Ne, ovo nije priča o vampirima, barem ne u smislu uvreženih ljudskih predstava o tome šta vampiri jesu, kakva je njihova priroda i karakter. Hoću reći, nisu samo bića, ili entiteti, koje bismo mogli nazvati vampirskim, jedina deca noći. To bi bilo potcenjivanje njenih stvaralačkih moći. Noć je, u mojim očima, ne samo kosmički fenomen, deo uobičajenog ciklusa smene svetla i tame usled obrtanja Zemlje. Ako bismo na noć tako gledali to bi odstranilo, ne samo romantiku, nego i deo svesti koji u noćna dešavanja ulazi kao u svetilište. Noć je sveta. Noć je božanska. Noć je moć, veličanstvene dveri. Noć je već sama po sebi prolaz, iako je puna prolaza. Nisu ovo moje puke tlapnje i stil izražavanja. Sve je ovo iskustveno i posvedočeno. Hajde sada da vidimo šta sam to ja iskusio i o čemu mogu da posvedočim.
Drugi koji su se pojavili jesu Kuti-Aru. Tako sam ih nazvao. Nemam neki poseban razlog za tako neobičan naziv, i ne znam otkud mi, ali se nekako pojavio u mom umu u nastojanju da se poveže sa onim što mi se ukazalo. Da, liči na egipatski a verovatno i jeste egipatski, ali zar je to zaista bitno? Kuti-Aru se pojavljuju tiho i nenametljivo, prilično diskretno i posmatraju me sa visine. Bilo je to u jednom periodu kada sam svake večeri, u sumrak, obavljao određeni obred prinošenja krvi Noći htonskim i podzemnim bogovima, duhovima, mrtvima i duhovima smrti. Neću ovde objašnjavati kako i zašto sam to radio i otkud meni uopšte ideja za tako nešto. Neću reći ni šta se u tim trenucima dešavalo, i neću uopšte ocenjivati takav rad, analizirati ga i predstavljati publici. Neću ga propagirati niti opisivati, niti ću razjasniti šta je uopšte krv Noći, kakva je to tvar, kako se ona stvara i čemu zapravo služi. Samo ću reći da to uopšte nije nikakva krv, niti se nepcima može osetiti, i reći ću da je to povezano sa ukazivanjem dve vrste bića koja sam nazvao Kuti-Aru i Kuti-Parsez (oni prvi koji su se pojavili, ali o njima malo dalje).
Dakle, Kuti-Aru su nalik ljudima, sjajno bele boje, kao nekakve bele senke, i isprva sam ih viđao na obodu pažnje, perifernim vidom. Najpre su se ukazivali na otrprilike dvadesetak metara, lebdeći iznad mesta gde sam ja izvodio večernji obred (tzv sumrak saga). Nakon određenog vremena sišli su na tlo, ali nikada nisam uspeo da ih vidim jasno i u postojanom obliku, ali sam snažno osećao njihovo prisustvo i opažao njihove munjevite kretnje po obodu mog vidnog polja. U jednom trenutku sam zažmurio i tako uspeo da ih sagledam jasnije, s obzirom da je vizija njihovog obličja preplavila moj mentalni ekran. Tada sam spazio da oni i nisu baš tako sjajni i eterični kao što to izgledaju kada ih na jadvite hvatam otvorenih očiju. Više su nekako pepeljasti, srebrnkasto-sivi, i kao da su zamotani u nekakve zavoje. Deluju poput mumija koje nepomično stoje tik do mene. Kada otvorim oči, onda oni ponovo postaju poput svitaca koji sevaju gore-dole.
Ovi drugi, koje sam nazvao Kuti-Parsez, su mračni, isto tako brzi, a njihovoj snazi doprinosi prisustvo mesečine. Deluju zastrašujuće, nekontrolisano i agresivno, lete u manjim grupama i u kružnom poretku. Obrću se velikom brzinom tvoreći krug koji se potom kreće gore-dole. Kao da gledam grupu velikih ptica koje od svojih tela formiraju kružni oblik tokom svog leta i onda se taj krug ponaša kao jedinstvena celina, kao jedno biće. Međutim, kada siđu na tlo, postaju samo mračna bezoblična masa koja prekriva određeni prostor. Tu su sene malo gušće i teško je pogledom razlučiti njihove obrise. Oni se drže malo podalje. Oni su kao takvi vidljivi običnim vidom, a kada zatvorim oči onda ništa ne vidim.
Niti jedni, niti drugi nisu ostvarili samnom nikakav poseban kontakt. Niti su išta rekli, niti su mi poslali nekakvu mentalnu sliku, pogotovo ne Kuti-Parsez. Kuti-Aru su u mom umu uobličili te sivkasto-srebrnkaste mumije koje eto tako stoje pored mene, i to je sve. Nema prenosa poruke. Nema pokreta. Nema ničeg. Kao da je reč o nekakvim svedocima. Toliko o dešavanjima. Sledi analiza.
Kuti može značiti svašta. Moja prva asocijacija je egipatska. Ku, Khu, Aku, Akhu. I dalje u tom ključu imamo Ra-Hoor-Khuit. Povodom ovoga pronašao sam da Khut (ḫwt) u staroegipatskom znači „sjaj“, „blistavost“, „svetlost“, ali i „svetli disk“, pa često odnosi na sunčev oreol ili zlatni aspekt božanstva. U tom smislu, ime Ra‑Hoor‑Khuit (Ra‑Horus‑Khut), može značiti „Ra‑Horus od Svetlosti“ ili „Ra‑Horus koji blista“:
Ra = solarni princip;
Hoor (Horus) = nebeski soko, vid, svest;
Khuit / Khut = svetlost, sjaj, manifestacija.
Ovo skupa može označavati „Sunčev Horus u svom sjaju“, što kod Krolija simbolizuje aktivnu, solarno‑voljnu svest.
U akadskom i staropersijskom postoji koren KUT / KUTA, koji se javlja u toponimima, npr. Kutha, grad u Mesopotamiji posvećen bogu podzemlja Nergalu, suprugu znatno starije sumerske boginje smrti Ereškigal, sestre boginje Inane (Ištar). Taj koren u tim jezicima ne znači svetlost, već podzemni svet ili mesto mrtvih, što je zanimljiv kontrast egipatskom značenju, a pritom sasvim komotno ulazi u strukturu mog iskustva. Ovde, Kut može označavati „dubinu“ ili „unutrašnji svet“, dok Khut u Egiptu označava „emanaciju svetlosti“, dve strane istog hermetičkog principa: svetlost i tama kao komplementarne sile. U mnogim indoevropskim i semitskim jezicima slog Ku ili Khu označava duh, svetlost, dah. Mi koristimo onomatopeju izdaha kada sednemo da se odmorimo (huu). Kod Egipćana, Khu je „sjajna duša“, aspekt koji preživljava smrt. Sanskritski Kū je „svetlost, nebo“. Dakle, „Kut“ bi mogao označavati „ono što je od svetlosti“ ili „svetlosni aspekt emanacije“. Na grčkom je kytos posuda, šupljina.
Na hebrejskom je kav - kof-vav, kut - kof-vav-tav, linija, mera ili granica. Ako reč ku napišemo hebrejskim slovima kao kaf i vav, onda je vrednost ove reči 26, što je broj vrednosti IHVH. Ako brojeve čitamo simbolički, 26 je Sunce (broj 6, sefira Tifaret) Mudrosti, a sama mudrost je 2 kao sefira Hokmah. U tom smislu ukoliko kaf-vav osnovi dodamo i tav kao treće slovo, kako bismo konstruisali reč KUT, onda dobijamo vrednost 426, što se, na primer, poklapa sa vrednošću hebrejske reči koja se piše mem-vav-šin-jod-cadi (MVShITz) i odnosi se na spasitelja ili oslobodioca. Na grčkom, istu brojčanu vrednost ima reč seme (sperma), itd. Ima mnogo gematrijskih metoda i podudarnosti čija bi nas analiza povodom bilo koje reči praktično odvela u beskrajna sagledavanja.
Druga asocijacija jesu psi. Ako se ne varam, kuti su psi na hindiju. I kad smo već kod pasa, zar i mi ne kažemo kuta, kuca, za manjeg umiljatog psa ili štene? Nemci kažu hund. Kut, hund, pa onda hunt na engleskom kao lov. Pogledajmo, na sanskrtu, reč kutta zaista znači „pas“, a kuti može značiti „koliba, kuća, sklonište“, dakle, prostor gde pas boravi. U srpskom i širem slovenskom korenu, „kuca“ ili „kuta“ ima sličnu fonetsku i semantičku vezu: „štene“, „dom“, „kutak“. Time se otvara simbolička osovina: kut - kuti - kuca - pas - dom - svetlost.
U mitološkom smislu, pas je u mnogim tradicijama čuvar svetlosti i prelaza. Egipatski Anubis (sa glavom šakala) vodi duše kroz Duat, podzemni svet, dakle, pas kao čuvar svetlosti u tami. U grčkoj mitologiji Kerber čuva ulaz u Had, ali i simbolizuje granice između svetova. U vedskoj tradiciji, Sarama je božanska kuja koja pronalazi „ukradene zrake svetlosti“, a što je direktna veza psa i svetlosti. U hermetičkom ključu, Sirijus (Sotis) je „pas-zvezda“, najblistavija na nebu, povezana s Izidom i Ra‑ovim ponovnim rođenjem.
Druga reč koja se pojavljuje u produžetku, iza Kuti je Aru. Reč Aaru (ili Iaru) jeste egipatski naziv za „Polja Trske“, odnosno „Večna polja“ u koja duša dolazi nakon prolaska kroz Duat. To je idealizovana verzija Egipta, mesto svetlosti, plodnosti i mira, svojevrsni egipatski raj. Hajde da zavirimo malo u reč Aru, Aaru, Iaru:
Pisanje u hijeroglifima: 𓇋𓂋𓅱 (i͗rw)
Transliteracija: Iaru ili Aaru
Značenje: „trska“, „polje trske“, „mesto gde trska raste“
Koren: iar / ar, koji u egipatskom označava „uzdizanje“, „sjaj“, „blistanje“, ali i „rast“, dakle, životna svetlost.
U simboličkom smislu, Aaru je polje svetlosti, gde duša „raste“ u svom nebeskom obliku.
Ovde takođe postoji veza sa sumerskim i indoevropskim korenom „Ur, Aur, Or“:
Sumer: Ur je „grad svetlosti“, „sjaj“, ali i „temelj“.
Latinski: Aur- (kao u aurea, „zlatna“) jeste svetlost, zlato.
Hebrejski: AVR, alef-vav-reš (or) je svetlost.
Indoevropski: koren aus-, aur- ukazuje na svetlost, zora (odakle Aurora ili sanskrtsko Aruna).
Vidimo da Aaru i Ur / Or / Aur dele isti arhetipski koren, tj ideju svetlosti koja se uzdiže. U egipatskom, Aaru je svetlost koja se manifestuje kao plodnost i mir; u sumerskom, Ur je svetlost koja se materijalizuje kao grad, temelj, civilizacija; u hermetičkom ključu, to je svetlost koja se ukorenjuje u formu. Simbolički, ukoliko povežemo ove izraze vidimo da Kuti predstavlja svetlosni oblik, psa‑čuvara, emanaciju, dok je A(a)ru polje svetlosti, raj, uzdizanje. Odatle bi Kuti‑Aru označavalo „čuvara svetlosnih polja“, ili „svetlosnu formu koja vodi dušu u Aaru“.
Drugi izraz, Kuti-Parsez, sagledaćemo u duhu njegovog drugog člana. Parsez / Pars / Perez / Perec vodi ka semitsko‑iranskom korenu koji označava proboj, razdvajanje, oštrinu, i time savršeno dopunjuje liniju Kuti‑Aru‑Parsez kao trostruku formulu svetlosti, uzdizanja i presecanja. U hebrejskom, koren pe-reš-cadi (perez / perec) znači „proboj, razaranje, izbijanje, probadanje“. Od njega dolazi ime Perec, biblijski lik koji „probija“ prvi iz majčine utrobe, simbol naglog izbijanja svetlosti. U iranskom, koren Pars / Fars označava „severni, oštar, vatreni“, ali i etnički naziv Parsi / Persijanac. U staroperzijskom Parsa znači „onaj koji gori“, „vatreni narod“, što se može tumačiti kao uništitelj tame. U grčkom, Persēs (Πέρσης) je preuzet iz iranskog, ali dobija značenje „razarač“, što se u helenističkoj simbolici vezuje za Marsovo načelo, tj oštrinu, sečivo, vatru. Simbolički, ako Kuti označava svetlosni oblik, a Aru polje svetlosti, onda Parsez postaje čin svetlosnog proboja, „zraka koji seče tamu“. U hermetičkom ključu, to je solarni mač, voljni impuls koji razdvaja svetove. U formuli Kuti‑Parsez, pas‑svetlost (Sirijus) postaje čuvar koji probija granicu, vodi dušu iz tame u polja Aaru, dakle, svetlosni proboj kroz noć. Naposletku, imamo srpski perorez kao alat svetlosti, između ostalog.
Povodom ovih fenomena o kojima svedočim, duh našeg vremena bi to pripisao mojim upitnim psihičkim stanjima, podivljaloj imaginaciji koja nategnutom lingvistikom pokušava da ugura svoje psihoze u smisaoni (i ezoterijski) poredak, dok bi pojedine okultne škole to tumačile kao izraz nekakvog kanalisanja, stupanja u kontakt sa interdimenzionalnim bićima, neorganskim bićima (Kastaneda), multiverzumskim entitetima, vanzemaljcima. Za neki ne tako davni svet, ovo su prosto duhovi, samo je pitanje jesu li ti duhovi prijateljski ili neprijateljski raspoloženi, mogu li se oni zamoliti za nekakvu uslugu i šta bi oni povodom toga mogli tražiti zauzvrat? Oni skloni avrahamskom pogledu na svet, odmah bi posumnjali da se radi o demonima i zlodusima, itd. Pa ipak, zašto bi sve bilo baš tako? Zašto ne nekako drugačije? Jednostavno, našavši se na nekakvoj granici, privukao sam nečiju pažnju, a ono što se nalazi sa druge strane, poslalo je svoje izvidnice. Te izvidnice označio sam kao decu Noći, jer sam ih viđao isključivo noću. I to je prirodno, jer su tada, posebno na prelazima između noći i dana, granice između svetova i nivoa opažanja poroznije, pa stoga nije niti čudno niti neobično imati ovakve susrete.
