 |
Rosaleen Norton |
(iz opusa Crni nemis )
Pogledajmo u noćno nebo. Ono što vidimo nije Mesec, niti su to retki
oblaci ili zvezde.
Ono što vidimo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo jeste
praznina crnila dubina, zvezdani međuprostor.
Pogledajmo Drvo života. Ono što vidimo nisu grane, krošnja, stablo, niti
su to plodovi ili korenje pod zemljom.
Ono što vidimo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo
jeste prostor između lišća, plodova i grana, kroz koji dopire dražesni lik
Beskraja.
Pogledajmo u Zemlju. Ono što vidimo nije tlo natopljeno izbljuvcima
ljudskih poroka i svakolikog života.
Ono što vidimo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo
jesu jara i tmina dubina podzemnih.
Pogledajmo u Vodu. Ono što vidimo i čujemo, čemu stremimo i odakle dolazi
do Nas ono čemu stremimo jesu tama i stud dubina, huk voda praiskonskih.
Pogledajmo ženu. Ono što vidimo nije lepota lica, zavodljivost pogleda,
izazovnost tela i mirisa, niti je to gnusnost bljuvotina ljudskog usuda.
Ono što vidimo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo
jeste ono što smo oduvek slutili iz nejasnoća Njenih očiju.
Pogledajmo Naš život. Ono što vidimo nisu partiture iz opere procesa
življenja, niti su to scene iz predstave glumca koji igra našu Ličnost.
Ono što vidimo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo
jeste ono što se ne vidi u nevremenim slikama Sećanja; ono što Naš život
neprekidno odnekud posmatra.
Pogledajmo Našu Smrt. Ono što vidimo nije truljenje, posmrtni grč,
mistična luč ili paklenska tmina, priviđenja života.
Ono što
vidimo, čemu stremimo i odakle dolazi do Nas ono čemu stremimo jeste sve ono
što Nam je čitavog života izmicalo na krajičku oka, što smo slutili da je tu
negde, opasno blizu, što se na trenutke
otkrivalo, ali ga nikada ne videsmo u celosti.
