Kula čekanja (Lagaš)

Poema "Kula čekanja" objavljena je u mojoj poetskoj zbirci Crni nemis čiji PDF možete skinuti OVDE

boginji Al-Lat

U velikoj kući pohlepnici nestaju. Zaboravljeni u smrti, večito žive. Na balkonu svetlosti pobednik stoji. Gleda najsjajnije nebeske kćeri. Svaka imenovana je njegova.

Ne budi pohlepan. Ne poželi one koje imena nemaju. Na naprslom kipu pljuvačka sumnje. Svi bogovi su lažni, goli kamen!

Ugledah senku. Vrata. Kroz Njene oči gledamo. Pitanja se roje. Slastan smo zalogaj gorčini. Samlevene duše.

Iz prevare dolazi strah, iz strepnje i vekovne griže nemirnog sna. „Hoće li naše gnusne tajne biti otkrivene?“ – Pitala su se dvanaestorica, na sablasnom skupu mimo zakona Vremena, natapajući besane noći griže savesti slanim znojem greha koji pecka oči. Mislili su ako izbrišu pismena nestaće jeresi sećanja. Neka crv nužnosti toka Vremena izjede sve što nas uznemirava na našem svetskom putu Moći. Avaj! Prevarili su se.

Drame na pozornici božanskog teatra, odigrane jednom, zanavek plamte i nanovo opčinjavaju mameći suze, osmehe i aplauz. Ostavljene su baklje, otškrinuta vrata tajnih hodnika, izgubljeni ključevi.

Oni najskriveniji napravili su čudesnu promaju među ostrvima Istorije. Tajni kovači povesti i svesti, od same tvari tajanstva svoje tajanstvenosti, skovali su oglicu sa dvanaest karika, od kojih svaka krije po jednu milenarnu tajnu. Nazvali su je „Ogrlicom dvanaest strašnih pismena Neumrlih“ i njome vezali brzoplete reči, same vetrove sna. Dvanaest pismena činiše dvanaest poglavlja njihove Zavetne Knjige, i svako slovo beše jedno Ime: neizgovoreno, neumrlo, zapečaćeno Ime…

Knjiga odiše slutnjom, prozirnom, mutnom… Njene oči su jaspis. Njen strah je neizmeran. Njen Beskraj je pustinja Praznine. Nekada davno umrla je tajno, iskravši se svojim ljubavnicima i čuvarima, velikim tajnim majstorima plesnjivih podzemnih biblioteka, koji čuvaše svakog vraga, svaku objavu brižljivo…

Zaneseni vatrenim uranjanjem u mesečeve vode njenih iluzija, ljubavnici i čuvari utonuše u kristalni san – san u crnom. U snu videše da je nema, ali joj se otrovne stranice vuku nestvarnim životom ostavljajući pustoš guste tmine za sobom.

Stojeći pred dverima Prognane i Skrivene Sfere, lupkam prstima po koricama Knjige. Polako je otvaram, dozivajući njeno dvanaestruko Ime. Iz tišine nepostojanja, iz leda zaborava, grobnice luči… Naslućujem slike Prokletstva, likove Neumrlih. Dvanaestruko tajanstvo! 

Svaki otkucaj mog srca lagano osluškuje potmuli huk bezdanskog Užasa. Iz dubina, daleko iza svih zvezda i svake svetlosti.... Osluškujem. Užas dolazi iz mukle tame Vode, iz rupa u Zemlji, sa zavijajućim Vetrom oluja, iz promaja u metrou, iza tutnjajućih mašina, po gradskim pasažima. Krešteći vetar iskonskog Haosa. Užas dolazi iz Ognja ljudskih i prirodnih Uništenja.

Poželeh gledati očima Boginje. Tako snažno želeo sam to maglovito tajanstvo, titanski breg čiji se vrh ukaza i opčini me. Rekla je: „Pripadajući meni, pripadaš onome čemu žudim. Žudeći zamnom žudiš moju žudnju.“

Možda bi bilo bolje da nikada nisam video, slutio, želeo, osetio… Kakav li će mi se Užas i kakva Lepota ukazati onda kada se sve dveri otvore a plameni vetar zasikće kao zmija? Šta li će ostati od mene onda kada pred mojim pogledom puknu horizonti koji uništavaju i stvaraju istovremeno?

Šta kada ugledam te volšebne prizore velikog Kosmičkog Tkača čiji vaskoliki Užas i neopisivu Lepotu odaju i skrivaju te beskrajno duboke zelene oči moje sablasne Sestre koja me doziva i ledeno ljubi sa one strane ogledala Sopstva? Šta li će ostati od mene, o predivna i užasna Boginjo?

Nekada davno, jedan silni čovek izgubio je bitku sa Tobom i ostao bez desetine nebeskog poseda. Drugi, zauvek je ostao zarobljen u ziguratu sa dvanaest odaja dvanaestrukog prokletstva. Treći, postao je bog sveta u kome je našao kosmičku samoću, lišen i kapi Tebe. Četvrti, peti,…, dvanaesti. Nosim li ja Krunu Prokletstva, strašni sigil Gnusnosti, broj Trinaest? Ili sam Vitez, zagledan u Nevidljivo Sunce…

Dražesna moć opsene nije u njenim slobodama, već u njenim zabranama. Nisam Prorok. Arhanđeo Zapada ćuti. Ćuti arhanđeo Istoka, ali oblaci koji sa severozapada idu na jugoistok, odaju tajnu Vremena, tajnu Istorije, tajnu Svesti.

Zvuci polako gube moć. Rika Pakla biva nesnosno zujanje insekta. Osećam kako moje biće lagano tone u nebesko blato.

Koraci. Moji koraci. Čiji bi bili po usamljenim i pustim sferama Prokletstva? Ispred ogledala skrećem pogled. Moja pojava šokantna je za razum. Iza leđa mog odraza u ogledalu nešto se kreće…

Jean Delville

Tišina. Njeni prsti upiru u moj lik. Usne podrhtavaju. Iz Tišine pojavljuje se prikaz naličja odraza mog lika. Govori: „Ubili ste je. Okovali ste je u avet dvanaestoglave čamotinje. Ti… Ti si smešan. Poput brbljive, šarene ptice povijenog kljuna, čamiš na balkonu velikog zigurata Prokletstva. Kavez sudbine, komične, tragične…“

Nema više Igre po kristalnim vrtovima okamenjenih osećanja nadomak obala Srebrne reke, koja izvire duboko u Bezdanu, protiče svim sferama, a onda ponire nazad. Posebnost Igre, posebnost lepote vrha titanskog brega, deo je mog vidika, moje moći da vidim zatomljeni sjaj.

Neki prepredeni Očevi mogli su svojim Sinovima oprostiti ma kakav greh, jeres ili zaveru, ali ne i diranje u zabran Nje. Ona je teret na krhkim leđima bednika. Za zločince noć bez sna. Ljubav za kraljeve, ili samo razjeden kip božanstva urušenog grada.

Radikalno zlo u službi revolucije

Jean Delville

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

„Čovek je radikalno biće, sa sposobnostima boga. Njegove moći se ne razvijaju zabranjivanjem i potiskivanjem, već hrabrošću i u slobodi. Užasan je svet koji je čovek stvorio….“

Džon Vajtsajd Parsons, Sloboda je dvosekli mač

Sasvim je u skladu sa današnjim mentalitetom tvrditi kako zlo ne postoji i da nema dobrih i zlih ljudi nego samo drugačijih. Dakle, zlo ne postoji, ali time nismo rešili naše probleme. Nema metafizičkog zla, a svako ispoljeno zlo je relativno, odnosno stvar percepcije i pogleda na svet. U današnjem svetu nema mesta nekakvom manihejskom svetonazoru, izuzev u politici, ali tu je reč o banalnom zlu. Pa ipak, ako se osvrnemo oko sebe vidimo uništenje velikih razmera, vidimo ispraznost, brutalnost i nedostatak saosećajnosti u svim vidovima iskustva. Reklo bi se da je reč o posledicama nedostatka svesti, te da je problem u beslovesnim ljudskim bićima a ne nekakvim opskurnim arhidemonima, satanama i ahrimanima. Sva je odgovornost na čoveku, ali imajmo na umu da čovek, kao što može biti i uglavnom jeste, mediokritet, takođe može biti bog, ali može biti i arhidemon. Može, dakle, biti radikalno drugačiji. Hoćemo li i vođu genocidnih fanatika smatrati drugačijim, ali u suštini dobrim, jer je u pitanju ipak čovek, a svaki čovek je rođen dobar, odnosno nevin, samo ga je pogrešno vaspitanje, trauma u detinjstvu ili represivna kultura upropastila? Hoćemo li baš svako ljudsko biće smatrati mikrokosmosom, zvezdom, pa čak i onda kada taj predstavlja agens neprijateljskih okultnih sila? Hoće li takav biti zao ili barem loš ili ćemo se i dalje držati toga da je taj neutralno i korektno drugačiji, ali u biti jednak ili ravnopravan sa ostalima a ne uljez, neprijatelj kojeg bi možda najbolje bilo ukloniti sa zemaljske ravni? Možemo biti fini i upotrebiti kakav drugačiji izraz tipa psihopata, sociopata, u svakom slučaju nešto empirijski merljivo, ideološki prihvatljivo, nešto što se može izlečiti, popraviti ili preduprediti ispravnim društvenim inženjeringom.

Svaki okultista mora imati u vidu postojanje bića koja se samo spolja čine kao ljudska a da u suštini to nisu. Postoje ljudi koji tehnički, odnosno merilima vulgarne nauke jesu ljudska bića, ali merilima okultne nauke nisu, nego je reč o bićima drugog nivoa koja su došla do ljudskog ovaploćenja. Ta bića mogu biti ovakva ili onakva, dobronamerna ili bezazlena, ali takođe mogu biti i predatorska. Sa druge strane imamo i ljudska bića koja su potpala pod vlast predatorskih okultnih entiteta ili su prosto zaposednuti. Dakle, imamo više nivoa raznorodnosti u okviru ljudskog obličja. Ove tvrdnje u današnje vreme zvuče fantastično, imaginativno, petparački ili sumanuto, ali svako ko baštini nematerijalistički pogled na svet ne bi trebalo olako da odbaci takve mogućnosti budući da svako napredovanje iza materijalne koprene otkriva jednu drugačiju stvarnost. Skeptik bi rekao da je u pitanju nekakva galopirajuća uobrazilja, halucinacija izazvana nekim objašnjivim uzrokom, ali problem je u tome što vulgarni pogled na svet ono što vidi imaginacija ne smatra stvarnim. Naravno, nečijom imaginacijom se može manipulisati ali mora se priznati da su mogućnosti imaginacijskih uvida praktično neograničeni te mogu obuhvatiti i ono što se ne može objasniti niti pojmiti. Istina je da onog što nije prošlo kroz čula nema ni u imaginaciji, ali takođe je istina i da imaginacija u određenim slučajevima može biti čulo, a može i prethoditi sadržaju koji će tek proći kroz čula.

Za savremeni svet ne postoji nikakav bog ili bogovi, ništa izvan čula, a ako nešto postoji izvan čula to se ne može svesno opaziti, kao što ne čujemo zvuke ili ne vidimo svetlost ispod i iznad opsega naše uobičajene frekvencije opažanja. U cilju ovog teksta, koristiću pojam zla kao zbirnu imenicu ili pridev kojim obuhvatam silu (i njene nosioce) čija ja je namera da uništi svetlo u čoveku, da uništi život, da nanese patnju, da rastrgne dušu, istrebi čovečanstvo. Nema smisla da takvo načelo imenujem nekim poznatim pojmom iz religije ili mitologije, ali podrazumevam nešto u toj meri čudovišno da ne trpi nikakve kompromise naročito ne sa ljudskim elementom i njegovom suštinom. Dakle, reč je o ontološkom neprijatelju svega što ljudi jesu i što mogu postati. Naravno, uvek će biti legitimno zauzeti stav kako je i to nešto radikalno neprijateljsko takođe izraz nečeg drugačijeg, ali to ne utiče na činjenicu njegove suštinske smrtonosnosti spram nas. Grubo rečeno, zlo je ono što teži da nas uništi, a nešto nas i te kako teži uništiti, te kako god to nazvali, time ne rešavamo taj problem. Nešto nas i dalje uništava. Zašto to onda ne bi bilo zlo? Zlo je otud fatalna drugost.

bog Set

Neko bi rekao, a zašto bi smrt bila loša, negativna, zla? Navodno, smrt je promena koja nas vodi ka drugačijem, ka novom životu, jer biće ne može prestati da postoji. Mogao bih se složiti sa tim, ali takođe takvom gledištu može se suprotstaviti pitanjem koje isključuje promenu već samo ništenje, brisanje, pretvaranje u ne-biće. Oni bi rekli da je to nemoguće, ali tu već ulazimo u nategnutu spekulaciju. Ovde pretpostavljam silu koja je oličenje apsolutne smrti, nešto poput druge smrti, večne smrti koja ne ostavlja nikakvu mogućnost reinkarnacije, bitisanja na nekom drugom nivou u drugosti ma kakva ta drugost bila. Pretvaranje bića u ne-biće jeste način delovanja takve sile. To već nije nezamislivo niti nemoguće. Jedini je problem terminološke prirode. Takvu silu nazvao bih esencijalnim zlom. Otud bi pojam dobroga predstavljalo esencijalno životvorno načelo. Tako dolazimo do dualizma nalik jinu i jangu. Naravno, opet bi neko rekao kako je neophodno uravnotežiti suprotstavljene težnje u vlastitom biću, uspostaviti balans. Tačno je to. Ali, dozvolite da upitam kako to učiniti? Kako se postiže ta ravnoteža? Na tom pitanju možemo zube polomiti i istupiti mačeve mlateći se oko toga koji je metod ispravan, odnosno bolji, ili zauzeti mediokritetski stav kako je svaki metod koji vodi tom cilju dobar te da svako radi onako kako njemu najviše odgovara. Pa ima li gore močvare od toga? Ne, ja ovde ukazujem na opciju radikalnog delovanja. Ravnoteža se postiže njenim narušavanjem. To je načelo revolucije. Narušavanje ravnoteže podstiče delovanje nosilaca narušenih načela, a to je ono što želimo. Želimo uragan a ne mirno more. Želimo rat a ne mir, jer revolucionarna promena je moguća jedino u uslovima rata. Međutim, valja u tome postupati mudro.

Dobro i zlo su, kako sam pročitao negde, dvojni ispljuvak duše, pa bi stoga trebalo ekonomisati sa dobrotom, s obzirom da mala dobrota izaziva malo zlo, a velika dobrota veliko zlo. Zato smatram, u praktičnom smislu, da se protiv zla, kakvo god ono bilo, može boriti na samo jedan način – ne boriti se! Ovladati zlom, ima smisla. Plastično govoreći, ako je zlo u Vatikanu, efektno je postati papa ili kakav prvi sekretar. Ako je zlo na finansijskom tržištu, postanite glavni berzanski tajkun. Ako je zlo u Beloj kući, uselite se u nju. Ako je zlo u nekakvim tajnim komisijama, komitetima i neformalnim kružoocima, budite glavni na njihovim sastancima. Ako je zlo možda u najvećoj masonskoj loži, postanite njen majstor. Ako je zlo u vlasti, osvojite vlast. Ako je zlo u novcu imajte ga najviše, ili pak kontrolišite njegove glavne tokove. Ako je zlo u moći, budite najmoćniji. Ako je zlo na Mesecu, idite na Mesec. Ako je zlo u Paklu, postanite gospodar Pakla. Ako je zlo u zlu, postanite zlo. Dakle, infiltracija a ne konfrontacija. To je način rada revolucionara. Efikasan pokret otpora se ne nalazi izvan nego unutar sistema protiv kojeg se bori. Gde god videli neko zlo, idite tamo, ovladajte njime. Nemojte ogoljavati i raskrinkavati zlo. Što je ogoljenije ono je sve veće. Ne uvećavajte zlo time što ćete izigravati pravednike i mučenike. Ono to i hoće, jer ono nije etično niti kontraetično, već je krajnje pragmatično. U tu svrhu ono će glumiti samo sebe. Ako smatramo da zlo ima rogove, ono će ih staviti, ali onda nećemo biti u stanju da to isto zlo prepoznamo tada kada rogove skine. Eto zadatka za posvećenike revolucije katastrofe: ovladajte zlom! Postanite zlo. To jeste borba, ali nije borba protiv zla, već borba u kojoj vam je ono partner, dok ste vi sami sebi protivnici. Učinite zlo vašim saveznikom jer vaš neprijatelj ste vi sami, odnosno vaš um. Ako ste ovladali zlom u sebi, ovladati zlom u institucijama, zlom u svetu, nije nikakav problem.

Sa praktičnog stajališta uvek možemo odrediti ili prepoznati zlo. Možemo reći, ovaj čovek je zlo, ovi ljudi su zlo, oni prizivaju zlo. Na fizičkom planu reći ćemo kako je zlo recimo kakav otrovni i smrtonosni agens. Na nivou metafizičkog uvek možemo reći za neki fenomen da pripada kategoriji zla, pa su otud zli oni ljudi koji se svrstavaju iza tog fenomena. Atavistički, zar ne? Ukoliko se malo udaljimo, odnosno kada produbimo tačku gledišta, onda se nađemo na stajalištu nekog „pozitivnog“ manihejizma pa uviđamo kako je zarad potpunosti i komplementarnosti sveta neophodno postojanje ahrimanskih sila, jer takav je red stvari. Onda se u toj mentalnoj poziciji uzdižemo, oštreći naše spoznajne moći i upinjući ka vrhu trijade iz koje se generiše „poznavanje dobra i zla“. Vrh te trijade ukazuje na nevinost. Na primer, Adam i Eva bili su nevini sve dok nisu spoznali dobro i zlo jedući plod sa Drveta znanja. To znanje je sposobnost razlikovanja stvari i ustanovljavanje diskriminacije. Likovi iz biblijske priče spoznali su zlo jer ono se očitava u odsustvu dobra. Moć diskriminacije ih je udaljila iz učešća u večnom životu. 

A kako biblijska priča dalje ide, ta patnja stiže prvobitni ljudski par ne samo zbog osude na bitisanje u mukotrpnom zemaljskom životu, nego pre svega u izgonu iz rajskog vrta nediferencirane nevinosti. Odsustvo načela dobra znači gubitak prvobitne nevinosti. Nevinost, u ovom smislu, možemo posmatrati svedenborgijanski, kao stanje volje koja je upotpunosti usklađena sa božanskom, pa taj neko ko je nevin nije svoj nego Božji. Otpadanje od Boga je akt inicijacije zla: okretanje sebi, egocentričnost. U tom smislu, čovek može zapasti u potpunu anti-nevinost, odnosno drugačiju ne-vinost a to je nevinost zaposednutog ahrimanskim entitetom, tj principom radikalnog zla. Da se razumemo, jer već čujem škrgut zuba, kada kažem „Bog“, kao što sam već naglasio, pre svega mislim na životni i životvorni princip a ne na moloha crkve i čudovište koje su stvorili ljudi nazvavši ga tim imenom. Ako je nekome lakše neka pod tim terminom podrazumeva na primer Ahura Mazdu. Dalje, biti opsednut Bogom, odnosno nevinost-u-Bogu, prepoznaje Božju volju u svemu onom šta radi, odnosno prepoznaje Božju volju kao sopstvenu a u krajnjoj liniji te spoznaje sebe vidi kao Boga. Isto tako, onaj opsednut radikalnim zlom, ne samo što ne prepoznaje volju dijabolične sile kao takvu niti je prepoznaje kao sopstvenu, nego ne prepoznaje ni samog sebe budući da prepoznaje sve drugo u potpunoj međusobnoj odeljenosti koja se proteže i na njega samog uništavajući celovitost njegovog bića, odnosno njegove zvezde. Veoma je teško takvom čoveku da sačuva koherentnost svog uma i svesti. Tako ahrimanska sila potpuno uništava ljudsko biće. Ne može se neko poistovetiti sa ne-bićem a da sam ne postane ne-biće. 

Radikalno zlo je delatno načelo ne-bića, ono koje se kao takvo ispoljava u univerzumu. Apsolutno zlo je ne-biće izvan univerzuma. Radikalno zlo možemo osloviti, imenovati, prizvati, usmeravati, kontrolisati ili postati njegova žrtva. Radikalno zlo je inteligencija diskriminacije i kao takvo je u korenu patnje. Ako sam već upotrebio izraz zlo, onda ću kakvog konkretnog nosioca zla nazvati đavolom iako se samnom neće složiti ne samo oni koji ne veruju u đavola nego i oni koji tu ideju smatraju najobičnijim đubretom. Međutim, takvima bih skrenuo pažnju da kada ja u ovom slučaju, promišljajući ovaj tekst, upotrebim izraz đavo, ne mislim na ono što se pod time uobičajeno podrazumeva. Mislim da sam ovde u priličnoj meri objasnio šta podrazumevam pod radikalnim zlom, pa otud u tom ključu valja posmatrati konkretnog nosioca tog zla. U praktičnom smislu đavo nije nešto što ne postoji nego nešto što ne bi smelo da postoji. Dakle, reč je o privremenoj konfiguraciji ne-bića u univerzumu, privremenom uvođenju u postojanje nečeg što ne postoji, uz pomoć energije poreklom od žive tvari. Pomoću tog privremenog i ograničenog ovaploćenja mag-revolucionar ostvaruje određene promene u skladu sa Božanskom revolucijom karastrofe.

Revolucionar nije ono što je Kroli podrazumevao izrazom „crni brat“, ali nije ni „beba bezdana“, već nešto treće. Revolucionar je onaj koji čeka na pragu, nazvao bih ga imenom Azatot, u nedostatku boljeg izraza kojim bih ga opisao. Azatot (crna mumija) je taj koji stoji na samoj granici prelaska iz bića u ne-biće u inkubaciji do svog povratka sa te granice u samo središte bića. On je poput izgnanog boga koji će se vratiti. Revolucionar-mag svojim delovanjem obnavlja svet (sličnost sa procesom kabalističkog tikuna) a što podrazumeva povratak izgnanika. Šta to čeka ili koga čeka revolucionar jeste sila koja će ga prevesti preko ponora u apstrakciju. Velika kurva magijskog sestrinstva koja procesom invaginacije tka magijski lanac oko nosioca revolucije jeste živući ženski aspekt izgnanog boga, njegova živa i prisutna šakti koja stoji na raspolaganju adeptu Božanske revolucije katastrofe. Njeno sestrinstvo je veštičji ženski svet u koji nijedan muškarac ne može imati uvid osim ukoliko ne postane žena magijskim putem a ne veštački.

Kao što sam već naglasio, svrha radikalnog zla jeste uništenje svesti i svetlosti. Nosioci radikalnog zla teže da zagospodare svim bićima pretvarajući ih u nebiće, a što posledično uzrokuje uništenje svekolikog života. Ideja Božanske revolucije katastrofe jeste otpor tom zlu kroz potpunu kolaboraciju. Otpor je moguć jedino kao individualan napor, usmeren ka naizgled sebičnom samospasenju bez imalo obzira ka boljitku drugih. Svaki altruizam u očima revolucionara čist je nusproizvod, kolateralno delovanje i ništa više. Dakle, ukoliko neko spasi svet biće to uzgred. Mesija Božanske revolucije katastrofe nimalo nije zainteresovan hoće li ga pratiti neko ili neće. Revolucionari su tu da prouzrokuju njegov dolazak te da ga u pravom trenutku prepoznaju. Mesiju, kao i njegove revolucionarne preteče, ne tiču se sreća ili patnja drugih. Tuđe sudbine daleke su i strane, ne samo onih koji nemaju veze s njim, već i onih koji su sa njim blisko povezani, mrzeo ih on ili voleo. On je lovac, a ljudi su plen. Svako ljudsko biće je na ovaj ili onaj način plen posvećenog revolucionara, baš kao što je to u slučaju mesije revolucije.

Božanska revolucija katastrofe iziskuje kosmičku usamljenost njenih posvećenika. Revolucionar jeste ambiciozan, ali je ta ambicija metafizičke prirode i nema svoju svetovnu stranu. Svetovno je profano, kao što je profano sve ono što je nekada bilo sveto. Revolucija neće vršiti obnovu svetog, neće raditi na sakralizaciji onog što je nekada bilo sveto pa se u međuvremenu profanisalo. Uzmimo za primer instituciju porodice. Samim tim što neko ima porodicu, pruža dovoljan razlog da mu se ne da revolucionarna moć u ruke, budući da je porodica (i na njoj zasnovan brak) odavno profanisana institucija. Iz perspektive revolucije, porodica je postala inkubator profanizacije i primitivizma. Parazitska društvena moć se prenosi sa kolena na koleno, porodičnim nasleđem. Nekada su porodice koje su bile nosioci društvene moći bile svete. One su istovremeno imale i magijsku, sakralnu moć. Danas više nema nijedne porodice čiju lozu krasi oreol sakralnog. U dobu opšteg primitivizma, profanosti i vulgarnosti, čovečanstvo se i dalje nalazi u vlasti takođe primitivnih porodičnih loza. Može biti da neke od njih vode poreklo od uzvišenih, plemenitih i posvećenih predaka, ali s obzirom na njihovu dekadenciju, gubitak ili zanemarivanje inicijacijske formule nasleđivanja, razvodnjavanjem krvi, oni danas nisu ništa bolji od svetine kojom vladaju. Njima je i dalje ostao instinkt održanja porodične linije, ali je to, osim očuvanja i uvećanja moći, izgubilo svaki viši, magijski, kosmički, religijski ili etički smisao. 

Tako je čovečanstvo postepeno došlo do nečega što bih mogao nazvati krajem kulture. Kao što nebiće razgrađuje biće, tako i nekultura razgrađuje kulturu. Primitivci će, sasvim prirodno, u skladu sa svojim primitivizmom, nastojati da prikupljenu moć i bogatstvo prenesu na svoje potomstvo. Porodično nasleđivanje svojine i moći jeste jedan od osnovnih preduslova trajanja istorije. Kraj istorije, kojem streme revolucionari katastrofe, teži da to jednom prekine za svagda. Kontinuitet (vulgarne i profane) krvne loze je suštinski neprijatelj revolucijom projektovanog kraja istorije i istorijskog vulgarnog čovečanstva. Otud se nameće zaključak da te porodične linije moraju biti prekinute, njihova moć slomljena a imovina oduzeta. Njima ne sme ostati ništa od političke i uopšte društvene moći.

Svestan sam kako zvuče ovi redovi, budući da je porodica, kako to uče klasične društvene doktrine, osnovna ćelija društva. Tako je to u istorijskom čovečanstvu, gde na delu imamo četvorostruki odnos: pojedinac – porodica – zajednica ili narod – čovečanstvo. To su četiri ugaona kamena simboličkog istorijskog ljudskog doma, a što ima svoje ezoterijske makrokosmičke paralele. Pojedinac je Sunce koje se rađa na istoku, znak Bika, slovo alef, onaj prvi i osnovni. Porodica je moćno Sunce visoko uzdignuto na jugu, znak Lava, slovo tet, posledica – kako bi to rekli biblijskim jezikom – međusobnog „poznanja“ muškarca i žene, cilj njihovog sjedinjenja te posledica kusanja ploda Drveta znanja. Zajednica, odnosno pleme, narod, kasnije nacije, oslikava prirodu znaka Škorpije i slova nun. Ona traži žrtvovanje, znači rat i smrt te zato predstavlja crveno Sunce na zalasku, zapad kao porinuće. Naposletku, čovečanstvo je tamno more sunčevog puta kroz podzemlje, znak Vodolije, slovo cadi. U svemu tome prepoznajemo četiri arhanđela, četiri zvezde, četiri strane sveta, četiri stuba ljudskog sveta koje će revolucionari prodrmati jer njihova volja je volja duha vremena. Doba Vodolije jeste doba čovečanstva u celini. Na delu više nisu problemi pojedinaca, porodica ili naroda, nego sveukupnog ljudskog elementa na Zemlji. Dakle, ne postavlja se više pitanje opstanka nekog pojedinog čoveka, njegovog roda, plemena ili naroda, države ili carstva, već čitavog čovečanstva.

     Carlos Schwabe

Nisu bitni revolucionari kao ljudi, bitna je ideja Božanske revolucije katastrofe. Zašto božanske? Zato što je u skladu sa svrhom koja dolazi iz izvora višeg reda čiji je cilj ispravka besporetka kroz proces revolucije, a čiji je glavni izraz katastrofa uspostavljenog besporetka. Oni koji će na svojim plećima poneti teret božanske revolucionarne intervencije su, na prvi pogled, dehumanizovani ljudi. Oni će biti u stanju da ostvare predočenu revoluciju i uspostave temelje prave vladavine razuma vođenog istinskom voljom koja dopire iz dubljih slojeva bića.

Uništenje neprijatelja revolucije podrazumeva zatiranje svih tragova o njihovom postojanju, uključujući i brisanje njihovog otiska u astralnoj svetlosti kao svedočanstvo da su ikada postojali. Nema iniciranja prebega. Tu vrstu primitivne mimikrije ne priznajemo i gnušamo je se. Nema prihvatanja onih koji su rasli u senci primitivizma i sebičnosti porodične moći. Neprijatelj mora biti suštinski i ontološki ugrožen, da izgubi san, jer će znati da je sve i svako ko je u bilo kakvoj simpatičkoj vezi sa njim, te naposletku on sam, ne samo životno, jer gubitak života je ništa, već metafizički ugrožen. Neprijatelj se mora stalno osećati ugroženim (paranoja će ga učiniti još iracionalnijim), te će i realno biti u stalnoj opasnosti, samim tim što dijabolični fanatici revolucije i nadistorijskog poretka postoje, odnosno što postoji ideja o tome, koja u sebi nosi opasnu nameru. Neprijatelj revolucije je totalni neprijatelj, ne zbog svog uverenja ili društvene pozicije, već zbog onog što jeste, zbog predaka, porodičnog imena, tradicije, zbog potomaka, koji će ponosni na svoje ime i krv, marširati u klanovsku, plutokratsku i oligarhijsku budućnost, ubeđeni da su oni uzvišeni, pozvani, odabrani, jer imaju pretke. Fatva na njih!

Možda bi neko na osnovu ovog što sam do sada izložio stekao utisak kako se zalažem za uništenje porodice, da sam protiv braka, emotivno-seksualnih veza između ljudi itd. Nije porodica sama po sebi institucija primitivizma ili neoprimitivizma, nego je fokus ka porodici kao instituciji moći čije vezivno tkivo nije ljubav ili odgovornost održanja kosmičkog poretka, nego beslovesna skučenost podljudskih strasti, manija, sklonosti, strahova, pohlepe. Takva porodica je agens nebića. To nipošto ne znači kako su za vlast i za posedovanje društvene moći pozvani nesposobni samoživi i egoistični bednici koji su se na najmizerniji mogući način emancipovali od institucije porodice.

Budućnost ne pripada čovečanstvu. Zapravo, njegovi ostaci poslužiće kao jezgro budućeg transhumanističkog stvaranja. Dolazi vreme kada će sam život ljudskom obličju reći zbogom. Moć ne pripada ljudskim bićima, niti pripada očevima i sinovima. Ova civilizacija će neminovno doživeti kolaps. Biće to do sada neviđena katastrofa u celokupnoj ljudskoj istoriji sa kojom se može porediti samo kataklizma mitske Atlantide ili mitoloških potopa. Jedan od operativnih ciljeva revolucije jeste da obezbedi takav ishod, ali i da spreči da bilo ko, neka organizacija, grupa ljudi, klan, porodica ili pojedinac, koji nije posvećen revoluciji, izvuče iz toga neko preimućstvo ili korist bilo koje vrste. To se po svaku cenu mora sprečiti, pa makar to značilo i fijasko same revolucije. Pravo na preživljavanje imaće samo involucijski humanoidni derivati, dok bi za evolutivne izdanke bio prokrčen put u neke druge sfere postojanja. Biće to kraj istorije, kraj procesa globalizacije, te početak nadistorije i galaksizacije.

Antropogeneza

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Otkud ljudska bića na Zemlji? Jesmo li nastali razvojem iz nižih oblika života ili nas je neka božanska sila stvorila? Ili je možda u pitanju poražavajući slučaj da smo nastali propadanjem i involucijom viših oblika života? I ako nas je nekakva sila stvorila da li je to učinila ovde ili na nekom drugom mestu odakle nas je volšebno premestila na Zemlju? Za svaku od ovih mogućnosti nemamo neoborivih dokaza. Moj pogled na temu antropogeneze nadahnut je knjigama Karlosa Kastanede. U tom stilu privlačna mi je mogućnost po kojoj su prvi vesnici ljudske vrste (ili ljudskih vrsta) ovde došli iz druge stvarnosti, bilo da su to učinili svojevoljno ili su na neki način dovedeni od strane nekakve demijurške i čovekotvorne sile. Ta neimenovana sila na neki način bi mogla imati veze sa temeljnim izvorom života a koji opažamo i pojmimo kao Sunce. Ambijent našeg bitisanja određujemo kao Zemlja, o čijem postojanju, svojstvima i obliku imamo čvrsta uverenja, čak i nekakve empirijske dokaze, ali šta mi zapravo znamo o pravoj prirodi podloge na kojoj stojimo? Sve šta znamo potiče od svojstava energetskih vlakana koje naše skupne tačke primaju i koje po nekakvoj mustri kodifikujemo i uobličavamo na određeni način tvoreći istovetne utiske kod bezmalo svake jedinke ljudskih bića. 

Početak ljudskog bitisanja u ovoj stvarnosti odvija se u gotovo idealnom stanju, budući da su uslovi na Zemlji bili povoljni za održavanje visokog nivoa svesti ljudskih bića. Onda je nastupilo pomračenje, sveobuhvatni događaj koji je doneo korenitu promenu stvarnosti. Tada je na pozornicu stupio Mesec, označivši kraj stanja koje bi sa tačke gledišta našeg vremena mogli oceniti kao idilično. Naravno, nije krivica za pad odnosno suženje ljudske svesti na Mesecu, nego je njegova pojava posledica uzroka višeg reda. Mesec nije uzrok nego izraz posledice. Pritom, ne mislim da je neka tajanstvena sila ili prosto inercija, odnekud došlepala Mesec bliže Zemlji, nego je i to nebesko telo takođe iznenada osvanulo tu gde jeste, na sličan način kao i ljudski preci. Čak, ti preci i nisu bili ljudi kakvi smo mi sada, već su u međuvremenu promenili oblik, a da nije reč ni o kakvoj evoluciji nego o promeni izazvanoj izmenjenim uslovima bitisanja. Da bismo razumeli ovo neophodno je preispitati osnovna današnja tipična shvatanja o ljudskom položaju u svemiru i prirodi uopšte. Otud kada kažem da su se naši preci ovde naprasno pojavili iz druge stvarnosti, svestan sam da time dovodim sebe u problem određivanja stvarnosti, a zatim i njenih oblika – ova stvarnost, druga stvarnost. Šta je stvarnost? Odgovor na to pitanje ću ovom prilikom jednostavno preskočiti.

Očekivano bi bilo da mnogima, dok promišljaju ovu temu, pada na pamet recimo ideja o paralelnom univerzumu ili vanzemaljskom poreklu ljudi, koji su, uz pomoć naprednih vanzemaljaca ili kakve superiorne, sada nepoznate tehnologije, na Zemlju došli sa neke daleke planete ili čak iz druge galaksije. To je tako tipično za današnji način razmišljanja. Ideje o paralelnoj stvarnosti, paralelnom univerzumu ili ideja o vanzemaljskom poreklu ljudi, odnosno uplivu vanzemaljaca u tok ljudskog razvoja – izraz je shvatanja osobenog za pravolinijsku materijalističku i racionalističku, dakle nemagijsku svest našeg vremena. Magijski pogled na svet razmatra zakon uzroka i posledica u drugačijem fokusu, objašnjavajući te veze postojanjem i delovanjem magijskih činilaca a ne onih koje identifikuju teologija ili savremena nauka. Biće nam lakše da odredimo odakle smo došli onda kada spoznamo gde se mi sada nalazimo i kakva je stvarnost u koju smo uronjeni. Kastanedin učitelj Don Huan (nebitno da li je on uopšte postojao i ako je postojao da li je stvarno postojao), govorio je kako je ovo jedan tajanstveni svet te da su ljudi tajanstvena bića. Pritom nije mislio na male ljudske tajne i kaprice, ili nešto što ljudi rade, nego je imao na umu pre svega ljudsku energetsku prirodu. I ako pogledamo neke druge primere, recimo indijski sistem čakri ili kineske akupunkturne meridijane, uviđamo neku posve drugačiju i rekli bi tajanstvenu strukturu ljudskog bića.

Iako se držimo čvrstih i tačnih predstava koje je naša svest ustanovila kao činjenice, ulivajući energiju u njihovo opredmećenje (što je samo po sebi magijski čin bez premca), ima trenutaka koji svedoče o fluidnosti ovoga sveta. Dakle, mi se ne nalazimo na „planeti Zemlji“, nego u stvarnosti koju su svesti pokoljenja naših predaka odredili i na magijski način učvrstili kao Zemlju. Sve je stvar opažanja. Ljudska svest je oblikovala, tokom pokoljenja, stvarnost čiji je izraz „planeta Zemlja“. Stvarnost sama po sebi nije ni „planeta“, niti je „Zemlja“, a još manje „stvarnost“. Ono što je neupitno i što predstavlja najveću tajnu jeste svest. Ona tka stvarnost, prevodeći bezoblično u stabilan oblik, objektivizujući na prvi pogled haotičnu energiju u pojmljiv poredak. Naravno, ne učestvuje u tome samo svest ljudskih bića, nego i neki posve drugačiji oblici svesti, međusobno umreženi u beskrajno složeno klupko energetskih niti koje se prostiru u beskraj. Ta mreža sazdala je sav nama poznat svet u obliku kakav poznajemo, pa i još mnogo toga o čemu nemamo nikakve predstave. Zemlja po kojoj hodamo, nebeska tela, svetla na nebeskom svodu, čitav svemir – i jeste i nije opsena. 

Neko će reći da je nauka koristeći merne instrumente pokazala objektivnost stvarnosti i odredila beskrajnu veličinu svemira i ogromnu udaljenost zvezda od nas. To sve jeste tačno, ali istovremeno, oni previđaju da je upravo sve te merne instrumente sazdala ljudska svest pa kako onda oni mogu raditi drugačije od načina funkcionisanja svesti koja ih je sazdala? Ako napravimo časovnik on će pokazivati vreme, to je njegova svrha, pa tako i teleskop. Dakle, radiće samo to i ništa više. Nećemo moći uz pomoć časovnika putovati kroz vreme ili ga menjati, kao što se uz pomoć teleskopa nećemo teleportovati tamo dokle pogled kroz njegovu cev seže. Tehnologija je izraz jednog oblika svesti. Neki drugi oblik stvarao bi drugačiju tehnologiju, dok bi treći delovao neposredno bez ikakvih pomagala, ali o tome sada možemo samo nagađati šta i kako.

Prostor i vreme, oblik i pažnja, određeni su stanjem svesti. Da parafraziram Kastanedinog učitelja Don Huana, sve što mi jesmo (tj što smo odredili da budemo) i što nas okružuje, jeste izraz uobličavanja svesti pri čemu čitav ljudski rod ima čudesnu saglasnost. Kako je i kada ta saglasnost postignuta, mogu samo pretpostavljati. Rekao bih, u stilu naučnog jezika, da naše svesti vibriraju istom frekvencijom. Ta frekvencija je sazdala i održava sav nam poznati univerzum te omogućava uvođenje u postojanje čak i onog što ćemo tek iskusiti i spoznati. Kada bi te frekvencije nestalo sve bi se rastočilo u bezobličnost. Promena te frekvencije korenito bi izmenila naš svet i nas same i tada se više mi ne bismo nalazili na „planeti Zemlji“ koja se kreće beskrajnim svemirom kružeći oko „Sunca“, a možda više mi i ne bismo bili „ljudska bića“, barem ne u smislu kakvi sada jesmo. Ta frekvencija je istovremeno naš štit, ali i je i kavez. Suština slobode je izaći iz tog kaveza i preživeti. To je moguće uraditi, ne samo u pojedinačnom slučaju, nego i grupno, pa ipak dokle god postoji taj sveopšti dogovor svesti oko frekvencije na kojoj se sazdana stvarnost, taj izlazak će pre biti retka pojava rezervisana za izuzetne pojedince ili manje grupe nego opšti slučaj.

Nihilista, samuraj, dendi

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

„Nesumnjivo, zajednički činilac velikog dela vrednosti naše epohe proizilazi upravo iz sumnje u temeljne vrednosti pogleda na svet. Tako se taj zbir negacija obrazuje u obliku jedne antitradicije koja takođe ima svoju antitradiciju osnovanu na principu suprotnosti. Antitradicija je u suštini parazit tradicije, jer je nemoguća bez poslednje, jer postoji isključivo u vrlini negacije tradicije, odnosno sadržaja tradicije. Sadržaj tradicije i tradicija su stvarno ili intencionalno stvaralačke prirode, dok je priroda antitradicije isključivo rušilačka. Antitradicija i ne pokušava da se odredi u nekom drugom obliku nego upravo u rušenju tradicije. Ne želimo da tome damo moralistički prizvuk. Štaviše, ako je od sadržaja tradicije ostala danas samo tradicija, ako su od živog tela ostale samo rite, antitradicija ima tu vitalnu ulogu, u istorijskom ciklusu da počisti sve ruševine i da ostvari jednu tabula rasa, kako bi ponovo, neosenčena ruševinama, zablistala svetlost prvobitnog pogleda na svet. Možda za jednog čoveka, zaista vernog ne tradiciji već sadržaju, danas i ne postoji vredniji posao od izvršavanja uloge antitradicije, jer će takav doprinos, u većoj ili manjoj meri, doprineti ubrzanju procesa higijene i raščišćavanja ljudskog humusa. Tim pre što negacija tradicije ne dotiče sadržaj izvan tradicije već, u suštini, uprkos svoje namere, negira samo ono što je efemerno, sporedno.“

Dragoš Kalajić, Uporište

Ovim rečima je Dragoš Kalajić opisivao fenomen antitradicije. U tom smislu, uloga Božanske revolucije katastrofe je, rekao bih, puritanski antitradicionalna. Revolucija o kojoj govorim je ta koja će počistiti ljudski talog. Kalajić, u knjizi „Uporište“, piše o tri načina delovanja uzvišenog čoveka, a to su samuraj, dendi i nihilista. Put Božanske revolucije katastrofe bi stoga predstavljao put nihiliste, a o čemu Kalajić kaže (odabrani navodi): „Pred totalitarizmom sveta anti-Tradicije, pred stihijom zla, delotvorni nihilista hrabro ulazi u sred procesa katastrofe, nastojeći ne da bude savladan katastrofom, već da ovlada katastrofom, da je uveća, iscrpi u ishodištu tabula rasa… Svi oni koji se bore za dobro, bore se protiv njega, i ne čine drugo do usporavanja krajnje eksplozije…. Premda ova makijavelistička strategija nije u skladu sa načelima blistavosti čoveka, njena delotvornost se osniva upravo na poverenju u sopstvene snage, odnosno u nepomračenost unutrašnje svetlosti, pošto probuđene, izazvane sile zla ili stihije inferiornog psihizma, mogu poput bumeranga, ugroziti integritet podstrekača. Istovremeno, taj dualizam maske nihilista i lica graditelja, pomračenja koja donosi spoljna akcija i blistavost unutrašnje prirode, može osnažiti i učvrstiti diferenciranost i integritet našeg čoveka... On nije posednut zlom, već poseduje zlo, koje se u njegovim rukama preobražava u sredstvo opšte ili lične katarze. Samo čovek koji poseduje zlo, može iscrpsti sve snage zla. Samo čovek koji izaziva zlo – poznaje zlo, može najbolje ukrotiti zlo. Iskušavanje zla tu poprima smisao ispita vrednosti samog čoveka... Zlo nije neka suprotnost čoveku, već je virtualno ili aktuelno u samom čoveku kao slabost čoveka. Tu slabost treba iscrpsti, dovesti do onog limita podnošljivosti gde se bude energije dobra, gde se kroz satori slabost preobražava u snagu. Zato delotvorni nihilista ne pokušava da se suprotstavi buri, da od bogova izmoli smiraj vetrova, on stvara buru, on traži još bešnje vetrove koji će njegova jedra odvesti najdalje.“

kardinal Rišelje

Nihilista, samuraj i dendi imaju svoje revolucionarne antipode, ali antitradicionalistički delotvorne, u tri istorijske ličnosti, u tri strašna R, a to su kardinal Rišelje (1585 – 1642), revolucionar Robespjer (1758 – 1794) i bankar Natan Rotšild (1777 – 1836) kao glavni među petoricom sinova Amšela Mejera Rotšilda. Uslovno, eksperimenta radi, kardinala Rišeljea možemo izjednačiti sa dendijem, revolucionara Robespjera sa samurajem a bankara Rotšilda sa nihilistom. Dendi je oličenje načela stvaranja, samuraj uništenja a nihilista održavanja, mada su u primeru tri strašna R ovi principi u suštini okrenuti ka razaranju. I dalje, Rišelje je kao Brama, Rotšild je Višnu a Robespjer kao oličenje revolucionarne vladavine terora – Šiva. Ova trojica su idealna oličenja tripartitnog načela kali-juge koja je opisana kao vreme vladavine materijalizma, novca, nižih slojeva, slugu, niskih pobuda itd. Rišelje, Robespjer i Rotšild su poput kakvih avatara bogova kali-juge. Oni su ličnosti koji svojim istorijskim delovanjem simbolizuju stubove poretka i haosa današnjeg sveta. Istoričar Nil Ferguson parafrazira zanimljivu opasku pesnika Hajnriha Hajnea kojom nas uvodi u odlično sagledavanje istorijske uloge pomenute trojice, stavljajući u prvi plan revolucionarnu ulogu grada Pariza kao poprišta svetske revolucionarne promene: „Razvoj pokretne imovine u obliku renti i drugih državnih hartija od vrednosti bio je taj koji je pokidao vezu između bogatstva i zemlje, omogućavajući imućnim klasama da se sliju u Pariz. Još odavno je ustanovljen značaj ovog (zajedničkog) staništa najrazličitijih sila, ove centralizacije inteligencije i društvene vlasti. Jer, bez Pariza, Francuska nikada ne bi imala svoju revoluciju... Pomoću sistema obveznica, Pariz je mnogo brže postao Pariz.“[1]

Robespjer

Zatim Ferguson daje originalni Hajneov citat: „U Rotšildu vidim jednog od najvećih revolucionara koji su stvorili modernu demokratiju. Rišelje, Robespjer i Rotšild za mene su tri najstrašnija imena, koja obeležavaju postepeno propadanje plemstva. Rišelje, Robespjer i Rotšild su tri najstrašnija radikala Evrope. Rišelje je uništio suverenost feudalnog plemstva, i potčinio ga onoj kraljevskoj despotiji koja ga je ili svela na nivo dvorske posluge, ili pustila da se raspadne u prostačkoj lenjosti provincije.“[2] O Robespjeru Hajne kaže: „Robespjer je odrubio glavu ovom potčinjenom i nekorisnom plemstvu. Ali je zemlja ostala, i njen novi gospodar, novi zemljoposednik, ubrzo postaje novi aristokrata kao i njegovi prethodnici, čije težnje takođe nastavlja da ima, samo pod drugim imenom.“ I na kraju: „Zatim dolazi Rotšild i uništava dominaciju zemlje, usavršavajući do neuporedive moći sistem državnih obveznica, mobilišući na taj način imovinu i prihod, i istovremenu dajući novcu ranije privilegije zemlje. Istina je da je on na taj način stvorio novu aristokratiju, ali, ona, počivajući na najnepouzdanijem od svih elemenata – novcu – nikada više ne može da igra tako dugoročno regresivnu ulogu koju je imala ranija aristokratija, ukorenjena u zemlji, u samom tlu. Novac je mnogo fluidniji nego voda, mnogo neuhvatljivji nego vazduh, i čovek mirno može da oprosti nepotrebnost novog plemstva, kada ima u vidu njegovu beznačajnost. Ono će se rastvoriti i nestati u treptaju oka.“

Natan Rotšild

Iz današnje perspektive možemo zameriti Hajneu da je prevideo žilavost i inventivnost nove vrste aristokratije utemeljene u tako nestvarnom elementu kao što je novac, ali svakako da promišljanjem ove njegove opaske možemo uvideti neke od glavnih uzroka današnje sveopšte civilizacijske krize. Možemo sagledati proces uspona novca čije je suštinsko obeležje kriza – finansijska, ekonomska, kulturna, civilizacijska, ekološka, politička, identitetska, kriza u svakom pogledu kao modus operandi savremenog sveta. Nil Ferguson sjajno sumira istorijsku ulogu rotšildovskog nihilizma čiji psihološki profil asketskog materijalizma efektno oslikava izopačeno višnuovsko načelo održavaoca stanja stvari: „U multipolarnom svetu, u kome je pet velikih sila imalo jasan interes da međunarodne krize rešava ne upuštajući se u ratove, Rotšildi nisu u tolikoj meri osiguravali mir – njihova moć je bila mnogo manja – oni su se obavezivali da će ga izdržavati.“

Ta uloga rotšildovske kaste i danas je aktuelna. Oni su održavaoci i tkači trenutnog svetskog poretka, ali isto tako, kada i ukoliko neke nove revolucionarne snage krenu u preoblikovanje postojećeg, gospodari novca će radi samoodržanja pohitati da učine isto. Zato su oni potrebni političkoj, poslovnoj i drugim kastama moći, kako u XIX veku, tako i danas. Ta potreba je obostrana. Tako će biti dokle god je kapital u trenutnom obliku aktuelan. Međutim, ne smetnimo sa uma suštinsku prirodu novca kao agensa dominacije i moći. Iza posedovanja zemlje, nekretnina, pokretne imovine, nakita, dijamanata, zlata, umetnina, hartija od vrednosti, gotovog novca i svega konkretno ili apstraktno materijalno vrednog, stoji iracionalna moć. To su samo oblici koje zauzima moć. Eventualni pad značaja i uloge novca sa sobom će odvući stare elite, čiji će neki delovi možda zauzeti svoje mesto u novom modalitetu dominacije, ali će svakako uspon novog oblika moći na površinu izbaciti drugačiji tip moćnika. Ferguson daje zanimljive uvide u pojavnost Natana Rotšilda, čija je zasluga u izgradnji svetske porodične finansijske imperije ključna. Osnovne osobine karaktera Natana Rotšilda su njegova memorija i samokontrola. Povodom toga Ferguson kaže: „Vrlo je malo njihovih savremenika koji su mogli da shvate da je tajna ogromnog uspeha Rotšilda bila brzina kojom je Natan mogao da napravi složene finansijske proračune, i lakoća s kojom ih je pohranjivao u pamćenju.“[3]

Natanovi savremenici su često zapažali njegovu težnju da menja ponašanje iz hladnokrvnosti ka iznenadnom, uzbuđenom delovanju. Ferguson navodi jedan citat u kome je Natanova pojava lepo opisana: „Strogost i napetost njegovih pokreta naveli bi vas da pomislite, da već niste videli da je drugačije, da ga neko otpozadi štipa, i da se stidi ili boji to da prizna. Oči se obično opisuju kao ogledalo duše, ali ovde biste zaključili ili da su prozori zatvoreni ili da nema duše koja kroz njih gleda. Iz njih ne dopire ni trun svetlosti, niti, kuda god da pogleda, ima bljeska u njima. Celina njegove pojave izaziva utisak o iznajmljenom telu, i pitate se kako ono uopšte stoji ispravno, bez ikakvog sadržaja. Prilaze mu razni ljudi. On se pomera dva koraka u stranu, i najprodorniji pogled koji ste ikada videli... bljesne iz inače nepomičnih, olovnih očiju, kao kad izvučete mač iz korica. Posetilac, koji izgleda kao da je slučajno došao, a ne s namerom, zastane na sekund, u kome se razmenjuju pogledi, za koje biste rekli, iako niste sigurni zašto, da su veoma značajni. Vratnice očiju zatim se zatvaraju i njegovo obličje opet postaje kameno. Tokom jutra dolaze mnogi posetioci, dočekani i ispraćeni na sličan način; poslednji od svih, i on nestaje, ostavljajući vas u potpunoj nedoumici kakva je njegova priroda.“[4]

Takav je, dakle, bio Natan Rotšild, sasvim zaokupljen pravljenjem novca i slabo zainteresovan za životna zadovoljstva, uživanje u luksuzu i prepuštanje hedonizmu. On je potpuno okrenut licem ka ništavilu, zaokupljen proizvodnjom iluzije čije je mazivo potrebno da bi točak istorije, točak modernog sveta, uopšte mogao funkcionisati. Takav Natan Rotšild potpuno je inkarnacija, avatar duha vremena. Sledeći patrijarhalne tradicionalne obrasce svog porekla, religije, porodice, volju dominantne očeve figure, dolazeći iz jednog posve tradicionalnog ambijenta, braća Rotšild i njihova loza delovali su posve antitradicionalno, budući da je njihovo delovanje trasirano moćnim istorijskim i društvenim silama toga vremena. Kao takvi oni su avangarda bogova kali-juge. Oni su Saturn, Merkur i Mesec na delu. Robespjer je Mars i Venera. Rišelje je Jupiter i Sunce.

Ocenjujući značaj Rišeljeove uloge u istoriji Henri Kisindžer ističe da je dvesta godina nakon Rišeljea Francuska bila najuticajnija zemlja Evrope, a da je čak i do današnjih dana ostala značajan činilac u međunarodnoj politici. Rišeljeova glavna zasluga je uobličavanje doktrine državnog razloga koji u suštini nije imao ograničenja, što je korak koji vodi ka apsolutizmu a što se dalo otelotvoriti u vreme vlasti kralja-sunca Luja XIV. Kisindžer piše: „Ukoliko se državnik procenjuje na osnovu toga da li je ostvario ciljeve koje je sam sebi postavio, Rišelje se mora upamtiti kao jedna od najznačajnijih ličnosti savremene istorije. Jer, on je za sobom ostavio svet u potpunosti drugačiji od zatečenog i inicirao je politiku koju će Francuska slediti naredna tri veka.“[5] „Rišelje je bio otac države u savremenom smislu. On je zastupao doktrinu državnog razloga koju je neumorno sprovodio u korist svoje zemlje. Pod njegovim pokroviteljstvom, ta doktrina je zamenila srednjovekovnu ideju o univerzalnim moralnim vrednostima i postala načelo na kojem je počivala francuska politika.“[6] Rišelje je francuski nacionalni interes stavio iznad crkvenih interesa, a doktrinom državnog razloga opravdavao eventualne zločine države počinjene u ime višeg interesa.

Naposletku, Maksimilijan Robespjer je oličenje jednog pogleda na svet koji predstavlja neku vrstu dualističkog moralističkog fatalizma, kao da je reč o ateističkom maniheizmu. Praktični i simbolički izraz takvog svetonazora je giljotina. On je spojio moralnu vrlinu i brutalnost terora u nužnost revolucionarnog delovanja. U tom teroru vidimo prethodnike komunističkog, nacističkog i fašističkog terora XX veka. „Već smo, sa velikim razlogom, zaključili da je Francuska revolucija pre ta koja vodi ljude, a nisu ljudi ti koji nju vode... I nikada Robespjer, Kolo ili Barer nisu mislili da suprostave revolucionarnu vladu i režim Terora. U njih su ih, malo po malo, uvele okolnosti, a oni sami tako nešto slično nisu mogli ni da sanjaju. Ovi ljudi, izraziti mediokriteti, na jednoj naciji koja nosi krivicu iskazali su najstrašniji despotizam koji istorija pamti i sigurno je da su u kraljevini oni bili ti koji su najviše zapanjeni sopstvenom moći.“[7]

svetac revolucije

Tri strašna R stvorio je duh vremena, uspevši da odabere prave ličnosti kao nosioce specifične istorijske revolucionarne misije. Tako je utemeljena istorijska podloga jednog svetskog sistema zasnovanog na ideološki opravdanom teroru (iz moralnih razloga), politici državnog razloga (ili nacionalnog odnosno svetskog interesa) i globalizovanog finansijskog kapitala. Ličnosti koje su predstavljale nosioce tih principa iskočili su iz okvira tradicije koja ih je odgojila – iz jedne tradicionalne jevrejske porodice, iz okrilja katoličke crkve, naposletku iz emancipatorskog učenja Žan Žaka Rusoa. Oni su prekršili početna pravila, ali ih i nisu prekršili, nego su načela polaznih osnova rastegli i prilagodili ih zahtevima duha vremena i svojim ambicijama.

Sada je red da obratimo pažnju na načela i zakonomernosti budućeg revolucionarnog delovanja u kontekstu Božanske revolucije katastrofe. U ovom trenutku teško je prepoznati koje su to karakteristične ličnosti čije delovanje predstavlja ovaploćenje duha vremena kojim se projektuje buduća istorija. Ko to upravo trasira tokove budućnosti jednostavno jureći za svojom ambicijom, sledeći viziju sopstvenog uspona na imaginarni tron uspeha i opstanka? Lako je uprti prstom u bogate i moćne, ali pitanje je koliko oni jednostavno slede već trasirane tokove ili pak krče nove. Priznajem sopstvenu nemoć da to u ovom trenutku uvidim i spoznam. Teško je uprti prst u nekoga i reći to je taj čije će delovanje odrediti način funkcionisanja sveta u naredna dva veka. Međutim, ono što želim da naglasim jeste modalitet delovanja onih koji će činiti nove izabranike duha vremena. Pokušaću definisati konačni „trimurti“ Božanske revolucije katastrofe, mada nisam baš sasvim siguran da li je uopšte reč o trimurtiju što se budućnosti tiče.

U sistemu revolucionarne vladavine razuma, izvođenje radova društvenog inženjeringa, socijalni arhitekta prepušta onima koji su za to pozvani i sposobni. Dakle, prepoznajemo arhitektu revolucije. To je neki mislilac, filozof, u krajnjoj liniji adept. Međutim, arhitekta ne učestvuje neposredno u pravljenju istorije nego u stvaranju pretpostavki da neko drugi svojim aktivnim učešćem to učini. Arhitekta je u poziciji vladavine a ne vlasti. Vladar je vizionar, kreator, u neku ruku kosmotvorac, te se kao takav nalazi van svoje kreacije. Njega ne zanima čak ni sopstvena sudbina. Koncept vladavine filozofa je promašaj, jer filozof filozofira, to je njegov posao. On je kontemplativni a ne delatni tip. Možemo ga porediti sa bogom koji se „odmara“ (deus otiosus). Tako dolazimo do operativca, a taj uopšte nema filozofsku crtu. Operativac će prigrabiti učenje filozofa, ali će ga izokrenuti ne bi li ostvario sopstvene ciljeve jer je to jedino tako i moguće učiniti (baš kao što je operativac Džordž Soroš učinio sa učenjem filozofa Karla Popera). Ipak, operativac / revolucionar magijske revolucije koju zagovaram i predviđam, ima drugačije idejne i psihološke pretpostavke od imenovanih trojice R. On nastupa sa stajališta krajnjeg nihilizma magijske prirode u čemu je projektovao svoju magijsku volju. Dakle, deluje svesno i sa namerom. Nije puki instrument duha vremena nego u to delovanje ugrađuje svoju nameru sasvim svestan svrhe procesa koji je pokrenuo. U tome je značajna razlika. Revolucionar deluje mesijanski a sama revolucija je u neku ruku zavera.

Nijedna revolucija do sada, ma koliko brutalna bila, nije bila dovoljno radikalna niti dovoljno temeljna. U praksi se desilo to da je jedna grupa primitivaca smenila drugu. Tačnije, nova elita je primitivnija od prethodne. Zadatak novih revolucionara jeste da ubiju istorijskog čoveka u sebi, čime ga sprečavaju da bude primitivan. Zato je neophodno stvoriti novog – ezoterijskog čoveka. Zapravo, tu uopšte nije reč o stvaranju novog nego o obnavljanju starog, prvobitnog, idealnog. Zadatak revolucionara jeste ta obnova u čemu oni polaze od samih sebe. Kada se to desi univerzum će dati ključni podsticaj i podršku a volji revolucionara niko neće reći ne.

---

[1] Nil Ferguson, Kuća Rotšilda, I knjiga, Službeni list SRJ, Dosije, Beograd, 2002, str 263/4.

[2] Ferguson, isto, str 264. 

[3] Ferguson, Kuća Rotšilda, isto, str 326.

[4] Ferguson, isto, str 327.

[5] Henri Kisindžer, Diplomatija, Knjiga I, Verzalpres, Beograd, 1999, str 47.

[6] Kisindžer, isto, str 42.

[7] Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, Gradac, Čačak, 2001, str 74/75.

Geomantijski alfabet

Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE

O geomantiji je mnogo toga pisano i uglavnom iz perspektive mantičkog sagledavanja, kao veštine proricanja ili kao polazne osnove za izradu talismana. U ovom poglavlju se tim aspektima uopšte neću baviti, već imam na umu nešto posve drugo. Geomantijske figure su jedan prastari te bremenit dubljim smislom zaokruženi simbolički sistem kojim je predstavljen ne samo univerzum, nego i mikrokosmos, odnosno ljudsko biće. One predstavljaju simbolički izraz kosmičkih principa istog reda poput trigrama ili heksagrama Ji đinga, odnosno tarot karata. One imaju mitološko i magijsko utemeljenje u tradiciji Severne Afrike i Bliskog Istoka, ali i šire, gde su najviše korišćene u svrhu predviđanja sudbine. U tom smislu one predstavljaju izraze raznih božanstava ili grupa bogova, odnosno duhova. Poput Ji đinga, koji u svojim kombinacijama tvore 64 heksagrama, tako i 16 geomantijskih figura tvore 256 oktagrama, čineći jednu daleko složeniju divinacijsku strukturu. U osnovi, one su strukturisane po parovima, tako da čitav geomantijski sistem čini osam parova figura. Načelno, kako im samo ime govori, geomantijske figure su izraz inteligencije prirodnih duhova zemlje, odnosno gnoma.

Caput Draconis 

Caput Draconis, odnosno Glava zmaja, Gornji mesečev čvor, označava otvorenost prema uticaju višeg, gornji jin, ženski duhovni princip, a u krajnjoj liniji može označavati ženske polne organe, žensko tajno društvo. Simbolička slika je visoka žena sa polumesecom na glavi: ženska moć, ženska vatra, crna magija, veštice, intuicija, vidovitost, ulaz, glasnik, blještavost, otvorenost za uticaj duha, uzdizanje, krst. Isto tako može označavati blještavost, boju, silovitost. Duhovni plan: buđenje svesti. Materijalni plan: dizanje u visine. Intelektualni plan: gipkost duha. Osećajni plan: trpeljivost. Aktivni plan: napredak. Profesionalni plan: otvorene mogućnosti. Zdravstveni plan: glavobolje. Slika: verski ili idejni vođa. Anatomija: glava, krv. Poruka: nadohvat ruke. Strana sveta je sever. Po sistemu Zlatne zore ova figura pripisana je tarot karti XXI Univerzum, odnosno Svet. Analogiju pronalazimo i sa malom arkanom Princeza diskova. Planeta je Mesec, ali takođe i Zemlja.[1] Slova T i D.[2] Hebrejsko slovo tau. Pol ženski. Fantazmička projekcija vremena: sadašnjost transplutonskih svetova.

Cauda Draconis 

Cauda Draconis, odnosno Zmajev rep, Donji mesečev čvor, označava falus, vulkan, podzemni oganj, kovački zanat, čekić, mač, izlaz, ali i seksualnu vrelinu, muški polni organi, mušku moć, erekciju, donji jin, otvorenost ka dole, ka materijalnom i atavističkom, pad, sunovrat, ujed zmije, bljuvanje otrova, stanje nadvladanosti strastima i događajima. Nagoni, bacanje, čišćenje, podzemne snage. Duhovni plan: savlađivanje ograničenja. Materijalni plan: podzemlje, šume, močvare. Inteletkualni plan: lukavost. Osećajni plan: seksualnost. Aktivni plan: dominacija, ambicija, perfidnost. Profesionalni plan: špijuniranje, prevara. Zdravstveni plan: venerične bolesti, toksikomanija, infekcije. Slika: duh zla. Anatomija: vene, žuč, noge, genitalije. Poruka: iluzorna moć. Strana sveta je jug. Tarot arkana je  XX Eon / Sud, ali i Princeza štapova. Planeta je Mesec, ali takođe i Zemlja. Slovo F. Hebrejsko slovo šin. Pol muški. Fantazmička projekcija vremena: bliska budućnost.

Via

Via je put. Može označavati štap, osu ili stub sveta, desnu stranu, ali i vodeni tok, reku, potok, prolaz, kanjon, život, dan, putovanje, pravi put, jasnoću, buđenje, rađanje, decu, ideju, jedinstvo, jedinstvenost, samoću, individualnost, trag, struju, svetlost, sile svetlosti, okrenutost istoku. Duhovni plan: sporo, usamljeno podizanje, kretanje. Materijalni plan: komunikacija. Intelektualni plan: intuicija. Osećajni plan: nesigurnost, ali i senzualnost. Aktivni plan: delikatni poduhvati. Profesionalni plan: putovanje. Zdravstveni plan: anemija, zatvor. Slika: put. Anatomija: creva, kičma, srž, uretra. Poruka: ne žuriti. Tarot pandani su XII Obešeni čovek i Princeza pehara. Planeta Mesec. Slovo L. Hebrejsko slovo mim. Pol muški. Fantazmička projekcija vremena: budučnost Zemlje.

Populus 

Populus je mnoštvo, veliko jin. Ukazuje na veliku masu nečega, more, narod, rulju, gužvu, vojsku, novac, blago. Takođe, Populus se odnosi na levu stranu, senku, dvojnika, sile tame, noć, zapad, glasnika smrti, zbunjenost, dvoličnost, isprazan govor, ali i na obilje, bogatstvo. Duhovni plan: duh koji se izdvaja. Materijalni plan: okupljanje. Intelektualni plan: obilje ideja. Osećajni plan: ekstrovernost. Aktivni plan: pomoć ili podrška ljudi. Profesionalni plan: javnost. Zdravstveni plan: epidemija. Slika: vođa gomile, demagog ili politički vođa. Anatomija: grudni koš, želudac. Poruka: nejasna situacija. Tarot karte su VII Kočija i Kraljica pehara. Planeta je Mesec, znak Raka. Slova G i Q. Hebrejsko slovo het. Pol ženski. Fantazmička projekcija vremena: kapija nepojmljive prošlosti, duboka prošlost.

Coniunctio 

Coniunctio je povezivanje, zatvoreno oko, san, vizija. Označava i otvoren proces, uopšteno ideju otvaranja i povezivanja, spajanja nebeskog i zemaljskog, gornjeg i donjeg, Hermesov zakon, seksualni akt, susret, društveni život, a može značiti i raskršće, magijsko mesto, ključ, otključavanje, jug, uskrsnuće, unutrašnju čvrstinu i spoljašnju mekoću, glad, mršavost, predatorsko i načelno neprijateljsko okruženje, prikradanje, noćno kretanje, infiltraciju, sastanak. Coniunctio takođe može biti stub, ali više u smislu stuba sveta ili kolumne koja nešto drži. Duhovni plan: spajanje gornjeg i donjeg. Materijalni plan: mesta sastajanja. Intelektualni plan: veština, pragmatičnost. Osećajni plan: pomirenje, suočenje, susret. Aktivni plan: prikupljanje, udruživanje, spajanje. Profesionalni plan: intelektualizam, rasprave, sastanci. Zdravstveni plan: gastro i stomačne tegobe, ginekološke i polne bolesti. Slika: par. Anatomija: genitalije. Poruka: okretanje ka drugom. Tarot karte su IX Pustinjak i Kralj diskova. Planeta: Merkur, znak Devica. Slovo E, hebrejsko jod. Pol muški. Fantazmička projekcija vremena: budućnost koja ima uticaja na Zemlju.

Carcer 

Carcer je zatvor, nešto zatvoreno, zaokruženo. To je otvoreno oko, fokusiran pogled, budnost, kružnost, ali označava i kuvanje, pečenje, vatru u ložištu, atanor, trudnoću, kavez, kasu, trezor, čuvanje, kamen, ograničenje, zaštitu, vezanost, debljinu, izobilje, sitost, punoću, unutrašnju mekoću i spoljašnju čvrstinu, sadržajnost, stagnaciju. Duhovni plan: zatvorenost. Materijalni plan: zatvorena mesta. Inteletkualni plan: analiza, koncentracija. Osećajni plan: melanholija, usamljenost. Aktivni plan: istraživanje. Profesionalni plan: zatvorene institucije. Zdravstveni plan: zatvor, rak. Slika: žalosna sudbina. Anatomija: mozak, grudni koš. Poruka: nauči se čekanju. Strana sveta je sever. Tarot karte su XV Đavo i Kraljica diskova. Planeta: Saturn, znak Jarca. Slovo V, hebrejsko ain. Pol ženski. Fantazmička projekcija vremena: prošlost drugih svetova i budućnost oblasti iz duboke prošlosti.

Fortuna Maior 

Fortuna Maior je velika sreća. Ona je izraz radosti uravnoteženja, velikog sklada, ali je načelno otvorena prema gornjim uticajima koji usmeravaju njenu aktivnost. Takođe ona predstavlja i ideju pehara, svetog grala, podnevnog sunca. Označava nešto unutrašnje, omladinu, zdravlje, napredak, pomoć koja dolazi, zaštitu, sjaj, slavu, uzdizanje, ekstazu, potpunu predaju, veliko otvaranje, viziju moći i savršene žene. Fortuna Maior je takođe i struja, vatra koja oživljava i revitalizuje. Duhovni plan: blagoslov, dobar uticaj. Materijalni plan: mesta reda, mira, lepote i bogatstva. Intelektualni plan: pravednost, objektivnost. Osećajni plan: trajna ili uzvraćena osećanja. Aktivni plan: hrabrost i ambicija. Profesionalni plan: slavne ličnosti, počasni i visoki položaji. Zdravstveni plan: anemija, srčane bolesti. Slika: slava. Anatomija: nozdrve, bronhije. Poruka: nastavi. Strana sveta može biti jug ali i istok. Njeni tarot pandani su XI Strast i Princ štapova. Planeta: Sunce, znak Lava. Slovo P, hebrejsko tet. Pol ženski. Fantazmička projekcija vremena: sadašnjost svetova iza solarnog sistema.

Fortuna Minor 

Fortuna Minor je mala prolazna sreća. Ona je izokrenuti pehar, sunce pri zalasku, nevidljivo sunce, sunce u podzemnom svetu, htonsko sunce, opadanje, sunovrat, prosipanje, brzo nestajanje, gubitak sreće, mogućnost nesreće, teži način, oružje, lakoća, pobačaj, oružje, neprijatelj, nešto spoljašnje, ali i trenutno moćnog čoveka. Duhovni plan: posrnuće. Materijalni plan: mesta luksuza. Intelektualni plan: površna kultivisanost. Osećajni plan: nestabilnost. Aktivni plan: kratkoročni uspesi. Profesionalni plan: vlast. Zdravstveni plan: psihičke smetnje, bolovi u kičmi i vratu. Slika: povremeni uspesi. Anatomija: mozak, glava. Poruka: brzo iskoristi priliku. Strana sveta je zapad ili sever. Tarot pandani su 0 Luda i Princeza mačeva. Planeta Sunce, znak Lava. Slovo H, hebrejsko tet, ali može i alef u svojstvu atribucije Lude. Pol muški. Fantazmička projekcija vremena: neposredno minula prošlost.

Puella 

Puella je mlada devojka, pre devica, lovkinja, ratnica i barata moćima i oruđima rata i lova, mačevima, strelama, kopljima, munjama i vatrom. Dakle, ona je kontrolisana energija. Takođe izražava ideju ženskih grudi, čistotu, devičanstvo, lepotu, ponos, govor, lakoću, šupljinu, prazninu koja uvlači, razlivanje, pasivnost, estetizam. Osim toga ona izražava i ideju suda, suđenja pa samim tim i pravde. Sa idejom suda povezana je i ideja zagrobnog suda pa otud ona predstavlja i ključ večnog života, kteis Velike Boginje. Duhovni plan: harmonija. Materijalni plan: mesta lepote i ulepšavanja. Intelektualni plan: težnja ka umetnosti i estetskom. Osećajni plan: nežnost, ljubaznost. Aktivni plan: marketing. Profesionalni plan: umetnost. Zdravstveni plan: hormoni. Slika: devojka u cvatu. Anatomija: lice, grudi, ženske genitalije. Poruka: poslušaj srce. Tarot pandani su VIII Ravnoteža / Pravda i Kraljica mačeva. Planeta je Venera, znak Vaga. Slovo O, hebrejski lamed. Pol ženski. Fantazmička projekcija vremena: perspektiva trenutne sadašnjosti na Zemlji, sada i ovde.

Puer 

Puer je mladić, silovita marcijalna snaga, vetar sa planine, vitalnost, buntovna omladina, uopšte pobuna, revolucija, vlast, mobilizacija, ambicija, sloboda, širokogrudost, dinamičnost, aktivnost, vatrenost, ali isto tako može biti i beznačajna žena, napadnost, bahatost i nepromišljenost. Duhovni plan: pokretanje energije, nadahnuće. Materijalni plan: okupljanje muškaraca. Intelektualni plan: dovitljivost. Osećajni plan: težnja ka slobodi. Aktivni plan: impulsivnost. Profesionalni plan: vojska, policija, bande. Zdravstveni plan: povišen pritisak, genitalno-urinarne bolesti. Slika: naprasit mladić. Anatomija: spoljne genitalije. Poruka: savladaj energiju, obuzdaj se. Tarot atribucije su IV Car i Kraljica štapova. Planeta je Mars, znak Ovan. Slovo B, hebrejsko he. Pol muški. Fantazmička projekcija vremena: daleka budućnost.

Acquisitio 

Acqusitio je sticanje, prikupljanje, strela odapeta odozgo ka dole, primanje i prihvatanje, otvorenost za uticaj odozgo i njegovo usmeravanje ka dole, uzimanje, posedovanje, preuzimanje, uspešna trgovina i kupovina, osvajanje, otvorena šaka, hvatanje, ispunjavanje, sticanje, kondenzacija. Duhovni plan: napredak, povećanje energije. Materijalni plan: mesta blagostanja, novca, obnove. Intelektualni plan: praktičnost. Osećajni plan: zbližavanje, vernost. Aktivni plan: postepeno ostvarenje konkretnog plana ili projekta. Profesionalni plan: finansije, sudstvo. Zdravstveni plan: bolesti jetre, gojaznost, razni napadi, proširene vene. Slika: zov bogatstva. Anatomija: vilica, dušnik, jetra, stidna kost. Poruka: iskoristi priliku. Tarot karte su XIV Veština / Umerenost i Kralj štapova. Planeta je Jupiter, znak Strelac. Slovo I, hebrejsko samek. Pol muški. Fantazmička projekcija vremena: oblast gde se prošlost dešava sada.

Amissio 

Amissio predstavlja ideju gubitka, izbacivanja, ali takođe i isijavanja, zračenja, harizme ili seksualne privlačnosti jer oblikom podseća na izražajne ženske obline, žensku plodnost. Takođe, označava tuđe ljude, prestiž, prodaju, predaju, davanje, prigovaranje, smanjivanje, isticanje, bežanje, uzmicanje, iznošenje vani. Duhovni plan: rasturanje energije. Materijalni plan: mesta siromaštva, nepogode. Intelektualni plan: nejasnoća, nerealnost, manipulacija. Osećajni plan: udaljavanje, gubitak. Aktivni plan: nesmotrenost, podvale, pronevere, gubici. Profesionalni plan: kockari, lopovi, kazina, varalice, poreznici, kontrolori. Zdravstveni plan: nervne i psihičke smetnje, plućne bolesti. Slika: gubitak. Anatomija: čelo, znojne žlezde, bešika. Poruka: zaustavi se. Tarot atribucije su V Hijerofant i Princ diskova. Planeta je Venera, a znak Bik. Slovo A, hebrejsko vav. Pol ženski. Fantazmička projekcija vremena: sadašnjost drugih svetova.

Albus 

Albus, beli, označava belinu, svetlost, onostrano, duhove, pretke, smirivanje, mir, večnost, raj, nevinost, prozirnost, zaslepljenost, isceljenje, ispiranje, zaljubljenost, viziju ljubavi. To je takođe siromašan i nevažan muškarac, očeva kuća, pehar u koji se ulivaju gornji uticaji i koji te uticaje kontrolisano prosleđuje ka dole. Takođe, ova figura označava i nestabilnost htonskih sila, klizište, regeneraciju, izdržljivost, celibat, napuštanje dece, prerano rođenje, ranu fazu trudnoće itd. Duhovni plan: uravnoteženo uzdizanje. Materijalni plan: tiha i mirna mesta. Intelektualni plan: otvoren i miran um. Osećajni plan: pasivnost. Aktivni plan: mirovanje, nedelovanje. Profesionalni plan: duhovnost, filozofija. Zdravstveni plan: problemi sa vidom, disanjem. Slika: miran čovek. Anatomija: oči, pluća, bubrezi. Poruka: obnovi snagu. Tarot karte su VI Ljubavnici i Kralj mačeva. Planeta je Merkur, znak Blizanci. Slova C i S, hebrejsko zain. Pol muški. Fantazmička projekcija vremena: prošlost transplutonskih oblasti.

Rubeus 

Rubeus, crveni, to je ratnik, smrt, ubica, ubojita sila, obred žrtvovanja i ideja žrtvovanja uopšte, klanje, rušenje, nasilna penetracija, menstruacija, krv, ranjavanje, povreda, nasilje, borbeni formacijski poredak, ubilačke namere, vizija smrti. Rubeus je crvena solarna vatra zalaska koja uranja u vode rastvaranja, marcijalna toplina koja se davi u mutnim dubinama podzemnih voda, sumrak, izokrenut pehar, prolivenu krv, bujicu, poplavu, silovito rasprskavanje, opasnost, uspešan lov ili ratovanje, ubijanje neprijatelja, napetost, sočnost, zajedničku aktivnost. Takođe, Rubeus je znak za primordijalnu zmiju. Duhovni plan: vatra pročišćenja. Materijalni plan: mesta vatre i borbe. Intelektualni plan: stvaralaštvo. Osećajni plan: bes, uzbuđenje. Aktivni plan: borba, sukob. Zdravstveni plan: povećan pritisak, udarci, povrede, operacije. Slika: ratni vođa. Anatomija: mali mozak, uši, arterije. Poruka: neminovnost promene / oprez. Tarot paralele su XIII Smrt i Princ pehara. Planeta je Mars, znak je Škorpija. Slovo N, hebrejsko nun. Pol ženski. Fantazmička projekcija vremena: srednjoročna budućnost na Zemlji.

Laetitia 

Laetitia, radost, označava uspon ka vrhu mistične planine, ka gornjem jangu, stremljenje ka visinskoj tački projekcije. To je obnova moći, povratak snage, oporavak, čvor, trajanje, kontemplacija, inicijacija, rascvetavanje, punoća, čvrstina, napredak. Isto tako može označavati i hedonizam, neumerenosti svake vrste, prežderavanje. Duhovni plan: infantilnost. Materijalni plan: mesta zabave i zadovoljstva. Intelektualni plan: bezbrižnost, lenjost. Osećajni plan: ljubav, načelno voljenje. Aktivni plan: razonoda, provod, hobiji. Profesionalni plan: organizovana zabava, kupovina, trgovina, sveštenstvo. Zdravstveni plan: bolesti jetre, cirkulacije krvi, problemi sa varenjem i želucem. Slika: bonvivani. Anatomija: grudni mišići, stopala, tanko crevo. Poruka: prepusti se životu. Tarot karte su XVIII Mesec i Kralj pehara. Planeta je Jupiter, znak Ribe. Slovo R, hebrejsko kof. Pol muški. Fantazmička projekcija vremena: sadašnjost i budućnost svetova bliskih solarnom sistemu.

Tristitia 

Tristitia je tuga, melanholija, poniranje u dubinu ka utrobi planine, ka središtu Zemlje, fokusirana misao koja prodire duboko. Razmišljanje, usredsređenost, imaginacija, težina, obeshrabrenost, gušenje, praznina, besmisao, zasićenost, stezanje, umanjivanje, izokretanje. Takođe, nagoveštava nečiji pad ali i mogućnost uzdizanja nakon toga, odnosno rehabilitaciju. Duhovni plan: pesimizam. Materijalni plan: napuštena mesta, pećine i rupe. Intelektualni plan: prodoran um, interes za skriveno. Osećajni plan: depresija, teskoba, hladnoća. Aktivni plan: neuspeh, stečaj, nezaposlenost. Profesionalni plan: kopači, rudari, istraživači bilo koje vrste. Zdravstveni plan: depresija, paraliza, anemija, reuma. Slika: melanholija. Anatomija: štitnjača, ramena, lopatice, debelo crevo, članci. Poruka: ne kloni duhom, preispitaj se. Tarot karte su XVII Zvezda i Princ mačeva. Planeta je Saturn, znak Vodolija. Slovo M, hebrejsko cadi. Pol ženski. Fantazmička projekcija vremena: prošlost Zemlje.

Geomantijske figure idu u parovima na osnovu sličnosti po obliku. Ti parovi su sledeći: 

Caput Draconis / glava zmaja - Cauda Draconis / zmajev rep, 

Via / put - Populus / narod, 

Coniunctio / veza - Carcer / zatvor, 

Puella / devojka - Puer / mladić, 

Fortuna Maior / velika sreća - Fortuna Minor / mala sreća, 

Rubeus / crveni - Albus / beli, 

Acquisitio / dobitak - Amissio / gubitak, 

Tristitia / tuga - Laetitia / radost.

Mogući izgled slova geomantijskog alfabeta (mogu poslužiti i simboli iz tabele 9). Primena ovih slova je veoma široka i mogu se od njih sastavljati talismani, praviti amajlije i sl.

Sve reči napisane geomantijskim slovima mogu biti svedene na četvorocifrenu šifru, otud nema mnogo smisla tragati za brojčanim vrednostima geomantijskih runa. Četvorocifrena šifra se dobija tradicionalnim geomantijskim zbrajanjem tačkica, kao kada se izrađuju mantičke geomantijske teme. Zbir gornjih tačaka svih figura koje formiraju reč daje prvi broj šifre, zbir drugih odozgo daje drugi broj, zbir trećih tačaka odozgo daje treći broj i zbir onih na dnu daje poslednji broj u nizu. U slučaju da negde dobijemo neki dvocifreni broj onda sabiramo njegove osnovne brojeve (12 = 1+2 = 3). Evo nekih primera:

VITRIOL /  1128, ARELENA /  1194, AL /  2323, RA /  2434, HAD /  4445, SOL /  4534, LVC /  4544, IAO /  4544, NOC /  5545, LVNA /  5666, AGLA /  5757, HERV /  6677, NVIT /  7575, INRI /  7586, DEVS /  7656, AMEN /  7667, TERRA /  7879, BABALON /  8111, VENVS /  8888, ARARITA /  9313, ELOHIM /  9898, ADONAI /  9989...

Već na osnovu priloženog uviđamo da slova geomantijskog alfabeta mogu biti korišćena prilikom sigilizacije ili izrade talismana. Takođe, četvorna šifra svake može imati i svoj grafički izraz ukoliko je iscrtana u nekom od magijskih kvadrata. Neke reči, IAO i LVC (LUX) imaju istu šifru, što ukazuje na neku vrstu skrivene bliskosti. Međutim, ovim se ne iscrpljuju praktične mogućnosti rada sa geomantijskim oblicima. Zapravo za svrhu koju ću sada opisati oni uopšte nisu važni već služe kao pokazatelji kako doći do geomantijske šifre za svaku reč napisanu sa 19 slova latinskog pisma. Proučavanjem tih šifara možemo ustanoviti određeni tip veza između pojedinih reči. Suština rada sa rečima i njihovim šiframa jeste u uobličavanju astralnih vizija i delovanja. 

Uzmimo u razmatranje reč ARARITA 9313. Preduslov za astralni rad sa rečima i šiframa tih reči jeste ovladavanje osnovama astralne projekcije, ili barem istrenirana moć uobrazilje. Ukoliko je nekome poznat osnovni koncept joga-nidre bićemu znatno lakše da ovlada ovim načinom rada. Ukratko, lezite na leđa. Neka podloga ne bude ni previše meka niti tvrda. Najbolje bi bilo da na pod stavite neku deblju prostirku i da ne koristite jastučiće ili bilo šta ispod glave. Lezite, sklopite oči i opustite se. Obezbedite tihu i mračnu prostoriju. Nemojte se meškoljiti i pomerati. Ukoliko vam se javi poriv da se počešete jednostavno ignorišite. Nemojte sanjariti ili razmišljati nego se usredsredite na disanje obraćanjemn pažnje na pupak. Nemojte voljno disati nego posmatrajte vaše telo kako diše. Potom sledi postupak poznat kao „kruženje svesti“. Sa svakim udahom i izdahom usmerite svest ka određenom delu tela, kao da disanje vršite upravo tim delom. Počnite od palca leve noge, zatim palac desne noge, sredina tabana leve noge, pa desne itd, sve do glave. Važno je potpuno opustiti i nekako umrtviti telo. Tom prilikom važno je da ne skliznete u dremež. Trudite se da ostanete budni.

Kada ste svešću i disanjem okružili čitavo telo sledi postupak poznat kao „kornjača“ koji ima za cilj uvlačenje čula sluha. U početku trudite se da osluškujete i čujete isključivo daleke zvuke. Obratite pažnju na zvukove koji dolaze izvan zgrade ili kuće u kojoj se nalazite. Nemojte zamišljati moguće izvore tih zvukova nego ih samo svešću propratite. Zatim se usredsredite na zvukove unutar objekta, zgrade ili kuće u kome se nalazite a one spoljašnje ignorišite. Neka svaki od tih manevara traje neko neodređeno vreme, ne previše dugo. Sami odredite meru. Treći korak osluškivanja odnosi se na zvuke u prostoriji, ukoliko ih uopšte ima. Možda su to zvuci instalacija, pucketanje nameštaja, parketa i slično. Sve druge zvukove zaboravite. I konačno, obratite pažnju isključivo na zvuke i vibracije koje proizvodi vaše telo. Vremenom bićete u stanju da sasvim jasno osetite otkucaje srca. Kada i to propratite onda konačno možete prestati da oslučkujete bilo kakve zvuke i vibracije, čime na neki način ulazite u stanje mentalnog utihnuća. Zato se ovaj postupak poredi sa kornjačom koja uvlači svoje udove i glavu u oklop. Tako se i vi uvlačite u oklop tišine.

Kada se nađete u tišini tada je potrebno da na vašem mentalnom ekranu stvorite krug, ma koje boje i jačine isijavanja, i u tom krugu „upišite“ reč koja predstavlja objekat vašeg rada i prateću šifru. Neka to bude ARARITA 9313. Sledeći korak je rotiranje kružnice oko reči i šifre u pravcu kazaljke na satu što izaziva pomicanje date reči i broja u „dubinu“. Predočite sebi osećaj dubine i krenite za ARARITA 9313. Neka vas ARARITA 9313 vodi i u tom navođenju ona može preuzeti nekakav oblik i boju. To može biti kakvo biće, čovek, životinja, geometrijski oblik ili nešto neodređeno. ARARITA 9313 će vam pokazati neke prizore, uputiće vas na neke druge pojave i entitete. Možete postavljati pitanja, dobijati odgovore. Nakon određenog vremena, voljno se vratite na polaznu tačku ulaska u kružnicu. Izađite iz nje, zatvorite portal u pravcu nasuprot kazaljke na satu i polako vraćajte svoju svakodnevnu svest. Postepeno i polako počnete da mrdate telo, protegnite se, ali nemojte naglo ustajati. Nakon par minuta zapišite svoja iskustva u beležnicu. Vodite neku vrstu dnevnika rada sa svakom reči koja je od nekog značaja za vas. Naknadno vraćanje na ispisane redove omogućiće vam nove uvide. Videćete da svaka reč i njena šifra nose posebnu frekvenciju i težiće da se manifestuju u određenim bojama i da ispoljavaju osobine i ponašanja u kojima ima izvesnog i specifičnog reda. Ipak, naglasio bih da geomantijske šifre reči pripadaju inteligenciji gnoma, što znači da vaša percepcija i doživljaj te reči imaju prirodu koju određuju duhovi zemljanog elementa, odnosno gnomi. Naravno, vi od njih možete zatražiti kanal do neke druge ili više prirode ovaploćenja date reči pa da u skladu sa tim dobijete neku drugačiju brojčanu kombinaciju koja ne mora nužno slediti četvorocifreni oblik.

Sledeći način korišćenja geomantijskog simbolizma odnosi se na projekciju figura na ljudsko telo. Na slici koja sledi iza ovog prikaza vidimo arapski talisman protiv pošasti, koji zapravo predstavlja idealan poredak geomantijskih simbola u čoveku. U skladu sa priloženim i po metodu kruženja svesti možete na sebi mentalno iscrtati geomantijske figure i održavati tu sliku na mentalnom ekranu, kružeći pažnjom od jedne do druge. Na taj način, uz pomoć geomantijskog simbolizma, usklađujete energiju vašeg suptilnog tela.  

Via - stomak

Populus - levi bubreg

Albus - pleksus solaris

Coniunctio - desni bubreg

Puella - desno rame i nadlaktica

Amissio - leva šaka i podlaktica

Fortuna Maior - desna natkolenica

Fortuna Minor - leva natkolenica

Puer - levo rame i nadlaktica

Rubeus - vrat

Acquisitio - desna šaka i podlaktica

Laetitia - glava

Carcer - grudi, srce

Tristitia - genitalije

Caput Draconis - leva potkolenica i stopalo

Cauda Draconis - desna potkolenica i stopalo

---

[1] U pogledu astroloških i tarot atribucija geomantijskih figura valjalo bi imati na umu da je u pitanju konvencija koja zavisi od pogleda na svet i simboličkog univerzuma onih koji su te atribucije dodelili svakoj figuri. Kod Agripe je to nešto malo drugačije. Tako je na primer, figuri Via dodeljen znak Lava, budući da je Lav vatreni znak, a ovaj element je u tarotu predstavljen štapovima. I sam pogled na figuru Via podseća na štap. Dalje, figura Carcer kod Agripe saobrazna je astrološkom znaku Riba jer asocira na nešto zatvoreno itd.

[2] Geomantijske slovne atribucije su latinični pandani enohijanskih slova onako kako ih je izveo Alister Kroli u „Liber 418“, ali sa malim izmenama radi funkcionalnosti. Osim toga, ove atribucije poklapaju 16 geomantijskih slova sa 19 slova starijeg latinskog alfabeta, bez Z, X, Y, U.

[3] Boje upisane u produžetku slovnih atribucija jesu one pripisane astrološkim simbolima onako kako je dato u literaturi Zlatne zore. To nipošto nisu boje samih geomantijskih figura, jer za njih, u tom pogledu, ne postoji jedinstvena klasifikacija.