NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE
Iako postoje zakonitosti koje
dešavanja u univerzumu čine uređenim, sama činjenica da ta uređenost vodi u
smrt, nateralo je čoveka da potraži okvir bitisanja koji otklanja pretnju
neizvesnosti odlaska sa ovoga sveta. Spoznaja o fatalnosti života navela je naše
drevne pretke (svaka tradicija na svoj način) da u svoj mentalni poredak uvedu
ideju o metasvetu (ili metasvetovima), čije su nam formulacije danas poznate
kao: duhovni svet, svet mrtvih, podzemni svet, nebeski svet, svet duhova, onaj
svet, drugi svet itd. Ako život podrazumeva iskustvo, znači li to da smrt nije
iskustvo, tj predstavlja odsustvo iskustva? Vidimo kako ideja o metasvetu,
odnosno metastvarnosti, ilustruje težnju da se onome što predstavlja negaciju
iskustva (smrt) pridoda iskustvo, ali s obzirom na bitno drugačije okolnosti i
radikalni prekid sa kontinuitetom životne stvarnosti, to iskustvo je posve
različito uobličeno. Ono je postalo deo tzv zagrobnog života. Zagrobno
postojanje je otud smešteno u drugačijoj stvarnosti, ali je na neki način
povezano sa ovim svetom, tj svetom živih. To znači da preci, iako mrtvi, na
neki način postoje, ostaju u vezi sa svojim potomcima, odnosno imaju iskustvo.
Okupljeni oko mitske ili totemske ličnosti, odnosno entiteta (osnivača
zajednice, velikog ili prvog pretka, nekog heroja, boga ili božanskog
glasnika), drugačije postojeći, preci čine osnov zajedničkog identiteta neke
zajednice. Mrtvi predstavljaju polaznu tačku okupljanja i zajedničkog
identiteta živih, što jeste tačno bez obzira da li mrtvi na neki poseban način
postoje ili ne. Oni su umnogome odredili način života aktuelno živih. Zato je
kult predaka izuzetno važan u tradicionalnom životu. Ako se sećamo predaka onda
znamo ko smo. Tako su život i identitet pojedinca uklopljeni i ukalupljeni u
život i identitet zajednice. Onda kada životni putevi ili uticaj nekih novih
ideja iskorenjuju ljude iz zajednice te ova doživljava raspad, tada pitanje
identiteta pojedinca postaje neutemeljeno, podložno promeni, na neki način
identitet biva fluidan pa se povodom toga dešavaju razne manipulacije i
preumljenja.
Ideja o metasvetu (metasvetovima)
jeste prva ideja koju je čovek otkrio, a koja zasigurno nije proizvod
filozofskog umovanja već određenog transcendentalnog iskustva. To iskustvo je
čoveka na neki način izdiglo iz životinjskog carstva. Međutim, istorija sasvim
jasno svedoči o tome da ga je to iskustvo i unizilo, osim što ga je uzvisilo.
Otkriće metastvarnosti je inicijalni trenutak procesa stvaranja ljuštura
Jastva, kompleksa Razum-Ego-Ličnost, te velikog međugeneracijskog niza
identifikacija, asocijacija, kulturnih sadržaja, mentalnih slika povezanih
jakim osećanjima itd. Početak tog procesa možemo nazvati početkom istorije
(iako je se dogodio u dubokoj praistoriji), budući da je sasvim izvesno kako
taj proces čini istorijsku okosnicu. Prvi vidovnjak, prvi iskušavalac
metasvetskog okruženja, osim što je isprva bio zbunjen ili oduševljen, takođe
nije bio daleko od toga da se uobrazi ili zanese sumanutim mislima te
šaputanjima onostranog. U svakom slučaju taj prvi pionir metasvetske arene
utemeljio je put procesu preobražaja čoveka kakvog ne znamo u čoveka kakvog
znamo, a to je istorijski čovek. Dakle, rad nije stvorio čoveka, već splet
okolnosti po obuhvatnosti i značaju smešten između pojmova sudbine i slučaja.
Istorijski čovek je stoga proizvod reagovanja predistorijskog čoveka na neke
nama nepoznate (ili poznate) izazove. U ovom slučaju konkretno mislim na tzv
biljke moći, odnosno nešto što sa pozicija (još uvek) aktuelnog morala deluje
poražavajuće, jer kada se spomenu biljke moći to neizostavno asocira na neku
drogu, odnosno na zloupotrebu iste. Tako ispada da je čoveka stvorilo ono što
ga uništava. Ovo ne znači ako se budemo drogirali da ćemo postati nešto više od
čoveka ili pak bolji i produhovljeniji ljudi. U većini slučajeva postajemo
narkomani, a što sa druge strane ne znači da znalačkom upotrebom biljaka moći i
njihovih derivata ne možemo ostvariti neke rezultate na polju našeg prodiranja
ka metasvetskim odredištima. Setimo se sakralne upotrebe some / haome, a svugde
ima sličnih primera kako u drevnoj tako i u novijoj prošlosti. Čovek je
ostvario napredak uz pomoć duhova biljaka koji su mu pomogli da korenito izmeni
pogled na svet prilikom konzumacije, a posledično i nakon toga. Ta iskustva su
sigurno navela čoveka na duboko razmišljanje i na traženje objašnjenja kojima
bi uskladio proživljeno sa iskustvom svoje svakodnevice. U svakom slučaju,
izvodljiv je zaključak po kome je iskustvo sa duhom biljaka moći delovalo
podsticajno na buđenje razuma, a što ukazuje na još jedan apsurd po kome je ono
što stimuliše mentalnu aktivnost i imaginaciju, između ostalog, upravo ono što
iste pomućuje.
Drugi
podsticaj razvoju istorijske svesti čoveka, otelovljene kroz razum-ego-ličnost
jeste posmatranje potaknuto nužnostima opstanka a što je doprinelo pojavi
analogija u drevnom umu. Čovek je posmatrao živu i neživu prirodu, biljke,
životinje, prirodne pojave i nebeska tela povezujući ih u jedan celovit i
zaokružen sistem značenja. U taj opšti sistem uvezao je samog sebe, svoju
zajednicu, pretke. Tako je univerzum postao jedna zaokružena i međusobno
uvezana celina. U takvom univerzumu drevni čovek je utemeljio svoje mesto.
Treći faktor razvoja jeste upliv sanjačke svesti. Čudne i nesvakodnevne stvari
dešavale su se u snu. Tako imamo trostruke podsticaje koji određuju ljudsku
misao, svest, navike, svetonazor. U svemu tome čovek je uvideo da postoji jedan
nepogrešiv prirodni mehanizam kome se, opstanka radi, on morao prilagoditi, a
što je iznedrilo poseban način delovanja, razuman, svrhovit, metodološki i
iskustveno utemeljen. Tako je nastala magija koja je zapravo jedna prilično
racionalna delatnost. Magija je obezbeđivala kosmički poredak i nesmetano
funkcionisanje sveta te čuvala bezbednost i utemeljenost ljudskog položaja u
njemu. Magija je takođe obezbeđivala puteve opštenja sa drugim svetovima,
odnosno nevidljivim vidovima postojanja. Obezbeđivala je znanje i tako
otelovljavala živu tradiciju zajednice. Izopačenja dolaze kasnije kada su
pojedinci otkrili čari magijske moći, te počeli sklapati saveze sa bićima koja
dolaze sa druge strane, a što je druga tema.
 |
| by Steffi Grant |
Pokušavši
da to svoje neobično iskustvo saopšti drugim ljudima iz svog okruženja, taj
prvi iskušavalac metasvetskog i magičnog pokrenuo je povesne tokove. To uopšte
nije išlo glatko, budući da za opisivanje i prenošenje iskustva jednog
apstraktnog doživljaja preistorijski način komunikacije nije bio sasvim
pogodan. Zapravo, doživljaj je konkretan da konkretniji ne može biti,
apstraktan je sam položaj tog doživljaja u redosledu životnih iskustava i
njihovih poimanja. Kako ti ljudi nisu posedovali govor u istorijskom smislu
reči, prvi probuđeni je naišao na zid nerazumevanja. U mnogobrojnim i teškim
pokušajima da saopšti svoje nesvakidašnje iskustvo i opiše vidike koji su mu se
tom prilikom otvorili, pri interakciji sa radoznalim ili zabrinutim
sabesednicima, taj prvi genije kulture, inicijator i revolucionar, započeo je
gradnju nečeg što čini temelje današnjeg kulturnog i civilizovanog sveta. Tako
je iniciran razvoj jezika, začela se logika, racionalnost, imaginacija, magija,
religija. Začeo se kult i odgovarajući način mišljenja. Trebalo je nekako
opisati nezamislive ili nepojmljive stvari i pojave koje niko drugi nije video
i iskusio te sve to nekako uvezati u jedinstven pogled na svet. Rođen je šaman.
Mitski metasvet, mada u različitim
tumačenjima i vizijama, odnosno neposrednim iskustvima, oduvek je bio uzor i
odredište religijskih i mističkih težnji, jer je prevašodno značio mir kao
izraz suštinskih ljudskih stremljenja, odnosno meta-mir, čak i onda kada to
praktično znači rat. Podsetimo se da suštinska ljudska stremljenja, u
metafizičkom smislu, ciljaju u pravcu reda, poretka, stabilnosti,
uravnoteženosti, pravde, trajnosti. To su ujedno i načela metasvetskog mira,
odnosno metamira. Težnja za metamirom začela je i izgradila kulturu,
civilizaciju, tradiciju, religiju, umetnost, istoriju, sa ciljem da ove posluže
ljudskim zajednicama u njihovom nastojanju da svoje postojanje iz okvira
procesa preobraze u okvir stanja (da se ovekoveče). Da je reč o smrtonosnom
koliko i spasonosnom pregnuću, govori činjenica da je taj neimarski poduhvat
ljudske volje, ljudskog duha gonjenog težnjom za nadilaženjem svog ništenja,
doveo u pitanje samo postojanje ljudske vrste. Ipak, većina je uvek krotko
prihvatala darove sudbine, s tom razlikom što ljudi tradicionalnih zajednica
nisu imali dilema o svojim zagrobnim ishodištima kao mi danas. Oni su prirodno
prelazili u svet mrtvih pridružujući se precima te nisu imali razloga da se podvrgavaju
dodatnim naporima sticanja moći zarad dosezanja slobode već da uvrežene obrede
i postupke ispoštuju na pravilan način. Oni koji su stvarali disonantne tonove
jesu oni koji su znali i iskusili više, koji su težili da budu samostalni i
slobodni, „ljudi od znanja“, da se izrazim u stilu Karlosa Kastanede.
Mi koji postojimo danas, posledica
smo kako uzvišenih ljudskih stremljenja tako i svih niskosti i bedastoća, koje
su zajedno, rame uz rame, zidale istoriju. Posledica tog dvostrukog zidanja
istorije vidljiva je u strukturi savremene civilizacijske građevine čije je
utemeljenje dvostruko, a duh te građevine, iz očiglednih razloga je, u samoj
svojoj srži, šizofren. Duhovnost, osim što je stvorila istorijskog čoveka,
preti i da ga uništi. Osim evolucijskog, ona može da ima i retrogradni,
involucijski smer, što zavisi od stepena izvitoperenosti vodećih sistema
duhovnosti i podudarnog mentalnog sklopa. Uzroke za takvo stanje stvari
potražićemo u degeneracijskoj te u krajnjoj liniji smrtonosnoj dijalektici
dekadencije svega, svačeg i svakog. Smisao života, a samim tim i čoveka, oduvek
je bio oličen borbom u svetskoj areni, odupiranjem degeneracijskim i razornim
silama univerzuma haosa. Tvorevina uvek teži sopstvenom održanju, zapravo to
teži njeno obličje, dok njen sadržaj, odnosno tvar od koje je sačinjena, teži
oslobađanju iz okova i ograničenosti tog obličja – strukture tvorevine. Tvar
uglavnom pobeđuje, uz veći ili manji otpor obličja. Svaki napor usmeren ka
nekakvom spasenju ili kakvom pozitivnom sudbinskom ishodu potencijalno je
spasonosan, čak i da je rizik koji sa sobom povlači to pregnuće izuzetno visok.
Na kraju, rizik je posve nebitan s obzirom da je ishod života brodolom. Ako
poginemo pokušavajući da se spasimo bolja je mogućnost nego da sedimo skrštenih
ruku govoreći kako je svako opiranje uzaludno i neminovno poginemo. U slučaju
otpora možda se i možemo izvući. Vredi boriti se, makar ta borba delovala
besmisleno. Možda nam se smisao borbe javi u jeku same borbe. Premišljajući se,
čovek propušta priliku da dela i na taj način poništava sopstvenu volju. Sa
druge strane, izbor života nije uvek spasonosan, kao što ni izbor smrti nije
uvek smrtonosan. Brak forme i sadržine ima dvostruki izbor: rastvaranje ili
preobražaj. Ovo poslednje može uključiti i čitav niz preobražaja, sve do
uspostavljanja onog idealnog obličja koje ne „frustrira“ tvar, ili možda
rešenje tog problema leži u večitoj dinamici beskrajnih preobražaja (što liči
na bežanje od ništenja). Dakle, biće može da odabere jednu od tri sudbonosne
varijante: rastvaranje – trijumf smrti i ništavila; razvoj –
postizanje savršenog obličja ili bezobličnosti; izbegavanje smrti – stalan
preobražaj, involucija, odnosno „spasonosno” unazađivanje.
Smisao ljudskog života korespondira
sa smrću. Šta god čovek činio ili ne, ima smisla jedino ukoliko na neki način
nadilazi smrt ili je u funkciji toga. To je etički i logički okvir ljudskog
ponašanja sa stajališta metafizičke svrsishodnosti. Jedino takav karakter
ponašanja i delovanja opravdava prkosno uspravan položaj ljudskog bića. Ljudi
nemaju korenje da bi stajali uspravno, a ipak stoje. To bi mogli prihvatiti i
kao poziv ili ukazivanje na mogućnost preobražaja ljudskog elementa. Naime,
ljudi bi mogli da se vinu put zvezdanih magnituda, odnosno da se pognu, ne bi
li bili bliže tlu, sputani strahom odvajanja od Zemlje. Ideja o metasvetu,
odnosno meta-stvarnosti, stvarnosti iza ove stvarnosti, više stvarnosti,
istinske stvarnosti, intenzivnije stvarnosti, ukazuje na prirodu koja
podrazumeva nepropadljivost. Ta ideja je prva, apstraktna i predstavlja
pokazatelj namere koja teži ka transcendentalnom. Otud je sasvim prirodno da ta
ideja zauzima mesto osnovnog orijentira ljudskog stremljenja. Ipak, opticajem i
institucionalizacijom te ideje vremenom su stvoreni mnogi običaji, institucije
i organizacije, često isključive, krute, međusobno suprotstavljene te uglavnom
sputavajući spram intencije osnovne ideje koju predstavljaju. Takođe, proces
operacionalizacije i institucionalizacije metasvetske ideje podrazumeva
izvođenje sekundarnih i tercijarnih ideja, vrednosti, normi i kategorija za
potrebe posebnih i specijalizovanih sfera kulturno-civilizacijskog delovanja
(politika, ideologija, religija, filozofija itd).
Ideja o metasvetu ukazuje na
osnovnu ljudsku vrednost (luč svesti), budući da pretpostavlja zlatnu podlogu
emisije naših svakodnevnih životnih menica i moneta. Tako je život naših
„primitivnih“ predaka prožet ovim smislom svakodnevno bivao dopunjavan novim segmentima
smisla, što je umnogome doprinelo da mi danas uopšte i postojimo. Da je život
naših predaka bio besmislen, kako se mnogima danas čini da jeste, mi ne bismo
postojali. Čitav niz pokoljenja radio je na tome jednostavno živeći svoje
živote. To je prosta tajna trajanja ljudskog roda. Život naših predaka imao je
smisao koji su oni sami gradili. Možda je sa stajališta trenutačnih ukusa taj
život bio bedan i ograničen, ali sa njihove tačke gledišta nije bio besmislen.
Budućnost neke porodice, nekog naroda ili čovečanstva, isključivo zavisi od
toga imaju li smisla životi onih koji trenutno žive, koji se nalaze sada i
ovde. Da bi nečiji život imao smisla neophodno je da čovek koji živi taj život
u njega ugradi izvesne vrednosti, koje će se kao takve naći na samom vrhu liste
njegovih životnih prioriteta.
Da bi nešto nosilo pridev
vrednosti, mora biti trajno i stameno. Metasvetska ideja podrazumeva trajnost
suštine bića, trajnost večnog života. Zato je ta ideja menica vrednosti i
ontološke trajnosti. Na primer, zlato nije slučajno postalo opšte sredstvo
plaćanja i supstanca vrednovanja. To je zbog specifičnih svojstava zlata,
trajnosti i retkosti. Isto je i sa metasvetskom idejom. Ako ta ideja kao
vrednost predstavlja zlato, onda novac od manje plemenitih metala, legura,
papira ili pak od digitalnih nula i jedinica u tom smislu imaju značenje
izvedenih vrednosti.[1]
Metasvet ne postoji, naročito ne iz
perspektive vladajućeg racionalističkog kulta „naučnosti”. Racionalistički
mentalitet bi eventualno dozvolio paralelni univerzum, dakle neki drugi
prostor-vremenski kontinuum nego metasvet u njegovom vrednosnom smislu i punoći
značenja. U krajnjoj liniji pomalo je apsurdno što vodeći način mišljenja
moderne civilizacije ignoriše ili negira nešto na čemu je zasnovan kulturni i
civilizacijski kompleks današnjice, a to je metasvetsko iskustvo. To iskustvo i
implikacije tog iskustva u vidu racionalizacije, tumačenja, upotrebe,
institucionalizacije, politizacije, ideologizacije, dogmatizacije,
akulturacije, enkulturacije, tabuizacije, profanizacije, fetišizacije itd,
jeste sve – suština i okvir našeg načina života, pogleda na svet, kulturnog i
socijalnog univerzuma, psihosfere. Ako su šamanska, proročka, verovesnička i
vidovnjačka iskustva naših predaka, psihoze i halucinacije usled epilepsije,
izgladnelosti, asketizma, straha, šoka, pića ili droga, te bulažnjenja ludaka,
gubavaca, ambicioznih fantasta i lukavih manipulatora, onda je današnja
civilizacija, budući utemeljena na svemu tome, zaista pseudocivilizacija. Točkovi
te civilizacije, ako to i nisu bili na početku, danas izvesno jesu psihoze,
histerije, (samo)obmane, halucinacije te bulažnjenja ludaka, neumnika,
ambicioznih fantasta, lukavih manipulatora i ostrašćenih moćnika. Na delu je
epoha hroničnog makijavelizma i belicizma koji mašu grotesknim zastavama
demokratizma i pacifizma, a što čitavu situaciju aktuelnog istorijskog trenutka
čini tragikomičnom. Pored toga, na delu je i sukob (promotera) novonastalih,
globalizujućih vrednosti i onih okoštalih nešto starijih, kao i sukob
različitih polarnosti unutar pomenutih struja. U tom sukobu, novonastale
vrednosti figurišu kao krivotvorine, odnosno kao menice bez pokrića, zasnovane
na trenutnim odnosima nadmoći, dok su stare posve neupotrebljive i krajnje
nepraktične u novonastaloj situaciji. Vreme je, imajući u vidu sve to, za
ponovno otkriće i promociju drugačijih, i rekao bih, revolucionarnih vrednosti.
Kako je metasvetska ideja prvi
orijentir u kompleksu kulture, tačka okupljanja, tj gravitaciono jezgro
kulture, ta ideja ujedno je i putokaz koji ukazuje na svrhu kulture, na smisao,
kako pojedinca, tako i zajednice te na smisao borbe, života i smrti. Ipak, bez
obzira na to, metasvetska ideja je dekadentna, uostalom kao i svaka
materijalna, odnosno duhovna ili intelektualna tvorevina. Usled raznih
istorijskih razloga mnogi lanci posvećenja doživeli su izopačenja ili prekide.
Zato su mnogi nedovršeni posvećenici ili uzurpatori, manipulatori, u
nemogućnosti razumevanja metasvetskog iskustva počeli da sakralizuju samu ideju.
Ideja kao mentalna slika metasvetskog iskustva koje je kao iskustvo nedostupno
velikom broju ljudi, postala je temelj kulta. Kao takva, ideja je predstavljena
određenim simbolom koji je, budući supraracionalan, vršio mistifikaciju
metasvetskog iskustva. Tako je sama ideja o metastvarnosti, odnosno
imaginacijska slika predstavljena simbolom, postala vrednost, papirni novac
emitovan na osnovu zlatne podloge – metasvetskog iskustva. Pritom je ideja
putem simbola mogla biti dostupna svima, dok je neposredno metasvetsko iskustvo
ostalo rezervisano samo za one koji mogu da je dosegnu, dok i to nije iščezlo.
Istodobno, viđenje je bilo zamenjeno zamišljanjem, neposredno iskustvo
imaginacijskom projekcijom koje je posebnim tehnikama pokušavano da bude
oživljeno, mestimično uz manje ili više uspeha.
Tokom istorije, pa sve do danas,
svakojake karikature, iskrivljene i nejasne slike, dobijale su određenu
vrednosnu težinu te bivale tretirane kao vrednosti. Ideje koje je gotovo
nemoguće, čak i u mašti uobličiti ili ih jasno videti, danas se tretiraju kao
vrednosti, a koje rogobatna ideološka terminologija dodatno mistifikuje. Menice
bez pokrića, duhovni derivati, neutemeljene imaginacijske projekcije
(fantazme), tretirane kao vrednosti a ne kao sredstva, predstavljaju građu
svake demagogije, arsenal kulturnih otrova i mistifikacija koje služe pružanju
legitimiteta određenim društvenim i političkim odnosima, odnosno preovlađujućoj
društvenoj moći. Otud smatram da je politika laž (Hana Arent s pravom kaže kako
je politika pozorište). Politiku suštinski ne zanima istina jer bi tako
potkopala samu sebe, s obzirom da srž politike čine određeni interesi, i to
interesi takve prirode da je prosto neprikladno i opasno njihovo javno i jasno
iznošenje te otvoreno ispoljavanje. Društvena moć, kako god se predstavljala,
uvek teži manjoj ili većoj korupciji pojmova, a samim tim i vrednosti, jer na
taj način ona zamagljuje pravu prirodu i karakter odnosa u društvu kojim vlada
ili nad kojim želi da dominira upotpunosti. U biti ne postoji savršeno
legitimna vlast, bila ona plemenska, faraonska ili demokratska. Povodom svega
ovog, nameće se ona čuvena izjava lorda Aktona po kojoj moć kvari, dok
apsolutna moć apsolutno kvari, ali dodao bih, moć kvari ne samo onog ko
poseduje moć, već i one koje ta moć drži u pokornosti.
U obliku dogme, tumačenje istiskuje
samo iskustvo iz središta čitave priče i ustoličava se kao racionalni fetiš.
Dogma zabranjuje iskustvo! Izjava: „Bog je Jedan“, između ostalog, predstavlja
oblik idolopoklonstva i moć mistifikacije. To se Razum divi samome sebi, a ne
Bogu. Nakon tih prvih koraka nastaje čitav niz daljih vrednovanja,
interpretacija i reinterpretacija, a što je kao proces prožeto raznim
ideološkim, ekonomskim, političkim interesima i ličnim ambicijama ili strahovima.
Tako danas imamo čitav asortiman nacionalnih, verskih, političkih, ideoloških,
tradicionalnih, univerzalnih i ostalih vrednosti. Da bi vrednosti imale onu
životvornu i pokretačku snagu, potrebno je da se s vremena na vreme pojavi
nekakav prorok koji će jasno ukazati na postojeću korupciju aktuelnih vrednosti
te da iste oživi novom vizijom, tumačenjem ili pak da daruje neke druge
vrednosti.
U knjizi „Transcendentalna magija“,
Elifas Levi objašnjava da biti prorok, znači biti uzvišen i misteriozan. To znači
unapred sagledati posledicu sadržanu u uzroku, dok činiti čuda znači delovati
na univerzalni agens i podrediti ga svojoj volji. Proročanstva i čuda su dva
obeležja koja ukazuju na Boga u čoveku i čoveka u Bogu. Dakle, ukoliko nema
onih koji će širiti nebesku groznicu, vera onih koji ne vide, odnosno onih koji
nisu u stanju da ostvare transcendentalno iskustvo, polako nestaje dok ljudi
počinju da se vezuju za mutne ideale, tj ni za šta. Pronicljivi nevidnici
uviđaju da sa trenutnim vrednostima nešto nije u redu te pokušavaju da izvedu
reformu čistim umovanjem (a iza reforme uvek stoje ambicije i politički
interesi), i to bez metafizičkog pokrića, bez iskustva, bez vizije i glasa
Boga. Oni vrše krivotvorenje, štampajući novac bez pokrića. Ukoliko im u tome uspe,
rezultat je revolucionarna degradacija religije. Zato svaka religija bez živih
proroka koji održavaju vezu između ljudskog i božanskog, više nije religija u
pravom smislu reči. Tako i svaki politički poredak koji nije utemeljen u
metasvetskoj ideji na dobrom je putu da razgradi samog sebe, s obzirom da gubi
kulturno i kolektivno-psihološko jezgro.
Jednom nešto ustanovljeno kao
društvena vrednost podložno je društvenim, istorijskim i kulturnim mehanizmima,
kao i zakonima sveobuhvatne mašinerije fatalne dijalektike ovog sveta. Iz tog
razloga svaka religija, svaki kult, posle određenog vremena, nađe se tamo gde
njegovi pokretači-entuzijasti ne bi poželeli nikome da se nađe, a kamo li
svojim nastavljačima i duhovnim potomcima. Tako je recimo hrišćanstvo nastalo
na izuzetnoj harizmi Isusa Hrista. Njegova harizma je svakako bila veća od
harizme njegovih apostola, dok je apostolska harizma nadmašivala harizme
potonjih svetih otaca rane Crkve. Harizma kasnijih crkvenih velikodostojnika,
svetaca, sveštenika ili neoprotestantskih uličnih i kućnih misionara,
neuporedivo je inferiornija od prvobitnog uzora oličenog u liku i delu
hrišćanskog Spasitelja. Zato je u hrišćanstvu vrednije ono što je starije,
bliže božanskom uzoru. Put od neposrednog odnosa sa Bogom pa do institucije
Crkve ili Hrama jeste jedan degradirajući niz interpretacija, reinterpretacija,
političko-ideološkog manevrisanja, da bi se na kraju obožavalo ili vrednovalo
nešto ili neko ko nije bio na početku tog niza, ali ko je kao suprotnost stajao
na drugom kraju ideje, na njenom naličju kao suprotstavljujuća perspektiva.
Tako i društvene vrednosti završavaju u kontradikciji, kao antivrednosti,
budući da su izopačene te više nemaju pokrića u stvarnosti. Taj proces nužno
podrazumeva opadanje kvaliteta ljudskog materijala koji predstavlja stožere te
ideje, odnosno vrednosti. Da bi neko stekao, povećao ili zadržao kontrolu nad
bitnim tokovima društvene moći i nad procesom raspodele društvenog bogatstva,
upotrebiće sva raspoloživa sredstva zarad ostvarenja tih ciljeva. U tu svrhu
neko će instrumentalizovati društvene vrednosti čime će ih podvrgnuti još
nakaradnijem tumačenju i sprovođenju. Čim to postane vidljivo, oni ugnjeteni
ili oni takođe ambiciozni, ali iz nižih slojeva ili sa nižih nivoa aktuelne
hijerarhije moći, prirodno će težiti reviziji, reformi, odnosno revoluciji.
Vrednosti su socijalnopsihološke projekcije vrlina, a vrline kao takve,
vezane su za metasvetska odredišta i stremljenja. Dakle, korespondiraju sa
smislom života i smrti. Vrednosti su stoga putokazi koji nas usmeravaju ka
metasvetskim odredištima. Putokaz pre svega znači simbol, krst, ank, pentagram,
heksagram, svastika, mandala, vesika, trougao, runa svetog alfabeta itd.
Vrednost je simbol, ideja vrednovana u njenoj vrhunskoj, najapstraktnijoj
interpretaciji, sabrana informacija ispoljena u estetskoj jednostavnosti. Oblik
simbola predstavlja najracionalniji vid prikazivanja metasvetskih relacija, te
su stoga simboli bolji predstavnici neke ideje nego što su to reči ili iskazi,
mada je reč takođe simbol, naročito imenica. Da bi vizuelno bilo potpuno,
neophodan je audioni prilog. Gomila simbola i glasova već je usud kulture.
Previše detalja kvari estetiku i time ukazuje na nivo rasapa društvenih odnosa
i ljudske svesti. U praktičnom smislu, simbol je alatka, mašina kojom čovek, da
bi je mogao koristiti, prethodno mora ovladati. Ovladavanjem simbolom, otvaraju
se gledišta onog šta taj simbol predstavlja. U tom trenutku simbol postaje
jedina konkretna stvar koju imamo u rukama. Tada smisao forme biva jasan da
jasniji ne može biti. Na neki način simbol je živ. U funkcionalnom smislu,
simbol je sredstvo ovladavanja stvarnošću, granični kamen. Pa ipak, simbol je
zaključan, a ključevi su sakriveni ili bespovratno izgubljeni.
[1] Julius Evola u „Pobuni protiv modernog sveta“ ističe da je
fenomen svetog, od pitanja stvarnosti, transcendentnog iskustva, postao pitanje
vere zasnovane na osećanju, odnosno predmet teološke spekulacije. Retki primeri
dostizanja vrhunca pročišćenom hrišćanskom mistikom nisu sprečili da Bog i
bogovi, anđeli i demoni, inteligibilna bića i nebesa, preuzmu oblik mita. Po
Evoli, hrišćanski Zapad je izgubio svest o njima kao simbolima mogućih
nadracionalnih iskustava, nadindividualnih uslova postojanja i dubokih razmera
integralnog bića čoveka. On ukazuje da je još antički svet potpomogao uprošćavanje
simbolizma na mitologiju koja je postajala sve neprozirnija i sve više nema,
kojoj je presuđivala umetnička mašta. Po svođenju iskustva svetog na veru, na
sećanje i moralizam, na sholastički filozofski koncept, irealizam duha morao je
gotovo bez ostatka preuzeti oblast natprirodnog. Tako je zavladalo ideološko i
versko ludilo na kome je kasnije utemeljen racionalizam.
