Tuesday, June 1, 2021

Dorijan Nuaj - intervju


Ovaj tekst zapravo je intervju, koji sam, ako se ne varam, 2017. godine dao prijateljima. Kako je u međuvremenu internet strana na kojoj je ovaj intervju bio postavljen ugašena, odlučio sam da taj intervju objavim ovde.
 

1) Šta je,  po tebi,  Primordijalna Tradicija? Gde su njeni koreni i njen kraj?
 
Rene Genon je, simbolički, Primordijalnu Tradiciju uporedio sa velikim ogledalom koje je tokom istorije razbijeno. Danas su od te nekada jedinstvene tradicije ostale samo krhotine. Čovek više nije u stanju da jasno sagleda samog sebe u ogledalu tradicije, jer krhotine odražavaju mnoštvo likova. Otud je Julius Evola u pravu kada antički imperativ „spoznaj samog sebe“ u današnjem vremenu smatra neodgovarajućim, odnosno današnji čovek više nije kadar da samom sebi pruži odgovor na to pitanje te da učini valjan napor u samospoznajnom pravcu. Stanje duha današnjih ljudi je poput tog Genonovog razbijenog ogledala. Zato današnji čovek ne uspeva da uspostavi i održi integritet svoga uma i duha. On juri od jedne do druge senzacije, od jednog do drugog senzibiliteta, između sviđanja i nesviđanja, između straha i besa. Pri takvom stanju svesti ne može postojati verodostojno ono što nazivamo tradicijom uopšte a kamo li još Primordijalnom Tradicijom. U međuvremenu ona je postala mit. Što se tiče njenih korena, oni su u temeljima mita. Ono mitsko je izraz te pretpostavljene Primordijalne Tradicije. Kažem pretpostavljene jer mi razumski ne možemo čak ni dokazati njeno postojanje na način uverljiv današnjim ideološkim merilima i trendovima intelektualnog ukusa i mentaliteta. Pa ipak, usuđujem se da je postuliram jer bi suprotno značilo negiranje onog mitskog u kolektivnoj svesti naroda i ljudskih zajednica. Dakle, tu vidim korene Primordijalne Tradicije. E pa koliko je u današnjim ljudima izražena ta mitska svest toliko je danas prisutna Primordijalna Tradicija. Ne bih rekao da je nestala, nego se jednostavno povukla pred nadirućim nihilizmom anti-tradicije i snaga subverzije. Danas su snage subverzije postale ono što se zove glavni tok. Otud bi bilo ispravno delovati subverzivno u odnosu na vladajuću i etabliranu subverziju.
 
 
2) Da li čovečanstvo evoluira ili zapravo de-evoluira, i da li je uopšte moguć povratak Tradiciji?
 
Ne bih rekao da na delu imamo nekakvu evoluciju čovečanstva. Evolucija je jedno a teorija evolucije nešto drugo. Danas se pojam evolucije kolokvijalno koristi u darvinističkom smislu razvoja iz jednostavnijih ka složenijim organizmima, ali taj pogled na svet je izraz materijalizma. Takva merila nisu pogodna za opisivanje stanja čoveka, ali takođe to nije ni biblijski kreacionizam. Evoluciju tumačim kao put povratka sebi, oživljavanje našeg sećanja na našu pravu prirodu. Evolucija je stoga buđenje, podsećanje i otud taj proces ne može biti kolektivan budući da nisu svi ljudi isti. Sam pojam „čovečanstvo“ je nekakva ideološka apstrakcija utemeljena na ideji o jednakosti ljudi i lišena dubljeg sadržaja. Međutim, u kolektivnom smislu, neka zajednica ili narod, može učiniti napor u pravcu tog povratka, ali to je u uslovima vladajuće razoružavajuće subverzije teško učiniti, pa deluje i (tragi)komično. Tipičan primer toga su disfunkcionalni nacionalizmi malih naroda. Kolektivno buđenje u tom smislu značilo bi povratak neke zajednice svojim mitskim korenima i identitetu. Međutim, kako su danas čitavi narodi dezorijentisani, teško je postignuti konsenzus, čak i u okviru jedne ličnosti a kamo li većih grupa. Ipak, ono što je moguće jeste stvaranje mreže identitarne solidarnosti u granicama sličnosti. Suština Tradicije jeste u identitetu, u onoj celovitoj slici koje odražava ogledalo Primordijalne Tradicije. Kada pojedinci ostvare napredak u otkrivanju svog istinskog identiteta, onda će se lakše međusobno povezati. Kada kažem istinski identitet, ne mislim samo u okviru nekakve mistične antropologije, nego i u okviru ljudske zajednice. Identitet pojedinca se ogleda i u ljudskoj zajednici. Stoga je potrebno prisetiti se i oživeti taj osnovni identitet. Dobar početak je istražiti i baštiniti porodično nasleđe, saznati pretke i održavati pre svega porodičnu tradiciju. Dimitrije Mitrinović je govorio da svaka rasa treba doći do svoje suštine. U današnje vreme je ugrožena upravo ta suština i to svake rase, svakog naroda, svakog identiteta. Tradicija o kojoj govorimo je funkcionisala u neko drugo i drugačije vreme. Ne možemo se vratiti u prošlost niti oživeti ustanove, običaje i tradicije prošlosti. Ali, održavajući delove mitske svesti i svesti o identitetu, moguće je ustanoviti neke drugačije modele ljudskog pojedinačnog i zajedničkog identiteta. Tu vrstu sećanja i otkrivenih sadržaja Tradicije neophodno je postaviti u nove tokove funkcionisanja. Možemo biti protiv modernog sveta, ali ne možemo iskočiti iz njegovih okvira.
 
 
3) Možemo li današnjeg čoveka s pravom nazvati Homo Sapiens Demens – čovek maloumnik, kako ga nazivaju socijalni antropolozi?
 
Naše vreme, bez obzira na sve, nudi velike mogućnosti sagledavanja i spoznaja, jer mi nismo najmlađi u istoriji, nego najstariji. Danas nam stoje na raspolaganju mnoge mogućnosti saznanja, ali i tu je glavno pitanje orijentacije i motivisanosti ljudi da istražuju, saznaju i uče. Mi današnji ljudi jesmo izraz senilnosti čovečanstva pa se otud možemo na neki način prisećati detinjstva. Čak, taj trend je primetan na svetskom nivou. Na delu je opšta pomama za drevnim, antičkim, mitskim ili mitsko-fantastičnim, vanzemaljskim, samo da se nekako pobegne odavde, od ove i ovakve stvarnosti. Mnogi opsesivno i masovno kopaju po ostacima prošlosti, u pokušaju da zalepe sitne komadiće razbijenog ogledala prvobitnosti. To je izraz težnje povezivanja sa prošlošću, sa nečim prvobitnim, drevnim i neiskvarenim. Ne mislim da to može da šteti, osim što podstiče podivljalu fantazmagoriju, ali takođe ne mislim i da od toga ima neke koristi jer se ljudska pažnja i zainteresovanost rasplinjavaju u obilju raznih sadržaja. Dakle, ne bih rekao da je današnji čovek maloumnik, ali senilan jeste. Srećom, senilnost o kojoj govorimo je veštačka pa uvek postoji mogućnost da ta koprena zaborava bude polako strgnuta sa lica čoveka.
 
 
4) Zašto je moderni humanizam loš?
 
Moderni humanizam je sekularni, ideološki oblik hrišćanskog humanizma uz antičke primese. To je dekadencijski spoj Jerusalima i Atine oživljen racionalističkim doktrinama tzv prosvetiteljstva. Taj humanizam je ideološke prirode i ima univerzalističke težnje. On teži da obuhvati i redefiniše ono što naziva čovečanstvom u jedan neizdiferencirani i redukovani oblik u okviru opštih i univerzalnih pravila za sve, nevezano od činjenice da svaki kolektivni identitet, etnički, plemenski, nacionalni, rasni ili verski, ima svoja posebna pravila i vrednosti. Humanizam je u službi glorifikacije ideološkog čoveka i ideološkog čovečanstva, a protiv istorijskih identiteta i konkretnih ljudi. Umesto njih, moderni humanizam stvara neke nove pseudo-identitete, formirajući nove nacije od radikalizovanih subetničkih elemenata, nove verske identitete od instant religijskih oblika, nove društvene grupe od delova starih istrgnutih iz konteksta te svedenih na pseudoidentitarnu „manjinu“ čiji je osnovni predznak rasno poreklo, versko ubeđenje, ideološka ili seksualno-psihološka orijentacija. Moderni humanizam je u tom smislu jedan oblik represivnog ideološkog svetonazora sa genocidnim posledicama.
 
 
5) Na koji način „Senka“ danas dominira na svetskom nivou?
 
Tu senku sam pominjao u jednom tekstu kao zajedničko određenje onih psihičkih i duhovnih svojstava koji potiču iz inferiornih predispozicija psihološke i rekao bih – magijske prirode. Ta senka je posledica neuravnoteženosti u stanju svesti i duha današnjih ljudi, a naročito vodećih elita. Poreklo te neuravnoteženosti jeste u domenu okultnog. Pomenutim razbijanjem ogledala Primordijalne Tradicije, vremenom su se gubile i iskrivljavale razne ezoterijske škole koje su baštinile njena učenja, poprimajući izopačene oblike. Ti izopačeni oblici postali su generatori duhovnog otrova koji hrani senku čiji je delokrug gotovo sav ljudski svet.
 
 
6) Koji su to događaji u istoriji doprineli da čovek dostigne stanje u kome se nalazi danas?
 
Takve sudobnosne događaje možemo pratiti do samih osvita poznate nam istorije, ali svestan sam da moramo negde povući crtu i opredeliti se za neke karakteristične događaje koji su imali velikog uticaja na uobličavanje sveta današnjice. Kao trenutak u istoriji, koji figurira kao konačna vododelnica kada su istorijske sile pokrenule svoj tok ka današnjem razvoju, jeste godina 1492, po mnogo čemu bremenita potencijalima koji su se kasnije ispoljili. Kao prvo, to je godina Kolumbovog otkrića Amerike što predstavlja suštinski zaokret u poimanju sveta i ekspanziji Evropljana, utemeljivši ono što zovemo modernim dobom, novim vekom, kada su udareni temelji formiranja savremenog sveta. Sa druge strane ta godina je vezana za dve velike istorijske tragedije: američkih starosedeoca i španskih Jevreja. Takođe, osim 1492, simptomatične su i godine 1314 (mučenička smrt majstora templarskog viteškog reda Žaka De Molaja), 1517 (početak reformacije Martina Lutera), 1614 (objavljivanje manifesta Fama Fraternitatis, čime je otkriveno delovanje rozenkrojcerskog reda), 1776 (osnivanje reda Bavarskih Iluminata i proglašenje nezavisnosti SAD), 1789 (Francuska revolucija), 1848 (objavljivanje Komunističkog manifesta) i konačno 1904 (diktiranje Knjige Zakona Alisteru Kroliju). Navedene godine su ključni događaji koji su značajno usmerili ili nagovestili oblikovanje onog u čemu živimo danas, ali i onog što će tek doći. Razjašnjenje značaja i uticaja svakog od navedenih događaja bio bi predmet čitave jedne knjige. U svakom slučaju, sve navedene godine i događaji, u neku ruku jesu ovaploćenje mesijanskog duha i predstavljaju izraz iniciranja dalekosežnih istorijskih promena.
 
 
7) Da li današnja država ima volje i šanse da se izbori sa patologijom modernog društva?
 
Kao prvo danas više ne postoji država, jer osnovni preduslov njenog postojanja je suverenitet. Na prste se mogu prebrojati zaista suverene države. Međutim, ono što postoji jeste čitava mreža institucija koje predstavljaju mešavinu nacionalnih i nadnacionalnih tela i mehanizama čija je svrha upodobljavanje lokalnog globalnim potrebama. Institucije države nalaze se u funkciji nadnacionalnih i globalnih organizacija, mreža i institucija, koje su premrežile svaki segment života i razvlastile svaki oblik suverenosti. Institucije države su u tom smislu domaće tkivo u službi stranog tela koje je prisutno – da se izrazim – u obliku markera za monitoring i korekciju. Kao takva, država nije zainteresovana za borbu protiv bilo čega osim onog što direktno ugrožava interese nosilaca lokalne vlasti ili globalnog programa koje lokalni akteri sprovode. Dakle, desuverenizovana država nema i ne može imati nikakvih šansi protiv bilo čega. Međutim, jedino efikasno sredstvo protiv patologije modernog društva jeste zajednica. Ukoliko žele da opstanu, današnji ljudi moraju okrenuti leđa društvu, a fokusirati se ka stvaranju zajednice, porodice, susedstva, familijarnosti, solidarnosti. Potrebno je biti što manje zavistan od društva, ekonomski i psihološki, a sve više utemeljen u zajednici i njenoj mreži solidarnosti. Ne učestvovati u društvenim trvenjima, raspravama, temama, političkom procesu, ne ulaziti u rasprave, sukobe, nego temeljno i istrajno raditi na građenju lokalnih mreža održivih malih zajednica. Sporove i probleme rešavati međusobno, bez uplitanja javnih institucija u lične probleme. Represija zavisi od kooperativnosti njenih žrtava. Pa zašto smo onda toliko predusretljivi u toj kooperativnosti?
 
 
8) Budući da je čovek sve više nalik pripitomljenoj životinji, biću mase bez sopstvene volje, gde pojedinac može tražiti izlaz iz te situacije? Kako da se vrati svojoj prirodi sa kojom je očigledno „zavađen“?
 
Da bi se bolesnik izlečio potrebno je da on to zaista hoće. Da bi to hteo potrebno je prvo da postane svestan svoje bolesti. Potrebno je da čovek sagleda sebe i zapita se zašto je toliko besan, otkud toliki gnev u njemu, zašto oseća nekakvu neodređenu teskobu? Upravo su ti teskobni osećaji pokazatelji, rekao bih, ontološke bolesti. Prepoznavanje te bolesti i rešenost da se ona prevaziđe prvi je korak u povratku samom sebi. Drugi korak jeste prepoznati prirodne težnje našeg bića i usmeriti našu volju ka ispunjenju onoga čemu zaista stremimo. Treba da osluškujemo naše telo, naš um, naše snove, karakter, osećanja i prepoznati šta nam poručuju vanrazumski činioci našeg bića. Tako ćemo uočiti šta je prirodno a šta neprirodno u nama, pa ćemo otud biti kadri da donosimo prave odluke šta nam valja činiti.
 
 
9) Koji se duhovni principi, po tebi, sukobljavaju kroz istoriju?
 
Duhovni principi, iako apstrakni, imaju svoje nosioce u konkretnim ljudima, a ti ljudi pripadaju određenim narodima, kulturama i rasama. Otud je svaki sukob duhovnih principa izraz sukoba njihovih nosilaca. Ti principi, uslovno rečeno, imaju svoje ovozemaljsko utemeljenje u duhovnom mentalitetu konkretnih naroda. U tom smislu imamo sukob, ali i kreativno mešanje indoevropskih, mediteranskih te bliskoistočnih, afričkih, indijskih, dalekoistočnih i drugih manje rasprostranjenih duhovnih načela. Ta načela su izraz mentaliteta određenih rasa, kultura i podneblja. Oni se međusobno prožimaju i sukobljavaju. Međutim, danas aktuelni nihilizam, kao izraz ne-bića, kao ne-princip, glavni je i suštinski neprijatelj svakog autentičnog rasnog, kulturnog, etničkog, ezoterijskog i religijskog načela. On je od svih uzeo po nešto i to pretvorio u radikalno ništa.
 
 
10) Šta je to božanska revolucija katastrofe i kakav bi bio njen revolucionar?
 
Božanska revolucija katastrofe je moj pokušaj skiciranja jedne aktivne doktrine na tragu Evolinog jahanja tigra. Ona podrazumeva aktuelizaciju jednog radikalnog ezoterijskog mentaliteta negacije negacije, subverzije spram subverzivnog, radi ubrzanja njegovog kraja. To delovanje ima antinomijski i revolucionarni karakter te iziskuje životnu posvećenost onog tipa čoveka kojeg Evola naziva integralnim. Revolucionar kojeg pretpostavljam jeste poseban tip integralnog čoveka, koji je apsolutno utemeljen u samom sebi te predstavlja jednu, po glavni tok subverzivnu monadu. Revolucionar je izraz onoga što se u hermetizmu naziva mikrokosmosom. Pritom, on je zaogrnut tamom i okružen mračnim silama koje projektuje u globalnu atmosferu senke, na jednom apstraktnom nivou, u cilju izazivanja promena koje će ishodovati konačnom propašću izopačenog ljudskog elementa.
 
 
11) Zašto smatraš da treba ubrzavati dolazak „katastrofe“ ako  je on već neminovna i ako svet (prema učenju o Kali Yugi i učenju tradicionalista) propada sve većom brzinom?
 
To ubrzanje, po mom dubokom uverenju, daje nekakve šanse za opstanak života, jer podrazumeva radikalniju selekciju. U pitanju je nešto nalik alhemijskom procesu. Poznato je da alhemičar imitira i ubrzava prirodne procese sazrevanja metala u utrobi zemlje. On veruje kako zlato u utrobi zemlje prirodnim putem te veoma sporo dozreva iz manje plemenitih metala, počevši od olova, kalaja itd. Dakle, kao što alhemičar, u laboratorijskim uslovima, neprirodno ubrzava proces dozrevanja metala složenim operacijama zagrevanja, tako i božanska revolucija katastrofe ubrzava samu katastrofu. Razlozi su praktični i sadržani su, spram istorijskih procesa, u kratkom trajanju ljudskog veka. Kao što alhemičar zapravo radi na sopstvenom preobražaju radeći na pretvaranju običnih metala u zlato, tako i revolucionar o kome je reč zapravo preobražava sebe sprovodeći samu revoluciju.
 
 
12) Kakav značaj za okultnu istoriju ima proglašenje Jerusalima za prestonicu Izraela?
 
Moram priznati da sam pomalo iznenađen ovim pitanjem, ali u proglašenju jednog istorijskog kultnog grada za prestonicu jedne u suštini sekularne i demokratske države kakva je savremeni Izrael, ne vidim nikakav značaj okultne prirode. Današnji Izrael je izraz nacionalističke ideološke emancipacije jevrejskog naroda i njegove potrebe da ima sopstvenu državu, što je sasvim u skladu sa duhom vremena i doktrine nacionalnog samoopredeljenja. Izrael je izraz težnje jevrejskog naroda za samoodržanjem i to je sasvim razumljivo. Ipak, imajmo na umu da ovaj Izrael nije sakralni Izrael tradicionalnog judaizma koji će postojati kao Božja država onda kada jerusalimski Hram bude obnovljen. Bez obnove Hrama, a što po definiciji znači i povratak obitavališta Boga u njemu, nema suštinske obnove Izraela, jer obnova Izraela znači kraj progonstva jevrejskog naroda iz obećane zemlje. Međutim, kako taj Hram još uvek nije obnovljen, izgnanstvo još uvek traje. Suština postojanja Izraela jeste da izgnanstvo jevrejskog naroda bude okončano. U skladu sa judaističkim konceptom istorije ta odluka je potpuno u Božjim rukama i ne zavisi od delovanja nacionalističkih pokreta, grupa ili pojedinaca koji nisu direktno od Boga izabrani. Dakle, to što je aktuelni američki predsednik „istvitovao“ odluku o premeštanju ambasade njegove pseudoimperije iz jednog u drugi grad na Bliskom istoku, u okviru savezničke sekularne države, ima samo i isključivo političke a ne nekakve ezoterijske i mistične konotacije. Jerusalim je glavni grad duhovnog Izraela, ali taj Jerusalim je, bez obzira na sve, u duhovnom smislu i dalje u ruševinama, budući da u njemu još uvek nema Hrama u kome bi vrhovni sveštenik slavio Boga čije se ime ne izgovara van strogo određenih parametara.