Palata Jeciraha

Zdzislaw Beksinski

Imao sam pet godina kada sam otkrio smrt. Sa svešću o smrti u moj život je doprla i svest o skrivenoj sili. Naime, u zgradi u kojoj sam živeo, umro je jedan stariji čovek. Sa prozora sam gledao kako iznose kovčeg i polažu u pogrebna kola. Pored mene je stajala moja baba koja me je kao malog čuvala. Pitao sam je šta je ovo? Sahrana, sine. A šta je to sahrana? Pa ono kad čovek umre, stave ga u kovčeg, odnesu na groblje, iskopaju rupu, polože kovčeg u rupu i onda zatrpaju. Pitao sam se zašto baš u rupu? Zar nije prljavo? Dečjom upornošću ispitivao sam babu, zašto je mrtvac u sanduku, hoće li da ustane, zašto su svi oko njega tužni itd. Mislio sam da se pokojnik zapravo šali te da će svakog trenutka ustati i izazvati opšte oduševljenje prisutnih. Onda sam od babe saznao da on neće ustati i da to što je u sanduku nije bio njegov izbor. Bio je star, pa je umro. Zar stari ljudi umiru? Bako, pa ti si stara, hoćeš li i ti umreti? Hoću sine, ali ne misli o tome. Kako da ne mislim, kad će i tebe da stave u ovakav kovčeg i polože u prljavu zemlju gde ima puno buba i crva? Onda sam pitao zašto stari ljudi umiru i kako izgleda kad neko umre? 

Pošto sam rastao u ateističkoj porodici čiji su članovi pripadali Savezu komunista, nikada se nije vodio razgovor o zagrobnom životu, religiji i takvim temama. Jako me je zanimalo šta se dešava kad neko umre. Ništa, govorila mi je baba, ne čuješ, ne vidiš, ne osećaš, ama baš ništa. Otrčao sam ispod kreveta, to je bio kao kovčeg, zatvorio oči, stavio prste u uši i tako ležao neko vreme u nameri da iskusim smrt. Osećao sam se glupo. Zar je ovo smrt? Smrt je onda zaista, zaista glupa. Ko može ovako ležati? Pitao sam babu koliko traje ta smrt, rekla mi je zauvek. Tek me je to bunilo. Zašto moramo umreti? Nisam dobio odgovor. Eto sine to je tako. Kako bre tako? Onda sam navalio da gnjavim, baba a kad ćeš ti umreti? Neću još. A hoće li mama umreti? Sine, svi ćemo umreti, ali nemoj sada da misliš o tome, prvo treba da živiš, odrasteš, pa ostariš i tek onda da umreš, ima neki red. 

Dakle, i pre toga sam znao da ću porasti, ali tek tada sam shvatio da ću povrh toga ostareti i umreti. Do tada sam mislio da su ljudi oko mene oduvek bili takvi, baba je bila oduvek stara, mama je bila oduvek odrasla, deca uvek deca, mada sam znao da će deca porasti iako mi se to činilo kao proces koji beskrajno dugo traje. Bio sam zaprepašćen saznanjem da je i moja baba nekada bila dete. Tako se i spisak kandidata za umiranje sve više sužavao. A hoću li i ja umreti? Nemoj da misliš o tome, čekaj prvo da porasteš, pa ostariš...

Od tada se sve promenilo. Saznao sam da ću i ja jednom uroniti u to – ne vidim – ne čujem – ne osećam – ništavilo koje onako stoji kao surova istina i krajnja izvesnost, pa sam se pitao a zašto bih uopšte odrastao ako ću ostareti i umreti? Tada još uvek nisam bio svestan da mogu umreti i kao dete, zapravo svakog trenutka a ne samo kada postanem star. Suštinski sam se pobunio protiv takvog stanja stvari, protiv takvog ustrojstva sveta i sudbine. Sećam se da sam u tom trenutku prvi put izgovorio glas R. Zanimljivo, to se desilo upravo dok sam izgovarao reč smrt. Čitavog dana ponavljao sam smrt, smrt, smrt, samo da ne bih zaboravio kako se izgovara R zbog kojeg su se stariji silno sprdali samnom. Istovremeno čim je R prešlo preko mojih usana ispružio sam dlan i zagledao se u šare na njemu i u prste. Izbrojao sam pet prstiju jer sam znao da toliko imam godina, tako da se taj trenutak zauvek urezao u moje sećanje. Zatim sam iznenada pogledao kroz prozor u oblake i spazio jedno veliko i lepo lice formirano od belih oblaka. Eno ga bog! Ma kakav bog, nema boga, bog ne postoji. Bili su to prekorni glasovi starijih, nevidećih, razumnih. Ko ti je to rekao, sigurno tetka S. Ne slušaj nju, ona je stara. Za boga sam čuo od babine sestre, tetke S, koja je bila religiozna te stalno podsećala rodbinu da ne rade kućne poslove kad je crveno slovo u crkvenom kalendaru. Ona mi je govorila kako postoji bog koji živi na nebu te kada napolju grmi to se bog nešto ljuti, ali ništa više od toga. Ni reči o smrti.

Za mene je pomenuta prikaza od oblaka, koju sam spazio dok sam kotrljao smRt, zaista bio bog sa čijom je pojavom u meni zaiskrila nada da možda ništeća izvesnost umiranja nije baš obavezna opcija. Nasmejao sam se tom bogu i pozdravio ga. Bilo je to lice svetlosti, lice istine i pouzdanja. Bio je to neko izvan svih i izvan svega kome sam mogao da se obratim, sa kim sam mogao iskreno da razgovaram te da mu poverim sve moje misli i osećanja. Zajedno sa tim bogom od oblaka, u moj um je doprla i svesnost o lažnosti svih drugih ljudi, njihovih odnosa i svake stvari. Tada, stojeći sam pred svetlim licem nebeskog boga, izgovarajući smrt, držeći otvorene dlanove, spoznao sam ništavnost čitavog sveta oko mene te ispraznost, ne samo mojih bližnjih, nego i svih ljudi. Poželeo sam da se probudim iz tog teskobnog sna života omeđenog smrću. Tada sam po prvi put imao viziju Istine, ali i opake Sile koja me drži zakovanog za ovu stvarnost dok ne umrem i utonem u – ne vidim – ne čujem – ne osećam – ništa. Taj bog ništa nije tražio od mene, ali osećao sam potrebu da mu se svakodnevno obraćam i verujem u ono šta mi on govori. A govorio je da, sve dok sam u vezi sa njim, neću morati da brinem o smrti. 

Jedva sam čekao da dođe tetka S i da joj kažem kako sam video boga. Međutim, ono što je bilo drugačije u mojoj bogospoznaji od tetkinog verovanja, jeste moje saznanje, od tog boga dato, da su svi drugi ljudi, pa i tetka S, zapravo lažni te da sam samo ja istinit i pravi, jer samo ja imam Ja. Svi ostali nemaju Ja nego su nekako beslovesno uronjeni u sveljudski kolektivitet. Tu ideju ni tetka S nije mogla da prihvati. Jeste, boga ima, razmišljao sam, ali jastva u drugim ljudima nema, jer da i oni imaju Ja, onda bih ja mogao osećati to njihovo Ja kao sopstveno. Ne bi bilo razlike niti granice između mene i bilo kojeg ljudskog bića, niti između ljudi međusobno. Svi bismo bili jedno veliko i nedeljivo Ja. Ovako, drugi ljudi su lutke pod kontrolom neke nepojmljive smrtonosne sile. Toliko sam kao dete bio opsednut tom idejom da sam se često pravio da spavam a zapravo osluškivao ne bi li čuo šta se to stariji domunđavaju, jer verovatno deluju po volji sile kako da postupaju samnom. Postao sam pravi mali paranoik.

Tako sam živeo do moje devete godine dok se nisam zagledao u plave oči jednog dečaka iz komšiluka sa kojim sam se često igrao i pritom ga stalno propitivao šta mi to novo sprema sila. Kako su moje oči tamnije, pomislio sam da svi koji imaju plave oči svet vide kroz to plavetnilo. Bio sam jako iznenađen kada sam dobio odgovor da i plavooki ljudi svet vide normalno, isto kao i ja, a ne obojen u plavo. Sa tom mišlju u moju svest je doprlo i saznanje kako drugi, budući da svet vide isto kao i ja, dakle normalno, takođe imaju nekakvo svoje jastvo, nisu isprazni i lažni. Tu je sila napravila prvu veliku pobedu nad mojom svešću lagano lomivši moj otpor, što se potvrdilo kroz moju socijalizaciju, bez obzira što sam oduvek bio ekscentrično i drugačije dete koje je opštilo sa svojim ličnim bogom. Tada sam napravio prvi kompromis te dozvolio da i neko drugi bude stvaran, doduše ne toliko stvaran poput mene, ali ipak stvaran u dovoljnoj meri da sa njim porazgovaram o ideji da su drugi ljudi avetinjski i lažni. Tada sam od njega čuo slično iskustvo. I njemu je takođe padalo napamet kako njegovi roditelji i svi ostali nisu stvarni, ali on nije video boga, niti je razmišljao o smrti i moćnoj sili koja čini da ovaj svet bude ovakav i da nas zadrži u stanju neznanja i pokornosti. Tako je nastupio moj drugi period. Moj drugar i ja sada smo imali posebnu tajnu, a ja sam njega uveo u poznanje o bogu koga sam otkrio i sa kojim sam već izgradio prisan odnos. Čak smo smislili posebne pozdrave, tajne znakove, posebne reči i tajili smo našu vezu sa bogom čije smo lice često tražili među oblacima. Bila je to naša religija, jedina religija koju sam iskreno štovao. Naoružan religijom odvažno sam krenuo u svet odrastanja. Iskušenja su tek bila predamnom. 

Sila mi je pokazala igru bezbroj velova nikada se ne razotkrivši u celosti, jer da je to uradila onda bi morala pokazati njen najveći dragulj – istinu. Umesto toga, dijaboličnim plesom navela me je da se zaljubim u nju. Ispostavilo se da je moja religija demonska. Bila je to religija obožavanja sile. Ni sam ne znam kada je i na koji način sila zamenila onog dečjeg boga u oblacima. Znam da se to desilo gotovo neprimetno. Izgubio sam boga jer nisam umeo da čuvam tajnu, a moj sunovrat počeo je onog trenutka kada sam ideju o bogu u oblacima podelio sa mojim drugom. Bog jeste milostiv, ali ne trpi kompromise. Bog jeste jedan, ali samo onda kada sam i ja jedan. Sa druge strane, sila je mnoštvo, i što sam više i ja bivao mnoštvo, dozvolivši da i drugi imaju svoje ja, dopustivši da se na neki način izjednačim sa tom beslovesnom ljudskom masom, njena moć nadamnom je rasla. Kada sam to konačno shvatio, prošle su godine i godine teške borbe da sakupim deliće rasutog lica boga koje sam kao dete tako jasno video i slobodno mu pristupao. I taj rad još uvek nisam dovršio, jer i pored silnog truda, ja kao zreo čovek nemam ni desetinu one ogromne snage petogodišnjaka koja je u svojoj delotvornoj i moćnoj naivnosti sa lakoćom prokrčila put do najviše palate Jeciraha.