Fraternitas Saturni

Eugen Groše, osnivač Fraternitas Saturni

Uvod 

U srcu evropske okultne tradicije jedna organizacija je svesno birala tamu. Fraternitas Saturni, odnosno Bratstvo Saturna, nije bilo društvo za traganje za svetlošću. Ono je bilo društvo za onoga ko nosi svetlost u sebi, čak i kada ta svetlost potiče iz najdublje tame. Osnovan u Berlinu 1926. godine od strane Eugena Grošea (poznatijeg pod redovničkim imenom Gregor A. Gregorius), ovaj red je postao najuticajnija magijska loža nemačkog govornog područja XX veka. Za razliku od većine okultnih grupa koje su se oslanjale na izmišljene ili dograđene legende o svom drevnom poreklu, Fraternitas Saturni je imalo drugačiji pristup: otvoreno je priznavalo svoju modernost. Ipak, ubrzo nakon svog osnivanja, ovaj red je postao toliko tajanstven da su o njemu kružile uznemirujuće priče, o seksualnoj magiji, luciferijanskoj gnozi i mračnim ritualima. Tek objavljivanjem internih dokumenata u drugoj polovini XX veka svet je mogao da sagleda pravu prirodu ove Saturnove lože.

I Pansofija i sukob sa Alisterom Krolijem

Koreni Fraternitas Saturni vezani su za pansofski pokret u Nemačkoj, a njegovo stvaranje je direktna posledica jednog od najpoznatijih sukoba u istoriji modernog okultizma: Vajdske konferencije. Početkom 1920-ih, Hajnrih Trenkler (poznat kao Rekartus) delovao je kao veliki majstor O.T.O.-a za Nemačku i osnovao Pansofsku ložu svetlotražeće braće Orijent-Berlin. Groše je u toj loži služio kao sekretar. Međutim, 1925. godine, na sastanku u Vajdi, Alister Kroli je pokušao da nametne svoju vlast nad svim nemačkim grupama, zahtevajući da se one podrede njegovom redu A. A. (Argenteum Astrum). Trenkler je to odbio. Sukob je eskalirao, loža je zatvorena, a Groše i četvorica njegovih sledbenika osnovali su Fraternitas Saturni. Ipak, oni su prihvatili Krolijev zakon Novog Eona, ali su ga drastično izmenili. Na krolijevsku maksimu: Ljubav je zakon, ljubav pod voljom, dodali su: ljubav bez sažaljenja. Ova hladna, saturnovska formulacija ljubavi bez saosećanja (compassionless love) definisala je duh čitavog reda, asketski, strog i nepokolebljiv.

II Struktura: 33 stepena i Gotos

Poput Škotskog obreda slobodnog zidarstva, Fraternitas Saturni je usvojio sistem od 33 stepena inicijacije, organizovanih u nekoliko faza. Najviši stepen, 33°: Gradus Ordinis Templi Orientis Saturni (GOTOS), ne pripada pojedincu, već duhovnom jezgru lože. GOTOS je egregor: suptilna esencija koju stvara grupna magijska praksa. Ona deluje kao magnet koji skladišti energiju magijskog lanca Bratstva. U ikonografiji reda, GOTOS se upoređuje sa Bafometom. Zanimljivo je da red prihvata žene ravnopravno sa muškarcima, ali iz specifične perspektive: žena je krvava rana kosmosa, čije su mesečeve moći negativna manifestacija Saturna. Zadatak muškarca je da savlada te energije. Ovaj stav odražava dublju okultnu dijalektiku Mesečevog (podložnog promenama, instinktivnog) i Saturnovog (nepokolebljivog, disciplinovanog) principa. Zapravo, Saturn i Mesec su kabalistički kompatibilni.

III Učenje: Teorija ledenog kosmosa, Lucifer, zmija i gnoza tame

Doktrina Fraternitas Saturni je izuzetno eklektična. Ona spaja Agripinu magiju, masonsku simboliku, kabalu, ariosofiju, tantru, pa čak i kontroverznu teoriju ledenog kosmosa (Welteislehre) Hansa Herbigerа. Međutim, njeno srce je luciferijanski princip, shvaćen u gnostičkom ključu. Pre nego što uđem u taj detalj, malo bih pojasnio izuzeto zanimljivu teoriju ledenog kosmosa (WEL), poznate i kao Glacijalna kosmogonija. Zapravo, to je kosmološka teorija koju je početkom XX veka osmislio austrijski inženjer Hans Herbiger (1860–1931). Njegova najpoznatija tvrdnja jeste da led predstavlja osnovnu supstancu svih kosmičkih procesa. Prema Herbigeru, većina nebeskih tela, uključujući Mesec, planete, pa čak i Mlečni put, u velikoj meri su sačinjeni od leda. Prema sopstvenom svedočenju, Herbiger je otkrio ključnu spoznaju za razvoj te teorije u viziji 1894. godine. Navodno, on je posmatrao Mesec kroz teleskop kada ga je bljesnula ideja da njegova svetla i hrapava površina mora biti led. Ubrzo nakon toga, sanjao je kako pluta kroz svemir i posmatra klatno koje se sve više rasteže, dok nije puklo, iz čega je zaključio da se Njutn prevario i da gravitacija Sunca prestaje na tri puta udaljenosti Neptuna.

Svoje ideje Herbiger je prvi put objavio 1912. godine u obimnom delu pod naslovom Glacijalna kosmogonija, gde on tvrdi da svemirom dominira večna borba vatre i leda, stalni sukob između ogromnih vatrenih i ledenih planeta. Sunčev sistem je navodno nastao kada se jedan džinovski ledeni div sudario sa ogromnim Suncem, pri čemu su se ogromne mase leda razletele svemirom i formirale planete i Mlečni put. Prema ovoj teoriji, Zemlja je vremenom zarobila nekoliko meseca koji su se postepeno spiralno približavali i na kraju srušili na nju. Današnji Mesec je, navodno, tek četvrti ili šesti po redu. Svaki takav pad izazivao bi globalne katastrofe, poput biblijskog potopa i nestanka Atlantide.

Iako je naučna zajednica ovu teoriju odmah odbacila jer je protivrečila osnovnim poznatim zakonima fizike i astronomije, ona je u međuratnom periodu postala iznenađujuće popularan masovni pokret u Nemačkoj i Austriji. Teoriju su posebno prihvatili nacisti, koji su je videli kao nordijsku i arijevsku alternativu judeo-materijalističkoj fizici Alberta Ajnštajna. Dakle, jedna ovakva teorija uticala je i na ozbiljan okultni red kakav je Fraternitas Saturni. Mada, istini za volju, taj red jeste bio pod uticajem ariozofskih shvatanja. Ipak, na čisto simboličkom nivou, za red koji obožava Saturna, planetu povezanu sa olovom, vremenom i granicama, teorija po kojoj je svemir izgrađen od leda (tvrde, hladne, statične supstance), predstavlja savršenu fizičku alegoriju za njihovu hladnu, strogu i nepokolebljivu filozofiju ljubavi bez saosećanja.

Sada bih se vratio na njihovo shvatanje Lucifera. Prema učenju reda, tama je na početku bila moćniji praelement od svetlosti, ali je svetlost boravila unutar tame. Da bi svetlost zasijala, bio je neophodan Logos, a taj Logos je upravo Lucifer, donosilac svetlosti. Red ga smatra demijurgom koji je stvorio vidljivi svet kršenjem statičkog kosmičkog poretka. Posledica tog kršenja bio je rat na nebu i ulazak smrti u svet. Ovaj detalj umnogome podseća na neko od brojnih gnostičkih učenja. U tumačenju Fraternitas Saturni, Lucifer se poistovećuje sa Prometejem, titanom koji je ukrao vatru bogovima i dao je ljudima, i sa zmijom iz Edenskog vrta. Po njima, Hrist i Zmija su jedno te isto spasonosno načelo. Jahve nije spasilac, već tamničar koji želi da zadrži čovečanstvo u ropstvu prirodnih zakona. Stoga, Lucifer (ili Hrist kao njegov glasnik) donosi gnozu, znanje koje oslobađa.

Saturn je u kosmologiji reda uzvišeni sudija, čuvar praga i kapija transcendencije. Ali Saturn je takođe i planeta olova, tame i vremena. Cilj adeptа je alhemijska repolarizacija svetlosti, odnosno pretvaranje Saturnovog teškog, tamnog olova u zlato, čime Saturn postaje Sunce. Adept služi Suncu obožavajući Saturna, čime pomaže povratak mračnog brata kući. Ova dijalektika je sažeta u krilatici reda: Lux e Tenebris, tj Svetlost iz Tame, i da parafraziram Grošea: Bez Tame nema Svetlosti. Svetlost sija u Tami i Tama je moćnija od Svetlosti. Ovo nije dualizam dobra i zla, već dualizam izvan dobra i zla, gde adept teži da stekne iskustvo i vlast nad obema silama.

IV. Elektromagnetizam, Tesla, Rajh, Bekon i joga mračne svetlosti

Ono što Fraternitas Saturni izdvaja od drugih redova jeste njegov neobično moderan naučni pristup magiji. Groše je verovao da se magija može objasniti fizičkim zakonima koji su nauci još uvek nepoznati. U rituale je uveo koncepte radio-talasa, elektromagnetizma i astralnih frekvencija. U arhivi reda postoje priručnici koji opisuju rituale kao podešavanje prijemnika i odašiljača energije. Ovaj pristup je kasnije, krajem XX veka, evoluirao u ideju o astralnom sajber-prostoru, verovanje da se Saturnovo polje energije poklapa sa strukturom interneta, pa se algoritmi i digitalna enkripcija koriste kao moderni magijski pečati u tehnomagiji.

Na ovom mestu napravio bih malo skretanje u pravcu neodoljive analogije između shvatanja Fraternitas Saturni, Nikole Tesle i Vilhelma Rajha. Temeljna sličnost između njih leži u svođenju stvarnosti na nevidljive ali merljive sile. I Tesla i Fraternitas Saturni odbacuju naivni materijalizam koji vidi samo čvrstu materiju. Tesla je još početkom XX veka propagirao gledište da je univerzum izgrađen od energije, frekvencije i vibracije. Za njega, svet nije statična kolekcija objekata, već dinamičan sistem oscilacija, rezonanci i talasnih dužina. Njegov san o bežičnom prenosu energije počivao je na uverenju da prostor ne može biti prazan, već je ispunjen energijom koju treba podesiti. Fraternitas Saturni je u svoju doktrinu uveo koncept električne magije, tumačeći rituale kao oblik elektromagnetne tehnologije. Verovali su da magičar, poput inženjera, manipuliše nevidljivim saturnijskim poljima i astralnim frekvencijama kako bi izazvao promene u stvarnosti. Ovo je, strukturalno, isti jezik kojim se Tesla služio da opiše stvarnost, samo što je Fraternitas Saturni ovaj model preuzeo kao operativni princip za magiju. Ova sličnost nije samo površna, ona se ogleda u načinu na koji oba sistema zamišljaju interakciju sa svetom.

Međutim, ono gde se oni radikalno razilaze jeste krajnji cilj. Upravo to pokazuje granicu između naučne magije i primenjene mistike. Teslina zaokupljenost frekvencijama bila je u službi oslobađanja čovečanstva, što je, setimo se, temeljna ideja rozenkrojcera, alumbradosa i proto-iluminata. Sanjao je o besplatnoj, bežičnoj energiji za ceo svet. Iako je imao asketske navike, njegov cilj je bio altruistički: da ubrza napredak ljudske civilizacije. Sa druge strane, Fraternitas Saturni je već po sebi predstavljao izopačenje izvornih rozenkrojcerskih načela, iako izvire iz tradicije koja se temelji na toj liniji: Njihova električna magija je elitistička. Cilj nije dobrobit čovečanstva, već samoobogotvorenje kroz saturnovsku gnozu. To je već domen Puta Leve ruke (LHP). Oni koriste iste principe da bi ovladali svetlošću i tamom, i oslobodili se sputanosti prirode, a ne da bi je pokorili za opšte dobro.

Druga ličnost na koju ovde ukazujem u kontekstu doktrine Fraternitas Saturni, jeste Vilhelm Rajh (1897-1957), ličnost ekstremnih kontradikcija. Austrijski psihijatar, Frojdov učenik, komunista, kasnije izopštenik i na kraju zatvorenik federalnog zatvora u Luisburgu. Njegova priča je priča o intelektualcu koji je prešao granicu koju je nauka postavila, i za to platio cenu. Rajh je započeo kao ugledni član Frojdovog kruga, ali je njegovo uverenje da libido nije samo psihički koncept već fizička, merljiva energija dovelo do raskida. To uverenje, da postoji suštinska jedinstvenost psihe i tela, subjektivnog i objektivnog, postalo je vodilja čitavog njegovog kasnijeg rada. Ključni presek dogodio se kada je Rajh počeo da veruje da je otkrio orgonsku energiju, univerzalnu životnu silu koju je opisao kao masovnu, svuda prisutnu, plavkaste boje, odgovornu za formiranje galaksija, vremenske pojave, gravitaciju i orgazam. Orgon je trebalo da bude ono što se zapravo dešava tokom orgazma: ne puka subjektivna senzacija, već objektivna, merljiva pojava. Ono što povezuje Rajha, Teslu i Fraternitas Saturni jeste paradigma električne magije, verovanje da se nevidljive kosmičke sile mogu tehnički manipulisati. Tesla: Bežična energija, frekvencija, Tesline zavojnice, oscilatori, oslobađanje čovečanstva, besplatna energija; sudbina: zaboravljen, njegovi rukopisi zaplenjeni.

Rajh: Orgon (životna energija), orgon akumulator, oblakolovac, izlečenje (posebno raka), otključavanje orgazmičke potencije; sudbina: zatvor, zaplena i spaljivanje knjiga, uništavanje instrumenata.

FS: Astralne frekvencije, Saturnovo polje, ritualni predmeti, ali i električni uređaji, samo-obogotvorenje, kontrola nad svetlošću i tamom; sudbina: zabrana od strane nacista, unutrašnji raskoli.

Rajhov slučaj je možda najdramatičniji. Američka Uprava za hranu i lekove (FDA) je 1954. godine dobila sudsku zabranu protiv njega, naređujući mu da prestane da šalje orgon akumulatore preko državnih granica. Kada je prekršio zabranu, osuđen je na zatvor, a FDA je uništila sve njegove knjige, istraživačke materijale i uređaje, uključujući i one koji su bili u njegovom institutu. Ovo nije samo birokratska odluka, nego ritualno uništenje jeretičke doktrine, sekularna verzija spaljivanja na lomači. Rajhov najpoznatiji izum je orgonski akumulator, kutija napravljena od naizmeničnih slojeva metala i nemetalnog materijala. Prema njegovoj teoriji, spoljni, nemetalni sloj privlači orgonsku energiju, dok je unutrašnji, metalni sloj zarobljava i reflektuje. Više slojeva pojačavalo je efekat. Ovo zvuči kao opis faradejevog kaveza, ali umesto da blokira elektromagnetno zračenje, akumulator ga navodno koncentriše. U praksi, pacijent bi sedeo unutar akumulatora i apsorbovao koncentrisanu orgonsku energiju kako bi poboljšao svoje zdravlje. Fraternitas Saturni je imao slične koncepte. Njihova električna magija uključivala je korišćenje visokofrekventnih polja, ultraljubičaste i infracrvene svetlosti, ozonizacije atmosfere, sve u svrhu postizanja magijskih efekata. Verovali su da se određene vrste svetlosti i zvuka mogu koristiti za prizivanje određenih entiteta: niske frekvencije za niži astral, više frekvencije za suptilnije sfere. Ono što Rajha čini posebno zanimljivim u ovom kontekstu jeste da je njegov sistem, uprkos naučnom jeziku, sadržao skrivenu ezoterijsku strukturu. Rajh je verovao da je univerzum bojno polje između dve sile: orgon – stvaralačka, životvorna energija, kvant ljubavi; i DOR (Deadly Orgone Radiation) – razarajuća sila, koju je poistovetio sa nuklearnim zračenjem. Rajh je, doduše, verovao da orgon na kraju može da neutrališe DOR, da su sile ljubavi moćnije od sila zla. Ali sam okvir, kosmos kao arena sukoba suprotstavljenih energija, duboko je gnostički. Njegova definicija boga je još radikalnija: fizička sila u univerzumu u korenu svega bića; sila koju je čovek konačno učinio dostupnom za rukovanje, usmeravanje, merenje, korišćenje u korisne svrhe pomoću ljudskih alata. Ovo je obogotvorenje tehnike, bekonovski san o kontroli prirode doveden do teološkog apsurda: čovek ne služi bogu; čovek rukovodi bogom. Rajh je, poput Tesle i Fraternitas Saturni, utemeljitelj jedne operativne mitologije, odnosno verovanja da se nevidljive sile mogu meriti, skladištiti, usmeravati i koristiti. Njegov zatvor i spaljivanje knjiga nisu samo epilog jedne tragične sudbine. Oni su potvrda granice koju društvo postavlja pred ovakav poduhvat. Smem li da manipulišem nevidljivim silama? Da, ako sam inicijat u tajnom redu. Ne, ako sam naučnik koji tvrdi da ima dokaze. Fraternitas Saturni je preživeo jer je ostao u sferi tajne. Rajh je uništen jer je izašao na svetlost dana. Fraternitas Saturni je, prema dostupnim izvorima, prepoznao ovu srodnost, i uključio Rajhove ideje u svoj eklektični sistem.

Na ovom mestu moram ubaciti još jednog igrača u Saturnovo polje, a to je Frensis Bekon. Više je nego jasno da je moguće povući strukturalnu vezu između Bekonovog spisa Nova Atlantida, pristupa Nikole Tesle, Vilhelma Rajha i shvatanju magije u Fraternitas Saturni. Upravo ta veza otkriva jednu od najmoćnijih struja u istoriji evropske misli: ideju o tajnom bratstvu naučnika-magova koje poseduje više znanje i koristi ga za proučavanje i preobražaj stvarnosti. Nije li to rozenkrojcerski ideal?

U svom nedovršenom spisu Nova Atlantida (objavljenom 1626. godine), Frensis Bekon opisuje misteriozno ostrvo Bensalem kojim upravlja tajni red Solomonska kuća. Ovo bratstvo je, kako jedan od likova kaže, oko ovog kraljevstva posvećeno proučavanju dela i stvorenja Božjih. Ključno je Bekonovo objašnjenje svrhe ovog reda: znanje o uzrocima i tajnim kretanjima stvari; i proširenje granica ljudskog carstva, do izvođenja svih stvari koje su moguće. Ova rečenica sažima čitav jedan svetonazor, znanje nije radi kontemplacije, već radi moći. Solomonska kuća je zamišljena kao elitna institucija od svega 36 mudraca (broj solarnog magičnog kvadrata) koji poseduju eksperimentalne laboratorije, kontrolišu poljoprivredu, medicinu, čak i kuće prevara čula gde izvode lažne pojave i iluzije. Oni putuju svetom pod lažnim identitetima (trgovci svetlošću), sakupljaju znanja iz svih kultura i zatim ih primenjuju za dobrobit Bensalema, ali iza zatvorenih vrata.

Ono što povezuje Bekona, Teslu, Rajha i Fraternitas Saturni jeste upravo ova kartezijansko-bekonovska paradigma: priroda je tajna u koju treba prodreti, da bi otkrila svoje skrivene mehanizme. Razlika je samo u stepenu ezoteričnosti i vrsti moći kojoj se teži. Bekon nije bio okultista, ali je bio jedan od arhitekata moderne nauke. Metodološki i svetonazorski stajao je na istim temeljima kao i renesansni magovi: verovanje da postoji skriveni poredak stvari, da ga elitna grupa iniciranih može razumeti, i da to razumevanje daje moć nad prirodom.

Fraternitas Saturni predstavlja, moglo bi se reći, radikalizaciju onoga što je Bekon tek nagovestio. Tamo gde Bekon piše o kućama prevara čula, eksperimentalnim postavkama koje proizvode iluzije, Fraternitas Saturni ima rituale prizivanja duhova. Tamo gde Bekon govori o trgovcima svetlošću koji tajno putuju svetom sakupljajući znanje, Fraternitas Saturni ima svoju mrežu inicijata. Tamo gde Bekon sanja o proširenju granica ljudskog carstva, Fraternitas Saturni praktikuje magiju koja treba da adeptu podari božanske moći. Zanimljivo je da se Bekonovo delo često navodi kao inspiracija za osnivanje Kraljevskog društva iz 1660. godine, prvog zvaničnog naučnog udruženja. Ono što je Bekon zamišljao kao tajni red mudraca, postalo je javna institucija. Nauka je, u određenom smislu, institucionalizovana magija, sistematsko, kolektivno, metodično ispitivanje prirode radi sticanja moći nad njom. Fraternitas Saturni i njima slični redovi predstavljaju u tom smislu alternativnu, okultnu granu ovog bekonovskog nasleđa. Oni su odbacili javnost i institucionalizaciju, zadržali su tajnost i elitizam, i zadržali su jezik višeg znanja, ali su mu dodali teozofiju, kabalu i seksualnu magiju.

Ovo moje prepoznavanje Bekonovog odjeka iz daljine povodom ove teme otkriva ideološku maticu iz koje su izrasli i moderna nauka i moderni okultizam. Bekon nije bio samo otac empirizma, on je bio i arhitekta jedne utopije moći, u kojoj tajni red naučnika-mudraca upravlja svetom iz senke. Tu utopiju, u različitim varijacijama, preuzeli su i prosvetitelji (Kraljevsko društvo) i oni koji su odbacili prosvetiteljstvo (okultni redovi poput Fraternitas Saturni).

Konačno, i suprotno brojnim predrasudama, Fraternitas Saturni nije bio isključivo seksualno-magijski, ali je ta praksa zauzimala važno mesto u njegovom sistemu. Dok je O.T.O. o seksualnoj magiji govorio u nejasnim šiframa, Fraternitas Saturni je objavio izuzetno direktne priručnike. U njihovoj simbolici, falus je zemaljsko ispoljavanje božanske moći volje i imaginacije; vagina je simbol haosa kao kreativnog temelja bića; muško seme je vozilo božanskog duha. Tantričke prakse imaju za cilj preobražaj generativne energije u duhovnu energiju. Zbog toga je pre važnih rituala propisivan period apstinencije do 180 dana, a za najviše stepene zahtevala se potpuna apstinencija.

V Nacističke senke i posleratni raskoli

Sa dolaskom nacista na vlast Fraternitas Saturni je, kao i većina okultnih društava zabranjen. Groše je pobegao u Švajcarsku (Ticin), a potom u severnu Italiju, odakle je 1943. izbačen i vraćen u Nemačku. Posle rata, Groše se nastanio u Zapadnom Berlinu i 1950. godine zvanično obnovio red, pokušavajući da ga pretvori u krovnu organizaciju za sve nemačke ezoterične grupe. Međutim, njegova smrt 1964. godine izazvala je rat za nasleđe koji je zauvek rasturio jedinstvo ovog reda. Od tada, istorija reda postaje lavirint. Nastale su frakcije:

1. Zvaničan Fraternitas Saturni (današnji legalni naslednik): diskretan, fokusiran na arhivu, i dalje aktivan u Nemačkoj.

2.  Ordo Saturni (osnovan 1982. od strane Dietera Hajkauza nakon sudskog spora oko imena): više naučno orijentisan (parapsihologija), otvoreniji prema teozofiji i bliži Krolijevom učenju.

3.  Communion of Saturn (CoS): međunarodni ogranak, nastao iz obe frakcije, prilagođen engleskom govornom području (oni su danas najzaslužniji za digitalizaciju literature reda).

Literatura o Fraternitas Saturni

-The Fraternitas Saturni: History, Doctrine, and Rituals of the Magical Order of the Brotherhood of Saturn, Stiven E. Faulers. Ovo je kapitalno i najsveobuhvatnije delo na engleskom jeziku o Fraternitas Saturni. Iako je Faulers i sam praktičar, ova knjiga predstavlja ozbiljno istraživanje koje akademija prepoznaje. Autor je doktor germanistike i medievalistike, a njegova studija nudi detaljnu analizu istorije, doktrine i rituala reda od njegovog osnivanja do kasnih 1960-ih godina. Knjiga je doživela nekoliko izdanja, a izdanje iz 2018. godine smatra se najpotpunijim.

-Fire and Ice: The History, Structure, and Rituals of Germany's Most Influential Modern Magical Order: The Brotherhood of Saturn, Stiven E. Faulers. Ovo je prethodno, originalno izdanje Faulersove studije objavljeno 1994. godine. Iako je delo nastalo iz naučnog ugla, njegova svrha je praktična, da prenese znanje i rituale Fraternitas Saturni engleskom govornom području.

-Die Fraternitas Saturni, FS, als Beispiel für einen arkan-mystogenen Geheimorden des 20. Jahrhunderts, Fridrih-Vilhelm Hak. Ova knjiga na nemačkom jeziku je jedan od retkih primera akademske studije o Fraternitas Saturni iz pera spoljnog istraživača. Fridrih-Vilhelm Hak (1935-1991) se bavio proučavanjem religija, sa posebnim fokusom na ezoterijske i pseudoreligijske pokrete. Njegovo delo iz 1977. godine predstavlja ranu analizu Fraternitas Saturni kao arkano-mistogenog tajnog društva XX veka.

-Die ersten Jahre der Fraternitas Saturni, priredio Folker Lehler. Ova knjiga, čiji je podnaslov Pod razmatranjem prepiske između Gregora A. Gregoriusa (Eugen Groše) i Rah-Omira (Wilhelm Quintscher), predstavlja izuzetno vrednu primarnu građu za istraživače. Kroz objavljenu prepisku osnivača reda, ona nudi uvid u samu genezu Fraternitas Saturni i njegove unutrašnje odnose. Ovo je jedan od ključnih izvora za razumevanje ranog perioda reda.

Luciferijanizam Majkla Forda

Majkl Ford iz mlađih dana

Majkl Ford (Michael W. Ford, rođen 4. jula 1976), američki okultista, autor i muzičar, etablirao se kao centralna figura savremenog luciferijanizma i Puta Leve ruke (LHP). Opisivan kao luciferijanski vizionar i adept LHP. Od devedesetih godina prošlog veka aktivan je u pisanju, ritualnoj praksi i organizacijama posvećenim afirmaciji adversarijalne okultne filozofije. Ford je bio suosnivač i jedan od vođa Greater Church of Lucifer (Velika Luciferova crkva), jedne od prvih javnih luciferijanskih organizacija u SAD, crkve otvorene 2015. u Teksasu, koja je izazvala znatan društveni otpor i protesne reakcije lokalne hrišćanske zajednice, uključujući vandalske napade i optužbe za terorizam. Luciferova crkva je prestala sa radom nakon manje od godinu dana zbog problema sa zakupom prostora i prijetnji. Pored toga, Ford je osnivač Luciferian Apotheca, okultne prodavnice i resursa za LHP praktičare, kao i izdavačke kuće Succubus Productions Publishing, kroz koju je objavio većinu svojih knjiga. U svom radu često koristi magijsko ime Akhtya i učestvuje kao muzičar u žanrovima poput dark ambienta i black metala, sarađujući sa projektima kao što su Black Funeral, Valefor, Darkness Enshroud, Eitr, Strigoii i drugi. 

Osnovna nit Fordove misli je luciferijanizam, izraz koji on koristi da označi filozofiju i magijsku praksu koja Lucifera vidi kao simbol svetlosti, znanja i slobode. Ford naglašava samoprevazilaženje i individualni preobražaj kroz adversarijalnu magiju i suočavanje sa vlastitim unutrašnjim senkama. On kombinuje stare mitologije (Mesopotamija, drevne paganske tradicije, kabalističku doktrinu klipota) sa modernim okultnim praksama i magijom haosa (haotikom). Ford svoje učenje konceptualizuje kroz 11 Luciferian Points of Power (11 Luciferijanskih tačaka moći), odnosno skup principa koji služe kao filozofska osnova za praksu i razvoj lične moći i autonomije.

Fordovo tumačenje luciferijanizma je fokusirano na inicijaciju kroz iskustvo i simboličko posmatranje Luciferove figure kao arhetipa oslobođenja i individualne pobede nad ograničenjima. U poređenju sa drugim LHP autorima poput Don Veba (Don Webb) ili Nikolasa Šreka (Nikolas Schreck), Ford je specifičan po sintezi različitih tradicija, od Yatuk Dinoih vampirizma do klipotskih sistema, kao i zbog stava koji nije strogo teistički, već varira od simbola do entitetske reinterpretacije u zavisnosti od prakse. Ford često koristi figuru Lucifera i druge entitete iz tog miljea, ne kroz standardnu hrišćansku demonologiju, već kroz reinterpretaciju kroz magiju senke i klipotske motive. Dok su neki LHP autori fokusirani na jednu tradiciju, Ford meša elemente drevnih mitoloških sistema, vampirizma, satanizma i okultnih tekstova u okvir jedinstvenog ritualnog sistema. Kao i mnogi LHP autori, Ford vidi put ka samooboženju kao središnju transformativnu praksu. Sličnost sa haotikom i modernim satanizmom ogleda se u pristupu ritualima kao psihodinamičkim alatima za promenu svesti, a ne samo kao liturgijskoj ceremoniji.

Sada bih obratio ukratko pažnju na Fordove ključne magijske sisteme i tehnike, ali bez ritualnih formula, invokacija ili operativnih uputstava. Pominjao sam Fordovih 11 Luciferijanskih tačaka moći koje predstavljaju osnovu njegovog sistema. To nisu nikakve zapovesti već inicijacijske funkcije svesti, ili luciferijanskog mentalnog programa: 

1. Self-Deification (samooboženje); ovde sebe vidimo kao izvor smisla, što praktično znači prekid zavisnosti od spoljašnjih autoriteta;

2. Adversarial Insight (adversarijalni uvid); svesno suprotstavljanje normi, a u praktičnom smislu, razbijanje uslovljenih identiteta;

3. Knowledge as Power (znanje kao moć); znanje kao sredstvo preobražaja, odnosno aktivacija volje;

4. Becoming (postajanje); identitet je proces, tj psihička fleksibilnost;

5. Responsibility (odgovornost); mi smo uzrok posledica, a što podrazumeva konsolidaciju ega;

6. Desire as Catalyst (želja kao katalizator); naše želje su gorivo pokretanja podsvesti;

7. Transformation through Darkness (preobražaj kroz tamu); senka je ovde u ulozi inicijatora, što u praktičnom smislu znači integraciju potisnutog (prilično jungovski);

8. Ascension through Will (uzdizanje kroz volju); volja kao zakon (prilično krolijevski), a što podrazumeva fokusiranje namere; 9. Luciferian Illumination (luciferijansko prosvetljenje); svetlost iz tame, odnosno inicijacijsko uviđanje; 10. Sorcery of Self (veštičarstvo sopstva); sopstvo kao hram, tj autoregulacija, sami sebe regulišemo; 11. Immortal Becoming (postajanje besmrtnim); identitet kao kontinuitet, a što je postizanje egzistencijalne stabilnosti; Svako od ovih jedanaest načela iziskuje posebno tumačenje, jer to ponekad nije sasvim očigledno. Dakle, mora se prozreti šta tačno Ford označava koristeći ove izraze. Ford takođe koristi kabalistički koncept klipota, odnosno ljuštura. To su, po njemu, arhetipske zone razgradnje ega, tj, da budem jasniji klipoti nisu nekakav put pakla, već označavaju proces rastakanja starog identiteta kako bi nastala nova struktura ega. Na primer, klipot Nahemot odgovara prekidu identifikacije, što podrazumeva rušenje ličnosti. Gamaliel odgovara oblasti rada sa snovima i senkom, što je oblik otvaranja nesvesnog. Samael se odnosi na suočavanje sa strahom, što znači preobražaj impulsa. I dalje, imamo Taumiela kao polarizaciju volje, odnosno ujedinjenje suprotnosti, itd.  Kod Forda postoje tri nivoa magijskog rada. Prvi je psihodramski ritual kao simbolički čin, a što ima za cilj promenu stanja svesti. Drugi nivo je arhetipski, jer podrazumeva rad sa figurama kao što su Lucifer, Lilit, Ahriman i sl. I naposletku, imamo egzistencijalni nivo gde se život vidi kao magijski čin te vodi ka samooblikovanju. Po Fordovom shvatanju Lucifer nije demon u teološkom smislu, već svest koja se budi protiv ograničenja, prometejski simbol autonomije i psihički princip pobune protiv određenja. Ukratko, Lucifer je načelo buđenja svesti. Dalje, Ford uvodi pojmove energetskog vampirizma ne kao parazitizma već kao svesnu regulaciju emocionalne i psihičke energije, tehniku samopunjenja kroz pažnju i projekciju i kao model suverenog energetskog identiteta. Stoga je u tom smislu Ahriman princip materijalizovane volje. Fordov luciferijanizam nije kult, već egzistencijalna tehnologija, da se tako izrazim. Njegov sistem se može čitati kao psihomagijski put individuacije kroz tamu, blizak Jungovoj senki, ali u ritualnom ključu. Majkl Ford i Goecija  Kod Majkla Forda Goecija nije centralni sistem, već sekundarni, periferni sloj unutar šireg klipotsko-luciferijanskog okvira. On je ne tretira kao autonomnu magijsku tradiciju, već kao mapu senke koja se koristi unutar većeg sistema samopreobražaja. Za Forda goecijski duhovi nisu primarno objektivni entiteti u teističkom smislu, niti autonomne demonske ličnosti koje se prizivaju radi materijalnih ciljeva, već su pre svega arhetipske sile psihe i liminalne inteligencije koje predstavljaju segmente rascepljene volje. Drugim rečima, Goecija je psihičke fragmentacije, a ne panteon za štovanje. Goecijski duhovi su, dakle, funkcije tame u svesti inicijanta. Ford Goeciju uvrštava u klipotsku strukturu, a ne obrnuto. Dakle, duhovi, tj demoni Goecije kao fragmenti energije unutar klipotskih sfera, nisu nikakvi vladari, već maskirane funkcije tame. Kod njega, klipotske sfere su primarne ontološke zone, dok su goecijski duhovi sekundarne personifikacije. Iz njegove perspektive klipot je arhetip a goecijski demon je maska tog arhetipa. Podsetimo se, da su za opšte i tradicionalno razumevanje, duhovi Goecije stvarni entiteti. Kod Forda to nije tako. Iz njegovog ugla, pokušaj da se kontroliše demon znači da nisu integrisani sopstveni aspekti senke. Dakle, za Forda klipoti su osnova magijskog sistema. Ford nedvosmisleno insistira na klipotskom putu, jer klipoti su, za njega, strukturalna mapa raspada ega, dok je Goecija je lokalna ikonografija unutar tog prostora. Dakle, bez klipotske osnove, Goecija ostaje površna, pa je otud klipotski rad inicijacija, a goecijski rad samo tehnika.

Ključne ideje iz knjige Majkla Forda Wisdom of Eosphoros (Mudrost Eosforusa)

Ova knjiga predstavlja temeljno delo o ideološkom svetonazoru i spiritualnosti luciferijanizma, izdanje Greater Church of Lucifer (GCOL) iz 2015. godine. Kao koautor navodi se Džeremi Krou (Jeremy Crow). Ona nije samo uvod u taj moderni, ne-dogmatski put, već i refleksija o ljudskom potencijalu, slobodi uma i težnji ka samoostvarenju. Luciferijanizam se ovde ne predstavlja kao religija u tradicionalnom smislu, već kao filozofija života koji koristi simboliku Lucifera kao arhetipskog simbola pobune, znanja i samoodgovornosti. U temelju Fordove luciferijanske misli stoji uverenje da je pojedinac jedini bog vlastitog života. Ne postoji spoljašnje božanstvo ili sudbina koja upravlja ljudskim životom, budući da je svako odgovoran za svoje postupke, uspehe i neuspehe. Cilj nije pokornost spoljašnjem autoritetu, već postizanje autonomije i moći kroz znanje, samospoznaju i disciplinu. Ovaj koncept se u knjizi naziva apoteoza, kao postupak samooboženja, kada pojedinac razvija svoj Crni plamen (svest i volju) i postaje arhitekta vlastite stvarnosti.

Ključno načelo proklamovano u knjizi je ravnoteža između svetla i tame. Za razliku od dualističkih religija koje označavaju dobro i zlo kao apsolutne suprotnosti, luciferijanizam posmatra svetlo (znanje, svest, kontrola) i tamu (strast, instinkt, kreativni haos) kao komplementarne sile koje postoje u svakoj osobi. Tama nije zlo, već izvor energije i kreativnosti koji mora biti uravnotežen svetlom razuma. Ova ravnoteža ogleda se i u simbolu Lucifera kao Jutarnje i Večernje zvezde (Venera), koja nosi i svetlost i tamu.

Knjiga oštro kritikuje dogmatske religije (posebno avrahamske) kao sisteme koji održavaju mentalno ropstvo. Autor smatra da te religije kontrolišu ljude kroz strah, krivicu i obećanja o zagrobnom životu, umanjujući time ljudski potencijal i odgovornost. Luciferijanizam se predstavlja kao alternativa tom ropskom mentalitetu, pozivajući na pobunu protiv slepe vere i potragu za znanjem kroz iskustvo i kritički način razmišljanja. Otud se i reč Crkva u nazivu GCOL tumači se kao skup istomišljenika, a ne kao hijerarhijska institucija.

Knjiga nudi i praktične smernice za primenu filozofije u svakodnevici putem 11 Luciferijanskih tačaka moći o čemu je već bilo reči u ovom tekstu. Ford uranja u paganstvo i predhrišćanske mitologije kako bi objasnili korene luciferijanskog simbolizma i značenja. Lucifer se ne poistovećuje sa hrišćanskim Satanom, već se vidi kao sinteza drevnih božanstava poput sumerske Ištar (Venera kao boginja ljubavi i rata), grčkog Prometeja (koji je doneo vatru ljudima) i helenističkog koncepta daimona (ličnog duha ili istinske volje). Ovaj istorijski kontekst služi kao most između drevne mudrosti i moderne samo-refleksije.

U delu knjige koji je napisao Džeremi Krou, razmatra se ulazak u Novu luciferijansku eru (NLE) nakon 2012. godine, što simbolizuje kraj jednog ciklusa mentalnog ropstva i početak doba individualne moći i kolektivne prosvećenosti. Ova nova era ne predviđa apokalipsu, već promenu svesti u kojoj pojedinci preuzimaju kontrolu nad svojim životima i zajednički stvaraju budućnost.

Mudrost Eosforusa je, u suštini, poziv na intelektualnu i duhovnu pobunu. Kao takav, taj poziv nudi filozofiju koja slavi ljudski potencijal, kritičko razmišljanje i odgovornost prema sebi i svetu. Iako koristi kontroverzne simbole poput Lucifera, njena poruka je humanistička: svako može postati kralj svog sveta kroz samospoznaju, ravnotežu i akciju. Knjiga ne traži sledbenike, već poziva čitaoca da postane sam svoj učitelj, što je možba najočitiji izraz njenog luciferijanskog ideala. 

Majkl Ford, Tomas Karlson i Kenet Grant

Radi boljeg uvida ne samo u Fordovu doktrinu, nego i ključnih oblika LHP, uporedimo Majkla Forda sa nekim drugim sistemima, kao što su onaj Keneta Granta i Tomasa Karlsona (Dragon Rouge). Sva trojica rade sa istim osnovnim temama: senka, apoteoza, transgresija, inicijacija, ali različitim ontologijama. Neretko se stiče utisak da Ford drugu stranu u ontološkom smislu gleda kao psihomagijski i arhetipski domen svesti. Za Karlsona je to realni kosmo-haos i objektivno postojeće drakonijanske sile. Kenet Grant tu drugost posmatra kao transdimenzionalni tok izvan vremena i ega. 

I dalje, ove tri ličnosti možemo predstaviti i kroz prizmu za njih karakterističnih adversijalističkih entiteta, a to su, za Forda - Lucifer kao arhetip buđenja, dakle, unutrašnja sila; za Karlsona - Zmaj / Tijamat / Apep kao haos pre stvaranja, odnosno kosmička sila; i za Granta - Horonzon, Lam, Tifon, kao entiteti izvan kosmosa, transrealna inteligencija. Osobenosti svakog od pomenute trojice vode i ka osobenim oblicima njihovih puteva inicijacije. Tako kod Forda imamo prvo psihološko buđenje, nakon čega sledi rad sa senkom, što bi trebalo da rezultira samooboženjem. Dakle, Ford radi na izgradnji jastva u LHP ključu. U slučaju Tomasa Karlsona, prvo ide suočavanje sa Haosom (Veliki spoljašnji Zmaj), zatim rad sa drakonijanskim sferama, što podrazumeva i prolazak kroz klipotske tunele, te naposletku dolazi svestan povratak u Haos (transkosmos). Možemo stoga reći da Karlson, kao u alhemijskom procesu, prekaljuje jastvo. Kod Granta prvo ide ostvarivanje kontakta sa drugom stranom, pa rad sa tifonijanskom strujom, te naposletku gubitak identiteta i transkosmosu, ako se tako može reći. To znači da Grant rastvara jastvo, što bi Kroli rekao anihilacija (poništenje) ega.

Uporedni pristup ovoj trojici možemo izvesti uvidom u njihov magijski metod. Fordov magijski stil, da tako kažem, jeste strukturisan i psihomagijski. Njegovi izvori su klipoti, vampirizam i haos, dok je cilj izgradnja autonomnom, odnosno bolje reći, nezavisnog identiteta. Možemo reći da je Ford u magijskom smislu sintetizator koji koristi mit kao alat. Kod Karlsona, stil je sistematski i mitološki, a crpi iz klipotske kabale, nordijskih i drakonijanskih mitova, runozofije, tantre i sl., dok je cilj drakonsko buđenje. U magijskom smislu on deluje kao rekonstruktor, tj nastoji da izgradi koherentan sistem. Važno je razumeti jedno u vezi Forda i Karlsona: iako obojica koriste klipote, oni u stvari rade sa dva različita univerzuma koji samo dele isti simbolički jezik. Grantov stil je zbunjujuće fragmentaran ali vizionarski, utemeljen na Kroliju, Lavkraftu i tantrizmu, ali i pod snažnim uticajem egiptozofske misli Džeralda Masija. Njegov praktičan cilj je transdimenzionalni kontakt. Dakle, očigledno je Grantovo nastojanje da deluje kao prorok.

Bibliografija Majkla Forda

Ford je objavio više od tridesetak knjiga, a dole su istaknuti neki od najuticajnijih i najcitiranijih naslova:

-Luciferian Witchcraft / Book of the Serpent; temeljni grimoar i ideološki uvod u njegov luciferijanski sistem.

-The Bible of the Adversary; tu on pozicionira Lucifera kao prometejski lik i fokusira se na ritualnu praksu.

-Liber HVHI: The Magick of the Adversary; složen rad o klipotskoj i infernalnoj magiji.

-Book of the Witch Moon: Chaos, Vampiric & Luciferian Sorcery; kombinacija tradicionalne i vampirske magije sa LHP elementima.

-Akhtya – Vampyre Magick; tekst fokusiran na vampirsku magiju.

-Drauga – Ahrimanian Yatuk Dinoih; proučavanje persijske i saturnijanske magije i klipotskih arhetipa.

-Lilith and Lamastu; rad o arhetipovima ženskih adversarijalnih entiteta.

-Wisdom of Eosphoros; filozofski tekst o luciferijskoj tradiciji.

-Infernal Union: Sinister Initiation & Satanic Psalms; kombinacija inicijacijskih radova i ritualnih pesama.

-Hecate & the Black Arts; povezivanje tradicionalnog paganskog arhetipa sa LHP praksom.

Eklektički Put Leve ruke: Tomas Karlson i Crveni Zmaj

Red Crvenog Zmaja, Ordo Draconis at Atri Adamantis (ODAA), ili skraćeno Dragon Rouge, osnovan je 1989. godine u Švedskoj. Izvorno je imao sedam članova, od kojih se ističe ime Tomasa Karlsona (1972), kao glavnog osnivača. Po legendi, siva eminencija ovog Reda i Karlsonov učitelj jeste zagonetan čovek poznat kao Varg, čiji je identitet ostao skriven. Crveni Zmaj sebe vidi kao deo Puta Leve ruke (LHP) i Drakonijanske struje, a svoje učenje temelji na klipotskoj kabali, odinskoj runozofiji, vamačara tantri i tifonijanskoj alhemiji. Oni su svoju doktrinu označili skraćenicom G.O.T.A. Kao jedan od svojih ciljeva Crveni Zmaj navodi postajanje bogom, ali za razliku od drugih crnomagijskih organizacija, njihovi tekstovi i uputstva nisu dostupni široj javnosti. Međutim, o doktrini Crvenog Zmaja se može nešto saznati u knjigama njihovih članova, a delimično i iz intervjua njihovih ostaknutih članova na Jutjubu, zapravo Karlsonovih. U lektiri Crvenog Zmaja, nalaze se autori kao što su Karlos Kastaneda, Julius Evola, Kenet Grant, Niče, Hajdeger, Bergson, Platon, Plotin, ali i Upanišade i Ta te king. Posebno je učenje Keneta Granta uticalo na oblikovanje svetonazora Tomasa Karlsona. To ukazuje na eklektičku prirodu magijske ideologije Crvenog Zmaja.

Švedski istraživač ezoterizma sa akademskih pozicija, Kenet Granholm, opisuje ključan događaj u Karlsonovom životu koji je poslužio kao okidač za osnivanje Crvenog Zmaja. Iako je Karlson još od ranog detinjstva imao neke oblike iskustva okultnog, te je kao tinejdžer počeo ozbiljnije da ulazi u tu oblast, glavna stvar se desila prilikom njegovog putovanja u marokanski grad Marakeš, kada mu je na trgu prišao neki mističan čovek i rekao mu (verovatno na engleskom, što je već simptomatično, mada je moguće i da to uopšte nije bio čovek!): da su stari hramovi pali, a da će se novi hram uzdići, a to će biti Hram Crvenog Zmaja. Kako je prethodno imao neki znakovit san, Karlson je sve to shvatio kao proročanstvo, pa je nakon povratka u Švedsku, sa svojim magijskim saradnicima osnovao Dragon Rouge. U to vreme je već bio pod uticajem starije osobe koja se bavila oblikom jezidsko-tifonijanske magije (uticaj Keneta Granta), kao i pomenutog Varga. Inače, Karlson nije neki opskurni satanista, kako bi neko ko uzgaja nekakve predrasude mogoa pomisliti, nego profesor univerziteta.

Kenet Granholm tumači doktrinu Crvenog Zmaja u osnovnim parametrima kosmosa i haosa, što je središnja tema njihove mitologije. Kosmos predstavlja ispoljene strukture, fizički svet i svesni um. Dakle, kosmos ima svoja ograničenja. Nasuprot tome Haos je bezgraničan, primordijalan i sadrži sve mogućnosti i elemente koji još uvek nisu ispoljeni. Ovo iz daleka podseća na pojmove koje je rabio Karlos Kastaneda, a to su tonal, kao sveukupnost poznatog i spoznatljivog sveta, i nagual, kao beskraj nepoznatog i nespoznajnog. Naravno, haos je u središtu pažnje ovog reda, što je i predstavljeno njegovim glavnim simbolom Crvenim Zmajem. Dakle, haos je Crveni Zmaj, odnosno beskrajni izvor svega. Zmaj je taj koji trasira put maga ka samooboženju. Tako imamo spoljašnjeg i unutrašnjeg Zmaja, skrivenu snagu u čoveku. Onaj unutrašnji Zmaj je kundalini, izvor lične moći stvaranja. Spoljašnji je primordijalni haos i predstavlja sve ono izvna maga. Te dve sile su površno razdvojene a jedan od zadataka posvećenika jeste da ostvari njihovo jedinstvo. 

Granholm ukazuje i da Karlson, kao i Crveni Zmaj, prihvataju Krolijevu definiciju magije, kao oblik nauke koja podleže eksperimentu i proveri, otud njeni pogledi i rezultati nisu dogma. Takođe, Crveni Zmaj prihvata Krolijev pogled na običnu, mundanu (mirjansku) volju i onu istinsku, pravu volju koja odgovara višem sopstvu, esenciji samog maga. Crveni Zmaj svoju magiju ne karakteriše kao crnu nego mračnu, pa prihvatanje tame ne znači biti izopačen i zao. Tama se prvenstveno odnosi na nepoznato. I dalje, u tom smislu oni razlikuju mračnu od svetle magije. Svetla magija se odnosi na baratanje poznatim strukturama kosmosa, u šta spada i praktičarevo svesno sopstvo. Dakle, beli mag cilja da osnaži i uspostavi (ili obnovi) zamišljeni idealni izvorni poredak, dok mračni mag, radeći sa silama haosa, razbija postojeće strukture radi uspostavljanja novih, te čineći to i sam postaje deo novog samostvorenog poretka. To znači da mračni mag ne služi svrsi i planovima nekog boga, već teži da sam postane bog tvorac.

Magija Crvenog Zmaja, po Granholmu, utemeljena je na tri osnovna načela: vizija, moć i akcija. Vizija ima dvostruko značenje. U jednom smislu odnosi se na dublje opažanje koje omogućava praktičaru da posmatra stvarnost na neposredniji način. Ta neposrednost viđenja podseća na viđenje koje je opisivano kod Karlosa Kastanede. U drugom smislu odnosi se na mogućnost posvećenika da zamisli promene koje želi da ostvari. Tako je haos shvaćen kao fluid koji posvećenik oblikuje svojom vizijom. Ta ideja odgovara Levijevom opisu astralnog svetla. Međutim, da bi vizija bila ostvarena neophodna je moć. Tu se stvari komplikuju jer viđenje istinske ili prave stvarnosti daruje moć, ali je i iziskuje. Da bi delovao, magičar koristi moć unutrašnjeg zmaja (kundalini) kako bi obezbedio pristup bezgraničnoj moći onog spoljašnjeg zmaja. Da bi to ostvario mag se oslanja na svoju viziju. Treće načelo, odnosno akcija, jeste izraz magije. Snagom akcije mag ostvaruje svoje vizije. 

Magija, po shvatanju Crvenog Zmaja, nije ograničena samo na obrede i ceremonije, već je svaki svesni čin izraz magije. Ideološki, Crveni Zmaj proklamuje da je cilj njihove magije da posvećenik preuzme kontrolu nad svojim životom i stekne moć stvaranja sopstvene budućnosti umesto da bude stvorenje prošlosti. Dakle, kako u životu, tako i nakon smrti, neće mi biti suđeno na nekakvom Strašnom Sudu ili u Ozirisovoj dvorani, već ću ja sam određivati magnitude mojih destinacija.

Odinska runozofija je u materijalima Crvenog Zmaja opisana kao nordijska i gotička tradicija inicijacije, u čemu je Odin viđen kao mračno demonsko božanstvo i kao uzor koji bi trebalo slediti na putu samooboženja. Po doktrini Crvenog Zmaja, rune označavaju tajne, skrivenu mudrost pa se njihovo proučavanje smatra važnim korakom na putu mudrosti i potrage za moći. Osim Odina, drugo ključno nordijsko božanstvo za ovaj red jeste boginja smrti Hel. Pa ipak, ne znači da fokus na smrti i božanstvima smrti odražava nihilistička stremljenja, već je smrt uzeta kao simbol misterija. Ovde imamo na delu neku vrstu inicijacijske intimnosti sa smrću, što je neophodno radi postizanja besmrtnosti. Crveni Zmaj odbija svaku vezu sa rasizmom i suprematističkim neopaganskim pokretima sa kojima takođe dele svoja interesovanja za rune i nordijsku mitologiju. Dva starija sistema runozofske spekulacije su značajno uticale na Karlsona, a to su Gotička kabala Johanesa Bureusa (Johannes Bureus, 1568-1652) i Utark (Uthark) teorija Sigurda Agrela (Sigurd Agrell, 1881-1937). Inače, tema Karlsonovog doktorirata je Bureusovo delo.

Vamačara tantra igra značajnu ulogu u učenju Crvenog Zmaja jer je vide kao izraz primordijalne tradicije na koju se zapadni LHP naslanja. Podsetimo se da se u vamačari sve posmatra kao manifestacija božanskog, čak i ono što društvo smatra nečistim ili opasnim. Kundalini meditacija, kao praksa u kojoj se unutrašnji zmaj budi i jača, sastavni je deo mnogih njihovih magijskih radova. Granholm kaže da iako je u većini zapadnjačkih interpretacija tantra visoko seksualizovana, pa je otud seksualna komponenta prisutna i u Crvenom Zmaju, ipak seksualna magija se u pisanim materijalima ove organizacije retko direktno povezuje sa tantrom. Granholm ovo posmatra kao pokušaj da se izbegne hiperseksualnost moderne zapadnjačke kulture, i kao opozicija modernim zapadnjačkim prisvajanjima tantre, pri čemu se pristup Crvenog Zmaja predstavlja kao tradicionalniji i autentičniji od New Age tantrizma. Prateći potencijalne uticaje na njihovo interesovanje za tantru, nailazimo na Keneta Granta. Poznato je Grantovo opširno pisanje o tantri koji je predstavlja kao jednu od najprimitivnijih (samim tim i najdrevnijih) ezoteričnih tradicija, posebno u njenom obliku vamačare. Granholm primećuje da se dobar deo Grantove retorike može naći i u Crvenom Zmaju. Još jedan izvor uticaja jeste tradicionalista Julius Evola. Dakle, očigledna je težnja Crvenog Zmaja da se delimično usklade sa tradicionalističkom strujom ezoterizma.

Tifonijanska alhemija Crvenog Zmaja predstavlja više filozofski okvir i nije neposredna osnova za meditativno-magijsku praksu kao ostali stubovi G.O.T.A. Slikovito rečeno, alhemijski proces preobražava ugljenik, kao polaznu materiju, iz njegovog najslabijeg i najporoznijeg oblika, kroz proces stvrdnjavanja i oplemenjivanja, u večni neuništivi crni dijamant. Tifonijanska alhemija tako predstavlja temelj puta mračnog maga ka samooboženju, koji ga u idealnom slučaju navodi da identifikuje svoje više sopstvo ili istinsku volju, oplemeni ga, i na kraju dođe do čiste suštine sopstva (crnog dijamanta). Crveni Zmaj takođe ima alhemijski simbol koji prikazuje pet primarnih nivoa razvoja na koje je podeljen njihov inicijacijski sistem. Fokus tifonijanske alhemije je stari Egipat, kolevka alhemije, pri čemu se posebno spominju bogovi poput Seta, Kefre i Kema (Mina). Veoma specifičan fokus na Seta i Kema otkriva verovatni uticaj setijanizma.

Varg, koga Karlson identifikuje kao važnog ranog člana Crvenog Zmaja, bio je šegrt Ronalda K. Bareta, šizmatika organizacije Setov Hram Majkla Akvina, čiji je visoki sveštenik bio u periodu od 1979. do 1982. godine. Baret je predstavio Xem kao svoju reč eona 1977. godine, potpuno prekinuvši veze sa Setovim Hramom kada je napustio hijerofantski položaj. Kasnije su, kako piše Granholm, neki članovi Setovog Hrama opisali Baretov pristup više kao mističan nego magijski, i zanimljivo je primetiti da je mistični pristup relativno čest u Crvenom Zmaju. Međutim, Granholm pominje da povodom ove teme još jednom možemo uočiti potencijalni uticaj Keneta Granta, čija se posebna grana Ordo Templi Orientisa obično označava prefiksom tifonijanski.

U knjizi Qabalah, Qliphoth and Goetic Magic, Tomas Karlson naglašava da osoba koja želi da praktikuje magiju na način predstavljen u toj knjizi ne mora biti religiozna jer izrazi poput „Bog“, „Satana“, „Nebo“, „Pakao“, u suštini se odnose na univerzalna načela moći. Karlson primećuje da je u monoteističkoj kulturi okretanje mračnoj strani u potrazi za duhovnim iskustvom jednako prokletstvu, ali takav stav nije svojstven svim kulturama, jer neke od njih, poput indijske, nemaju tako jasno izraženu dualnost dobro-zlo. Zato je u indijskoj kulturi, na primer, mesto mračne boginje Kali sasvim legitimno, ali za razliku od religija i kultova svetlosti koje tvrde da su namenjene svima, mračni put nije namenjen svakome. Mračni put sa sobom nosi određene rizike. Mračni vid kabale, koji predstavlja temeljnu doktrinu Crvenog Zmaja, očigledno je shvaćen lurijanski, budući da klipotski aspekti ilustruju veliki i stari otpad kako ljudske psihe, ili psihe aspiranta, tako i samog univerzuma. 

Karlson tumači suštinu LHP iz kabalističke perspektive povezujući to sa legendom o padu čoveka, odnosno o izgonu iz Rajskog vrta. Pre nego što se taj mitski događaj uopšte odigrao, idealno stanje ljudskog bića predstavljeno je simetričnim oblikom dijagrama Drveta života sačinjenim od deset sefirot, odnosno sfera emanacije univerzuma. Nakon pada, vrhovna trijada se izdvojila čime je otvoren ambis između božanske i ljudske sfere, odnosno između duhovnog i materijalnog sveta. Taj ambis moderni okultni kabalisti nazivaju i lažnom sefirom Daat, što se sa hebrejskog prevodi kao znanje. U idealnom stanju, kako kaže Karlson, Daat je bio jedna od sefira, dok poslednje sefire Malkut (kraljevstvo), koja predstavlja materijalni svet, nije ni bilo. Na dijagramu idealnog Drveta života koje predstavlja mikrokosmos i makrokosmos pre pada, ono što je sada središnja solarna sefira Tifaret (lepota), nije bila pozicionirana u središtu šeme. Nije bilo središnjeg sunca već dva sunca, pri čemu je Daat predstavljao više sunce, nevidljivo, odnosno Crno Sunce. Arhanđeo Mihael vladao je suncem nižeg dela sveta oličenim sefirom Tifaret, dok je Samael (Lucifer) vladao višim suncem, odnosno sefirom Daat. Nakon pada, Lucifer-Daat, koji je bio veza između božanskog i ljudskog, postao je prepreka, odeljenost, a ljudsko biće je iz lunarne sefire Jesod / temelj, palo u fizički svet. Tako je stvorena sefira Malkut. U aktuelnom poretku Drveta života Daat je mesto u kome je Lucifer ustanovio Pandemonium. Karlson naglašava sličnost između kabalističkog koncepta Daata sa nordijskim Gnipahalanom, dverima koje vode ka Nifelhejmu, obitavalištu mračne boginje Hel.

Karlson takođe usvaja ideju da zmija u Rajskom vrtu nije Lucifer nego Lilit, po apokrifima prva žena Adamova, ali i sumerski demon oluje. Lilit je, kako Karlson kaže, takođe povezana sa Drvetom znanja, odnosno sefirom Daat. U četvorodelnoj strukturi Božjeg imena (Otac, Majka, Sin, Ćerka), Lilit korespondira konceptu Ćerke, s tim što je u izvornoj šemi Drveta života pre pada, redosled sukcesije išao ovako: Otac je Hokmah (mudrost), Majka je Binah (razumevanje), Ćerka je Daat, Lilit (znanje), a Sin je Tifaret, Adam (lepota). Takođe, Karlson usvaja stav da je Lilit oblik Šekine, odnosno mističnog Božjeg prisustva, a neki bi rekli ženski aspekt tog istog Boga. Po nekim kabalistima, Šekina kao Božja nevesta, ujedinjena sa Bogom je sjajna i blaga, ali ukoliko je odeljena postaje opaka, mračna i destruktivna. Takođe, po Karlsonu, Lilit je analogna grčkoj Sofiji, odnosno indijskoj Šakti i Maji. Kao posledica antropokosmičke katastrofe jer Lilit nije htela da pristane na submisivnost spram Adama, odnosno znanje nije htelo da se stavi u funkciju lepote, Lilit je prognana u pustinju, a Adam je dobio novu ženu Evu (Malkut, kraljevstvo). Za obične ljude Lilit je vampirska sila, a za adepte LHP ona je inicijator koji vodi ka mračnoj iluminaciji. Ona ne rađa već je opisana kao daviteljka dece, pošto sile plodnosti usmerava ka ambisu, a što je obitavalište Lucifera.

Čitava ova kabalistička epopeja ima ulogu da naglasi osnovne premise mitologije i demonologije Crvenog Zmaja, jer je fokus njihovog rada upravo demonska anti-struktura Drveta života znatnim delom shvaćena po načelima kabalističke doktrine Isaka Lurije. Zapravo, ta anti-struktura oponaša izvornu strukturu i sledi njena organizaciona načela ali u izopačenom obliku. Pošto je ta doktrina veoma složena i prevazilazi okvire ovog teksta, neću ulaziti detaljnije u njeno obrazlaganje. Važno je naglasiti prirodu klipota kao ostatke procesa Božjeg stvaranja. Izgleda da i Karlson usvaja pretežno gledište kabalista da je neuravnotežena aktivnost marcijalne sefire Geburah (strogost) izvor nastanka klipota čiji se svet naziva Sitra Ahra (druga strana). Ipak, imajmo na umu da kabala prepoznaje Desnu stranu: Sitra de-Keduša, koja pripada Bogu, dok je Leva, odnosno Druga strana, ona koja pripada stranim, tj. paganskim bogovima kojima Jevreji (a kasnije i hrišćani i muslimani) odriču božanstvenost pripisujući im demonsku prirodu. Vladari klipota su Samael i Lilit, a takođe postoji i kabalistička klasifikacija klipota po šemi anti-strukture Drveta života. Kao što imamo anđeoske i arhanđeoske hijerarhije, tako imamo i hijerarhije (ili izopačenja hijerarhije) klipotskih entiteta. Zapravo, u opadajućem nizu od viših ka nižim anti-sefirama raste gustina i nečistoća klipotskih entiteta.

Tomas Karlson

Tradicionalni kabalistički put, odnosno Put Desne ruke, teži obnovi izvorne harmonije između čoveka i Boga, dok LHP posvećenik produbljuje taj pad, odlazi još dalje od drugih prirodno palih ljudi, kako bi dostigao individualno božanstvo. To je, kaže Karlson, put drakonijanske discipline, čija je osnova prizivanje sila tame i uništenja kako bi se presekla veza sa Bogom. Put Desne ruke ima potrebu za mesijom kako bi ovaj sačinio most preko ambisa, odnosno preko Daata, do božanske trijade na vrhu Drveta, preko kojeg adepti te staze mogu preći. Taj put vodi kroz solarnu sefiru Tifaret. Put adepta LHP je složeniji. Taj put, po Karlsonovom tumačenju, vodi dalje od Drveta života ka Drvetu znanja, onom koje je Bog zabranio Adamu i Evi. Put adepata svetla vodi ka jedinstvu sa Bogom, dok put adepata tame vodi iza ili mimo Boga. Po kabali, dva osnovna načela univerzuma su posude (forma) i božansko svetlo (energija). Prilikom procesa stvaranja sveta neke posude su se polomile i tačno 288 iskri božanske svetlosti su propale u bezdan. Te iskre su pali anđeli koji egzistiraju u ambisu kao luciferska svetlost. Adept LHP, objašnjava Karlson, traga za tim iskrama kako bi dosegao znanje koje će ga načiniti bogom. Te iskre su sjajni Zmaj, odnosno Lucifer, koji stoji u središtu Pakla.

Adepti svetla, odnosno Desne ruke, uzgajaju nadu da će vaskrsnuti u svetlosti, odnosno na nebesima. Za razliku od njih, adepti tame tragaju za pristupom Drvetu znanja. Taj rad je, po Karlsonu, adekvatan alhemijskom radu na stvaranju Eliksira Života i Filozofskog kamena, što je posao stvaranja originalnog Drveta života koje podseća na dijamant. Dakle, LHP, po Karlsonu, vodi čoveka do njegovog novog rođenja sa kojim postiže znanje te postaje poput boga, baš kao što je Zmija rekla Adamu i Evi.

Ključan korak do novog rođenja Karlson vidi u inicijaciji, a u njegovom smislu, reč je o inicijaciji u klipotski svet. On se poziva na jeretična kabalistička učenja  po kojima istinska inicijacija i prosvetljenje mogu biti dostignuti kroz klipotsko carstvo. Karlson posebno ističe da ulazak u svet klipota može dovesti posvećenika u kontakt sa spoljašnjom tamom izvan univerzuma. Klipotska inicijacija na jedan sistematski i organizovan način omogućava posvećeniku da radi sa silama haosa i tame. Te sile su ženske prirode, za razliku od sila sa kojima rade adepti svetla, a koje su muške. Te ženske sile su primordijalne i znatno starije nego maskuline sile svetlosti. Zapravo, za iniciranog adepta LHP, po Karlsonu, tama beskraja je skriveno svetlo, beskonačno sjajnije od sjaja bogova, ali ga opažamo kao tamu. Ovaj detalj je zanimljiv, pa ću napraviti malu digresiju kako bih produbio razumevanje odnosa svetlo-tama u kontekstu demonologije LHP.

Karlson, tumačeći klipotsku kabalu i njenu vezu sa goecijskim demonima, kaže da demoni Belial i Belzebub predstavljaju vezu između ljudi i demona i zato su oni od velike važnosti za adepta tame. U klipotskoj kabali oba ova demona su povezana sa Gagielom, klipotom druge po redu sefire na Drvetu života – Hokmah (mudrost). Belial je mračna personifikacija Ain Sofa, odnosno vela beskrajne božanske svetlosti postavljene iznad prve sefire Drveta – Keter (kruna). Kao takav, kaže Karlson, Belial ima vlast nad Gagielom i on objedinjuje njegove snage pod sobom pojavljujući se kao mračni ljudski zmaj koji negira Reč, Logos, odnosno Boga. Belial se ukazuje kao dva anđela velike lepote u ognjenim kočijama objavljujući da je on prvi među anđelima koji je pao. U Knjizi Postanja pominje se da je Bog, pre nego što ih je uništio, poslao dva anđela u Sodomu i Gomoru, mitska mesta povezana sa obožavanjem Beliala. Možda ovo nema veze, ali ova slučajnost je svakako indikativna za ovu temu. Karlson kaže da na nivou Hokmaha, adept svetlosti postaje jedno sa Božjom Reči i izgovara je još jednom, dok za razliku od njega, adept tame formuliše reč tišine koja otvara prolaz ka drugom univerzumu, u kome nema Boga, dodao bih. Gagiel je, kaže Karlson, oblik crnog svetla, odnosno mračni impersonalni odraz Ain Sofa kroz koji se klipoti ispoljavaju kao sila suprotstavljena stvaranju.  

Već sam rekao da inicijacijska šema Crvenog Zmaja ima jedanaest stepenova, koji su strukturisani u poretku 1+9+1. Prvi korak se odnosi na otvaranje kapija tame nakon čega sledi devet koraka, što korespondira sa devet nivoa Odinovog posvećenja u tajne runa. Ti stepenovi vode posvećenika ka srcu tame i njegovog preobražaja u mračno božanstvo. Po doktrini Puta Desne ruke adept teži vraćanju u prvobitno nevino stanje, pre nego što je čovek jeo sa Drveta znanja. Adept LHP, kaže Karlson, teži ka ispunjenju potrage za znanjem, a što vodi u nepoznato.  Poslednji jedanaesti korak vodi ka dostizanju apsolutne misterije izvan granica univerzuma. 

Stepenovi inicijacije Crvenog Zmaja:

1* Lilit / kapija nepoznatog;

2* Gamaliel / mračni snovi, veštičarstvo, mračna boginja, misterije mračnog Meseca;

3* Samael / filozofija LHP, mudrost ludila;

4* A’arab Zaraq / luciferijanska magija, tamna strana Venere, eroto-misticizam i put ratnika;

5* Tagirion / prosvetljenje noćne strane, Crno Sunce, jedinstvo Boga i Zveri;

6* Golahab / Ragnarok, aktivacija Sorata, magnetizam požude i patnje;

7* Ga’agšeblah / viši nivo eroto-misticizma, pripreme za prelazak ambisa;

8* Satariel / otvaranje oka Lucifera - Šive – Odina, načelo Zmaja;

9* Gagiel / osvetljavanje luciferijanske zvezde;

10* Taumiel / ispunjenje obećanja koje je dala Zmija, božanstvo;

11* Taumiel / crna rupa, iskorak ka novom stvaranju, univerzum B; 

Ako sam dobro razumeo Karlsona, on ovde ukazuje da se adept jedanaestog stepena može naći u položaju kosmotvorca, odnosno da stvori sopstveni univerzum u kome će on biti bog. Ta ideja ima nečeg solipsističkog u sebi.

Klipotski tuneli su takođe bitna stavka u doktrini Crvenog Zmaja. Oni predstavljaju dvadeset i dve klipotske verzije staza koje na šemi Drveta života povezuju deset sefira, od kojih svaka staza odgovara po jednom slovu hebrejskog alfabeta. Te klipotske staze nazivaju se tuneli i oni povezuju klipotske svetove. Nazivi i atribucije tunela vode poreklo od Alistera Krolija, a što je popularizovao Kenet Grant kao Setove tunele. Takođe, treba naglasiti da neokabalistička spekulacija te tunele, i uopšte klipotsko sefirotsko Drvo, smešta u neodređeni kosmo-mitološki period nakon involutivnog preobražaja prvobitnog uravnoteženog i simetričnog Drveta života. Dakle, klipotsko Drvo je posledica pada i njegova struktura obrnuto odražava Drvo života kakvo ono jeste nakon tog događaja, (a ne kakvo je ono bilo u svom idealnom obliku). Neću se ovde baviti opisom čitave te strukture, samo ću istaknuti da kao što se adepti Puta Desne ruke uzdižu stazama Drveta života, tako se i adepti LHP kreću kroz te tunele. Crveni Zmaj ima uputstva za kretanje svakim pojedinačnim tunelom.

Podsetiću na jedan zanimljiv detalj kod Kastanede. Naime, ljudska bića viđena kao energija imaju jajast oblik koji je nekada bio sferičan. U nekom neodređenom trenutku u prošlosti taj oblik je promenjen pod uticajem spoljašnjih sila koje su došle iz naguala. Posledica toga je involucija, odnosno novo ontološko stanje ljudskih bića sa, hajde da tako kažem, lošijim performansama. Po okultnoj kabali Daat je tada pao u materijalnost postavši Malkut, ostavivši za sobom prazninu. Ljudi su iz rajskog Jesoda proterani u materijalnost. Taj detalj priziva ideju dvojnika, odnosno onaj aspekt ljudskog bića koji odgovara toj praznini. Ne samo kod Kastanede, nego i u mnogim ezoterijskim školama prisutan je fenomen dvojnika, koji je opisivan kao više kao uspavana potencija, a što tek čarobnjaci uspevaju da probude i koriste. Načelno, LHP je takođe fokusiran na radu sa dvojnikom, ali moram pomenuti da je i kod Kastanede sam dvojnik prirodno povezan sa mračnom stranom. Možda je uspavanost dvojnika u nekoj vezi sa padom.

Tomas Karlson klasifikuje tri osnovna pristupa prizivanja goecijskih demona: ortodoksni, ahetipski i crnomagijski. Ortodoksni način doslovno sledi uputstva iz grimoara, a što rezultira efikasnošću zbog zahvaljujući drevnosti i oprobanosti ovog načina. Međutim, ovakav metod često iziskuje složene uslove, nabavku specifičnog materijala, što poskupljuje i komplikuje magijsku praksu. Arhetipski pristup zasniva se na ideji da goecijska magija nije vezana samo za jedan jezik ili tip religije, već se njeni elementi izgrađeni na osnovu arhetipa koji se mogu naći u mnogim tradicijama. U ovom pristupu nije neophodno koristiti hebrejska slova ili biblijske reči. Dakle, može se izaći iz simboličke matrice judeo-hrišćanstva i upotrebiti enohijanska ili grčka slova, rune itd. Na taj način, Karlson govori i da mogu biti korišćene inkantacije koje je mag sam osmislio. On tu stavlja ogradu da je goecijski sistem zasnovan na složenom simboličkom mehanizmu, pa bi arhetipski pristup iziskivao veliko iskustvo i znanje operatora. 

Karlson takođe pominje crnomagijski način prizivanja na osnovu načela LHP. Taj metod je riskantan i zahteva veliku samokontrolu. Standardna preporuka jeste da osoba koja priziva stoji u magijski zaštićenom krugu, dok je za pojavljivanje demona predviđen trougao izvan tog kruga. Crni mag ne koristi krug i trougao,  već se suočava sa demonom kao jedan od njih, što neretko rezultira, kako kaže Karlson, iskustvom erotske prirode. Prilikom čuvene Krolijeve magijske avanture prelaska bezdana, odnosno suočavanja sa moćnim demonom Horonzonom u alžirskoj pustinji 1909. godine, njegov pomoćnik Viktor Nojburg je sedeo u krugu, dok je sam Kroli bio izvan. Time je Kroli izložio sebe demonskom prisustvu, što je postupak istovetan ovom što je opisao Karlson. Kroli je u toj situaciji delovao kao istinski crni mag, iako je procenjivanje prirode njegovog magijskog dela sa stanovišta podele na Levu i Desnu, crnu i belu stranu, protivrečno.

I kod Karlsona ritualna praksa prizivanja nije jedini način kontaktiranja sa demonima. U tu svrhu može poslužiti i goecijska meditacija. Taj oblik rada uključuje korišćenje sveća i odgovarajućih mirisa koji odgovaraju targetiranom demonu. Nešto slično postoji u vudu praksi. Praktičar sedne za sto koji mu služi kao oltar, upali sveću odgovarajuće boje, obezbedi insense, kao i nacrtani sigil na parčetu papira, nekoj tkanini ili ga ureže na metalnoj pločici. Tom prilikom ime demona služi kao mantra, i dok ga izgovara praktičar se koncentriše na plamen sveće, a potom zamišlja sigil. 

Drugi način je nacrtati sigil na papiru, nabolje u crnoj ili boji koja odgovara planetarnoj prirodi demona i fiksirati ga pogledom. Nakon određenog vremena preporučuje se da praktičar zatvori oči i posmatra sigil unutrašnjim vidom, pošto će se unutar oka stvoriti negativ objekta u koji je prethodno netremice fiksiran pogledom. Da bi se pristupilo tom metodu potrebno je prethodno usavršiti praksu fiksiranja. I u ovom slučaju ime demona može poslužiti kao mantra. 

Treći metod je aktivna vizuelizacija opisanog oblika pojavljivanja demona, što naravno podrazumeva dodatne uslove i razvijenu moć imaginacije. Ovaj deo podseća na mnemotehničke metode, kao i na metod vizuelizovanja astroloških predstava radi povezivanja sa duhovima dekana, planeta, zvezda, o čemu se može pročitati u radovima renesansnih magova, a koji se oslanjaju na srednjovekovni arapski magijski spis posvećen talismanskoj astromagiji preveden pod naslovom Pikatriks (Picatrix).

Četvrti metod jeste priziv demona u snu za šta je potrebno načiniti demonom sigil na odgovarajućem materijalu i staviti ga ispod jastuka. Sobu je potrebno ispuniti adekvatnim mirisima a na čelo pričvrstiti kristal korespondentan demonu koga želimo da prizovemo. Peti metod je napraviti i stalno nositi sa sobom amulet sa sigilom demona. Svi ovi metodi nisu jedinstveni, već su svojstveni mnogim magijskim tradicijama. Opisani načini takođe služe svrsi stupanja u kontakt sa bilo kojom vrstom entiteta, demonskih, anđeoskih, elementarnih itd.