Ovaj tekst je segment rasprave koju sam na temu reinkarnacije i karme vodio sa jednim mojim poznanikom.
Dorijan: Ponekad mi se čini da je sudbina čisto matematička stvar. Ona nam na raspolaganje stavlja tačno određeni broj koraka, udaha, osmeha, misli, susreta. Svako od nas ima tačno određenu putanju u kosmosu, a ta putanja vodi ka tačno određenim koordinatama negde u nigdini. Znači li to da neka skrivena sila iz duboke pozadine upravlja našim životima?
Poznanik: Ta sila se zove Karma. Ili da se izrazim poetski: "Tupelo, Tupelo, požnjećeš što si posejao!" Astrolog bi ti rekao da svaki čovek ima određeni raspored planeta na nebu i kada mu uradi natalnu kartu tačno zna zašto ima određene prednosti i određena ograničenja, zašto mora da ispašta ili šta mu može obezbediti radost, nešto se može promeniti a nešto ostaje zakucano. Sudbina se može shvatiti i na taj način.
Dorijan: Da bi karma uopšte imala smisla potrebno je u jednačinu uvesti i reinkarnaciju, a tu se nalazimo na klizavom terenu. Otud je i sama "karma" na neki način klizava. Podrazumeva nekakvu moralnu silu, što je prilično odvratna ideja. Ukoliko izbacimo reinkarnaciju i ostavimo samo karmu, onda je vidimo kao posledicu naših dela. Sila koja te dovodi do slobode je volja, pa ipak ta volja je nekako sinhronizovana sa sudbinskim determinizmom, a taj determinizam u sebi nema nikakvog ljudskog ili religijskog kriterijuma, a ponajmanje moralnog. Bolje je reći tao, čak i ako je pogrešno taj izraz primenjivati na silu sudbinskog determinizma.
Poznanik: Nije reč ni o čemu klizavom, jedino što može da ispadne klizavo je tvoje razumevanje smisla života. Ako je smisao života da se provozamo kroz ovaj ograničen svet, da u njemu steknemo iskustvo kroz uživanje, da u njemu nešto naučimo kroz ispaštanje, da razvijemo snagu i nevezanost i da ga na vrhuncu svoje moći napustimo, stapajući se sa beskonačnošću, onda te ja pitam kako ćemo sve to postići ukoliko nemamo ni dovoljno snage ni dovoljno iskustva ni dovoljno znanja ni dovoljno nevezanosti za ovaj ograničeni svet, pa moramo se vraćati tamo gde smo stali, da bismo razvili sve ono što nam nedostaje? Ako ovako postaviš stvari, onda postane jasno da reinkarnacija mora postojati, kao i karma. Međutim, ukoliko životu pristupiš čisto hedonistički, da sebi obezbediš psihofizičko uživanje u najvećoj meri, onda ti sama svest na postojanje reinkarnacije stvara kočnicu u psihi, jer uvek postoji sećanje da greške koje mogu da nastanu, moraju da se odrade u nekom budućem životu. I zato si ti shvatio da takvu svest treba eliminisati, da bi prepuštanje bilo bilo što spontanije. Nauči nešto od velikih magova okultizma, oni nisu negirali reinkarnaciju a bili su potpuno prepušteni životu. Reinkarnacija im je pomagala da shvate svoje kretanje, pomagala im je u njihovoj volji.
Dorijan: Glede velikih magova okultizma, a pod time mahom podrazumevamo Evropu, Džon Di, Đordano Bruno, Robert Flad i renesansni magovi, te ideje uopšte nisu ni pominjali. Ah da, biće da do njih u to vreme nisu doprle te vrle indijske ideje. "Reinkarnacija" i "karma" su deo jednačine samo u Indiji i tamo gde je dopreo indijski kulturno-religijski uticaj. Nigde više. Ako su "veliki magovi okultizma" (uglavnom oni iz modernog doba) našli da su im te ideje prijemčive i ako su ih svojim iskustvom potvrdili, držim da različiti ljudi imaju različita iskustva. U mom poretku ideja i iskustava, te ideje ne igraju ama baš nikakav značaj.
Poznanik: Prva stvar i najjednostavnija je da pratiš kazivanja najvećih autoriteta i Joge i Okultizma, svi od reda su ukazivali na svoje prošle inkarnacije. Druga stvar koja ti može pomoći je da i sam imaš nekog iskustva u tom pogledu. Treći dokaz su kazivanja male dece (potraži to na internetu) koja su do detalja opisivala mesto u kome su živela i kako su se zvala i ko su im bili roditelji, ljudi su to proveravali i zaključili da je njihov iskaz neverovatno tačan. Četvrti dokaz nudi ti logika, koja kaže da sve što postoji je neuništivo. Grubo telo se razlaže na osnovne sastojke, a suptilno telo ne može da se stopi sa Vrhovnim Duhom sve dok ne dostigne njegov nivo čistoće, i zato postoji neprestano vraćanje na onu planetu koja odgovara tvom duhovnom pročišćenju. Peti dokaz je postojanje preminulih duhova, koje mi nudimo hranom i sećamo ih se, neko svakodnevno a neko na praznicima kao što su Zadušnice. Ti duhovi moraju da nastave svoj duhovni put, a za to im je potrebno vozilo, zvano telo. Završni dokaz je postojanje kosmičke pravde: Zašto neko dete umire sa godinu - dve, kada je to zaslužilo? Ispašta zbog nekog svog pretka? Besmislica. Neka predak ode u pakao i ispašta sam, zašto bi nevino dete ispaštalo? Činjenica da se sve to dešava, samo nam ukazuje da se ono rodilo da bi odradilo neki svoj dug. Ako veruješ da su sve ovo slučajnosti i da se eto tako desilo, onda ti je teško ponuditi bilo kakav dokaz, jer gotovo sve što sam ti naveo je bazirano na činjenici da u našem svetu vlada red i inteligencija a ne haos i slučajnost.
Dorijan: Hajde da krenemo od postojanja preminulih duhova (dokaz 5). U gotovo
svim narodnim tradicijama, duhovi preminulih odlaze u kolektivni predački
duhovni egregor, odakle mogu biti prizvani, ali u narodnim tradicijama nigde nema
ni pomena o reinkarnaciji inače bi to neki antropolog, istoričar religije,
istraživač negde i zabeležio, neki iskaz, neku pesmu, legendu, mit. Nešto od
toga bi svakako preživelo, ali nije. Čak ni sofisticirana egipatska kultura
govori o prelasku na „onaj“ a ne o povratku na ovaj svet. To je uvek jednosmerna
ulica. Ona biva dvosmerna jedino u slučaju nekromantijskog delovanja. Nigde
nikakve nove ovozemaljske inkarnacije nema. Da, nekad se neko vrati u obliku
epifanije, kao životinja, duhovno ili magijsko biće, ali to nije opštevažeća
zakonitost za sve ljude. Što se tiče iskaza autoriteta joge i okultizma (dokaz 1), to je
stvar naše vere. Hoćemo li im verovati na reč jer su toliko toga mnogo moćnog,
dobrog i istinitog rekli, pa zašto bismo onda po pitanju postojanja
reinkarnacije bili skeptični? Umesto toga, zar nije logično zapitati se a zašto
bismo verovali uopšte u sve šta oni kažu? Veruj dok ne doživiš a onda prestani
da veruješ nego se uzdaj u vlastito iskustvo. Mogli bismo prihvatiti neki takav
savet, ali reinkarnaciju kao takvu, kao iskustvo, možemo iskusiti jedino
ukoliko prvo umremo, ali tada nismo u mogućnosti da jednu takvu spoznaju
iskomuniciramo nekom živućem. Dakle, u tom slučaju imamo se osloniti na sećanja
prizvana određenim meditativnim, magijskim metodama ili onima koji su našu
svest preplavili spontano. I tu zalazimo u problem koji se dotiče dokaza 2 i 3.
Moja malenkost se takođe može pohvaliti nekakvim sećanjima iz „prošlosti“, ali imajmo
na umu koliko su sećanja suštinski sumnjive prirode. Da, jasno se sećam detalja
iz života nekih drugih ljudi, ali veliko je pitanje možemo li povući jasnu
liniju „vlasništva“ nad tim memorijskim utiscima. Ja ne bih mogao staviti ruku
u vatru i reći – da to su moji prošli životi jer se nekih detalja sećam veoma
jasno. Tu postoji jedna razlika, jer se sećanja iz „prošlih života“, svojom
jasnoćom ne mogu uporediti sa memorijskim sadržajima koje sam lično iskusio u
ovom životu. Hoću reći da takva sećanja nemaju prateću emotivnu komponentu koja
ih na neki način čini stvarnim u svesti. Deca koja se „sećaju“ prosto vide neke
stvari, ali to nije dokaz da se uopšte radi o njima.
Poznanik: Najgluplji
dokaz koji pokušava da opovrgne postojanje reinkarnacije je činjenica da se
broj stanovnika na zemlji povećava. Ovaj dokaz polazi od pretpostavke da samo
na zemlji postoji život i stoga mora isti broj stanovnika da boravi na njoj.
Oni koji dožive smrt, posle kratkog vremena ponovo se rađaju, znači ne sme
drastičnog povećanja stanovništva da bude. Takva je njihova logika. Takva
logika ne može da zamisli da beskrajni prostor ima neograničeni broj živih bića
i da oni koji borave na zemlji samo prolaze kroz jedan oblik postojanja. Na
zemlji se zadržavaju samo onoliko koliko su vezani za njene užitke. Kada ih
prođe potreba da uživaju u zemaljskim radostima, nastavljaju dalje. Oni koji su
zloupotrebili ljudski život, degradiraju se u niže oblike života. Dakle, na
zemlji može biti i smanjen broj stanovnika ratovima i bolešću) i povećan, jer
ko zna koliko živih bića, na nižem nivou razvoja od zemaljskog, čeka svoju
šansu.
Dorijan: Pitanje kosmičke pravde (dokaz 6) je previše arbitrarno i
doktrinarno. Zašto neko umire pre, neko kasnije, zašto neko u svom životu pati,
a neko uživa, zašto nismo jednaki itd. To nije dokaz nikakve kosmičke
pravde, jer pretpostavlja postojanje nekog arbitra koji određuje i meri
količinu nečije patnje i životne ostvarenosti. Sada patiš jer si u prošlom
životu bio loš. To je koncept kazne. Sama struktura tih argumenata je veštačka,
odnosno vidi se da su teološki konstruisana kako bi opravdala nekakav pogled na
svet i društveni poredak. Neko na svim tim pitanjima gradi svoj autoritet i
odnose moći. Takav pogled na svet pretpostavlja hijerarhiju među pojavama i
bićima. Neki su „viši“ od drugih, neki su superiorniji, neki su u navodno
boljem položaju. Šta je kriterijum nečijeg boljeg položaja? Biologija? Sudbina?
Ko to procenjuje? Po tome ja sam bolji od ajkule, ajkula od planktona, a
bogataš je u boljem položaju od siromaha, belac od crnca itd. Otkud ja znam o
svesti i percepciji ajkule? Sama po sebi bezmalo je savršena. Dakle, to su
užasne analogije i krajne nepraktične za istinskog gnostika, mistika ili
okultistu. Tako dolazimo do pitanja jezgra
našeg bića, odnosno zvezde, kao nečeg nepromenljivog i večnog koje izlučuje suptilna
tela i fizičko telo manifestujući se u ovoj ili onoj ravni. Ta zvezda nema potrebe da se usavršava jer je već savršena.
Pa šta je onda to što se usavršava i prolazi kroz preobražaj? Opet i to je
doktrina. Jesmo li na neki način opazili ili nekako spoznali očitavanja te
zvezde u nama samima ili kod drugih? Kako to možemo znati? Hoću reći da je
opseg našeg konkretnog (a ne teorijskog) znanja veoma uzak. Znamo isključivo
ono što smo iskusili, ali ukoliko to iskustvo nismo osvestili ono ostaje skrajnuto
do kraja života.
Ideja o reinkarnaciji nas uljuljkuje u rezonu da imamo večnost na raspolaganju, pa i ukoliko nismo sposobni da izađemo iz točka samsare, ciklusa rađanja i umiranja, onda se možemo boriti za ostvarivanje boljeg položaja u sledećem životu. Idealan izgovor za lenjivce i ništarije! Nigde ne žurimo, idemo polako, imamo vremena jer vreme je iluzija, a smrt je samo prelazak iz jednog u drugo stanje, pa ako se malo potrudimo obezbedićemo sebi bolje stanje idući put. Uopšte, ta percepcija o nekom boljem položaju u odnosu na nekog drugog ili nešto drugo je neverovatna zabluda. Indija je iznedrila mnogo dubokih filozofija, ali eto, površni (post)moderni duh Zapadne civilizacije koji je takođe obuhvatio i ovaj deo sveta, zagrebao je po površini te velike riznice i usvojio neke predstave na najbanalniji mogući način. To što i u samoj Indiji ima ljudi koji slično rezonuju, odraz je profanizacije tradicionalnih znanja a ne neke neporecive istine kojom barataju mudraci indijske tradicije.
