O Svetom anđelu čuvaru

Istorijska perspektiva fenomena 

Svako ko je kročio stazom okultizma susreo se sa motivom Svetog Anđela Čuvara, (Holy Guardian Angel, HGA), a neretko i sa samim anđelom. Mnogi ljudi na sam pomen HGA odmah pomisle na Alistera Krolija, ali to nije njegov izum, odnosno otkriće, niti je nastao u okviru Hermetičkog reda Zlatne zore. Pre bi se moglo reći da je fenomen HGA rezultat višeslojne istorijske sedimentacije: jevrejske angelologije, helenističke demonologije, hermetičko-gnostičkih ideja o višem dvojniku, i renesansne magije. Konkretno, Krolijev HGA, da se tako izrazim, ali više preciznosti radi, potiče direktno iz Knjige svete magije Abramelina maga. Ovaj tekst (hebrejsko-nemačkog porekla, XIV–XV vek) opisuje ritual višemesečne askeze čiji je cilj znanje i razgovor sa Svetim Anđelom Čuvarom. U Abramelinu, HGA nije duh za prizivanje, nije elementarno biće, nego je lični nebeski posrednik između čoveka i Boga. Zlatna zora je preuzela taj cilj, a Kroli ga je u neku ruku radikalizovao i identifikovao HGA sa Istinskom Voljom (True Will). 

U Grčkim magijskim papirusima (PGM), spisu iz II-III veka poreklom iz Egipta, pisanog na grčkom, nalazimo nešto veoma slično. Tu se pojavljuje paredros (božanski pratilac), lični daimon koji se priziva i vezuje uz maga, a postoje i rituali za sticanje božanskog pomoćnika. Međutim, tu postoji razlika, jer po PGM paredros je prizvani duh, dok je kod Abramelina HGA već dat od Boga. Paredrosa mag potčinjava, i tu je naglasak na tehnici prizivanja, dok se kod Abramelina mag podređuje anđelu nakon intenzivnog asketskog moralno-fizičkog pročišćenja, a što naravno, uključuje i određene molitveno-obredne radnje. Dakle, sličnost postoji, ali struktura odnosa je različita, na jednoj strani je čista magija, a ovamo, kod Abramelina, imamo bezmalo mističan odnos čoveka i njegovog anđela.

Ukoliko zađemo malo dublje u prošlost, otkrićemo antički grčki koren HGA, a to je  lični daimon o kome je Sokrat govorio. Platon u Odbrani Sokratovoj kaže: Daimon me odvraća od pogrešnog delovanja. U srednjem platonizmu, svaki čovek ima nebeskog dvojnika, duša potiče iz zvezdanog reda, i postoji viši Ja koji je ostao gore. To je vrlo blizu kasnijem HGA konceptu. 

Takođe, postoji i gnostička paralela po ovom pitanju. Naime, kod gnostika (npr. u tekstovima Nag Hamadi), postoji ideja nebeskog dvojnika (syzygos), anđela čuvara svetlosti, odnosno savršenog čoveka koji u pleromi čeka da bude ponovo sjedinjen sa dušom. To znači da svaka duša ima nebeski par, i da je spasenje, zapravo, ponovno sjedinjenje sa tim nebeskim likom. Ovaj motiv se naziva syzygia (duhovni par). Kod nekih gnostika, na primer, kod setijanaca i valentinovaca, nebeski dvojnik je stvarni identitet, dok je zemaljski čovek samo fragment, a cilj je reintegracija. To je snažno ontološki dualistički model.

U jevrejskom misticizmu, svaki čovek ima anđela zaštitnika, ali tu ne nailazimo na ritual za razgovor s njim. U merkava i hehalot tekstovima mistik susreće anđeoska bića, ali nema ličnog anđela u smislu modernog okultizma. Kasnije, u lurijanskoj kabali, govori se o višem korenu duše, mada ne i o individualnom prizivanju ličnog anđela. Dakle, u jevrejskoj tradiciji nema slične strukture kao kod Abramelina. 

U islamskom misticizmu, svaki čovek ima anđele zapisničare, ali to nisu lični vodiči. Kod nekih sufija postoji koncept unutrašnjeg vodiča, ali on je božanska prisutnost, ne individualni entitet. Međutim, postoji jedan detalj koji povezuje iransku angelologiju, sufijska mistika i zapadni okultizam. Naravno, govorim o pojmu fravaši (fravarti) iz zoroastrijske tradicije, kako ga je tumačio Anri Korbin. U staroiranskoj (zoroastrijskoj) religiji, fravaši označava preegzistentni duhovni arhetip osobe, odnosno nebeski uzor koji postoji pre rođenja, i zaštitničku i inspirativnu silu. Dakle, u tom smislu, fravaši postoji pre inkarnacije, bira da siđe u svet, a nakon smrti čoveka vraća se u nebesku dimenziju. Dakle, to nije anđeo dodeljen čoveku, nego nebeski aspekt samog bića. Korbin je u iranskom sufizmu (posebno kod Suhravardija) razvio ideju da je fravaši nebeski dvojnik ili anđeoski alter ego čoveka. On to povezuje sa konceptom melek (anđeo) kao lični nebeski princip, imaginalnim svetom (‘alam al-mithal), i susretom sa sopstvenom nebeskom suštinom. Kako Korbin tumači ovja koncept, mistik ne priziva spoljnog anđela, nego susreće sopstvenu anđeosku realnost. To je veoma blisko strukturi HGA. Korbin je pokazao da je ideja ličnog anđeoskog Dvojnika široko rasprostranjena u iranskom i islamskom ezoterizmu.

U Zlatnoj zori nastaje glavni preobražaj ovog koncepta, jer tu se spaja Abramelin, kabala, platonizam i renesansna magija (Agripa). Kao rezultat HGA se tumači kao viši genij, božanski dvojnik, nad-ego, unutrašnji logos. Kod Krolija dolazi završni pomak te HGA biva True Self, istinska volja. To je već psihometafizički konstrukt. 

Ako tražimo najraniju ideju, dobijamo tri paralelna izvora: grčki lični daimon, helenistički paredros iz PGM, i jevrejski anđeo zaštitnik. Abramelin ih sintetizuje u teurgijski model. Nekakva najkraća genealoška linija shvatanja o HGA može biti povučena od Platona (Sokrat), preko srednjeg platonizma, helenističke magije, zatim jevrejske tradicije, pa Abramelina, sve do Zlatne zore i Alistera Krolija. I upravo prateći tu liniju razvoja uviđamo ključne razlike između tradicionalnog i okultnog, jer po antičkoj tradiciji, ulogu HGA možemo tumačiti kao metafizičkog dvojnika; u gnosticizmu je to nebeski identitet; kod Jevreja je anđeo koji štiti; kod Abramelina je to posrednik spasenja; u Zlatnoj zori magijski cilj; a kod Krolija realizacija sopstva jer on razlikuje više sopstvo, odnosno Istinsku Volju od ega. Tok ovih ideja mnogo nam govori i o duhu vremena i mentalitetu ljudi različitih epoha. 

Kod Plotina nema dvojnika koji te čeka kao drugo biće, nego postoji kontinuitet identiteta. A kod gnostika vidimo taj ontološki razdor, jer je nebeski entitet gotovo drugi. Čitajući Krolija stiče se utisak da HGA deluje kao drugo biće, skoro autonomno, iako je deo našeg bića, ali opet, kao da nije. Dakle, to je više gnostički nego platonistički ton. Vidimo da je Kroli tu ambivalentan. U teoriji, kod Krolija je HGA istinsko sopstvo, dakle platonistički model, ali se on ritualno priziva, sa njim se pregovara, on ima ime, i javlja se kao nezavisno biće. To je gnostički ili hermetički model. Dakle, potrebno je razjasniti sledeću dilemu: ako je HGA nus, onda nema stvarnog dualizma, nema ontološkog drugog, a to je prosto metafora za unutrašnju integraciju. Međutim, ukoliko je HGA nebeski dvojnik, tu onda postoji kosmička podela, imamo izgubljeni identitet, dok je magija u tom smislu zapravo ontološka reintegracija.

Iskustva magijskih posvećenika i njihova tumačenja

Kod Krolija, iskustvo HGA se opisuje kao intenzivna svetlosna epifanija, tj kao pojava inteligencije sa sopstvenim imenom, sa kojom se vodi razgovor, a što vodi ka trajnoj promeni identiteta, i jačanju osećaja apsolutne nužnosti životnog pravca (True Will). Kroli opisuje HGA kao objektivno postojeće biće, ali ontološki identično istinskom Sopstvu čoveka sa kojim se nalazi u vezi. Kod kasnijih okultista postoje tri glavna tumačenja. Prvo od njih je objektivističko, odnosno konzervativno, po kome je HGA realna inteligencija izvan psihe. Drugo tumačenje je psihološko, naime HGA je dubinski sloj psihe (transpersonalno sopstvo). I konačno, treće tumačenje je energetsko-magijsko po kome je HGA središnja osovina suptilnog tela, solarni centar svesti. Iskustveno, savremeni okultisti to opisuju kao glas koji se razlikuje od unutrašnjeg monologa, povećanje učestanosti sinhroniciteta, snažan osećaj vođenja, i drastičnu reorganizaciju životnih odluka.

Poznati okultista Ostin Osman Sper (Austin Osman Spare), imao je drugačiji pristup, jer on praktično odbacuje ideju spoljašnjeg anđela. Kod njega postoji nešto što on zove Kia, i to je apsolutni, pred-konceptualni princip. Za Spera sveto jastvo, odnosno HGA, nije entitet, nego stanje svesti bez identifikacije. On kritikuje ceremonijalnu magiju jer smatra da je prizivanje anđela projekcija potisnutog. Umesto HGA kao entiteta, kod Spera imamo radikalnu auto-dekonstrukciju ega i kontakt sa bezličnim centrom. Iskustva opisana kod njega i njegovih sledbenika su praznina, ekstremna lucidnost, bezlična volja, i stanje pre identiteta. 

Kod Pitera Kerola (Peter J. Carroll) praktičara magije haosa, odnosno haotičara, koji nekako nastavljaju Sperove koncepte, nema ontološke obaveze prema HGA, jer sve je model. Haotičari često tretiraju HGA kao konstrukt koji može biti koristan, tj kao privremeni simbol višeg integriteta volje. Njihova iskustva povodom HGA su intenzivna vizuelna ili auditivna manifestacija, ali bez tvrdnje o objektivnoj ontologiji. HGA je za njih servitor visokog nivoa a ne anđeo. Drugim rečima, za haotičare HGA je funkcionalni arhetip.

Još jedan okultista vredan pažnje u ovom smislu je Endru Čambli (Andrew Chumbley), koji upotrebljava izraz Holy Daimon. Kod njega to nije psihološki konstrukt, nije hrišćanski anđeo, nego atavistička, pre-hrišćanska inteligencija sudbine. U njegovim tekstovima iskustvo uključuje inicijacijske snove, susrete sa zoomorfnim ili htonskim oblicima, i rad sa sudbinskim tokom (Fate-Current). To je bliže antičkom daimonu nego Krolijevom solarno-anđeoskom modelu.

I konačno, Džejk Streton-Kent (Jake Stratton-Kent), otvoreno kritikuje anđeosku reinterpretaciju. Umesto toga on vraća koncept ličnog daimona iz helenističke tradicije, htonskog, ne nužno svetlog, te vezanog za podzemne sile i herojski kult. Za Streton-Kenta, HGA je kasna reinterpretacija starog daimonizma, a rad sa daimonom znači rad sa sopstvenom sudbinom i podzemnim identitetom. Iskustva koja nalazimo kod njega i onih na njega upućenih jeste susret sa senkom, inicijacija kroz krizu, ne svetlost, nego integracija tame.

Povodom shvatanja okultista na temu HGA, tu zapažamo jedan zanimljiv obrazac. Što je autor bliži ceremonijalnoj magiji, sklon je anđeoskom modelu prirode HGA. Ukoliko je sklon tradicionalizmu i demonologiji, HGA u tom slučaju biva daimon model. Ukoliko je pak sklon postmodernizmu, tu se ispoljava psihološki pristup. Dakle, na primerima ovih poznatih ličnosti iz sveta savremenog okultizma, ali i šire, o čemu se može čitati u knjigama drugih autora, ili slušati o tome na podkastima, opisana iskustva obično uključuju snažan unutrašnji glas sa osećajem autoriteta, promenu identiteta ili životnog pravca nakon tog iskustva, period intenzivnih sinhroniciteta, inicijacijske snove, te osećaj neko nevidljiv vodi proces. Ipak, povodom toga tumačenja variraju od neuropsihološke integracije do stvarne transpersonalne inteligencije. 

Okultisti skloni tradicionalnijoj ceremonijalnoj, ritualnoj magiji opisuju iskustvo sa HGA kao stabilnije i realnije od snova, vizija ili imaginacije. Kod njih, dakle, HGA je stvarna inteligencija. To je ontološki viši princip koji može biti identičan najdubljem sopstvu, ali nije proizvod ega. U tom smislu, magijski rad uklanja prepreke, a ne stvara entitet. Tu uviđamo strukturu iskustva i pristupa nalik klasičnoj teurgiji: čovek se usklađuje sa već postojećim božanskim principom. Ovaj pristup deluje stabilno ali je teško ontološki proverljiv jer podrazumeva drugačiju realnost. Tu se negde krije metafizičko.

Sa druge strane, okultisti poput Spera, čije iskustvo uključuje, da ponovim, glas koji deluje autonomno uz osećaj da dolazi spolja, a sve to praćeno jakim emotivnim i somatskim reakcijama, uz posledičnu reorganizaciju identiteta, pribegavaju psihološkom tumačenju. To tumačenje pretpostavlja da je psiha višeslojna, da se nesvesni kompleksi mogu personifikovati, da ritual povećava sugestibilnost i fokus te da nastaje funkcionalna disocijacija. U tom ključu tumačenja HGA je stabilizovana alter-struktura sa pozitivnim autoritetom. To nije nužno patologija, može biti adaptivno. Ovaj način tumačenja objašnjava zašto iskustvo zavisi od ritualnog konteksta, usklađen je sa psihologijom i ne zahteva metafiziku. Ipak, sperovski način tumačenja ne objašnjava zašto iskustvo često rezultira koherentnijim i etički stabilnijim identitetom i teško objašnjava trajne promene koje nadilaze sugestiju.

Treći ključ tumačenja iskustva HGA nazvao bih arhetipsko-dubinskim psihološkim modelom. Ovaj pristup je blizak jungijanskoj interpretaciji. Ovde je HGA aktivacija arhetipa sopstva, pa tu imamo fenomene poput susreta sa simboličkom figurom autoriteta, inicijacijske snove, javljanje osećaja unutrašnjeg centra, integraciju suprotnosti i pojačan osećaj smisla. Figura HGA može biti anđeo, daimon, zvezdano biće, htonska sila ili solarni genij. Oblik zavisi od kulturnog imaginarijuma. Arhetip sopstva se projektuje u simboličku figuru, a ritual omogućava njegovu dramatizaciju. Znanje i razgovor je proces integracije. Ovaj ključ tumačenja ne negira iskustvo kao takvo, ali ga vidi kao dubinsku psihodinamičku stvarnost, ne ontološki entitet. Ovim načinom objašnjava se univerzalnost motiva (daimon, anđeo, genij), objašnjava zašto različite kulture daju različite oblike za istu pojavu, i uvažava se preobražajni efekat. Pa ipak, čitav fenomen nekako ostaje unutar psihologije i ne odgovara na metafizičko pitanje da li postoji nešto više.

Povodom ove teme, ima smisla priupitati se da li se iskustvo okultista povodom HGA razlikuje od klasične religiozne mistike? U tom smislu, zanimljivo je da klasičan abramelinovski HGA susret ima dijaloški karakter, dok recimo hrišćanska mistika često ima pasivni karakter, a sufijska iskustva imaju oblik voljenog i ljubavnika, ali struktura preobražaja je slična. To sugeriše da fenomen možda pripada širem obrascu transformativne svesti. Tada, vredi zapitati se da li je čitav ovaj fenomen nekako bliži alter-egu? Ponekad zvuči kao da jeste, posebno kada glas daje direktive, kada se razvija snažna personalnost, i pritom postoji emocionalna projekcija. Međutim, to je tako samo na površini posmatranja, jer kod većine ozbiljnih praktičara nema gubitka funkcionalnosti, što ova stanja ipak razlikuje od patološke disocijacije. Dakle, ne možemo reći da su svi ti ljudi nekako ludi. Možda jesu ludi ali na drugačiji način. Povodom svega ovoga, mogli bismo izvesti zaključak da, najverovatnije, ova vrsta iskustva imaju dubinsku psihodinamičku strukturu, ali da ritualni i simbolički okvir oblikuje njegovo ontološko tumačenje, a metafizička interpretacija zavisi od filozofskog polazišta praktikanta. Drugim rečima, fenomen je zaista stvaran kao iskustvo, ali tumačenje nije jednoznačno. 

U telemitskim izveštajima pojavljuju se gotovo uvek sledeći elementi: 

a) Dug period pripreme: intenzivna disciplina, askeza ili koncentracioni rad, i ritualna stabilnost; 

b) Kulminacijski proboj: snažna epifanija (svetlost, oganj, solarni simbolizam), doživljaj Drugog sa autoritetom i osećaj potpunog razjašnjenja životnog pravca; 

c) Post-epifanijska reorganizacija: promena shvatanja identiteta, osećaj da više nema dileme, redefinisanje životnih prioriteta.

Ovaj trodelni obrazac je izuzetno stabilan, što ukazuje da telemitski okvir proizvodi specifičnu inicijacijsku dramaturgiju. Međutim, kada se uđe u detalje, izveštaji se razlikuju. Neki onda tvrde da je HGA potpuno odvojena inteligencija, dok drugi govore o tome kao o sopstvenom višem aspektu, a treći kažu, to je kosmička sila kroz mene. Vidimo da ne postoji doktrinarna uniformnost. Iskustva variraju između auditivnog (glas), vizuelnog (figura), čisto noetičkog (direktno znanje bez slike), somatskog (energetski proboj kroz kičmu), sanjačkog, i gradualnog (nema dramatičnog trenutka). Dakle, nema jednog tipičnog senzornog obrasca. U pogledu emotivnog tona, kod nekih je to što bih mogao opisati kao solarna ekstaza, kod drugih je hladna lucidnost, a kod trećih strah i inicijalna destabilizacija. I tu uviđamo problem retroaktivne interpretacije. Kako telemitski sistem unapred određuje cilj kao Knowledge and Conversation of the Holy Guardian Angel, to znači da praktikant tumači iskustvo unutar tog jezika, a različita iskustva dobijaju isto ime. Dakle, koncept funkcioniše kao interpretativna matrica.

Ipak, tu postoji jedna konzistentna stvar. Bez obzira na razlike, skoro svi ozbiljni izveštaji sadrže osećaj duboke unutrašnje koherentnosti praktičara, smanjenje egzistencijalne ambivalencije, povećanu jasnoću delovanja, subjektivnu sigurnost u životni pravac i stabilizaciju volje. Ovo je najkonzistentniji element. Ono što je zanimljivo, jeste da kada se ukloni simbolički jezik, telemitski HGA izveštaji su fenomenološki veoma slični hrišćanskim opisima o uniji volje sa Božjom voljom, sa sufijskim iskustvom unutrašnjeg vodiča, kao i sa nekim oblicima zen kenšo proboja. Ipak, telemitski okvir razumevanja insistira na individualnoj Volji, a ne na rastvaranju. To je, reklo bi se, specifična ideološka razlika. Ja ne mogu nego da način tumačenja određenih, pa i sličnih iskustava, treiram kao izraz, da tako kažem, duhovne ideologije. Iskustvo ljudi je stvarno, ali je tumačenje tog iskustva izraz njihovog ideološkog svetonazora. Upravo zato što je iskustvo HGA po svojoj strukturi noetičko (daje neposredno znanje), ali po sadržaju siromašno (retko daje nove informacije o svetu), ono postaje savršen ekran za projekciju duhovne ideologije praktikanta. Platonista će u njemu prepoznati anamnezu, gnostik će videti poziv iz plerome, a telemitski okvir će ga protumačiti kao otkrovenje Istinske Volje. Samo iskustvo je, čini se, univerzalno, ali njegov jezik je uvek dijalekt vere.

U čisto psihološkom rezonovanju, možemo tvrditi da efekat rituala i intenzivne posvećenosti vodi ka destabilizaciji ega, a ovo vodi ka pokretanju dubinskih integrativnih procesa, koji, kroz integraciju unutrašnjih konflikata, proizvode osećaj autoritativnog unutrašnjeg centra. U tom smislu HGA iskustvo može biti rezultat dubinske integracije psihe.

Neke nedoumice

Ipak, povodom čitave ove teme neke stvari ostaju nedokazane jer ih je zaista teško objektivno dokazati, a što podrazumeva tvrdnje da je HGA odvojeno biće. da je to objektivna transpersonalna inteligencija, i da postoji nezavisno od mozga i psihe. Ovo ne znači da su te tvrdnje netačne, nego prosto nisu proverljive empirijskim metodama. To su metafizičke tvrdnje. Nečija subjektivna uverenost u stvarnost anđela ne predstavlja dokaz. Isto tako, svođenje čitavog fenomena na neurokognitivni proces ne predstavlja dokaz da entitet ne postoji. Ko zna, možda je to nekakav organizacioni centar svesti koji se aktivira pod posebnim uslovima. Možemo i tako reći, ali ono što HGA svakako nije, a što znam da mnogima pada napamet, jeste da je to možda demon. Oni koji tako misle vode se idejom da čim je u nešto umešana magija, kao i osobe poput Alistera Krolija, mora da je nešto demonsko u pitanju. Ne bih rekao, jer viševekovno iskustvo ljudskog kontakta sa demonskim silama govori o drugačijoj vrsti iskustva. Nemam nameru da razuveravam one koji tako misle, već bih im preporučio, ako smem, da potraže neku drugu vrstu sadržaja i da preskoče ne samo ono šta ja imam reći, nego uopšte i sve teme poput ove.

Zaključak

Čovek može imati iskustva koja radikalno prevazilaze njegovu uobičajenu psihološku organizaciju i koja se doživljavaju kao susret sa nečim drugim ili višim. Da li je HGA zaista drugi koji dolazi iz transcedentne stvarnosti, ili je to samo najdublji sloj nas samih koji doživljavamo kao drugog jer nam je toliko stran? Gnostički syzygos, Korbinov fravaši i Krolijeva Istinska Volja svedoče o istoj napetosti. Izgleda kao da postoji deo nas koji je istovremeno mi i ne-mi, koji je večan i koji nas čeka. Ipak, svako takvo iskustvo, ma koliko transformativno ili ubedljivo bilo, nužno je posredovano strukturom svesti i stoga ne može predstavljati neposredno znanje o stvarnosti koja bi bila nezavisna od psiho-fizičkog sistema. Što bi rekao Don Huan, ovaj svet je tajanstven, a ja bih dodao, svest je tajanstvena.