Alister Kroli, šejtanizam i apokalipsa

 

NAPOMENA: Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Neko bi možda rekao da dajem preveliki značaj Alisteru Kroliju i njegovom radu, stavljajući njegovu „Knjigu zakona“ u istu ravan sa Apokalipsom. Povodom toga moram naglasiti neke stvari. Kroli sam po sebi, kao ličnost, uopšte u svemu tome nije nimalo bitan. On je bio kanal jedne objave. Neko bi rekao kako je on sve to izmislio te da je prosto bio varalica, da ne kažem budala. No, da se spustim čak i na taj nivo razmišljanja pa kažem sve i da Kroli jeste bio varalica, ono što je zapisano u „Knjizi zakona“ nije mogao biti plod umovanja jednog prevaranta. Varalica živi od prilike do prilike i nema životnu misiju koja nadilazi njegovo postojanje. U njegovoj temeljnoj knjizi objavljene su sile koje se u Apokalipsi pominju kao neprijateljske. „Knjiga zakona“ je njihov manifest! To je druga strana eshatološke priče. I zanimljivo je zašto se taj manifest pojavio upravo početkom XX veka. I pogledajte koji i kakvi bogovi su objavljeni tom knjigom. To je veličanstveno i zastrašujuće, jer jedan varalica Kroli to nije mogao ni da zamisli a kamo li da izmisli. Tu bih Krolija uporedio sa Lavkraftom i podsetio bih da je Kenet Grant obraćao dosta pažnje na njihovu međusobnu sličnost, ne u smislu sličnosti njihovih ličnosti, jer oni nimalo nisu bili slični, nego sličnosti onoga šta su njih dvojica navodno izmislili. Grant je u jednoj knjizi dao čak i uporednu tabelu sličnih mitoloških činjenica Krolija i Lavkrafta. Dakle, Kroli nije mogao tek tako, sam od sebe, da izmisli mitologiju „Knjige zakona“, kao što Lavkraft nije mogao tek tako da izmisli Ktulu mitologiju, niti Kastaneda da ismisli učenje Don Huana.

„Knjiga zakona“ je delo Ajvaza, šejtana, glasnika druge vrste bogova čiji je predstavnik staroegipatski sveštenik Ank-af-na-Khonsu, sa kojim se poistovetio sam Alister Kroli. Za sadržaj te knjige ne možemo reći da ima ikakve veze sa nama poznatim drevnim Egiptom. Neko bi to delo zbog toga mogao svrstati kao izraz podivljale fantazmagorije koja bi se mogla označiti kao egiptozofska. Ali, ona ima svoje arhetipske uzore ne samo u Egiptu nego i u Sumeru. Dakle, ja ovde ne nastupam kao apologeta te knjige ili samog Krolija, nego kao apologeta verodostojnosti manifesta, izraženog kroz tu knjigu, nastupajućih okultnih sila čiji je uticaj sudbonosan za postojanje ljudskih bića na Zemlji. Ako je neko hrišćanin, ne bi smelo da ima nikakvih dilema o prirodi Krolijevog poslanstva, jer iz hrišćanske perspektive on jeste Zver 666. Ta knjiga je manifest zakona i trendova koji moraju biti uzeti u obzir ne bi li se došlo do razumevanja duha vremena. Tendencija „Knjige zakona“ je da prevaziđe Apokalipsu, ali iz posve drugačije perspektive, kao što i ona sama predviđa da bude prevaziđena nastupanjem novog eonskog ciklusa u dalekoj budućnosti. Naravno, neko bi mogao poricati značaj obe knjige u svom životu, delovanju i traganju, te bi nesumnjivo bio u pravu zbog toga, jer, pobogu, to su samo nekakve knjige koje nemaju veze sa životom. Tačno je to, ali, ponavljam, ukoliko želimo razumeti duh vremena, kao i prirodu transeonskog prelaska u kojoj trenutno kao čovečanstvo bitišemo, onda je prosto neinteligentno od tragaoca da ne uzme u obzir pomenute dve knjige.

Da li je „Knjiga zakona“ izraz satanizma? Priznajem, uvek sam imao problem sa tim određenjem šta je zapravo satanizam i ko može biti nazvan satanistom. Međutim, u kontekstu „Knjige zakona“ moram izneti svoj stav da ne postoji satanizam mimo nje! Naravno, ta je kvalifikacija veoma uslovna, jer podrazumeva ne satanizam kao afirmaciju, inače problematičnog identiteta Satane, ne satanizam kao demonolatriju, klifotolatriju ili materijalizam, nego satanizam kao šejtanizam. A šta je taj navodni šejtanizam i gde su njegovi koreni? Šejtanizam je obožavanje Zvezde, Kabsa i shodno tome usmerenost ka zvezdanoj religiji i svime što iz toga proizilazi. To sasvim jasno stoji napisano u „Knjizi zakona“: „Worship then the Khabs, and behold my light shed over you!“ I:9. A setimo se i svih onih prokletstava i proročkih strasti kojima su starozavetni proroci obasipali tradicionalno bliskoistočno obožavanje zvezda. I vratimo se opet na pitanje odakle šejtanizam? Nije li njegova domovina pre Sumer nego Egipat? Egipatski žrec Ank-af-na-Khonsu, sa kojim se Kroli poistovetio, živeo je otprilike u XIII veku pre nove ere, dakle u prilično poznom periodu istorije drevnog Egipta. Ali, ko je bio pre njega i gde je bio? Da bismo u to proniknuli moramo pratiti jednu specifičnu liniju nasleđa koja vodi od Alistera Krolija (1875-1947), unazad do Elifasa Levija (1810-1875), za kojeg je Kroli tvrdio da je njegova prethodna inkarnacija, dok je Levi kao svog prethodnika, zapravo u šali (ali ne lezi vraže), pominjao Fransoa Rablea (rođen krajem XV veka, umro 1553). Zanimljivo da je Rable pisao o opatiji Teleme koju je sazidao div Gargantua, a čiji je moto bio ono što će Ajvaz preko Krolija proglasiti 1904. godine kao zakon novog eona: čini kako ti volja! Nije mi poznato da li je Rable imenovao nekog svog prethodnika, ali sve i da nije, dovoljno je Krolijevo poistovećivanje sa Ank-af-na-Khonsuom od kojeg nas nit vodi do jedanaeste egipatske dinastije Mentuhotepa (pojavljuju se krajem trećeg milenijuma p.n.e.), jer Ank-af-na-Khonsu beše sveštenik boga Mentua (sokoglavi gospod). Vladari ove dinastije imali su uticaja na Bliskom Istoku, čijim je posredstvom u Egipat stigla doktrina šejtanizma, ili je ista odatle izvezena. Teško je izneti bilo kakvu pouzdanu tvrdnju po pitanju da li je nešto došlo u Egipat, ili je odatle izašlo pre više od 4.000 godina, ali ono što je indikativno, jeste milenarni kontinuitet jedne, ne loze, ne tradicije, ne reda, nego okultne težnje da određena magijska struja bude uspostavljena i da na njoj bude utemeljen jedan posve drugačiji poredak na Zemlji. „Knjiga zakona“ je objava te težnje. 

Uporedo sa objavom „Knjige zakona“, na svetsku pozornicu nahrupljuje velika konfuzija, oličena u zastrašujućoj poplavi klipotskih energija, čija je pojava viđena i od strane proroka Apokalipse te poistovećena sa božanskim modalitetom koji će tek doći. Po tom pitanju šteta je davno načinjena i nemoguće ju je ispraviti u okviru datog pogleda na svet. Rezultat greške je veliki doprinos hrišćanstva uneređenju sveta u kome danas živimo i jadnom stanju u kome se čovečanstvo nalazi. Međutim, to je deo sistema sveta i ciklusa ljudskog bitisanja na zemaljskoj ravni i to moramo mirne duše prihvatiti ali ne bi smelo da se uljuljkujemo. Pred čovečanstvom je velika opasnost, da nosioci izopačenja upropaste šta se upropastiti može i kreiraju novu grešku koja će proizvesti katastrofu eona. To su svojevrsni bogovi istorije (misterija dvanaestog ključa tarota – Obešeni čovek), kontrainicijacijsko crno bratstvo, zaljubljenici u moć, služitelji Druge Smrti. Crno bratstvo se plaši daimona čija će ih anatema srušiti i uspostaviti vlast bez vlasti. Umobolnici osluškuju šuštanje krošnje nevidljivog drveta i osećaju strah od njegovih savršenih i nevidljivih plodova. Opsednuti moćima i znanjima, oni ne umeju da ih koriste na ispravan način. Oni su gospodari prošlosti i održavaoci sadašnjosti, ali drhte pred nepoznanicom budućnosti. Strah ih pretvara u preplašene i opasne zveri. U njihovim očima čovek može počiniti samo jedan, jedini i neoprostivi greh - da ne veruje u njihovu moć. Ta se nevera kažnjava smrću. Oni takođe kusaju plodove Drveta, ali samo onda kada ti plodovi otpadnu i postanu truli. Uvek prvo zagrizu onaj narandžasti, treći po redu, čiji ih sjaj najviše privlači i gde prvo upadnu u neravnotežu. Oni, poput pasa, stalno glođu neke kosti. Tako naposletku prožderu i sopstveni život te sećanja na njega. Zaogrću se gnevom i strahom i nastoje da u srca drugih ljudi uliju svoj otrov. Oni šire gnev i strah. Njihova nakazna volja teži samo jednom, da potčini ono što se potčiniti ne može. Njihovo geslo je „zauvek“! U tu svrhu oni se uspinju kružnim stepenicama ka vrhu opscene kule gde se potpuno predaju kužnoj samoći i odsečenosti od svega. To je izuzetno velika perverzija. Zemaljski moćnici koje vidimo, samo su marionete i modus operandi jedne takve groteskne forme mentis, jer su nevidljivim nitima drevnog i složenog sistema dominacija i potčinjenosti, gotovo beslovesno upleteni u njihove mreže. Jedino šta znaju, šta osećaju, čemu se dive, čega se boje i čemu služe nama vidljivi moćnici, jeste opaka, sveobuhvatna i nevidljiva moć crnog bratstva. Pa ipak od sopstvenog otrova stradaju, i u svojim samotnim utvrđenjima biće proždrani Vremenom koje ih je prevarilo da mu služe. Progutaće ih moćni đavo Horonzon, njihov gospodar, čije ime je Druga Smrt, jer je krv kojom su poškropili svoj Pilon, koji je prepreka Anđelu Smrti, upravo ključ pomoću kojeg on ulazi.

Arkana Sunce u tarotu

Vejtov špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

Sunce predstavlja devetnaesti ključ tarota. Za Elifasa Levija to je broj svetla. Seli Nikols u arkani Sunce prepoznaje motiv ljudskog odnosa, budući da je to, u Marseljskom špilu, predstavljeno pomoću dva deteta koja se igraju ili razgovaraju, dok po njima padaju krupne kapi sa Sunca, ukupno trinaest, što predstavlja brojčanu vrednost hebrejske reči ehad (jedan). Time se svedoči da je Bog Jedan (Adonai ehad). Otud Sunce tarota može predstavljati Sunce Istine. Pod Suncem istine odigrava se odnos dva ljudska lika. U nekim starijim špilovima, recimo Keri Jejl Viskonti Sforca, na arkani Sunce prikazan je nagi mladi lik, ne mogu sa sigurnošću tvrditi kog tačno pola, ogrnut crvenim ogrtačem nalik šalu, koji jaše belog konja (simbol čistote) i u ruci drži sunčev disk na kome je naslikano ljudsko lice. On se kreće u pravcu s leva na desno, sledeći prirodan sunčev hod po nebu. Na ovoj karti nije prikazan zid ali jeste raskošan grad, smešten ispod prilike na konju koji zapravo leti, budući da se nalazi na oblaku. 

Krolijev špil

U devetnaestoj arkani Vivil špila takođe imamo konjanika koji doduše ne jaše po nebu, ali u galopu hita zemljom. Po svemu sudeći je reč o mladiću koji se kreće s desna na levo i nosi dvobojni barjak. Po njemu padaju zlatne i bele kapi. Sunce Pierpont Morgan Bergamo špila predočava nam nagog mladića sa crvenim šalom koji stoji na oblaku i rukama drži crveno sunce. Primećujemo i mala tamna krila na njegovim leđima, dok na dnu prikaza opažamo planine i crvenkasti zid u prvom planu. Crveni šal je odraz crvenog barjaka koji predstavlja pobedu, a posebno pobedu nad smrću koja se često nalazila u Hristovim rukama na prikazima njegovog vaskrsnuća. U slučaju Rozenvald špila vidimo samo Sunce prikazano kao lik sa osam zraka. U špilu Šarla Šestog zatičemo zlatokosu devojku koja sedi ispod sunca i u ruci drži vreteno, dok u pozadini imamo veliki zlatni zid. Motiv vretena ukazuje na sudbinske sile koje su prisutne na ovoj arkani. U tarotu d’Este zatičemo dva lika. Stariji lik sedi na ulazu u objekat koji liči na veliko bure (podseća na Diogena), a mlađi stoji pored njega naslonjen na nekakav objekat sa desnom nogom nemarno prebačenom preko leve (nalik Caru). Iznad njih se nalazi sunce dok u pozadini zapažamo veliki zid. 

Pierpont Morgan Bergamo špil

Vejtovo Sunce dominantno stoji u pozadini prizora u kome zatičemo nago dete sa cvetnim vencem na glavi koje jaše belog konja. Primećujemo suncokrete u pozadini koji kao da rastu iza zida, uz prisutnost crvenog vela koji nemarno leprša u blizini. Taj konjanik, mladić-devojka, dete, koga srećemo kao glavni motiv arkane Sunce, jeste Heliogabal, odnosno Elagabal oličen u mladom dekadentnom rimskom imperatoru koji se zvao Varije Avit Basijan (204-222). Njegova vladavina bila je kratkotrajna i skandalozna te je naposletku bio ubijen. Fulkaneli u knjizi Alhemijska boravišta pominje ovog cara i kaže da je poticao iz sirijske porodice koja je štovala kult Sunca. Od rane mladosti, taj car je bio prvosveštenik solarnog boga obožavanog u obliku crnog kamena pod imenom Elagabal ili Heliogabal. Pretpostavljalo se da mu je otac bio car Karakala. Majka mu je bila Semija ili Semiamira (još malo pa Semiramis), čije ime Fulkaneli prevodi kao napola čudesna te daje sledeći komentar: „Istovremeno niska i dragocena, odvratna i tražena, ona je prostitutka Dela. Mudrost veli da ona kaže – Nigra sum sed formosa (Crna sam, ali lepa).“ Kurva je majka sunčevog kamena. Fulkaneli raščlanjuje ime Heliogabal i iz toga izvlači značenje Sunčev konj, a to je upravo onaj konj prikazan na nekim verzijama devetnaeste arkane. Takođe, Elifas Levi u ovoj karti vidi simbol Filozofskog kamena.

Marseljski špil

Karta Sunce predstavlja posvećenike pod Suncem gnoze. To su deca Sunca, oni koji vide, vidioci. To su heksagramom osvetljeni pentagrami. Oni govore tajnim jezikom, odnosno jezikom onih koji vide. Taj je jezik oruđe prosvetljenog duha te je kao izraz opštih ideja posve alegoričan. To je jezik posvećenika, kabalistički i alhemičarski, jezik argo, potpuno nerazumljiv onima koji su van kruga posvećenika. Tim specifičnim jezikom posvećenici iz redova svih naroda mogli su međusobno opštiti. To je poput hijeroglifa. Ukoliko poznajemo hijeroglife nije neophodno da govorimo jezikom onih koji su nešto ispisali tim hijeroglifima, da bismo uopšte razumeli šta su hteli da kažu. Jedino je važno da imamo ključeve pravilnog čitanja i razumevanja hijeroglifskih simbola. Mit o rušenju Kule Vavilonske ukazuje na razbijanje jedinstvenog toka prvobitne tradicije koja je povezivala čitavo čovečanstvo. Dakle, upravo na motivu izgubljenog univerzalnog posvećeničkog jezika prvobitne tradicije, dobijamo poveznicu ključeva Sunce i Kula. Univerzalni posvećenički jezik ukazuje na prirodu duha čiji izraz taj jezik predstavlja. Ta priroda materijalizovana je u obliku zida koji se nalazi u pozadini karte. To je zid lavirinta, jer lavirint je simbol inicijacije u misterije.

Mantenja taroki

U Marseljskom špilu deca Sunca su prikazana ozbiljnih lica, nagi sa plavim pojasevima, okrenuti jedno ka drugom. Kod Krolija, deca Sunca su radosna, naga i imaju krila poput leptira. To je suštinski prikaz razlike stare i nove doktrine. Vidimo da je kod Krolija zid kružan i opasuje vrh svete planine preko koje se adepti uspinju na Sunce. Ideja lavirinta u oba slučaja nije odmah jasna nego pripada dubljem simbolizmu, a na šta se ukazuje upravo u Krolijevom špilu. Naime, u središtu Sunca nalazi se ruža, a ruža je kako naglašava Fulkaneli, simbol prozora i točka u smislu vremena. Dalje, po Fulkaneliju, ruža predstavlja delovanje vatre i njeno trajanje. Osim toga, ruža je i simbol lavirinta. Lice Sunca je ružin lavirint. Sledeći Fulkanelijevu analogiju, dolazimo do poveznice lavirinta i pauka, preko mitološkog lika Arijadne. Po Fulkaneliju, Arijadna je forma od airagne, arahne, arahgne. On ističe grčki glagol airo koji znači uzeti, uhvatitim zgrabiti, privući, pa je zato grčki airen ono što uzima, hvata, privlači. Fulkaneli otud izvodi zaključak da je airen magnet. Čitav niz asocijacija dovodi prikaz na karti Sunce do značenja Istoka, izlazećeg Sunca. Dakle, Sunce je, između ostalog, argo, posvećenički jezik, lavirint, ruža, pauk, paukove niti koje predstavljaju sunčevi zraci, dok je njegova mreža čitav univerzum. Sledeći Fulkanelijev asocijativni niz, dolazimo do filozofskog kamena preko jednog od antičkih naziva za lavirint - absolum, termin blizak apsolutu. Deca Sunca su otud graditelji lavirinta absoluma, graditelji apsoluta, upućeni u tajnu dobijanja filozofskog kamena, solarni adepti.

Žak Vivil špil

Po Kroliju, karta Sunce predstavlja Heru-ra-ha, boga eona Horusa koji se objavljuje čovečanstvu kao duhovno, moralno i fizičko Sunce. U tome se vidi cilj eona Horusa, a to je potpuno oslobođenje čovečanstva, jer kako kaže Kroli, potpuna sloboda je kako uzrok, tako i posledica svežeg priliva sunčeve energije na Zemlju. Takođe, Kroli naglašava kako ova karta simbolizuje proširenje pojma Ruže i Krsta, jer je Krst sada stopljen sa Suncem, iz koga, zapravo, vodi prvobitno poreklo (solarni krst je u suštini Krst). To znači da je formula Ruže i Krsta još uvek važeća u zemaljskim stvarima. U mnogim mitologijama Sunce je vidljivi predstavnik nevidljivog boga. Džerald Masi pominje da je u eshatologiji Sunce simbol božanstva kao duha, što je u hrišćanstvu poprimilo oblik svetog duha, odnosno Ruah Elohima u judaizmu. Masi sa Suncem povezuje božansku trijadu, koja je uzor hrišćanskom Svetom Trojstvu, a to su Atum kao Otac, Horus u ulozi Sina i Ra kao Sveti Duh. Po Masiju, najviša od elementarnih sila je u astronomskoj mitologiji divinizovana kao solarna, što je predstavljeno Horusom starijim. Možda ta slika ima svoj daleki odraz u prisustvu dece ili deteta na karti Sunce.

špil Eteja

Zlatna zora tajanstvo ove karte naziva Gospod vatre sveta. Po Zlatnoj zori ova karta odgovara stazi slova reš na Drvetu života, čije se značenje prevodi kao glava ili lice, dok je njegova astrološka atribucija Sunce. Pa ipak, prisustvo dva dečja lika u velikom broju špilova asocira na znak Blizanaca, ali i na astrološku kuću Lava koja označava potomstvo. Elifas Levi je ovu arkanu opisao kao „nago dete koje jaše belog konja pokazujući skerletnu zastavu“, što je Vejt uzeo kao motiv za dizajn svoje karte. Levi je obično imao na umu dizajn Marseljskog tarota, ali je po pitanju arkane Sunce odstupio upravo po pitanju deteta, kao i u pitanju Đavola. Sunce je tradicionalno povezano sa simbolizmom oka, što ovu kartu na poseban način povezuje sa kartom Mesec. Sunce je Horusovo oko, a Mesec Totovo. Oko kao simbol predstavlja amblem velike magijske moći. Kada se zajedno nađu jedno pored drugog, oni tvore lice, ali to lice nije bilo kakvo, nego upravo lice boga ili božansko lice. Zajedno mogu predstavljati moćan talisman. I zaista ta slutnja ima svoje opravdanje i u Pikatriksu, u kome se talisman Sunca opisuje scenom dva čoveka od kojih jedan pruža pruža ruke kao da želi da se rukuje sa drugim. Taj detalj nalazimo u špilu Eteja, gde zatičemo dva naga deteta ispod zidanog obeliska na kome sjaji crvena petokraka. Pritom se njih dvojica rukuju na neki poseban, reklo bi se inicijacijski način, čime se šalje poruka da je reč o braći posvećenicima.

tarot d'Este

Ukoliko ovu arkanu sagledavamo kao prikaz Sunca i samo jedne mlade osobe, jednog deteta ili žene, onda to možemo protumačiti kao scenu priziva solarne moći. U tom smislu Najdžel Džekson pominje rad Đordana Bruna Cantus Circaeus, gde je opisana Kirka koja izvodi magijski obred prizivajući moći njenog oca, boga Sunca. Solarna moć je u Marseljskom špilu prikazana sa šesnaest raznobojnih zraka koji izviru iz samog Sunca. Upravo je šesnaest zraka onoliko koliko ima čuveno antičko Sunce Vergine, simbol povezan sa dinastijom Aleksandra Makedonskog. Zrakasto Sunce upravo se, poput krune, nalazilo na glavi antičkog boga Heliosa.

Sunčeva arkana u klipotskom vidu predstavlja senku smrti, stazu reš koja povezuje nemoć i ludilo, odnosno Gamalijela i Samaela. U užem razumevanju ove arkane, primenjeno na ovu temu, osim senke smrti, Sunce oličava i apstraktno, bezdušno umovanje, jarugu Razuma koja se pominje u Krolijevoj Knjizi zakona.

Dodatak:

Pamela Kolman Smit je jedna od „The True Worshiper of Highest“. Ostavila je za sobom inicijacijsku slikovnicu, svojevrsni Mutus Liber koji je postao veoma popularan pod imenom Rajder-Veit (Rider-Waite) tarot špil. Naravno, Vejt, a još manje neki Rajder, jedva da imaju zasluga za nastanak ovog prelepog tarot špila. Rajder je dao pare da špil bude odštampan a Vejt je napisao komentare. Suštinski genij ove simboličke okultne slikovnice je pomenuta proročica Pamela Kolman Smit. Ako pažljivo osmotrite svaku kartu na ovom špilu primetićete u donjem desnom uglu stilizovani potpis ove nadahnute umetnice. Dakle, potpis govori o pravom autorstvu. P. K. Smit je na velikoj arkani pod brojem XIX Sunce oslikala solarnu ekstazu. Počnimo od činjenice da je na karti Sunce ona vratila belog konja na kome jaše naga mlada osoba. Kažem vratila jer ga je francuska okultna škola odatle uklonila. U jednom od Viskonti špilova iz XV veka na karti Sunce prikazana je mlada devojka koja jaše belog konja. U špilu Žaka Vivila belog konja jaše momak. Kod Smitove je to velikim suncem obasjano radosno i okrunjeno nago muško dete čiju krunu čini šest cvetova, čime se ukazuje na solarnu sefiru Tifaret. Povrh toga, ona je kartu XIX Sunce jasno povezala sa Suncem u astrološkom smislu, raskidajući sa shvatanjem francuskih okultista da je astrološka atribucija te karte znak Blizanaca. Smitova je sa te karte uklonila jedno od dvoje dece. Uklonjeno dete je devojčica. Dete koje je ostalo je dečak. Na koga nas to podseća okrunjeno radosno dete?

Napravimo još jedan korak. Ko je to dete u kontekstu tarota? To je isti onaj koji se pojavljuje sa zavežljajem, takođe obasjan zracima Sunca, i praćen veselim belim psom (koji zauzima pozu nalik slovu alef), hita ka provaliji. Luda Smitove je odrasli Horus, a dečak sa karte Sunce je Horus Dete. Oba lika su ekstatična. Naravno, nisam zaboravio uklonjenu devojčicu sa karte Sunce. Ko je ta devojčica i gde se ona nalazi? Devojčica dolazi tiho u noći. Zatičemo je na arkani VIII Snaga kako kroti lava. Ovaj par, ali ne više deca, pojavljuje se na karti VI Ljubavnici, gde je prikazana scena rajskog vrta. Par je nag i izložen je zracima velikog sunca i pogledu arhanđela Rafaela. To su Adam i Eva, ali i više od toga. Blizanci su postali ljubavnici. To je odraz drevne kraljevske seksomagijske formule koja je po prirodi incestuozna.

Hebrejski koren za označavanje Sunca „šemeš“ Šin-Mem-Šin, vrednost 640, postaje Šamšun, Šemšun ili Samson, što je ime biblijskog lika čija je osnovna osobenost snaga. Samson je Šin-Mem-Šin-Vav-Nun, odnosno 696. Taj broj dobijen je dodavanjem broja 56. Dakle, imamo Sunce i Nu, odnosno noć, praktično Hadit i Nuit, glavne aktere mitologije Knjige zakona. Kada zbrojimo 6, 9, 6, dobijemo broj 21. Tačno toliko je sunčevih zraka na karti XIX u P. K. Smit tarotu. Toliko je slova enohijanskog alfabeta. Onaj „samson“ lavljeg roda je mesija. Ko je mesija u Horusovom eonu? Babalon.   

Keri Jejl Viskonti Sforca tarot