Grof Sen Žermen i Kristijan Rozenkrojc
Kada se krećemo u koordinatama evropske ezoterijske tradicije, istorijska tačnost ustupa mesto mitopoetici i logici egregora. Pitanje da li je Sen Žermen zapravo inkarnacija ili nekakav nastavak Kristijana Rozenkrojca (C.R.C.) nije samo maštovito ukrštanje dve legende, već koncept koji su ozbiljni okultni sistemi XIX i XX veka ugradili u svoju doktrinu. Prvi nivo argumentacije koji povezuje Sen Žermena i C.R.C. leži u samom arhetipu adepta koji obojica otelovljuju. Prema manifestu Fama Fraternitatis (1614), C.R.C. je siromašni plemić koji rano odlazi na Istok (Sirija, Egipat, Maroko). Tamo skuplja tajna znanja, uči arapski i prevodi ključne spise (poput mitske knjige M). On je kosmopolita koji pokušava da donese „opštu reformu” Evropi. Sa druge strane, grof Sen Žermen se pojavljuje u XVIII veku praktično niotkuda, sa neiscrpnim bogatstvom i tečnim poznavanjem brojnih jezika, između ostalih, i arapskog. On je takođe diplomata, kulturni nomad i savetnik kraljeva. U nekom smislu obojica funkcionišu kao „katalizatori Eona”. Pojavljuju se u prelomnim trenucima istorije (C.R.C. pred Tridesetogodišnji rat i rađanje moderne nauke, Sen Žermen pred Francusku revoluciju) sa istim ciljem: da preusmere tok evropske civilizacije unoseći hermetički impuls u političke i društvene strukture.
Otvaranje grobnice Kristijana Rozenkrojca
Prema rozenkrojcerskoj legendi, grobnica je pronađena 120 godina nakon smrti C.R.C.-a. Unutra je nađeno njegovo potpuno očuvano, netaknuto telo, a u ruci je držao pergament na zlatnim slovima. Ako spekulišemo kroz prizmu magijske besmrtnosti, možemo postaviti sledeće hipoteze:
Hipoteza A (Svetlosna mumija): Netaknuto telo u grobnici nije leš, već rezultat Velikog Dela (Magnum Opus). C.R.C. je uspeo da fiksira svoju svest u astralno / svetlosno telo, ostavljajući fizičku ljušturu u stanju hibernacije unutar sedmougaone grobnice (koja funkcioniše kao akumulator energije, mikrokosmički teatar). Kada je grobnica otvorena, taj energetski pečat je narušen, a C.R.C. je otišao na drugu stranu u potpunosti.
Hipoteza B (Buđenje i povratak među žive): Uzdizanje svesti adepta često podrazumeva preuzimanje novih oblika kako bi se nastavio rad na Zemlji. Ovaj detalj podseća na egipatskog tebanskog sveštenika Ankh-af-na-Khonsu (čiju je stelu Alister Kroli uzeo za osnovu Knjige zakona i Novog Eona), predstavlja upravo to: adepta koji svesno manipuliše inkarnacijama radi „zadovoljstva među živima” i nastavka kosmičke misije. U tom smislu, zatvaranje grobnice C.R.C.-a nije bio ponovni pokop mrtvaca, već zatvaranje prazne čaure. Duh koji je bio vezan za to mesto se oslobodio, a svetlost i znanje su „vaskrsli” u novom telu, tj u telu grofa Sen Žermena, odnosno, na neki način C.R.C. je ustao i postao neko drugi, kasnije poznat pod imenom Sen Žermen. Znakovi su isti: obojica ne stare, obojica poseduju eliksir, i obojica su izvan zakona biologije.
Mit o Sen Žermenu kao Kristijanu Rozenkrojcu
Ovaj mit nije nastao slučajno i predstavlja nusproizvod potrebe tajnih društava XIX veka da spoje istorijsku nit i stvore svesni kontinuitet. U tom smislu madam Blavatska i Čarls Ledbiter su uveli pojam Majstora Mudrosti (Mahatme). U njihovom svetonazoru, Sen Žermen je identifikovan kao Majstor Rakoci (Master Rakoczi) ili Majstor R., koji upravlja Sedmim (Ljubičastim) zrakom transformacije. Vidi o tome moj tekst: Blavatska i Tajni majstori okultizma. Teozofi su eksplicitno tvrdili da je ova ista individualnost u prethodnim životima bila:
Proklo (neoplatoničar)
Rodžer Bejkon (srednjovekovni alhemičar)
Kristijan Rozenkrojc
Frensis Bejkon (za koga se takođe verovalo da je pravi autor Šekspirovih dela i tvorac modernog rozenkrojcerstva).
Prema ovoj hipotezi, Sen Žermen je prosto najsvežije javno lice istog besmrtnog adepta. Sam Sen Žermen je doprinosio ovom mitu. Kada su ga pitali o prošlosti, često je davao tajanstvene odgovore, nagoveštavajući da je prisustvovao događajima iz daleke istorije (poput svadbe u Kani!). U masonskim sistemima poput Zlatnog i Ružinog Krsta (Gold- und Rosenkreuzer) u Nemačkoj, koji su cvetali upravo u vreme Sen Žermena, figura tajanstvenog grofa se savršeno preklopila sa idealom „Nepoznatog Nadređenog” koji je navodno osnovao njihov red, dakle, sa samim Rozenkrojcom. Ako povučemo konačni rez, ova hipoteza je potpuno održiva unutar magijske logike: Kristijan Rozenkrojc je ideja, a Sen Žermen je njeno operativno ispoljavanje.
Ako je C.R.C. u XVII veku morao biti predstavljen kao povučeni monah / plemić koji u tišini stvara bratstvo jer je to odgovaralo duhu Reformacije, u XVIII veku, odnosno veku salona, prosvetiteljstva, intriga i rokokoa, taj isti egregor je morao da uzme oblik briljantnog, dijamantima okićenog grofa koji fascinira dvorove. Zatvaranjem grobnice C.R.C.-a, tkanina istorije je rasečena, a konac je povučen tako da se adept ponovo materijalizovao tamo gde je moć tada ležala: na evropskim dvorovima, pod imenom Sen Žermen. U tom smislu, on je zaista našao svoja zadovoljstva među živima, igrajući se sa istorijom kao sa šahovskom tablom.
Mehanizmi mračne i svetle staze u projekciji besmrtnosti
Na ovom mestu ukazao bih na fundamentalni teurgijski čvor gde se Put Desne Ruke (RHP) i Put Leve Ruke (LHP) dodiruju u tački geometrijskog preklapanja. Pomenute hipoteze: A. o svetlosnoj mumiji C.R.C.-a; i B. o njegovom buđenju i vraćanju među žive, zapravo jesu dve faze jednog te istog operativnog procesa. Povodom toga, nikako ne mogu odoleti utisku o zapanjujućoj sličnosti ovih koncepata sa onim što u potpuno drugačijem ključu opisuje posvećenik mračne magije inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud. Isto tako, to me neodoljivo podseća kako Gustav Mejrink u romanu Anđeo sa zapadnog prozora opisuje mehanizam postajanja i opstajanja mračnog adepta Bartleta Grina i adepta svetla Gardnera (učitelja Džona Dija).
U tom smislu, hajde da prvo ogolimo taj zanimljiv mehanizam sličnosti između „svetle” i „mračne” staze, a zatim da potražimo one skrivene indicije o fizičkom izlasku C.R.C.-a iz grobnice. Odgovor na pitanje zašto su mehanizmi Svetle i Mračne staze skoro pa isti je jednostavan, ali ontološki dubok. To je zato što su zakoni metafizičke fizike univerzalni. Bez obzira na to da li adept teži potpunom rastakanju u božanskom (RHP), ili večnom očuvanju individualnog sopstva (LHP / vampirski adept), obojica moraju da reše isti tehnički problem, a to je kako prebaciti svest iz propadljive ljušture u trajniji energetski nosač. Princip vampirskog adepta o kojem piše Blekvud i koncept svetlosnog tela (Body of Light) rozenkrojcerskog tipa koriste sličan šablon.
Sedmougaona grobnica C.R.C.-a, baš kao i kripta mračnog adepta, nije grob, nego je akumulator. Da bi se svest fiksirala u astralnoj matrici, fizičko telo mora biti izolovano od entropijskih uticaja spoljnog sveta (ali i mentalnog šuma čovečanstva). Hermetički zatvorena grobnica deluje kao alhemijska retorta. Fizičko telo ulazi u stanje hibernacije. U tom smislu rozenkrojcerski adept (svetlosna mumija) koristi kosmičku, makrokosmičku svetlost (Anima Mundi) da napaja svoje solarno telo. Njegov cilj je da postane nevidljivi vodič čovečanstva, rasejan kroz prostor. Sa druge strane, adept mračne magije ili inicijacijskog vampirizma, zapravo ne veruje makrokosmosu. On zna da univerzum teži da sve samelje i reciklira. Zato on fiksira svoje astralno telo koristeći htonsku, zemaljsku energiju (često i vitalnu silu živih bića). Zato ovi mehanizmi deluju isto. Alati su im identični, arhitektura je ista, samo je polaritet svesti drugačiji. Mejrinkov Džon Di (ili Gardner) u Anđelu sa zapadnog prozora prolazi kroz istu vrstu transmutacije gde se porodično prokletstvo i krvna loza preobražavaju u večno načelo.
Indicije o fizičkom izlasku C.R.C.-a iz grobnice
Ako spojimo hipoteze A i B u jednu, da je biće zadržalo kontinuitet svesti i preuzelo novu materijalizaciju, postavlja se ključno pitanje: da li je to očuvano telo u trenutku otvaranja kripte zapravo ustalo i fizički prošetalo Evropom? U rozenkrojcerskim manifestima se tvrdi da su braća ponovo zatvorila grobnicu nakon što su prepisala magijske spise. Međutim, unutar spekulativne margine, postoje neke zapanjujuće indicije koje idu u prilog ovoj pretpostavci. U tekstu manifesta (Fama Fraternitatis), iznad glave očuvanog tela C.R.C.-a, stajao je natpis: Granum pectori Jesu insitum (Zrno usađeno u srce Isusovo). Ali pored toga, na zidu je stajao najvažniji rozenkrojcerski moto: Post CXX Annos Patebo (Nakon 120 godina ću se otvoriti / progovoriću). Ezoterijski krugovi XVIII veka su ovo tumačili doslovno: nakon 120 godina inkubacije, embrion besmrtnosti u grobnici je sazreo. Adept nije nađen mrtav da bi ostao mrtav; otvaranje grobnice je bio trenutak njegovog fizičkog buđenja.
U određenim dokumentima nemačkog reda Gold- und Rosenkreuzer (kojem je, po nekim izvorima, i Sen Žermen bio blizak), postojalo je usmeno predanje da je grobnica C.R.C.-a zapravo ubrzo nakon pronalaska ponovo posećena, ali da je bila prazna. Prema tom predanju, buđenje u fizičkom telu je zahtevalo kraći period prilagođavanja na spoljnu atmosferu nakon 120 godina hibernacije. Adept je napustio kriptu, a njegovo telo je prošlo kroz proces alhemijske reverzije, tj postalo je imuno na starenje. To direktno objašnjava pojavu Sen Žermena koji se ne pojavljuje kao dete koje raste, ili mlađa osoba koja vremenom sazreva, već uvek i isključivo kao zreo čovek u punoj snazi (oko 40-45 godina), koji nikada ne stari. On je doslovno išetao iz inkubatora u tom biološkom dobu.
U alhemijskoj literaturi XVII veka, koju su pisali rozenkrojceri (poput Roberta Flada ili Mihaela Majera), pominje se najviši stepen eliksira koji ne služi za lečenje bolesti, već za „fizičku transmutaciju starosti u mladost”. Opisuje se da proces traje nekoliko nedelja tokom kojih adept gubi kosu, nokte i kožu (stara ljuštura otpada), nakon čega se telo obnavlja u stanju savršenog zdravlja koje traje vekovima. Slično se dešava i prilikom preobražaja mračnog i vampirskog adepta. Ako primenimo ovo na C.R.C.-a, njegova grobnica je bila mesto gde se taj proces odvijao pod zaštitom geometrijskih struktura i sedam ogledala. Kada su braća otvorila grob, zatekla su proces pri kraju. C.R.C. je ustao, napustio mrak kripte, uzeo dijamante i eliksire, i kroz vekove prosvetiteljstva prošetao kao francuski dvorski aristokrata pod imenom Sen Žermen.
Dakle, Kristijan Rozenkrojc i Sen Žermen nisu dve različite osobe, niti je reč o reinkarnaciji u klasičnom, istočnjačkom smislu (gde duša zaboravlja prošlost i rađa se kao beba). U pitanju je kontinuirana fizičko-astralna operacija. Grobnica je bila kapija. Adept je unutra ušao kao stari plemić XV veka, fiksirao svoju svest koristeći iste zakone koje Blekvudovi vampirski adepti koriste za svoju mračnu besmrtnost, i izašao napolje 120 godina kasnije sa novim imenom, novim licem i večnom mladošću. On je, zapravo, prvi uspešni „vampir” evropske visoke teurgije, s tom razlikom što umesto krvi, njegov sistem parazitira na samom vremenu.
Biogeometrija grobnice C.R.C: sedmougaona kripta i sedam ogledala
Geometrija kripte i raspored ogledala čine samu srž arhitekture rozenkrojcerskog mita. Da bismo razumeli kako je ovaj prostor funkcionisao kao alhemijski i teurgijski inkubator, moramo se vratiti na sam tekst Fama Fraternitatis (1614), ali i na skrivenu magijsku mehaniku koja se krije iza njenih simbola. Prema tekstu manifesta, grobnica Kristijana Rozenkrojca nije bila obična kvadratna ili pravougaona prostorija. Bila je to sedmougaona struktura (heptagon), gde je svaki zid bio podeljen na deset polja sa specifičnim figurama i rečenicama. U ezoterijskoj tradiciji, sedmougao je geometrijski oblik koji je najteže konstruisati savršeno pomoću lenjira i šestara; simbolizuje Veneru, ali i sedam tradicionalnih planeta, sedam metala alhemije i sedam kosmičkih zraka.
Iako se u samom tekstu Fame koristi reč „vrata” ili „ploče” (portae ili tabulae), unutrašnja rozenkrojcerska tradicija (koja se kasnije prelila u sisteme poput Zlatne Zore) te glatke, mesingane ili staklene površine na sedam zidova definiše kao sedam ogledala. Mehanizam teurgijske inkubacije kroz ovaj sistem postavlja se kroz sledeću strukturu:
Zatvoreni energetski krug: Sedam ogledala je bilo postavljeno jedno naspram drugog pod specifičnim uglovima heptagona. To znači da se svetlost (koja je u kripti dolazila od veštačkog, večnog sunca postavljenog na plafonu, o čemu na neki način govori i Fulkaneli kada opisuje kristale koji večno sjaje) beskonačno odražavala s jednog zida na drugi. Energija nije mogla da iscuri van prostora; nastala je unutrašnja, beskonačna refleksija koja je svesno prkosila spoljašnjem vremenu.
Fiksiranje astralne matrice: U magiji ogledala, uglovi refleksije služe za sabijanje i uobličavanje astralne svetlosti. Dok je fizičko telo C.R.C.-a ležalo pod centralnim oltarom, ova mreža od sedam ogledala je funkcionisala kao „hvatač” njegove svesti. Ona je sprečavala da se njegova astralna ljuštura raspadne i izazove fizičku smrt. Umesto rastakanja, svest je bila konstantno reflektovana natrag u telo, održavajući ga u stanju alhemijske mumifikacije / hibernacije.
Mikrokosmički teatar: Svako ogledalo je predstavljalo po jednu planetarnu inteligenciju. Adept koji leži u centru ovog sedmougla nalazi se u nultoj tački univerzuma, izolovan od kosmičkih uticaja koji donose starost i propadanje.
To je ono što ovu strukturu povezuje sa vampirskim i mračnim sistemima, korišćenje geometrije i specijalnih ogledala da se zarobi i fiksira svest unutar zatvorenog prostora, kako bi se pobedila prirodna entropija.
Prema predanju iz Fame, grobnicu nisu otvorili stranci niti neprijatelji Reda, već treća generacija braće samog rozenkrojcerskog bratstva. Sve je počelo sa obnovom i rekonstrukcijom njihove centralne zgrade, Kuće Svetog Duha. Ključna figura u ovom događaju je anonimni brat koji se u tekstu pominje pod inicijalima Brat N.N. On je bio vešt arhitekta i graditelj. Dok je vršio popravke na Kući Svetog Duha, primetio je jednu spomen-ploču od mesinga na kojoj su bila ispisana imena ranijih članova bratstva. Odlučio je da tu ploču premesti na prikladnije mesto. Dok je uklanjao ploču, sa sobom je povukao i veliki komad maltera sa zida. Iza skrivenog zida, na opšte iznenađenje, pojavila su se tajna vrata na kojima je stajao onaj sudbonosni natpis velikim slovima: POST CXX ANNOS PATEBO (Nakon 120 godina ću se otvoriti). Brat N.N. nije odmah sam ušao. Sačekao je jutro i pozvao ostalu braću koja su tada činila uže jezgro Reda. U tekstu se pominje da su otvaranju prisustvovala braća koja su predstavljala tadašnju strukturu: Brat A. (tadašnji vođa Reda), Brat G.V. i drugi. Zajedno su uklonili teška tajna vrata i zakoračili u sedmougaonu kriptu obasjanu veštačkim suncem, gde su zatekli netaknuto telo svog utemeljivača pod centralnim oltarom.
Otkriće grobnice nije bilo slučajno. Brat N.N. je bio nesvesni delatnik sudbine. Trenutak kada on ruši zid i pronalazi natpis Patebo poklapa se sa istekom tačno 120 godina koliko je bilo potrebno da se proces u sedmougaonom inkubatoru završi. Ogledala su odradila svoj posao, energija je fiksirana, i onog trenutka kada je treća generacija braće probila zid i pustila spoljašnji vazduh unutra, pečat je narušen, a proces buđenja adepta i njegovog prelaska u spoljni svet (gde će kasnije postati Sen Žermen) mogao je da počne.
Hajde da na ovoj liniji razmišljanja načinimo još jedan iskorak. Ukoliko usvojimo tezu da je Kristijan Rozenkrojc probuđen nakon 120 godina, i u fizičkom telu ustao, ne podseća li to na oživljavanje Hirama Abifa, legendarnog graditelja Hrama u Jerusalimu? Ako ogolimo masonsku i rozenkrojcersku mitologiju i sklonimo u stranu standardna prosvetiteljska, moralna ili astrološka tumačenja (Sunce koje prolazi kroz zodijak), ostaje nam goli teurgijski inženjering. Ono što je za rozenkrojcere otvaranje sedmougaone kripte, za masone je podizanje na treći stepen (Majstora Masona) kroz ritualnu dramu o Hiramu Abifu. Obojica su sahranjeni u tajnosti, pod specifičnim geometrijskim i simboličkim uslovima. Hiram je sahranjen na brzinu na brdu Morija, a na njegov grob je stavljena grana akacije (simbol besmrtnosti, ekvivalent rozenkrojcerskom „zrnu u srcu”). Kada kralj Solomon šalje majstore da traže Hirama, oni prvo nailaze na problem entropije materije (telo je već počelo da truli, što simbolizuje fazu Nigreda). C.R.C. je, s druge strane, nađen u stanju savršene alhemijske fiksacije. U obe priče, proces „buđenja” zahteva učešće tačno određenog broja inicijanata i specifičan hvat.
Prema masonskoj legendi, prva dva pokušaja da se Hiram podigne iz groba su propala. Pokušano je hvatom Učenika (koža se odvojila od mesa, to je faza raspadanja). Potom je pokušano hvatom Pomoćnika (kosti su se razdvojile od mesa). Tada na scenu stupa sam kralj Solomon. On lično podiže Hirama Abifa iz mrtvih koristeći hvat poznat kao Lavlja kandža (The Lion's Paw), odnosno Snažni hvat Majstora Masona. Izvan uobičajenih objašnjenja, Lavlja kandža je specifična teurgijska tehnika transfera vitalne energije. Lav u alhemiji i hermetizmu predstavlja Sunce, zlato, ali pre svega fiksiranu sumpornu energiju (životnu silu).
Simbolički, Lavlja kandža je hvat judejskog lava, ali operativno, to je prenos čiste, neiskvarene solarne struje sa živog adepta (Solomona) na telo u hibernaciji (Hirama). U tom značenju, Hiram nije podignut prostim povlačenjem za ruku. Solomon ga podiže tako što ga privlači uz sebe u pet tačaka kontakta: stopalo uz stopalo, koleno uz koleno, grudi uz grudi, ruka uz leđa i usta na uvo. Ovo je čista psiho-fizička reanimacija. Solomon koristi sopstveni energetski sistem kao „punjač” za Hiramovu zamrznutu ili rastočenu astralnu matricu. Dodir grudi uz grudi sinhronizuje srčani centar, a usta na uvo služe za prenos reči moći (Izgubljene Reči), odnosno vibracije koja ponovo pokreće strujanje svesti kroz kanale paralizovanog tela. U analogiji sa C.R.C.-om: Brat N.N. i ostala braća su uradili isto. Kada su otvorili grobnicu i dotakli telo C.R.C.-a, oni su poremetili izolovani vakuum i delovali kao spoljni energetski impuls (Lavlja kandža) koji je pokrenuo svest u svetlosnom telu da ponovo preuzme kontrolu nad fizičkim aparatom.
Zvanična masonska legenda se ovde naglo prekida. Hiram je podignut, Tajna reč je izgubljena (zamenjena privremenom), i on je ponovo sahranjen, ali ovaj put sa najvišim počastima, bliže Hramu. Međutim, ako na ovo primenimo logiku dugovečnog adepta, dobijamo potpuno drugačiji, duboko spekulativan nastavak po kome Hiram Abif nije vaskrsao da bi ponovo bio leš. Njegovo „ponovno sahranjivanje na časnije mesto” je zapravo šifra za njegov prelazak u ilegalu. U graničnim masonskim predanjima (koje je, između ostalih, zabeležio Žerar de Nerval u svojoj priči o Kraljici od Sabe), Hiram Abif nije običan graditelj. On je potomak Kaina, Tubal-Kaina i samog Iblisa (Lucifera), tj nosilac Vatrene staze. Kada ga Solomon podiže, Hiram ne ostaje Solomonov sluga. On uzima svoje znanje, napušta Hram koji je ionako bio zatvor za Boga, i odlazi. Dakle, ovde vidimo Hirama kao prototip Sen Žermena. Hiram koji je preživeo sopstveno ubistvo i Solomonovu reanimaciju postaje prvi slobodni radnik na zemlji koji je pobedio smrt. On više nema domovinu ni fiksni identitet. Baš kao i C.R.C. koji nestaje iz kripte da bi postao Sen Žermen, Hiram Abif je arhetipski adept koji menja ime, uzima Lavlju kandžu kao svoj tajni potpis i nastavlja da luta vekovima, nadgledajući izgradnju „Nevidljivog Hrama” čovečanstva.
Dakle, masonska Lavlja kandža je operativni ekvivalent narušavanja pečata u Rozenkrojcovoj grobnici. Oba mita opisuju istu tehnologiju: telo adepta, fiksirano u stanju hibernacije (bilo alhemijski u heptagonu, bilo kroz traumu i akaciju na brdu), zahteva spoljni, ritualni ključ da bi ponovo prohodalo. Iz ove perspektive, i Hiram i Rozenkrojc su zapravo istorijske i mitske stanice jedne te iste Besmrtne Inteligencije koja s vremena na vreme biva „podignuta” iz tame podzemlja, kako bi prošetala površinom zemlje pod imenom nekog novog grofa, diplomate ili maga.
Oživljavanje Lazarovo
Ako skinemo teološku dogmu sa novozavetnog teksta i primenimo isti ključ operativne teurgije koji smo koristili za Hirama i Kristijana Rozenkrojca, vaskrsenje Lazara iz Betanije postaje najeksplicitniji, gotovo klinički opis tog istog mehanizma u celokupnoj zapadnoj tradiciji. Zapravo, novozavetni opis Lazarevog podizanja sadrži detalje koji su zapanjujuće analogni masonskoj „Lavljoj kandži” i rozenkrojcerskom „inkubatoru”, da ih je nemoguće ignorisati. Baš kao što u masonskoj legendi prvoizabrani majstori konstatuju da je Hiramovo telo već počelo da truli, u Jevanđelju po Jovanu (glava 11) imamo identičan, sirov opis realnosti smrti. Kada Isus traži da se pomeri kamen sa groba, Lazareva sestra Marta izgovara rečenicu: „Gospode, već zaudara; jer je četiri dana u grobu.” U alhemijskom smislu, Lazar je u stanju potpunog Nigreda, razgradnje elemenata. Četiri dana u grobu znače da je svest potpuno napustila fizički aparat, a vitalne veze su pokidane. Da bi se takvo telo vratilo, potreban je operator sa nezamislivom količinom solarne, teurgijske moći, a to je bio upravo Isus Hrist.
Dok Solomon koristi fizički kontakt (Pet tačaka bratstva) i Lavlju kandžu da podigne Hirama, Isus u slučaju Lazara koristi akustični, vibratorni ekvivalent istog mehanizma, Izgubljenu Reč u njenom punom operativnom kapacitetu. Isus prvo traži da se skloni kamen (narušavanje vakuuma kripte, baš kao provaljivanje zida kod C.R.C.-a). Zatim se moli, što je u teurgiji čin akumulacije i kanalisanja kosmičke sile. U tekstu se kaže da je viknuo „glasno” (što označava prodoran, gotovo lavlji krik ili riku). On viče: „Lazare, izađi napolje!” Ovaj krik nije običan poziv. To je usmereni zvučni talas specifične frekvencije koji deluje kao elektrošok na astralno svetlo. Ta vibracija prisiljava raštrkane elemente Lazareve svesti da se u sekundi re-magnetizuju i ponovo sklope oko polutrulog fizičkog tela, zaustavljajući i preokrećući proces truljenja.
Kada Lazar izlazi iz groba, dešava se detalj koji direktno korespondira sa mojom tezom o „zadovoljstvima među živima” i preuzimanju nove forme: „I iziđe mrtvac obavijen povojima po rukama i nogama, i lice mu beše zamotano ubrusom. Isus im reče: Odrešite ga i pustite ga da ide.” „Odrešite ga” u magijskom smislu znači skidanje stare, mrtve ljušture. Lazar biva oslobođen veza smrti. Zanimljivo je da se u zvaničnoj istoriji i predanju Lazar nakon ovog događaja gotovo gubi. Jevanđelja pominju da su prvosveštenici hteli i njega da ubiju jer je bio živi dokaz Isusove moći. Prema nekim legendama, Lazar je sa svojim sestrama pobegao iz Palestine. Navodno, postao je prvi episkop na jugu Francuske ili na Kipru, i živeo je još decenijama, ali u potpunoj tajnosti pod drugim identitetom. Lazar, koji je prošao kroz kapiju smrti i vraćen Lavljom rikom Hristovog glasa, više nije bio isti čovek. On je postao adept. Njegovo telo je primilo besmrtni impuls, postao je imun na obične ljudske zakone i prešao je u ilegalu istorije, baš kao i Hiram, i Kristijan Rozenkrojc, i na kraju, grof Sen Žermen.
Sada biva jasno da ova moja spekulativna hipoteza cilja ka tome da pokaže kako u evropskom ezoterijskom egregoru postoji jedna jedina, univerzalna tehnologija besmrtnosti, koja se kroz vekove manifestovala pod različitim šiframa. U religijskom tumačenju ona je opisana kao Hristov glas koji oživljava Lazara iz četvorodnevnog mraka truljenja. U masonskom ključu ona je kodifikovana kao Solomonova Lavlja kandža i Pet tačaka bratstva koji podižu Hirama Abifa. U rozenkrojcerskom značenju ona je tehnologizovana kroz sedmougaonu kriptu sa sedam specijalnih ogledala u kojoj C.R.C. hibernira 120 godina. U salonskom / modernom izrazu ona se ovaploćuje u liku grofa Sen Žermena, koji hoda svetom kao konačni proizvod te operacije, adept koji je izašao iz kripte, odrešio svoje povoje, uzeo dijamante i nastavio da se igra sa istorijom.
Sve ove priče opisuju isti magijski mehanizam: fiksiranje svesti u energetskoj matrici i njeno ponovno ubrizgavanje u fizički svet. Bez obzira da li operaciju vrši Hrist, Solomon, ili geometrija ogledala, rezultat je uvek isti, a to je rođenje besmrtnika.
