Kažu, Isus Hrist je, nakon što je raspet, sišao Podzemlje radi oslobođenja mrtvih. Takođe, to podzemlje je, po hebrejskom, Šeol, tradicionalni svet mrtvih, kakav srećemo u mnogim mitologijama širom sveta. To moramo razlikovati od Gehene kao areala druge smrti, spoljašnje tame ili jezera večne vatre u koje padaju oni odbačeni nakon Strašnog Suda.
Hristov silazak je ključni događaj hrišćanske doktrine, pa ipak jevanđelisti ga nigde ne opisuju, ali se pominje u drugim novozavetnim tekstovima:
1. Petrova 3:18-20: (Hrist) ...otide i propoveda duhovima u tamnici... Upravo je ovo glavni tekst na kojem se gradi ideja silaska u Podzemlje. To ukazuje da ostatak ljudskog bića koje preživljava smrt postoji u obliku duha.
1. Petrova 4:6: Jer je zato i mrtvima propovedano Jevanđelje… Ovaj stih je kasnije postao gotovo jednako važan kao i prethodni. To odražava stav da mrtvi kao duhovi, mogu da čuju i razumeju.
Efescima 4:8-10, gde Pavle govori: Sišao je u niže krajeve zemlje. Ovo su rani hrišćani počeli da tumače kao Hristov silazak u Šeol, odnosno Had. Dakle, svet mrtvih je htonski, podzemni, a što i dalje odražava tradicionalnu mitološku sliku sveta.
Dela apostolska 2:27 i 2:31, gde Petar citira Psalm: Nećeš ostaviti dušu moju u Hadu. Ovde se pojavljuje grčka reč Had (ili Ad, Aides, Aδης).
U Rimljanima 10:7, pominje se bezdan iz kojeg Hrist izlazi. Kasniji autori su i ovo povezivali sa silaskom među mrtve.
Irinej iz Liona (II vek) smatra da je Hrist zaista sišao među mrtve i boravio tamo tri dana pre vaskrsenja, odakle je izbavio pravedne. Kliment Aleksandrijski ide još dalje i kaže da je Hrist propovedao mrtvima u Hadu, što ima referencu u pomenutoj 1. Petrovoj. Kod Origena se razvija kosmička dimenzija, jer Hrist prodire u najdublje slojeve smrti, a njegova pobeda nadilazi zemaljski svet. Oprezni Avgustin prihvata Hristov silazak među mrtve, ali upozorava da su detalji o tome nejasni. Vremenom se ustalilo da Hrist nije sišao da spase proklete, da nije sišao da uništi Gehenu, te da je sišao da oslobodi pravednike koji su čekali Mesiju, a što uključuje poznate starozavetne ličnosti kao što su Adama i Eva, Avelj, Noje, Avram, Mojsije, David, proroci itd. Taj detalj nalazimo i u apokrifnom Nikodimovom jevanđelju, u onom delu poznatom kao Hristov silazak u pakao.
Rekao sam da Jevanđelja ne opisuju direktno Hristov silazak u Had, međutim, u njima postoje zanimljivi tragovi, na primer, Hrist umire na krstu u petak, neposredno pre zalaska sunca. Josif iz Arimateje traži telo. Telo se polaže u grob, a grob se zatvara kamenom. To je poslednji trenutak kada je Hrist fizički prisutan u narativu. U subotu, u Jevanđeljima praktično nema događaja, jer Hrist nije među živima, još nije vaskrsao, i nalazi se u grobu. Ovo je upravo prostor u koji će kasnija tradicija smestiti njegov silazak u Had. U nedelju rano ujutru žene dolaze na grob, a grob je prazan. Anđeli objavljuju vaskrsenje.
Međutim, postoji nekoliko detalja koji su prikovali pažnju kasnijih tumača. U Luki 23:43, Hrist kaže razbojniku: Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju. Taj detalj je otvorio vrata ideji da Hrist nakon smrti nije jednostavno neaktivan. I ne samo to, nego se povodom njegove smrti javljaju čudni fenomeni: zavesa jerusalimskog Hrama se cepa, zemlja se trese, grobovi se otvaraju. O ovom poslednjem čitamo u Matej, 27:52-53, gde se kaže da mnoga tela svetih ustadoše iz grobova. Za kasnije oce to je bio znak da je Hristova smrt proizvela efekat u svetu mrtvih. Povodom toga, setimo se da Hrist kaže: Kao što je Jona bio tri dana i tri noći u utrobi velike ribe, tako će Sin Čovečiji biti u srcu zemlje (Matej, 12:40), a to srce zemlje jeste Had, odnosno Šeol, svet mrtvih.
Ukoliko pomerimo fokus sa hrišćanske perspektive, videćemo da motiv silaska nekog boga u podzemni svet predstavlja gotovo univerzalnu pojavu, jer to rade, na primer: Inana, Ištar, Orfej, Herakle, Eneja, Odisej, Šapaš, Mitra (gde postoje određene rasprave), itd. U tome prepoznajemo jedan arhetipski obrazac silaska mahom solarnog lika među mrtve da bi iz smrti doneo moć, znanje ili nečije oslobođenje. No, kod Hrista se pojavljuje jedna specifična novina koju nemaju Orfej, Odisej ili Eneja. Hrist ne odlazi da bi stekao znanje, jer je on Sin Božji, nego da bi oslobodio druge. Zato se u ikonografiji ne prikazuje Hrist kako izlazi sam iz groba, nego Hrist na razvaljenim vratima Hada, Adam i Eva koje izvlači za ruke, i poražena Smrt ispod njegovih nogu. To podseća na alhemijsku ideju oslobađanja skrivene svetlosti zarobljene u materiji.
Izbavljenje Adama osvetljava teološko načelo da onaj koji je pobedio smrt (Hrist) izbavlja onog čije je sagrešenje uzrok smrti (Adam). Simbolički govoreći, krv (Adam) je otkupljena zlatom (Hrist). Adam je prvi čovek, prvi grešnik i prvi smrtnik, a Hrist je Novi Adam, novi početak i pobednik smrti. Dakle, ako Hrist izvlači Adama iz Hada, to znači da je otkupljena sama ljudska priroda. Ovo je značajno jer je Adam izvor problema koji Hrist rešava. Čovekotvorac nije mogao da dozvoli da njegovo delo, kruna stvaranja, prosto propadne, pa je zato poslao Hrista da ispravi stvari. Takođe, u vizantijskoj ikonografiji imamo zanimljiv detalj koji prikazuje kako Hrist izvlači Adama desnom rukom, a Evu levom. Pri tome ih ne prima za ruku nego ih hvata ih za zglob. To je veoma stara simbolika koja ukazuje da Adam nije taj koji prilazi Hristu, ne izvlači se iz Hada vlastitim naporom, nego je njegovo izbavljenje akt božanske milosti, pa stoga Hrist izvlači Adama, spasenje dolazi odozgo.
Na ovom mestu pravio bih malu digresiju kako bih raščistio eventualne dileme oko Lazarevog slučaja koga je Hrist još dok je bio živ podigao iz mrtvih. Međutim, to oživljavanje nema eshatološki značaj kao izbavljenje Adama, Eve i ostalih, jer Lazar nije uskrsnut u večni nego u običan, ovozemaljski život, što znači kako je on i dalje smrtan. U tom smislu, Lazar je neka vrsta prefiguracije i služi da se prikaže kako Hrist i pre vaskrsenja ima vlast nad smrću.
U alhemijskom smislu, tri dana Hristove drame možemo uporediti sa tri faze alhemijskog procesa. U tom smislu na početku imamo fazu Nigredo (petak) koja se može primeniti na Hristovu smrt: raspeće, probadanje kopljem, umiranje, polaganje u grob. Iz alhemijske perspektive to znači: Kralj je ubijen, što je jedan od čestih motiva u alhemiji. Solarni Kralj mora da umre, jer je bez toga nemoguće izvršiti Veliko delo. Drugi dan je Albedo (subota), odnosno dan između smrti i vaskrsenja, kada Hrist nije među živima, ali još nije ni vaskrsao. Upravo je to liminalni prostor. Setimo se, Albedo je pročišćenje, odvajanje, preobražaj u nevidljivosti, boravak između dva stanja. U nekim alhemijskim tekstovima Nigredo i Albedo predstavljaju silazak u unutrašnjost materije kako bi se iz nje izvukla skrivena svetlost. To veoma podseća na silazak u Had radi oslobađanja Adama. Drugim rečima, crna faza je smrt, dok je bela faza rad unutar smrti, odnosno unutrašnja transmutacija u podzemlju. Konačno, sledi Rubedo (nedelja), odnosno oživljavanje, Kralj u slavi, Crveno Sunce, Kamen Mudrosti i završetak Velikog dela. U Hristovom kontekstu to je vaskrsenje, proslavljeno telo, pobeda nad smrću, voznesenje.
Za razliku od junaka mnogih mitova, Hrist nije poput onih koji umru, ili siđu u Pozemlje i vrate se. U njegovom slučaju, u tom međustanju imamo čitavu operaciju. On radi nešto i ne spava u smrti. On je budan u smrti i deluje unutar smrti. To veoma podseća na alhemijski proces. Sada dolazimo do najzanimljivije asocijacije. Ako je Adam uzrok pada, prvi smrtnik i arhetipski čovek, onda je Adam zapravo ono što Hrist traži u podzemlju. Pritom, sam Hrist mora prethodno da umre ne samo kako bi pronašao to šta traži, nego čak i da bi se uopšte mogao uputiti u taj poduhvat.
Ovo je vrlo blizu mnogim alhemijskim narativima, jer šta alhemičar zapravo traži? To je nešto izgubljeno, nešto zakopano i skriveno u materiji, u podzemlju. Dakle, to je nešto što mora biti pronađeno i izdvojeno. Posledično, nešto biva pronađeno u podzemlju i biva vraćeno svetlosti. To veoma nalikuje strukturi potrage za kamenom. Pa može li se, u tom smislu, Adam posmatrati kao skriveni kamen? Ako činjenice mita poređamo u koherentnu strukturu uviđamo da Hrist ne stvara novu prirodu i ne donosi novi materijal, već pronalazi izgubljeno i vraća ono što je bilo zarobljeno. To je veoma blizu alhemijskoj ideji da kamen nije nešto novo nego nešto što je oduvek postojalo u prima materia. Naposletku, imamo kamen kao osnovu na kojoj će Petar podignuti crkvu. Ovo zvuči praktično kao pleonazam. Zapravo, u toj činjenici vidimo suštinu doktrine po kojoj je nemoguće spasenje mimo crkve, kao što je bez kamena nemoguće izvršiti Veliko delo.
U klasičnim alhemijskim traktatima (poput Rosarium Philosophorum, Mutus Liber ili radova Mihaela Majera), motiv umiranja Solarnog Kralja (Rex) leži u samom srcu opisa faze Nigredo. U alhemiji, Solarni Kralj na početku procesa simbolizuje savršenu, ali rigidnu, fiksiranu i neplodnu formu. On ima svo zlato, svest i solarnu snagu, ali je sebičan i ne može se razmnožavati niti transformisati druge. Njegova struktura je odveć čvrsta. Da bi se njegova unutrašnja solarna esencija oslobodila i spojila sa maticom materije (Kraljica / Luna / Podzemlje), njegova spoljašnja, ponosna forma mora biti uništena (ubijena, skuvana ili rastvorena). Alhemičari kažu da se ništa ne može preoblikovati ako prethodno ne bude svedeno na svoju Prvu Materiju (Prima Materia). Kralj mora umreti da bi se rastvorio do nivoa bezobličnog haosa (hronološki, Hristov silazak u Had). Tek kada Kraljevo telo istrune, njegova solarna duša i duh napuštaju telo, pročišćavaju se u fazi Albedo, i vraćaju se u telo prilikom vaskrsenja (Rubedo) u podmlađenom, nerazdvojivom i proslavljenom obliku. Dakle, Solarni Kralj ne umire jer je poražen, već da bi svojom krvlju i smrću oplodio mrtvu materiju podzemlja. Baš kao što krv (Adam) biva otkupljena zlatom (Hrist), u alhemiji Kraljeva smrt oslobađa solarni otrov / lek (Tinctura) koji prožima celo podzemlje i podiže bazične metale na nivo Zlata.
U hrišćanskoj teologiji Hrist je Novi Adam, ali u ikonografiji Hrist izvlači Prvog Adama. Dakle, susreću se Prvi Adam i Poslednji Adam, a što podseća na alhemijsko spajanje. U kabalističkom kontekstu, Adam Kadmon, odnosno Prvi Adam (Kosmički Čovek) koji je pao u Had jeste razbijena posuda, a Hrist kao Drugi, ili Poslednji Adam spušta se u klipot (ljuske / mrak) da sakupi te pale iskre svetlosti (nitzotzot). Bez tog spajanja pitanje eshatona i Drugog Hristovog dolaska nije moguće. U tradicionalnoj dogmatskoj teologiji, Drugi dolazak (Paruzija) i Kraj vremena se gledaju kao spoljašnji, hronološki kraj istorije. Ali u hermetičkoj alhemiji i kabali, oni se ne posmatraju kao neki budući datum u kalendaru, nego kao krajnje, kosmičko dovršenje alhemijskog dela (Tikkun Olam / Rubedo Totale).
U lurijanskoj kabali, pad Adama i greh sveta razbili su iskonske posude svetlosti, čime su iskre božanskog (nitzotzot) pale u htonski svet ljuski (klipot). Silazak Hristov u Had, u tom smislu, jeste početak skupljanja tih iskri. Eshaton i Drugi dolazak, govoreći u duhu lurijanske kabale, predstavlja trenutak kada je i poslednja iskra svetlosti oslobođena iz mraka. Drugi dolazak je ponovno uspostavljanje Adam Kadmona, kosmičkog androginog Čoveka u kome su sve duše ujedinjene. To nije spuštanje čoveka sa oblaka, već trenutak kada donja Šehina (Prisutnost u materiji) konačno postiže potpunu re-uniju sa gornjim Keterom (Krunom).
U alhemiji, nakon što alhemičar stvori Kamen Mudrosti (Lapis Philosophorum / Vaskrsli Hrist), slede dva završna, najviša stadijuma: Multiplicatio (umnožavanje snage Kamena) i Projectio (bacanje Kamena na bazične metale da bi se čitava masa trenutno pretvorila u čisto Zlato). Eshaton je alhemijska Projectio na čitavu tvorevinu. Prvi dolazak i Vaskrsenje stvorili su Kamen u jednom Čoveku (Hristu). Drugi dolazak je trenutak kada se energija tog Kamena projektuje na celokupni kosmos, pretvarajući celokupnu raspadljivu materiju (olovo) u proslavljeno, nepropadljivo stanje (zlato / Novo Nebo i Novu Zemlju). Dakle, ovde prepoznajemo tri modaliteta:
- U tradicionalnoj teologiji - Hrist silazi da bi izbavio Adama.
- U alhemijskom čitanju - Hrist silazi da pronađe skriveni kamen.
- U kabalističkom čitanju - Hrist silazi da izvrši tikun nad ljudskom prirodom.
Ta tri narativa počinju da se preklapaju. Hristov silazak u Had možemo čitati kroz alhemijsku formulu V.I.T.R.I.O.L. Hrist silazi u unutrašnjost Zemlje ne samo da bi pobedio smrt, već i da povrati ono što je tamo bilo izgubljeno još od Adamovog pada. U ovoj vizuri, Adam postaje skriveni kamen sakriven u dubinama same smrtnosti. Svi ovi elementi navode na zaključak da Hristov silazak u Had nije tek epizoda istorijsko-dogmatskog narativa, već sama srž kosmičkog Alhemijskog Dela (Magnum Opus). U tom procesu, Adam nije samo istorijski prvi čovek koji čeka spasenje, nego je Adam sama Prima Materia, pali i raspršeni Kosmički Čovek (Adam Kadmon) čije su iskre svetlosti ostale zatočene u htonskoj tmini klipota. Solarni Kralj (Hrist) mora proći kroz smrt i rastvaranje (Nigredo), skinuti sa sebe kraljevski sjaj i zaroniti u najdublji bezdan da bi pronašao taj skriveni, odbačeni kamen. Njegov rad u subotnjem miru groba (Albedo) predstavlja tajanstvenu transmutaciju u samim dubinama materije, gde se susreću Prvi i Poslednji Adam. On ne stvara novu supstancu, već oslobađa iskonsku svetlost koja je od početka bila utisnuta u čoveka. Zato u izvornoj vizantijskoj ikonografiji i nema Hrista koji usamljeno lebdi iznad sopstvenog groba. Vaskrsenje (Rubedo) po svojoj suštini ne može biti privatni trijumf, nego onaj trenutak kada vaskrsli Solarni Kralj, držeći Adama za zglob, povlači celokupnu palu tvorevinu nazad u nepropadljivu svetlost.
Pogledaj video prilog na ovu temu na mom YouTube kanalu.
