Agnes Pelton
Mi smo poput monada u mrežnoj rešetkastoj strukturi. Ne idemo nigde niti
se išta menja. Monade emituju ono što nazivamo svešću, a ta svest stvara posebnu stvarnost. Bilo ko i bilo šta od
nas je razdvojen/o ambisom ali je istovremeno i na ivici našeg dodira, da se
slikovito izrazim. Monade mogu emitovati višestruki oblik svesti koji stvara
višestruku stvarnost a što proizvodi brojne okvire našeg postojanja. Kada mehur svesti
pukne, monada stvara novi. Taj proces nazivamo reinkarnacijom. Ipak, imajmo na
umu da pritom prethodno proizvedena svest netragom nestaje. Sa stajališta te
svesti ne postoji nikakvo "pre" ili "posle", nema osećaja, nema "ja", nema sećanja, nema ničeg, sve se poništava. Bilo kakvo kretanje ili promena tiču se stvorenog mehura svesti. Šta je monada u ovom kontekstu? Rekao bih stvaralačka jedinica univerzuma. Zamislimo ambijent poput onog prikazanog filmom Matriks, s tom razlikom što mi nismo zarobljeni, nego je reč o prirodnoj datosti. Mi u tom prirodno datom matriksu nismo ljudska bića nego smo monade, a ljudska bića su oblik povezan sa svešću koje monade emituju. Tako svaka monada sama stvara vlastiti matriks, posebnu stvarnost. Van matriksa ne postoji prostor-vreme, pa je otud nebitno kada se i gde nešto dešava. Prostor-vreme su izlučevine monada u koju se smešta svest. Zato je ispravno reći da je stvarnost proizvod naše svesti. U našoj svesti drugi su samo gosti.
Na sajtu Nacionalne geografije naišao sam na članak o pojavi tzv paralize sna. Evo nekih navoda:
"Paraliza sna je stanje u kom je čovek svestan, ali nije u stanju da napravi bilo kakav pokret, kao ni da ispusti bilo kakav zvuk. Obično se događa tokom jednog od dva prelaza: kada zaspite ili se probudite. Obično paralizu sna prate halucinacije, što situaciju čini još više zastrašujućom.""Koliko god se trudili, ako doživite paralizu sna, ništa ne možete da učinite da "probudite" telo. Neki mogu da pomeraju prste na rukama i nogama, zbog čega se napokon i probude. Ljudi to često opisuju kao "vantelesno iskustvo". Paraliza sna može da traje od nekoliko sekundi do nekoliko minuta.""Dok su paralizovani, ljudi često vide neobične senke ili pojave i čuju sablasne zvukove. Ponekad se to kombinuje sa osećajem da vas neko izvlači iz kreveta, osećate se kao da lebdite ili osetite vibracije koje prolaze telom. Mnogi osete očaj i uhvati ih panika ili teskoba jer nisu u stanju da vrište ili da se pomere."
Da ne navodim dalje. Načelno, povodom pojave tzv paralize sna, reč je o entitetima koji teže da budu obuhvaćeni razumevanjem. Odmah ću se ograditi da ovo nije moja ideja. Kada mi je to izrekao neko čije mišljenje i iskustvo cenim, isprva sam se nasmejao, a onda je vreme pokazalo da je ta osoba bila u pravu. Entitete paralize u stanju sam da nanjušim dok su još mladi i neshvaćeni. Potom polako ulazimo u interakciju. Entiteti su autonomni ili poluautonomni elementi psihe, grubo govoreći. Da biste saznali više o tome, uputio bih vas na rad britanskog okultiste Ostina Osmana Spera.
Ovde bih morao staviti ogradu kako ovakvo određenje ne opisuje pojavu na potpun način. Verovatno je čak i pogrešno, ali radi lakšeg razumevanja, entitete možemo shvatiti i u tom smislu. Komunikacija sa entitetima može biti dvojaka: na javi ili u snu. Na javi je teže, sporije, dugotrajnije, ometa nas dnevna svest, teže je dobiti povratnu informaciju. Uz pomoć malo lucidnosti lakše ih je uočiti u snu, mada i to ima mana. Osobe, bića i pojave u snu tretiram kao agente podsvesti koji omogućavaju nesmetano funkcionisanje sna. Nije to moja definicija. Film Inception Kristofera Nolana, sa Leonardom DiKaprijem u glavnoj ulozi, upravo je odlična ilustracija fenomena agenata. Odmah da naglasim kako agent u filmu Inception nije isto kao i onaj u filmu Matrix.
Za razliku od "agenata" - entiteti isprva deluju poput njih, ali vremenom, iz sna u san, počinju da se menjaju, evoluiraju, bivaju nametljivi, iziskuju posebnu pažnju, sve do trenutka kada njihova energija postane takva da izazove paralizu sna. Rad na njihovom neutralisanju obavlja se kroz dva kanala, u samom snu i na javi. U snu se sve svodi na to da im poklonimo određenu pažnju i time ih vratimo na status "agenta". Dakle, potrebno je barem malo lucidnosti koja se stiče vežbom na javi, odnosno simuliranjem komunikacije sa entitetom kao da razgovaramo sa osobom. Najbolje je to obaviti uveče u krevetu. Ponekad je i to dovoljno, budući da vodi integrisanju entiteta u svest ili njegovom proterivanju, ali ponekad nije. Zavisi od snage entiteta. Isto tako, nije nevažno naglasiti da su entiteti uzroci i mnogih bolesti, posebno onih psihosomatskih, pa je poništavanje entiteta jednako isceljenju.
Izneću ovde moje iskustvo. Radio sam u nameri da od svesne želje stvorim prvo "agenta" u snu, a od ovoga "entitet" sa ciljem da ga eksteriorizujem za određene svrhe. Priznajem, u toj eksteriorizaciji nikada nisam imao uspeha, ali sam dovoljno radio i posmatrao fenomen da mogu reći kako je to sasvim moguće. Moj entitet se ispoljavao u stvarnosti, ali nije imao dovoljno energije da se u njoj održi. Mogu misliti šta bi neko sa moćnom magijskom voljom mogao učiniti po tom pitanju. U tu svrhu koristi Sperov metod sigilizacije.
Da se vratim na samu prirodu entiteta. U skladu sa teorijom monada, u osnovi, entitet jeste deo nas, ali može predstavljati i naš unutrašnji psihički automat čije je stvaranje i rast uzrokuje nekakav spoljašnji okidač, druga osoba, drugo biće, životne okolnosti. Imajmo na umu da iako smo kao monade zatvoreni, odeljeni i učvršćeni i rešetkastoj strukturi, nismo izolovani od univerzuma. Naprotiv, posve smo otvoreni, mada posedujemo izvrsne mehanizma odbrane. U tom smislu, entiteti nastaju kao nekakva naša reakcija na razne uzroke. Ponekad je entitet poput demona koj nas opseda a da to uistinu i nije demon po definiciji, ali takođe može biti u vezi sa demonom. Kada kažem demon ne mislim na monadu neke druge vrste nego, da predstavim to slikovito, nekakvu frekvenciju, prisutnost, koja se može prostirati kroz svesti koje izlučuje veliki broj monada. Upravo su takva ne-monadna energetsko-entitetska polja glavni uzročnici pojave tih entiteta. U praktičnom smislu to znači da neki u početku benigni entitet zaista može prizvati demona.
Ponovimo još jednom ovo, ali u konkretnom primeru. Belfegor je demon. Prethodna rečenica je toliko samopodrazumevajuća da praktično nema nikakvog smisla jer nikakav Belfegor zapravo ne postoji. Ne postoji na način na koji mi postojimo. U temelju naše svesti jeste monada. Belfegor nije monada već je poput talasa. Belfegor ne vidi i ne zanima ga nikakva monada nego plod koji monade izlučuju, a to je svest. Uprošćeno, entitet je Belfegorov predstavnik u našoj svesti. Možda ovo zvuči jezovito ukoliko je neko toliko lenjog uma da shvati kako tokom paralize sna imamo posla lično sa Belfegorom, ali kako god imenovali okidač, u praktičnom smislu se ništa ne menja. Sličan efekat može proizvesti i neki uzrok za koji bismo mogli reći i da nam je prijateljski nastrojen. Ukoliko magijskim putem ispoljimo entitet do njegove vidljivosti ili opipljivosti, možemo ga nazvati kako god hoćemo, ali ako nad njime nemamo kontrolu, onda smo u mnogo većem problemu nego dok je entitet postojao samo kao paralizator sna ili kao nekakav strah, kompulsivnost, smetnja, kompleks.
Ukoliko imamo posla sa uznemirujućim entitetom i ukoliko nas ne zanima sigilizatorska magija ovaploćenja entiteta, što ostavljamo magovima i vešticama, postoje metodi sređivanja tog problema. Postoje mnoge škole učenja i ima raznih pojedinaca koji se bave time manje ili više uspešno. Međutim, postoje entiteti koje je izuzetno teško integrisati. Sva ta metodologija zasnovana je, prilično frojdovski, na osvešćivanju, što je zapravo isto ono što je meni rekla osoba koju sam pomenuo na početku ovog teksta - da je reč o pojavama koje teže da budu shvaćene. Ko si ti? Odakle si došao? Koje si boje? Kakvog si oblika? Koje veličine? Gde se nalaziš u odnosu na moje telo? Šta hoćeš? Kako ti je ime? Možemo se upravo na taj način, svesno, u stanju meditacije obratiti entitetu, odnosno onom autonomnom ili poluautonomnom delu svoje (pod)svesti i nemojmo se iznenaditi ukoliko nakon nekoliko pokušaja dobijemo sasvim smislene i konkretne odgovore. Nazovimo to probijanjem leda. Nakon toga pozivamo entitet da se rasformira i vrati u glavni tok naše svesti. U mnogim slučajevima ovo je sasvim dovoljno, za neke ljude i neke entitete, ali postoje neki veoma tvrdokorni slučajevi koji iziskuju posve drugačiji tretman i tada govorimo o egzorcizmu.
Egzorcizam je, po definiciji, isterivanje zlih duhova, demona, odnosno tvrdokornih i moćnih entiteta koji su gotovo preuzeli svest domaćina. To je krajnje rešenje kada zataji konvencionalna nauka ili njuejdž okultna parapsihologija. U samoj svojoj suštini egzorcizam je magija. Egzorcista je mag. I tu staju dometi moje eksperize... Međutim, mogu naglasiti ono što znam. Prilikom egzorcizma proterani entitet nikada ne odlazi u ništavilo ili u pakao, odnosno u nekakvu sferu svog pretpostavljenog prirodnog obitavališta. Naprotiv, takav entitet se prebacuje u novu svest, budući da su sve svesti međusobno povezane, nazovimo ih strunama, koje spajaju monade. Razlog za to je jednostavan - oni ne postoje izvan svesti. Entitet van svesti nije entitet nego beslovesna tvar, ono pomenuto polje koje se prostire i prožima veliki broj svesti. U tom smislu egzorcista nekog oslobađa, ali nikako ne može znati ko je sledeća žrtva entiteta kojeg je isterao iz neke svesti. Ovo važi za entitete koji su toliko snažni da ne mogu biti poništeni i integrisani u svest u kojoj su se pojavili.
