Neretko u okultnoj literaturi i na mnogim okultnim YouTube podkastovima nailazim na autore koji govore o integraciji senke i kako je ispravni put u okutizmu da se mag suoči sa svim aspektima sopstva. To me podseća na kurikulum Zlatne zore koja je uključivala i rad sa Goecijom, kao i teurgijski rad. Neko bi se pitao zašto je Zlatna zora uopšte imala tu potrebu da priziva demone? Šta je svrha toga da neko ko je na stazi Desne ruke, uopšte priziva demone? Da li to ima veze sa metodologijom iz Abramelinove magije suočavanja sa demonima onda kada prizovemo anđela-čuvara? Da li u tome leži koren psihologizovanog pristupa savremenih okultista toj temi?
Granica između unutrašnjeg kosmosa (sadržaja psihe) i spoljašnjeg kosmosa (duhovnih entiteta) postala je veoma porozna u poslednjih sto godina. Nekada demon nije bio shvatan kao nešto unutrašnje, nego kao spoljašnje, ali to spoljašnje može rezonovati sa našim unutrašnjim kroz demonski uticaj ili posednuće. Dakle, ovo pitanje nas uvodi u suptilnu, ali ključnu razliku između bića (entiteta) i stanja (prostora / supstance) u okultnoj anatomiji. Iako se u praksi često preklapaju, njihova ontološka priroda je različita. Tako na primer, kabalistički klipoti su pustinja ili ljuska, dok su demoni i džini zverinje, kako kaže bilbija, koje tu pustinju nastanjuje.
Pod izrazom klipot u kabali se označavaju se ljuske ili kore, nastale tokom Shevirat Ha-Keilim (Lomljenja posuda). Kada je božanska svetlost bila previše jaka za niže posude (koje tu svetlost treba da sadrže, kako bi svet postojao), one su prsnule. Krhotine tih posuda, koje na sebi još uvek imaju ostatke svetlosti ali su izgubile životnu formu, pale su u ambis i postale klipoti. Dakle, klipoti su negativni prostor. To nisu nužno nekakva zla bića sa ličnošću, već su to neživi ostaci, metafizički ekvivalent nuklearnog otpada ili kancerogenih ćelija. Oni su mrtva materija koja parazitira na svetlosti da bi opstala. Mogu reći da su klipoti po funkciji nalik staništu, pa kao što močvara rađa specifične insekte, tako klipoti (kao neuravnotežene sfere) rađaju ili privlače demonska bića.
Za razliku od apstraktnih klipota, 72 duha Goecije imaju imena, pečate, specifične moći, činove (kraljevi, grofovi, markizi) i, što je najvažnije, karakter. Oni se često vide kao drevna paganska božanstva koja su pala ili su na neki način degradirana. Za razliku od klipota, demon je hijerarhijska inteligencija sa kojom se može voditi razgovor, možeš sklopiti pakt sa njima ili im naložiti da nešto urade za tebe (ako možeš). Sa klipotima ne razgovaraš, nego u taj prostor ili ulaziš ili ga pročišćavaš. U tom smislu, demoni su stanari onih nivoa stvarnosti koji su u disharmoniji sa božanskim središtem.
Što se tiče duhova koji se u islamskom svetu nazivaju džini, oni su kategorija za sebe i razlikuju se od zapadnog koncepta demona ili klipota. Prema islamu, džini su stvoreni od bezdimne vatre (energije). Poput ljudi, oni imaju slobodnu volju, i u neku ruku predstavljaju paralelnu civilizaciju. Dok su klipoti metafizička nužnost pada, džini su biološka nužnost suptilnog sveta. Oni naseljavaju pusta, odnosno bezljudna mesta (pustinje, ruševine), što ih vizuelno povezuje sa klipotskom estetikom, ali oni nisu nužno zli duhovi po definiciji, već komšije iz druge dimenzije.
Poistovećivanje arhonata sa demonima, ili pripisivanje arhontima demonske osobine, neretko je mesto zabune. Iako oba entiteta mogu delovati neprijateljski, njihova ontološka uloga je bitno drugačija. Arhonti su gnostički koncept. Reč Arhont znači vladar. Naravno, ideja o arhontima nije izvorno gnostička nego paralelno postoji i u paganskim tradicijama, neretko je i starija od gnostičke, a uključuje postojanje božanskih pomoćnika Kosmotvorca koji ponekad pomažu, ali nekad i odmažu njegov rad. U gnostičkom sistemu, oni su kosmičke sile koje su stvorile materijalni svet (često pod vođstvom Demijurga). Oni nisu pala bića u klasičnom smislu, nego su pre tamničari. Njihov posao je da drže ljudsku dušu zarobljenu u materiji putem ciklusa reinkarnacije i neznanja. Oni upravljaju planetarnim sferama i predstavljaju zakone sudbine. Demoni su magijski koncept i prvobitno su označavali duha posrednika (ni dobrog ni zlog), ali u kasnijem okultizmu, oni bivaju predstavljeni kao specifična inteligentna bića koje predsedavaju određenim zemaljskim ili podzemnim funkcijama. Mag može naterati demona da mu služi jer je demon, u hijerarhiji kosmosa, bliži materiji od čovekove božanske iskre.
U jevrejskoj tradiciji razlika je veoma jasna i tehnička. Kao što sam ranije rekao, klipoti su metafizičke sfere ili stanja koja nastaju kada se svetlost povuče. To je ontološka kategorija, mrtvi delovi bića. Sa druge strane, šedim (demoni) jesu bića. Jevrejska demonologija (naročito u Talmudu) na šedime gleda slično kao sufizam na džine. Oni su stvoreni u sumrak šestog dana stvaranja, pre nego što je nastupio Šabat, pa su ostali nedovršeni (bez tela). Oni jedu, piju, razmnožavaju se i umiru. Šedim su stanari koji koriste energiju klipota da bi se ispoljili. Kabalista ne radi protiv klipota tako što ubija demone, već tako što pročišćava energiju (vrši tikun) tako da demoni više nemaju šta da jedu i moraju da se povuku.
Hrišćanstvo je izvršilo veliku sintezu ovih pojmova, što je i dovelo do današnje zbunjenosti. Za hrišćanstvo, demoni su isključivo pali anđeli. Nema neutralnih duhova, nema džina, nema arhonta-stvoritelja. Sve što nije od Boga jeste od Satane. Dok su za Grke daimoni bili prirodne sile, a za kabaliste šedimi nedovršena bića, hrišćanstvo demona određje kroz moralni pad. Demon je biće koje je svesno izabralo pobunu protiv Tvorca. U hrišćanskoj misli (naročito kod pustinjskih otaca), demoni su duhovni tegovi. Njihova uloga je da iskušavaju vernika kako bi on, kroz otpor, ojačao svoju vrlinu. Ovde se hrišćanstvo, paradoksalno, dodiruje sa mojim uvodnim pitanjem ovog teksta o integraciji senke. Stoga, demon je tu da ti pokaže gde si slab.
Tabela demonske faune
Vratimo se sada na početak ove rasprave. Hermetički red Zlatne zore nije prizivao demone iz puke radoznalosti ili želje za moći, već iz teurgijske nužnosti. U kurikulumu Zlatne zore, mag se smatra mikrokosmosom. Ako je univerzum hijerarhija, onda i mag mora uspostaviti hijerarhiju unutar sebe. Demoni Goecije su viđeni kao divlje, neukroćene sile prirode i psihe. Svrha njihovog prizivanja (evokacije) bila je da se te sile stave pod kontrolu božanskog autoriteta koji mag kanališe. Ovde nalazimo paralelu sa Knjigom svete magije Abramelina Maga. U tom sistemu, nakon šestomesečne samoće i postizanja Znanja i Razgovora sa Svetim Anđelom Čuvarom, mag mora prizvati četiri princa pakla i njihove potčinjene. Razlog? Da bi ih naterao da mu se zakunu na vernost. Logika je sledeća: ne možeš vladati svojim kraljevstvom (bićem) ako su pobunjenici (demoni) još uvek na slobodi. Ovde leži seme modernog pristupa. S. L. MekGregor Meters i kasnije Alister Kroli počeli su da interpretiraju ove entitete kao delove ljudskog mozga. Kroli je u svom predgovoru za Goeciju eksplicitno napisao da su duhovi zapravo delovi psihe koje mag uči da kontroliše. To je bio veliki prasak psihologizovanog okultizma.
Iako je Jung popularizovao pojam senka, koncept nečeg mračnog, skrivenog i drugog u nama je drevan. U alhemiji, prva faza rada je Nigredo (crnilo). To je faza truljenja, raspadanja i suočavanja sa zmajem ili crnim suncem (Sol Niger). Alhemičari su znali da se zlato ne može napraviti dok se ne prođe kroz najmračniji mulj materije. To je prva prava metafora za suočavanje sa senkom. Gnostici su verovali da čoveka u zarobljeništvu drže arhonti. Da bi se duša oslobodila, ona mora poznavati njihova imena i prirodu. To je spoljašnja projekcija unutrašnjih blokada. U nekim hermetičkim tekstovima pominje se zli dvojnik ili niži genije koji nas veže za instinkte i materiju, nasuprot dobrom geniju ili anđelu.
Za Junga, senka nije zlo u moralnom smislu, već sve ono što je ličnost odbacila. Šta je senka? To je donji sprat naše ličnosti. Kada gradimo svoj Ego i Personu (društvenu masku), mi biramo osobine koje su prihvatljive. Sve ostalo, agresija, seksualni nagoni, ali i neiskorišćeni talenti i kreativnost, biva gurnuto u nesvesno. To je senka. Što je svetlija naša maska, to je crnja naša senka. Šta u tom smislu znači integracija? To ne znači postati zao ili početi raditi loše stvari, nego shvatiti da ono što nas najviše nervira kod drugih zapravo predstavlja našu sopstvenu potisnutu prirodu. Povlačenje projekcije znači osvestiti i priznati da i ja imam te osobine u sebi. Kada priznaš senku, ona prestaje da te kontroliše iz mraka. Njena energija ti postaje dostupna. Na primer, potisnuta agresija, kada se integriše, postaje asertivnost i vitalnost. Problem modernog New Age okultizma je što je previše skliznuo u psihologiju, gubeći iz vida da ritual nije samo terapija, već rad sa objektivnim (iako nevidljivim) strukturama stvarnosti. Integracija senke u magiji nije samo samopomoć, već priprema maga da postane savršena posuda sposobna da izdrži prisustvo božanskog bez pucanja psihe.
Povezivanje nižeg dvojnika sa egipatskim konceptima, kao i traženje paralela u velikim tradicijama Istoka i Zapada, vodi nas pravo u srž ezoterijske antropologije. Ideja je uvek ista: čovek nije monolit, već složena struktura, a jedan njegov deo uvek ostaje u senci, vezan za zemlju, instinkte i ono što je preostalo nakon pročišćenja. Pa tako imamo egipatski koncept khaibit (često prevodjen kao senka) je najdirektniji drevni koren ove ideje. Egipćani su verovali da je senka neraskidivi deo ljudskog bića. Ona nije samo optički fenomen, već entitet koji poseduje sopstvenu moć i brzinu. Čak i bogovi imaju svoj khaibit. Khaibit je povezan sa telom i onim što ostaje od čoveka u blizini groba, pa je otud to spona između fizičkog sveta i onostranog. Mada, khaibit može biti ukraden od strane mračnih sila, može biti izgubljen, ali je neophodan kako bi se pokojnik preobrazio u akhua, besmrtno svetlo biće koje tako stiče kvalifikaciju za obitavanje na božanskoj ravni.
U hermetičkim i kasnijim okultnim tradicijama (posebno u teozofiji i kod Rudolfa Štajnera), javlja se koncept nižeg Čuvara praga. To je sablasna figura sastavljena od svih naših nepročišćenih misli, želja i nagona. Poput khaibita, on je senoviti saputnik koji nam ne dozvoljava da pređemo u viša stanja svesti dok ga ne prepoznamo i ne pripitomimo. Razlika je u tome što Egipćani khaibit nisu nužno smatrali zlim, već prosto delom bića koji pripada tami i zemlji.
U kabali, senka se ne posmatra kao jedna figura, već kroz dva specifična koncepta, a to su klipoti i nefeš. Klipoti su ljuske ili ostaci metafizičkog procesa stvaranja. Oni su senka božanske svetlosti (sefirota). U psihološkom ključu, to su neuravnotežene sile koje okružuju svetlost. Kada delujemo iz ega, tako hranimo naše unutrašnje klipote. Nefeš je najniži nivo duše. To je sedište nagona i biološkog opstanka. Ako se nefeš ne uzdigne kroz rad na sebi, ona postaje senka koja koči duhovni razvoj, vezujući svest isključivo za materijalne i instinktivne potrebe.
U sufizmu postoji veoma razvijen koncept koji je veoma sličan Jungovoj senci, a to je nafs. To je duša koja naređuje zlo. Dakle, u pitanju je najniži nivo bivanja, gde preovlađuju strasti, bes, egoizam i sl. Sufijski put se u velikoj meri sastoji od mujahade (borbe) sa sopstvenim nafsom. Sufiji često govore o tome da je svet senka Boga, a čovekov ego senka njegove istinske duše (ruh). Integracija ovde ne znači prihvatanje zla, već dresuru nafsa dok ne postane miran, slično kao što mag u Abramelinu potčinjava demone.
Povodom ovoga indijska tradicija nudi zanimljive perspektive. Tako u vedskoj mitologiji, Chaya (Čaja) je boginja senke. Ona je nastala iz tela boginje Saranyu (Svetlosti) kako bi je zamenila pored muža, jer Svetlost nije mogla da izdrži njegovu vrelinu. Ovde je senka neophodan posrednik, jer štiti čoveka od prevelike božanske vatre koju on još nije spreman da podnese. Na psihološkom planu, Tamas je jedna od tri gune (kvaliteta materije). Ona predstavlja inerciju, mrak, iluziju i neznanje. To je senoviti kvalitet svesti koji nas vuče ka dnu. U tantričkim tradicijama, rad sa nižim duhovima ili aspektima božanstava često služi za suočavanje sa sopstvenim užasom i unutrašnjim mrakom kako bi se postiglo oslobođenje.
Ono što povezuje khaibit, nafs, klipote i Jungovu senku jeste jedna velika istina okultizma, da svetlost uvek baca senku. U teurgijskom smislu, prizivanje demona ili suočavanje sa nižim dvojnikom je čin vraćanja integriteta. Ako negiraš svoju senku (svoj khaibit), ona postaje tvoj neprijatelj koji te sapliće u vidu sudbine. Ako je priznaš i postaviš na njeno mesto (ispod nogu, kao što su prikazani poraženi neprijatelji na kraljevskim tronovima), ona postaje tvoj sluga i izvor ogromne, do tada zakočene energije.
Povodom teme o senki i integraciji, uputno je obratiti pažnju na dodatne indikativne pojmove. U tom smislu pomenuo bih kabalistički koncept tikuna, odnosno popravljanje sveta. Tikun predstavlja jedan od najmoćnijih i najkompleksnijih koncepata u kabali, naročito u onoj koju je u XVI veku kodifikovao Isak Lurija (Ari). Ako su klipoti dijagnoza stanja univerzuma, onda je tikun operativni zahvat. Da bismo razumeli mehanizam, moramo ga posmatrati kroz tri faze lurijanske kosmogonije: Cimcum (povlačenje), Shevirat Ha-Keilim (lomljenje posuda) i konačno Tikun (reintegracija). Suština mehanizma tikuna počiva na ideji da se unutar svakog klipota, unutar svakog zla, tame ili materijalnog predmeta, nalazi zarobljena iskra božanske svetlosti. Kada su se posude polomile tokom stvaranja, te iskre su pale u bezdan materije i postale zarobljenici tame. Mehanizam tikuna je proces izdvajanja. Čovek mora da prepozna iskru u niskom, mračnom ili svakodnevnom stanju i da je uzdigne nazad ka njenom izvoru (Izvoru svetlosti). Onog trenutka kada se sve iskre izvuku iz jednog klipota, taj klipot (kao parazitska struktura) gubi izvor napajanja, suši se i nestaje. Ovaj mehanizam radi kroz tri koordinisane akcije koje mag / kabalista sprovodi:
- Birur (selekcija / prosejavanje) predstavlja intelektualni i intuitivni rad. Čovek mora da proseje stvarnost. To znači da u svakoj situaciji, misli ili predmetu, treba razdvojiti korisno / sveto (iskru) od beskorisnog / destruktivnog (ljuske).
- Kavanah (usmerena namera) znači da se svetlost ne uzdiže sama od sebe. Potrebna je volja. Kavanah je mehanizam kojim svest hvata iskre. Kada nešto radiš (jedeš, moliš se, vršiš ritual) sa punom svešću o božanskom prisustvu, ti vršiš magnetno privlačenje te iskre iz njenog materijalnog zatvora. Bez te namere, radnja ostaje klipotska, mehanička i mrtva.
- Ha'alat Ha-Nitzotzot (uzdizanje iskri) znači to da kada je iskra prepoznata (Birur) i zahvaćena namerom (Kavanah), ona se vraća u prvobitni poredak. Ovo postepeno ponovo sastavlja posude koje su pukle na početku vremena.
Ovde se tikun dodiruje sa tematikom senke. U psihologiji, integrišemo senku da bi nam bilo bolje. U tikunu, mi se spuštamo u donje svetove (suočavamo se sa demonima / klipotima) ne da bi postali poput njih, već da bi izvukli svetlost koju oni drže kao taoca. Zato je Zlatna zora radila sa Goecijom. Mag se spušta u mrak goecijskog duha, pronalazi iskru (funkciju ili moć tog duha koja je izvorno božanska) i stavlja je u službu hijerarhije svetlosti. To je alhemija svesti: pretvaranje olova (klipota) u zlato (tikun). Iz tog učenja vodi poreklo šabatajska antinomijska praksa i svetonazor. Šabatajci (sledbenici Šabataja Cvija, XVII vek, Turska) i njihovi nastavljači frankisti (sledbenici Jakova Franka, XVIII vek, Srednja Evropa) veruju da se čovek mora spustiti u najdublji greh i mrak (u samu utrobu klipota) kako bi oslobodio najmoćnije iskre koje niko drugi ne sme da dotakne. To je izvor ideje da se kroz mrak dolazi do najviše moći, ne uništenjem mraka, već njegovom potpunim iskorišćavanjem.
Pa ipak, meni se čini kako je ideja da se kroz mrak dolazi do najviše moći, ne uništenjem mraka, već njegovom potpunom eksploatacijom, dakle taj antinominalni stav Puta Leve ruke (LHP), šabatajski ili tantrički, jedna opasna prečica. Mnogi ljudi su fascinirani time ali nekako se previđa veliki rizik. Takođe, to mi često deluje kao izgovor za opravdanje sopstvene izopačenosti onih koji idu tom stazom. No, čisto sa praktičnog aspekta, odlazak u zmajevo gnezdo da bi se odatle ukrao najčistiji grumen zlata deluje kao hvale vredan viteški i herojski podvig, ali to uopšte nije poziv mediokriteta, neuravnoteženih osoba i kojekakvih pervertita.
LHP je kao opasna prečica zapravo grobnica za mnogo više duša nego što je bila odskočna daska za bogove. Granica između herojskog podviga krađe zlata iz zmajevog gnezda i puke racionalizacije sopstvenih nagona je tanka kao oštrica brijača. Antinomizam (kršenje zakona / normi radi postizanja slobode) je kroz istoriju, od šabatajaca do modernih LHP loža, često bio paravan. Kada čovek odluči da je iznad zakona (moralnih ili društvenih) jer navodno vrši tikun u mraku, njegov ego se naduvava do čudovišnih razmera. Umesto da ukroti zmaja, on postaje zmaj. Dobar deo onih koji tvrde da istražuju mrak zapravo samo dopuštaju mraku da istražuje njih. Bez čelične discipline i prethodno pročišćenog karaktera (što je u Zlatnoj zori bio uslov za prelazak u unutrašnji red), antinomizam je samo duhovna patologija maskirana u inicijaciju.
Odlazak u samo središte užasa da bi se spasila iskra, zahteva izuzetnu ličnu snagu. Heroj (poput Svetog Đorđa ili teurgijskog maga) silazi u mrak sa jasnom distancom. On je tamo strano telo. On ne postaje blato kroz koje gazi već koristi mrak kao gorivo, ali ne dozvoljava da mu mrak postane identitet. U našem vremenu mrak je postao privlačan za one koji u njemu traže opravdanje za nemogućnost da se disciplinuju. Pravi rad u zmajevom gnezdu je asketski, hladan i hirurški precizan. Onaj ko tamo ide radi uzbuđenja ili zadovoljenja perverzije, već je progutan pre nego što je ušao. Sa praktičnog aspekta, rizik odlaska u klipote bez odgovarajućeg svetlosnog oklopa veliki. Jasno je da entiteti i energije mraka ne daju zlato besplatno. Oni nude moć u zamenu za pažnju. Čovek počne da eksploatiše mrak, ali završi tako što mrak eksploatiše njegovo vreme, misli i vitalnost. Tada se umesto tikuna (sastavljanja), događa suprotno. Psiha se deli. Osoba gubi kontakt sa ljudskom empatijom, postajući hladna na način koji nije božanska objektivnost, već demonska ravnodušnost. U okultizmu i misticizmu, najbrži put je često onaj koji vodi u provaliju. Herojski podvig je moguć samo za onoga ko je već pobedio sebe; za sve ostale, to je samo potonuće sa lepim objašnjenjem.
