Friday, August 7, 2020

Neoatlantizam (autor Dorijan Nuaj)

Bill Crisafi

Uzroke propasti nekog poretka, sistema ili jake ličnosti, korporacije, organizacije, društvene moći, države, nacije, imperije, trebalo bi tražiti u periodu njene najveće moći i ekspanzije. Slabost nekog tela ogleda se u trenutku njegovog širenja. Tada svaka pora biva vidljiva, a pora u jednom trenutku može narasti u pukotinu a ova u smrtnu ranu. Naravno, tipično ljudsko gledište, zaslepljeno trenutačnom moći datog subjekta, propušta da u imaginaciji vidi puteve koji vode ka fatalnim ishodima. To je normalno jer ljudi obožavaju moć, čak i kad ih ova ugnjetava. Moć, kada je živa i aktivna, čini se neranjiva i večna... Moć na čijim plećima počiva moderni svet je atlantske prirode. Ovaj izraz možemo shvatiti dvojako, u smislu transatlantskih sila evropskog kolonijalizma i potonjeg amerikanizma, ili u smislu mitološke Atlantide i/ili  titana Atlasa. Vratiću se na ovaj mitski kurs, ali hajde prvo da razmotrimo opšta mesta modernog sveta.

Nekonzumerizam je prvi praktični korak ka pobuni. Živeti izvan većine potrošačkih tokova jeste početak tog puta, odnosno pobune protiv modernog sveta, budući da je uperena protiv njegove osnove. U tradicionalnom smislu revolucija označava delovanje ka narušavanju kosmičkog poretka koji je ustanovljen božanskom voljom. Pobuna protiv društvenog poretka ili poretka zajednice tada biva nešto satansko, protiv-kosmično, a ne samo akt uperen protiv nečije vlasti. Da je u pitanju samo to, ne sviđa nam se ovaj vladar, slab je i ne poseduje vladarsku mudrost, onda tu nipošto ne bi bilo ni govora o revoluciji. Na položaj svrgnutog vladara došao bi drugi, ali se suštinski ništa ne bi promenilo jer za suštinskom promenom nema potrebe. Naprotiv, buna se diže protiv nemoćnog vladara jer je ovaj svojom arogancijom ugrozio stabilnost zajednice i kosmosa! U takvim okvirima buna je zapravo reakcionarna i cilja sprečavanju bilo kakve promene. Revolucija, po definiciji, podrazumeva suštinsku promenu, a ta promena je kosmička budući da zadire u svetonazor. Narušavanje božanski legitimisanog poretka ruši i odnose unutar društva i unutar užih zajednica, uspostavljenih na datom kosmičkom poretku. 

Revolucija koja je dovela do stvaranja modernog sveta, zamišljena je kao konačna i neporeciva, projektovana u stilu svojevrsnog kraja istorije. Ta hronocentrična predstava u temelju je mentaliteta modernosti. Modernost za svagda i neopozivo ukida predmoderni poredak i nudi revoluciju koja teče, jedno vulgarno panta reiU takvoj iskrivljenoj i suženoj materijalističkoj dijalektici svaka revolucija je podražavanje, oblik masovne histerije čiji je suštinski cilj proširenje granica konzumerizma. Konzumerizam je izraz koji ukazuje na proždiranje, fokusiranost na usta, brbljanje i ždranje, što izaziva snažnu asocijaciju na predstave o đavolu koji u Paklu proždire grešnike, o Saturnu-vremenu koji proždire svoju rođenu decu, ili o Lilit, koja takođe guta i proždire. Tako i konzumerizam proždire prirodu, resurse, bogatstva, te naposletku i samog sebe. 

Jedan poseban tip promene i razvoja je time trasiran i povodom toga svaka futuristička misao obično ide u dva pravca: prvi je optimistički i projektuje neverovatan razvoj i napredak, a drugi simulira krah i pad u varvarstvo ili u totalitarizam. Treća opcija se ne nazire, ali umesto nje postoji mnoštvo pseudotradicionalističkih inicijativa koje zagovaraju određenu retradicionalizaciju, ali i dalje u koordinatama modernosti. U tako dvoopcionom sistemu odigravaju se male i dramatične lokalne ili globalne pobune čvrsto utemeljene u modernosti, a čije pogonsko gorivo predstavlja osećaj neispunjenosti i nezadovoljenosti. U datim okvirima pobune su, kako to primećuje Piter Grej u knjizi Lucifer: Princeps, postale marketinška oruđa stvorena da eksploatišu razvojne faze seksualnog buđenja i deferencijacije modernih tinejdžera kojima moderno društvo više ne obezbeđuje inicijacijski obred preobražaja iz detinjstva u odraslu osobu. Po njemu, to je deo promišljene strategije za stvaranje potrošača te za potkopavanje pogona socijalnog i seksualnog nezadovoljstva, usmeravanjem tek stasalih generacija u pravcu potrošnje i lojalnosti određenim brendovima. Strateški skrojene i usmeravane pobune nemaju za zadatak da ciljane mete (a to su mladi) osposobe za samostalno promišljanje koje bi posledično dovelo u pitanje vrednosti korporativne države koja je stožer konzumerizma i tzv potrošačkog društva. Konzumerizam je sredstvo stvaranja produženog detinjstva i održavanja infantilnosti, čime se vrši svojsvrsno štrojenje čitavih generacija (da upotrebim pogane grčko-latinske izraze: invalidacija, amnezija, anestezija, kastracija).

Dakle, umesto obreda prelaska u narednu fazu života moderna omladina se gura pobunu koja predstavlja pseudo-obred za (kvazi)odrastanje. To je kontrainicijacijska formula trajne infantilizacije i masovne proizvodnje emotivno-kognitivnih invalida. Setimo se, donedavno je omladina slana u masovnu pogibelj svetskih ratova. Simbolički, moderna pseudorevilucija može biti predstavljena na sledeći način: imamo dva stuba, jedan predstavlja pobunu a drugi pohotu. U sredini se nalazi žrtvenik na kome piše konzumerizam - za obredno proždiranje kontrainicijacijske žrtve.

Upravo u fenomenu kastracije čitavih generacija ogleda se težina mitološkog prtljaga modernog sveta koji je potisnuvši mitsko, magijsko i religijsko, stvorio pretpostavke za njihovo izbijanje u izopačenom vidu. Otud smatram da je iznalaženje načina života koji se ne može smatrati konzumerističkim, oblik samozaštite (ili zaštite novih pokoljenja) od masovnog škopljenja. Potrošnja je temelj modernog kosmičkog i društvenog poretka, kao i glavno načelo društvenih, kao i odnosa unutar užih zajednica ili grupa. Kada neko ne troši ili umanjeno učestvuje u reproduktivnom lancu opšte potrošnje, taj remeti kosmičke temelje. Nacrt tih temelja lepo je opisan u biblijskoj knjizi OtkrovenjaU doktrini predstavljenoj u Otkrovenju, Solarna Žena je Devica (prima materia). U novoj doktrini, onoj Krolijevoj, ona je Bludnica (otpad). U dobu Vodolije privući će se  dosta demonskih sila u naš svet i biće stvoreno mnogo toksičnog i svakolikog otpada. Solarna Žena će svemu tome otvoriti vrata, da se izrazim figurativno. Tako učimo Božji zakon kroz iskušenje. To je zakon Zmije i doktrina slova tet (Psalmi 119:71).

Aktuelni istorijski period, označen vladavinom moderne civilizacije označio bih kao svojevrsni neoatlantizam. kada kažem atlantizam ne mislim na savremena geopolitička značenja tog pojma nego mitološka. U Otkrovenju 13:1 opisuje se kako iz mora izlazi zver sa deset rogova i sedam glava. Rogovi su joj ukrašeni sa deset kruna. I dalje u Otkrovenju, 17:12 objašnjava se da tih deset rogova predstavljaju deset kraljeva, sa kojima paralelu možemo naći u legendi o deset kraljeva Atlantide (Platon, Kritija, 114b), a čija imena su: Atlas, Gadeiros (ili Eumolos), Amferes, Euaimon, Mneseos, Autohton, Elasipos, Mestor, Azaes, Diaprepres. Mogli bismo ovde razviti čitavu kabalističko-etimološku analizu njihovih imena, značenja, mitoloških poveznica i podudarnosti brojčanih vrednosti tih imena, ali neka to bude ostavljeno za neki sledeći tekst. Ono što je značajno jeste, da su, po Platonu, tih deset kraljeva sinovi boga Posejdona i smrtne žene Kleito te da su rađani u parovima. Prvi među kraljevima bio je Atlas, koji na prvi pogled nema nikakve veze sa onim Atlasom koji je predvodio pobunu Titana protiv Olimpa, ali je sama ideja pobune indikativna za temu ovog teksta. U svakom slučaju, Platonova legenda o Atlantidi i njenih deset kraljeva čiji eho nalazimo i u Otkrovenju, zapravo ima starije mitološke uzore. Deset je često broj mitskih predaka ili pokoljenja u predanjima raznih naroda. Haldejski pisac Berosus pobrojao je deset pretpotopskih kraljeva koji su vladali fantastično dugo. Srpska epska poezija vezana za kosovski boj sa Turcima pominje devetoro braće Jugovića i njihovog oca desetog starog Jug Bogdana. Verujem kako je tu u pitanju oživljavanje mnogo starijeg motiva pre nego istorijska činjenica. U Indiji imamo devet Brahmadika, kojih sa samim Brahmom, ima deset, nazvanih deset očevaIranska tradicija pominje vladavinu deset drevnih kraljeva takođe. Kinezi pominju deset careva božanske prirode na početku istorije. Sličnih predstava imamo i kod Germana, Arapa i mnogih drugih naroda. Setimo se, deset je sefira kabalističkog Drveta života, kao što ima deset članova Pitagorinog tetraktisa.

Ko su, dakle, ta desetorica? Usudio bih se reći kako oni predstavljaju simbolički i brojčani izraz svetih, moćnih i drevnih predaka. Piter Grej u Lucifer: Princeps iznosi jednu zanimljivu opasku, precizno ocenjujući duh modernog doba. On kaže da su današnji ljudi svoje drevne i moćne pretke, heroje i božanske kraljeve koji su u mitu našli svoje mesto među zvezdama, vulgarno i scijentistički (posve u skladu sa savremenom tehnološkom vizurom) poistovetili sa vanzemaljcima. Na to bih dodao jeretičnu pomisao da nema ničeg na nebu čega prethodno nije bilo na Zemlji. Tako se u modernom dobu, kao kakav izobličeni eho, vraćaju profane i krajnje vulgarne mitološke predstave. U tom smislu naše vreme zaista predstavlja senilno varvarstvo, jedan arogantan zaborav koji pamti samo obrise u koje trpa svoje pojednostavljene hronocentrične koncepte i shvatanja. Tako dolazimo do svojevrsnog neoatlantizma, koji oživljava drevne istine u izopačenom vidu i to proglašava nečim novim. Nije slučajno što je upravo atlantski basen kolevka geografsko i geopolitičko središte modernog sveta. Na pučinama i u talasima okeana naš svet postavlja svoje temelje tvoreći jedno nemerljivo nerazumevanje i opštu zbrku pod zastavom nakaradnog i nasilnog povezivanja rasutog čovečanstva. 
Zdislaw Beksinski