Demonsko, racionalno, progresivno

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja 

Kenet Grant je fenomen demona okarakterisao kao nerešene komplekse unutar psihe i ostavišta u psihičkom nervnom sistemu, koja bivaju podstaknuta na štetnu aktivnost kada postoji ozbiljna energetska blokada. Međutim, ljudi od znanja demone mogu kontrolisati i naterati da reaguju pomoću sigila ili kontrolom sna. A za energetske blokade, Grant kaže da se mogu razbiti i oslobođena energija ponovo preusmeriti ka stvaralačkim, magijskim ciljevima. Ti nerešeni kompleksi postoje kako unutar individualne, tako i kolektivne psihe pojedinih klika, grupa, naroda ili kultura, pa čak i na nivou celokupnog čovečanstva. Mesec je glavni stožer demonskih fenomena. Njegov nektar je istovremeno i otrov i lek, a jedina razlika između otrova i leka je u načinu primene i proporciji doziranja. Nerešeni kompleksi su istorijski nagomilani, energetske blokade gotovo nepremostive. Oni koji upravljaju procesom civilizacije nemaju leka za njeno umiranje, niti imaju leka za sebe. U pogledu sudbine svetske oligarhije / plutokratije nije potrebno biti prorok – biće uništeni, kao što će, kako Grant kaže, biti uništeni oni koji ne budu u stanju da prihvate duh novog eona. Oligarhiju će uništiti moć kojoj služe, jer služiti moći znači želeti biti uništen. Bolest u koju je zapalo čovečanstvo rezultat je bujanja samoubilačke opsesije ljudskog materijala koje je istorijski proces izbacio na sam vrh. Njihova dijabolična isijavanja truju atmosferu ljudskog bitisanja na Zemlji. Svoj zločinački karakter i nedela širom sveta kriju iza odrednice Čovek. Tog Čoveka će: „...uništiti elementalne sile koje je prebrzo prizvao. Zato je bitno da se sve doktrine praznoverja koje pritiskaju čovečanstvo očiste, a religija, onako kako se popularno shvata, prva je među njima.“[1]

Dakle, sve ono što oligarhija vekovima emituje, ili je u svojim inkarnacijama poslednja dva-tri veka emitovala na osnovu kidnapovanog nasleđa i falsifikovanih inicijacijskih linija iz dalje prošlosti – mora biti pročišćeno. Ta masa beživotnog verovanja nisu samo survivali monoteističkog religijskog kompleksa, ili neki okamenjeni ostaci starijeg porekla, nego i mnogi aspekti istočnjačkih religija koje su zaglibile u beslovesni automatizam.[2] U tu beživotnu masu spadaju i (post)moderna sujeverja koja nameće ideološki humanizam i ateizam. Takođe, čitav tzv njuejdž je jedan veliki abortus, nastao kao reakcija na materijalizam modernosti i idealizam predmodernih vremena ili religijsku zatucanost. Kenet Grant je genezu mase beživotnog verovanja objasnio neuravoteženom maskulinizacijom religijskog života, prvenstveno u Egiptu, odakle su se religijsko-magijske formule širile Bliskim Istokom i mediteranskim svetom.[3] Ipak, hrišćanstvo u suštini i nije baš toliko patrijarhalno. Zapravo, manje je patrijarhalno od judaizma i islama, a u okviru hrišćanskog korpusa protestantizam je patrijarhalniji od katoličanstva i pravoslavlja, budući da odriče sakralni značaj Bogorodice i ženskih svetaca kojima su tradicionalne hrišćanske crkve, pod pritiskom narodnih verovanja, ublažile muškocentričnu figuru trojedinog Boga. Osim toga katoličanstvo, a naročito pravoslavlje, prihvatili su prilično paganskih elemenata procesom asimilacije i hristijanizacije narodnih običaja, verovanja i kalendara. 

Mirča Elijade je napomenuo da seljaštvo Evrope nije bilo privučeno istorijskim i moralnim hrišćanstvom, nego je živelo u nekom svom kosmičkom, odnosno paganskom hrišćanstvu, koje je shvatalo hrišćanstvo kao kosmičku liturgiju.[4] Nasilno umanjivanje udela ženskog elementa iz svetog, rezultat je ništećih težnji monoteističkih religija da sve prilagode dogmatskim aksiomima na kojima je utemeljen legitimitet (i legalitet) društvene moći koja se na njemu vekovima održava. Fridrih Niče je maestralno kritikovao posledice hrišćanskog morala u „Antihristu“ i „Volji za moć“, optužujući hrišćanstvo za negaciju prirode i jačanje individualnog egoizma, koji i u posthrišćanskom svetu ostaje kao jedno od njegovih glavnih posledica. Hrišćanin je, po Ničeu, izrođenik i bolesnik, jer imperativ opstanka ljudske vrste iziskuje propast „neuspelih, slabih, degenerisanih, ali se hrišćanstvo obratilo baš njima, kao konzervirajuća sila.“[5] Ta konzervirajuća sila, pripremila je teren za današnje bezvoljno stanje mase ljudskih bića.[6] Slične osobine, primetićemo, poželjne su i sa stanovišta globalne vlasti kapitala. U našem vremenu idealan čovek više nije grešnik, ali ima umetnute potrebe, od vernika i sledbenika pretvoren je u potrošača. 

Jedva da je potrebno naglašavati idejnu bliskost Ničea i Krolija po pitanju hrišćanstva kao patološke pojave u istoriji čovečanstva.[7] Kroli je vreme obeleženo vladavinom hrišćanstva nazvao erom vulgaris, dok je Niče rekao da hrišćanstvo kao religija, spada na vulgus; za virtus najviše vrste ono nema nikakvog smisla.[8] Međutim, iz perspektive doktrine novog eona, najveći i najopasniji demon je tzv. racionalizam. „Knjiga zakona“ pominje pse razuma, koji blokiraju volju, te kaže: „I razum je laž; jer postoji činilac beskrajan i nepoznat; i sve njihove reči su iskrivljene.“[9] Upravo je taj beskrajni i nepoznati činilac ono što „religija“ razuma tako silno i fanatično poriče i protiv čega, u ime prosvećenja i napretka, ustaje.

Rene Genon govori o težnji današnjeg racionalnog mentaliteta da isključi svaku misteriju iz sveta i: „...zaista bi se moglo reći da – što je jedna koncepcija ograničenija – na nju se više gleda kao na striktno racionalnu; uostalom, dovoljno je poznato da su, počev od „enciklopedista“ osamnaestog veka, najogorčeniji poricatelji svake natčulne realnosti posebno voleli da bilo kojim povodom prizivaju razum i da se proglase racionalistima... Racionalizam se u svim svojim oblicima bitno definiše verovanjem u nadmoć razuma, objavljenog kao prava dogma, koja podrazumeva poricanje svega što je nadindividualne kategorije, posebno čiste intelektualne intuicije, što za sobom logično povlači isključivanje svake prave metafizičke spoznaje; posledica ovog poricanja je, u jednoj drugoj kategoriji, takođe odbacivanje svakog duhovnog autoriteta, budući da je njegov uzor nužno nadljudski...“[10] „Već sada možemo primetiti koliko je ovaj racionalizam u skladu sa savremenom težnjom ka pojednostavljivanju; ovo pojednostavljivanje, koje, prirodno, uvek predstavlja posledicu svođenja stvari na njihove najinferiornije elemente, potvrđuje se pre svega poništavanjem čitave nadindividualne oblasti.“[11]

Tako redukcionistički shvaćen, razum je sredstvo svojevrsne materijalizacije percepcije i interpretacije, jer kako kaže Genon, razum biva poslednji ili najinferiorniji stepen na kojem je „čvrstoća“ dosegla krajnji nivo. Racionalizam je, po Genonu, zapravo negacija svakog višeg načela razuma, a što na neki način oslepljuje ljudsku inteligenciju, odvajajući je od unutrašnjeg genija, od „čistog i transcendentnog intelekta“. Tako ljudski spoznajni horizonti bivaju suženi i zatvoreni. Genon kaže: „Time što je izgubio svaku dodatnu komunikaciju s nadindividualnim intelektom, razum samo može da teži nadole, drugim rečima ka inferiornom polu postojanja, i da sve više tone u „materijalnost“; u istoj meri on, malo-pomalo, gubi sve čak do same ideje istine i dolazi do toga da traži samo najveću udobnost za svoje ograničeno shvatanje, u čemu nalazi trenutno zadovoljstvo samom činjenicom svoje težnje nadole, jer ga ona vodi u smeru pojednostavljivanja i izjednačavanja svih stvari.“[12]

Tu leži koren izjednačavanja svih ljudskih bića na osnovu nekoliko očiglednih odrednica, ne uzimajući u obzir suštinske osobine svakog pojedinca ili određene ljudske grupe. To je izraz težnje ka svođenju svake pojave na prost skup kvantitativnih odrednica. Na delu je „vladavina kvantiteta“ (Rene Genon). Sve se nastoji svesti na broj, pri čemu se previđa suštinska mističnost brojeva, jer kako kaže „Knjiga zakona“: „Svaki broj je beskonačan; nema razlike.“ Kabala koristi brojeve, ali sa premisom kvaliteta a ne kvantiteta. Broj je kvalitet, što se posebno vidi u doktrinama sefirot. Racionalizam je u tom pogledu kruna onoga što je Kroli nazivao vulgarnom erom, budući da teži svođenju svega na materijalni, kvantitativni aspekt. To je ludilo redukcije, odnosno „greh ograničenja“, kako to piše u „Knjizi zakona“. 

Kabalistički, ograničenje je jedno od obrnutih svojstava sefire Binah (treća sefira na Drvetu života). Budući da je veliko more, crna boja, planeta Saturn i pojam vremena vezan za ovu sefiru, upravo tu vidimo koren izopačenja psihičke energije čoveka koje se u našem vremenu zove racionalizam. Racionalizam je svojevrsno pomračenje Sunca, pomračenje principa Logosa u čoveku, odnosno znak klipotične lunarizacije maskuliniteta i uopšte ljudske svesti. Otud je racionalizam analogan klipotskim zmijama koje muče Mesijinu dušu. Egzorcizam tih demona biće bolan i trajan, a završiće se tako što će predstavnici dubljih magijskih sila i fizički uništiti one koji se lažno predstavljaju. Predstavnike tih dubljih sila nazvao sam „revolucionarima katastrofe“, što ukazuje na pojavu nove i obuhvatnije mesijanske struje. Da, pojaviće se nove knjige zakona, novi protagonisti globalnog revolucionarno-mesijanskog delovanja. Neki novi i drugačiji trendovi progutaće umišljene trendsetere.

Modernom dobu osobena doktrina materijalnog, ekonomskog rasta i razvoja izvedena je iz učenja o duhovnom rastu i razvoju, usavršavanju čoveka ili samousavršavanju, odnosno razvoju svesti, a što ima svoje paralele u alhemiji, koja oponašanjem prirodnih procesa, usavršava metale u težnji da ih pretvori u zlato. Najpogubnija su kasnije protestantske izvedbe po kojima su materijalni i duhovni rast međusobno povezani. Što je neko bogatiji, to je na višem nivou svesti. Takva učenja imaju za cilj da opravdaju aktuelne odnose moći te da na neki način idealizuju elitu. Doktrine duhovnog rasta projektuju taj rast u beskonačnost – do konačnog, te u neodređenu budućnost, kroz (ne)određeni niz reinkarnacija ili usavršavanja – projektovanog oslobođenja. U tom smislu, kako nešto što je po prirodi već savršeno može biti usavršavano? Doktrine rasta tu nešto previđaju. Učenja o duhovnom rastu ciljaju ka prevenciji revolucionarnog delovanja, osim ukoliko sami pobornici tih doktrina nisu u položaju društvene opozicije. 

Zanimljivo je povući paralelu između ezoterijskih doktrina i političkih ideologija.[13] Sklon sam mišljenju da su ezoterijske doktrine preteče političkih, odnosno da političke doktrine i ideologije predstavljaju društveni odraz ezoterijskih učenja ili nekih načela tih učenja. U kontekstu ove teme obratio bih pažnju na čuvenog mistika Emanuela Svedenborga, koji je u knjizi „Poslednji sud“ lepo sumirao premise učenja o beskrajnom rastu. Jedno poglavlje u toj knjizi nosi indikativan naslov: „Množenje Ljudskog Roda na Zemlji neće nikada prestati“. Porast broja ljudi na Zemlji povezan je sa porastom njihovog broja na Nebu, jer „ljudski rod će i dalje postojati kroz večnost“. Po Svedenborgu, ljudski rod je temelj na kojem počiva Nebo, pa je otud čovečanstvo semenište Neba, mesto odakle se regrutuju stanovnici nebeskih sfera (ali i onih paklenih). Ljudi su preteče anđela. On tvrdi da se nebeski beskraj nikada ne može ispuniti anđelima (a verovatno ni paklenske jaruge – prim. aut.). Zašto je bitno puniti Zemlju ljudskim bićima? Zato što je to neophodan uslov da bi se napunilo Nebo, pošto ono biva savršenije s povećanjem broja onih koji u njega ulaze. Takav je božanski red stvari s obzirom da se svako božansko delo, kako to tvrdi Svedenborg, odnosi na beskraj i večnost. Anđeosko Nebo je svrha radi koje je sve u svemiru stvoreno (kosmički antropocentrizam). Cilj razvoja ljudskih bića je, po Svedenborgu, njihov preobražaj u anđeoska bića, otud taj proces mora trajati večno, ljudsko umnožavanje mora trajati večno, ne samo na Zemlji, nego i po planetama širom univerzuma. On tvrdi da svako ko veruje da će poslednjim sudom nestati Nebo i Zemlja, te da će se pojaviti novo Nebo i nova Zemlja, automatski podrazumeva i nestanak ljudskog roda. 

Zdislaw Beksinski

Svedenborgijanski pogled na svet je dobar primer kako izgledaju premise spiritualnog humanizma i antropocentrizma koji se nalazi u korenu tradicionalnog iluminizma. Zemaljski čovek je prototip nebeskih ljudi – anđela, koji svi zajedno čine velikog nebeskog čoveka. Ali šta je sa mračnim ostatkom? Kakva je sudbina onih koji su pali u infernalne ambise? Kakvog to anti-čoveka oni tvore? U kakve se đavole oni preobražavaju? Nije li tu reč o rascepu ljudskog bića iz kojeg proizilaze podljudske i nadljudske vrste? I nije li održavanje takvog gledišta ili derivacija tog gledišta uzrok svakojakih izopačenja živih ljudi i kvarenja njihovih zajednica? Neko sebi daje za pravo da odredi kriterijume društvene poželjnosti, pa ako ih neko ispunjava ide u Nebo, a ako ne, onda ide u Pakao. Naravno da „Nebo“ i „Pakao“ imaju svoje ovozemaljske, društvene i ekonomske pandane: neko živi u favelama, a neko u elitnim naseljima. U korenu ideologije beskrajnog rasta nalazi se upravo takav pogled na svet čija je dobra ilustracija učenje Emanuela Svedenborga. Održavanje beskrajne ljudolikosti, koja je navodno odraz božanskog obličja, jeste jedna velika mistična i religijska utopija čije civilizacijske posledice kao materijalizacije takvih stajališta, imamo prilike da rezignirano posmatramo.

Doba Vodolije, idealno je predstavljeno Krolijevom „Knjigom zakona“, koja je zapravo ključ razumevanja prirode epohe koja je pred nama, ali i nadolazećih ideoloških oblika. Ona umnogome krije tajne vremena koje je pred nama, pa je otud korisno oruđe mapiranja budućnosti i razumevanja procesa koji se dešavaju pred našim očima. U samoj njenoj suštini nalazi se stara gnostička ideja o smeni eona. Međutim, trebalo bi opreznije donositi zaključke. Eon Vodolije, kao izraz vladavine Saturna, nije epoha opšteg razvoja i napretka čovečanstva, već kolektivne pogibelji i despotizma, barem dok se ne „raščiste stvari“. U tom smislu napredak može biti shvaćen kvantitativno. U neku ruku ono što žreci akvarijanizma proriču kao dobit čitavog čovečanstva zapravo je projekcija za izuzetne pojedince. Dakle, pravo vreme za delovanje sudbinom odabranih.

Po učenju utemeljivača antropozofije Rudolfa Štajnera, ljudsko biće, između ostalog, sadrži tri osnovna tela: fizičko, etarsko i astralno. Fizičkom telu odgovara planetarna priroda Saturna, dok je njegovo svojstvo htenje kao rudiment volje. Etarskom telu odgovaraju ljudska osećanja, odnosno sunčeva priroda. Astralno telo je lunarne prirode kojoj je saobrazno mišljenje. Tako dobijamo poznati planetarni glif Merkura koji na neki način predstavlja čoveka slikovitim nizom tri planetarne prirode. Na vrhu je polumesec; sredinu krasi solarni disk, dok se ispod diska nalazi saturnalni krst. Takođe, tim rasporedom imamo u nizu duh, dušu i telo, odnosno astralno, etarsko te fizičko telo, mišljenje, osećanja i htenje, itd. U dobu Vodolije ljudska priroda će biti uređena na način koji će u potpunosti aktuelizovati dati raspored – u pozitivnom ili u negativnom smislu, tako da će u narednom eonu (eon Jarca), doći do potpunog rascepa u ljudskoj vrsti, odnosno do involucijskog skoka u podljudsko, čiji je simbol čovek-Jarac, Pan, Bafomet, odnosno karta Đavo u tarotu. Da ne bude zabune, Đavo iz tarota, Pan, Bafomet, jesu mnogo složeniji simboli i izraz „podljudsko“ ovde je upotrebljen u drugačijoj konotaciji, budući da navedeni likovi ukazuju na takvu vrstu očiglednosti. Ljudsko biće kakvo poznajemo danas prestaće da postoji, a pretpostavke za taj scenario potrebno je stvoriti u dobu Vodolije. 

U vremenima pred nama, astralna tela većine ljudi, biće upotpunosti ispunjena parazitskim astralnim strukturama čija je namera održanje ljudske svesti na niskom nivou u cilju obaranja ljudskog bića u podljudsko. To znači da će samo izuzetni pojedinci, adepti, reflektovati čistu misao, odnosno misao očišćenu od smetnji, za razliku od većine ljudskih bića čije će misli biti upotpunosti maligne te sastavljene od već fabrikovanih mentalnih sklopova koje će kao instalacija, kao neka vrsta astralnog implanta kontrolisati misaoni proces ljudi. To još uvek nije slučaj, ali takva je intencija duha vremena. Da bi bila proizvedena kvalitetna manjina sposobna za evolutivni skok, potrebno je žrtvovati masu ljudskog materijala. To je rezon Saturna. Shodno tome, solarna emotivnost većine ljudi će u eri Vodolije biti zamračena, te dolaskom doba Jarca posve gurnuta u podzemlje. Saturnovski krst elemenata, odnosno uticaj Zemlje će jačati i povećati materijalnost ljudske percepcije koja će dolaskom eona Jarca poprimiti oblik potpune kristalizacije. Na delu je, dakle, neka vrsta „mineralizacije“ većeg dela ljudske vrste, pa će u skladu s tim, vremenom, materijalizam jačati i poprimiti danas nezamislive forme. Nasuprot tome, moć će postati paperjasta i lagana, razuđena i vetropirasta. S jedne strane inertnost, sa druge lakoća.

---

[1] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 161.

[2] Krolijeva Knjiga zakona to slikovito opisuje na sledeći način: „Udaram krilima u lice Muhamedovo i zaslepljujem ga. Svojim kandžama kidam meso Indijca i Budiste, Mongola i Dina. Bahlasti! Ompehda! Pljujem na vaše kvarne veroispovesti.“ Knjiga zakona III:52-54. U komentarima ove knjige, Kroli ističe da se navedeni stihovi odnose na islam, hinduizam, budizam, konfučijanizam, judaizam i hrišćanstvo. Vidi: Aleister Crowley, The Law Is For All, Llewellyn Publications, St. Paul, USA, 1975, str. 302-303.

[3] Grant kaže: „Međutim, u samom Egiptu patrijarhalna tradicija, sa svojim naglaskom na muškom principu, razvila se u Kult trojstva koji se sastojao od Oca, Majke i Deteta. Kasnija hrišćanska verzija, koja je potisnula žensku komponentu, zasnovala je apsolutni patrijarhat koji je izvitoperio čitavu misterijsku tradiciju i vodio ka zarazi civilizacije neuravnoteženim verovanjima o totalno muškom autoritetu i ukidanju svega što je pripadalo ženskom elementu u prirodi.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 61-62.

[4] „Mistička bliskost s kosmičkim ritmovima koju su snažno napadali Proroci Starog Zaveta, a Crkva jedva tolerisala, u srži je religioznog života seoskog stanovništva, nadasve u jugoistočnoj Evropi. Za čitav taj deo hrišćanstva, Priroda nije svet greha, nego Božje delo.“ Mirča Elijade, Mit i zbilja, Matica hrvatska, Zagreb, 1970, str. 155.

[5] Fridrih Niče, Volja za moć, Mladost, Zagreb, 1988, str. 127.

[6] „Čovek učinjen bezopasnim, za se i za druge, slab, bačen na kolena u poniznosti i skromnosti, svestan svoje slabosti, grešnik – to je taj najpoželjniji tip, taj koji se može i proizvesti kakvom hirurgijom duše.“ Niče, Volja za moć, str. 129.

[7] O istom motivu govori i „Knjiga zakona“: „Čujte me, vi ljudi što uzdišete! Žalosti patnje i kajanja ostavljene su mrtvima i umirućima, narodu koji me još ne poznaje. Oni su mrtvi, ti bližnji; oni ne osećaju. Mi nismo za bedne i žalosne: gospodari zemlje su naši rođaci.“ (II:17-18) „Mi nemamo ništa s odbačenima i nesposobnima: neka umru u svojoj bedi. Jer oni ne osećaju. Sažaljenje je mana kraljeva: zgazite jadne i slabe: ovo je zakon snažnih: ovo je naš zakon i radost sveta.“ (II:21)

[8] Fridrih Niče, Volja za moć, str. 129.

[9] Knjiga zakona, II:32.

[10] Rene Genon, Mračno doba, Gradac, Čačak-Beograd, 2008, str. 46.

[11] Rene Genon, Mračno doba, str. 47.

[12] Rene Genon, isto, str. 50-51.

[13] „U ezoterizmu postoji jedna desna politička struja – koja više i odgovara samom duhu skrivenog znanja – struja koja se u političkom ispoljavanju ezoterične misli vidi kod Žozefa de Mestra ili Juliusa Evole. Ali, postoji i jedna levičarska, koja se može uočiti npr kod Elifasa Levija, učesnika socijalističkih kružoka. Naročito je kod spiritista prisutan socijalistički duh; a i rani socijalisti-utopisti su bili zainteresovani za spiritizam ili učenja o reinkarnaciji. U teozofiji je prisutan ovaj levi ton, recimo kod Ani Bezant koja je pre pristupanja Blavackoj bila socijalistički aktivista, ali je i kasnije zadržala neke stavove; isto kao što u teozofiji postoje i oni tonovi koji su kasnije davali inspiraciju desnim okultnim pokretima.“ Nemanja Radulović, Podzemni tok, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 231.

Mesijanska formula

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Kroli je tvrdio da je Mesija došao kao Reč, poput evanđeoskog Hrista (budući da je Reč sin Boga) – tiho kao lopov u noći, što je propraćeno adekvatnom katastrofom dva svetska rata i velikim krizama. On te istorijske pojave objašnjava kao „abortuse novog eona“ te kao poslednje drhtaje vladajućih duhovnih sila starog doba u grčevitom pokušaju da zaustave pobedonosno nastupanje novog eona i uzdizanje novih stožera moći. Sile starog eona vide da polako gube svoje pozicije pa stoga nastoje da iza sebe ostave pustoš kao krajnju opciju, prethodno ne prezajući ni od čega kako bi zaustavili nove revolucionarne sile. Kroli je rekao da početak novog eona, što je aktivan magijski čin, podrazumeva izgovaranje Reči nakon čega će cela planeta biti okupana u krvi. Krv je u formuli umirućeg boga, odnosno eona Ozirisa, igrala ulogu glavnog prenosioca magijske energije. U eonu Horusa to je seme. Pomenuću ovde iranski mit o svetlosnom semenu (hvarna) trojice budućih Spasitelja (Saošjanta) zoroastrizma, koje se čuva u mitskoj metafizičkoj nebeskoj zemlji, a koji će putem kosmičke liturgije, dakle, vibracijom – izvršiti preobražaj sveta. Grant kaže kako je eon Ozirisa bio je fokusiran na promenu u materiji, te otud čudesa transmutacije koje je izvodio Isus Hrist. Sa druge strane, eon Horusa, odnosno doba Vodolije, ima za cilj promene u duhu, pa se otud dešavaju promene u psihi.

Na malo suptilnijem nivou vidimo da je mesijanska pojava zapravo metafizički događaj. Tako je Hrist govorio da carstvo njegovo nije od ovoga sveta, da je ono tu ali ljudi nemaju duhovnu moć opažanja. Zvuči kao jeftin izgovor, naročito ukoliko se uzme u obzir da svetina vazda očekuje nekakva čuda i spektakularna događanja. Iako na prvi pogled ne izgleda tako, kumulativni uticaj protoka vremena je zapanjujuć i reklo bi se čudesan, a svetina ne vidi i pored toga što ima oči. Ipak, dubok je jaz između nevidljivog Mesije i kratkovidosti vulgarne dioptrije. Setimo se da je pojava Isusa Hrista zapravo bila nevidljiva. Pojavio se Sin Božji a da to niko nije primetio, izuzev trojice istočnih maga koji su sledili nebesko znamenje. Sin Božji je rođen, odrastao, zatim je propovedao, delovao, činio čuda te bio razapet, a da se to uopšte nije ticalo velike većine čovečanstva, čak ni jevrejstva u čijem se okrilju on i pojavio. Dakle, posledice njegove pojave su kumulativne, jer je na kraju, reč o njemu, ime njegovo, doprlo među sve narode, na svaki kontinent i u jednom trenutku njegova je religija gotovo zavladala svetom, a zapravo suštinski uticala na istoriju. Sama ta činjenica je dokaz one tvrdnje da Bog deluje na tajanstven način. U skladu s tim, možemo li u ovom trenutku prepoznati seme procesa od kojeg će kroz pet ili deset vekova niknuti ogromno stablo od svetskog značaja?

U Novom zavetu su kao predstavnici antimesijanskih sila prokazane dve jevrejske verske struje – fariseji i sadukeji. Oni su se, kako to piše u jevanđeljima, zdušno borili da potisnu Isusov mesijanski pokret, prepoznavši u njemu opasnu klicu revolucionarnih promena koje bi u krajnjoj liniji potkopale njihovu moć te tradicionalni način života jevrejskog naroda, a što bi čak moglo ugroziti i sam opstanak Jevreja, imajući u vidu univerzalističku i gotovo komunističku prirodu Isusovog poslanja. Isus je delovao protiv elite i egalitaristički, mobilišući pre svega donje i izopštene slojeve. Možemo zamisliti šokantnost pojave verskog pokreta prosjaka, gubavaca i kljakavih, čiji vođa prkosi autoritetu etabliranih verskih struktura, remeti ustanovljene tokove novca i prihoda vladajuće kaste – isterujući, kako bi se to danas reklo, ovlašćene dilere i tržišne špekulante iz kruga hramova, sprečavajući kamenovanje kurvi, izvodeći magijske radnje na verski praznik itd. Pre fariseja i sadukeja, ulogu nosioca antihrišćanskog delovanja imao je marionetski kralj Judeje – Irod, koji je saznavši da su magi prorekli rođenje božanskog jevrejskog kralja, naredio pogubljenje muške dece stare do godinu dana. I izopačeni kralj Irod, i fariseji / sadukeji, radili su Mesiji o glavi, te na kraju i uspeli da isposluju od rimskih vlasti pogubljenje opasne smetnje njihovom versko-tradicionalnom poretku.

Delovanje Boga ili bogova posredstvom odabranih ljudi jeste oblik medijumstva. Bog bi nekom odabranom smrtniku nešto naložio ili bi ga opseo, doneo mu neki znak, san ili skriveno znanje i dao mu određenu zapovest, misiju koju ovaj mora izvršiti, bez obzira dopada li mu se to i šta povodom toga on misli i oseća. Upravo je ta pokornost čoveka Bogu, ta prijemčivost za uticaj i opsednutost, u suštini žensko svojstvo duše. Zato je žena, poput zmije, jedan od suštinskih simbola mesijanstva. Setimo se lika Marijan iz Francuske revolucije, koja predstavlja simbol Republike, boginje slobode i razuma. To je jedna od varijanti biblijske Skerletne Žene. Republika je Grad, a Grad je u bibliji jedan od simbola žene. Boginja Revolucije je prosvetiteljka, ali i ratnica. Ona nosi barjak Revolucije i Pobede. Ovde pojam Pobede možemo posmatrati i kabalistički, jer Pobeda je ime sefire koja na dijagramu kabalističkog Drveta Života ima broj Sedam i povezana je sa planetom Venerom. To je žena-ratnica i pobednica. Božje ime pridodato toj sefiri je Jehova Savaot, odnosno Gospod nad vojskama. Boginja Ištar bila je boginja rata i ljubavi. U Knjizi zakona ima jedan stih kojim je predstavljeno to načelo: „Obožavaj me ognjem i krvlju; obožavaj me mačevima i kopljima. Neka žena bude opasana mačem preda mnom...“ 3:11. Tako je rekao bog rata i osvete, bog Revolucije. Naposletku, lik sličan Marijan, sa bakljom u rukama, stoji i na ulazu u njujoršku luku, simboličke kapije novog sveta: „I žena koju si video jeste varoš velika, koja ima kraljevstvo nad kraljevima zemlje.“ Jovanovo otkrivenje 17:18.

Boginja Francuske revolucije Marijan imala je svoje otelovljenje u srednjoevropskoj radikalnoj verziji jevrejskog otpadničko mesijanskog pokreta šabatajstva koju je vodio Jakov Frank (1726–1791), čovek koji je imao viziju / san Boginje kao prelepe device. Otelovljenje ženskog božanskog principa predstavljala je ćerka Jakova Franka – Eva Frank (1754–1816), obožavana kao „Matronita“, sveta majka, Šehina (prisustvo Božje shvaćeno kao žensko), poređena sa Devicom Marijom. Upravo to poređenje baca svetlo na staru ideju Bogorodice kao Mesije, a ne samo kao Mesijine majke. Odraz takvog shvatanja jeste katolički kult Bogorodice. Mesija kao muškarac jeste Sin svoje mesijanske Majke, u neku ruku kopile, jer je otac njegov zapravo duh, apstraktno muško prisustvo ili načelo a ne konkretan muškarac od krvi i mesa. Ono što svom Sinu taj apstraktni Otac daje jeste metafizički koren duše, a što je u bibliji označeno mesijanskom krvnom lozom. U Jevanđelju po Mateju 1:17, čija je polovina prve glave nabrajanje linije porekla Isusa Hrista, sumira se na sledeći način: „Svega ima dakle: četrnaest kolena od Avrama do Davida, četrnaest kolena od Davida do preseljenja u Vavilon i četrnaest kolena od preseljenja u Vavilon do Hrista.“

To je uloga Oca – da obezbedi kontinuitet identiteta. Majka obezbeđuje kontinuitet postojanja. Zato je u suštini Mesija – Sin Majke, a što je i predstavljeno figurama i slikama Bogorodice koja drži malog Isusa ili Izide koja doji dete Horusa. Tu nigde nema Oca, jer je Otac apstraktan. Era Vodolije, odnosno eon Horusa kako ga proriče Knjiga zakona, jeste upravo eon Deteta, eon mesijanstva i pojave Mesije. Bog rata i osvete u Knjizi zakona 3:45, govoreći o Skerletnoj Ženi, između ostalog kaže: „Tada ću je uzdići do vrhunaca moći: tada će mi ona roditi dete moćnije od svih kraljeva zemlje.“ To dete je otelovljenje mesijanskog načela, odnosno najava rođenja Mesije. U malo apstraktnijem smislu Horus je Eon. Eon Deteta je u neku ruku pleonazam, jer Eon je Dete – moćnije od svih kraljeva zemlje – dete vremena, koje prolazi kroz solarnu vratnicu. Majka Vreme rađa Dete Horusa. Ljudsko biće koje će biti nosilac tog načela je u tehničkom smislu Mesija. Mesijansko dete najavljuje i starozavetni prorok Isaija (11:6) i dalje, kad kaže: „Vuk će sa jagnjetom zajedno boraviti i panter će s jaretom ležati, tele, lavić i gojna stoka zajedno će biti, i malo će dete njih voditi... Dete koje sisa kod rupe će zmijine igrati, dete tek odbijeno u rupu će ruku svoju zmije vasilinske pružiti.“

Reč je o opisu nekog neodređenog vremena preporoda nevinosti i bezazlenosti te nadolazeće infantilizacije, ali i nečeg mnogo dubljeg. Predstava o malom detetu koje se druži sa, ili čak predvodi zveri i opasne životinje, je drevna i često se vezuje za pojam božanskog avatara ili inkarnacije nekog boga ili heroja. Životinjska komponenta ukazuje na dvostruku ili skrivenu prirodu Detetovog, odnosno Mesijinog bića. Kenet Grant, govoreći o sledu eona kroz likove egipatskih bogova (Izida / majka; Oziris / otac; Horus / dete), kaže da to dete u sebi skriva svoje tamno svojstvo čiji je simbol bog Set.[1] Bog Horus, koji predstavlja – uslovno rečeno – duh novog eona, jeste između ostalog, simbol oslobođene svesti, a koji je označen titulom Krunisano i osvajačko Dete, što ukazuje na njegov apsolutni suverenitet. Upravo je to Krunisano i osvajačko Dete ideal postignuća adepta akvarijanskog doba, a čija se mogućnost rođenja na Zemlji najavljuje u Knjizi zakona u navedenom stihu 3:45. Naravno, opet možemo rađanje deteta posmatrati čisto metafizički, kao odraz promene u modalitetu duha i točkova magijske moći, ali takva promena na suptilnom nivou svakako nije bez posledica i na fizičkom. Inkarnirani Horus biće iznad mitskih kraljeva Zemlje, čiji se izlazak iz anonimnosti i ulazak u centralnu arenu istorije u Knjizi zakona 2:24, najavljuje kao: „Videćete ih na vlasti, u pobedničkim armijama, svuda gde ima radosti; a u njima će biti milion puta veća radost nego što je ova.“

Ta radost je viši nivo svesti, što je posledica podizanja kundalini. Takvo stanje će trajati sve do trenutka rascepa u vrsti homo sapiens, kada će velika masa ljudstva involuirati u podljudske kiborgizovane demono-životinjske forme: „Stoga će kraljevi zemlje biti Kraljevi zauvek: neka robovi služe. Nema nikoga ko će biti unižen ili uzdignut: sve je onako kako je uvek i bilo.“ Knjiga zakona, 2:58. Pomenuti robovi su sledbenici ropskih religija i oni koji su samo tehnički ljudska bića, budući da nisu mikrokosmos, odnosno nemaju unutrašnjeg genija koji bi probudio njihovu istinsku volju, jer su to duše elementala ili životinja, rođene u ljudskim telima. Na kraju eona Horusa oni će se vratiti tamo gde i prirodno pripadaju – u životinjski svet, čime će ovaj biti obnovljen nakon velikog izumiranja u našem vremenu, uz pojavu novih životinjskih vrsta od kojih će neke biti veoma bliske čoveku. Pojaviće se novi nefilimi, jer, kako kaže Grant, seksualne metode uspostavljanja kontakta sa entitetima razvijenijim od čoveka biće usavršene i već postoje znaci njihovog širenja. Rezultat će biti nova raznovrsnost ljudskog elementa. Stih Knjige zakona u kome se pominju robovi koji služe, ukazuje na još jednu stvar, a to je ponovno uspostavljanje hijerarhijskog poretka u budućnosti nakon milenarnog haosa i istorijskog opadanja. Novovekovnim revolucijama proglašena društvena jednakost svih ljudi biće ukinuta, budući da predstavlja abortus te samo oni ostvareni kao mikrokosmos mogu međusobno biti jednaki. Ovim se najavljuje povratak stvari na svoje mesto u skladu sa metafizičkim načelima. Naše vreme, u neku ruku jeste oličenje vladavine robova, ropskog mentaliteta, vladavina onih koji bi u poretku sakralne hijerarhije bili robovi.[2] Ti robovi su, kako to naglašava Hamvaš, opisujući principe indijske kastinske hijerarhije, a što možemo primeniti na taj danas preovlađujući tip čoveka – samo jednom rođeni, u materiji, dakle bez duhovnog posvećenja, bez duhovnog rođenja. Takvima je u drevnoj Indiji određen simbol psa, kao nečiste i besramne životinje. Ta činjenica neodoljivo podseća na stih Knjige zakona koji kaže: „Zar Bog da živi u psu?“ 2:19. I zaista, kako će Bog živeti u neposvećenima, u onima koji su poput životinja? Kraljevi Zemlje su privremeno nestali sa vidika, ali ne i suštinski, budući da su oni kraljevi zauvek, te na neki način inkarnirani geniji planete na kojoj živimo, a Dete je onaj-koji-dolazi... Moguće je ove tvrdnje povezati i sa drevnim astro-mitološkim činjenicama. Na primer, mesijansko Dete u tom smislu jeste zvezda koja će naslediti Severnjaču na položaju koju ova trenutno zauzima kao „najvisočija“ i krovna tačka severnog neba. To je ujedno i kraljevski, odnosno mesijanski položaj. Takva promena očigledno ima određene posledice na čovečanstvo, istorijski tok i ljudsku svest.

Alister Kroli je smatrao kako njegov sistem razvoja čoveka, između ostalog, ima za cilj i podsticanje razvijanja genijalnosti kod ljudi, odnosno da svako nauči kako da se poveže sa sopstvenim unutrašnjim genijem. Taj bi se genije onda ispoljio na način da čovek bude kadar spoznati šta je njegova volja te da besprekorno postupa u skladu sa tom spoznajom. Kenet Grant kaže da osoba koja nije svesna toga da poseduje istinsku volju neće biti u stanju videti bilo kakav razlog zašto bi i na koji način tu volju ispunila. Zamislite ljudski svet sačinjen od genijalnih naučnika, umetnika, stvaralaca, bardova, mudraca, proroka... To je svet u kome se talenti i genijalnosti slobodno razvijaju, u kome ljudi ispoljavaju svoju genijalnost, pritom se ne sudarajući sa voljom i genijalnošću drugih, budući da je – kako to uči Krolijeva Knjiga zakona – „svaki muškarac i svaka žena zvezda“. Shodno tome svako ima jedinstvenu putanju poput zvezde na nebeskom svodu tako da se nikada ne sudare, ili je taj sudar zaista retka pojava.

Po Grantu, Kroli je smatrao da bi genijalnost trebalo da bude pravilo, a ne izuzetak, i da se sistematskim vežbanjem, uz pravilno usmeravanje, može razotkriti ili probuditi genijalnost svakog pojedinca. Naravno, dodao bih, pod uslovom da je svaki čovek mikrokosmos, u šta lično ne verujem, jer mnogi su ljudska bića samo u tehničkom smislu. Grant genijalnost povezuje sa božanskim zoomorfnim atavizmima, ukazujući da njihovo pojavljivanje u svesti magičara, nadahnutog umetnika ili kakvog genija, može dolaziti kako iz prošlosti, tako i iz budućnosti. Grant kaže da je stanje poznato kao genijalnost: „Posledica opsednutosti uslužnim duhovima[3], jer kreativan umetnik, podjednako kao i naučnik, prima određene nagoveštaje budućih atavizama. Ovo znači da se budućnost može stvarati, postulirati pomoću buđenja određenih atavizama u svesti ljudi na način pomalo paradoksalan: da se buduća stanja svesti prizivaju iz davno prošlih stanja, a što bi na neki način potvrdilo cikličan način proticanja vremena. Svako otkriće ili inovacija je atavistički dar, odnosno atavistička obdarenost, oni su gotovo uvek, rezultat inspiracije koja se javlja u stanju praznine, odsustva misli ili psihosomatske iscrpljenosti. Velika otkrića nastaju slučajno ili nastupom nadahnuća. U slučaju svakog genija u istoriji vidljiv je duboki emocionalni, intelektualni ili duhovni potres, a iz tako nastalog haosa uzdiže se atavizam u obliku inspiracije.“[4]

Nadahnuće je oblik opsesije, a čovek koji je uspostavio vezu sa svojim genijem, u stanju je da tu opsesiju opredmeti, a ne samo da je posmatra. Ipak, najviši od svih genija su tzv verski geniji budući da je reč o najvećim prosvetiteljima. Naravno, svestan sam kako ovo može zvučati uhu današnjeg sekularizovanog čoveka. Verski genij je mogao biti to što jeste jer je njegova sudbina određena uplivom božanske sile, često posredstvom kakvog anđeoskog prisustva. Podsetimo se, ne reče li Jahve Mojsiju: „Gle, ja šaljem anđela svoga pred tobom da te čuva na putu i da te izvede na mesto koje sam ti spremio. Čuvaj se i slušaj ga, nemoj mu se protiviti, jer on neće grehe vaše oprostiti, jer je ime moje u njemu. Ali ako slušaš glas njegov i uradiš sve što kažem, ja ću biti neprijatelj neprijatelja tvojih i protivnik protivnika tvojih.“[5] Kako je Božje ime u anđelu, kad govori anđeo kao da sam Bog govori, jer upravo zbog prisustva Božjeg imena anđeo jeste Bog bez obzira što je samo anđeo.

---

[1] „Horus – soko, solarno spiritualna duša Svetlosti, predstavlja moć transcendiranja Zemlje. Njegovu zemaljsku senku simbolizuje zmaj ili krokodil, zver koja proždire solarno božanstvo kada svake noći i svake godine uranja u vode na zapadnom horizontu.“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esoteria, Beograd, 1997, str 59.
[2] „Ako vladaju robovi, ljudska sudbina je prepuštena nesvesnim silama i ove sile samovoljno utiču na čoveka, oblik države je despotizam; vladajući moral je mržnja prema svakom individualnom uzdizanju.“ Bela Hamvaš, Scientia Sacra I/2, Draslar Partner, Beograd, 2012, str 215.
[3] U magijskoj teoriji uslužni duhovi obuhvataju širok spektar apstraktnih psihičkih fenomena podsvesne prirode. Oni objektivno ne postoje, odnosno postoje na drugačiji način od tzv organskog sveta, te u objektivno postojanje – merljivo ljudskim čulima – mogu biti dovedeni određenim postupcima magijske prirode. Pokušaću da jedan tip uslužnog duha objasnim kroz primer zaklinjanja u praksi magijske evokacije karakterističnim za tzv grimoare i kabalističku magiju. Na primer, prizivač se prvo obraća Bogu, odnosno onome što je za njega vrhovni božanski princip i najviša sila koja postoji. U tom obraćanju on zapravo moli Boga da ga ovaj uputi na sledeći niži stupanj u božanskoj hijerarhiji – na arhanđela, ili da ovlasti taj niži stupanj za njegov slučaj, kojeg će prizivač, pozivajući se na Boga, zamoliti da mu dodeli anđela. On će od anđela zahtevati, pozivajući se na Boga, a potom i na arhanđela, da mu anđeo pošalje inteligenciju od koje će konkretno tražiti slanje uslužnog duha koji će prizivaču biti poslušan. Dakle, to je kao kada bismo uputili molbu britanskoj kraljici da ona naredi premijeru da on ovlasti ministra, a ministar načelnika konkretnog odeljenja svog resora, da bi načelnik naposletku poslao službenika kome ćemo izneti naš slučaj i od njega zahtevati da reaguje – pozivajući se na autoritet kraljice, premijera, ministra, načelnika službe. To sve ukazuje na postojanje metafizičke hijerarhije koja od kosmotvoračkog principa ide ka specijalizovanom opipljivom fenomenu u funkciji vrhovne sile.
[4] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esoteria, Beograd, 1997, str 147.
[5] Knjiga druga – Izlazak, 23:20-23.

Mesijanska zmija - drugi deo

Emil Melmoth

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Svojstvo nečistoće i raskalašnosti Skerletne Žene ima svoj odraz i u jeretičkom mesijanskom jevrejskom pokretu na prostorima Osmanskog carstva u sedamnaestom veku čija je ključna figura kontroverzni Šabataj Cvi. U njegovom naglašenom antinomizmu, namernom kršenju strogih jevrejskih verskih propisa i zapovesti, vidimo ovaploćenje babalonskog svojstva raskalašnosti i kurvarluka.[1] Ta nečistoća ukazuje na drevno i atavističko poreklo, jer je ono što je proglašeno nečistim zapravo inkriminisani sadržaj pređašnjih religijskih oblika.[2] Geršom Šolem je Šabataja Cvija okarakterisao kao bolesnog čoveka.[3] Šabatajev revolucionarni mesijanski stil, sklonost kršenju pravila, uneo je pometnju u ustaljenu normiranu zajednicu na način sličan onome kako je Isus Hrist prodrmao i suštinski doveo u opasnost jevrejski identitet i način života svog vremena. I Isusova pojava je u svojoj suštini bila antinomična, kršeći pravila u ime pravila koja u Isusovoj interpretaciji doživljavaju korenit preobražaj. Otud nije ni čudo što su Jevreji u velikoj većini odbacili kako Isusa Hrista, tako i Šabataja Cvija šesnaest vekova kasnije, jer su obojica predstavljala opasnost po tradicionalno utemeljen način funkcionisanja verskog života koji se nalazi u korenu jevrejstva. Jevreji će u većini slučajeva uvek odbacivati svakog mesijanskog poslanika s obzirom da pojava Mesije u suštini znači prekid sa istorijski potvrđenom i utemeljenom tradicionalnom religijskom praksom, njenim normama i tumačenjima. Geršom Šolem opisuje tako shvaćeno delovanje Mesije: „U svojoj mesijanskoj slobodi on ostvaruje jedan nov zakon, koji je sa stanovišta starog poretka čisto podrivački. On potkopava stari poredak i, prema tome, svi postupci koji su u skladu s njim otvoreno protivreče tradicionalnim vrednostima.“[4]

Šabataj Cvi

U tom smislu Mesija je agens subverzije. Zato su mesijanski pokreti u suštini revolucionarni, subverzivni i uopšteno govoreći, predstavljaju izraz ženskog načela, budući da deluju ka preobražaju, prosvećenju i prosvetljenju. Šabatajev savremenik, prorok i kako bi se to reklo – propagandista, Natan iz Gaze, vidovnjak, čovek koji je navodno pronašao Šabataja i ubedio ga u njegovo mesijansko poslanje, jer ga je kao takvog video u svojoj viziji, dao je dobar opis njegove pojave, o čemu piše Geršom Šolem. On ističe demonski i erotski karakter iskušenja koja su spopadala Šabataja Cvija, kako to izveštava Natan iz Gaze, Šabatajev Jovan Krstitelj i apostol Pavle u jednoj ličnosti. Dakle, Natan je u Šabataju prepoznao Mesijinu dušu koja obitava na strašnom mestu. To je koren Šabatajevog mesijanskog ludila. Mesija se manifestovao kao Šabataj, a Natan ga je u viziji otkrio. Mesijina duša boravi negde drugde, u ambisu mračnih sila, zatočena u najcrnjoj tamnici na dnu bezdana.[5] Međutim, ono što Natan nije rekao jeste da je Mesijina duša još uvek u fazi inkubacije, što je i razlog izostanka njegove pojave u punoći izražaja. Otud je Šabataj Cvi zapravo mesijanska projekcija, tj projekcija Mesijine duše koja iz paklenog zatočeništva nagoveštava svoje još uvek nesavršeno prisustvo. 

Šolem kaže da je Natan smatrao tragičan lik starozavetnog Jova kao prototip Šabatajevog mesijanstva, zato što se, po Natanu, Jov nalazio u vlasti klipota. Zato su u pravu i oni koji tvrde da je Šabataj lažni Mesija, ali i oni koji veruju da je on zaista pravi. Njegova ličnost je obilovala velikim protivrečnostima. Šolem kaže da je po učenosti bio u rangu običnog učenjaka, ni po čemu izuzetnog, ali ono što je kod njega bilo vanserijsko jesu njegova isijavanja tokom faza posebne nadahnutosti. Šolem ističe njegov dar snažne sugestivnosti na druge ljude. U stanjim prosvetljenosti on je bio živući arhetip paradoksa svetog grešnika, čime ga prepoznajemo kao primer arhetipa prikazanom na tarot karti Luda. U stanjima povišene svesti, Šabataj je mogao videti put svetske obnove posredstvom namerne povrede svetih zakona koje propisuje Tora.

Natan od Gaze

Šabatajeva emocionalna strana bila je jače izražena. Moglo bi se reći da je umeo da se na fascinantan način prenemaže, što je bilo u korenu njegove čudne harizme. Za tu harizmu postoji kabalističko objašnjenje. Naime, Mesijini koreni nalaze se u najvišem svetlu, onom ain sofu koje u prikazima Drveta života kao beskonačno trostruko svetlo stoji iznad samog Drveta poviše sefire Keter. To svetlo je sama Božja priroda predstavljena matematičkom Nulom koja prethodi Jedinici. Geršom Šolem, obrazlažući Natanove ideje o prirodi i položaju Mesijine duše kaže da je u početku kosmičkog procesa ain sof svoju svetlost uvukao u samog sebe[6] čime je nastao: „Onaj iskonski prostor u središtu En-Sofa u kojem se svi svetovi rađaju. Taj iskonski prostor je ispunjen bezobličnim, materijalnim silama, kelipama (klipotima). Svetski proces se sastoji od davanja oblika tim bezobličnim silama, da bi se one pretvorile u nešto. Sve dotle iskonski prostor, a naročito njegov niži deo, biće tvrđava tame i zla. U „dubini velikog bezdana“ nalazi se boravište demonskih sila.“[7]

Na poreklo klipota ukazuju početni stihovi iz biblijskog Postanja 1:1-2: „U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ Tu su ključne reči tohu i košek. Tohu se piše tau-he-vav, označava nešto pusto, bezoblično, haotično. Često se navodi zajedno sa nastavkom ve-bohu, kao tohu ve-bohu (vav-bet-he-vav). Zajedno to su nered i praznina, pusto i prazno te zvuče poput imena kakvih demona. Tohu ve-bohu je izraz haotičnog i prastarog ambijenta koji prethodi pojavi oblika, ali i dolazi na kraju kao ishodište rastvaranja oblika. U psihičkom smislu to je izraz ludila. Košek označava tamu i piše se kao het-šin-kap.[8] O prirodi te tame se može raspravljati, ali imajmo na umu njenu dvostrukost – da iz nje nastane svetlo, ali i da večno ostane tama. Iz razloga nedokučive Božje premudrosti ili zato što joj je baš takva volja, duša Mesije je pala upravo u te najcrnje klipotske dubine bezdana. 

Dalje, Šolem navodi da od početka procesa stvaranja Mesijina duša boravi u dubinama bezdana, zatočena u klipotsku tamnicu: „Zajedno s tom najsvetijom dušom na dnu ponora obitavaju „zmije“, koje je muče i pokušavaju da je zavedu. Tu je, na milost i nemilost „zmijama“ i „sveta zmija“, koja je mesija – jer, nema li hebrejska reč za zmiju, nahaš, istu brojčanu vrednost kao reč za mesiju, mašijah? Duša mesije se oslobađa svojih okova onom brzinom kojom svetski proces tikuna[9] odvaja dobro od zla u dubini iskonskog prostora. Kada se okonča proces usavršavanja, na kojem ta duša radi u svojoj „tamnici“ i za koji se bori sa „zmijama“ ili „zmajevima“ – što će se, međutim, dogoditi tek s krajem opšteg tikuna – duša mesije će izaći iz tamnice i prikazati se svetu u zemaljskom ovaploćenju.“[10]

O zmijama Šolem dalje citira Natana: „Jer te zmije su oduvek želele da ga zavedu, a kad god se on trudio da iz kelipa izvuče veliku svetost, one bi uspele da ga savladaju u času kada ga napusti prosvetljenje. Time su pokazivale da im je moć jednaka moći sefire „Lepota“ kojom je, po njegovom (Šabataja Cvija) verovanju, predstavljen istinski Bog.“[11] Po Natanu, božanska Šehina se spustila u Egipat, koji je predstavljen kao demonsko i mračno carstvo u kome se obožavaju klipotske sile, čiji su žreci zapravo crni magovi. Šehina to čini da bi prikupila otpale iskre Božje svetlosti, a po ugledu na nju: „Mesija s konca vekova kreće na svoj najteži put u carstvo tame da bi izvršio svoje poslanje. Zlo će nestati a iskupljenje će se proširiti na spoljašnji svet tek kad on stigne na odredište... Otpadništvo mesije je ispunjenje najtežeg dela njegove misije, jer iskupljenje sadrži paradoks koji se ispoljava tek na kraju, kada se dogodi u stvarnosti.“[12]  

Biblijska epizoda sa Mojsijem i zmijama asocira na šabatajsku poziciju o Mesiji kao Zmiji u borbi sa zmijama-klipotima. Naime, otrovne zmije koje srditi Bog šalje na odabrani narod (koji u trenucima očajanja gunđa na tog Boga), ujedaju i ubijaju ljude, a Mojsije, opet po uputstvima dobijenim od istog tog Boga – pravi veštačku ali čudesnu zmiju koja iste te ljude spašava od otrovnih zmija.[13] Na prvi pogled paradoksalna situacija, ali takav je taj Bog. Znači li ovo da mi zaista smemo i možemo da manipulišemo slepim klipotskim silama samo ukoliko je naš pogled potpuno usmeren na (zmijski) Krst Spasitelja? Možemo sići i u sam Pakao, uvek imajući na umu spasonosnu formulu svete mesijanske Zmije koja nas čini imunim od fatalnih ujeda. Možemo poput mesijanskog Raspućina ispiti čašu otrovnog vina i da nam ništa ne bude jer je naša svest fokusirana na krstasti ključ večnog života. On će umeti da popijenu čašu otrova sprovede kroz svoje telo na način koji će ga neutralisati ili barem ublažiti štetu. Možemo, ali samo ako pripadamo adeptima, jer „unošenje otrova dovodi čoveka u direktnu vezu sa demonskim svetovima i nižim elementalima.“[14] To sve ukazuje na prirodu čiji simbol predstavlja geomantijska figura Cauda Draconis, odnosno Zmajev rep, u obliku slova Y naopako postavljenog. To su sile okrenute ka dole koje su, po Kenetu Grantu, nabijene otrovnim vibracijama i mogu se koristiti za operacije materijalizacije ili rastakanja, a sa smrtonosnim dejstvom u aktivnostima crne magije. To je svojstvo Škorpije. Nasuprot tome postoji i drugi vid zmijske prirode predstavljen simbolom Zmajeve glave, tj. Caput Draconis, (slovo Y), čije je svojstvo nektar. To je ona podignuta glava mikrokosmičke zmije koja uranja u beskrajni nebeski okean simbolizovan boginjom Nuit. Tako je i duša Mesije raspeta između te dve zmijske krajnosti te je poput žene iz čije jedne dojke curi otrov, a iz druge nektar.[15]

Na jednom mestu Erih Nojman pominje divovske grifone sa repom škorpije kao životinje Velike Boginje iz Tel Halafa, koja obuhvata kako donji svet, tako i tamna noćna nebesa. Pominje reljef na kome se vide grifoni prikazani kao pobednici nad lavovima – solarnim životinjama.[16] Taj motiv uveliko podseća na situaciju patnje Mesijine duše, božanskog lava mučenog od strane klipotskih sila, ali takođe podseća i na detalj mučenja grešnika iz Apokalipse 9:7-11.[17] Po proročanstvu, svi oni koji na čelu ne budu imali božanski znak (tau krst, ili egipatski ank) biće mučeni od strane ovih strašnih klipotskih sila bezdana. Pred budućim jevrejskim Mesijom stoji izazov da savlada čitav jevrejski narod, da na čudesan način nadjača njegove tvrdokorne i ortodoksne verske vođe, što do sada nikome nije pošlo za rukom, pa ni Isusu Hristu koji je, sudeći po izveštajima jevanđelista, činio nesvakidašnja čudesa. Tek kada nekome pođe za rukom da na svoju stranu preobrati glavninu jevrejstva, za njega se može reći da je pravi Mesija, odnosno da se kroz njega ispoljila mesijanska priroda.

Baš kao i u slučaju prvobitnog greha zbog kojeg je prvi ljudski par izbačen iz rajskog vrta, Eva je ta, odnosno žena, prva koja je pala pod uticaj zmije sa drveta spoznaje dobra i zla, odnosno drveta znanja (gnoze). Žena je bila ta koja je prouzrokovala katastrofalna dešavanja: prvo izgon iz raja a potom i uništenje pokoljenja čovečanstva koje je bilo izmešano sa nefilima. I u naše vreme, kada se oblaci raznih katastrofa gomilaju na horizontima vremena, ženski element biće taj koji će svojom prijemčivošću poslužiti kao okidač velike promene. Kao što i sam biblijski tekst ukazuje, bez uloge žene, bez uloge njene prirode, nikakve promene i ostvarenja Božjeg plana za čovečanstvo ne bi bilo. Otud je žena subjekat ali i sredstvo uzdizanja i pada. Tako će biti opet. Na delu je povratak magije, magijskih sila, imaginacije, povratak fantazmičkog, medijumski kanalisanog, povratak sanjačkog, onog davno potisnutog i zaboravljenog. Karlos Kastaneda, navodeći reči Don Huana, u knjizi Drugi krug moći, kaže da je žena u magijskom smislu bolja od muškarca jer ona ne mora skakati u ambis. Ona ima svoje puteve. Ona menstruira te tada, sudeći po Don Huanu, postaje nešto drugo.

---

[1] Peter Levenda je u knjizi The Dark Lord ukazao na vezu između tantrizma i skrivenih aspekata jevrejskog misticizma, a koji se ispoljio u šabatajskom pokretu i njegovim derivacijama. Opisujući vezu između tantrizma i jevrejskog misticizma, Levenda je upotrebio izraz cross-fertilization.
[2] „U vezi s tim, jedan od glavnih božanskih oblika, smatran svetim u najranijim kultovima, bio je božanski oblik svinje, žrtvovane Tifonu, mračnom gospodaru Drakonijanske Tradicije. U kasnijim kultovima svinja je smatrana nečistom životinjom, zato što je bila poznata kao jedina životinja koja jede ljudski izmet. Interesantno je da su je Jevreji odbacili kao nečistu kada su sa obožavanja stelarnog El Šadaja (Al Šejtana) prešli na obožavanje paternalističkog i solarnog Jehove. Ali izvorno, svinja je bila znak najveće svetinje, vezano za doktrinu koja obuhvata apsorbovanje supstanci koje su neprosvećeni izbegavali kao gadne, što one, uistinu, i jesu u svom nepreporođenom ili nesakramentalnom obliku. Međutim, kada se očiste i za služenje Boginji posvete, pronađeno je da predstavljaju valjanu pomoć u buđenju Vatrene Zmije (kundalini).“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str. 99.
[3] „Konstitucija mu je bila manično-depresivna, što znači da je pripadao tipu čiji se manjak mentalne uravnoteženosti ispoljava kroz naizmenične napade najdublje utučenosti i neobuzdane živosti i preterane radosti. Periodi duboke potištenosti i melanholije kod njega su se stalno smenjivali s grčevima maničnog poleta, oduševljenja i euforije, između kojih su se umetali intervali normalnijeg stanja duha.“ Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006, str. 263.
[4] Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, str. 282.
[5] „Mučen bi i zlostavljen, ali usta svoja ne otvori, kao jagnje se na klanje vodi...“ Isaija 53:7.
[6] To je ideja velikog kabaliste Isaka Lurije, poznata kao povlačenje Boga, tj. cimcum.
[7] Šolem, isto, str. 2.
[8] U bibliji kralja Džejmsa to je thick darkness. Izraz košek pominje se i Drugoj knjizi Mojsijevoj – Izlazak 10:22, što je Lujo Bakotić preveo kao: „Mojsije pruži ruku svoju k nebu i nasta gusta magla po svoj zemlji egipatskoj za tri dana.“
[9] Mističan pojam Isaka Lurije kojim se označava proces popravljanja ili ispravljanja, podizanja sveta, što podrazumeva odvajanje čestica božanske svetlosti od ljuštura klipota.
[10] Šolem, исто, стр. 270.
[11] Šolem, стр. 270.
[12] Šolem, стр. 282.
[13] Brojevi 21:6-9.
[14] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str. 34.
[15] Povodom toga, ukazao bih na dva stiha iz Krolijeve Knjige zakona: „Ja sam Zmija koja daje Znanje i Užitak i sjajnu uzvišenost, i pobuđuje ljudska srca pijanstvom. Da bi me obožavali uzmite vina i čudne droge o kojima ću kazati mom proroku, i budite opijeni od toga! One vam uopšte neće nauditi. To je laž, ta besmislica protiv sopstva. Izlaganje nevinosti je laž. Budi snažan, o čoveče! Strastan, uživaj u svim čulnim stvarima i zanosu: ne boj se da će te bilo koji Bog zbog toga odbaciti.“ (2:22); „Ja sam tajna Zmija sklupčana pred skok: u mojoj sklupčanosti je radost. Ako podignem glavu ja i moja Nuit su jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ (2:26); Kenet Grant navodi Masijevo predavanje Čovek u potrazi za svojom dušom tokom 50.000 godina i kako ju je pronašao: „Afrika je prapostojbina zmijske mudrosti, zmija se tamo koristila da bi se kod osetljivih izazvalo abnormalno stanje. Afrikanci kažu za žensko biće da u sebi poseduje, a u dodiru sa zmijom proizvodi – mahnitost. U stvari, gmizavac fascinantnošću svoga izgleda, strahom od njegovog dodira i korišćenjem jezika baca medijume u stanje transa koji se naziva zmijska obamrlost. Oni u tom stanju postaju vidoviti, predskazuju i proriču, a kako su ove pojave objašnjavane, na taj način postaju božanski inspirisani... a zmija je sama birala svog proroka i tumača i postajala preko njega/nje otkrovitelj natprirodnog Znanja.“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str. 47. Pošto je Zmija simbol istovetan sa Falusom, a Falus je, po Kroliju, „fiziološka osnova Nadduše“, biva jasnija suština zmijskog zavođenja Eve i „pada u greh“ prvobitnog ljudskog para.
[16] Erih Nojman, Velika Majka, str. 261.
[17] „Ti skakavci behu kao konji spremljeni za boj. Na glavama njihovim behu kao krune od zlata, a lica im behu kao lica čovečja. Imahu kose kao kose ženske, a zubi njihovi behu kao u lavova. Imahu oklope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih beše kao praska kola sa mnogim konjima koji trče u boj. Imahu repove kao skorpije, i žalce, i u repovima svojim imahu silu da ude ljudima pet meseci. I imahu nad sobom kao kralja anđela bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolion.“ Ime Abadon izvedeno je iz hebrejskog korena alef-bet-dalet, što znači uništitelj. Može se odnositi ne samo na ime entiteta, nego i na lokaciju (Knjiga o Jovu, 31:12).