Wednesday, November 24, 2021

Pogled sa jalovog brda

Paul Klee

Poema "Pogled sa jalovog brda" objavljena je u knjizi Dorijana Nuaja, Sabrana dela, tom V, Crni nemis, ISBN 978-86-903056-0-5, elektronsko autorsko izdanje, 2021

PDF zbirke možete skinuti ovde: Crni nemis


Pogled sa jalovog brda
1995

proroku Gudeji

Oblaci se rastvoriše.
Videsmo lažno oko neveštog boga;
znak pitanja kako stoji nad prolazom iz postojanja u nepostojanje.
Veliko Nebesko Dete izranja iz tame i luči ništavila.
Crne kukuljice zaplesaše ples nitkova i podzemlja.
Zemlja podiže ruke i zaustavi raspolućeni duh da ne postane Jedno
koje će označiti neprirodan kraj;
Kraj koji je Početak: prirodan, neprirodan...
Pogled reče:
Još nije vreme da Početak počne.
Dok teče vreme, nije vreme.

Zli dečak trese jalovo brdo iznad grada.
Zatreptaše gradski duhovi.
Polip pusti pohotne pipke od grobnice do semena.
Zli dečak peva zlu pesmu.
Ruke iskaču iz trave.
Krvava magla natapa devojačke snove.
Zla deca pletu niti oko prošlosti i budućnosti.
U pupku Velikog Nebeskog Deteta plutaju njihove duše.
Oni su volja Stvaranja i Razaranja;
budućnosti u prošlosti,
prošlost u budućnosti.

Ne zovite imena čiju tajnu ne znate!
Ne slovite ono što ne voli slova.
Ne ljubite ni bližnje, ni one daleke.
Ne možete izljubiti čitav svet,
mnoštvo predivno rugobnih lica.
Neka svaka prikaza,
biće ili misao,
osećanje ili želja,
budu lestvice ka Gore, ka Dole.
Neznano je stubište kojim se penjete, spuštate...
Vaši prsti tanki poput igli,
vaše strpljenje obod beskraja...

Zlo uvek dolazi, jer uvek je tu.
Njegovi snovi, njegova java,
kružna su putanja.
Krugovi stvaraju krugove.
Krugovi sužavaju krugove.
Stari krugovi bivaju Tačka
koja od prošlosti vodi u nevremenost.
Novi krugovi bivaju korone
što od budućnosti vode u zagrljaj starim krugovima.
Zla deca!
Iza njih ne ostaje ni Dobro, ni Zlo.
Ostaje porod od Ništa.

Smeh!
Vragovi se smeju i kada spavaju.
Najveći vrag ustaje samo kada mu utrobu probadaju mačevi gneva;
gneva koja je očaj i smeh,
ravnodušnost na jalovom brdu.
Kada se probudi vražji car,
probudiće se svi oni koje ne znamo,
uz škripu davnina koje će tek doći.
Veliko Nebesko Dete tada biće čovek
- stopalima ispod bezdanskog grotla i kovitlaca đavoljeg đubreta,
i glavom iznad Božanske Kuće.
Čovek će reći:
Iz Ništa dolazim u Ništa idem!
Zla deca u Njegovom pupku,
tada već ljudi,
iz Ništa dolazeći,
u Ništa će ući.
Zaklopiće se Zvezdana Knjiga.
Pisar će utonuti,
kao i svi, kao i sve,
kao i Ništa, u Ništa.
Unezveren, trgnuće se Početak,
svestan da zaista kasni.

Crna stvorenja sa Suncem na čelu,
isukanih mačeva,
iz zemlje iskaču.
Gnevna su što kopamo rupe koje postaju rane.
Rane, bude se u noći i plaču.
Oblaci bacaju kamenje.
Mesec postaje žena.
Komad nebeske svetlosti nosimo u utrobama.
Ljigava stvorenja izlaze iz rana.
Plač rana postaje smeh skrnavitelja.

Zemlja više nije Devica koja rađa.
U njenu prljavu postelju
sada dolaze oni čiji je poljupci čine jalovom,
čije je seme beživotno i crno.
Ustajte gresi i zablude!
Pokuljajte u srca i glave ljudskih ljuštura.
Ispunite im snove prizorima pogreba svega što beše njihova svetlost.
Neka trulež oplete mrežu oko njihovih sudbina.
Neka svaki trenutak da bude kobna zagonetka.
Svinje ikone da budu.
Crve da kusaju sa oltara bogosluženja.
Prerezani vratovi i trbusi!
Živi skeleti u gomilama!
Čovek kao Grozota!
Ispunite time Posudu Svetlosti
i uspite je u matericu devičanstva.
Vaše seme neka jalovo teče na jalovom mestu,
niz grla bludnica!
Uzećete telo!
Uzećete dušu!
Uzimaćete, davaćete...
Svaka vaša milost biće pozajmica koja se ne može vratiti,
staza koja velikodušno vodi u ropstvo.
Budite lihvari!
Budite kentauri!
Budućnost je osovina oko koje teče Nevremeno.
Zlo dolazi sa Severa i ide Jugu...

Dočekali smo stranca obavijenog besom.
Pokazujemo mu Grad, udišemo isparenja.
Zvuci pomešani sa smradom.
Devojke kože boje Meseca.
Koliko još zločina da počinimo ne bi li naša dobrota postala cenjena!?
Senke sa podočnjacima tumaraju podrumima, potkrovljima...
Svaki senoviti ugao, neosvetljeni hodnik, ulaz, prolaz,
svetilište je Vrebanja.
Istrajavamo, čekamo.
Smrznuto kamenje otima nam toplinu iz stopala.
Sneg prekriva naše prehlađene misli.
Mrak pucketa.
Svaka prilika, prilika je Prilike koja skrivena čeka u zasedi od strasti.

Neka svako biće postane stvar.
Neka stvar postane biće.
Naše slike nemo da posmatramo
i da se smejemo od srca
- srca u kojima nema duše.
Popalimo domove udobnih misli.
Otmimo novo meso za roblje nam i služinčad.
Svaku reč da obljubimo pre nego li sa voljenim legne.
Prima noctis!
Kliču silovane kćeri Zemlje.
Prima noctis!
Raduju se Gospodari.
Sva se nepravda naslađuje.
Sva se tama meškolji.

Donesite još droga!
Napastvujte još dece, i zarazite!
Upropastite još devica da umesto dece rađaju pošasti;
gnusobe da rađaju!
Spržite život!
Zaledite duh!
Neka ništa ne ostane do pustinje peska i leda, otrova i čađi.
Tada će svet ugledati lepotu naših užasnih lica,
golotinju dobrote.
U Sumpornom Moru,
zapevaće Revolucionari Katastrofe Marseljezu Kraja.
Veliki Vuk sa Severa poješće Sunce.
Iz dubina svemirskih Voda
doplivaće Crnilo da ugasi zvezde putokaze.
Poslednji faraon leći će u vaseljensku grobnicu.
Oko sa vrha piramide usnuće svoju smrt.
Umreće anđeli!
Umreće vragovi!
Umreće svo vreme sveta.
Umreće Zemlja – bela od otrova.
Umreće Vazduh – crn od zlobe i niskosti.
Umreće Voda – mutna od sluzi bluda i bolesti.
Umreće Vatra – masna od grozote koju izgara.
Pocrkaće kao psi Gospodari četiri strana sveta,
četvorostrukog Kraljevstva...
Srušiće se Stražarske Kule svemira.
Srušiće se Carstvo Božje i Kraljevstvo Vraga.
Srušiće se Drvo sveta, života i Smrti
– velika arena kosmičke Igre.
Srušiće se Lik čoveka.
Srušeni, pojaćemo himnu Revolucije.
Obnaženih grudi, Sloboda će pokazati svoje pravo lice.
Užasnuti, pogledaćemo.
Zadivljeni, oslepećemo.

Vreme je užas koji gmiže i guta.
Ustani, o Bezimeno!
Dozivaju Te uzvišeni neumnici.
Dozivaju Te ludačke košulje,
krstovi Spasitelja i Probisveta.
Dozivaju Te smrdljivi proroci,
njihove raspomamljene strasti proroštva.
Dozivaju Te aveti postojanja i nepostojanja,
izdajnici svetlosti i tame, nevidnici, jeretici prirode,
presedani, pobačaji, deca ništavnosti...
Edouard Chimot

Reči utihnuše.
Pogled se spusti do bezdana.
Ispod, iznad, gore, dole, ničeg nema...

Noćas senke grizu svaki spokoj.
Lopov, Pas, Tihi Ubica i Bahati Div,
haraju javom noćobdija.
Snove talasa Polip užasa i gnusnosti.
Kralj senki noću otima decu.
Vraća ih izjutra bez kapi mašte.
Bleda su dečja lica.
Na vratu radosti stoji dvostruki ubod.
Gmaz zariva zube u trbušine tirana.
Tirani nužde po ulicama.
Grad zaudara na ustajali porok.
Mračnim četvrtima haraju jednooke prikaze.
Prevaranti izlaze iz šahtova.
Ljudi se pretvaraju u crevne gliste.
Gliste bivaju prepolovljene oštrim štiklama veselih dama.
Štikle gnječe larve u čmarovima tirana punih larvi i nesažvakanog izmeta.
Uznemiravaju gamad.
Postajemo velike muve.
Polažemo jaja u otežala creva vrlih očeva.
Slećemo na veliko govnište.
Opija nas toplina puna rajskih crva, ugojenih.
Gle! Izmet crva ima crve!
Crvi na izmetu crva su proćelave masne glavudže legionara vrlog očinstva.
Nasađene na smrdljive mešine, grokću Odu Slobodi.
Groktanje Velike Nebeske Svinje označava kraj ere čistote izmeta.
Budućnost korača topotom velikog krda,
čiji se stomaci vuku zemljom.
Zemlja, puna leševa zadovoljstva,
jalovo bludi sa kljovama velikog krda.
Grokću žreci Napretka.
Grokće bolest u žlezdama.
Grokću natekli mozgovi,
nabrekli i mlohavi udovi.
Sa nebesa spuštaju se creva.
Žohari dižu crkve spasiteljima ljudi i žohara
koji im nastanjuju duše i glođu životnu svetlost.
Blede crevne gliste jezde vazduhom.
Otvorenih ustiju, deca naduvenih stomaka, čekaju njihov pad.
Žreci Napretka trljaju svoja međunožja gubicama gladnih,
po brazdama bluda, predgrađima.
Riju njuške i papci po izmrcvarenim telima ikona prošlosti.
Dečja usta gutaju dlakavo seme tirana i žreca.
Ližu krv sa prerezanih vratova svojih roditelja.
Halapljiva prasad!
Devojčice zajahuju ukočene mrtvace.
Proroci avangarde najavljuju novu, neviđenu pornografiju.
Deca glođu meso nerođenih stvorova.
Na smetlištu pobačenih izroda igraju se deca budućnosti,
nova divlja plemena.
Siluju nesrećnike – blizance spojenih trupova.
Oni prave sveti hlebac luči od otklonjenih tumora iz operacionih sala.
Otvaraju lobanje rođenima bez mozga.
Piju tu tečnost iz njihovih glava.
To je sveta voda hidrocefala!
Voda Moći i Vizije Proroka, Luč Ekstaze, čarobno Ulje
- da mlohavo nabrekne,
da staro i izopačeno postane mlado i još izopačenije.
Magija!

Podajte kćeri uličnim psima.
Ljubite rane pošasti.
Nuždite po porodu.
Svaka nejač ima da se čereči.
Sve zdravo da oboli i uvene.
Idu Truli, Beživotni i Grozni
- Sveto Trojstvo Crkve Svete Gnusnosti.
Idu Neumrli, Užasni i Mračni!
Ide izmet koji proždire.
Idu Buka, Vrtlog i Krešteći Vetar.
Besneće oluje uskovitlanih taloga bezdanskog grotla.
Neće se znati kada je san, kada je java.
Neće se znati putokazi i strane sveta.
Neće se znati noć i dan,
već samo bledi, bolesni suton.
Svaka bolest i propadanje štovaće se kao najveća svetinja.
To će biti religija oblaka sa severozapada.

Tada, na obodu sveta stajaće upražnjen tron.

Na njemu, kao gavran, stajaće Pogled.

Pogled će reći:

Život je pustinja kojom teče zatrovana reka.