Uvod u Vudu
Religije, koje se često nazivaju afrodijasporičkim kultovima, predstavljaju zanimljiv spoj afričkih plemenskih verovanja (prvenstveno naroda Joruba, Fon i Kongo), katolicizma i domoradačkih tradicija. Svaki od ovih sistema je jedinstven, ali im je zajedničko verovanje u Aše (Ashé), univerzalnu životnu energiju, i neposrednu komunikaciju sa duhovima kroz posednutost (trans), ples i ritualne žrtve. Glavni kultovi tog tipa su Vudu (Haiti, Nju Orleans), Hudu (Misisipi, Lujzijana, SAD), Santeria (Kuba), Palo Majombe (Kuba), Kandomble (Brazil), Umbanda (Brazil), Kimbanda (Brazil), Obeah (Jamajka i Bahami), Abakua (Kuba), Vinti (Surinam), itd.
Vudu je decenijama posmatran senzacionalistički i karikaturalno, ali se u akademskim krugovima tretira kao izuzetno složen antropološki, sociološki i teološki fenomen. Naučne studije se uglavnom fokusiraju na njegovu ulogu u očuvanju identiteta robova, psihologiju transa i sinkretizam sa katolicizmom. Ključna literatura koja postavlja temelje za ozbiljno razumevanje vudua uključuje knjige pisane od strane istraživača koji su proveli godine na Haitiju. Na primer, to je Alfred Métraux: Voodoo in Haiti (1959). Metraux je bio švajcarski antropolog koji je pružio možda najdetaljniji opis rituala, hijerarhije i verovanja. Njegov pristup je strogo naučni, ali pun poštovanja prema složenosti sistema. Druga značajna knjiga jweste ona koju je napisala Maya Deren: Divine Horsemen: The Living Gods of Haiti (1953). Deren je bila umetnica i režiserka koja je otišla na Haiti da snima ples, ali je na kraju postala inicijantkinja. Njena knjiga je jedinstvena jer spaja preciznu terminologiju sa unutrašnjim iskustvom posednutosti.
Potom imamo i knjige koje se bave tajnim društvima na Haitiju i upotrebom otrova. U tom smislu, pomenuo bih Wade Davis: The Serpent and the Rainbow (1985) i Passage of Darkness (1988). Vejd Dejvis je etnobotaničar sa Harvarda koji je istraživao hemijski sastav zombi praha. Iako je prva knjiga više narativna, Passage of Darkness je ozbiljna akademska studija o Bizango tajnim društvima i njihovoj ulozi u društvenoj kontroli na Haitiju.
Takođe, u značajnu literaturu uopšte o Haitiju spadaju i one knjige koje istražuju kako je vudu bio motor haićanske revolucije (jedine uspešne pobune robova u istoriji). Tu imamo par knjiga: Leslie Desmangles: The Faces of the Gods: Vodou and Roman Catholicism in Haiti (1992). Ova studija se bavi preciznim mehanizmima sinkretizma, odnosno kako i zašto su određeni afrički duhovi (Loa) maskirani u katoličke svetice i svece. Druga knjiga je od Joan Dayan: Haiti, History, and the Gods (1995). Dajanova istražuje kako se istorija ropstva i kolonijalizma odražava u samim ritualima i prirodi duhova (npr. razlika između hladnih Rada i vrelih Petro duhova). Naposletku, imamo literaturu o vudu religiji u umetnosti i estetici, u šta spada knjiga Robert Farris Thompson: Flash of the Spirit (1983). Iako se bavi širom afričkom dijasporom, ovo je ključno delo za razumevanje vizuelne simbolike, veve crteža i ritualnih predmeta koji nisu samo umetnost, već magijske mašine.
Akademska literatura jasno pokazuje da vudu nije obožavanje đavola, već sofisticiran sistem duhovno-magijske tehnologije koji je omogućio narodu da preživi nezamislive istorijske strahote. Međutim, svedoci smo da se oslobađanjem od francuskog ropstva narod Haitija nije našao u zemlji slobode i blagostanja nego u društvenom užasu koji se decenijama prikupljao. Zato je razumno upitati se da li je i u kojoj meri upravo vudu religija, i sa njom povezane neformalne strukture društvene moći, poput tajnih društava Bizango, na neki način uzrok neverovatnog društvenog rasapa, dezorganizacije i bede u kome se danas nalaze Haićani. Nisu li sami Haićani žrtve sopstvene religije i duhova sa kojima opšte, od kojih traže spas i zaštitu, isceljenje i blagostanje, jer izgleda da je jedino što dobijaju u tom smislu gola egzistencija.
Vudu panteon
Struktura vudu panteona je strogo hijerarhijska i funkcioniše kao „onostrano ogledalo“ ljudskog društva. U vudu religiji ne postoji politeizam u klasičnom smislu, već monoteistička osnova sa vojskom posrednika. Na samom vrhu je Bondye (izvedeno iz francuskog Bon Dieu, tj dobri Bog), koji je tvorac svega, svesprisutan ali beskrajno udaljen. On se ne štuje direktno i smatra se da je iznad ljudskih problema te se ne meša u svakodnevne poslove. Zbog toga su vernici usmereni na duhove-posrednike, a to su Lwa (Loa). To su arhetipske sile, duhovi predaka ili personifikacije prirodnih pojava i služe kao most između Bondyea i čovečanstva. Svaki vernik ima svog „glavnog“ Loa (Met Tet, gospodar glave).
Papa Legba je gospodar raskršća i on je najvažniji Loa u svakoj ceremoniji. Bez njega nema komunikacije sa onostranim. U tom smislu Papa Legba je čuvar kapije između svetova i on je taj koji „otvara put“. Predstavljen je kao starac sa štapom, u slamnatom šeširu, često sa psom. Prvi je koji se priziva. Njemu se prinose duvan, kafa i kukuruz. Njegov simbol (veve) se crta na samom ulazu.
Erzulie Frida i Erzulie Dantor su dva lica ženskog načela. Erzulie Frida je iz porodice Rada Loa, te predstavlja božanstvo ljubavi, lepote i luksuza. Često se poistovećuje sa Devicom Marijom. Traži parfeme, nakit i slatkiše. Erzulie Dantor kao Petro Loa je zaštitnica majki i dece, ratnica sa ožiljcima na licu. Ona je besna, snažna i neustrašiva.
Baron Samedi je gospodar smrti i sa svime povezanim sa smrću. On je vođa porodice Ghede. Ima ulogu čuvara grobalja i odlučuje ko će umreti, ali i ko će biti isceljen, jer onaj ko vlada smrću, vlada i životom. Predstavljen je kao kostur u crnom fraku, sa cilindrom i sunčanim naočarima (kojima nedostaje jedno staklo da bi video oba sveta). Voli crnu kafu, hleb, crne koze i začinjeni rum (sa čilijem). Njegovi rituali su često bučni, prostački i puni crnog humora.
Dambala Vedo (Damballa Wedo) je jedan od najstarijih i najpoštovanijih Rada Loa. To je velika zmija koja stvorila svet. On ne govori, već sikće. Kada „uzjaše“ (zaposedne) vernika, osoba puzi po zemlji kao zmija. Nudi mu se isključivo bela hrana (jaja, brašno, pirinač).
Načini štovanja: Ritualna tehnologija
Štovanje ovih Loa se ne odvija kroz tihu molitvu, već kroz dinamičan proces. Svaki Loa ima svoj složeni geometrijski potpis (veve) koji se crta brašnom ili pepelom na tlu kako bi se prizvala njegova specifična energija. U vudu hramu od ključne važnosti je Poteau-Mitan, središnji stub koji se smatra „autoputem“ kojim se Loa spuštaju u svet ljudi. Glavni čin opštenja sa duhovima-bogovima jeste posednutost kada vernik postaje „konj“ kojeg Loa „jaše“. U tom stanju, osoba gubi svoju ličnost i ispoljava karakteristike duha (govori drugim glasom, traži specifičnu hranu ili piće). Hrana, piće i ponekad životinje (živina, koze) nude se duhovima kako bi se „nahranili“ i dobili energiju (Aše) potrebnu za delovanje u materijalnom svetu. Vudu je, dakle, religija reciprociteta: ljudi hrane duhove, a duhovi štite i vode ljude.
Tri porodice
Tri porodice Loa čine srce vudu kosmosa. One nisu samo grupe duhova, već tri različita emocionalna stanja, istorijska iskustva i načina operisanja energijom. Vernici ih doživljavaju kao različite frekvencije stvarnosti.
Rada Loa su čuvari tradicije i mudrosti. Ova porodica vuče direktne korene iz Gvineje i kraljevstva Dahomej (narod Fon). Oni predstavljaju stari dom i afričke korene pre ropstva. Opisuju se kao hladni (fre). To ne znači da su bezosećajni, već da su staloženi, spori, mudri i pravedni. Oni su čuvari morala i poretka. U radu sa njima preovlađuje bela boja. Ritualne pesme su melodične, a ritmovi bubnjeva su kompleksni i meditativni. Bave se isceljenjem, očuvanjem porodice, mudrošću i duhovnom čistotom. Njihovi glavni predstavnici su Dambala (zmija), Papa Legba (čuvar vrata), Erzuli Freda (ljubav i luksuz).
Petro Loa je autohtona haićanska porodica. Nastala je u uslovima nezamislive okrutnosti na plantažama šećerne trske. Oni su duhovi nastali iz gneva, patnje i potrebe za preživljavanjem. Opisuju se kao vreli (cho). Oni su brzi, agresivni, nestrpljivi i izuzetno moćni. Petro duhovi ne čekaju nego deluju odmah i zahtevaju strogu disciplinu od praktikanta. U radu s anjima preovlađuje crvena boja. Bubnjevi se sviraju palicama, ritam je oštar, brz i hipnotišući. Često se koristi pucanje bičevima i paljenje ruma kako bi se podigla energija. Oni imaju ulogu u zaštiti, odmazdi, sticanju moći, a obraća im se radi brzih rešenja teških problema i magijskog napada. Oni su bili duhovi koji su vodili robove u borbi za nezavisnost. Njihovi glavni predstavnici su Erzuli Dantor (ratnica), Kalfu (mračni dvojnik Legbe, gospodar raskrsnica noću), Simbi (gospodar voda i komunikacija).
Ghede Loa kao gospodari smrti i života jesu najzanimljivija porodica jer ne pripadaju ni hladnoj ni vreloj struji na klasičan način. Oni su duhovi mrtvih, ali i duhovi vaskrsenja i seksualnosti. Oni su nepristojni, cinični i puni crnog humora. Ghede duhovi se rugaju smrti, autoritetu i društvenim normama. Budući da su već mrtvi, njih niko ne može povrediti, pa govore istinu koju niko drugi ne sme. Koriste ljubičastu i crnu boju. Njihove ceremonije su bučne, provokativne i često uključuju seksualno eksplicitne plesove (tzv. banda ples) i psovke. Njihova uloga je da nadgledaju prelazak duša na drugu stranu, čuvaju groblja, ali su i najveći zaštitnici dece. Budući da vladaju smrću, jedini mogu da spreče nekoga da umre pre vremena. Njihovi glavni predstavnici su Baron Samedi (glava porodice), Maman Brigitte (Baronova supruga, čuvarka grobova), i Ghede Nibo.
Prava snaga vudua leži u tome što praktikant mora raditi sa svim ovim porodicama. Život zahteva mir (Rada), ali ponekad zahteva i borbu (Petro) i svest o prolaznosti (Ghede).
Legba, Kalfu i Baron Samedi
Upravo na raskrsnici između ove tri figure leži srž onoga što bi se u zapadnoj terminologiji moglo nazvati mračnijim ili operativnim aspektom vudua. U vuduu nema apsolutnog zla, ali postoji moć i ambivalencija. Odnos između Legbe, Kalfua i Barona je odnos između Vrata, Mraka i Kraja. Najvažnije je razumeti da u vuduu raskrsnica nije samo mesto, već stanje svesti. Legba i Kalfu su dve strane istog novčića, ali funkcionišu na različitim vibracijama. Papa Legba kao Rada Loa jeste solarna strana raskrsnice, onaj koji omogućava komunikaciju, red i legalan protok energije. Bez njega, svet bi bio u haosu jer duhovi ne bi mogli da čuju ljude. On je čuvar ključeva. Njegova suprotnost je Kalfu (Petro Loa), čije ime dolazi iz kreolskog Carrefour (raskrsnica). On je Legbin mračni blizanac. Dok Legba vlada danom i redom, Kalfu vlada noći, nesrećama, haosom i nepravdom. Kalfu je onaj koji dozvoljava ilegalnim duhovima i silama da prođu, pa je u tom smislu gospodar magije koja se ne povinuje pravilima. On ne otvara vrata za molitvu, već za sirovu silu. Kalfu kontroliše zle sile i demone (djabs), ne zato što je zao, već zato što je on jedini koji ima autoritet nad njima. Možemo zamisliti Legbu u ulozi policajca koji reguliše saobraćaj, dok bi Kalfu bio onaj koji gasi uličnu rasvetu i omogućava šverc energije. Oni se ne sukobljavaju već balansiraju kosmos.
Njihova veza sa Baronom Samedijem je strukturne prirode. Da bi se bilo kakva magija (posebno ona mračnija) izvršila, mag mora proći kroz tri tačke:
a) Odobrenje ulaza (Legba / Kalfu). Dakle, prvo moraš otvoriti vrata raskrsnice;
b) Energija rada (Petro Loa) znači da moraš imati silu koja će obaviti posao.
c) Konačni sud (Baron): Baron je gospodar groblja, a groblje je poslednja raskrsnica.
Kalfu i Baron često sarađuju u mračnijim radovima. Kalfu obezbeđuje put, a Baron obezbeđuje dušu (ili kontrolu nad mrtvima). Ako želiš da utičeš na nekoga preko mrtvih (nekromantija), Kalfu je onaj koji ti omogućava da uzmeš tu energiju sa raskrsnice, dok je Baron onaj kome moraš platiti zakup za korišćenje duha iz njegovog carstva. Vidimo da je odnos ove trojice ključan za razumevanje vudu magije moći. Kalfu je figura kojoj se obraćaju oni koji ne žele da čekaju na božansku pravdu Bondyea, već žele da sami skroje svoju sudbinu, makar to podrazumevalo haos. Baron Samedi je vrhunski individualista. On se ruga svakom autoritetu. On je jedini Loa koji može da kaže ne čak i Bondyeu kada je u pitanju smrt. Za LHP praktikanta, Baron je simbol besmrtnosti ega kroz ovladavanje smrću. U vudu mitologiji ova trojica nisu porodica, već funkcionalni saveznici za posebna magijska delovanja. U tom smislu, Legba drži ključ od kapije, Kalfu drži ključ od raskrsnice u mraku, a Baron Samedi drži ključ od poslednjeg doma (groba). Ako želiš da radiš magiju koja menja sudbinu, ne možeš zaobići Kalfua jer on menja pravila igre, a ne možeš zaobići Barona jer on poseduje materijal (pretke i moć zemlje). Zanimljivo je da Kalfu, iako opasan, nikada ne laže. On je brutalno iskren u vezi sa haosom koji donosi. To je ta iskrenost koja se provlači unutar hodnika mračnih tradicija: nema lažnog morala, samo čista funkcija i razmena energije.
Pauk u vudu religiji i magiji
U vudu religiji, pauk nije centralna figura kao što je to zmija (Dambala) ili ovan (Šango), ali se pojavljuje u vrlo specifičnom, arhaičnom i često mračnijem kontekstu. Pauk je primarno povezan sa onim loa koji dolaze iz naroda Fon i Bantu, a njegovo prisustvo se najviše oseća kroz figuru pod imenom Guede L’Araignée (Gede Pauk). Ovo je specifična manifestacija unutar porodice Ghede (duhova smrti). Dok je Baron Samedi glava porodice, Guede L’Araignée predstavlja specifičan, vizuelni i kinetički aspekt smrti. Paukova mreža se ovde posmatra kao metafora za sudbinu, ali i kao veza između života i smrti. Kao što pauk sedi u centru svoje mreže i oseća svaku vibraciju, Guede L’Araignée kontroliše niti koje povezuju pretke sa živima. Kada ovaj duh uzjaše praktikanta, osoba često pokazuje specifične pokrete: penje se po zidovima ili stubovima hrama, grči udove na način koji podseća na pauka i pokazuje neverovatnu agilnost. U mračnijim radovima, ovaj entitet se priziva za hvatanje neprijatelja u nevidljivu mrežu nesreće ili za izvlačenje informacija koje su sakrivene duboko u astralnim sferama.
Iako je vudu na Haitiju specifičan, on nosi nasleđe Anansija, boga-pauka iz tradicije naroda Akan (Gana). Anansi je bog prevarant. On koristi mozak umesto mišića. U vudu tradiciji, taj anansijevski duh je utkan u neustrašivost i sarkazam Ghede porodice. Pauk simbolizuje sposobnost da se preživi u neprijateljskom okruženju (poput ropstva) koristeći lukavstvo i pletući složene planove. Pauk se ovde ceni kao noćni lovac. Njegova mreža je simbol za magijsku zaštitu kojom neko tajno društvo okružuje svoju teritoriju, ali i za zamke koje se postavljaju onima koji prekrše zakone zajednice. U praktičnoj magiji (posebno u Petro i Ghede radovima), paukova simbolika se koristi za rituale vezivanja. Kao što pauk parališe svoj plen pre nego što ga konzumira, tako se i određene loe koje imaju paukove atribute prizivaju da parališu volju druge osobe ili da zaustave neku situaciju. Paučina se ponekad koristi kao fizička komponenta u pravljenju magijskih paketa (paquet congo) kako bi se uhvatila energija određenog duha.
Pauk sa Kalfuom deli koncept mreže raskrsnica. Kalfu je onaj koji kontroliše sve puteve, a paukova mreža je ništa drugo do složeni sistem raskrsnica. Sa Baronom pauk deli mirnoću i strpljenje lovca. Baron čeka na kraju svakog puta, baš kao što pauk čeka na kraju niti. U vuduu, pauk je simbol strpljive moći. On ne troši energiju uzalud; on plete, čeka i reaguje u savršenom trenutku. To ga čini izuzetno potentnim simbolom za svakoga koga zanimaju LHP aspekti ove religije, jer podrazumeva potpunu kontrolu nad svojom teritorijom (astralnom ili fizičkom).
Porodica duhova Zariguin (često pisano i kao Zandor ili Zandor-Zariguin) predstavlja jedan od najmračnijih, najzatvorenijih i najopasnijih slojeva vudu kosmosa na Haitiju. U okviru ove porodice deluju sile koje su izrazito LHP karaktera. Zariguin (Zandor) porodica ne pripada klasičnoj Rada naciji, pa čak ni standardnom Petro panteonu koji se praktikuje u javnim hramovima. Zariguin su duhovi koji pripadaju Bizango i Sanpwel tajnim društvima. To su vampirski i grabljivi duhovi. Za razliku od ljubaznog Legbe ili čak strogog Barona, Zariguin su duhovi noći koji se vezuju za aspekte preživljavanja po svaku cenu. Reč Zariguin na haićanskom kreolu znači pauk (izvedeno iz francuskog araignée).
Ova porodica duhova koristi pauka kao svoj primarni totem i simbol operisanja. Dok je kod porodice Ghede pauk simbol sudbine i veza sa precima, kod porodice Zariguin pauk je lovac. Magija ovih duhova se fokusira na pletenje mreža u koje se hvataju neprijatelji ili žrtve. Zariguin se prizivaju isključivo noću. Veruje se da oni, poput pauka, vrebaju iz senki i da njihova mreža može paralisati nečiju sreću, zdravlje ili volju. Tokom inicijacija u tajna društva, simbol pauka se često urezuje ili crta, a od posvećenika se očekuje da razviju paukovu čulnost, odnosno sposobnost da osete vibracije u okolini pre nego što se opasnost pojavi.
Povezanost Zariguina sa mračnom magijom dolazi iz njihove uloge u socijalnoj kontroli. Ako neko prekrši zakone tajnog društva ili zajednice, Zariguin se prizivaju da izvrše presudu. To uključuje rad sa teškim energijama zemlje i groblja. Druga oblast koja angažuje ovu porodicu duhova je zombifikacija. Iako je ovo složena tema, mnoga istraživanja (poput onih Vejda Dejvisa) ukazuju na to da su tajna društva koja štuju Zandor / Zariguin duhove ona koja čuvaju tajne farmakoloških i magijskih procesa zombifikacije. Ovi duhovi su vrhunac individualne moći. Oni ne služe ljudima, već ljudi moraju biti izuzetno snažni i inicirani da bi uopšte smeli da ih prizovu. Rad sa njima je izuzetno opasan jer Zariguin duhovi uvek traže visoku cenu za svoje usluge. Postoji specifičan fenomen u ovim kultovima gde se kaže da inicirani hoda kao pauk. To je metafora za osobu koja može da se kreće kroz društvo i suptilne ravni neprimećeno, koja vidi u mraku i koja je uvek korak ispred drugih. U poređenju sa Baronom Samedijem, koji je javan i voli da se šali, Zariguin su tihi, hladni i smrtonosno ozbiljni. Oni su nevidljive niti koje drže moć na Haitiju.
Tajna društva na Haitiju
Tajna društva na Haitiju, poznata pod zajedničkim imenom Sociétés Secrètes, predstavljaju tamnu materiju haićanskog društva. Dok je vudu religija otvorena za zajednicu, ova društva su zatvorena, hijerarhijski strogo uređena i funkcionišu kao paralelni sistem moći, pravosuđa i magijske zaštite. Ona su direktni naslednici afričkih tajnih društava (poput Leoparda ili Egúngún), ali su prekaljena u surovosti kolonijalizma i revolucije. Postoji nekoliko nivoa ovih udruženja, a najpoznatija su:
a) Bizango: Najmoćnije i najrasprostranjenije društvo. Imaju vojnu strukturu (činove poput cara, kralja, generala). Njihovi rituali su intenzivni, rade se noću pod crvenim svetlom i fokusirani su na Petro i Zandor / Zariguin duhove.
b) Sanpwel (Sans-Poil): To znači bez dlaka. Smatraju se još ekstremnijim od Bizanga. Veruje se da njihovi članovi poseduju moć transformacije (likantropija) i nevidljivosti.
c) Galipot i Assotor: Manja, lokalna društva koja se bave specifičnim oblicima zaštite teritorije ili noćnim patrolama.
Ova društva nisu samo magijske grupe već su istorijski nastala kao mehanizam samoodbrane robova. U mestima gde zvanična država ne funkcioniše, tajno društvo je sudija i dželat. Ako neko u zajednici počini težak zločin (silovanje, krađa zemlje, izdaja), društvo donosi presudu. Njihovo glavno oružje je strah. Kazne se kreću od vezivanja (magijske paralize) do zombifikacije, koja se u ovom kontekstu posmatra kao najgora moguća društvena smrt, gubitak slobodne volje. Dok javni Vudu teži balansu, tajna društva rade sa vrelim (Petro) i vampirskim (Zandor) energijama. Crvena i crna su njihove boje i simbolizuju krv, vatru i mrak. Njihovi oltari su prepuni drvenih statua koje izgledaju zastrašujuće, često omotane lancima ili premazane krvlju i pepelom. Te statue nisu samo ukrasi, već posude u kojima obitavaju duhovi-čuvari društva. Članovi ovih društava se prepoznaju po specifičnim stiscima ruku, lozinkama i ritualnim pesmama koje su nepoznate onima koji nisu inicirani (les profanes). Ulazak u ovakvo društvo zahteva rigorozne testove. Posvećenik mora dokazati diskreciju i hrabrost. Izdaja tajni društva kažnjava se smrću. Inicijacija često podrazumeva sklapanje ličnog pakta sa nekim od moćnih duhova (poput onih iz porodice Zariguin), gde posvećenik dobija moć u zamenu za doživotnu službu društvu.
Ova društva su najčistiji primer kolektivnog Puta leve ruke LHP. Oni odbijaju autoritet crkve i države i imaju sopstveni suverenitet. Njihov fokus nije na molitvi i molbama, već na rezultatima. Magija se koristi kao tehnologija moći. Oni rade sa energijama koje društvo smatra tabuom (smrt, agresija, vezivanje duša). Tajna društva su imuni sistem Haitija. Bez njih, vudu bi verovatno bio sveden na folklorni ples. Ona čuvaju sirovu, divlju srž tradicije koja odbija da bude pripitomljena. Ipak, kao što sam naglasio, ono što je počelo kao instrument oslobođenja, za mnoge je vremenom postalo instrument nove, unutrašnje tiranije. Ta linija između čuvara slobode i lokalnih despota u tajnim društvima je ekstremno tanka i često pregažena.
Tokom revolucije (1791–1804), tajna društva su bila jedini način da se robovi organizuju mimo očiju kolonizatora. Međutim, kada je nezavisnost stečena, ta ista struktura se nije raspustila. Pošto zvanične institucije Haitija (sudovi, policija) često nisu funkcionisale ili su bile rezervisane samo za mulatsku elitu u gradovima, tajna društva su u unutrašnjosti preuzela ulogu države u državi. Umesto fizičkih lanaca, uveden je strah od magijske odmazde. Društva poput Bizanga su počela da naplaćuju zaštitu i da kontrolišu svaki aspekt života u selima. Najmračnije poglavlje ove priče je vladavina diktatora Fransoa Divalijea (Papa Dok). On je bio vrsni poznavalac vudua i tajnih društava i svesno je koristio njihovu infrastrukturu za svoju vlast. Njegova ozloglašena tajna policija bila je duboko isprepletana sa članstvom u tajnim društvima. Koristili su vudu ikonografiju (Divalije se oblačio kao Baron Samedi) kako bi narod držali u stanju stalnog metafizičkog terora. Na ovom primeru vidimo sakaćenje tradicije radi najprizemnijeg političkog ugnjetavanja.
Zombifikacija, koju praktikuju ova društva, direktna je refleksija traume ropstva. Najveći strah roba nije bila smrt (jer smrt je povratak u Afriku, u Lan Guinée), već ponovno ropstvo nakon smrti. Tajna društva koriste ovaj strah kao oružje. Ako se zameriš velikom pauku (Zariguin), kazna nije zatvor, već gubitak svesti i pretvaranje u radnu snagu. To je jeziv primer kako žrtva preuzima metode mučitelja. Neki antropolozi smatraju da tajna društva održavaju kulturu sumnje. Svaki individualni uspeh ili inovacija koji štrče iz kolektiva mogu se protumačiti kao plod mračne magije ili krađe Ašea od zajednice, što dovodi do magijske odmazde. To stvara društvo u kojem je najsigurnije ostati siromašan i nevidljiv. Sa druge strane haićanska tajna društva imaju argument da bi se bez njih, Haiti raspao na hiljadu međusobno zavađenih bandi. Oni sebe vide kao poslednju branu protiv potpunog uništenja lokalnih zajednica, jer jedino njihove presude ljudi zaista poštuju.
Dakle, Haiti je zarobljen u krugu gde je magija mehanizam kontrole. Ono što je trebalo da bude Put Leve ruke kao oslobođenje pojedinca, pretvorilo se u kolektivno gušenje. Umesto da Zandor duhovi budu izvor moći za napredak, oni su postali policajci koji čuvaju status kvo u mraku. To je možda najveća tragedija Haitija, država koja je nastala tako što je njen narod prvi zbacio lance ropstva, završila je u mreži sopstvenih čuvara, gde pauk (Zariguin) više ne lovi neprijatelje spolja, već se hrani sopstvenim narodom.
Majkl Bertio i put u Leogane
Mesto Leogane na Haitiju je ključno za razumevanje čitavog Bertiojovog sistema. Ono se u vudu tradiciji smatra prestonicom magije, posebno one mračnije, Petro i Zandor struje. Za Bertijoa, Leogane nije samo geografska tačka, već duhovni epicentar gde se ukrštaju afrička gnoza i atlantiđansko nasleđe. Majkl Bertijo (Michael Bertiaux) nema direktno etničko poreklo sa Haitija. Rođen je 1935. godine u Sijetlu, u porodici francusko-kanadskog i irskog porekla. Njegov otac je bio kapetan u mornarici, a majka se bavila teozofijom. Dakle, njegova veza sa Haitijem nije biološka, već inicijacijska. On je usvojeni sin haićanske tradicije. Njegova priča počinje 1963. godine kada je kao anglikanski sveštenik poslat na Haiti da radi u okviru crkve. Tamo je upoznao ljude koji će mu otvoriti vrata druge strane.
Njegov ključni inicijator bio je Lucien-Jean Maine, haićanski gnostik i visoki inicijant. Maine je bio naslednik porodice koja je generacijama čuvala specifičnu vrstu gnoze koja je spajala vudu sa francuskim martinizmom i templarskim tradicijama. Jean-Maine je inicirao Bertioa upravo u tradicije koje gravitiraju oko Leoganea. Bertijo je tamo proglašen za naslednika određenih linija i dobio je titulu prvosveštenika redova La Couleuvre Noire (Crna Zmija) i Ordo Templi Orientis Antiqua (O.T.O.A.). Jasno je da ono što Bertijo praktikuje i podučava nije narodni vudu koji se viđa po selima. To je Vudu Gnosticizam, visokointelektualna, ezoterična i izrazito operativna grana okultizma. U tom smislu ta grana okultizma spaja haićanske Loa sa pitagorejskom matematikom, kabalom, teozofijom i okultnom fizikom. Za razliku od tradicionalnog vudua, Bertijo uvodi koncepte vudu-mašina, radionike i kontakta sa vanzemaljskim inteligencijama. On posmatra duhove kao energetske frekvencije koje se mogu mapirati. Njegov sistem je izrazito individualistički. Fokus je na razvoju astralnog tela i moći maga da manipuliše realnošću pomoću simbola i seksualne magije.
Za Bertijoa, Leogane je mesto gde su Bizango tajna društva najaktivnija. U njegovim spisima, Leogane se pominje kao lokacija unutrašnjeg hrama gde se čuvaju najdublje tajne Zandor porodice. To je mesto hodočašća za one koji traže crnu gnozu, znanje koje se ne nalazi u knjigama, već se prenosi direktno kroz vibraciju i krv na tom tlu. Bertijo je jedinstvena figura jer je uspeo da uzme sirovu, vrelu energiju haićanskih tajnih društava (koju je dobio kroz inicijaciju od Jean-Mainea) i da je kodifikuje za zapadnog intelektualca. Njegov sistem je neka vrsta sajber-vudu laboratorije. On ne traži od tebe da ideš na Haiti i kolješ petlove, već da koristiš svoj um kao procesor koji se povezuje sa mrežama energije koje Leogane predstavlja u astralnom svetu. Njegov rad je možda najčistiji primer kako se LHP tradicija prevodi sa nivoa plemena na nivo modernog okultnog adepta.
Zobopi
Fenomen koji Bertijo naziva Zobopi (ili Les Zobops) predstavlja samu oštricu vudu gnosticizma i direktno je povezan sa paukovima (kroz porodicu Zariguin) i sa vampirskim silama. U vudu tradiciji Haitija, termin Zobop se koristi za članove tajnih društava (poput Bizanga) koji operišu noću, ali kod Bertijoa on dobija mnogo dublje, metafizičko značenje. U narodnom verovanju, Zobopi su članovi mračnih loža koji se sastaju na raskrsnicama. Bertijo ih interpretira kao operativce mračne gnoze koji su postigli specifičan stepen transformacije. On opisuje Zobope kao bića koja su naučila da piju eteričnu energiju ili Aše iz okoline. To nije klasični holivudski vampirizam, već energetski parazitizam ili svesna manipulacija životnim silama radi postizanja besmrtnosti astralnog tela. On tvrdi da vrhunski inicijanti Zobopa mogu da projektuju svoju svest u oblike životinja ili čak astralnih mašina.
Ovde se priča vraća na porodicu Zariguin (Pauk). Bertijo koristi izraz aranhologija da opiše način na koji Zobopi operišu. Oni ne napadaju direktno, nego oni pletu suptilne energetske mreže oko svoje mete. Za Bertijoa, pauk je simbol Zobopa jer on predstavlja biće koje sedi u središtu (na raskrsnici) i kontroliše sve niti. Zobop je pauk koji manipuliše ljudskim sudbinama kroz nevidljive energetske veze. Kod Bertijoa, Zobop nije samo vrač u crvenoj odori, već neka vrsta astralnog hakera koji koristi simbole, vevee i zvučne frekvencije da bi provalio u tuđe energetske sisteme. Bertijo povezuje Zobope sa onim što naziva vudu-mašinama (radionički uređaji. Zobop koristi ove uređaje kao pojačivače svoje volje, slično kao što pauk koristi mrežu da bi pojačao svoja čula. Kao takvi, Zobopi su ultimativni izraz LHP u Bertijoovom sistemu jer odbacuju ljudski moral, što znači da deluju po zakonima moći i efikasnosti i rade u mraku. Taj mrak nije odsustvo svetla, već sferu ne-manifestovanog (praznine) iz koje crpe snagu. Oni teže deifikaciji, pošto je cilj Zobopa da postane Bog-Pauk, nezavisan entitet koji sam stvara svoja pravila unutar sopstvene mreže.
Dakle, kada kod Bertijoa čitamo o Zobopima, zamislimo spoj haićanskog gerilca-maga i naučnika iz mračne budućnosti. To je vampirska sila jer se hrani energijom kosmosa i drugih bića, a paukovska je, jer tu energiju kanališe kroz složene sisteme veza (mreže). Oni su čuvari pragova koji nam neće dozvoliti da prođemo dalje u tu vrstu sistema ukoliko ne razumemo da je magija, u svojoj suštini, predatorski čin svesti koja odbija da bude plen.
