U potrazi za Luciferom, jedina čvrsta stvar jesu knjige, i to one magijske. U tom smislu obratio bih pažnju na Abramelinovu knjigu koja je zapravo izraz jednog okultnog sistema. U Abramelinovom sistemu, nakon uspešnog sticanja znanja i razgovora sa Svetim Anđelom Čuvarom, mag nije pozvan da obožava Lucifera niti da sa njim sklapa pakt, već da ga potčini zajedno sa ostalim vrhovnim duhovima. U tom smislu kod Abramelina imamo četiri velika kneza zlih duhova: Lucifer, Satan, Belzebut i Levijatan. Oni se navode kao vrh hijerarhije duhova kojima se tek nakon ostvarenog kontakta sa Svetim Anđelom može zapovedati. Očigledno, ovde je Lucifer daleko od romantičnog luciferijanskog heroja XIX veka, već je bliži hrišćanskom, i načelno avrahamskom shvatanju u klasičnom demonskom ključu, ne kao Prometej, donosilac svetlosti, nekakav romantični i emancipatorski pobunjenik protiv Boga i nosilac načela individualne slobode. Dakle, Lucifer je ovde deo demonske hijerarhije koju mag mora staviti pod kontrolu. Tek mnogo kasnije, naročito kroz francuski okultizam XIX veka, Elifasa Levija, teozofiju i pojedine luciferijanske struje, poput nemačkog adonizma, dolazi do rehabilitacije i pozitivne reinterpretacije Lucifera.
Abramelinov sistem je zasnovan na obrascu postignuća vizije i razgovora sa anđelom, uz neophodno ovladavanje sobom, kako bi se moglo uopšte ovladati demonima, jer onaj koji teži najvišem automatski je meta demonskih napada. U Abramelinovoj magiji Lucifer nije izvor moći, nego objekat potčinjavanja nakon ostvarenog jedinstva sa višim principom. Anđeo je iznad Lucifera.
Kada uporedimo Abramelinov sistem i Grimorium Verum, ne možemo reći da je ovaj poslednji nastao iz prvog, ali se može pratiti zanimljiv razvoj iste ideje. U tom smislu je Grimorium Verum prilično demonska knjiga, jer mag do demona više ne dolazi odozgo preko Anđela, nego pregovara naniže kroz infernalnu hijerarhiju i sklapa paktove sa njima. Sa druge strane Abramelinova knjiga je teocentrična i polazi sa avrahamskog stajališta. Kada je jednom pređen most od Abramelina ka Grimorium Verum-u, jasno je da mali korak deli od Lucifera iz Grimoarum Verum-a do luciferijanskog Lucifera kao simbola svetlosti i inteligencije, nosioca evolucije i načela oslobođenja. To je, vidimo, niz transformacija iste figure. Zbog toga je meni zanimljivo da Grimorium Verum predstavlja jedan korak ka kasnijoj modernističkoj rehabilitaciji Lucifera. U Grimorium Verum-u još nije reč o luciferijanizmu u modernom smislu, ali Lucifer više nije samo poraženi demon pod Anđelom, nego postaje neka vrsta infernalnog suverena, vrata kroz koja se pristupa ostatku podzemne administracije, odnosno svojevrsne demonske države.
Stiče se utisak da je neko ko je pao na abramelinovskom ispitu trasirao put ka grimoarskom Luciferu i kasnijem luciferijanizmu. Ko nije imao discipline ni duhovne zrelosti da prođe kroz šestomesečni (ili 18-mesečni) rigorozni proces pročišćenja radi vizije Anđela (teurgija), potražio je prečicu, preskočio je Anđela i otišao direktno da paktira sa demonima. U suštini, između Abramelina i Grimorium Verum-a ne postoji direktna istorijska veza, ali postoji veoma zanimljiva promena izvora autoriteta: od Anđela ka Luciferu. Takođe, moramo imati u vidu da Lucifer kod Abramelina jeste vrhovni demon, ali nije jedini vrhovni demon, već moć deli sa Satanom, Belzebutom i Levijatanom, a svi oni ostaju podređeni moći Svetog Anđela Čuvara. Zapravo, tu nije reč da Anđeo direktno zapoveda demonima, nego veza sa Anđelom osnažuje maga da ovaj prema demonskim silama nastupa kao neko ko govori u ime Boga. To je prilično različito od slike koju kasnije nalazimo.
Pitanje porekla Abramelinove knjige je zanimljivo upravo zato što postoje dva nivoa datiranja. Sam tekst tvrdi da ga je napisao Abraham (Abraham ben Simeon), nemački Jevrejin iz Vormsa, za svog sina Lameha, i da je završen 1458. godine. U samoj naraciji Abraham opisuje svoja putovanja i susret sa egipatskim mudracem Abramelinom. U pogledu istorijske relevantnosti ovih tvrdnji, tu stvari postaju manje izvesne. Najstariji poznati sačuvani rukopisi nisu iz XV veka već iz početka XVII veka, pa tako jedan od najvažnijih rukopisa datira iz 1608. Godine, što je samo šest godina pre objave rozenkrojcerskih manifesta! Ne postoji sačuvan originalni nemački ili hebrejski rukopis koji bi se sa sigurnošću mogao povezati sa 1458. godinom. Zbog toga deo istraživača smatra da jezgro sistema možda zaista potiče iz XV veka, ali da je tekst koji danas poznajemo preuređivan ili sastavljen kasnije. Ono što je jasno jeste da Abramelinova knjiga predstavlja svojevrsni most između kasnosrednjovekovnog religijskog sveta i kasnijih grimoarskih sistema poput Grimorium Verum-a. Međutim, po svojoj strukturi on je mnogo bliži kabalističkoj i teurgijskoj tradiciji nego klasičnim grimoarima.
Ako Abramelinovu knjigu uporedimo sa ranijim izvorima, postaje jasno da ona nije nastala ni iz čega. Naprotiv, predstavlja veoma neobičnu sintezu nekoliko starijih struja. Prva među njima je Ars Notoria (poslednja redakcija datira iz XII-XIII veka), u čijem sistemu cilj nije prizivanje demona nego sticanje mudrosti, prosvetljenje uma, vizionarsko znanje i božansko nadahnuće. To podrazumeva molitve, post, udaljavanje u osamu, razvoj discipline, te konačno anđeosku pomoć i sticanje mudrosti. Abramelin zadržava tu logiku i to ga čini mnogo bližim Ars Notoria nego Goeciji.
Druga knjiga od značaja za ovu temu je Solomonov ključ u kojoj takođe nalazimo ritualnu čistotu, posvećenje instrumenata, magijske znakove, svete nazive Boga i precizna pravila rada, ali je cilj drugačiji: prizivanje i kontrola duhova, s tom razlikom što je kod Abramelina suštinski cilj unutrašnji preobražaj maga. I naposletku, kada Abramelina uporedimo sa kabalom, uočavamo da je taj sistem mnogo bliži mističnoj Merkava tradiciji, praktičnoj kabali i teurgiji nego kasnijim evropskim grimoarima. U Goeciji i kasnijim grimoarima dolazi do obrta kakav kruži u praksi savremenih demonolatrista i poklonika modernog Puta Leve ruke. Kada posmatramo istorijski razvoj vidimo da Abramelin zauzima srednju poziciju u istoriji evropske magije. Možda bi se čak moglo reći da je Abramelin poslednji veliki teurgijski grimoar pre nego što evropska magija počne da gravitira ka infernalnim hijerarhijama i kasnijoj rehabilitaciji Lucifera. Abramelin stoji tačno na raskrsnici jevrejske kabale, srednjovekovne teurgije, renesansne magije, i moderne ceremonijalne tradicije.
Vratimo se na Solomonove ključeve, jer je tu reč o dva korpusa. Prvi je Veliki Solomonov ključ (Clavicula Solomonis), kao stariji solomonski grimoar (pripisan kralju Solomonu), koji je uglavnom fokusiran na magijske instrumente, talismane, pentakle, molitve, prizivanja i planetarne operacije. Drugi korpus jeste Manji Solomonov ključ (Lemegeton Clavicula Salomonis). To je sasvim druga knjiga, kasnija kompilacija sastavljena od pet nezavisnih celina od kojih je najpoznatija Goecija. Ovo napominjem jer mnogi ljudi danas koriste izraz Goecija kao da označava čitavu knjigu, ali to nije baš precizno jer Lemegeton sadrži pet knjiga:
I Ars Goetia, kao najpoznatiji deo, sadrži imena 72 duha, njihove opise i funkcije, njihove pečate, rangove i procedure prizivanja. Tu nalazimo demone poput Baela, Paimona, Buera, Vassaga, Glasja-Labolasa, Andromaliusa, Agaresa itd, ali nigde se ne pominje Lucifer.
II Ars Theurgia-Goetia bavi se vazdušnim duhovima, regionalnim vladarima, hijerarhijama strana sveta.
III. Ars Paulina se pripisuje apostolu Pavlu i tu nailazimo na anđele vladare sati, anđele vladare zodijaka i nebeske hijerarhije
IV. Ars Almadel koja opisuje rad sa posebnim voštanim oltarom (Almadel), i tu imamo više anđele i četiri nebeska sveta.
V. Ars Notoria je najstariji deo zbirke čiji cilj nije prizivanje demona nego sticanje mudrosti, pamćenja, znanja i prosvetljenje uma.
Kompilacija ove knjige kakvu danas poznajemo nastala je u XVII veku, a najčešće se navodi sredina XVII veka. Međutim, neki delovi su mnogo stariji poput Ars Notoria (XII, XIII vek), koja zapravo ima svoj znatno stariji uzor koji se vezuje za Apolonija iz Tijane, koji se sam naslanja na stariji izvor pripisan direktno kralju Solomonu. U tom smislu, moguće je fragmentarno poreklo nekih delova ove knjige iz biblijskih vremena. Isto tako, neki goecijski materijali mogu imati korene u XIV veku. Vredi napomenuti da je Ars Notoria bila vekovima samostalan teurgijski tekst koji su engleski prepisivači u XVII veku (poput Roberta Ternera 1657) veštački prikalemili kao petu knjigu Lemegetona. Zato u mnogim starijim rukopisima Lemegetona postoje samo prve četiri knjige.
Takođe, u popis ove literature valja uvrstiti i Veliki grimoar, Crveni zmaj (Le Grand Grimoire, Le Dragon Rouge), koji nije isto što i Veliki Ključ Solomonov (Key of Solomon, Clavicula Salomonis). Ova knjiga je znatno kasniji francuski grimoar. Savremeni istraživači uglavnom smatraju da je nastao tokom XVIII veka, dok se kao mogući datum prvog izdanja često navodi oko 1702. godine, iako pojedina izdanja pokušavaju da se predstave kao mnogo starija (1421, 1521, 1522 itd.). Atmosfera Crvenog zmaja je potpuno drugačija, pa umesto svetosti, pročišćenja i božanskog autoriteta tu imamo paktiranje sa demonima, infernalnu hijerarhiju, i težnju ka materijalnim ciljevima. Veliki deo materijala Crvenog zmaja potiče iz ranijih solomonskih tradicija, uključujući i obe solomonske knjige.
Za razliku od Lemegetona, gde Lucifer praktično nije prisutan, u Crvenom zmaju Lucifer zauzima veoma visoku poziciju sa koje komanduje razgranatoj hijerarhijskoj demonskoj strukturi, baš kao i u Grimorium Verum-u. Ove dve knjige, po duhu su mnogo bliže jedna drugoj nego Lemegetonu ili Abramelinu.
Što se tiče Lucifera sada možemo skicirati šemu njegovog pojavljivanja:
Abramelin (XV vek), Lucifer je jedan od četiri kneza
Lemegeton (XVII vek), Lucifer skoro odsutan
Grimorium Verum (XVIII vek), Lucifer je vrhovni infernalni autoritet
Grand Grimoire, Crveni zmaj, (XVIII vek), Lucifer je infernalni car
Levi i francuski okultizam (XIX vek), Lucifer je inteligencija i astralna svetlost
Ovde se vrlo lepo vidi kako Lucifer putuje od jednog demonskog kneza ka centralnoj figuri infernalne, a zatim i moderne okultne kosmologije. To je verovatno jedna od najvažnijih transformacija u istoriji zapadnog ezoterizma. Za moju genealogiju Lucifera najzanimljiviji je upravo taj izostanak Lucifera iz Lemegetona. To pokazuje da savremena opsednutost Luciferom nije nešto što automatski proizilazi iz svih grimoarskih tradicija. Naprotiv, ona deluje kao relativno kasna pojava, naročito izražena u Grimorium Verum, Grand Grimoire, i francuskom i nemačkom okultizmu XIX veka. Lemegeton (odnosno Goecija) direktno se oslanja na raniji rad Johana Vajera (Pseudomonarchia Daemonum, 1577) i Reginalda Skota (Discovery of Witchcraft, 1584). U tim klasičnim protestantskim popisima, Lucifer je bio suviše uzvišen ili teološki apstraktan da bi ga se prizivalo za praktične, ovozemaljske poslove. Za prljave poslove na zemlji služili su demoni niže u hijerarhiji. Tek kada je nastupio XVIII vek (sa Grimorium Verum-om i Grand Grimoire-om), akteri magije su želeli pakt sa samim šefom, pa se Lucifer uvodi direktno u operative obrede.
Rekonstrukcija pojavljivanja i uloge Lucifera kroz grimoarsku literaturu jasno nam pokazuje da moderni luciferijanac ne obožava drevnog boga, već plod viševekovne evolucije magijske misli. Od Abramelina (XV / XVI vek), gde je Lucifer samo jedan od četiri ukroćena demonska kneza; preko Lemegetona (XVII vek), gde se njegovo ime gotovo i ne pominje jer je praktična goecija bila rezervisana za niže duhovne oficire; pa sve do Grimorium Veruma i Velikog Grimoara (XVIII vek), gde postaje gospodar podzemlja, Lucifer prelazi put od sluge do suverena. Kada je u XIX veku francuski okultizam na čelu sa Elifasom Levijem i teozofijom sa tog imperatora podzemlja skinuo hrišćanske rogove i zaogrnuo ga plaštom astralne svetlosti i prometejske inteligencije, krug je bio zatvoren. Savremena opsednutost Luciferom nije arhaično nasledstvo davnih vremena, već relativno kasna, sintetička konstrukcija zapadnoevropske ezoterije.
