Ezoterijska geografija i geopolitika

art by Emil Bisttram

Matijas De Stefano kao indigo dete i duhovni vođa

Nedavno sam na jutjub kanalu @GaiaVideo, slušao izvesnog Matijasa De Stefana koji povezuje fizičke, hemijske i anatomske zakonitosti sa dubokom kosmičkom duhovnošću, posmatrajući Zemlju kao živi makro-organizam čiji smo mi delić.

Pre nego što obrazložim njegove teze i moja zapažanja i ideje povodom toga, ukratko bih se osvrnuo na samog De Stefana. On je predavač, i kako sam sebe naziva, „interdimenzionalni komunikator“. Rođen je 1987. godine u Venado Tuertu, u Argentini. Dakle, relativno mlad čovek. Široj javnosti postao je poznat pre svega kroz platformu Gaia, gde vodi dokumentarne serijale poput Initiation (Inicijacija) i The Journey of Remembering (Put sećanja). U suštini De Stefano je jedno od one famozne indigo dece. Za razliku od većine mistika koji doživljavaju prosvetljenje ili duhovno buđenje kasnije u životu, Matijas tvrdi da se od samog rođenja seća svojih prethodnih reinkarnacija. Kao dete je identifikovan kao „indigo dete“, a njegova majka je rano primetila da dečak crta kompleksne kosmološke mape, kabalističke dijagrame i piše na nepoznatim jezicima. De Stefano tvrdi da poseduje aktivaciju specifičnog dela pamćenja koji mu omogućava da pristupi takozvanoj univerzalnoj bazi podataka (Akaša). Njegova sećanja obuhvataju periode izgubljenih civilizacija poput Atlantide i Lemurije, kao i detaljno poznavanje drevnog Egipta.

Njegova osnovna teza je da on ne donosi nikakvo novo znanje, već da je njegova uloga da pomogne čovečanstvu da se seti onoga što je već zapisano u našem kolektivnom DNK. U tom smislu on pokušava da kompleksne hermetičke i metafizičke zakone prevede na jezik biologije, fizike, geometrije i hemije. De Stefano je poznat po organizovanju masovnih događaja fokusiranih na ono što naziva „planetarno isceljenje“ i „harmonizacija svesti“. Tokom 2022. godine okupio je hiljade ljudi u Egiptu pored piramida u Gizi sa ciljem da se kroz specifične zvučne frekvencije, meditaciju i postavljanje namere aktivira svest o jedinstvu planete. On kontinuirano putuje i vodi grupe kroz specifične energetske čvorove planete (poput Anda u Peruu, Kolumbije, Egipta i Španije) kako bi, prema njegovim rečima, pomogao u održavanju protoka informacija i energije kroz planetarne organe i sisteme dok traje aktuelni tranzit pomeranja magnetnih polova planete. Ukratko, Matijas De Stefano predstavlja novu generaciju spiritualnih mislilaca koji tradicionalni okultizam, svetu geometriju i hermetizam pakuju u savremeni, vizuelno prijemčiv format, privlačeći ljude koji traže sintezu naučne logike (kroz elemente i anatomiju) i duboke kosmičke mistike.

Ono što u De Stefanovoj biografiji i modusu operandi biva očigledno jeste isti onaj šablon, odnosno „rukopis“ koji je Teozofsko društvo primenilo pre više od jednog veka sa Džiduom Krišnamurtijem. Veliko Belo bratstvo (ili Majstori Mudrosti) u teozofskom narativu uvek deluje kroz ciklične „talase“ i odabrane glasnike. Početkom XX veka, Eni Bezant i Čarls Ledbeter su u indijskom dečaku Džiduu Krišnamurtiju prepoznali savršenog nosioca za tzv. Svetskog Učitelja (inkarnaciju Bodisatve / Maitreje). Osnovali su čak i ekskluzivni Red zvezde na Istoku kako bi ga pripremili za tu ulogu. Međutim, plan Velikog Belog bratstva (ili bar teozofskog vrha) se urušio 1929. godine kada je Krišnamurti doživeo duboku unutrašnju promenu, raspustio Red i izgovorio čuvenu rečenicu: „Istina je zemlja bez staza i njoj se ne može pristupiti nijednim putem, nijednom religijom, nijednom sektom.“ Odbio je da bude institucionalizovani mesija.

U tom smislu, Matijas De Stefano, svesno ili nesvesno, popunjava upravo tu upražnjenu arhetipsku nišu. On radi na sličnoj globalnoj frekvenciji, putuje po svetskim energetskim čvorištima i okuplja mase, ali sa jednom ključnom razlikom prilagođenom XXI veku: on izbegava religijski dogmatizam i institucionalnu kontrolu, težeći da svoje delovanje predstavi kao „podsetnik“, a ne kao novu dogmu, verovatno učeći na Krišnamurtijevom istorijskom presedanu. Istina je da je De Stefano bio nadareno dete, i ma kakva njegova uloga bila, neke njegove ideje ipak vredi razmotriti.

Veza magnetnog polja, Zemljinog jezgra i ljudske svesti

De Stefano povlači direktnu paralelu između ljudskog tela i planete Zemlje kroz element gvožđa i stvaranje elektromagnetizma. On podseća da je jezgro Zemlje ogromna, rotirajuća i tečna kugla od gvožđa. Njenim okretanjem stvara se magnetno polje planete. U ljudskom telu, srce je glavni pokretač i „pumpa“ za gvožđe koje teče kroz krv, stvarajući torusno magnetno polje oko nas. Ljudske vene su ekvivalent vulkanima i tokovima lave koji raznose gvožđe po planeti. De Stefano kaže da kada je ljudsko srce usklađeno, njegov snažan elektromagnetni štit usmerava kosmičku radijaciju ka krunskoj čakri, stvarajući oreol. Na planeti se isti taj proces manifestuje kao Aurora Borealis (polarna svetlost), tj Zemlja konstantno sija poput prosvetljenog bića sa moćnim srcem koje štiti život od sunčevog zračenja. 

Takođe, Zemlja ima stabilnu fizičku osu rotacije (fizički pol), ali njeno unutrašnje metalno jezgro se ne kreće istom brzinom ni u istoj poziciji kao spoljna kora. Zbog toga se magnetni pol stalno pomera. De Stefano objašnjava da promenu magnetnog pola doživljavamo kao promenu životnog fokusa. Fizički pol je naša glava (gde idemo), a magnetni pol je naše srce (čemu težimo). Između 2019. i 2020. godine, magnetni severni pol je naglo ubrzao i prešao sa zapadne hemisfere (Kanada) na istočnu (istočni Sibir / Arktički okean). On tvrdi da je pandemija COVID-19 bila direktna posledica ovog prelaska. Čitava čovečanstvo je moralo da se zaustavi kako bi se svest prilagodila novoj provodljivosti planete. Ovo je zanimljiva podudarnost. Ukoliko verujemo u teorije zavere, onda je više nego indikativno zašto je neko projektovao krizu sa virusom upravo u trenutku tranzicije magnetnog pola?

Energetska zmija (Turska - Patagonija) i uloga Irana

De Stefano pominje svetsku energetsku zmiju, koja zapravo nije alegorija, već on pod tim podrazumeva strujanje elektriciteta i provodljivosti kroz planetarnu mrežu. Za njega je zmija sam oblik u kojem vidimo kretanje energije / elektriciteta. Kada se magnetno polje pomerilo sa zapada na istok, promenio se polaritet ove energetske zmije iz pozitivnog (muški) u negativni (ženski), menjajući smer od glave ka repu. U tom kontekstu, De Stefano iznosi ključnu tezu: Iran je srce te zmije. On tvrdi da se globalni preokret svesti ne može uspešno izvršiti ako se u Iranu ne dogodi energetska promena. Zanimljvo. Ta promena podrazumeva povratak korenima, tj zoroastrijanskoj tradiciji i buđenju ženskog (receptivnog, negativnog) polariteta koji je trenutno blokiran rigidnim muškim principom kontrole. Ako se to ne desi, planetarni „glavni osigurač“ (Iran) će ostati blokiran, što može dovesti do preopterećenja sistema u narednim godinama.

Moram priznati da ovaj deo De Stefanove teze gledam sa velikom dozom skepticizma. Vezivanje opšteg i sveobuhvatnog preobražaja svesti za trenutne političke ishode u nekoj državi, bilo da je reč o opstanku šiitske teokratije ili o intervenciji spoljnih aktera poput Vašingtona i Tel Aviva, uvek zvuči suviše usko i prizemno kada se posmatra iz ugla vekovnih kosmičkih i planetarnih ciklusa. Metafizički procesi, po svojoj prirodi, traju vekovima i eonima i nisu uslovljeni time ko u datom trenutku sedi u Beloj kući ili Teheranu. Promene režima, ratovi i političke ideologije su samo površinski talasi na ogromnom okeanu, dok se tektonske promene o kojima govorimo dešavaju u dubinama. Međutim, ako se odmaknemo od dnevne politike i De Stefanovog doslovnog rečnika, ovde se tiho nazire akteulizacija ideje metaistorijske uloge Arijevaca, ali ne u ariozofskom nego u u izvornom, istorijsko-geografskom smislu. 

Kada posmatramo Iran ezoterijskim okularima, mi ne vidimo trenutnu Islamsku Republiku, već prostor na kome je nastala prva velika monoteistička i dualistička kosmologija: zoroastrizam (Zaratustrino učenje). Ta kosmologija postavila je svet kao polje borbe između Ahura Mazde (svetlosti / svesti) i Angra Mainjua (tame / materije). To je prostor gde je ljudski um prvi put masovno artikulisan da razmišlja u kategorijama izbora između svetlosti i tame, reda i haosa. U tom smislu, kada se kaže da je Iran „srce energetske zmije“, to se odnosi na kolektivni arhetip tog specifičnog geografskog prostora. Taj prostor nosi memoriju o ravnoteži vatre i svetlosti, koja je kroz vekove rigidnih struktura (kako unutrašnjih, tako i spoljašnjih pritisaka) pretvorena u sistem stroge kontrole i potiskivanja. Zato deluje besmisleno ideja da bi promena režima kroz spoljni pritisak ili konflikt donela „prosvetljenje“. Istorija nas uči da nasilne geopolitičke promene obično donose samo nove slojeve traume i blokada u tom istom „planetarnom organu“.

Ako prihvatimo De Stefanovu analogiju geografskih areala sa ljudskim telom, po kojoj je Bliski istok planetarna „jetra“, onda su sukobi koje gledamo zapravo manifestacija upale tog organa. Pobeda jedne ili druge političke opcije na toj mapi ne rešava unutrašnju provodljivost o kojoj De Stefano govori. Prava promena, u metafizičkom smislu, morala bi doći iznutra, kao buđenje tog izvornog, zaboravljenog koda harmonije koji je taj prostor nekada davno emitovao u svet, daleko pre modernih geopolitičkih igara. Sve te priče o pomeranju polova, drevnim kontinentima i energetskim čvorištima zapravo su mnogo veće od bilo kog savremenog političkog lidera ili doktrine. Oni su samo prolazni glumci u teatru koji se odvija na mnogo široj mapi svesti.

Mapiranje kontinenata kao unutrašnjih organa

Matijas De Stefano u ovom intervjuu daje parcijalnu mapu Zemljine anatomije, dok ostatak prepušta širem kontekstu svog učenja (koje pominje u Gaia serijalima). Na osnovu onog što je on rekao, raspodela izgleda ovako:

• Evropa: Srce.

• Bliski Istok / Veliki Stan (Kazahstan, Avganistan, Pakistan...): Jetra planete. Jetra je organ moći i pročišćenja, ali kada je preopterećena otrovima, ta moć se pretvara u bes i despotizam. Rat na Bliskom Istoku je, po njemu, zapravo proces čišćenja jetre od toksina kroz promenu polariteta.

• Tibet: Solarni pleksus.

• Planinski lanci (posebno Andi - Kordiljeri): Kundalini (energetska kičma).

• Drveće / šume (poput Amazona): Neuroni planete.

• Ljudi: Proteini i ćelije koji prenose informacije između organa (kontinenata).

Iako u ovom konkretnom razgovoru ne imenuje direktno gde je glava, iz njegove logike i uporedne analize sistema proizilazi da su organi raspoređeni po meridijanima i energetskim čvorištima (npr. u njegovim drugim predavanjima, severni regioni poput Arktika i delova Azije / Amerike često se vezuju za više čakre i procese mišljenja, dok se koren i sakralne zone vezuju za južne hemisfere). Njegova ključna poruka na kraju jeste da ljudi, kao ćelije, ne treba svi da se fokusiraju na isti organ (npr. Bliski Istok / jetru), jer ako bubreg (npr. Amazonija ili Južna Amerika) prestane da radi svoj posao i brine samo o srcu, ceo organizam će se otrovati.

Mapiranje magnetnih polova i aktuelizacija lemurijskog korena

Kosmički zakon polariteta nalaže da sever ne može putovati sam. Kada severni magnetni pol ubrzano napušta Kanadu i kreće se ka Sibiru, južni magnetni pol istovremeno napušta obale Antarktika. Međutim, oni nisu fiksirani na savršenoj osi koja prolazi tačno kroz centar Zemlje, jer se tečno gvozdeno jezgro kreće asimetrično u odnosu na koru. Dok severni pol juri ka Sibiru, južni magnetni pol se pomera sa Antarktika i „izlazi“ u pravcu Indijskog okeana, ka jugozapadnoj Australiji. Ovo me podseća na moj san od pre par godina kada sam iz satelitske perspektive posmatrao Zemlju i spazio da se severno od Beringovog moreuza, bliže sibirskim obalama u Severnom okeanu nalazi poveće ostrvo kružnog oblika kakvog nema na mapama niti na aktuelnim satelitskim snimcima. U tom smislu kružno ostrvo iz mog sna može biti simbolički prikaz energetskog „centra svesnosti“ (poput nove epifize ili trećeg oka planete) koji se otvara na mestu gde se spajaju stari i novi svet, najudaljeniji istok i najudaljeniji zapad.

Dok sever aktivira nova polja u ledenom okeanu, jug se pomera ka toplijim okeanskim strujama i australijskom tlu. U tradicijama koje se bave planetarnom mrežom, ovaj tranzit južnog pola zapravo pomera planetarni „sakralni koren“ (bazu), menjajući način na koji Zemlja procesuira nagone, preživljavanje i bazičnu vitalnu energiju. Povodom ovoga, podsetimo se da je H. P. Blavatska locirala izgubljeni kontinent upravo u oblast koja obuhvata južni Indijski okean. Reč je o Lemuriji, koju ona u svom kapitalnom delu Tajna doktrina (1888) opisuje kao postojbinu Treće korene rase. 

Iako je termin „Lemurija“ prvobitno skovao zoolog Filip Sklater u XIX veku kako bi objasnio prisustvo lemura i u Africi i u Indiji, Blavatska je taj koncept preuzela i duboko ga ezoterizovala. Prema njenim spisima, Lemurija je bila gigantski kontinent koji se protezao od podnožja Himalaja, preko današnje Indije, Šri Lanke i Sumatre, pa sve duboko na jug preko Indijskog okeana do Antarktika, obuhvatajući sa jedne strane Madagaskar, a sa druge Australiju. Ona tvrdi da je ovaj kontinent uništen vulkanskim akcijama i podzemnim vatrama stotinama hiljada godina pre nego što je Atlantida uopšte nastala u Atlantskom okeanu. Zanimljivo je da je i Rudolf Štajner u svojim antropozofskim predavanjima detaljno opisivao Lemuriju (lemurijansku epohu), smeštajući je u isti ovaj okeanski basen. On je opisivao da su Lemurijanci imali izuzetno razvijenu volju i neposrednu kontrolu nad prirodnim silama, ali da im je telo bilo znatno fluidnije i prilagođeno tadašnjoj toplijoj, polutečnoj atmosferi planete. Takođe, u tamilskoj tradiciji na jugu Indije postoji drevni mit o Kumari Kandam, potopljenom kontinentu u Indijskom okeanu koji se smatra kolevkom tamilske civilizacije, što se savršeno poklapa sa zapadnim ezoterijskim konceptom Lemurije.

I konačno, H. P. Lavkraft koji je bio strastveni čitalac (i skeptični kritičar) teozofske literature, ali je iz nje crpeo ogromnu inspiraciju za svoj Mitos; on je svoj potopljeni grad R'lyeh (gde Ktulu spava) locirao u nepristupačni deo južnog Pacifika. Međutim, Lavkraft pominje Lemuriju i drevne, pred-ljudske rase koje su naseljavale basen Indijskog okeana i Antarktik. Za Lavkrafta su ti južni, ledeni i duboki okeanski prostori uvek bili mesta gde su zakopani „Bogovi koji su bili pre ljudi“. 

Ako povežemo teze Matijasa De Stefana o pomeranju polova sa ovom mapom, dobijamo indikativnu ezoterijsku geometriju. Severni pol ide ka Sibiru, aktivirajući zonu koju bismo mogli vezati za Hiperboreju (prvobitni, severni duhovni dom čovečanstva). Sa druge strane, Južni pol izlazi sa Antarktika i ulazi u južni Indijski okean, što znači da elektromagnetna igla planete sada pokazuje i „budi“ prostor pod kojim, prema Blavatskoj, počivaju najstariji, potopljeni slojevi planetarne memorije (Lemurija). Ako je Sever svest koja traži nove koncepte, Jug je podsvest i koren. Izgleda da se buđenje te podsvesti, sa geopolitičkog i elektromagnetnog aspekta, trenutno projektuje tačno iznad zaboravljenih dubina Indijskog okeana.

Pitanje Tibeta

Razmotrimo sada poslednji deo ove tematike, a to je Tibet. De Stefano ga pominje kao solarni pleksus. U tom smislu, ja bih kao pandan geosakralnom značaju Tibeta pridružio planinu Ararat. Dakle, ukoliko prihvatimo De Stefanovu anatomsku podelu gde je Tibet solarni pleksus (centar moći, volje i asimilacije energije), a Bliski istok jetra (pročišćenje, gnev, preobražaj), onda zaposedanje Tibeta od strane Kine i tursko obezbeđivanje Ararata (kao geopolitički osetljive zone) deluju kao svesno stavljanje teških, materijalnih poklopaca na ključne energetske ventile sveta. Hajde sada da vidimo kako se istorijske činjenice i ezoterijski narativi prepliću kroz ova pitanja. Počnimo od Tibeta i od toga šta su nacisti i sovjeti zapravo tražili tamo?

I Hitlerova Nemačka i Sovjetski Savez imale su zvanične (naučno-geopolitičke) i nezvanične (okultne) motive za svoje ekspedicije tokom 1920-ih i 1930-ih. Nacistička ekspedicija (Ernst Šefer, 1938–1939), organizovana je pod pokroviteljstvom Himlerovog instituta Ahnenerbe (Nasleđe predaka). Zvanično su istraživali biologiju i antropologiju, ali stvarni zadatak bio je pronalaženje dokaza za ariozofski mit o poreklu arijevske rase. Verovali su da su nakon propasti Atlantide i Hiperboreje preživeli adepti izbegli na Tibet i tamo osnovali podzemna kraljevstva Agartu i Šambalu. Tražili su i biološke potvrde (merenjem lobanja tibetanskih monaha) i okultne tehnike kontrole svesti i vril-energije. Malo pre toga, organizovana je sovjetska ekspedicija (Jakov Bljumkin i Nikolaj Rerih, 1920-e). Pod vođstvom čekiste Bljumkina (koga je odobrio sam Feliks Dzeržinski, šef OGPU-a), sovjetska tajna služba je finansirala ekspediciju slikara i mistika Nikolaja Reriha. Sovjeti su bili fascinirani idejom „crvenog budizma“, i  pokušavali su da spoje komunizam sa budističkim proročanstvima o Šambali, verujući da će ovladavanje tibetanskim mističnim tehnikama i uticaj nad Dalaj Lamom pomoći Sovjetskom Savezu da zagospodari centralnom Azijom i porazi britanski imperijalizam.

Naravno, ovo nije prva ruska ekspedicija na Tibet. Prethodno je Ruska Imperija imala duboke aspiracije prema Tibetu, budući da su se okultno i geopolitičko tamo preplitali mnogo pre nacista. Tokom XIX i početkom XX veka, Rusija i Velika Britanija su igrale „Veliku igru“ (The Great Game) za kontrolu nad Centralnom Azijom. Tibet je bio ključna nagrada. U tom kontekstu pomenuo bih Agvana Doržijeva, burjatskog lamu (ruski podanik) i ključnog savetnika i diplomate 13. Dalaj Lame. On je ubedio Dalaj Lamu da je Ruska Imperija zapravo mitsko severno kraljevstvo Šambala, a da je car Nikolaj II reinkarnacija Belog Tare (budističkog božanstva). Preko Doržijeva, ruski carski dvor je slao misije i oružje na Tibet, a u Sankt Peterburgu je podignut prvi budistički hram u Evropi. Međutim, još krajem XVIII veka, ruski masoni (poput kruga oko Nikolaja Novikova) bili su fascinirani „Svetlošću sa Istoka“. Kasnije, u carskoj Rusiji, ličnosti poput dr Žamsarana Badmajeva (burjatskog lekara i mistika na dvoru) i raznih masonskih loža inicirali su planove za rusku ekspanziju na Tibet, verujući da Rusija ima sudbinski zadatak da spoji evropsku nauku i azijsku gnozu.

U tom smislu, lik ruskog emigranta Lipotina u Mejrinkovom Anđelu sa zapadnog prozora oličava upravo taj specifični spoj ruskog geopolitičkog podzemlja i tibetanskog "levorukog" tantrizma. Mejrink, koji je i sam bio član ezoterijskih redova, savršeno je prepoznao da Rusija u ezoterijskom smislu deluje kao most ili provodnik preko kojeg se mračniji, destruktivniji i transformativni aspekti tibetanskog okultizma (Bon tradicija i gnevna božanstva) prelivaju na dekadentni Zapad. Lipotin u romanu koristi te struje za uništenje starog sveta. 

Vratimo se na kinesko osvajanje Tibeta i tursko zatvaranje Ararata. Kineska komunistička partija (izrazito materijalistička, ateistička struktura) je 1951. godine umarširala na Tibet, proterala Dalaj Lamu i sistematski uništila mnogo manastira. Iz ugla metafizike, to je bio čin nasilnog uzemljenja i zatvaranja solarnog pleksusa sveta. Tibet je vekovima funkcionisao kao tiha transmisiona stanica koja emituje duhovnu frekvenciju i gnozu. Presecanjem te linije, Tibet je pretvoren u vojnu bazu i rudnik, čime je Zapad odsečen od direktnog izvora te energije. Slično je sa planinskim masivom Ararat, koji u biblijskoj i pred-biblijskoj tradiciji predstavlja tačku novog početka čovečanstva (gde se Nojeva barka spustila na suvo nakon potopa, unutar regije jetre sveta). Ararat je danas na teritoriji Turske, u strogo kontrolisanoj i geopolitički trusnoj vojnoj zoni, tik uz granicu sa Jermenijom i Iranom. Vekovni antagonizmi i militarizacija tog prostora onemogućavaju bilo kakva slobodna istraživanja ili duhovna hodočašća, čineći ga još jednim „zabranjenim gradom“ na mapi sveta. Dakle, ove dve tačke, Tibet i Ararat, deluju kao dve džinovske stezaljke koje drže modernu svest u čvrstom stisku materijalizma, sprečavajući vertikalni protok energije o kojem govore stari sistemi.

Metafora o Lažnim bogovima i CERN-u

Kao dodatnu važnu tezu, De Stefano pominje da su prirodni hemijski elementi zapravo istinski bogovi (vodonik je bog svetlosti, fosfor je donosilac svetlosti / Lucifer, sumpor je pakao, a njihovim spajanjem nastaje DNK). On tvrdi da Veliki hadronski sudarač čestica (CERN) doslovno razbija stabilne knjige (atome) u univerzalnoj akaškoj biblioteci fizike. Razbijanjem prirodnih elemenata stvaraju se veštački, sintetički elementi koji deluju kao lažni bogovi. Kao da naučnici koji rade u toj ustanovi svojim naučnim radom zapravo prizivaju sile i prisustva kojima nije mesto u našem svetu. Otud ono lažni bogovi. Nisu lažni, nego su suštinski i ontološki strani. Oni remete redosled knjiga na policama, zbog čega se bazična svest stvaraoca gubi u lavirintu, a čovečanstvo unutar sebe oseća da je nešto duboko pogrešno sa strukturom stvarnosti. Savet koji De Stefano daje za preprevazilaženje ove krize je jednostavan: povratak sopstvenoj svrsi. Ne treba svi da budemo brzi kao recimo Ferari (tehnologija i veštački napredak), jer svet ima zadatke koje može ispuniti samo neko ko je dizajniran da bude bicikl i prođe kroz najuže staze i doživi stvari koje vozač Ferarija nije u stanju da prođe jer je brz i iziskuje ravan put.

Thornovo shvatanje satanizma

Nona Limmen

Između odbrane i razotkrivanja

Knjiga Aleksandra Radivojevića Thorna Satanizam: Demisterijum Misterijuma predstavlja zanimljiv pokušaj da se fenomen satanizma sagleda iz ugla koji nije ni apologetski (u korist satanista) ni polemički (protiv njih), već kritičko-hermeneutički. Autor, koji se u predgovoru predstavlja kao sledbenik Puta koji nema ime, pristupa temi sa distancom koja mu omogućava da satanizam postavi u širi kontekst istorije religije, magije i duhovnih tradicija. Osnovna teza knjige je dvostruka:

• Satanizam je proizvod hrišćanstva, i kao takav ne postoji izvan hrišćanskog okvira, već je nastao kao antagonizam neophodan za opstanak crkve.

• Satanizam ne može biti put spoznaje, jer mu nedostaje autohtonost, odnosno neposredna veza sa izvorom tradicije.

Ova dva stava čine kičmu celokupnog izlaganja.

Poreklo satanizma: antagonizam kao kamen temeljac

Thorn počinje sa tezom koja je, na prvi pogled, provokativna: satanizam je nastao u krilu hrišćanske crkve. To znači da satanizam ne postoji kao samostalno učenje van hrišćanskog kulturnog kruga. Nema ga u Indiji, Kini, islamskom svetu, niti u bilo kojoj drugoj nehrišćanskoj kulturi. Ovo nije slučajnost, već strukturna nužnost. Crkvi je, da bi opstala kao institucija, bio potreban neprijatelj. Satana, koji se u jevrejskim spisima pominje kao protivnik, bio je idealan za tu ulogu. Thorn piše da bez satanizma nema hrišćanstva niti satanizma ima izvan okvira hrišćanstva i hrišćanskog sveta. Ovo nije samo istorijska opservacija, nego ontološka tvrdnja: antagonizam između Boga i đavola nije slučajan, već je strukturno neophodan za opstanak obe strane. Medalja je medalja, ne možete prigrliti Lice, a odbaciti Naličje. - kaže Thorn.

Na ovom mestu moram napraviti određenu digresiju. Za određeni svetonazor, kao što je recimo hrišćanski, činjenica da se satanizam u užem smislu nigde ne pojavljuje u istoriji, ne znači da ga nema. Povodom toga, Thornovom stavu, koji je sličan onome što tvrde pojedini akademski istraživači ezoterizma, može se, iz hrišćanskog ugla prigovoriti, da je satanizam suštinski prisutan od pamtiveka. U tom smislu može se pomenuti recimo kult Moloha, zatim razni oblici demonolatrije, demonomagije, actečka obredna žrtvovanja ljudi, i sl. Naravno, ovo bi nas odvelo u ćorsokak koji tvrdi da je svaki oblik kulta, verovanja ili religije izvan hrišćanstva zapravo oblik satanizma. Ljudi su odavno u magijskim obredima prizivali razna bića za koje bismo mogli reći da su "satanska", ali da li to opravdava shvatanje da je satanizam utemeljen i izvan hrišćanske paradigme?

Thorn, kao i većina akademskih istraživača ezoterizma (npr. Wouter Hanegraaff, Antoine Faivre, Jeffrey Burton Russell), tvrdi da satanizam u organizovanom, doktrinarnom smislu ne postoji pre hrišćanstva, jer je on strukturno vezan za hrišćanski narativ o Satani kao protivniku Boga. U tom smislu paganska božanstva (Moloh, Baal, Astarta, itd.) su druga božanstva, a ne satanska u smislu hrišćanske teologije. Hrišćanski prigovor ovakvom stavu jeste teološki, a ne istorijski. Otud, po hrišćanskom stavu, satanizam nije društveni fenomen, već duhovna realnost i kao takav postoji od pamtiveka jer je Satana stvarno biće koje zavodi ljude na otpadništvo od Boga. Svi pomenuti kultni i religijski oblici i božanstva su u tom smislu manifestacije Satane, bilo da su ljudi toga svesni ili ne. Ovaj stav se zasniva na teološkom aksiomu da Satana postoji kao stvarno biće. To je u skladu sa soteriološkim okvirom da je sve izvan hrišćanstva u nekoj meri pod uticajem tame. I konačno, u hermeneutičkom ključu, sve religijske prakse koje uključuju žrtvovanje, prizivanje duhova, magiju, jesu satanske jer udaljuju ljude od Boga.

Ipak, ako svaki oblik nehrišćanske religije ili magije proglasimo satanizmom, tada termin gubi svako značenje i postaje: sve što nije hrišćanstvo jeste satanizam. Takvo stajalište je cirkularno jer određuje satanizam kroz hrišćanstvo, pa onda sve van hrišćanstva svrstava u satanizam). Osim toga, ono je ideološko, a ne naučno, jer se koristi kao sredstvo za diskvalifikaciju i etiketiranje, ne za razumevanje. Uzmimo na primer kult Moloha koji je bio kanaanski (predizraelitski) kult u kome su prinošene ljudske žrtve (najčešće dece). Za stare Izraelce, to je bio grozan greh i odstupanje od pravog Boga, ali Moloh nije bio Satana, nego neko sasvim drugo božanstvo. Za Jevreje je to bio izraz bezbožne idolatrije, a ne obožavanje pravog i jedinog Boga. Kada bismo kult Moloha nazvali satanizmom, time bismo anahrono projektovali hrišćansku kategoriju na predhrišćansku praksu, a usput bismo potpuno ignorisali specifičnost kanaanske religije. 

U pogledu demonolatrije i demonomagije, imajmo na umu da su u Starom veku, obredi prizivanja duhova (goecija, teurgija) bili uobičajeni. Grčki magijski papirusi sadrže prizivanja različitih daimona (božanstava, duhova, pokojnika). U egipatskoj, mesopotamskoj, grčkoj, rimskoj, indijskoj tradiciji itd, prizivanje je bilo sastavni deo religije, a ne satanizam po sebi. To što hrišćanski teolozi kasnije ove entitete nazivaju demonima ne znači da su ih sami praktičari tako doživljavali. Isto tako, actečka obredna žrtvovanja su bila deo kosmičke ekonomije, verovanje da ljudska krv hrani Sunce i omogućava opstanak sveta. To nije obožavanje Satane, nego je u pitanju složena kosmologija sa sopstvenom logikom. Nazvati to satanizmom znači potpuno ne razumeti šta su Acteci radili i zašto.

Thorn, iako kritikuje satanizam, ne kaže da su sve nehrišćanske prakse satanizam. On kaže da satanizam kao formalno učenje ne postoji pre hrišćanstva, jer je nastao iz antagonizma prema njemu. Međutim, duhovna stvarnost koja stoji iza Satane (načelo suprotnosti, iskonska svetlost, drevni bogovi) postoji od pamtiveka. Drugim rečima, Thorn pravi razliku između načela (univerzalna stvarnost suprotnosti, svetlosti, tame, koju on identifikuje sa Šub-Niguratom); i forme (istorijski specifičan satanizam kao antagonizam hrišćanstvu). Ovo mu omogućava da prizna postojanje drevnih kultova i obreda (Moloh, demonolatrija, itd.),  pritom ih ne nazove satanizmom, ali da i dalje tvrdi kako iza njih stoji isti princip (koji on naziva Šub-Nigurat).

Dakle, šta je rešenje? Hrišćanski teološki okvir ne može biti merodavan za definisanje predhrišćanskih religija. Ali Thorn to isto čini, samo sa druge strane: on svoj princip (Šub-Nigurat) projektuje na mnoge drevne i prahrišćanske kultove, baš kao što hrišćani projektuju Satanu na njih. Ono što nedostaje u oba pristupa jeste metodološka čistoća: svaka tradicija mora biti razumevana na svojim sopstvenim uslovima, a ne kroz kategorije druge tradicije.

Kritički osvrt: zašto satanizam nije Put spoznaje

Glavna teza ove knjige jeste da satanizam ne vodi istinskoj spoznaji, jer mu nedostaje autohtonost. Šta Thorn podrazumeva pod autohtonošću? To je neposredna veza sa Izvorom, učenje koje se prenosi nasleđem, kroz neprekinutu liniju učeničkog nasleđa. Satanizam, po njemu, nema to. U tom smislu, satanizam je sinkretizam, odnosno spajanje elemenata iz različitih tradicija koje nemaju organsku vezu. Upravo ovaj nedostatak satanističke tradicije ukazuje da je satanizam skorašnji i profani fenomen. Posledice te neautohtonosti su:

• Stalno preispitivanje i eksperimentisanje, odnosno skakanje sa sistema na sistem.

• Razvoj ega umesto njegovog poništenja, jer se uspeh meri količinom stečenog znanja, a ne dubinom unutrašnjeg preobražaja.

• Iluzija slobode, jer se Put Leve ruke (LHP) se u satanizmu često svodi na radim šta hoću, što je, po Thonu, zapravo ropstvo sopstvenom egu.

Za Thorna, satanizam može da bude, i jeste samo jedan od okidača koji pokreće na akciju traganja, ali samo uz uslov da ta potraga, što pre i što brže, iskorači iz okvira satanizma.

Ko je Satana? Od Jahvea do Šub-Nigurata

Najvažniji deo knjige je pokušaj da se identifikuje Satana izvan hrišćanskog okvira. Thorn ovde pokazuje najveću erudiciju, ali i najveću ambiciju. On tvrdi da Bog Jevreja, Jahve, nije Bog, već duh zemaljske ravni koji se Mojsiju ukazao u pustinji. Njegovo izvorno ime je Natte (ili Nataniel), duh koji bdi nad pustinjama, poznat u sumerskoj tradiciji. On je prevarant koji je zaveo Mojsija obećanjem pomoći u zamenu za pokornost. Ovo je, po Thonu, razlog zašto su monoteističke religije (judaizam, hrišćanstvo, islam) tako kompaktne i netolerantne, jer su izgrađene na savezu sa duhom koji zahteva potpunu vernost i kažnjava svaki prestup.

Thorn identifikuje Satanu sa Šub-Niguratom (kojeg povezuje sa Bafometom), drevnim bogom navodno iz sumerske tradicije. Šub-Nigurat je Azagtotov suvladar (Azagtot je prapočetni haos, tama, a po Lavkraftu, njegovo ime je Azatot). On je nosilac svetlosti, odnosno iskonska svetlost koja se pojavila iz tame, zatim načelo suprotnosti, osnovni univerzalni zakon bez kojeg nema stvaranja, te naposletku, hermafroditno biće. Thorn objašnjava da je Elifas Levi, crtajući Bafometa 1855. godine, zapravo nacrtao Šub-Nigurata, ali nije otkrio poreklo inspiracije. Bafomet je, podsetimo se, između ostalog i simbol ravnoteže iznad suprotnosti, objedinjujući entitet načela Razredi i Zgusni (Solve et Coagula), što je alhemijsko načelo transmutacije i spoznaje. Kabalističkom atbaš šifrom, ime Bafomet postaje Sofia (Mudrost). 

Ipak, istine radi u sumerskoj mitologiji ne postoji nijedno biće koje se zove Šub-Nigurat, niti bilo šta što po opisu liči na njega. Šub-Nigurat je isključivo plod Lavkraftove vizije. Zapravo, istraživači Lavkraftovog dela, poput Roberta M. Prajsa, ukazuju na to da je Lavkraft inspiraciju za Šub-Nigurat crpeo od Šeol-Nuganota kojeg pominje pisac Lord Denseni. Takođe, u tom smislu ne bi trebalo izostaviti ni hrišćanske predstave o Satani kao jarcu, a što vuče korene iz prethrišćanskih vremena, i konkretno ukazuje na boga Pana. Dakle, Lavkraft je povezao Šub-Nigurata sa Satanom, Bafometom, i sa Panom. Thornova teza da je Šub-Nigurat izvorni Satana nije proizvoljna već se nadovezuje na postojeći asocijativni niz.

Dalje, povezivanje Šub-Nigurata sa Sumerom potiče od okultnih tumačenja, a ne od istorijskih činjenica. Ključni krivac za poistovećivanje Šub-Nigurata sa Sumerom je Simonov Nekronomikon (objavljen 1977. godine). Ovaj autor (čiji je pravi identitet nepoznat) tvrdi da je preveo drevni sumerski rukopis i da je Šub-Nigurat zapravo Šub-Išnigarab, sumersko božanstvo koje odgovara na molitve. Reč šub na sumerskom znači bacati ili proterivati (u kontekstu egzorcizama). Kenet Grant je dalje razvio ovu vezu, povezujući Šub-Nigurat sa Panom i Bafometom, a Lavkraftov mitos sa Alisterom Krolijem. Kao što sam više puta istakao, Grant je tvrdio da je Lavkraft bio nesvesni vidovnjak koji je opisivao stvarne okultne sile, ali ih je, zbog sopstvenog racionalizma, doživljavao kao užasne. 

Thorn je, kao što smo videli, preuzeo ovu Grantovu sintezu i dodao joj sumersku arheologiju. U tom smislu on tvrdi da je Šub-Nigurat zapravo drevni bog iz sumerske tradicije, da suprotnost Azagtotu (tami) te nosilac iskonske svetlosti. Zapravo Thorn kaže da je Šub-Nigurat izvorni oblik Satane i Bafometa. Dakle, Thornova teza je, sinkretistička konstrukcija koja povezuje Lavkraftovu fikciju (Šub-Nigurat), Levijevu simboliku (Bafomet), Grantovo tifonijansko tumačenje i sopstvenu reinterpretaciju sumerskih izvora.

Ipak, iako u Sumeru nema Šub-Nigurata, postoje određeni elementi koji su možda poslužili kao arhetipska osnova za okultne reinterpretacije. Prvi među njima je Enki (Ea), bog mudrosti, magije i voda, a čiji su simboli koza i riba. Povezivanje sa jarcem i plodnošću moglo je inspirisati kozji aspekt Šub-Nigurata.  Njegova uloga kao gospodara Absua (podzemnih voda) mogla je poslužiti kao osnova za htonski bezdani areal u okultnim sistemima. Ako je već tako, zašto onda Šub-Nigurat a ne samo Enki? Drugi mitološki lik je Enten, bog plodnosti stada (koza, ovaca, goveda). Stvorio ga je Enlil da bude čuvar farmera. Njegova veza sa plodnošću i stokom mogla je biti arhetipska osnova za hiljadu mladih, kao svojstvo koje pominje Lavkraft. Inače, u sumerskoj umetnosti, jarac je bio simbol muške plodnosti te povezivan i sa bogom Dumuzijem (pastirskim bogom), a njegovi rogovi su simbolizovali magijsku moć (posebno u ritualima za kišu).

Ukratko, ovde vidimo jasan ključni mehanizam modernog okultnog stvaralaštva:

• Lavkraft opisuje izmišljeno biće - Šub-Nigurat.

• Simon ga prevodi kao sumersko božanstvo, stvarajući lažnu istorijsku osnovu.

• Grant ga uklapa u telemitsku i Tifonijansku tradiciju, dajući mu okultni autoritet.

• Thorn ga kanonizuje kao izvornog Satanu, zatvarajući krug.

Ovo znači da Simonova i Thornova teza o Šub-Niguratu kao sumerskom bogu nema istorijskog utemeljenja, nego je deo okultnog mita koji je nastao u XX veku. Ali to ne znači da je Thorn pogrešio, nego je jednostavno deo trenda koji stvara sopstvene mitove od fragmenata prošlosti. Ono što je Thorn u ovom smislu uradio nije istorijska rekonstrukcija, već mitopoetska sinteza. Ta sinteza je koherentna, ali nije istorijski tačna.

Antagonizam među stazama Leve i Desne ruke

Thorn završava knjigu razmatranjem odnosa između Leve i Desne Staze (LHP i RHP). Njegov zaključak je da su obe staze iluzorne u svojoj krajnosti. Ukratko, RHP neretko stvara sledbeništvo, fanatizam, odricanje od individualnosti, dok LHP stvara iluziju slobode, egoizam i narcisoidnost. Stoga Thorn predlaže NHP, odnosno Bezruku stazu. Ovo nije odbacivanje obeju staza, već njihovo prevazilaženje kroz jedinstvo. Thorn objašnjava da bez učitelja ili vodiča nije moguće nigde stići. A učitelj može biti samo onaj ko će te naučiti kako da sam dođeš do spoznaje i izgradiš sopstvenu Stazu. Mnogi okultisti, posebno oni koji vide sebe na jednoj od pomenute dve staze se ne bi složili sa ovakvim gledištem, ali već se naziru neka nova strujanja koja idu u prilog Thornovom shvatanju po ovom pitanju. Isto tako, neki okultisti koji sebe vide kao deo modernog LHP mogli bi mu zameriti da on zapravo ovde vrši apologiju autoriteta, što nije u duhu pobune, adversarijalizma, apostazije i suštinske profanosti ovog okultnog pravca. 

Stil i metod: između eseja i manifesta

Knjiga je napisana u esejističkom, gotovo razgovornom stilu, koji često podseća na unutrašnji dijalog. Thorn se ne ustručava da koristi kolokvijalne izraze, humor i ironiju (posebno na račun vikend magova i astralnih avanturista). Korišćenjem ovog stila autor želi da razbije ozbiljnost koja okružuje okultne teme i istakne lični pečat, budući da je knjiga izraz ličnog stava, a ne akademske studije. Sa druge strane, Thorn ozbiljno pristupa izvorima, navodi Knjigu mrtvih (sopstveni prevod Šoteneroma), koristi komparativnu analizu religija, i - što je zanimljivo, poziva se na svoju prepisku sa Šandorom Lavejem, Kenetom Grantom i Majklom Fordom.

Na kraju knjige, Thorn priznaje da misterija ostaje: Rekoh da ovo jesu reči koje razotkrivaju misteriju, ali one nisu njeno rastajnjivanje. Misterija ostaje skrivena. 

Ovo je možda i najiskreniji deo knjige. Thorn ne tvrdi da ima sve odgovore , on samo ukazuje na put. A put, kako kaže, nema ime. Knjiga Satanizam: Demisterijum Misterijuma je, u krajnjem, poziv na odbacivanje svake paradigme,  pa i one koju nudi autor. To je kontradiktorno, ali i iskreno. U svetu u kome se svi bore za sopstvenu istinu, Thorn kaže: istina nije u knjigama. Ona je u tebi.

Dodatak: pustinjski duh Natte kao jevrejski bog Jahve

Thornova teza o Jahveu kao pustinjskom duhu Natte koji se lažno predstavio kao Bog, iako u svom izlaganju ne koristi termin demijurg, po svojoj strukturi i implikacijama stoji na istom ontološkom nivou kao i gnostička kritika stvaraoca sveta. Thornova interpretacija Jahvea je, u suštini, gnostička, ali u specifičnoj, modernoj varijanti koja nije direktno nasledila klasični gnostički narativ, već ga je rekonstruisala kroz prizmu sumerologije i okultnog sinkretizma. U gnostičkim sistemima (posebno u onima koje opisuju Irinej, Hipolit i Epifanije), demijurg je niži, neznajući tvorac materijalnog sveta (nastao iz Sofijine patnje ili pada). On sebe predstavlja kao jedinog Boga, zabranjujući ljudima pristup Drvetu spoznaje. I dalje, on je čuvar materijalnog zatvora, koji sprečava dušu da se oslobodi i neretko je poistovećen sa Jahveom Starog Zaveta.

U klasičnom gnosticizmu, zmija iz Rajskog vrta (koja je u Jevrejskoj i hrišćanskoj tradiciji poistovećena sa Satanom) se pojavljuje kao pozitivan lik i donosi Gnozu ljudima, oslobađajući ih od neznanja i lažnog boga (demijurga). Ovo je tačka koja je ključna: za gnostike, Satana (ili Zmija) je nosilac svetlosti, a Jahve je tamničar. Ono što je Thorn uradio je etimološka i arheološka rekonstrukcija gnostičkog prototipa. On nije direktno preuzeo gnostičku tradiciju, već je pokušao da pronađe njen izvor u sumersko-vavilonskom miljeu. To je karakteristično za moderni okultni sinkretizam, težnja da se svaka duhovna istina svede na jednu prvobitnu tradiciju, koja je onda iskvarena u kasnijim religijama i kultovima.

Ezoterizam Đakoma Kazanove

Prvi put sam se sreo sa legendarnim likom Đakoma Kazanove kroz film Federika Felinija, i sa briljantnim Donaldom Saterlendom u glavnoj ulozi. No, tada ništa nisam shvatao i Kazanova je mom mnjenju bio tek nekakav izvikani elokventni žigolo sa stilom, šarmantni Džon Malkovič svog vremena koji zavodi dame visoke klase i živi kao bonvivan. Pa ipak, kako sam kasnije razotkrivao, Kazanova je bio mnogo više od običnog švalera. Kao skriveni šav, kao „kontrapunkt” kroz koji se cela priča o Kazanovi, a i o samoj Veneciji, otvara, jeste njegov roman Ikozameron (Icosaméron ou l'histoire d'Édouard et d'Élisabeth...). Napisan na francuskom i objavljen u Pragu 1788. godine, ovaj monumentalni, rani naučnofantastični i utopijski roman predstavlja potpuno naličje onoga što svet podrazumeva pod „Kazanovom”.

Icosameron: Put u središte Zemlje

Priča prati brata i sestru, Eduarda i Elizabetu, koji tokom plovidbe doživljavaju brodolom kod Norveške i upadaju u zastrašujući, duboki vir. Umesto u smrti, oni završavaju u unutrašnjosti Zemlje, gde otkrivaju čitav jedan skriveni, podzemni svet. Tamo provode 81 godinu u stanju mladosti (broj mesečevog magičnog kvadrata i produžene mladosti), pre nego što uspeju da se vrate na površinu, kada rapidno počnu da stare, a roman je zapravo struktuiran kao njihovo dvadesetodnevno kazivanje (otuda naziv Icosameron, prema grčkom za dvadeset dana) o tom podzemnom carstvu Megamikra. Dakle, pre Žila Verna.

Ta podzemna zemlja nije samo plod puke mašte. To je Kazanovino igralište za filozofske, teološke, ali i prikrivene ezoterijske ideje. Stanovnici unutrašnje Zemlje su humanoidna bića, ali u obliku androginih blizanaca. Oni su minijaturni, rađaju se iz jaja, nemaju kosti (telo im podupire hrskavica) i komuniciraju isključivo muzikom i telepatijom. U unutrašnjosti Zemlje nema Sunca, već ceo prostor osvetljava stalna, difuzna crvena svetlost koja dopire iz zemljinog jezgra. Nema noći, nema godišnjih doba, vreme je statično. Društvo je organizovano do nivoa apsolutnog protokola. Kazanova ovde detaljno opisuje njihovu arhitekturu, zakone, poljoprivredu i ishranu. Na prvi pogled, Icosameron deluje kao prosvetiteljska utopija, ili distopija, poput Morove Utopije ili Sviftovih Guliverovih putovanja. Međutim, ako počnemo da vučemo konce iz ove perspektive, primetićemo sledeće elemente koji se savršeno vezuju za venecijanski podtekst:

Bekstvo iz venecijanskih tamnica i opsesija zatvorenim prostorom

Kazanova piše ovaj roman u starosti, kao bibliotekar u jednom zamku u Češkoj, izolovan, melanholičan i ogorčen na svet koji ga je zaboravio. On, koji je spektakularno pobegao iz venecijanskog zatvora, ovde stvara svet koji je zamena za zatvor. Unutrašnjost Zemlje u Icosameronu ima istu atmosferu klaustrofobije i veštačkog poretka kakvu je imala i Mletačka republika, ta anomalija na tlu sednjovekovne feudalno-monarhijske Evrope: fasada savršenog zakona i lepote, ispod koje se krije potpuna kontrola.

Elementi incesta i čiste krvi (vampirski podtekst)

Eduard i Elizabeta u podzemnom svetu postaju rodonačelnici nove rase, ulazeći u incestuozne odnose kako bi naselili puste delove tog sveta. Ta opsesija očuvanjem loze, izolacijom od spoljnog sveta i stvaranjem novog poretka unutar zatvorenog sistema nosi duboki, makabrični podton. U kontekstu Venecije, to nas vodi direktno do patricijskih porodica koje su funkcionisale kao zatvorena ložnica, čuvajući moć i resurse unutar krvnih srodstava, odsečeni od ostatka sveta, što je suštinska socijalna alegorija vampirizma.

Okultna pozadina

Kazanova je bio mason, blizak rozenkrojcerima, čovek koji je prevario pola evropske aristokratije prodajući im eliksire mladosti i magijske rituale. Icosameron sadrži elemente hermetičke kosmologije:

• Putovanje kroz ogroman vir je klasičan inicijacijski silazak u podzemlje (Descensus ad Inferos).

• Crvena, večna svetlost podzemlja podseća na alhemijsko „crveno delo” (Rubedo), fazu u kojoj se postiže besmrtnost ili transformacija materije.

• Ideja o androgidnim bićima je direktno preuzeta iz kabalističkih i gnostičkih učenja o primordijalnom čoveku (Adam Kadmon) pre podele polova.

Umesto da Veneciju otkrivamo preko karnevala, gondola i kroz legende o vampirima i mračnim kultovima venecijanske aristokratije, zamislimo je kroz prizmu Icosamerona: Venecija kao podzemno carstvo na površini vode. Grad koji je sam po sebi anomalija na tlu srednjovekovne feudalne Evrope, izgrađen na drvenim šipovima u blatu, izolovan u laguni, sa sopstvenim rigoroznim poretkom (Savet desetorice), sa večnim sumrakom u uskim kanalima gde svetlost retko pada direktno. Venecija je funkcionisala kao Kazanovin podzemni svet, mesto gde su maske (androginost, ukidanje identiteta) obavezni deo društvenog protokola, a energija grada se održavala konstantnim parazitiranjem na resursima spoljnog sveta. U neku ruku, tadašnja Venecija podseća na današnji Dubai, ali bez nafte i sa trgovačkom mornaricom. Ako Kazanovin naučnofantastični izlet postavimo kao ogledalo venecijanskog mentalnog sklopa, dobijamo onaj suptilni, intelektualni rez koji nam nedostaje da sagledamo Veneciju kao sedište moćnih okultnih uticaja.

Histoire de ma vie 

U Kazanovinim memoarima možemo prepoznati ključne tačke gde se njegov memoarski pragmatizam prepliće sa teurgijom i operativnom magijom. Istorija mog života (Histoire de ma vie) sadrži fascinantne opise njegovih okultnih operacija u Veneciji, a epizoda sa Murana, ostrva venecijanske lagune, i njegov specifični magijski sistem na neki način paraju privid racionalnog prosvetiteljstva. Evo šta se tačno krije iza tih događaja, simbola Zmaja i njegovog tajnog koda.

Odlazak kod veštice na Murano: Šta je prethodilo i šta se desilo?

Epizoda sa Murana (koja se odigrava u kontekstu njegove čuvene ljubavne afere sa monahinjom M.M. i njenom ljubavnicom C.C.) zapravo je vrhunac Kazanovine veštine psihološke i magijske manipulacije. Kazanova je bio u tajnoj, opasnoj vezi sa M.M., koja je bila štićenica i ljubavnica moćnog francuskog ambasadora u Veneciji, kardinala de Bernija. Ceo taj krug na Muranu (gde je bio njen samostan) bio je prožet libertenstvom, voajerizmom i špijunažom. Da bi održao kontrolu nad situacijom, fascinirao devojke i opravdao svoje postupke, Kazanova je morao da se predstavi kao posednik tajnih, natprirodnih moći. 

On u memoarima opisuje da je, kako bi ubedio M.M. u svoju povezanost sa duhovnim svetom, organizovao posetu lokalnoj veštici ili proročici na ostrvu Murano. Međutim, cela stvar je bila unapred izrežirana predstava. Kazanova je sam, pre nego što će dovesti M.M., posetio tu ženu, platio joj izdašnu sumu i precizno joj izdiktirao šta mora da kaže kada se on pojavi sa svojom ljubavnicom. Kada su došli, veštica je pala u trans i izgovorila detalje iz života M.M. koje je navodno mogao znati samo kosmos, čime je monahinja ostala potpuno opčinjena i podređena Kazanovinoj volji. Kazanova otvoreno priznaje ovo šarlatanstvo, ali kroz njega provejava suština venecijanske mračne magije: magija kao apsolutna režija i kontrola tuđe svesti u lavirintu ogledala.

Skriveni Veliki Zmaj sa Murana

Kazanova u svojim spisima i prepiskama (naročito kada analizira kabalističke operacije) pominje da ostrvo Murano, u ezoterijskom smislu, nije samo mesto industrije stakla i samostana, već dom skrivenog genija mesta (Genius Loci) u obliku Zmaja. U alhemijskoj i rozenkrojcerskoj simbolici tog vremena, Zmaj koji obitava u vodi ili na ostrvu predstavlja primordijalnu, mračnu energiju koja se mora ukrotiti. Za Kazanovu, Murano je bio izolovan, energetski čvor Venecije, mesto gde su se mešali ekstremni luksuz, izolacija monahinja, tajne lože i izrada stakla u pećima (što je samo po sebi alhemijski proces transformacije peska u svetlost). Nazvati to mesto prebivalištem Velikog Zmaja značilo je prepoznati Murano kao srce venecijanskog okultnog podzemlja.

Kazanovin četvoroslovni magijski sistem i Tajni Šefovi

Kazanova je zaista posedovao i operativno koristio specifičan proricateljski i magijski sistem, koji je u memoarima nazvao Kabalistička piramida ili Kabalističko proročište. Sistem se temeljio na numerologiji, geomantiji i alfanumeričkim zamenama. Iako ga je često koristio kao alat za prevaru bogatih lakovernika (poput Madam d'Urfe, koju je ubedio da će je kroz rituale podmladiti i reinkarnirati u muško telo), sistem je bio matematički fascinantan. Korisnik bi postavio pitanje. Slova su prevođena u brojeve i slagana u obliku piramide. Kroz matematički algoritam sabiranja i redukcije, piramida se svodila na ključne brojeve ili četvoroslovne korenove. Ti brojevi bi se ponovo preveli u slova, dajući kriptične, ali gramatički ispravne odgovore na italijanskom ili francuskom jeziku. Isti taj sistem pojavljuje se još kod nekih okultnih grupa kasnije, pa je teško ustanoviti da li ga je Kazanova osmislio ili je već ranije postojao.

Kazanova je tvrdio da kroz ovaj sistem on ne izmišlja odgovore, već da njegova piramida služi kao prenosni kanal, neka vrsta „kosmičkog telegrafa” sa bestelesnim inteligencijama, odnosno Tajnim Šefovima ili genijima. U slučaju Madam d'Urfe, on je te entitete nazivao imenima poput Oromasis (duh vatre) i tvrdio da prima direktna naređenja od nevidljivog bratstva koje upravlja sudbinom Evrope. Iako Kazanova u Istoriji mog života često piše sa ciničnim smeškom, svestan da je varao ljude, on istovremeno priznaje jednu jezivu stvar: da je sistem ponekad davao tačne odgovore i predviđanja koja ni on sam nije mogao da izračuna ili predvidi. Piramida je, u jednom trenutku, počela da radi sama od sebe, kao da je zaista zakačila stvarni egregor.

Dakle, Kazanova nije bio samo posmatrač, nego je bio i operator. Njegov odlazak na Murano kod lažne veštice, njegova opsesija Zmajem na tom ostrvu i njegova četvoroslovna kabalistička metodologija pokazuju da je Venecija XVIII veka funkcionisala na pogon skrivenih šifara. Kazanovin život bio je svesni magijski performans u kojem je on, koristeći četvoroslovni sistem, pokušao da izmanipuliše sudbinu (i samu Veneciju), dok je u pozadini, iza kulisa Murana, istinski „Veliki Zmaj” (oligarhija, inkvizicija, Savet desetorice i sam duh lagune) na kraju ipak progutao njega, osudivši ga na izgnanstvo i pisanje memoara u mračnoj Češkoj.

Kazanova i grof Sen Žermen

Kada već pominjem Tajne Šefove, vredi ukazati na Kazanovine susrete sa legendarnim grofom Sen Žermenom. Njihovi putevi su se ukrstili nekoliko puta na evropskim dvorovima, a njihov odnos je bio fascinantan spoj uzajamnog prepoznavanja, profesionalne ljubomore i dubokog rivalstva. Obojica su bili vrhunski manipulatori XVIII veka, ali sa potpuno različitim stilovima nastupa. Kazanova u svojoj Istoriji mog života posvećuje značajan prostor Sen Žermenu, ostavljajući nam jedan od najupečatljivijih i najdetaljnijih svedočanstava o ovom enigmatičnom čoveku. Kazanova i Sen Žermen su se upoznali u Parizu, u salonima visoke aristokratije gde su obojica pokušavali da obezbede pokroviteljstvo francuskog kralja Luja XV i njegove moćne ljubavnice, markize de Pompadur. Kazanova, koji je tek stigao u Pariz nakon svog spektakularnog bekstva iz venecijanskog zatvora, zatekao je Sen Žermena kako već potpuno dominira francuskim dvorom. Kazanova opisuje Sen Žermena sa mešavinom fascinacije i otvorenog skepticizma: 

„Ovaj neobičan čovek, rođeni prevarant, bez ustručavanja je govorio da ima trista godina, da poseduje univerzalni lek, da može da radi sa prirodom šta god želi, da topi dijamante i od deset ili dvanaest malih napravi jedan veliki, vrhunske čistoće, i to bez ikakvog gubitka na težini.”

Kazanova opisuje scenu u kojoj je lično prisustvovao Sen Žermenovom alhemijskom eksperimentu. Sen Žermen je uzeo bakarni novčić, stavio ga na užareni ugalj i upotrebio duvaljku. Nakon nekoliko trenutaka, novčić je postao zlatan. Kazanova, iako sumnjičav da je reč o vrhunskoj opsenarskoj varki i zameni novčića, priznaje da nije uspeo da otkrije trik. Taj novčić je zadržao i kasnije ga poklonio jednoj od svojih ljubavnica.

Između Kazanove i Sen Žermena je postojala suštinska razlika u pristupu okultizmu i manipulaciji. Kazanova je koristio magiju kao alat za postizanje vrlo opipljivih ciljeva: novca, žena i društvenog statusa. On je uvek zadržavao ciničnu svest o tome da vara ljude, igrajući na kartu njihove lakovernosti. Sen Žermen je, s druge strane, igrao na kartu apsolutne, bezvremenske misterije. On nikada nije tražio novac (bio je basnoslovno bogat, nosio je dijamante na svakom prstu i na cipelama), retko je jeo u javnosti (tvrdeći da se hrani posebnim eliksirom), i nastupao je sa pozicije istinskog adepta koji je iznad ljudskih slabosti. Kazanova je bio duboko iritiran činjenicom da je Sen Žermen uspevao da fascinira ljude mnogo dublje nego on. Smatrao ga je „kraljem varalica”, ali mu je uvek zavideo na superiornoj samokontroli i mističnoj auri koju je održavao bez ijedne greške. Kastanedinim rečnikom govoreći, Sen Žermen je delovao kao besprekorni nagual.

Njihovi putevi su se ponovo ukrstili u Londonu. U Londonu, Kazanova je pokušao da razotkrije Sen Žermena pred engleskim plemstvom, ali je Sen Žermen uvek bio korak ispred, uživajući zaštitu političkih moćnika i funkcionišući kao tajni diplomata (a verovatno i špijun) za različite krunisane glave Evrope. Zanimljivo je da su obojica bili povezani sa istim tajnim društvima tog doba, od masonerije do rozenkrojcerskih krugova, ali dok je Kazanova u tim krugovima tražio lične veze, Sen Žermen je bio prepoznat kao figura koja ta društva inspiriše ili čak vodi iz senke (mnogi su ga smatrali jednim od onih „Tajnih Šefova”).

Dakle, vidimo da je, u neku ruku, Kazanova oličenje Venecije koja stari, propada, troši energiju, ulazi u dugove i na kraju biva proterana (ljudski, potrošni element), Sen Žermen je hodajuća metafora za arhetipskog vampira. On je čovek koji ne stari, čije je poreklo nepoznato, koji se pojavljuje vekovima u istom obliku, poseduje eliksire besmrtnosti i preobražava živu materiju (bakar u zlato, male dijamante u velike). Njihov susret u Parizu možemo posmatrati kao trenutak kada se klasični venecijanski manipulator suočava sa nečim što je daleko prevazišlo njegove trikove, sa istinskim, hladnim i večnim „Zmajem” evropske ezoterije.

Kazanova, Blavatska i Lavkraft

Icosameron poseduje specifičan, hladan, kosmički i antropološki ton koji se mnogo decenija kasnije prepoznaje u teozofiji Madam Blavatske (koncepti o korenskim rasama, androginim primordijalnim bićima) i kod Lavkrafta (odlazak u nepoznate dubine svemira, susret sa civilizacijama koje funkcionišu po zakonima potpuno tuđim ljudskoj psihi). Ipak, ako posmatramo istoriju književnosti, Icosameron nije izolovani incident, niti je Kazanova pionir ove vrste fantastike. On je pre vrhunski sintetičar tradicije koja je tinjala u evropskoj svesti vekovima pre njega. Kazanova je uzeo postojeće podzemne motive i kroz njih provukao sopstvenu hermetičku i prosvetiteljsku viziju. Ideja da je unutrašnjost Zemlje šuplja i naseljena nije Kazanovin izum. U vreme kada on piše roman (krajem XVIII veka), ta tema je bila na granici između rane nauke i ezoterije.

Edmund Halej (Edmond Halley), čuveni astronom (poznat po kometi), je još 1692. godine izneo teoriju da je Zemlja šuplja, sastavljena od nekoliko koncentričnih sfera koje imaju sopstvenu atmosferu i svetleći gas, kako bi objasnio anomalije u kretanju magnetnih polova. Leonhard Ojler (Leonhard Euler), veliki matematičar, je sredinom XVIII veka modifikovao ovu ideju, tvrdeći da u samom središtu Zemlje postoji unutrašnje sunce koje pruža svetlost i toplinu naprednim podzemnim civilizacijama. Kazanova je direktno koristio ove teorije za građenje fizike svog podzemnog sveta.

Što se tiče književnih prethodnika, Kazanova je imao nekoliko veoma jasnih literarnih putokaza koji su utabali stazu pre njega. U tom smislu pomenuću ličnost kao što je Luj-Gijom de Fenelon (1721) i njegovo delo Relation du voyage de l'Isle d'Eutopia. To je jedan od prvih tekstova koji koristi Halejevu teoriju šuplje Zemlje u satirične i utopijske svrhe. Drugi pisac je Ludvig Holberg (1741) i njegovo delo Podzemno putovanje Nilsa Klima (Nicolai Klimii Iter Subterraneum). Holbergov junak propada kroz pećinu u Norveškoj (baš kao i Kazanovini junaci kroz vir) i otkriva planetu Nazar unutar Zemlje, sa bizarnim civilizacijama (drveće koje govori, inteligentne životinje). Ovaj roman je bio ogroman evropski hit XVIII veka. Zašto mi onda Kazanova deluje tako lavkratovski i blisko Blavatskoj?

Ako nije pionir samog žanra, Kazanova jeste pionir u atmosferi i dubini koncepta. Tamo gde su njegovi prethodnici (poput Holberga ili Svifta) koristili fantastične svetove kao jeftinu kulisu za satiru na račun trenutne politike ili crkve, Kazanova u Icosameronu radi nešto sasvim drugo, i tu nastaje onaj šav koji vuče ka Lavkraftu i Blavatskoj. On opisuje radikalnu antropološku drugost (lavkraftovski element), jer Kazanovini Megamikri nisu samo „ljudi sa maskama”. Njihova biologija i način postojanja su suštinski uznemirujući. Oni nemaju kosti, njihova tela su meka i hrskavičava. Oni se ne rađaju, već se legu iz jaja koja su savršeno sferična. Njihov jezik nije verbalan; oni proizvode muzičke tonove iz grudi i komuniciraju direktnim prenosom misli. Kazanova piše stotine stranica opisujući njihovu anatomiju i zakone sa hladnom, gotovo kliničkom preciznošću naučnika koji posmatra vanzemaljsku vrstu. Ta opsesija detaljnim opisivanjem ne-ljudskog poretka je čisti lavkratovski materijalizam pre Lavkrafta. I onako, usputno, ne mogu odoleti utisku sličnosti Kazanovinih podzemnih bića sa opisom Krolijevog LAM-a.

Koncept androginih bića koji naseljavaju unutrašnjost Zemlje direktno korespondira sa skrivenom doktrinom koju će Blavatska kasnije sistematizovati. Za teozofiju, prve ljudske rase (poput Hiperborejaca ili rane Lemurije) bile su androgine i spiritualne, pre nego što je došlo do pada u materiju i podele polova. Kao što sam pomenuo, Kazanova svesno u Megamikre projektuje mit o Adamu Kadmonu, prvobitnom čoveku. On postavlja taj svet unutar Zemlje kao neku vrstu zamrznutog, alhemijskog inkubatora. 

Konačno, mogu reći da je Kazanovin Icosameron hibrid. To nije književni incident u smislu da je nastao ni iz čega, jer se naslanja na tradiciju Haleja, Holberga i francuskog libertenskog romana. Ali jeste incident po svom neuspehu i svojoj monumentalnosti. Knjiga je imala pet tomova i preko 1.600 stranica. Bila je preskupa, preopširna i potpuno neshvaćena u svom vremenu. Publika koja je od Kazanove očekivala pikanterije, memoare i salonske tračeve sa elementima pornografije, dobila je masivnu, hermetičnu, filozofsko-naučnu kosmogoniju. Kazanova je ovde bio pionir u smislu da je prvi tretirao podzemni svet ne kao satiričnu bajku, već kao ozbiljnu, sistematičnu ezoterijsku i antropološku studiju. Zato danas, kada čitamo o Eduardu i Elizabeti, ne vidimo prosvetiteljstvo XVIII veka, nego mračni modernizam, kosmički strah i okultnu anatomiju kasnijih vekova.

Povodom ovoga javlja mi se pomisao da je Kazanova artikulisao ili predvideo okultnu struju koja je kasnije izrodila teozofiju i sve ono što je posle proizašlo. Setimo se da su martinizam i okultni red Strict Observance takođe lansirali ideju Tajnih Šefova, ali oni nisu toliko odlazili u dubinu kao Blavatska i Kazanova. Svi ti Tajni Šefovi su na Zemlji, ali na površini, međutim, prava magijska moć dolazi iz dubina, bilo iz središta Zemlje, bilo iz okeana, a što tek moderno vreme premešta u kosmičke dubine. Danas bi to sve bili vanzemaljci, a ne proto-zemaljci, kako bi možda bilo pravilnije reći. U ovome ja vidim fundamentalnu promenu u tome kako čovečanstvo vizuelizuje Izvor Moći.

Sistemi poput Strict Observance barona fon Hunda ili martinizma Žana-Batista Vilermoza i Martinesa de Paskvalija (pa i rane masonerije) operisali su sa konceptom Nepoznatih Nadređenih (Superiores Incogniti). Međutim, njihov narativ je patio od geopolitičkog i ljudskog ograničenja. Ti Šefovi su navodno bili živi ljudi, skiveni negde na površini, preživeli vitezovi Templari u Škotskoj, mudraci na Tibetu ili mistici u pustinjama Arabije. Problem je u tome što sve dok su ti entiteti na površini, oni su podložni demistifikaciji. Ako su u Škotskoj, zašto ih niko ne vidi? Ko su oni? Hajde da ih pronađemo? Ako su na Tibetu, oni su i dalje samo ljudi od krvi i mesa koji sede i meditiraju. Kazanova i, kasnije, Blavatska uviđaju da površina Zemlje više nema kapacitet da izdrži teret apsolutne, natprirodne moći. Prosvetiteljstvo je počelo da mapira i kolonizuje svet; tajne lože na površini su gubile svoju magijsku auru pod naletom racionalizma. Zato je bilo potrebno promeniti lokaciju Tajnih Šefova.

Moj stav da „prava magijska moć dolazi iz dubina” je ukorenjena u alhemijskoj maksimi V.I.T.R.I.O.L. (Visita Interiora Terrae Rectificando Invenies Occultum Lapidem - Poseti unutrašnjost Zemlje, pročišćenjem ćeš naći skriveni kamen). Dubina (središte Zemlje, okeanski rovovi) nosi specifičan psihološki i magijski naboj. Unutrašnjost je mesto gde se materija sabija pod nezamislivim pritiskom. To je mesto alhemijskog zrenja, gde nastaju dijamanti i zlato. Spuštanjem ispod površine, mi zapravo silazimo u kolektivno nesvesno, u primordijalni mrak koji je postojao pre nego što je svetlost razuma uobličila površinu sveta. Kazanova u Icosameronu svesno koristi ovaj rezervoar. Njegovi Megamikri nisu napredni ljudi sa površine, nego su bića koja nikada nisu iskusila pad, izolovani u materici planete, u stanju ontološkog detinjstva. To je ona ista struja koju će Blavatska uobličiti kroz priče o skrivenim podzemnim dvoranama (poput Agarte ili Šambale) gde se čuvaju knjige od platine i znanje pre-adamitskih rasa.

Sa industrijskom revolucijom, a naročito sa XX vekom i razvojem tehnologije (geološka bušenja, podmornice, mapiranje okeanskog dna), čovečanstvo je „osvojilo” i desakralizovalo unutrašnjost planete. Saznali smo da je u centru Zemlje tečno gvožđe i nikl, a ne podzemno carstvo ili carstvo palih anđela. Šta je okultna struja morala da uradi da bi preživela nego da premesti bogove. Kada je podzemlje postalo preblisko i fizički objašnjivo, svest je potisnula Tajne Šefove i proto-zemaljce u kosmičke dubine. „Anđeli”, „Duhovi elemenata” i Kazanovini „Megamikri” postali su Plejađani, Siriušani ili Sivi. Inteligencije koje komuniciraju telepatijom i muzikom više ne sede u crvenoj svetlosti zemljine utrobe, već u brodovima iznad našeg vazdušnog prostora, možda sa svojih dalekih zvezdanih destinacija telepatski opšte sa nama, ili vise u nekakvim multiverzumskim multidimenzionalnim procepima i portalima neodređene geografije i paradoksalne fizike.

Lavkraft je ovde bio prelazna figura (karika koja nedostaje između Kazanove / Blavatske i modernog ufološkog mita). Kod njega, Veliki Stari (poput Ktulua) i dalje spavaju u okeanskim dubinama i podzemnim kriptama, ali oni su tamo stigli sa zvezda. On je spojio htonsku dubinu sa kosmičkim bezdanom. Ako posmatramo Kazanovu kao artikulatora te skrivene struje, dobijamo zanimljiv uvid. Po tom uvidu Veneciju možemo definisati kao poslednju tačku u Evropi gde je ta htonskost bila vidljiva. Venecija je grad koji visi između neba i dubine, postavljen na mulju, izronivši iz morske tmine. Venecijanske palate ne počivaju na čvrstoj zemlji, već na hiljadama okamenjenih stabala zabodenih u podvodni mrak. Kazanova, kao dete tog i takvog grada, podsvesno je znao da Venecija crpi moć iz te lagunske, proto-zemaljske dubine (iz onog Zmaja sa Murana). Kada je ta Venecija počela da umire i gubi moć pod svetlima prosvetiteljske buržoazije, Kazanova je u Icosameronu prepisao tu istu moć unutrašnjosti Zemlje, anticipirajući teozofiju.