1.
Ne znam kakav bi svet bio da je Tijamat pobedila Marduka a Meduza Perseja. Ono što znam jeste da zagovornici današnjih tendencija pre imaju na umu preuzimanje glavne uloge, recimo sa Zevsa na Heru, u kontekstu već postignutog reda Zevsove pobede nad Titanima i Kronosom, nego neznane perspektive i dubine vladavine Magna Mater i aktuelizacije načela Tijamat, Lilit, Hekate ili Kali. Otud je njihova stvar, čitava njihova borba, izraz jedne obmane utemeljene u inferiornim podrumima psihe. Njih pokreće mržnja na Zevsa i njegov poredak, ali bi ipak, ništeći njegova načela i ustanove, paradoksalno hteli zadržati onaj red i sigurnost koji taj poredak pruža. Oni bi Zevsa, po principu tzv pozitivne diskriminacije, zamenili Herom, ali da nekako zadrže tu udobnost života proizašlu iz tog sistema. Oni bi pljunuli na Zevsove metode, osudili bi sva njegova nepočinstva i zločine, ali bi sačuvali svoje fotelje na Olimpu. Oni ne bi rušili Olimp nego bi ga radije uzurpirali i odatle zračili mrakobesjem ludila koje ih pokreće. Na njihovu žalost to nije moguće. Mislim, nije moguće, vođeni jednim izopačenim pogledom na svet i gonjeni infernalnim silama, uzurpirati Olimp a da isti odmah ne potone u dubine Tartara. To više ne bi bio Olimp, ali ne bi bio ni nešto što je postojalo ikada pre, jer ludilo nikada nije bilo osnovno načelo religije ili zajednice. Ideje su poput živih bića, ali nemaju telo, mogu biti podmukle, parazitske, veličanstvene ili moćne. Ponekad, neke zaista dobre ideje, kada se nađu u malignom umu, mogu napraviti pustoš. Kao što reče Entoni Hopkins, u ulozi Odina, u holivudskoj pseudomitološkoj limunadi pod imenom Ragnarok: Asgard, to nije mesto, to su ljudi. Ta izjava jeste istinita, ali samo ukoliko se ima u vidu ljudska zajednica koja drži do olimpsko-asgardskih vrednosti i vrlina.
U tom kontekstu danas je na delu isplivavanje na površinu desakralizovanih profanizovanih, vulgarnih i degenerisanih oblika potisnutog htonskog mentaliteta nastupanjem istorijskog solarnog uranizma. Ono što je nekada bilo kanalisano, danas je sve slobodnije. Ono što je bilo uklopljeno u hrišćanske formule, raspadom snage hrišćanskog stiska u svesti Zapadne civilizacije, sada poput kakve slepe sile besomučno luta psihičkim univerzumom. Imajmo na umu da i širenje hrišćanstva u Evropi predstavlja treći talas asimilovanja neindoevropskih, bliskoistočnih i mediteranskih kulturnih, religijskih, običajnih i mentalitetskih obrazaca. Prvi talas je usledio nakon pokoravanja ne-indoevropskih etničkih slojeva Evrope od strane indoevropskih osvajača. Drugi je učinjen tokom Rimskog carstva, uvozom bliskoistočnih bogova, dok je treći oličen kroz hrišćansku ekspanziju, još jedne doktrine nastale na Bliskom Istoku. Svaki put je status quo uspostavljan na sve nižem kvalitativnom obliku ravnoteže, na štetu indoevropskog elementa. Otud nije ni čudo što su neindoevropski sadržaji isplivali u krajnje degenerisanom obliku onda kada je srušen poslednji oblik ravnoteže oličen u srednjovekovnom panevropskom sistemu. Međutim, bilo bi pogrešno tvrditi da je sve indoevropsko uransko i patrijarhalno, a neindoevropsko shodno tome htonsko i matrijarhalno. Ta podela stvara snažan polaritet i onemogućava uravnoteženo sagledavanje ne samo istorijskih procesa, nego i onoga što se dešava danas. (Povodom ove teme uputio bih čitaoca na Žorža Dimezila, a posebno na njegovu knjigu Drevna rimska religija). Tako je ono što isplivava danas, ne samo povratak potisnutog neindoevropskog, na jedan iščašen način, nego i takođe iščašeno oživljavanje onog načelno titanskog, neasgardskog i neolimpijskog, nemardukovskog i nehorusovskog, bez obzira da li je taj sadržaj poreklom iz indoevropskih ili neindoevropskih mitologija.
Tzv njuejdžeri, pa i oni koji se s gnušanjem odriču takvog određenja, ali koji zastupaju nešto duhovno novo ili ponovljeno, greše što prekidaju svaku nit sa hrišćanstvom. Oni uglavnom dolaze iz okrilja hrišćanske kulture i revolucionarnim činom presecanja svake veze sa tom krvavom religijom mračnih vekova, smatraju da nekako čisti ulaze u novo doba, novi eon, novu paradigmu duhovnog. I zaista, kako je njuejdžizam zapadnjačka moda ili trend, svakako da ima više Zapadnjaka koji to postaju nego ljudi iz tzv trećeg sveta. Oni u to ulaze iz ruševina hrišćanske kulture čije ostatke sa bestijalnim žarom satiru uvek i na svakome mestu. Uostalom, kako mislite da budete njuejdžeri, vikani ili novoeonci ukoliko prethodno niste bili hrišćani? Ne možete biti nešto novo (ili oživljeno staro) ukoliko najpre niste bili ono što ta inovacija ili restauracija nadilazi? Ukoliko u doktrine novog eona ulazi neko iz jevrejskog ili muslimanskog kulturnog miljea, zar nije prirodno da taj prethodno bude mojsijevac ili muhamedanac, ili barem da bude upućen u osnovne koncepcije tih religija? Na posthrišćanskom Zapadu polaznici novoeonskih kultova mahom u to ulaze ne poznajući i prezirući staroeonske formule svojstvene kulturnom miljeu iz kojeg potiču. Hrišćanstvo je tu, fizički prisutno, ne samo kroz još uvek živo sveštenstvo, nego i kroz građevine, crkve, katedrale i manastire, kipove i ikone, brojnu literaturu, kroz orgulje i liturgiju. Upravo je liturgija najbolji način jer se sluša. Liturgija je formula evokacije anđela kroz koju se ukazuje misterija Božjeg Suda (doktrina starog ključa XX). Dakle, njegova energija se može osetiti a smisao dotaći. Energiju novog eona možete uhvatiti ukoliko prethodno uhvatite energije starog eona. Ne možete uhvatiti nit novog eona ukoliko u taj eon uskačete iz duhovnog ništavila raspadnutog kulturno-religijskog ambijenta. Ni iz čega se ne uskače u nešto, nego iz nečeg u nešto drugo. U hrišćanstvu leže odgovori šta sve ne valja sa ovim svetom koji su ljudi stvorili, jer hrišćanstvo je još uvek, najveća svetska religija, ne samo po broju vernika u sadašnjosti i prošlosti, nego i u celokupnosti njegove zaostavštine. Kao takvo, upravo je hrišćanstvo uticalo na oblikovanje sveta u kome danas živimo. Ključevi razumevanja staroeonske doktrine dati su u novozavetnoj Apokalipsi. Zato bi Apokalipsu i Knjigu zakona (AL), trebalo izučavati uporedno, pa čak u to izučavanje uvrstiti starozavetnu Knjigu proroka Jezekilja. Otud su Jezekilj, Apokalipsa i AL, tri različite poruke, metafizički usklađene, ali koncipirane tako da druga prevazilazi prvu, a treća drugu. Istovremeno, te tri knjige možemo označiti i kao ovaploćenja Totove slikovne knjige - tarota. One jesu izraz tarota, ali je i tarot njihov izraz. Kroli je govorio da je njegov Tot tarot svojevrsna ilustracija AL-a. Zapravo, bolji pandan Apokalipsi i Jezekilju bio bi Krolijev vizionarski izveštaj pod naslovom Vizija i Glas, jer Apokalipsa i Jezekilj jesu knjige vizija, dok je AL obraćanje više sile, diktat, te se može porediti sa Kuranom.
2.
Ne postoji direktna Hristova krvna loza, jer Isus nije imao potomke. Otud je teorija o Svetom Gralu kao simbolu Isusove krvne loze neutemeljena. Umesto loze krvi Isusove, postoji loza krvi njegovog najdražeg učenika, onog kojeg je Isus najviše ljubio:
Da bi se otključala kapija Sunca, potrebno je rastvoriti Krst u Solarnoj Vatri (misterija ključa XIX). U poemi Cvet Warataha, što predstavlja izraz jedne moćne vizije, Kroli kaže:
Videli smo da je žena koju Aždaja proganja, bremenita, te da Aždaja želi da proždere njeno dete. Ta žena odevena u sunce i mesec pod njenim nogama je solarna Maja, odnosno Marija, pandan Skerletne Žene, ali i Aždaje. Slovo R u Marijinom imenu jeste zametak Spasitelja, Jaganjca. Marija je dvostruka: kao lunarna obitava na zemlji i rađa Jaganjca kao Bogočoveka, dok kao solarna oličava načelo uspenja Bogorodice. Sa druge strane, kako je najavljeno u AL, Babalon takođe rađa dete.
AL je delo Ajvaza (Aiwass), šejtana, glasnika druge vrste bogova čiji je predstavnik staroegipatski sveštenik Ankh-af-na-Khonsu, sa kojim se poistovetio sam Alister Kroli. Za sadržaj AL-a ne možemo reći da ima ikakve veze sa nama poznatim drevnim Egiptom. Neko bi to delo zbog toga mogao svrstati kao izraz podivljale fantazmagorije koja bi se mogla označiti kao egiptozofska (vidi moje tekstove: Egiptozofija i Egiptozofija u službi afrikanizacije). Dakle, ja ovde ne nastupam kao apologeta AL-a ili samog Krolija, nego kao apologeta verodostojnosti AL-a kao manifesta nastupajućih okultnih sila čiji je uticaj sudbonosan za postojanje ljudskih bića na Zemlji. Dakle, ako je neko hrišćanin, ne bi smelo da ima nikakvih dilema o prirodi Krolijevog poslanstva, jer iz hrišćanske perspektive on jeste Zver 666. Ali pazite sada, dolazi onaj osetljiv deo, iz antihrišćanske perspektive Kroli je varalica, jer antihrišćansko je ono što je antitradicionalno, dakle čisti materijalizam i sekularizam. Međutim, iz perspektive pionira novog eona, odnosno novog vremenskog ciklusa, AL je manifest zakona i trendova koji moraju biti uzeti u obzir ne bi li se došlo do razumevanja duha vremena. Tendencija AL-a je da prevaziđe Apokalipsu, kao što predviđa da i sama bude prevaziđena nastupanjem novog eonskog ciklusa u dalekoj budućnosti. Naravno, neko bi mogao poricati značaj AL-a i Apokalipse u svom životu, delovanju i traganju, te bi nesumnjivo bio u pravu zbog toga, jer, pobogu, to su samo nekakve knjige koje nemaju veze sa životom. Tačno je to, ali, ponavljam, ukoliko želimo razumeti duh vremena, kao i prirodu transeonske tranzicije u kojoj trenutno kao čovečanstvo bitišemo, onda je prosto neinteligentno od tragaoca da ne uzme u obzir pomenute dve knjige.
Da li je AL izraz satanizma? Priznajem, uvek sam imao problem sa tim određenjem šta je zapravo satanizam i ko može biti nazvan satanistom. Međutim, u kontekstu AL-ove objave moram izneti svoj stav da ne postoji satanizam mimo Knjige Zakona! Naravno, ta je kvalifikacija veoma uslovna, jer podrazumeva ne satanizam kao afirmaciju, inače problematičnog identiteta Satane, ne satanizam kao demonolatriju, klifotolatriju ili materijalizam, nego satanizam kao šejtanizam. A šta je taj navodni šejtanizam i gde su njegovi koreni? Šejtanizam je obožavanje Zvezde, Khabs-a. To sasvim jasno stoji napisano u AL-u: Worship then the Khabs, and behold my light shed over you! I:9. A setimo se i svih onih prokletstava i proročkih strasti kojima su starozavetni proroci obasipali tradicionalno bliskoistočno obožavanje zvezda i astrologiju (nije besmisleno čitati četiri velika starozavetna proroka: Isaiju, Jezekilja, Jeremiju i Danila). I vratimo se opet na pitanje odakle šejtanizam? Nije li njegova domovina pre Sumer nego Egipat? Pomenuti egipatski žrec Ankh-af-na-Khonsu živeo je otprilike u VIII veku pre nove ere, dakle u prilično poznom periodu istorije drevnog Egipta. Ali, koje bio pre njega i gde je bio? Da bi u to proniknuli moramo pratiti jednu specifičnu liniju nasleđa koja vodi od Alistera Krolija (1875-1947), unazad do Elifasa Levija (1810-1875, za kojeg je Kroli tvrdio da je njegova prethodna inkarnacija), dok je Levi kao svog prethodnika, zapravo u šali (ali ne lezi vraže), pominjao Fransoa Rablea (rođen krajem XV veka, umro 1553). Zanimljivo da je Rable pisao o opatiji Teleme koju je sazidao div Gargantua, a čiji je moto bio ono što će AL preko Krolija proglasiti 1904. godine kao zakon novog eona: čini kako ti volja! Nije mi poznato da li je Rable imenovao nekog svog prethodnika, ali sve i da nije, dovoljno je Krolijevo poistovećivanje sa Ankh-af-na-Khonsuom od kojeg nas nit vodi do jedanaeste egipatske dinastije Mentuhotepa (pojavljuju se krajem III milenijuma p.n.e.), jer Ankh-af-na-Khonsu beše sveštenik boga Mentua (sokoglavi gospod). Vladari ove dinastije imali su uticaja na Bliskom Istoku, čijim je posredstvom u Egipat stigla doktrina šejtanizma, ili je ista odatle izvezena. Teško je izneti bilo kakvu pouzdanu tvrdnju po pitanju da li je nešto došlo u Egipat, ili je odatle izašlo pre 4.000 godina, ali ono što je indikativno, jeste milenarni kontinuitet jedne, ne loze, ne tradicije, ne reda, nego okultne težnje da određena magijska struja bude uspostavljena i da na njoj bude utemeljen jedan posve drugačiji poredak na Zemlji. AL je manifest te težnje.
3.
Uporedo sa objavom AL-a, na svetsku pozornicu nahrupljuje velika konfuzija, oličena u zastrašujućoj poplavi klifotskih energija, čija je pojava viđena i od strane proroka Apokalipse te pogrešno poistovećena sa božanskim modalitetom koji će tek doći. Po tom pitanju šteta je davno načinjena i nemoguće ju je ispraviti u okviru datog pogleda na svet. Rezultat greške je veliki doprinos hrišćanstva u uneređenju sveta u kome danas živimo i jadnom stanju u kome se čovečanstvo nalazi. Međutim, to je deo sistema sveta i ciklusa ljudskog bitisanja na zemaljskoj ravni i to moramo mirne duše prihvatiti.
Pred čovečanstvom je velika opasnost, da nosioci izopačenja upropaste šta se upropastiti može i kreiraju novu grešku koja će rezultirati katastrofom eona. To su svojevrsni bogovi istorije (misterija ključa XII), crno bratstvo, zaljubljenici u moć, služitelji Druge Smrti (vidi moje tekstove: Crno bratstvo i solarni simbolizam, Crni brat - čovek u crnom i poslednji pasus Mračna persona). Crno bratstvo se plaši daimona čija će ih anatema srušiti i uspostaviti vlast bez vlasti. Umobolnici osluškuju šuštanje krošnje nevidljivog drveta i osećaju strah od njegovih savršenih i nevidljivih plodova. Opsednuti moćima i znanjima, oni ne umeju da ih koriste na ispravan način. Oni su gospodari prošlosti i održavaoci sadašnjosti, ali drhte pred nepoznanicom budućnosti. Strah ih pretvara u preplašene i opasne zveri. U njihovim očima čovek može počiniti samo jedan, jedini i neoprostivi greh - da ne veruje u njihovu moć. Ta se nevera kažnjava smrću. Oni takođe kusaju plodove Drveta, ali samo onda kada ti plodovi otpadnu i postanu truli. Uvek prvo zagrizu onaj narandžasti, treći po redu, čiji ih sjaj najviše privlači i gde prvo upadnu u neravnotežu. Oni, poput pasa, stalno glođu neke kosti. Tako naposletku prožderu i sopstveni život te sećanja na njega. Zaogrću se gnjevom i strahom i nastoje da u srca drugih ljudi uliju svoj otrov. Oni šire gnev i strah. Njihova nakazna volja teži samo jednom - da potčini ono što se potčiniti ne može. Njihovo geslo je zauvek! U tu svrhu oni se uspinju kružnim stepenicama ka vrhu opscene kule gde se potpuno predaju kužnoj samoći i odsečenosti od svega. To je izuzetno velika perverzija. Zemaljski moćnici koje vidimo, samo su marionete i modus operandi jedne takve groteskne forme mentis, jer su nevidljivim nitima drevnog i složenog sistema dominacija i potčinjenosti, gotovo beslovesno upleteni u njihove mreže. Jedino šta znaju, šta osećaju, čemu se dive, čega se boje i čemu služe nama vidljivi moćnici, jeste opaka, sveobuhvatna i nevidljiva moć crnog bratstva.
Ne znam kakav bi svet bio da je Tijamat pobedila Marduka a Meduza Perseja. Ono što znam jeste da zagovornici današnjih tendencija pre imaju na umu preuzimanje glavne uloge, recimo sa Zevsa na Heru, u kontekstu već postignutog reda Zevsove pobede nad Titanima i Kronosom, nego neznane perspektive i dubine vladavine Magna Mater i aktuelizacije načela Tijamat, Lilit, Hekate ili Kali. Otud je njihova stvar, čitava njihova borba, izraz jedne obmane utemeljene u inferiornim podrumima psihe. Njih pokreće mržnja na Zevsa i njegov poredak, ali bi ipak, ništeći njegova načela i ustanove, paradoksalno hteli zadržati onaj red i sigurnost koji taj poredak pruža. Oni bi Zevsa, po principu tzv pozitivne diskriminacije, zamenili Herom, ali da nekako zadrže tu udobnost života proizašlu iz tog sistema. Oni bi pljunuli na Zevsove metode, osudili bi sva njegova nepočinstva i zločine, ali bi sačuvali svoje fotelje na Olimpu. Oni ne bi rušili Olimp nego bi ga radije uzurpirali i odatle zračili mrakobesjem ludila koje ih pokreće. Na njihovu žalost to nije moguće. Mislim, nije moguće, vođeni jednim izopačenim pogledom na svet i gonjeni infernalnim silama, uzurpirati Olimp a da isti odmah ne potone u dubine Tartara. To više ne bi bio Olimp, ali ne bi bio ni nešto što je postojalo ikada pre, jer ludilo nikada nije bilo osnovno načelo religije ili zajednice. Ideje su poput živih bića, ali nemaju telo, mogu biti podmukle, parazitske, veličanstvene ili moćne. Ponekad, neke zaista dobre ideje, kada se nađu u malignom umu, mogu napraviti pustoš. Kao što reče Entoni Hopkins, u ulozi Odina, u holivudskoj pseudomitološkoj limunadi pod imenom Ragnarok: Asgard, to nije mesto, to su ljudi. Ta izjava jeste istinita, ali samo ukoliko se ima u vidu ljudska zajednica koja drži do olimpsko-asgardskih vrednosti i vrlina.
U tom kontekstu danas je na delu isplivavanje na površinu desakralizovanih profanizovanih, vulgarnih i degenerisanih oblika potisnutog htonskog mentaliteta nastupanjem istorijskog solarnog uranizma. Ono što je nekada bilo kanalisano, danas je sve slobodnije. Ono što je bilo uklopljeno u hrišćanske formule, raspadom snage hrišćanskog stiska u svesti Zapadne civilizacije, sada poput kakve slepe sile besomučno luta psihičkim univerzumom. Imajmo na umu da i širenje hrišćanstva u Evropi predstavlja treći talas asimilovanja neindoevropskih, bliskoistočnih i mediteranskih kulturnih, religijskih, običajnih i mentalitetskih obrazaca. Prvi talas je usledio nakon pokoravanja ne-indoevropskih etničkih slojeva Evrope od strane indoevropskih osvajača. Drugi je učinjen tokom Rimskog carstva, uvozom bliskoistočnih bogova, dok je treći oličen kroz hrišćansku ekspanziju, još jedne doktrine nastale na Bliskom Istoku. Svaki put je status quo uspostavljan na sve nižem kvalitativnom obliku ravnoteže, na štetu indoevropskog elementa. Otud nije ni čudo što su neindoevropski sadržaji isplivali u krajnje degenerisanom obliku onda kada je srušen poslednji oblik ravnoteže oličen u srednjovekovnom panevropskom sistemu. Međutim, bilo bi pogrešno tvrditi da je sve indoevropsko uransko i patrijarhalno, a neindoevropsko shodno tome htonsko i matrijarhalno. Ta podela stvara snažan polaritet i onemogućava uravnoteženo sagledavanje ne samo istorijskih procesa, nego i onoga što se dešava danas. (Povodom ove teme uputio bih čitaoca na Žorža Dimezila, a posebno na njegovu knjigu Drevna rimska religija). Tako je ono što isplivava danas, ne samo povratak potisnutog neindoevropskog, na jedan iščašen način, nego i takođe iščašeno oživljavanje onog načelno titanskog, neasgardskog i neolimpijskog, nemardukovskog i nehorusovskog, bez obzira da li je taj sadržaj poreklom iz indoevropskih ili neindoevropskih mitologija.
2.
Ne postoji direktna Hristova krvna loza, jer Isus nije imao potomke. Otud je teorija o Svetom Gralu kao simbolu Isusove krvne loze neutemeljena. Umesto loze krvi Isusove, postoji loza krvi njegovog najdražeg učenika, onog kojeg je Isus najviše ljubio:
A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra njegove majke, Marija Klopina, i Marija Magdalina. A Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci: ženo, eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi. (Jovan, 19:25-27, prevod Emilijan Čarnić)Od te osobe potiče apostolska loza svetaca čija krv puni pehar krolijevske Babalon, odnosno apokaliptične Kurve Vavilonske (misterija tarot ključa XI). To nije krv kojom Crno bratstvo pečati pilon. Zato je gralskoj krvnoj lozi (nosioci solarne posude) glava uvek u torbi, jer ima puno onih (vampira) koji bi da se dočepaju te krvi, pa ipak oni je nikada neće dosegnuti. Naravno, ovo može biti protumačeno i na drugačiji način. Neki u omiljenom Isusovom učeniku vide upravo Mariju Magdalenu, s obzirom da u gore izdvojenom biblijskom pasusu, nije pomenuta nijedna muška osoba, i iz njihove pretpostavljene fizičke veze izvode zaključak o Isusovom krvnom potomstvu. U krajnjoj liniji to je nebitno. Po standardnom tumačenju, omiljeni Hristovi učenici su Petar i Jovan. Na Petru je sazidana Crkva, ali je Jovan nosilac ezoterijske tajne hrišćanstva, pa otud apostolska loza svetaca uopšte i ne mora biti krvna nego inicijacijska - od Svetog Jovana pa do današnjih dana. No, kako bilo, da bi se došlo do Svetog Grala (misterija tarot ključa VII - tajna Zveri), do sakupljene krvi svetaca (formula širim svetlost i skupljam rasuto), do trenutka-mesta-stanja predavanja sopstvene krvi u Pehar, potrebno je proći kroz solarnu kapiju - Babalon, koja je Kurva Vavilonska, a čiji je prorok egipatski sveštenik Ankh-af-na-Khonsu, ovaploćen u ličnosti Alistera Krolija. Kao takva, Babalon je poput kakvog bogodemona. Spolja je mračna, iznutra nosi skrivenu svetlost. Ona jaše Zver koja je, po Krolijevoj viziji, gospodar Grada Piramida. Ona se, da parafraziram Krolija, podala svemu živom te svojom nejakošću nadvladala njihovu snagu, jer u tom nastupanju ona je razumela. Otud je on povukao liniju između Babalon i sefire Binah koja predstavlja razumevanje. To se ne može razumeti bez razumevanja hrišćanstva čiji su ključevi dati u Apokalipsi. Ko i šta tačno jeste Babalon ne može se spoznati bez da se zna ko i šta Bogorodica jeste. Međusobna suprotstavljenost tih predstava postoji samo do nivoa ispod kabalističkog razumevanja. Podsetiću na reči Elifasa Levija da neobrazovani ljudi poređenja rado shvataju kao razloge, a apstrakcije simbolizma kao materijalnu stvarnost.
Da bi se otključala kapija Sunca, potrebno je rastvoriti Krst u Solarnoj Vatri (misterija ključa XIX). U poemi Cvet Warataha, što predstavlja izraz jedne moćne vizije, Kroli kaže:
Sedam je koprena razigrane devojke u haremu Njegovom. Sedam je imena i sedam svetiljaka kraj njene postelje. Sedam uškopljenika isukanih sablji bdi nad njom; Nema tog muškarca koji makar i pogled može da spusti na nju. U njenom peharu vina sedam je mlazeva krvi, Sedam Duša Božijih. Sedam je glava na Zveri koju Ona uzjahuje. Glava Anđela; glava Sveca; glava Pesnika; glava Žene Preljubnice; glava Neustrašivog Muškarca; glava Satira; i glava Lava-Zmije. Sedam je slova u imenu njenom najsvetijem; a ono je
Ilustracije radi, eto kako duh vremena razašilje mitološko-eshatološke slike: u Igri prestola khalisi jaše zmajeve i gospodari tim zverima, dok opaka Sersej Lanister sedi na tronu iza kojeg stoji sedmokraka zvezda... Zapitajmo se sada čemu pehar pun krvi svetaca? Evo šta Kroliju kaže anđeo u Viziji i Glasu:To je Pečat na prstenu koji je na Kažiprstu Njegovom: i to je pečat na Grobnicama onih koje je Ona u smrt poslala. Evo Mudrosti. Neka onaj kadar da Pronikne sračuna Broj Naše Gospe; jer to je Broj Žene; a njen je Broj Stotinu Pedeset i Šest.
Blaženi su sveci, čija je krv izmešana u peharu, i više nikada se ne može razdvojiti. Jer, prekrasna Babalon, Mati grozota, zavetovala se svojim svetim kteisom, čija je svaka tačka bol, da neće prestati s preljubama sve dok krv svega živog ne bude skupljena u njemu i vino njegovo ne bude odležalo, sazrelo i posvećeno, dostojno da razvedri srce moga Oca. Jer, moj Otac je klonuo pod bremenom starosti, i ne dolazi joj u ložnicu. I to će vino biti kvintesencija i eliksir; i pijući ga obnoviće svoju mladost; i tako će biti zauvek, dok se vek za vekom svetovi budu rastapali i preobražavali, a univerzum se rastvarao kao Ruža, i zatvarao se kao Krst koji je savijen u kocku.To je vino, kako kaže Kroli, koje svaku misao uništava, vino tišine i milosti. Univerzum koji se rastvara kao Ruža i zatvara kao Krst savijen u kocku, jeste formula kabalističkog krsta i misterija ključa XXI. Naravno, ne radi se ovde o prikupljanju krvi nevinih ne bi li se njome hranio i oživeo kakav prastari vampir koji se krije u nekakvoj satanističkoj rupi, ali upravo ta scena može biti ishodište jedne banalne imitacije kontrainicijacijskog crnog bratstva, iako je u suštini reč o alegoriji koja ukazuje na duhovne istine višeg reda. Sada, kada znamo sve ovo, zapitajmo se onda o prirodi poruka koje emituje holivudska fabrika snova: šta zaista znači šifra The Silence of the Lambs (Kad jaganjci utihnu) i ko je zapravo Hanibal Lektor?
I videh u desnici onoga što seđaše na prestolu knjigu, ispisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata. I videh jakog anđela kako objavljuje snažnim glasom: ko je dostojan da otvori knjigu i da otpečati njene pečate? I niko ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom, nije mogao da otvori tu knjigu niti da zagleda u nju. A ja sam mnogo plakao što se ne nađe niko dostojan da otvori knjigu niti da zagleda u nju. I jedan od starešina reče mi: ne plači; vidi, pobedio je lav iz Judina plemena, izdanak iz korena Davidova, pa može da otvori knjigu i njenih sedam pečata. I videh sred prestola i četiri živa bića i sred starešina Jagnje gde stoji kao zaklano, sa sedam rogova i sedam očiju, to su sedam Božijih duhova poslanih po svoj zemlji. I dođe te uze knjigu iz desnice onoga što sedi na prestolu. I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starešine padoše pred Jagnjetom, i svako je imao kitaru i zlatne zdele, pune tamjana, a to su molitve svetih. I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i da otvoriš njene pečate, zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog plemena i jezika i naroda i narodnosti, i učinio ih Bogu našemu carstvom i sveštenicima i oni će carevati na zemlji. I videh i čuh glas mnogih anđela oko prestola, i živih bića, i starešina, i njihov broj beše mirijade mirijada i hiljade hiljada, koji govorahu snažnim glasom: Jagnje, koje je zaklano, dostojno je da primi silu i bogatstvo i mudrost i moć i čast i slavu i blagoslov. I svako stvorenje koje je na nebu i na zemlji i pod zemljom i na moru, i sve što je u njima, čuh kako govore: blagoslov i čast i slava i sila u sve vekove onome što sedi na prestolu i Jagnjetu. (Otkrovenje 5:1-13, prevod Emilijan Čarnić)Imajte na umu šta ovde anđeo kaže ko je dostojan da otvori zapečaćenu nebesku knjigu: LAV iz plemena Davidovog. Lav je Jagnje. Otud snaga u Jaganjca. Kao što se vidi dalje u tekstu, Lav je svojstvo i Zveri i Jaganjca (misterija ključeva IV i XI). Obožavanje Jaganjca je obožavanje Ovna (karta IV Car) u obliku Jaganjca. To je obožavanje Marsa, a Mars je snažan. Mars je jedan od temelja carstva, pa otud nije ni čudo što je Rim naposletku prihvatio hrišćanstvo kao imperijalnu religiju. Alister Kroli je zamenio hebrejske slovne atribucije ključeva IV Car i XVII Zvezda, odnosno Jaganjca i Aždaje koja je Zmaj. Aždaja je Nuit, a Nuit je Zvezda. Kao što znamo, objava principa novog eona data je u Knjizi zakona Alistera Krolija. Njena prva tri stiha započinju ispoljavanje poruke:
Had! The manifestation of Nuit. The unveiling of the company of heaven. Every man and every woman is a star. (AL, I:1-3)Dakle, svaki muškarac i svaka žena je zvezda. To je temeljna poruka, da smo svi mi, kao čovečanstvo, deca Aždajina, deca Zmajeva. Mi smo zvezde - deca Zmajeva na Zemlji, deca Nuit. Atribucija arkane XVII Zvezda je Saturn, a Saturn je Majka, treća sefira Drveta života - Binah. To je jedna drevna formula: Mars je Otac, a Saturn Majka. Kabalistički, Mars iz Saturna proizilazi, kao što Geburah iz Binaha biva ovaploćen, pa je on istovremeno i Sin i Otac, kao što je Hrist istovremeno nosilac dvaju priroda - ljudske i božanske, Jagnjetove i Lavove. Had je sjajna krilata kugla solarnog načela. Sa druge strane Nuit (egipatska Nut ili pak sumerska Inana - nebeska kraljica) možemo prepoznati u nebeskoj aždaji Apokalipse:
I pokaza se veliki znak na nebu: žena obučena u sunce i mesec pod njenim nogama, a na glavi joj venac od dvanaest zvezda, i beše trudna i vikaše od porođajnih bolova i muka. I pokaza se drugi znak na nebu, i vidi: velika aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep povuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju. I aždaja je stajala pred ženom koja je imala da rodi, da joj proždere dete - kad rodi. (Otkrovenje 12:1-4, prevod Emilijan Čarnić)Malo dalje poslednje poglavlje Novog Zaveta nam saopštava sledeće:
I nasta rat na nebu; Mihailo sa svojim anđelima zarati na aždaju. I aždaja i njeni anđeli zaratiše, ali ne odoleše i ne nađe im se više mesta na nebu. I bi zbačena velika aždaja, stara zmija, zvana đavo i satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli behu zbačeni s njom. (Otkrovenje 12:7-9, Čarnić)Aždaja je u Apokalipsi zbačena, ali tek tada je otkriven njen pravi identitet - kao zmije, satane i đavola, čime ona biva razotkrivena u njenom drugom aspektu, kao Had (vidi sledeće navode iz AL):
I, Hadit, am the complement of Nu, my bride. I am not extended, and Khabs is the name of my House. II:2 I am the Snake that giveth Knowledge & Delight and bright glory, and stir the hearts of men with drunkenness. II:22 I am the secret Serpent coiled about to spring: in my coiling there is joy. If I lift up my head, I and my Nuit are one. If I droop down mine head, and shoot forth venom, then is rapture of the earth, and I and the earth are one. II:26Čitava postavka iz Apokalipse usmerena je ka potvrdi jehovističke pobede nad tradicionalnim bliskoistočnim kultovima, posebno nad obožavaocima zvezda i sledbenicima boginja Ištar i Astarte, i boga Baala. Oni su iz te perspektive izjednačeni sa prastarim demonskim uzorima, egipatskim Apepom, vavilonskom Tijamat ili sumerskim Kurom. Ta jehovistička pobeda, o kojoj peva čitav Stari Zavet, preduslov je vaspostavljanja hrišćanskog kulta Jagnjeta. Elifas Levi je tome posvetio čitav jedna spis pod nazivom: Misterija kabale ili okultna harmonija dva zaveta, u kome se bavio simbolizmom Jezekilja i Apokalipse (kod nas objavila Ljubica Zubović, Beograd, 1985). Evo ključne Levijeve ocene podudarnosti Jezekilja i Apokalipse:
Upravo se kroz Jezekiljovo proročanstvo visoka teologija Jevreja nadovezuje na hrišćanstvo. Ta teologija služila je kao osnov i uzor za Apokalipsu svetog Jovana, koja pod znacima kabale skriva najdublje tajne hrišćanske teologije. (str 47)Međutim, u Apokalipsi je dat jedan zanimljiv momenat, a to je pojava dve zveri: vodene i zemaljske (ključ XVII), kojima je istaknuto solarno načelo aktuelizacijom broja numeričkog talismana Sunca (zbir redova i kolona brojeva solarne kameje, odnosno magičnog kvadrata) i lavljeg simbolizma:
Ovde je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zveri; jer je čovekov broj. A njen je broj šesto šezdeset i šest. (Otkrovenje 13:18, Čarnić)
I videh zver kako izlazi iz mora, koja je imala deset rogova i sedam glava, a na njenim rogovima deset kruna i na njenim glavama bogohulna imena. I zver koju videh beše kao panter, i noge joj behu kao u medveda, a usta joj kao u lava. I aždaja joj dade svoju moć i svoj presto i veliku vlast. I videh jednu od njenih glava kao da je ranjena na smrt, ali njena smrtna rana bi izlečena. (Otkrovenje 13:1-3, Čarnić)
I videh drugu zver kako izlazi iz zemlje, i imala je dva roga kao u jagnjeta, i govoraše kao aždaja. I ona je izvršavala vlast prve zveri pred njom i učinila da se zemlja i njeni stanovnici klanjaju prvoj zveri, čija je smrtna rana zalečena. I ona činjaše velika čudesa, tako da i vatru s neba spusti na zemlju pred ljudima. (Otkrovenje 13:11-13, Čarnić)
U AL-u su te dve zveri pomenute na sledeći način:
Now ye shall know that the chosen priest & apostle of infinite space is the prince-priest the Beast; and in his woman called the Scarlet Woman is all power given. They shall gather my children into their fold: they shall bring the glory of the stars into the hearts of men. (AL, I:15)Zbog čega je to tako? Otkud u viziji proroka Jovana solarni aspekti Zveri? I zašto zver koja izlazi iz zemlje ima dva roga poput Jagnjeta? Je li tu reč, iz perspektive pisca Apokalipse, o solarnim bogodemonima? Možda odgovor donekle leži u dizajnu ključa IV, Totovog špila, na kome se iza carske figure pomalja sunce...
Then will I lift her to pinnacles of power: then will I breed from her a child mightier than all the kings of the earth. I will fill her with joy: with my force shall she see & strike at the worship of Nu: she shall achieve Hadit. (AL, III:45)Apokalipsa i AL se međusobno poklapaju. Te dve knjige su komplementarne u međusobnoj suprotstavljenosti. AL je uglavnom afirmativan u pogledu definisanja osnova kulta novog eona, mada ima određenih iskaza koji negativno govore o istorijskim kultovima i religijama koje su dominirale u poslednja dva i po milenijuma, što bi predstavljao period trajanja eona Ozirisa. Pogledajmo šta AL kaže:
I am in a secret fourfold word, the blasphemy against all gods of men.
Curse them! Curse them! Curse them!
With my Hawk's head I peck at the eyes of Jesus as he hangs upon the cross.
I flap my wings in the face of Mohammed & blind him.
With my claws I tear out the flesh of the Indian and the Buddhist, Mongol and Din.
Bahlasti! Ompehda! I spit on your crapulous creeds.
Let Mary inviolate be torn upon wheels: for her sake let all chaste women be utterly despised among you!
(III:49-55)Neko bi možda rekao da dajem preveliki značaj Alisteru Kroliju i njegovom radu, stavljajući AL u istu ravan sa Apokalipsom. Povodom toga moram naglasiti neke stvari. Kroli sam po sebi, kao čovek i kao ličnost, uopšte u svemu tome nije nimalo bitan. On je bio kanal jedne objave. Neko bi rekao kako je on sve to izmislio te da je prosto bio varalica, da ne kažem budala (misterija ključa 0 Luda). No, da se spustim čak i na taj nivo razmišljanja pa kažem sve i da Kroli jeste bio varalica, ono što je zapisano u AL-u nije mogao biti plod umovanja jednog prevaranta. Varalica živi od prilike do prilike i nema životnu misiju koja nadilazi njegovo postojanje. Međutim, neću se ovde baviti Krolijem, nego AL-om. U toj knjizi objavljene su sile koje se u Apokalipsi pominju kao neprijateljske. AL je njihov manifest! To je druga strana eshatološke priče. I zanimljivo je zašto se taj manifest pojavio upravo početkom XX veka. I pogledajte koji i kakvi bogovi su objavljeni tom knjigom. To je veličanstveno i zastrašujuće, jer jedan varalica Kroli to nije mogao ni da zamisli a kamo li da izmisli. Tu bih Krolija uporedio sa Lavkraftom i podsetio da je Kenet Grant obraćao dosta pažnje na njihovu međusobnu sličnost, ne u smislu sličnosti njihovih ličnosti, jer oni nimalo nisu bili slični, nego onoga šta su njih dvojica navodno izmislili. Grant je u jednoj knjizi dao čak i uporednu tabelu sličnih mitoloških činjenica Krolija i Lavkrafta (vidi moj tekst Lavkraft, Kastaneda, Kroli i kosmička strava). Dakle, Kroli nije mogao tek tako, sam od sebe, da izmisli mitologiju AL-a, kao što Lavkraft nije mogao tek tako da izmisli Ktulu mitologiju, niti Kastaneda da ismisli učenje Don Huana.
AL je delo Ajvaza (Aiwass), šejtana, glasnika druge vrste bogova čiji je predstavnik staroegipatski sveštenik Ankh-af-na-Khonsu, sa kojim se poistovetio sam Alister Kroli. Za sadržaj AL-a ne možemo reći da ima ikakve veze sa nama poznatim drevnim Egiptom. Neko bi to delo zbog toga mogao svrstati kao izraz podivljale fantazmagorije koja bi se mogla označiti kao egiptozofska (vidi moje tekstove: Egiptozofija i Egiptozofija u službi afrikanizacije). Dakle, ja ovde ne nastupam kao apologeta AL-a ili samog Krolija, nego kao apologeta verodostojnosti AL-a kao manifesta nastupajućih okultnih sila čiji je uticaj sudbonosan za postojanje ljudskih bića na Zemlji. Dakle, ako je neko hrišćanin, ne bi smelo da ima nikakvih dilema o prirodi Krolijevog poslanstva, jer iz hrišćanske perspektive on jeste Zver 666. Ali pazite sada, dolazi onaj osetljiv deo, iz antihrišćanske perspektive Kroli je varalica, jer antihrišćansko je ono što je antitradicionalno, dakle čisti materijalizam i sekularizam. Međutim, iz perspektive pionira novog eona, odnosno novog vremenskog ciklusa, AL je manifest zakona i trendova koji moraju biti uzeti u obzir ne bi li se došlo do razumevanja duha vremena. Tendencija AL-a je da prevaziđe Apokalipsu, kao što predviđa da i sama bude prevaziđena nastupanjem novog eonskog ciklusa u dalekoj budućnosti. Naravno, neko bi mogao poricati značaj AL-a i Apokalipse u svom životu, delovanju i traganju, te bi nesumnjivo bio u pravu zbog toga, jer, pobogu, to su samo nekakve knjige koje nemaju veze sa životom. Tačno je to, ali, ponavljam, ukoliko želimo razumeti duh vremena, kao i prirodu transeonske tranzicije u kojoj trenutno kao čovečanstvo bitišemo, onda je prosto neinteligentno od tragaoca da ne uzme u obzir pomenute dve knjige.
Da li je AL izraz satanizma? Priznajem, uvek sam imao problem sa tim određenjem šta je zapravo satanizam i ko može biti nazvan satanistom. Međutim, u kontekstu AL-ove objave moram izneti svoj stav da ne postoji satanizam mimo Knjige Zakona! Naravno, ta je kvalifikacija veoma uslovna, jer podrazumeva ne satanizam kao afirmaciju, inače problematičnog identiteta Satane, ne satanizam kao demonolatriju, klifotolatriju ili materijalizam, nego satanizam kao šejtanizam. A šta je taj navodni šejtanizam i gde su njegovi koreni? Šejtanizam je obožavanje Zvezde, Khabs-a. To sasvim jasno stoji napisano u AL-u: Worship then the Khabs, and behold my light shed over you! I:9. A setimo se i svih onih prokletstava i proročkih strasti kojima su starozavetni proroci obasipali tradicionalno bliskoistočno obožavanje zvezda i astrologiju (nije besmisleno čitati četiri velika starozavetna proroka: Isaiju, Jezekilja, Jeremiju i Danila). I vratimo se opet na pitanje odakle šejtanizam? Nije li njegova domovina pre Sumer nego Egipat? Pomenuti egipatski žrec Ankh-af-na-Khonsu živeo je otprilike u VIII veku pre nove ere, dakle u prilično poznom periodu istorije drevnog Egipta. Ali, koje bio pre njega i gde je bio? Da bi u to proniknuli moramo pratiti jednu specifičnu liniju nasleđa koja vodi od Alistera Krolija (1875-1947), unazad do Elifasa Levija (1810-1875, za kojeg je Kroli tvrdio da je njegova prethodna inkarnacija), dok je Levi kao svog prethodnika, zapravo u šali (ali ne lezi vraže), pominjao Fransoa Rablea (rođen krajem XV veka, umro 1553). Zanimljivo da je Rable pisao o opatiji Teleme koju je sazidao div Gargantua, a čiji je moto bio ono što će AL preko Krolija proglasiti 1904. godine kao zakon novog eona: čini kako ti volja! Nije mi poznato da li je Rable imenovao nekog svog prethodnika, ali sve i da nije, dovoljno je Krolijevo poistovećivanje sa Ankh-af-na-Khonsuom od kojeg nas nit vodi do jedanaeste egipatske dinastije Mentuhotepa (pojavljuju se krajem III milenijuma p.n.e.), jer Ankh-af-na-Khonsu beše sveštenik boga Mentua (sokoglavi gospod). Vladari ove dinastije imali su uticaja na Bliskom Istoku, čijim je posredstvom u Egipat stigla doktrina šejtanizma, ili je ista odatle izvezena. Teško je izneti bilo kakvu pouzdanu tvrdnju po pitanju da li je nešto došlo u Egipat, ili je odatle izašlo pre 4.000 godina, ali ono što je indikativno, jeste milenarni kontinuitet jedne, ne loze, ne tradicije, ne reda, nego okultne težnje da određena magijska struja bude uspostavljena i da na njoj bude utemeljen jedan posve drugačiji poredak na Zemlji. AL je manifest te težnje.
 |
| photo by Besnik Hamiti |
Uporedo sa objavom AL-a, na svetsku pozornicu nahrupljuje velika konfuzija, oličena u zastrašujućoj poplavi klifotskih energija, čija je pojava viđena i od strane proroka Apokalipse te pogrešno poistovećena sa božanskim modalitetom koji će tek doći. Po tom pitanju šteta je davno načinjena i nemoguće ju je ispraviti u okviru datog pogleda na svet. Rezultat greške je veliki doprinos hrišćanstva u uneređenju sveta u kome danas živimo i jadnom stanju u kome se čovečanstvo nalazi. Međutim, to je deo sistema sveta i ciklusa ljudskog bitisanja na zemaljskoj ravni i to moramo mirne duše prihvatiti.
Pred čovečanstvom je velika opasnost, da nosioci izopačenja upropaste šta se upropastiti može i kreiraju novu grešku koja će rezultirati katastrofom eona. To su svojevrsni bogovi istorije (misterija ključa XII), crno bratstvo, zaljubljenici u moć, služitelji Druge Smrti (vidi moje tekstove: Crno bratstvo i solarni simbolizam, Crni brat - čovek u crnom i poslednji pasus Mračna persona). Crno bratstvo se plaši daimona čija će ih anatema srušiti i uspostaviti vlast bez vlasti. Umobolnici osluškuju šuštanje krošnje nevidljivog drveta i osećaju strah od njegovih savršenih i nevidljivih plodova. Opsednuti moćima i znanjima, oni ne umeju da ih koriste na ispravan način. Oni su gospodari prošlosti i održavaoci sadašnjosti, ali drhte pred nepoznanicom budućnosti. Strah ih pretvara u preplašene i opasne zveri. U njihovim očima čovek može počiniti samo jedan, jedini i neoprostivi greh - da ne veruje u njihovu moć. Ta se nevera kažnjava smrću. Oni takođe kusaju plodove Drveta, ali samo onda kada ti plodovi otpadnu i postanu truli. Uvek prvo zagrizu onaj narandžasti, treći po redu, čiji ih sjaj najviše privlači i gde prvo upadnu u neravnotežu. Oni, poput pasa, stalno glođu neke kosti. Tako naposletku prožderu i sopstveni život te sećanja na njega. Zaogrću se gnjevom i strahom i nastoje da u srca drugih ljudi uliju svoj otrov. Oni šire gnev i strah. Njihova nakazna volja teži samo jednom - da potčini ono što se potčiniti ne može. Njihovo geslo je zauvek! U tu svrhu oni se uspinju kružnim stepenicama ka vrhu opscene kule gde se potpuno predaju kužnoj samoći i odsečenosti od svega. To je izuzetno velika perverzija. Zemaljski moćnici koje vidimo, samo su marionete i modus operandi jedne takve groteskne forme mentis, jer su nevidljivim nitima drevnog i složenog sistema dominacija i potčinjenosti, gotovo beslovesno upleteni u njihove mreže. Jedino šta znaju, šta osećaju, čemu se dive, čega se boje i čemu služe nama vidljivi moćnici, jeste opaka, sveobuhvatna i nevidljiva moć crnog bratstva.
Pa ipak od sopstvenog otrova stradaju, i u svojim samotnim utvrđenjima biće prožderani Vremenom koje ih je prevarilo da mu služe, i progutaće ih moćni đavo Horonzon, njihov gospodar, čije ime je Druga Smrt, jer je krv kojom su poškropili svoj Pilon, koji je prepreka Anđelu Smrti, upravo ključ pomoću kojeg on ulazi. (Alister Kroli, Vizija i Glas)
