Spoznaja smrti (autobiografska beleška)

Orpheus in Hades 1897 by Pierre Amédée Marcel-Béronneau

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Dodir u tami". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaj

    Imao sam pet godina kada sam otkrio smrt. Sa svešću o smrti u moj život je doprla i svest o skrivenoj sili. Naime, u zgradi u kojoj sam živeo, umro je jedan stariji čovek. Sa prozora sam gledao kako iznose kovčeg i polažu ga u pogrebna kola. Pored mene je stajala moja baba koja me je kao malog čuvala.

„Bako, šta je ovo?“ Pitao sam je.

„Sahrana, sine.“

„A šta je to sahrana?“

„Kad čovek umre, stave ga u kovčeg, odnesu na groblje i pokopaju u zemlju.“

„Zašto u zemlju? Zar nije prljavo?“

Dečjom upornošću ispitivao sam babu, zašto je mrtvac u sanduku, hoće li ustati, zašto su svi oko njega tužni itd. Mislio sam da se pokojnik zapravo šali te da će svakog trenutka ustati i izazvati opšte oduševljenje prisutnih. Onda sam saznao da on neće ustati i to što je on u sanduku nije njegov izbor. Bio je star, pa je umro.

„Zar stari ljudi umiru? Bako, pa ti si stara, hoćeš li i ti umreti?“ Bio sam nekako zatečen tom spoznajom da će i moja draga baka uskoro završiti u prljavoj zemlji.

„Hoću sine, ali ne misli o tome.“ Pokušala je da me umiri.

„Kako da ne mislim, kad će i tebe da stave u ovakav kovčeg i polože u prljavu zemlju gde ima puno buba i crva!“ Nije mi bilo pravo.

Onda sam pitao zašto stari ljudi umiru i kako izgleda kad neko umre? Pošto sam rastao u ateističkoj porodici čiji su članovi pripadali Savezu komunista, nikada se nije vodio razgovor o zagrobnom životu, religiji i takvim temama. Jako me je zanimalo šta se dešava kad neko umre.

„Ništa. Ne čuješ, ne vidiš, ne osećaš, ama baš ništa.“ Objašnjavala mi je baka.

Otrčao sam ispod kreveta, to je bio kao kovčeg, zatvorio sam oči, stavio prste u uši i tako ležao neko vreme u nameri da iskusim smrt. Osećao sam se glupo. Zar je ovo smrt? Smrt je onda zaista, zaista glupa. Ko može ovako ležati? Pitao sam babu koliko traje ta smrt? Rekla mi je, zauvek. Tek me je to bunilo. Zašto moramo umreti? Nisam dobio zadovoljavajući odgovor.

„Eto sine to je tako.“

Onda sam navalio da gnjavim:

„Bako, a kad ćeš ti umreti?“

„Neću još.“

„A hoće li mama umreti?“

„Sine, svi ćemo umreti ali nemoj sada da misliš o tome, prvo treba da živiš, odrasteš pa ostariš i tek onda umreš, ima neki red.“

Znao sam da ću porasti, ali sam tek tada shvatio da ću povrh toga ostareti i umreti. Do tada sam mislio da su ljudi oko mene oduvek bili takvi, baba je bila oduvek stara, mama je bila oduvek odrasla, deca uvek deca, mada sam znao da će deca porasti iako mi se to činilo kao proces koji beskrajno dugo traje. Mislio sam da je život večan. Bio sam zaprepašćen saznanjem da je i moja baba nekada bila dete. Tako se i spisak kandidata za umiranje sve više sužavao.

„A hoću li i ja umreti?“

„Nemoj da misliš o tome, čekaj prvo da porasteš, pa ostariš...“ 

Od tada se sve promenilo. Saznao sam da ću i ja jednom uroniti u to – ne vidim – ne čujem – ne osećam – ništavilo, koje stoji kao surova istina i krajnja izvesnost pa sam se pitao a zašto bih uopšte odrastao ako ću ostareti i umreti? Tada još uvek nisam bio svestan kako mogu umreti i kao dete, zapravo svakog trenutka a ne samo kada ostarim. Suštinski sam se pobunio protiv takvog stanja stvari, protiv takvog ustrojstva sveta i sudbine. Sećam se da sam u tom trenutku prvi put izgovorio glas R. Zanimljivo, to se desilo upravo dok sam izgovarao reč „smrt“. Čitav taj dan ponavljao sam smrt, smrt, smrt, samo da ne bih zaboravio kako se izgovara glas R zbog čega su se stariji silno sprdali sa mnom. Istovremeno čim je R prešlo preko mojih usana ispružio sam dlan, zagledavši se u šare na njemu i u prste. Izbrojao sam pet prstiju jer sam znao da toliko imam godina, tako da se taj trenutak zauvek urezao u moje sećanje. Zatim sam iznenada pogledao kroz prozor u oblake i spazio jedno veliko i lepo lice uobličeno od belih oblaka.

„Eno ga bog!“ Viknuo sam oduševljeno.

„Ma kakav bog!? Nema boga, bog ne postoji.“ Prekorevala me je baba skojevka. „Ko ti je to rekao? Sigurno tetka Stevka. Ne slušaj nju, ona je stara.“

Istina, za boga sam čuo od babine sestre, tetka Stevke, koja je bila verujuća, te stalno podsećala rodbinu da ne rade kad je crveno slovo u crkvenom kalendaru. Ona mi je govorila kako postoji bog koji obitava na nebu te kada napolju grmi to se bog nešto ljuti na nas ali ništa više od toga. Ni reči o smrti.

Prikaza lika u oblacima za mene je zaista bio bog sa čijom je pojavom u meni zaiskrila nada da možda ništeća izvesnost smrti nije baš obavezna opcija. Nasmejao sam se tom bogu i pozdravio ga. Bilo je to lice svetlosti, lice istine i pouzdanja. Bio je to neko izvan svih i izvan svega, neko kome sam mogao da se obratim, sa kim sam mogao iskreno da razgovaram te da mu poverim sve moje misli i osećanja. Uporedo sa tim bogom od oblaka, u moj um je doprla i svesnost o lažnosti svih drugih ljudi, njihovih odnosa i svake stvari, odnosno svest o podmukloj sveprisutnoj sili koja prožima sve oko mene ali da bog koji mi se ukazao ne pripada njoj. Tada, stojeći sam pred svetlim licem nebeskog boga, izgovarajući „smrt“, držeći otvoren dlan, spoznao sam ništavnost čitavog sveta oko mene te ispraznost ne samo mojih bližnjih nego i svih ljudi. Poželeo sam da se probudim iz tog teskobnog sna omeđenog smrću. Tada sam po prvi put imao viziju istine, ali i opake sile koja me drži zakovanog za ovu stvarnost dok ne umrem i utonem u ono ne vidim – ne čujem – ne osećam – ništa. Tako sam odredio temeljne postavke moje lične kosmologije. Bog je bio izvan domašaja životne sile, ali za razliku od uobičajenih verskih ideja o bogu, moj bog se nije mešao u delovanje sile. On me nije mogao zaštititi od nje niti izbaviti, jer je pripadao pojavi višeg reda. Jedino šta je mogao jeste da svojim prisustvom bude svetionik mog života, cilj ka kome težim, podsetnik budnosti, predstavnik sveta istine u kome je trebalo da se jednoga dana probudim.

Jedva sam čekao da odemo kod tetka Stevke i da joj kažem kako sam video boga. Međutim, ono što je bilo drugačije u mojoj bogospoznaji od tetkinog verovanja, jeste moje saznanje, od tog boga dato, da su svi drugi ljudi, pa i sama tetka Stevka, zapravo lažni, te da sam samo ja istinit i pravi jer samo ja imam „ja“. Svi ostali to nemaju već su puki beslovesni automati. Tu ideju ni tetka Stevka nije mogla da prihvati. Jeste, boga ima ali da jastva u drugim ljudima nema i da su drugi ljudi puke lutke pod kontrolom nekakve nepojmljive dijabolične smrtonosne sile, izuzev unuka njene sestre, e to je već bilo previše. Toliko sam kao dete bio opsednut tom idejom da sam se često pravio da spavam a zapravo sam osluškivao ne bih li čuo šta se to stariji domunđavaju jer verovatno deluju po volji sile kako da postupaju sa mnom. Postao sam pravi mali paranoik. Da, od gledanja u oblake zaista može da se poludi.

Tako sam živeo do moje devete godine dok se nisam zagledao u plave oči jednog dečaka iz komšiluka sa kojim sam se često igrao i pritom ga stalno propitivao šta mi to novo sprema sila. Kako su moje oči tamnije, pomislio sam da svi koji imaju plave oči svet vide kroz to plavetnilo. Bio sam jako iznenađen kada sam dobio odgovor da i plavooki ljudi svet vide normalno a ne obojen u plavo. Sa tom mišlju u moju svest je doprlo i saznanje kako drugi, budući da svet vide isto poput mene, dakle normalno, takođe imaju nekakvo svoje jastvo, nisu isprazni i lažni. Tu je sila napravila značajnu pobedu nad mojom svešću lagano lomivši moj otpor, što se potvrdilo kroz moju socijalizaciju, bez obzira što sam oduvek bio ekscentrično i drugačije dete. Tada sam dozvolio da i neko drugi bude stvaran, doduše ne toliko stvaran poput mene ali ipak stvaran u dovoljnoj meri da sa njim porazgovaram o ideji da su drugi ljudi avetinjski i lažni. Tada sam od njega čuo slično iskustvo. I njemu je takođe padalo napamet kako njegovi roditelji i svi ostali nisu stvarni, ali on nije video boga niti je razmišljao o smrti i moćnoj sili koja čini da ovaj svet bude ovakav i da nas zadrži u stanju neznanja i pokornosti. Tako je nastupio moj drugi period. Moj drugar i ja sada smo imali posebnu tajnu a ja sam njega uveo u poznanje o bogu koga sam otkrio i sa kojim sam već izgradio prisan odnos. Čak smo smislili posebne pozdrave, tajne znakove, posebne reči i tajili smo našu vezu sa bogom čije smo lice često tražili među oblacima. Bila je to naša religija, jedina religija koju sam iskreno štovao. Naoružan religijom odvažno sam krenuo u svet odrastanja. Iskušenja su tek bila predamnom. Sila mi je pokazala igru bezbroj velova nikada se ne razotkrivši u celosti, jer da je to uradila onda bi morala pokazati svoj najveći dragulj – istinu.

Sudbinska sila (autobiografska beleška)

iz filma IRRLICHTER DER TIEFE, 1923

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Dodir u tami". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Našao sam se na kafi sa jednom poznanicom u lokalu blizu crkve Svetog Marka u Beogradu. Očekivano, razgovor nas je odvukao ka verskim temama. To je moj žanr: istorija religija, okultizam, uopšte ezoterija, snovi, simbolizam, mitologija, sve to prošarano mojim futurističkim vizijama seksualnog transhumanizma i mizantropskim opaskama. U jednom trenutku požalio sam joj se kako godinama doživljavam pasivno uznemiravanje i pritisak religioznih ljudi sa kojima se susrećem, bilo da ih znam od ranije pa su oni u međuvremenu postali verujući, bilo da sam ih sretao zbog posla ili preko društvenih mreža. Kome god od njih da sam zapao za oko, koliko god da ih zanima moj svetonazor, oni nikako ne propuštaju priliku da me opomenu kako bi trebalo da se okrenem Bogu. Navodno, oni deluju po savesti i njihova je dužnost da meni, koji sam, po njima, očigledno u zabludi, ukažu na put spasenja. Pitam se kakva bi bila njihova reakcija kada bih im s vremena na vreme preporučivao okretanje ka sadržajima mog pogleda na svet? Otkud im takva potreba da me pretvore u vernika kada sam sasvim srećan ovakav kakav sam? To bi za mene bio potpuni sunovrat. O Bože, sačuvaj me od Tvojih slugu, a za sve ostalo ću se sam snaći. Sama ideja večnog života u okruženju mediokriteta je ravna prokletstvu i usudu najdublje jaruge pakla.

Pokušavao sam da objasnim mojoj poznanici Jeleni kako meni nisu problem sveštenici, ma kakvi oni bili, nego upravo taj običan verujući svet. Ima među njima veoma obrazovanih i pametnih ljudi punih životne mudrosti, ali sva se ta njihova volšebnost potpuno izgubi kada zagazimo na teren vere. Iznenada postanu skrušeno-ostrašćene zveri manihejskih manira. Šta bi sa onim beskrajnim nijansama sive kojima tako toržestveno barataju sve dok ne ugazimo u tu apokaliptičku močvaru svetog? 

„Znaš Dorijane, ja bih rado išla u crkvu, iako nisam vernica, samo ukoliko bih imala priliku da nekako učestvujem. Uđem tamo, ali sve je nekako hladno, sterilno, ništa se ne dešava. Ne znam da li bi pomoglo ukoliko bi tamo delili kakve droge da i obični ljudi vide Boga?“

Ta Jelenina misao podsetila me je na moja dečja verovanja da su svi ljudi lažni, poput kakvih ljuštura, upravljanih od strane neke nepojmljive sile koja se poigrala sa mojim bićem smestivši me u okvir zvan život. Sećam se da sam kao dete često pokušavao da razgovaram sa tom silom koja je uvek prisutna iza vela ovog sveta i neprestano motri na mene ulazeći mi u snove i misli. To je potrajalo sve do moje devete godine kada me je svest o tome lagano napustila zamenivši je svešću koja je više uronjena u ovu lažnu stvarnost. Dobro se sećam trenutaka kada sam bio uveren da moji ukućani nisu stvarni pa sam pokušavao da preko njih dobijem odgovor od te sudbinske skrivene sile. Ta je sila u mojoj predstavi bila čas dobra, čas zla. Bila je izvor mojih strahova, ali i krajnja adresa kojoj bih se obraćao za zaštitu ili ispunjenje želja. Tako sam se od malih nogu naučio da koristim ljude oko sebe kao medijume. Recimo, u toku igre ili razgovora sa drugom decom, roditeljima ili rođacima, postavio bih pitanje toj skrivenoj sili, bajagi pitam njih a zapravo trudim se da zaobiđem njihov um i obratim se sili koja stoji iza. Onda bih pažljivo slušao kakav ću odgovor dobiti na pitanja postavljena kroz druga ljudska bića. Ukoliko bih dobio nezadovoljavajući odgovor, smatrao sam da se ta skrivena apsolutna sila poigrava sa mnom te da moram učiniti nešto kako bih je umilostivio. Njenu milost bih sticao naprasnom što besprekornijom poslušnošću šta god da mi stariji kažu, pa se onda oni začude kako sam iznenada postao dobar s ozbirom da sam bio nestašno dete. I tako bih postupao sve dok ne dobijem odgovor za koji bih znao da je pravi, jer su takvi odgovori nesumnjivo bili čudni. Oni koji bi mi pružali takve odgovore često se nisu sećali toga. To je za mene bio još jedan pokazatelj da je sila zaista govorila kroz njih.

Peteer Baltens, 1570

U to vreme dopuštao sam da i drugi ljudi imaju nekakvu svest ali sam takođe znao da je njihova svest pod potpunom kontrolom te sile. Sećam se da sam ubijao bube kada bih se nešto naljutio jer sam znao da su i bube takođe oruđa sile koja kontroliše svet pa je to bio način da skrenem posebnu pažnju na sebe onda kada bih imao neki zahtev. Ubijenim insektima na neki način sam plaćao toj sili da se umilostivi na mene. Tada nisam znao da tako oponašam obredno žrtvovanje živih bića. Tek sam kasnije uvideo da je mala razlika i mali korak od žrtvovanja buba do žrtvovanja ljudi. Oba žrtvovanja izazivaju pažnju te skrivene sveprožimajuće i sveprisutne sile. I sasvim je svejedno kog je reda žrtva, velika ili mala, da li je reč o glupim bubama ili nekom višem obliku života, o jednoj žrtvi ili hiljadama njih. Skrivenoj sili je to sasvim svejedno, jer u njenim očima ne postoji bitna razlika budući da su sva bića, pa i predmeti, objekti, zapravo njeni pioni, oblici koje ona stvara ili zaposeda i koje tek njeno prisustvo čini živim i delatnim.

Za sebe sam verovao da sam drugačiji. Verovao sam da je smisao mog života odupiranje svrsi koju mi je tajanstvena sila namenila. Zapravo, sila me je uvela u život, u postojanje, samo da bi me kroz proces sticanja životnih iskustava učinila objektom svog zaposedanja, pritom istiskujući moju svest te je svodeći na veoma uzak nivo, tek takav da bih uopšte mogao postojati vršeći ulogu koju ona određuje svemu što postoji. Verovao sam ako se oduprem nastojanju te svemoguće sile da me poništi, da ću se probuditi u istini, onda kada ovo stanje što se životom zove prođe ili naglo prekine. Nisam znao kako će život proći i šta će biti posle, ali sam znao da je pravi život negde tamo u stanju budnosti gde nema ove sile koja sve drži u šaci. I znao sam da ću u tome uspeti ukoliko održim budnost, odnosno ukoliko održim svest o ovoj suštinskoj istini. Naravno, vremenom se ta moja dečja budnost smanjivala dok se do puberteta nije potpuno ugasila. Kao kada lucidan san popušta i prepušta teren snu u kome snevač ne zna da sanja. Tako nas sila pre ili kasnije prevari da zaspemo te da naš život ne bude ništa bolji od sna u kome ne znamo da zapravo sanjamo. Prvi znak pobede sile nad našom svešću jeste da sve oko sebe smatramo stvarnim. Kada kažem da bića nisu stvarna mislim da to nisu po sebi, nego bivaju stvarna delovanjem nepojmljive sile koja opsenu stvarnosti drži na okupu. Pritom, sila ima bezbroj trikova i rekvizita kojim nas vremenom može slomiti. Takozvana budna svest i njena stvarnost deo su opšteg sna u kome sam se našao uhvaćen u klopci života. Vremenom sam shvatio da sam se zaneo i izgubio budnost koju sam imao kao dete između moje pete i devete godine.

U devetoj godini popustio sam pred jednom, na prvi pogled razumnom, opšteprihvaćenom činjenicom da i drugi ljudi imaju svoje ja pa je njihova svest isto tako stvarna poput moje. Tada je moje gledište doživelo promenu, načinivši ustupak, dopuštajući drugima da budu stvarni a ne tek lutke. Poželeo sam da i moji drugari budu stvarni pa da se zajedno odupiremo sili i razmenjujemo naša iskustva. Naročito sam bio oduševljen saznavši kako su i neka druga deca imala slične ideje, ili su ih barem moje ideje nagonile da i sami razvijaju takve misli. Tada sam shvatio da smo svi mi u zajedničkoj velikoj i smrtonosnoj ništećoj klopci. Postao sam altruista dozvoljavajući saosećanju da zagadi sirovost moje individualnosti, a zapravo to je bilo moje prvo veliko popuštanje kada je sila zabila nogu u odškrinuta vrata moje svesti. Da sam tada ostao čvrsto pri stavu kako su drugi ljudi fantomi i lutke u rukama sile, ko zna u kakvom bi se pravcu razvijao moj život. Verovatno bih poludeo, možda bih i dalje bio budan, a možda bi sila iznašla drugi način da me prevari i uspava.

Jedne noći setio sam se toga, naglo se probudivši nakon teške more. Međutim, budući odrastao te oštećene svesti usled godina svojevrsnog spavanja, gonjen strahovima, željama, pohlepama i požudama, poželeo sam da uz pomoć ponovo otkrivene stare dečje svesti halapljivo kontrolišem silu, pošto sam poznavao njenu tajnu. U tom trenutku još nisam znao da ništa nisam postigao time što sam se toga setio te da me je sila u trenu ponovo zakucala ne dozvoljavajući ovom zombiju predah. To je bila moja želja za moći, zapravo pakt sa đavolom, jer zapovedati silom koja u kandžama drži ono što nazivamo stvarnošću nije ništa više do novi i drugačiji nivo samoobmane, novi nivo spavanja, odnosno ne-budnosti. Varao bih se pomišlju kako bih tu moć koristio da dođem do istine, jer put do istine, za koju sam još kao dete znao da postoji, nije u skladu sa korišćenjem moći koja dolazi od sile ukoliko do te moći uopšte dođem. Ona je tu ubacila jednu podrivajuću misao u moj um, misao koja me je oslobađala stega u pogledu usuđivanja da ispružim svoje pohlepne ruke ka toj obmanjivačkoj moći. Svaka moć koja ne vodi do istine iluzorna je moć, baš kao što moć koja vodi do istine i nije moć kakvu bi svest zombija bila u stanju da zamisli i projektuje. Moć koja vodi ka istini jeste svest o istini koja boravi iza vela zaslepljujuće sile i održanje te svesti kroz naše postupke, ma koliko ti postupci trivijalni bili. Stvar isto funkcioniše kao održavanje lucidnog sna. Ne smeš dozvoliti da te nadvlada stihija ili da se san rasprši, jer ako se san zvani život rasprši, to ne znači kako će se naprasno pojaviti istina. Treba biti kadar sprečiti da sa razvejavanjem opsene istina izmakne a svest propadne u nekakav mračni međusvet u kome nema ničega. Doneo sam odluku da prihvatim jednu čudnu ponudu...