Sečenje strašnice
Imao sam sedamnaest godina kada sam pristao da mi jedan tradicionalni vrač-iscelitelj iseče strašnicu. Tada sam se družio sa jednim malo starijim momkom koga je takođe zanimala magija i uopšte sve ezoterično i mistično, pa mi je on pomenuo da ima jednog starijeg rođaka u Bosni koji je vrač i iscelitelj. Rekao mi je da taj njegov rođak živi u jednom planinskom selu, i da je poznat u tom kraju jer leči ljude i pomaže da se isteraju zli duhovi, uroci i slične stvari. I ono što je bilo veoma zanimljivo, jeste da je taj rođak njemu pričao kako se hvataju munje. Navodno je taj čovek izazivao oblake tako što bi pratio vremenske prilike i kada bi postalo izvesno da se sprema nevreme sa grmljavinom, on bi stajao izložen na nekom otvorenom mestu i do poslednjeg trenutka buljio u oblake sa podignutim rukama, izgovarajući pritom nekakvu bajalicu. Takođe, po priči mog tadašnjeg drugara, tog njegovog rođaka je dva puta opalila munja za kratko vreme, ali je preživeo, i od tada je postao malo čudan. Kao posledicu tog udara on je shvatio kako se hvataju munje, ali o tome nikada nisam čuo konkretan nastavak, osim toga da je uhvaćene munje on držao u posebno napravljenom džaku. Ovako rečeno, to zvuči kao bajka, ili detalj iz grčke mitologije, ali ideja izazivanja oblaka i hvatanja munja, kako sam kasnije otkrio, jeste jedan od rukavaca tzv skolomantije, veštine proricanja posmatrajući oblake, ali i upravljanje oblacima i uopšte vazdušnim elementom.
Prošlo je neko vreme od kada mi je taj moj drugar ispričao sve to o njegovom rođaku iz Bosne, kada me je iznenada on pozvao jednom prilikom i saopštio mi da je u posetu kod njegovih došao upravo taj vrač. Neka za ovu priliku bude da se on zvao Rođo. Kao, moj drugar je pričao Rođi da ima jednog zanimljivog ortaka, tj mene, koga zanima magija, i Rođa je izrazio želju da me upozna. Bio sam sav uzbuđen što ću upoznati nekog tako moćnog, pa sam spremio sijaset raznih pitanja, ali na moje veliko razočaranje, kada sam konačno stao pred tog čoveka, ta osoba ni iz daleka nije bio neko koga sam očekivao. Lik je bio veoma ćutljiv, izuzetno škrt na rečima, a kada bi govorio onda je to činio tako tiho da sam se morao naprezati da ga čujem, a uzgred je šuškao i nije umeo da izgovori slovo r. Izgledao je veoma skromno, odeven više kao nekakav klošar, u probušenim patikama, izlizanim pantalonama i iskrzanom kožnom jaknom. Pogledao me je i više nije obraćao pažnju na mene. Sedeo je i ćutke posmatrao i slušao razgovor između nas mladića. Onda je naglo ustao i sasvim mi razgovetno rekao da imam veliku strašnicu i kako on može to da sredi. Istina, bio sam plašljiv, imao sam neodređeni strah od mraka i svega onog okultnog koje me je istovremeno privlačilo, ali na to nisam gledao kao na problem.
Ipak, kako sam bio više nego znatiželjan, njegov predlog me je iznenadio i pružio mi tračak nade da ću ipak biti svedok i učesnik nečeg magijskog. Rekao mi je da me ta strašnica prati kao senka i ako je se ne rešim, vremenom može da mi zagorča život. Dobro, pristao sam da mi Rođo seče strašnicu. Pomislio sam da ćemo možda povodom toga otići negde izvan grada, među obližnja šumovita brda, ne odmah, ali ovih dana, ili recimo eto baš sutra, ali ne, Rođo je rekao da to možemo uraditi odmah sada, tu u stanu njegovih rođaka. Dakle, sad i ovde ili nikada. Rekoh, hajde onda sada. Pošto smo sedeli u sobi mog drugara, njegovi su bili u dnevnoj sobi, niko nam nije smetao, a stan je bio veliki i gotovo da se ukućani nisu ni čuli. Sve je nekako zamrlo. Tada je Rođo rekao da ustanemo i da ovaj moj drugar stane iza mene i pridrži me jer ću ja uskoro da padnem. Tako smo nas trojica stajali u jednoj liniji. Rođo je ćutao i odjednom je napravio polukružni pokret desnom rukom sa ispruženim kažiprstom i ja sam automatski izgubio kontrolu nad svojim telom, kao da me je uhvatila nesvestica. Drug me je pridržao i onda su me njih dvojica položili na pod u obliku krsta. Nisam mogao da se pomerim ali sam bio potpuno svestan svega. Onda je Rođo izvadio namotaj crvene vunice, a moj drug mu je pomagao da me izmere koristeći taj konac kao metar. Izmerili su mi dužinu od glave do pete, a potom i raspon ruku. Rođo je onda uzeo tu vunicu i namotavao je tiho bajajući neke reči koje nisam uspeo da čujem. Potom je uzeo nož i otsekao komad tog konca i pokazao mi ga je, rekavši da je to razlika između mene i straha, otprilike deset santima. Glavni deo konca je, kako sam primetio namotao na jedan mali komad drveta, a onaj ostatak je spalio u pepeljari. Čim je konac dogoreo ja sam povratio kontrolu nad svojim telom. Tako se to završilo i ja više nikada nisam sreo Rođu niti išta čuo o njemu. Ne znam da li je još uvek živ, ali čini mi se da je tada imao godina koliko i ja sada, što znači da bi, ukoliko je živ, mogao biti preko devedest godina star. Ko zna…
Kakve su bile posledice sečenja moje strašnice? U početku nisam zapazio nikakve promene i vremenom sam smetnuo sa uma taj događaj, smatravši ga izlivom Rođine ekscentričnosti pre nego nečim smislenim i magijski delotvornim. Tek, u godinama koje su sledile, bio sam izložen intenzivnim događajima i iskušenjima magijske prirode iz kojih sam izašao neokrnjen. Strahovi su čudnovati iščezli. Ovde bih stao sa opisom mog iskustva i priču skrenuo ka opštijem toku, jer to što sam proživeo nije nešto čudno, neuobičajeno ili jedinstveno. Naprotiv, „sečenje strašnice“, odnosno sečenje straha / sečenje strave, predstavlja izuzetno potentan primer tradicionalne balkanske magije i narodnog isceliteljstva i oslanja se na univerzalni magijski princip simpatije (similia similibus curantur - slično se sličnim leči, odnosno delovanjem na materijalni supstitut menja se stanje u duši i telu subjekta). Takva magijska praksa je veoma stara i široko je rasprostranjena, a varijacije se razlikuju u zavisnosti od lokacije ili vremenskog perioda. Crveni vuneni konac je u tom smislu gotovo svuda prisutan, crvena boja se bira jer simbolizuje životnu energiju, vitalnu snagu, krv, pa deluje kao barijera protiv mračnih sila. Koncem se „meri“ dužina ili obim određenih delova nečijeg tela (često od glave do pete, raspon ruku, ili oko obima glave i grudi). Time se, u simboličkoj ravni, „uzima mera“ straha i premešta se u samu nit, pa konac postaje magijski dvojnik samog entiteta straha ili nemira.
U raznim oblicima ovog obreda konac se obično postavlja preko praga, na sekiru (simbol presecanja i čišćenja), makaze ili se zateže preko nečijeg tela, nakon čega se oštrim predmetom preseca na komade uz specifičan rez. I tom prilikom se prekida spona između subjekta i nakupljenog šoka, traume ili opsesivne energije (strašnice), odnosno zlih duhova. U zavisnosti od kraja i tradicije, isečeni komadi konca se negde bacaju u tekuću vodu (da ih odnese i „pere“), spaljuju se uz tamjan, ili se prosto spaljuju, ili se zakopavaju na mestima preko kojih se ne prelazi, čime se nemir trajno neutrališe. Naravno, nije to osobeno samo za naše krajeve.
Načelno, ideja da se merenjem i sečenjem niti, konopaca ili tkanina mogu ukloniti bolesti, strahovi i nevidljivi uticaji duboko je ukorenjena u folkloru raznih naroda. Na primer, u južnoj Italiji (posebno u Kalabriji i Siciliji), narodni iscelitelji koriste rituale sa koncem i maslinovim uljem u tanjiru kako bi dijagnostikovali i otklonili „zlo oko“ (malocchio) i iznenadni šok. Pored sipanja ulja, postoji praksa rade merenja i presecanja crvenih vunenih traka uz izgovaranje katoličkih molitvi sjedinjenih sa arhajskim formulama (slično našim bajalicama). U Grčkoj se za iznenadne strahove i neuroze kod dece (grč. tromaras) često pribegava ritualima gde se meri dužina deteta lanenim ili vunenim koncem, koji se potom baca u vatru. Pucketanje vatre tumači se kao sagorevanje samog straha. Kod istočnih Slovena (Rusija, Belorusija) i u Poljskoj, tradicionalni iscelitelji koriste konce i lanena vlakna da „ispredu“ ili „iseku“ bolesti i strahove. Postoji običaj da se konac kojim je izmeren bolesnik veže za noge stoke ili baci u vatru. U staroj germanskoj i keltskoj narodnoj magiji, praksa vezivanja čvorova na koncu (gde svaki čvor zarobljava deo nevolje ili straha) i njeno naknadno ritualno razvezivanje ili sečenje makazama korišćeno je za oslobađanje od opsesija i vezanosti za negativne entitete. Slične stvari imamo i na širem području Mediterana i Bliskog istoka.
Ono što „Sečenje strašnice“ na Balkanu deli sa srodnim mediteranskim, evropskim i orijentalnim ritualima jeste akt presecanja granice. Strah se u narodnoj viziji posmatra kao nešto što se „zakačilo“, parazitski ušlo u eterični omotač čoveka i počelo da raste. Davanjem fizičke dimenzije strahu (kroz merenje konca) i njegovim brutalnim uništavanjem (sečenjem oštrim gvožđem, sekirom ili makazama), svest subjekta dobija vizuelni i psihološki katarzični dokaz da je „strani element“ uklonjen, čime se pokreće snažan mehanizam samoisceljenja. Praksa „sečenja strave“ ili „strašnice“ pripada korpusu usmene tradicije i narodne magije, što znači da je vekovima opstajala isključivo kroz praksu, prenošenjem s kolena na koleno, i daleko od zvaničnih dvorskih ili crkvenih hronika. Zbog toga nećemo naći srednjovekovne povelje ili državne zakone koji detaljno opisuju korak po korak kako se konac meri i seče.
Ipak, gledano kroz istorijske i rane etnografske izvore, ovi rituali ostavili su jasne tragove u nekoliko slojeva. Najstariji pisani tragovi o ovakvim vrstama magijskih radnji na našim prostorima ne potiču od onih koji su ih radili, već od crkvenih vlasti koje su ih osuđivale. U crkvenim spisima oštro se sankcioniše bajanje, čarobnjaštvo i gatanje za ozdravljenje. Umesto toga, crkva nudi post, molitvu, pokajanje… Crkva je sve obrede narodne medicine koji su uključivali merenje, bajanje, upotrebu konaca, vune ili presecanje gvožđem tretirala kao ostatak neznaboštva i jeres, a danas se na to, u doba sekularizma i ateizma, gleda kao na sujeverje. Pa ipak, Vuk Karadžić, pa i strani putopisci, beleže brojne narodne izraze i običaje vezane za domaću medicinu, verovanja u zle duhove, uroke i strah.
Kada je reč o ostatku Evrope i Mediteranu, najstariji pisani izvori o ovakvim ritualima nalaze se u sudskim spisima i arhivima inkvizicije (naročito u Italiji, Španiji i Francuskoj). Tokom procesa protiv takozvanih „veštica“ ili narodnih iscelitelja, crkveni i državni sudovi su detaljno zapisivali procedure koje su ovi ljudi koristili da bi opravdali optužbe za vračanje. U italijanskim i španskim arhivima iz XVI i XVII veka postoje sačuvani zapisnici u kojima se optužene žene pravdaju da one „ne rade đavolju magiju, već samo mere konac, presecaju ga makazama i mole se nad bolesnima da im skinu urokljive oči i strah“. Ovi dokumenti su neprocenjivi jer pokazuju da je praksa merenja i presecanja niti bila opšteprisutna širom Mediterana i da su je vlasti progonile vekovima pre nego što su je etnolozi zvanično popisali.
Međutim, praksa upotrebe niti, vune, merenja i presecanja kao magijskog ili isceliteljskog čina ima izuzetno duboke korene u pisanoj istoriji drevnog Mediterana i Bliskog istoka. Ono što danas kod nas zovemo „sečenjem straha“ jeste varijanta jedne od najstarijih magijskih tehnologija čovečanstva, a to je magija konca i vezivanja / razvezivanja. U klinastom pismu na glinenim pločicama iz Asirije i Vavilona pronađeni su neki od najstarijih sačuvanih magijsko-medicinskih recepata na svetu (poput čuvenih tekstova Maqlû serijala rituala protiv vračanja i bolesti). Mesopotamski sveštenici-iscelitelji (ašipu) su u ritualima lečenja bolesti koje su dolazile iznenada (poput šoka, ludila ili bunila, što su stari narodi pripisivali zlim demonima ili napadima nevidljivih sila, koristili obojene niti, najčešće crvene i bele vune. Konac bi se obmotavao oko obolelog uda ili pacijentovog ležaja kako bi „upio“ bolest, a potom bi se uz inkantacije bogovima (poput boga sunca i pravde Šamaša) taj konac vezivao u čvorove, bacao u vatru ili sekao oštrim bronzanim oruđem. Čin sečenja je značio da se spona između bolesnika i demona prekida.
Egipatska magija (heka) počivala je na konceptu održavanja i vezivanja sile univerzuma. Konci i trake su u tome imali značajnu ulogu. U egipatskim papirusima i pogrebnim tekstovima, čvorovi i niti od crvenog platna ili vune korišćeni su ne samo za zaštitu mrtvih, već i za skidanje „zlih uticaja“ sa živih. Postojali su rituali gde se laneni ili vuneni konac merio po telu bolesnika (ili čoveka pogođenog iznenadnim strahom / ludilom) da bi se „uhvatila“ mera bolesti, nakon čega bi se konac spaljivao ili sekao uz magijske formule kojima se prizivalo razvezivanje i oslobođenje duše od parališućeg straha.
U grčkim magijskim papirusima (PGM - Papyri Graecae Magicae) i latinskim zapisima, praksa vezivanja i presecanja konaca bila je izuzetno rasprostranjena pod terminima ligatura (lat. povezivanje / vezivanje) i katadesmos (grč. urok vezivanjem). Rimski pisci i prirodnjaci poput Plinija Starijeg u svom delu Prirodna istorija (Naturalis Historia) beleže niz narodnih verovanja i rituala u kojima se konci različitih boja koriste za isceljivanje groznica, epilepsije i iznenadnih mentalnih šokova. Grčki i rimski narodni lekari koristili su crvene niti da „zadrže“ ili „odseku“ bolest. Merenje delova tela koncem, a zatim njegovo presecanje makazama ili nožem preko praga ili izvora vode zabeleženo je u grčko-rimskoj provincijalnoj magiji kao način da se čovek oslobodi „zle sile“ koja mu je ušla u um. U staroj persijskoj tradiciji i kasnijim bliskoistočnim sinkretističkim praksama, upotreba pletenih i vunenih niti bila je standardna metoda u borbi protiv druđa (demonskih sila laži, straha i opsednutosti). Čvorovi su se vezivali da se „zarobi“ zlo, a zatim presecali kako bi se čovek oslobodio strave koja ga je paralisala.
Ovi primeri pokazuju da „Sečenje strašnice“ na Balkanu nije nastalo izolovano, već predstavlja živ, neprekinuti fosil drevne i reklo bi se, univerzalne, magijske tradicije. Dok su pisane forme u starom veku nestale sa propadanjem antičkih carstava, ista tehnika (merenje vunenim koncem + sečenje oštrim gvožđem + usmena formula / bajanje) preživela je milenijumima u seoskim zajednicama Balkana, prenoseći se sa kolena na koleno sve do modernog doba.
