Nova post-antika

Oligarhija je tako temeljno izvršila demontažu ustaljenog sistema vrednosti i proizvodnje svakodnevnog života i standarda u Zapadnom svetu da su očajne i preplašene mase pomislile da im tzv populisti, krajnje desni ili levi pokreti, deluju kao spasonosno rešenje. Sama ta percepcija alternative od strane velikog dela naroda izraz je destruktivnog delovanja globalističke oligarhije. Američki gradovi Detroit i Nju Orleans, kao i veći broj manjih uništenih industrijskih gradova u unutrašnjosti, izraz su raspada jedne paradigme o bogatom i srećnom Zapadu i američkom snu. Pogledajmo samo kakve slike u filmovima i serijama, emituje Holivud, fabrika snova, artikulator ideja, vizija i perspektiva globalističke oligarhije. Smenjuju se prizori katastrofa, ekoloških, geoloških, bioloških i tehnoloških, uvijenih u oblande fantastike, koji zatvaraju horizont budućnosti u kostreti jednog distopijskog i apokaliptičkog postljudskog sveta. Invazije zloćudnih vanzemaljaca, beslovesnih zombija, čudovišta, očajničkog ljudskog otpada, robota itd, smenjuju se na bioskopskim, televizijskim i gedžetskim ekranima. Holivudski proroci kao da prizivaju kataklizmu, nadiranje zla i uništenja, odnosno izgon jedne optimističke slike sveta u budućnosti. I ako do nekakvog povoljnog ishoda dođe, onda to iziskuje prolaženje kroz jedno sveobuhvatno uništenje. Na platnu ljudske mašte više nema optimističkih slika, ne postoji vera u budućnost. Opšti optimizam kraja XIX i početka XX veka, nakon ratnih užasa prošlog i zastrašujućih perspektiva ovog veka, ustupio je mesto opštoj zabrinutosti i pesimizmu. To je suština poruke gospodara ljudske marve. Sada više nije teško zamisliti pretvaranje evropskih gradova, jednog Malmea, Kopenhagena ili Amsterdama u Detroit ili Nju Orleans, jer tako će i biti onda kada oligarhija završi sa Evropom.   

U Praktičnom idealizmu, godine 1925. Richard von Coudenhove-Kalergi kaže:  

"The man of the future will be of mixed race. Today's races and classes will gradually disappear owing to the vanishing of space, time, and prejudice. The Eurasian-Negroid race of the future, similar in its appearance to the Ancient Egyptians, will replace the diversity of peoples with a diversity of individuals."

Similar in its appearance i diversity of individuals nekako ne idu zajedno. Gospodin Kalergi zagovara globalni komunizam. Takve idealističke vizije obično završe kao totalitarizam koji pokušava da prekroji život u skladu sa sopstvenom vizijom. Besklasno globalno društvo jednog pojavnog tipa ljudstva je užas bez premca. Možda bi neko bi na ovakav moj stav uzvratio pitanjem koja je moja ideja? Kako ja vidim društvo u budućnosti? Pa u kojoj budućnosti? Zašto bismo se uopšte bavili tako dugoročnim, utopističkim kalegrijevskim planiranjem budućnosti, umesto da radimo na unapređenju sadašnjosti? Mi živimo sada, a ne za hiljadu godina. Svaka generacija bi trebalo da razmišlja o sebi, o svojim neposrednim potomcima i potomcima tih potomaka, a sve dalje neka bude briga onih koji dolaze. Zamislimo užas da je recimo pre hiljadu godina postojao nekakav Kalegri i krenuo da uređuje budućnost koja čini našu sadašnjost u skladu sa njegovim tadašnjim pogledom na svet! Istorija nas uči da vrle ideje velikih reformatora tokom prolaska vremena postaju užasi koje u praksi sprovode nitkovi. Uvek postoji faktor X. 

Neko bi možda pomislio da tako dalekovido razmišlja elita, te da je zbog napretka čovečanstva nužno postojanje nekakvog totalitarizma ili prosvećenog apsolutizma, ali totalitarizam bilo koje vrste sasvim je u neskladu sa slobodom, a bez slobode nema napretka, ma šta to podrazumevalo, osim ukoliko pojam slobode shvatimo u sasvim uskom smislu, kao slobodi ispoljavanja nagona, ma kakvi oni bili. A sa druge strane, u uslovima klasne i svake druge jednakosti teško je zamisliti postojanje prave, istinske, nekorumpirane, trezvene elite i nekakvog prosvećenog apsolutizma. Neko bi u tom slučaju morao da odskače od mase, a masa je vazda zavidna, ne prašta kvalitet, zatomljuje talenat. Osim toga, kalegrijevska vizija briše svaku tradiciju i kulturu. U takvom okviru ne postoji nikakav smisleni ideal, niti ima ikakve zvezde vodilje, a društveni ideal mora postojati, dok je zvezda vodilja metafizičke prirode, a ne nekakav idealni ovozemaljski društveni projekat. Neko bi rekao da se metafizika ne može približiti neukom narodu te da valja prosvećivati mase, što je, valjda, posao elite, koja bi u kelegrijevskom, odnosno sensimonskom i kontovskom pogledu na svet zapravo bila tehnokratska. Takvo razmišljanje zaboravlja da upravo metafizika prosvećuje i usmerava neuku masu a ne vizija nekakvog nepostojećeg društva projektovanog u daleku budućnost koju dočekati nećemo, a zbog kojeg moramo žrtvovati našu današnjicu. Dimitrije Mitrinović je rekao da put slobode znači da svaka rasa mora doći do svoje suštine. To je prirodni put, ne samo za svaku rasu ili narod, nego za svakog pojedinca. Ne da nas neko određuje u skladu sa svojim ideološkim ili tehnokratskim standardima i vrednostima, nego da sami dođemo do toga ko smo, šta smo i kuda idemo.

Čitava ova rasprava ukazuje na jednu staru dilemu između individualizma i kolektivizma. Tehnokratizam prvo razlaže istorijske i tradicionalne oblike kolektivizma, svođenjem osnovne mere društvenosti na apstraktnog idealnog pojedinca, da bi onda veštački, na osnovu parametara koji predstavljajuu odraz duha vremena i tehnokratskog mentaliteta, uterivali atomizovane pojedince u ad hoc privremene kolektivitete. Time je otvoren put u jedan beskrajni reformizam, slavljenje promena i reformi koje nemaju kraja. Taj utopistički globalistički tehnokratizam, kakav danas praktikuje svetska oligarhija, ima svoje veoma duboke idejne uzore utemeljene u drevnim kultovima. Taj put ima svoju jasnu istorijsku liniju, od aktuelnog Džordža Sorosa, preko Kalegrija, Trockog i Karla Marksa, do Adama Vajshaupta i pisaca Fame Fraternitatis, Martina Lutera, Joakima od Fjore, pa sve do Svetog Pavla i pobornika orijentalnih kultova pozne antike, čiji se uzori gube u dubinama mediteranskog i bliskoistočnog religijsko-magijskog miljea. Naravno, ne možemo staviti znak jednakosti između rečimo jednog Sorosa i njegovog antičkog sunarodnika apostola Pavla, ali možemo uočiti anarhističke crte u onome šta obojica propovedaju. Takođe, sa stajališta opadanja indoevropske autentičnosti, možemo povući paralelu između Hitlera, Staljina i drevnih kraljeva Rima, te reći kako Hitler i Staljin oličavaju krajnje izopačenje i vulgarizaciju načela arijskog duha, baš kao što Soros ili Trocki predstavljaju izopačenje i vulgarizaciju semitskog. Agens vulgarizacije u oba slučaja jeste sekularna modernost. Današnji izrazi drevnih institucija su globalističke organizacije i institucije poput Ujedinjenih nacija, Evropske unije, Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, centralnih banaka modernih država, glomazni državni aparati velikih zemalja, razne svetske asocijacije itd, zatim crkve i verske organizacije, sve do drevnih svetilišta Velike Boginje Majke (u njenim mnogim vidovima) i njenih božanskih muževa i sinova.  

Zastanimo na ovom mestu i pogledajmo kako je čuveni britanski antropolog Džejms Frejzer ocenio uticaj širenja orijentalnih kultova u Evropi:

"Religija Velike Majke, koja je sadržavala čudnu mešavinu sirovog divljaštva i duhovnih stremljenja, bila je smao jedna od mnogih sličnih istočnjačkih vera koje su se u kasnije doba paganizma raširile u Rimskoj Imperiji i koje su, napajajući evropske narode tuđinskim idealima života, postepeno potkopale celokupnu zgradu antičke civilizacije. Grčko i rimsko društvo bilo je sagrađeno na ideji o potčinjenosti pojedinca društvenoj zajednici, građanina državi; za ta društva sigurnost državne zajednice bilo je vrhovni cilj ponašanja, iznad sigurnosti pojedinca bilo na ovom ili na onom svetu. Od detinjstva zadojeni tim nesebičnim idealom, građani su posvećivali život javnoj službi i bili gotovi da ga žrtvuju radi opšteg dobra; a ako bi se ustezali od ove vrhovne žrtve, onda su osećali da čine nešto nisko, jer pretpostavljaju lični opstanak interesima svoje zemlje. Sve je ovo izmenjeno prodiranjem istočnjačkih religija, koje su učile da su opštenje duše sa bogom i njeno večno spasenje jedino ono radi čega vredi živeti; u poređenju sa tim ciljevima, napredak pa čak i postojanje države prestaju biti važni. Neminovna posledica ove sebične i nemoralne doktrine bila je ta da se vernik sve više i više povlačio iz javne službe, usredsređivao misli na sopstvena duhovna osećanja i gajio preziranje sadašnjeg života koji je smatrao samo pripremom za bolji večni život. Svetac i usamljenik, koji zaneseni ushićenom kontemplacijom neba preziru zemlju, postali su u javnom mnjenju najviši ideali čovečanstva, potiksujući stari ideal patriote i heroja koji, zaboravljajući sebe, živi radi dobra svoje zemlje i gotov je da umre za nju. Zemaljski grad izgledao je bedan i za preziranje ljudima čije su oči nazirale božiji grad u nebeskim oblacima. Tako je središte gravitacije, da se tako izrazimo, preneto s ovozemaljskog na zagrobni život, i ma šta da je onaj svet tom promenom dobio, nema sumnje da je ovaj svet njom mnogo izgubio. Nastalo je opšte raspadanje političkog organizma. Spone države i porodice bile su olabavile; sklop društva težio je ka raspadanju na sastavne elemente i otuda vraćanju u varvarstvo, jer civilizacija je moguća samo ako građani aktivno sarađuju i ako su voljni da potčine privatne interese opštem dobru. Ljudi su odbijali da brane svoju zemlju, pa čak i da se množe. U brizi da spasu sopstvneu dušu i duše ostalih, oni su bili voljni da dozvole propadanje čitavog materijalnog sveta koji su poistovetili sa principom zla." (Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str. 18-19)

Ovako sagledavši stvari ne možemo a ne primetiti sličnost Frejzerovih ocena uticaja istočnjačkih kultova na kulturu evropskih naroda sa Ničeovim ocenama hrišćanstva kao još jednog uvezenog istočnjačkog kulta (u tu svrhu preporučujem Ničeovog Antihrista). Asocijalni karakter hrišćanstva je vremenom kanalisan i ograničen kroz moćne srednjovekovne institucije, ali je svakako preživela njegova subverzivnost na psihološkom planu. Takođe, čitajući ove Frejzerove redove ne može a da ne primetimo sličnost dekadentnog antičkog stanja duha pod uticajem orijentalnih kultova sa situacijom kakvu imamo danas u Evropi i Severnoj Americi. Hrišćanstvo više nema tu snagu i ulogu na koje slobodno možemo primeniti Frejzerove reči, ali tu je tzv New Age, tu su razne ideologije poreklom sa levog, ali i desnog ideološkog spektra. Umesto kultova Velike Boginje Majke sada su prisutni oligarsi i plutokratija, globalizatori kapitala, vojnog intervencionizma, medijskog narativa, kulturnih klišea, političke korektnosti, ljudskih prava, migracija bez granica i feminizma. Naravno, nigde nije moguće povući jasnu liniju razgraničenja, jer su se učenja i filozofije pomešale, kako na idejnom planu, tako i u praksi, ali osnovne crte ostale su nepromenjene od antičkih vremena do današnjih dana. Imajući sve ovo u vidu, nema razloga da ne verujemo kako će današnji svet Evrope i Severne Amerike takođe biti uništen i zamenjen anarhijom i mrakom ne novog srednjovekovlja, jer je Srednji Vek označavao poredak, nego nove post-antike.