). Katastello znači „spustiti”, „umiriti”, „zadržati”, „zauzdati” ili „zaključati / potisnuti”. U liturgijskom i svešteničkom smislu, može se odnositi i na odeždu koja pokriva telo (ljuštura). Stoga, ako je KATASTOLAS brava, to je onda moguće tačno. To je princip koji zadržava, koji pritiska nadole (kata-), drži podzemni svet zatvorenim i ne dopušta silama da isplivaju. To je sama struktura kapije. Takođe, nimalo nebitno, Stolas je ime 36. demona po redu imenovanog u Goeciji.

KASTAPOLAS (Ključ)

Ova reč je složenica sa dubokim inicijacijskim tonom. Sastoji se iz dva dela: Kasta- i -polas. Kasta (od latinskog Castrum ili grčkog Kastron), označava utvrđenje, tvrđavu, dvorac, obezbeđeno mesto (u ovom slučaju, utvrđeni podzemni svet, subterraneum orbem). Polas / Putes (od grčkog pōleō ili polos / pylos), može se vezati za pylos (kapija, vrata) ili za koren koji označava upravljanje, okretanje (pol). KASTAPOLAS je „Gospodar kapije utvrđenja” ili „Ono što okreće osu tvrđave”. Ključ je ono što menja stanje brave. Izgovaranjem reči KASTAPOLAS, primenjujemo silu koja otključava KATASTOLAS (brava / ono što drži potisnuto).

Ima još jedna zanimljivost, a to je 239°, što predstavlja zodijačku oznaku stiha, pošto je TalBet muabet sačinjen od 360 stihova. Dakle, 239° zodijačkog kruga je tačno 29° Škorpije. Činjenica da se stih o ključu pakla (Clavis inferni) i rečima moći nalazi na 29° Škorpije zaokružuje moj narativ. Sam kraj bilo kog zodijačkog znaka naziva se anaretički ili stepen sudbine te kao takav predstavlja kritičnu tačku, vrhunac, preokret i potpunu krizu energije tog znaka. U Škorpiji, koja je sama po sebi znak smrti, podzemlja, regeneracije i okultnih misterija, 29° je sama kapija ponora, poslednji trzaj Škorpije pre nego što energija pređe u vatreni, solarni znak Strelca. Tu su koncentrisane najteže, najmračnije i najtransformativnije kosmičke sile. Rekli smo da Nibiru i Nebiros vladaju prelazom, tačkom gde svetlost umire. Škorpija je fiksni vodeni znak koji u severnoj hemisferi označava kasnu jesen, truljenje lišća (Nigredo) i otvaranje zemlje za htonski svet. Pomenuti stih sa Bravom i Ključem je doslovno lociran na samom pragu izlaska iz tog mraka. Moja podsvest je formulu za otvaranje podzemnog sveta postavila na pretposlednji, najmoćniji stepen Škorpije. To je kosmička lokacija te kripte i te brave.

Satanizam i kultovi transa i posednutosti

William Mortensen

Uvod:

Mnogo je knjiga napisano na temu satanizma, od strane različitih autora, bilo da je reč o naučnim istraživačima, teoretičarima, laicima, ili onih autora koji su posvećeni u „stvari“. Ovde neću obrazlagati ideje drugih autora niti raspravljati sa njima. Moja razmišljanja na ovu temu kreću se između dve fokusne tačke. Prva tačka je stajalište da satanizam kao organizovana religija, obožavanje đavola, nikada nije postojao sve do modernih vremena. Sve što je do sada postojalo jesu povremena, privremena, individualna ili grupna satanistička „isijavanja“ faustovskog tipa. To znači da bi ponekad neko sklopio pakt sa demonskim silama radi neke konkretne lične koristi. Takođe, u vekovima crkvene vladavine paktiranje sa đavolom oduvek je bila dobra optužba radi diskreditacije i eliminacije političkih i ideoloških protivnika. U vremenu prosvetiteljstva i romantizma satanizam je poprimio oblike luciferijanstva, koje je lik Božjeg protivnika pretvorilo u antiklerikalnog i emancipatorskog junaka poput Prometeja ili Tantala.

Druga fokusna tačka, kojom se u ovom tekstu više bavim, jeste da u suštini tzv satanizma ili satanističkih tendencija, leže demonizovani, neshvaćeni i neartikulisani ostaci drevnih magijskih religija u čijem su središtu bila neka danas „čudna“ božanstva i njihovi kultovi. Nazovimo to idolatrijom. U drevna vremena, današnji demoni bili su bogovi, i to uglavnom htonske prirode. Demonolatrija je stoga pokušaj održavanja ili oživljavanja magijskih struja drevnih vremena. Neki od tih pokušaja su neutemeljeni i karikaturalni, neki su morbidni, dok neki drugi imaju liniju kontinuiteta.

U bibliji saznajemo da je Bog, odnosno Elohim, u samom Rajskom vrtu postavio Drvo spoznaje Dobra i Zla (Stvaranje, 2:9). Upravo je to drvo u samom temelju satanističkog fenomena, jer je ono objekat koje je samim svojim postojanjem uzrokovalo pad prvih ljudi i njihovo proterivanje sa mesta u kome su uživali privilegije. Drvo spoznaje dobra i zla, odnosno drvo gnoze, jeste primordijalno ispoljavanje duha satanizma i oblik prvobitnog htonskog božanstva. Satanizam je u tom smislu manifestacija znanja, odnosno otkrivanje skrivenih stvari i ključeva moći, što su vladajući bogovi u mnogim mitovima videli kao pretnju, a što se nikada nije dobro završavalo po protagoniste takvog delovanja, a posledično i po čitav ljudski rod. Drvo znanja je u tom smislu oruđe pomoću kojeg ljudi mogu postati poput bogova.

 

Reč znanje je na hebrejskom Da’at (dalet-ain-tau). Simbolički to su Vrata, Oko i Krst. Sveta životinja, obeležje duha Drveta znanja, jeste zmija (hebrejsko slovo tet). U sedamnaestom stihu Postanja Tvorac se obraća Adamu na sledeći način: „Ali s drveta spoznaje dobra i zla ne jedi, jer u dan kad ga okusiš, sigurno ćeš umreti.“ Konzumacija plodova znanja uzrokuje smrt! Istina je da od konzumiranja određenih biljaka ili gljiva zaista možemo umreti. Ali ovde je reč o nečemu dubljem. Konzumacijom plodova Drveta znanja mi postajemo svesni sopstvene smrtnosti, ali možemo videti i šta je iza. Znanje oslobađa, ali ono je takođe i otrov. Znati stvari podrazumeva imati jak stomak. Na hebrejskom, smrt je mot (mem-vav-tau), odnosno Voda, Klin i Krst. Primetićemo da je Krst prisutan kako u Znanju, tako i u Smrti. Krst je raspeće. Krst je Drvo znanja.

Putevi i Levi put:

Postoje tri mistično-magijska puta:

a) put ekstaze i egzaltacije, uzdizanja duše ili svesti ka božanskom; uslovno ću reći desni ili evolucijski put;

b) put delirijuma, transa i posednutosti, tj involucijski, levi put, odnosno put silaska duha ili boga ka čoveku, kao i silazak čoveka ka htonskim bogovima;

c) put opsesije ili nadahnuća, odnosno središnji put sa kojeg se lako može preći bilo ka ekstazi ili transu;

Naravno, odrednice „levi“ ili „desni“ ovde mogu ali i ne moraju imati isto značenje u smislu ustaljenih određenja o Putu leve ruke i Putu desne ruke. 

Na prethodnu tvrdnju dodajmo još i sledeće. Platon je razlikovao četiri vrsta ludila ili manije, što u priloženoj shemi odgovara involucijskom, levom putu, koji jeste tema ovog rada. Te vrste ludila su sledeće:

a) mantički ili proročki trans koji izaziva Apolon (iako je izvorno to dionizijski oblik);

b) tzv telestički ili ritualni trans koji izaziva Dionis; 

c) pesnički ili inkantacijski trans izazvan od strane muza; 

d) erotski trans koji izazivaju Eros i Afrodita;

U kontekstu teme o satanizmu, kao bliske oblike puta, prepoznajem involucijski, levi, tj put transa i posednutosti, pomešan sa stazom opsesije. 

Vincenzo Lamolinara

Apolon Leve staze: 

Apolon (Απολλων) je u mitologiji poznat kao olimpsko božanstvo proricanja, vidovitosti, muzike, isceljenja, streljaštva, ali i pošasti. Takođe, Apolon je zaštitnik omladine. Njegova oruđa-simboli su, između ostalog, strela, oko i lira. On je gospodar muza koje nadahnjuju stvaralačke i umne ljude. Vidimo da je apolonijski delokrug prilično širok, ali u ovu svrhu možemo ga imenovati kao uzročnika proročkog i pesničkog delirijuma i transa. Takođe, Apolon je ubica, ne zato što uzrokuje pošasti, koje takođe isceljuje, nego zato što je svojom rukom presudio velikoj i strašnoj zmiji-zmaju Pitonu, detetu Majke Zemlje Gaje i zaštitniku drevnog proročišta u Delfima. Ubijanjem Pitona, Apolon je preuzeo njegovo mesto zaštitnika i gospodara Delfa, a samim tim preuzeo je istu ulogu i u drugim proročištima helenskog sveta. Apolon je postao bog glavnog proročišta, što je stvorilo uslove da taj bog proširi svoj kult. Tako smo, hipotetički, dobili Apolo-Pitona. Takođe, Apolon je u Delfima izvršio integrisanje dionizijske energije divljeg tračkog boga delirijuma i transa Sabazijusa, pripitomivši njegovu bestijalnost u oblik prihvatljiv sofisticiranom grčkom građanstvu. Grci su ublažili varvarski, orgijastični i krvavi deo trakijskog kulta i proizveli pripitomljeni dionisizam kasnije epohe. Tako je Sabazijus postao Dionis, a vrhovni bog proročišta, u konteksu ovog izlaganja, sada biva Apolo-Piton-Dionis. 

Neki čistunci kažu da se apolonijsko uprljalo mešajući se sa dionizijskim. Navodno, to je sunovrat uranskog. Međutim, oni previđaju da je u praksi apolonijski princip dobrovoljno i željno prihvatio dionizijski način prorokovanja, putem mantičkog transa. Čista apolonijska linija proročišta utemeljena je na simbolima i znakovima, gde se razumevanjem dolazi do spoznaje i proročanstva. Prorokovanje iz stanja posednutosti božanstvom neposrednije i izražajnije kanališe poruke bogova nego znakovi koji se čitaju i tumače. Otud je drevni, dionizijsko-pitonski način prorokovanja ostao metod rada proročišta. Apolonijski alati, znaci, kockice, zapisi, lovorovo lišće, kamenčići itd, ostali su ili su postali, dodatni ili niži oblici proricanja. Naravno, vidovnjak je mogao zapasti u trans tumačeći raspored proročkih oruđa, ali zna se kakav je oduvek bio rad pitonesa ili pitija, odnosno Pitonovih proročica. Pitanje metode proricanja možemo pojednostaviti ocenom da Apolon daje znake a Dionis zaposeda, iako je kasnije i sam Apolon postao bog koji zaposeda. Otud strukturu mantičkog dionisizma možemo predstaviti na sledeći način: uzbuđenje + pokret + oduševljenje + zanos + trans = glasovna epifanija.

U jednom trenutku vrhovno proročište je zanemelo. Kažu da je Apolon napustio kako Delfe tako i sva druga proročišta u kojima je vladao. Napuštanjem tog mesta, napustio je i ljude koji su bili okrenuti ka njemu. Delfi su sada samo kamenje, stanište seni. U drevna vremena proročište je bilo zakon. Lokalna proročišta bila su lokalni zakon, a veliko proročište je bilo opšti zakon. Mi živimo u vremenu kada je reč zakona proročišta odavno utihnula. Ovo je stoga svet bezakonja. Sada važe neki drugi zakoni, ali to nisu zakoni proročišta, nego upravo zakoni bezakonja. 

Apolonov tron

Racionalno, zanos, trans i ekstaza:

Religiozna žudnja je izvor potrebe za transom. Ta žudnja izbija iz opskurnih dubina psihe naroda. Uvođenje transa je odgovor na religioznu žudnju. Kod divljih Tračana je taj odgovor skopčan sa orgijastičkim obredima uz ritam, ples, pijanstvo, seks, kanibalizam. Kod sofisticiranih civilizovanih naroda, umesto orgija, imamo misticizam ili kanalisanu orgijastičnost. U tom smislu, ako naš pogled sa grčke antike usmerimo ka današnjici, možemo reći sledeće: dajte narodu da oseti zanos i izleči se! Narodu je potreban zanos a ne racionalno prosvećivanje koje samo po sebi jeste karikatura apolonskog, solarnog. Prosvetiteljstvo vazda strahuje od zanosa jer su putevi zanosa nepredvidivi i divlji. Otud svojim „racionalnim objašnjenjima“ taj kvaziapolonizam teži da zauzda onaj olujni iracionalni deo, odnosno Dionisa u širokim masama. Da bi predupredio taj naboj, izopačeni racionalistički apolonizam masovno proizvodi mediokritete i širi doktrinu moralne ispravnosti. Onima pametnima ovaj redukovani apolonizam nudi prosvećenje umesto prosvetljenja. Oni daju objašnjenje a ne oslobođenje. Da bi se ljudi iscelili potrebno je da budu oslobođeni, a to mogu jedino zanosom i transom ili mističnom ekstazom. Za razliku od transa, ekstaza je izlazak, odnosno egzodus, pokret, pomeranje. Ali to se odnosi na unutrašnji doživljaj, dok spolja gledajući ekstaza iziskuje tišinu i usredsređenost. To podrazumeva individualni meditativni proces.

Vera je izvor mistike koja vodi do egzaltacije i ekstaze. Vera koja nema svoj mistični izraz, postaje teskobna i teži da se ispolji na neočekivan i iracionalan način. Vera se ne može zadovoljiti razumom, teologijom, čitanjem. Vera koja ne vodi u prosvetljenje vodi u pomračenje. Prosvetljen čovek stvari vidi neposredno. Za prosvetljenje nije neophodno uzbuđenje već disciplina i posvećenost. Međutim, ne može se očekivati od običnih ljudi svakodnevna predanost mističnom cilju, ali oni se pomoću zanosa mogu dovesti do stanja posednutosti duhom, odnosno transa. Nakon okončanja tog doživljaja ljudi se mirno mogu vratiti svojim svakodnevnim poslovima, dok je mistik vazda obuzet svojom mističnošću. Ono što je divlje, ludo, neobuzdano, pripada htonskom, mistično je uransko.

Sveštenici su posrednici između bogova i ljudi. Revolucionari bi ukinuli tu vrstu jer iluminizam, koji stoji u pozadini prosvetiteljskih revolucionara, ne priznaje autoritet sveštenstva. Sveštenik ne može biti posrednik svetla. U krajnjoj liniji, sledeći asocijativni niz, sveštenik je posrednik mraka. Mnogi ljudi tako razmišljaju, posebno kada se to odnosi na sveštenike avrahamskih religija, pa i šire. To je rezon pseudoapolonskih pozitivističkih revolucionara katastrofe, što ne znači da avrahamski kler uopšte deli blagoslove. Po svom osnovnom određenju sveštenik jeste posrednik između bogova i ljudi. Da bi obavljao tu ulogu neophodno je da sveštenik poseduje moć. Dakle, sveštenik u većoj ili manjoj meri poseduje moć. Ukoliko je ne poseduje onda je jednostavno šarlatan a ne sveštenik. To je razlog zbog čega je sveštenik (ne šarlatan) potreban običnim ljudima, jer obični ljudi nemaju moć. 

Ipak, to nas navodi ka pitanju ko postaje sveštenik, u punom smislu reči? Rekao bih da su u idealnom smislu to duše podložne uzbuđenju koje vodi ka zanosu. Setimo se, uzbuđenje pokreće ljude. Moć uzbuđivanja i zanošenja kako sebe, tako i drugih ljudi, jeste sveštenička moć. Ta moć poseduje još jedno svojstvo, a to je pročišćenje. Sveštenička moć čisti od zlih duhova koji opsedaju i muče ljude. Sveštenik leči dušu i telo. On je egzorcista i iscelitelj. Podsticanje entuzijazma, usmeravanje zanosa, isceljivanje, isterivanje zlih duhova, prorokovanje, to su svešteničke moći. Jevanđelja su opisi primene te moći. Naš lokalni pop ne može ništa od toga. Međutim, mogao bih se kladiti ukoliko bi inicijalni pokret energije došao sa vrha, možda bi to podiglo i našeg lokalnog popa.

Wes Benscoter

Prosvećivanje ljudima jača moć razuma, ali to nije ona moć koja je potrebna dubljim slojevima psihe. Nekim ljudima je dovoljno da budu obrazovani, ali većini ipak nije. Običan svet takođe želi da iskusi moć. Taj svet iskušava i stiče moć masovnim oduševljenjem i buđenjem zanosa. Uzbuđenje podstiče pokret naroda, a taj pokret stvara oduševljenje, koje vodi ka zanosu, a zanos ka transu. Ne zapadnu svi u trans, ali svako može osetiti treperenje moći koja se kotrlja po masi. U najmanju ruku, doživeće uzbuđenje.

Postoji veza između posvećenika kultova opsednutosti sa egzorcizmom i isceljivanjem. To je jedan isti lik. Medijumi božanskog transa isceljuju ne samo pojedince, nego čak i grupe. Obično su u pitanju zmijari. Njihov simbol je zmija, a što ukazuje i na određenu seksualnu ulogu. U širok krug isceljivanja spada i lečenje neplodnosti. Dete koje napravi iscelitelj je dar od boga. Takva deca su darovita i po rođenju nose delić moći svoga oca. Tradicionalno znamo posvećenike posednutosti kao svete jurodive. U svom drevnom obliku oni su praktikovali tzv katariku, sveto pročišćenje. U svemu ovom važno je naglasiti da sveti jurodivi, ti primitivni hijerofanti, jesu sa one strane morala. Setimo se Isusa Hrista koji je isceljivao na šabat, kršivši jevrejski verski zakon. To je iz jevrejske perspektive bogohulno i nemoralno. Međutim, gde se ogleda superiornost vrhunskih oblika svete jurodivosti? Takvi su oni među njima koji smrću izgone smrt. I opet, Hrist je izgonio smrt, vrativši u život preminulog Lazara te naposletku vaskrsnuo. Nevažno je verujemo li u ovu priču. Posmatrajmo je kao model.

Proročište Noći:

Vratimo se opet u Delfe. Mistična teokratija vladala je proročištem. Njihovi pripadnici imaju drevne korene. Oni potiču od lovaca i slave Artemidu. Setimo se, ta boginja ima razna svoja obličja. Drevna mistična teokratija proročišta ima pradionizijsko poreklo. Kao jedna osobenost pradionizijskih kultova jeste element strave. Setimo se Nikteliosa (noćni Dionis) i njegovog proročišta Noći, odnosno boginje noći Niks (Νυξ) ili Nox kako su je zvali Rimljani. To je zapravo bilo žensko proročište, odnosno proročište ženske mantičke posednutosti vezano za noćne misterije. Muški oblik je bio posvećen isprva bezimenom muškom božanstvu. Po nekim mišljenjima taj muški kult predstavljen labrisom potiče sa Krita, dok je ženski oblik, čiji je simbol tirs, kontinentalni. Iz te ženske komponente potiču menade. Za oba kulta je osobeno prinošenje ljudskih žrtava i obredno jedenje ljudskog mesa. Ujedinjenjem te dve struje postavljeni su temelji jedinstvenoj dionizijskoj religiji. Tada je došlo do prvog potiskivanja izvornog ženskog mantizma u korist muškog, ali je pravi preobražaj ostvaren tek uvođenjem apolonskog, odnosno solarnog elementa. Izvorno ženski, htonski orgijastički mantizam i trans, predstavljao je glas drevne velike boginje u obliku Niks, Stiks ili kasnije Temide. Kroz ekstatične sveštenice sama je noć govorila, a ona nije imala etičkih ili moralnih ograničenja. Iz današnje vizure, i ne samo današnje, to je bila veoma mračna magija. 

Inače, za pradionizijske religijske oblike vezan je kult bezimenog heroja. Danas, kao krajnji odjek drevnih htonskih kultova, imamo spomenike „neznanom junaku“. To je oblik štovanja htonskog božanstva koje upravlja svetom preminulih potpuno lišen religijskog sadržaja. Bezimeni heroj je konjanik i lovac. Možda je to onaj čuveni Trački konjanik? To je bog sveti junak! On je arheget ili rodonačelnik stradanja. Setimo se, stradanje je uzdizanje, uzdizanje je božansko.

Steffi Grant

Bogoosećanje je obeležje orgijastičkih zajednica. To su zajednice preobražaja. Pokretač orgija je nevidljiv, ali se oseća njegovo prisustvo. Svaki član orgijastičke zajednice u nekom trenutku može biti pokretač. To je rad likantropije i životinjskog atavizma. Mistične zveri. Mega Terioni. Simbol mističnih zveri je isti onaj kao kod htonskog Zevsa – labris. To je onaj drevni divlji i bezimeni „Zevs“ koji je obitavao u Lavirintu, a kojeg u mitu poznajemo pod imenom Minotaur. Jasno je da je reč o božanstvu orgijastičkih žrtava. I bog kome se žrtve prinose, a i same žrtve su takođe bog. Bog koji proždire i sam biva proždran. Osobenost takvog kulta je omofagija, odnosno proždiranje živog mesa žrtve koja je isprva bila ljudska. Dakle, reč je o kanibalskoj omofagiji.

Jedna od grčkih paralela sa biblijom, u konteksu ovog odeljka, jeste kult Melihiusa, poznatog kao Moloh, a kojeg možemo opisati sintetičkim imenom Had-Dionis. Njegov simbol je crna smokva. Melihiusovi ili Molohovi sledbenici su poznati kao mahniti. Za današnje ukuse to je jedna zastrašujuća religija koja predstavlja mračnu stranu delirijumskog orgijastičkog kulta. Naglasio bih da tu nije reč o patrijarhatu, barem ne u obliku na koji ga uobičajeno razumevamo. Sličan koren, ali u blažem ispoljavanju, ima i kult Melkarta (Melkior, Melikart) – feničanskog Dionisa koji je prikazivan kao delfin ili kako jaše delfina, a što neodoljivo podseća na brazilski Boto kult.  

Takođe, mračnu stranu imao je i kult arkadijskog Zevsa Likejosa, čiji su sveštenici obredno jeli ljudsko meso pritom se pretvarajući u vukove. Otud legende o vukodlacima. Setimo se i Likurga (Λυκουργοσ), tračkog kralja, koji je po nekim mišljenjima, oblik pradionizijskog tračkog Dionisa – Omadija. On je vitlao sekirom. Zbog napada na Dionisa Likurg je kažnjen ludilom u čijem je zanosu zaklao svoju ženu i sinove. I on je takođe bio vuk čiji su sledbenici, obrednom konzumacijom žrtvenog živog ljudskog mesa, postajali vukovi. U magijskom smislu, jedenje mesa sa čoveka koji je još živ, onako kako to čine zveri, jeste čin preuzimanja njegove moći i snage. Ta vrsta divljih primitivnih bahanta je praktikovala ne tek samo orgije, nego krvave kanibalske likantropske orgije. Teško je i zamisliti takav prizor. Takve stvari su kasnije polako potiskivane, jer praktikovanje obreda divljeg orgijastičkog transa, osim same neprihvatljivosti kanibalizma, imalo je i zdravstvene posledice na članove kulta. Konzumacija ljudskog mesa vodila je ka zavisnosti, što je pobuđivalo manijakalne strasti. Da ne pominjemo ludilo izazvano upotrebom ko zna kakvih biljaka i gljiva.

Valjalo bi uzeti u obzir i činjenicu da su bogovi koje znamo pod imenima Dionis, Ares i Artemida, prvobitno, i pod drugim imenima, obožavani od strane mahnitih jurodivih. Neretko je brisana granica između Dionisa i Aresa. Bio je to mahnit i krvavi bog rata, odnosno ratničkog transa – berserkirizma. Poznato je da su ratnici pili krv orgijastički obuzeti Aresom. Takođe, Ares je bio bog žena-ratnica poznatih kao Amazonke. I njih je takođe karakterisao orgijastički krvavi kult i preobražaj u zveri, odnosno životinjski atavizam.

Kao jedan od reformatora divljeg orgijastičkog transa pominje se Melamp ili Melampod, odnosno „crnonogi“, čime se ukazuje na njegovo himerično poreklo, jer bi to „crnilo“ moglo biti objašnjeno njegovom vezom sa podzemnim, a što asocira na zmiju. Tako može biti povezan sa Erihtoniusom, ali i sa Pitonom. Melamp je bio poznat kao mag, egzorcista, iscelitelj i vidovnjak. Njegova uloga je reformatorska i sinkretička jer je uskladio i prilagodio muški i ženski orgijazam, osmislio delotvorne plesove i kanalisao energiju oba kulta. Tako je dionisizam postavljen na zdravije osnove.

Međutim, kako to primećuje poznati ruski helenista Vjačeslav Ivanov, dionisizam nije bio dovoljan za izgradnju trajne društvene organizacije i napredne civilizacije, pa je stoga tadašnja magijska teokratija lansirala novog boga – Apolona. Duh vremena se promenio. Nebeski Apolon je stoga morao preuzeti htonske proročke elemente Dionisa / Pitona. Pa ipak, uloga solarnog boga bila je krotiteljska. Kako piše Ivanov, dionizijstvo nije bilo zainteresovano niti kadro da uspostavi etička načela, niti se na njemu mogla graditi ozbiljna i ambiciozna civilizacija. Ivanov naglašava da su Grci sa Dionisom mogli samo da prorokuju ali ne i da donose opšte zakone. Apolon je bio očinski karakter, na strani patrijarhata i muške moći. Međutim, iako je Apolon zavladao proročištem, suštinska proročka uloga je i dalje ostala netaknuta i ženska, odnoso u rukama glavne pitije. Apolonovi vidovnjaci bili su samo tumači glasa koji je još uvek dolazio od strane mistične i drevne Noći.

Simon Bull

Satanizam i mračni paganizam:

Kada sve ovde rečeno uzmemo u obzir vidimo da je ono što nazivamo satanizmom, i oko čije prirode još uvek ne može biti postignuto usaglašavanje, jeste bleda senka izvornih htonskih nokturnalnih kultova posednutosti i transa. Nama je „satanizam“ došao iz biblije kao antihrišćanstvo i svojevrsna religija Antihrista. Pa ipak, vidimo da satanizam u obliku emancipatorskog luciferijanizma jeste neka vrsta apolonizma. Lučonoša je i dalje onaj pozniji muški aspekt koji osvetljava bakljom, razgoni iskvarenost i uspostavlja red. Terionski satanizam, kakav zapravo i ne postoji, potpuno pripada noći, mračnom aspektu Velike Boginje i htonskoj orgijastičkoj, omofagijskoj, životinjskoj, krvoločnoj i kanibalskoj obuzetosti. Nekakav intelektualni, prosvetiteljski, iluminatorski satanizam, odnosno luciferijanizam, i dalje je u domenu apolonskog. 

Satanizam u kome je pak glavni bilo kakav muški lik, Ahriman, Pazuzu, Set, Šejtan, Azazel, Samael itd, iako korak bliže, i dalje je samo odraz onog primitivnog i primordijalnog u kome nema nikakvog sina, muškog posrednika, junaka, već postoje samo Velika Majka i njena deca. Povratak čovečanstva na „fabrička podešavanja“ u okrilje Velike Majke, jeste sunovrat u varvarstvo i praistoriju. Otud smatram da je „satanizam“, ukoliko pod tim izrazom podrazumevamo prastaru žensku i htonsku nokturnalnu magijsku religiju posednuća, ne samo što ne postoji, nego i ne može postojati. Istina, ima ljudi kojima bi tako nešto sasvim odgovaralo, ali mentalitetu, načinu života i rezonu civilizovanih ljudi sasvim je neprihvatljiv i krajnje zastrašujuć taj drevni divlji duh.

Dakle, u nastojanjima da obnovimo „paganstvo“ mi možemo ići do nekih granica. Možemo obnoviti neke običaje, povratiti neke vrednosti, ali u suštini mi ne možemo mrdnuti iz našeg vremena, pa su otud takvi napori plitki i nedelotvorni. Rečju, reaktuelizacija iskonskog „satanizma“ je nemoguća. To može samo privremeno i povremeno zaživeti u nekom ograničenom obliku, obuhvatiti neke pojedince ili grupe, ali ne i šire zajednice. Možda mogu zavladati neki principi, kultovi i običaji koji mogu imati bled „satanistički“ izgled, ali to nije moguće u gradovima, u kapitalizmu, u socijalizmu, u modernim vremenima, u pravnoj državi, u digitalnom i birokratizovanom sekularnom svetu. Ukoliko čovečanstvo zapadne u potpuno varvarstvo i vrati se nazad u praistoriju, onda možemo očekivati i povratak Drakaine. 

Steffi Grant