Kada se pomene Nekronomikon, odmah nam se pojavi asocijacija na Hauarda Filipsa Lavkrafta, ili na njujoršku okultnu scenu sedamdesetih godina prošlog veka, odakle je izronilo kontroverzno Simonovo izdanje (naravno, u tom smislu vredi pomenuti i verziju Franka G. Ripela u sklopu njegove poznate Sabejske trilogije). Međutim, pojava Alexanthornovog monumentalnog dela, premešta težište ove kosmičke struje na Balkan, u Srbiju i Beograd. U tom smislu ovo delo ne predstavlja tek lokalni kuriozitet ili puki prevod postojećih grimoara, nego je autentični spomenik okultne sinteze na prelazu vekova. Alexanthorn, koji je iznenada i prerano preminuo, ostavio je iza sebe tekst koji funkcioniše kao operativna mapa za novu epohu Puta Leve ruke.
Alexanthornov rad je u svojoj prvoj polovini usaglašen sa strukturom Simonovog Nekronomikona. U tekstovima kao što su Knjiga o Drevnima, Knjiga o prizivanju Drevnih i Knjiga Pedeset Imena (Mardukovih 50 imena), uočljiva je sličnost sa Simonovim narativom. U tom smislu, prisutan je i identičan motiv „ludog Arapina“ (ovde adaptiran kroz lik sluge bogova koji doživljava užas u pustinji pod uticajem crnog demona Ebonora). Međutim, Alexanthorn se tu ne zaustavlja. Njegova verzija se dramatično razlikuje od Simonove po širini i inkluzivnosti. Dok je Simon bio oprezan i držao se uglavnom bazičnih sumerskih božanstava paralelnih sa Lavkraftovim, Alexanthorn u tekst hrabro uvodi entitete iz kasnijeg, razvijenijeg Ktulu mitosa (Derletovog i Smitovog), kao što su Bjatis, Ubo Satla, Igolonak, Jidra. U kasnijim poglavljima (Kraljevstvo Demona), knjiga direktno uključuje klasične goecijske demone iz Lemegetona (Manjeg ključa Solomona), kao što su Amdukiaz, Belial, Dekarabia, Dantalian, Malfaz i drugi, ali im daje „drevni“ ili „bezdani“ kontekst.
Što se tiče autentičnosti ovog dela, povodom toga mogu reći da ako pod „autentičnošću“ podrazumevamo istorijski dokument iz drevnog Sumera, ova knjiga (kao ni Simonova) to naučno nije. Sam klinasti tekst i sumerska religija nisu poznavali Lavkraftove entitete. To je ono što bi neko na površinskom nivou mogao da primeti. Međutim, ako autentičnost posmatramo kroz magijsku operativnost i struju (current) XXI veka, ovo je nesumnjivo autentični Grimoar Levog Puta srpske i uopšte ex-jugoslovenske provenijencije. Alexanthorn je posedovao duboko teorijsko i praktično znanje i uspeo je da stvori koherentan sistem u kojem moderni kosmički užas funkcioniše kroz drevne bliskoistočne obrasce.
U predgovoru Alexanthorn objašnjava svoj metod. On nije prevodio sa jednog izvornika, nego je radio sa fototipskim i transliterovanim glinenim pločicama, latinskim, jevrejskim i arapskim izvornicima i tekstovima sa engleskog, italijanskog, francuskog i nemačkog jezika. Drugim rečima, ovo je kompilacija, pokušaj da se iz fragmenata različitih tradicija rekonstruiše jedinstven sistem. On je bio svestan problema, na primer, kako kaže: pojedini delovi rečenica, ili čitavi odlomci knjige, izgledaju nespojivo sa periodom u kojem je tekst bio pisan. Ipak, on veruje da se u magijskom radu ispravnost obrednih tekstova može proveriti. Osnovno pitanje u tom smislu jeste da li obred radi ili ne radi. Dakle, za Alexanthorna, autentičnost nije istorijska, već operativna. On ne tvrdi da je svaka reč u knjizi doslovno prevedena sa drevne pločice, nego tvrdi da sistem funkcioniše. I to je jedino što ga zanima.
Činjenica da je Alexanthorn preuzeo duhove koje je klasifikovao i sigilizovao Franc Bardon u svojoj kultnoj knjizi Praksa magijske evokacije (The Practice of Magical Evocation) predstavlja ključni stub ove knjige. Zapravo, on ih nije preuzeo, nego ih je uporedio sa nekim izvorom koji meni nije poznat. U tom smislu on je pre koristio Bardonovu knjigu kao neku vrstu korektiva. Međutim, ono što jeste preuzeo od Bardona jesu sigili tih duhova. U delu knjige pod nazivom Knjiga Duhova (od 239. stranice nadalje), nailazimo na sledeću podelu:
Duhovi Kovitlajućih Sila (Zemlje, Vatre, Vazduha, Vode), što odgovara Bardonovim duhovima elemenata.
Duhovi sfernih kraljevstava podeljenih po astrološkim znacima (Kraljevstvo Pabilsag / Strelac, Enzu / Jarac, Mulugula / Vodolija, Zib / Ribe itd.).
Svaki entitet koji se pominje u ovom segmentu, kao što su Mimosah (zaštitnik zakona), Eneki (veština proricanja), Korilon (umetnost), Igarimi (eterični uzroci), Sumuram (gospodar vazdušnih životinja), Astolitu (magijski ključevi i levitacija), pa sve do duha Asmodala na višim nebesima, jesu autentične inteligencije iz Bardonovog sistema.
Alexanthornova teza je bila izuzetno smela. On je tvrdio da Bardon (koji je tvrdio da je u svom grimoaru preneo imena duhova u šifrovanom obliku kako bi ih zaštitio od zloupotrebe) zapravo nije izmislio te inteligencije, niti ih je primio iz pukog „astralnog kanala“, već da ta imena i njihovi sigili predstavljaju iskonsku, zaboravljenu pre-vavilonsku i sumersku tradiciju. Zato je u svom tekstu on Bardona praktično „re-sumerizovao“. Bardonovog maga (posvećenika) zamenio je sumerskim terminom magavan (pripadnik svešteničke klase drevnih kultova). Umesto Bardonovog mentalnog / astralnog treninga u kabalističkom ključu, evokacija ovih bića postavljena je u kontekst sumerskih kapija, bajalica i stražara. Ovaj zahvat je sa magijske strane fascinantan: on je uzeo jedan izuzetno precizan, bezbedan i mentalno orijentisan sistem (Bardonov) i gurnuo ga u ambis primordijalnog kosmičkog haosa (Lavkraft / Sumer).
Posebnu pažnju čitaoca ovog dela privući će metodologija upotrebe magičnih kvadrata kao Tabli Svetih Imena. Dok stariji grimoari insistiraju na hebrejskom, grčkom, arapskom ili enohijanskom pismu kao svetim jezicima stvaranja, ili svetih knjiga, Alexanthorn svoje kvadrate ispisuje latinicom. Korišćenje latinice unutar matematičkih matrica predstavlja svesnu kibernetizaciju magijskog procesa. Slovne oznake gube religijski i moralni značaj i postaju čisti energetski vektori i koordinate. Ti kvadrati ne služe da bi se umilostivila antropomorfna božanstva, već deluju kao vizuelne i konceptualne rešetke koje rastaču racionalni aparat modernog čoveka.
Dakle, Alexanthorn je shvatio da su za komunikaciju sa silama Spolja (koje su pred-ljudske), tradicionalni religijski jezici preuski. To podseća kako je tridesetih godina XX veka Sesil Rasel, Krolijev disident i osnivač Horonzon Kluba, kao matematičar, posmatrao magične kvadrate kroz ne-euklidovsku geometriju. Za njega su slova bila samo koordinatne tačke, energetski vektori. Korišćenjem latinice, Rasel je desakralizovao magiju i pretvorio je u hladnu kibernetiku. Alexanthorn u Knjizi Mrtvih radi potpuno istu stvar: njegovi kvadrati ispisani latinicom nisu tu da bi ih „bogovi razumeli“, već da bi delovali kao optičko-mentalne rešetke za ljudski um. Latinica deluje na racionalni deo svesti modernog čoveka, dok geometrijski raspored slova u kvadratu otvara podsvest i propušta frekvenciju Bezdana.
U klasičnoj ceremonijalnoj magiji, iz kvadrata se izvlači sigil (linija koja spaja određena slova ili brojeve). To je vizuelni pečat. U ranoj fazi Horonzon Kluba, Rasel je razvio metod gde se kvadrati koriste za generisanje oniričkih i vibratornih reči (oniric words). Čitanjem kvadrata u krug, dijagonalno ili cik-cak, mag dobija kombinacije slova koje ne pripadaju nijednom ljudskom jeziku, ali proizvode vibratorni efekat u etru. To su zvučne formule za buđenje vanzemaljskih inteligencija. Alexanthorn u svojoj knjizi koristi kvadrate upravo kao Table Svetih Imena iz kojih se artikulišu varvarske bajalice i imena Čuvara Kapija. Ti latinični kvadrati služe kao generatori formula. Kada magavan (posvećenik) vibrira ta imena dobijena iz kvadrata, on rastače linearno vreme i prostor. Dakle, ubacivanjem latiničnih kvadrata i tabli svetih imena u sumersko-vavilonski kontekst, Alexanthorn je Bardonove inteligencije zone oko Zemlje preveo u funkciju Čuvara Bezdanih Kapija. On ih je skinuo sa solarnog neba i postavio ih oko kosmičkog ambisa. U tom smislu ove inteligencije nisu tek duhovi koji vise negde tamo, nego su u suštini portali. Njihovo prizivanje znači otvaranje portala. Međutim, ova vrsta geometrije slova nije bezopasna igra na papiru. Ti kvadrati su operativne mašine, interfejsi koji, kada se jednom pravilno ispišu i aktiviraju latinicom modernog uma, počinju da usisavaju realnost operatora u Meon.
Knjiga se završava jezivim i gotovo proročanskim segmentom pod nazivom Moje Zaveštanje, gde autor ostavlja upozorenje o opasnosti sila sa kojima je operisao. Alexanthornova iznenadna smrt, daje ovom rukopisu težinu živog, opasnog artefakta. Ovo Alexanthornovo delo, stoji kao stub mračne strane srpskog ezoterizma: hladno, matematički struktuirano i duboko zagledano u Meon. Alexanthorn je očigledno bio čovek koji je odbio da bude samo pasivni čitalac. On je hteo da napravi mapu Bezdana. Njegova knjiga je svedočanstvo o tom opasnom, fascinantnom i na kraju fatalnom putovanju. Ostavio je dubok trag, a ovaj rukopis je u magijskom smislu živa, pulsirajuća struktura, izuzetno opasna za neupućene, ali dragocen artefakt za suverene posmatrače.
Knjiga je organizovana kao kodeks od više pojedinačnih spisa, od kojih svaki nosi svoje ime i svrhu. Ovaj pregled prati njihov redosled i pokušava da uhvati nit koja ih povezuje.
Knjiga Crne Zemlje (Knjiga Mrtvih Imena)
Prvi deo knjige je svedočanstvo. Nepoznati arapski pisac, koga će kasnije Lavkraft nazvati Abdul Alhazred, govori u prvom licu o svom putovanju u planine Mašu, gde je pronašao tri urezana znaka na sivoj steni. Ovi znaci su:
Arra - znak rase, znak saveza sa Starim Bogovima;
Agga - stari znak, ključ za prizivanje Moći Drevnih;
Bandar - pečat Stražara, koji mora biti korišćen samo sa jednim od prva dva.
Ovo otkriće uvodi pisca u svet Drevnih Bogova, bića koja su postojala pre čoveka, koja su vladala Zemljom, i koja su prognana u Onostrana prostranstva. Njihov povratak je, kako pisac nagoveštava, samo pitanje vremena. Pisac potom navodi Dvadeset i jedno Ime Njarlatotepa, Glasnika Drevnih, Puzećeg Haosa. Svako Ime ima svoj pečat, svoj sat prizivanja i svoju specijalizaciju: od Etonetatea, Učitelja magijskih reči, do Etananesoe, izvornog otelotvorenja Njarlatotepa, koje se može prizvati samo kad su za to sve zvezde naklonjene. Ovaj deo postavlja temelje. Kosmos je hijerarhija sila, od Drevnih Bogova preko njihovih slugu do ljudi, i mag je onaj koji zna kako da komunicira sa tim silama.
Knjiga o Drevnima
Drugi deo je kosmogonija, priča o poreklu Drevnih Bogova i njihovom odnosu prema svetu. Ovde se uvodi panteon koji će dominirati čitavom knjigom:
Azagtot (Azatot, ali sa slovom G u imenu), Prapočetni Haos, Slepi Bog.
Njarlatotep (pisan kao Niarlatotep), Glasnik Drevnih, Puzeći Haos Početka i Kraja.
Kutulu (Ktulu), Stanovnik Zapada, koji spava u potopljenom gradu Rilejh.
Hastur, Neimenovani, koji boravi na najvišim Nebesima.
Šub Nigurat, Crni Jarac sa Hiljadu Mladih, Azagtotov suvladar.
Jog Sotot, Kočije Haosa, Kapija i Čuvar Kapije.
Ovaj panteon nije puka lista imena. Svaki bog ima svoju prirodu, područje uticaja, simbole i svoje vreme. Oni su stvarni i aktivni, iako su zaboravljeni. Knjiga takođe opisuje Dvanaest Svetova u koje su Drevni prognani, i Kapije koje vode ka njima. Ovo je geografija onostranog, mapa svetova koji su istovremeno udaljeni i prisutni, i koje mag može posetiti ako zna prave obrasce.
Knjiga o Znanju Drevnih
Treći deo prelazi sa mitologije na filozofiju i praktična uputstva. Ovde se uvode koncepti poput četiri čvora koji dele svet na Sever, Istok, Jug, Zapad, svaki sa svojim opasnostima i moćima; zatim Vatrena Zvezda, simbol preobražaja i rizika; Igra Zmije, alegorijska priča o stvaranju čoveka od strane Bogova; i O Vremenu, nagoveštaj da je vreme ciklično i da se krug vraća. Ovaj deo je najbliži onome što bismo nazvali teorijskom magijom, jer postavlja okvir za razumevanje kako univerzum funkcioniše i kako mag može da deluje unutar njega.
Knjiga Tajni
Četvrti deo je praktični priručnik. Ovde se nalaze uputstva za obezbeđivanje potrebnih rekvizita magijskog rada:
izgradnju Hrama od jedanaest kamenih stupova;
izradu odore, štapa, bodeža, mača, prstena i svetog kamenja;
pripremu tamjana Zkaube i tajanstvenog praha Ibn Gazija;
izradu magijskog kruga i pečata;
posvećenje oruđa kroz odgovarajuće obrede.
Posebno je zanimljiv detalj da odora mora biti izvezena sa pet specifičnih pečata, svaki u određeni dan i sat, posvećen određenom božanstvu. Ovo nije puka dekoracija jer svaki pečat ima svoju funkciju, svoju boju, svoj metal i svoju svrhu.
Knjiga Prizivanja
Peti deo je zbornik priziva. Ovde se nalaze obrasci za prizivanje:
Drevnih bogova, sa njihovim imenima, pečatima i vremenima;
Trinaest duhova Jog Sotota, svaki sa svojom specijalizacijom (od Gomorija, koji daje znanje o amajlijama, do Anabota, koji podučava nekromantiji);
Velikog Kutulua, kroz molitvu koja se izgovara na usamljenom mestu gde se more dodiruje sa nebom;
Šub Nigurata, Crnog Jarca, sa prizivom koji se izgovara kada Šamaš uđe u kraljevstvo Kuzarikuta.
Svaki priziv prati stroga pravila, određeno vreme, određeni pečat, određena žrtva. Knjiga ne ostavlja prostora za improvizaciju jer svaka reč, svaki pokret, svaki sastojak ima svoje mesto.
Knjiga Zemlje Mrtvih
Šesti deo se vraća mitologiji, ali iz drugačijeg ugla. Ovde se pripoveda o borbi između Marduka i Tiamat, priča o stvaranju sveta iz tela Drevne Zmije; o pokoljenjima Drevnih, sedam demona koji su rođeni u planinama Mašu; i silasku boginje Inane u Bezdan, tj priča o tome kako je boginja ljubavi sišla u kraljevstvo mrtvih i kako je uspela da izađe. Ovaj deo je najbliži onome što bismo nazvali svetim spisom, pošto je reč o pričama koje objašnjavaju zašto je svet takav kakav jeste i zašto su bogovi takvi kakvi jesu.
Knjiga Prizivanja (drugi deo) / Knjiga Pedeset Imena
Ovaj deo sadrži:
Prizivanja Četiri Kapije, prizive Stražara sa četiri strane sveta;
Prizivanja Moći i Duhova, opšte prizive za različite svrhe;
Pedeset Imena Marduka, svako Ime je moć, svaki ima svoj pečat i svoju reč.
Pedeset Imena Marduka je posebno zanimljivo, jer su to titule koje su Stari bogovi dodelili Marduku nakon njegove pobede nad Tiamat. Svako Ime je ključ za određenu vrstu magijske moći: od znanja o metalima (Nešamah) do moći nad olujama (Addu), od darivanja bogatstva (Ziku) do komandovanja vojskama (Zahrim).
Knjiga Duhova
Osmi deo je katalog duhova. Ovo je najopsežniji deo knjige, sa stotinama imena, pečata i opisa:
Duhovi kovitlajućih sila, tj duhovi Vatre, Zemlje, Vazduha, Vode;
Lutajući duhovi Zemlje, bića koja borave u oblasti koja okružuje Zemlju;
Duhovi Oblasti između Zemlje i Nebesa, starešine koji vladaju nad svakim od dvanaest zodijačkih kraljevstava;
Duhovi Sedam Nebesa, hijerarhija od 28 do 72 Starešine po Nebesima.
Svaki Duh ima svoje ime, svoj pečat, svoju nadležnost i svoje vreme.
Knjiga Ulaza
Deveti deo sadrži prizivanje Sedam Kapija, obrasce za prolazak kroz svako od Sedam Nebesa. Svaki priziv je upućen određenom Bogu (Nana, Nebo, Inana, Šamaš, Nergal, Marduk, Ninib) i sadrži pečat Kapije; priziv na jeziku starih (sumerskom); i precizna uputstva za izvođenje obreda.
Ovaj deo je ključan za razumevanje inicijacijskog sistema knjige. Prolazak kroz Kapije nije samo simboličan, već stvaran, i zahteva pripremu, čistoću i hrabrost.
Knjiga Isterivanja
Deseti deo je zbornik egzorcizama. Ovde se nalaze obrasci za:
Isterivanje Krune Anua;
Isterivanje Sedmorice Vrebača;
Isterivanje Bara Edinazu;
Isterivanje Zi Dingir;
Isterivanje Azagtota;
Isterivanje Drevnih;
Isterivanje slugu Drevnih;
Isterivanje opsedajućih duhova;
Isterivanje Anakia;
Vezivanje zlih čarobnjaka;
Isterivanje hordi demona.
Ovi obredi su izuzetno precizni i zahtevaju upotrebu specifičnih alata, pečata i reči. Oni su, u suštini, magijska medicina, lekovi protiv duhovnih bolesti i napada.
Knjiga Užasa
Jedanaesti deo je najmračniji. Ovde se nalaze:
Prizivanje mrtvih, obrasci za komunikaciju sa dušama umrlih;
Prizivanje Užasnih Potomaka Drevnih, bića poput Humvave, Pazuzua, Azagtota, Kutulua;
Prizivanje Četiri Duha Prostora, Ustur, Sed, Lamas, Natig.
Ovaj deo knjige nosi najteža upozorenja. Autor više puta ponavlja: Ove Reči nisu za pokazivanje nijednom čoveku, jer kletva je užasna. Ipak, on ih daje, jer, kako kaže, vreme je kratko.
Knjiga Crnih obreda
Dvanaesti deo je kulminacija. Ovde se nalaze:
Sedam Skrivenih Pečata, tajni pečati Sedam Bogova za prolazak kroz Carstvo Tame;
Oblasti Nevidljivih Nebesa, opis Jugota i njegovih kraljevstava;
Kraljevstvo demona, 198 Starešina demona, sa imenima, pečatima i nadležnostima;
Devet Kapija Bezdana, pečati za ulazak u Tamne oblasti;
Ključ prolaza, amajlija za zaštitu;
Veliki Čuvar Bezdana, njegov pečat i priziv;
Crni Plamen, obred za otvaranje Kapije;
Sjedinjenje s bićem Kutulua, obred zaposedanja;
Veliki Pečat Vezivanja;
Ogledalo Bezdana;
Table Neizgovorljivih Imena;
Pečati bogova Bezdana (Azagtot, Niarlatotep, Daolot, Šub Nigurat, Abot, Tavil At Umr);
Pečati Drevnih bogova, (Kutulu, Hastur, Ktuga, Glaaki, Gatanotoa, Kjega, Catogua, Jig, Igolonak, Gatanar).
Ovaj deo je vrhunac inicijacije. Onaj ko prođe kroz njega, ko izgovori zabranjena imena i otvori zabranjene Kapije, više nije običan čovek, nego je postao nešto drugo. Ali cena je, kako autor više puta naglašava, užasna.
Skrivena Knjiga Rilejha
Trinaesti, poslednji deo, je zaveštanje. Poslednje reči knjige su molitva: IA AZAGTOT / IA JOG SOTOT / IA ŠUB NIGURAT / IA KUTULU ZI KUR / IA IA IA. Ovo nije molba za milost, to je priznanje, potvrda da je autor pripadao Drevnima i da im se vraća.
