Arkana Đavo u tarotu

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

Karta Đavo nosi broj petnaest, koji po Leviju, predstavlja broj antagonizma i sveobuhvatnosti. Simbolički, Đavo je kamen.[1] Taj kamen u svom neobrađenom obliku, kao početna materija, sirovina, nečista i gruba, predstavljena je ovom kartom. Sudbina đavola je da postane ugaoni kamen Crkve, što je jedna u nizu od sličnosti koje dele Satana i Hrist.[2] Kroli je Đavola skinuo sa petnaeste arkane i umesto njega tu smestio rogatog jarca, boga Pana sa otvorenim trećim okom. Kod Krolija Đavo, tj Bafomet, sada sedi na svom tronu na karti Eon (preimenovana karta Sud) u obličju Horusa, odnosno Ra-Hoor-Khuita, u punoći svoje moći i sjaja. Kroli je tako đavola proglasio bogom te iz perspektive stare doktrine proglašen satanistom i najgorim čovekom na svetu. Zapravo, Kroli je oslobodio energiju koja je bila bacana u fantoma zvanog Đavo. On je rehabilitovao Saturnovog Jarca jer je iz petnaestog ključa oterao Mesec i đavola (mislim na dve mesečeve faze prikazane u amblemu Bafometa Elifasa Levija). Ključ Đavo je kao Pan zasjajio i progledao svojim trećim okom. Ova karta je sada obeležje boga visova, ali i šumskog boga, čije je obeležje kaducej (sa krilatom kuglom na vrhu koja sjaji iznad glava dveju zmija), koji je već Levi uveo u figuru Bafometa. Dakle, od Levija preko Krolija imamo kaducej umesto mača bez balčaka koji marseljski Đavo drži u ruci. Inače, kaducej sa krilatom kuglom na vrhu je u Krolijevom špilu prisutan i na kartama Mag i Luda.

Marseljski špil 

Elifas Levi ovu kartu nije smatrao oličenjem neprijatelja Boga i Čoveka, već ju je nazvao panteističkom i magijskom slikom Apsoluta te je skicirao u obliku Bafometa. Menli Palmer Hol je u ovoj karti video simbol magijskih moći astralne svetlosti, ili univerzalnog ogledala u kojem se božanske sile odražavaju u obrnutom, odnosno infernalnom stanju. Zlatna zora misteriju ove karte naziva Gospodom Kapija materije, Dete sila vremena. Dakle, pitanje je gledišta hoće li Đavo iz tarota za nas biti neko mistično i ezoterijsko svojstvo ili simbol Satane, zloduha. Jedno od imena ove karte je Raptor Perditorum, odnosno Hvatač izgubljenih. Oni koji su izgubljeni, dakle, pripadaju njemu. Srednjovekovne predstave o Luciferu / Satani upravo odgovaraju prikazu ove karte. U klasičnim špilovima Đavo je prikazan kao androgina himera čije je telo sačinjeno od delova koji pripadaju raznim životinjama, s tom razlikom što đavo nema ljudsku nego životinjsku glavu.

Kod Krolija petnaesti ključ tarota ukazuje na spiralnu silu, kreativnu energiju, ali je svojstvo ove karte takođe sirova moć. Vidimo uzvišenog jarca, moćni falus itd. To je moć koja materijalizuje, koja manipuliše astralnim svetlom. Elifas Levi je u ovoj arkani prepoznao Bafometa čija je desna ruka podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum (Iz mnoštva jedno), odnosno Solve et Coagula (širenje i skupljanje). Pluribus, solve, jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, unifikacija, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To je Saturn koji jede svoju decu, ali sa druge strane, kao Velika Majka neprekidno ih rađa. Osim Bafometa i Saturna, u ovoj karti prepoznajemo i Tifona, Pana, Seta, hrišćanskog Satanu / Lucifera itd. Za Krolija, između ostalog, arkana Đavo predstavlja zenit, vrhunac nekog procesa, obreda, dok Elifas Levi nju karakteriše i kao simbol crne magije. Zapravo, reč je načelno o obrednom simbolizmu.

Keri Jejl Viskonti Sfora špil

Seli Nikols primećuje da lik Đavola u tarotu ima apsurdnu nagomilanost ekstremiteta: rogove jelena, zverinje kandže, krila slepog miša, a uz to ima očigledna muška i ženska telesna svojstva. Kod njega je sve izopačeno, pa tako, u Marseljskom špilu, Đavo nosi mač bez balčaka, i to u levoj ruci. Njegova krila slepog miša pridodaju mu onu zlokobnu atmosferu, budući da je slepi miš vezan za noć i tamu, nešto opako i prokleto. Svojstvo slepog miša da visi naglavačke jeste nešto što, po logici stvari, povezuje Đavola i Obešenog. Međutim, kako naglašava Nikols, nije Đavo tarota potpuno odvratan i odbojan. On ima par zlatnih rogova sa parošcima, a što je simbol božanske energije. U Krolijevoj verziji ove karte ti su rogovi dodatno naglašeni i prikazani u spiralnom obliku. Načelno, dizajn ove karte podseća na kartu Papa, s tom razlikom što su dva sporedna lika kod Pape okrenuti ka njemu kao izvoru autoriteta, dok su dva manja ljudolika demona, privezana za đavolji tron, licem okrenuti ka posmatraču. Papa sedi na tronu, a Đavo stoji na nekoj vrsti nakovnja. Papin znak je blagoslov, dok je Đavolji znak dlan sa raširenim prstima što ukazuje na pentagram. Kod Vejta je obrnuti pentagram posađen na Đavolovo čelo. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Đavo je prikazan kako sedi na zlatnom postolju za koji su privezana dva lika sa roščićima, muški i ženski. Gornji deo njegovog grotesknog tela je zelen a donji crvenkast. Ima plava krila a glava mu je demonska sa nekoliko pari rogova. Levu ruku podiže u pozdrav – svi prsti su ispravljeni, ali se palac vidno razdvaja pod uglom od devedeset stepeni. U desnoj ruci drži štap na čijem se vrhu nalazi ispruženi dlan istovetan njegovom. U Vivilu, Đavo je prikazan kako juri, s desna na levo, iz usta mu suklja plamen, ima rogove i krila i mnoštvo lica po tele, a ima i dugačak rep. To su sve varijante srednjovekovnih prikaza đavola, od Dantea do Vejta (sa iznimkom Vilijema Blejka, ali i dalje u tom duhu), sve dok Kroli nije napravio iskorak ne u estetici koliko u ulozi i samoj njegovoj prirodi.

Krolijev špil

Ronald Deker povezuje Đavola sa Saturnom, što zapravo jeste atribucija Zlatne zore, s tim što je u tom slučaju Đavo slika zodijačkog znaka Jarca. Po Pikatriksu, obredne ponude Saturnu uključuju slepe miševe i crne koze, a obe ove životinje, kao Saturnove, prisutne su u anatomiji marseljskog Đavola. U vezi Đavola i Saturna možemo pronaći i ezoterijske uzroke antisemitizma. Jung na jednom mestu[3] navodi jevrejskog mudraca Don Isaka Abarbanela (1417-1508), koji je zapisao da Mesiju možemo očekivati u toku konjukcije Saturna i Jupitera u Ribama. Jung tom prilikom navodi još neke jevrejske učenjake, ali je suština pomenuti, kako Jung objašnjava, da je Saturn zvezda Izraela a da je Jupiter kralj pravde. Otud njihova konjukcija u Ribama deluje kao idealan spoj koji povezuje duh Izraela sa pravdom i mesijanskim poslanjem. Problem je što mnogi hrišćani u jevrejskom Mesiji vide Antihrista. Saturn je, shodno tom gledištu, zvezda Satane, odnosno Lucifera, bez obzira što je Venera zapravo zvezda Lucifera. Ukoliko Đavola povežemo sa Saturnom, a Saturn sa Izraelom, onda je tautologija jasna. Saturn je astrološki malefik i ranije je opisivan kao sedište đavola. On često poseduje lavlje lice, baš kao i Jadalbaot, gnostički demijurg i vrhovni arhont.

Magarac je Saturnova životinja, a Jung pominje da je ta životinja bila u ulozi teramorfa jevrejskog boga. Osim toga, magarac je bio i jedan od oblika Tifona, odnosno mračnog egipatskog boga Seta. Tu nalazimo poreklo shvatanja koje povlači paralelu između Jahvea, Saturna, Jadalbaota, Tifona, Seta, odnosno Satane. Međutim, moramo biti oprezni u izvlačenju zaključaka, budući da u ikonografiji Hrist i Lucifer imaju mnogo toga zajedničkog. Naposletku, nije li Hrist ušao u Jerusalim jašući upravo na magarcu? Osim toga, Hrist i Đavo dele još neke zajedničke simbole, a to su lav, zmija, ptica, gavran, orao, riba, ugaoni kamen. Jung ističe da Jutarnja zvezda, Zornjača, tj stella matutina, jednako označava i Hrista i Lucifera. Otud arkana Đavola u tarotu isto tako može predstavljati i Boga, odnosno bogočoveka u obliku himere. Ono ljudsko u njemu je domen čoveka dok životinjsko označava ono božansko. Hrist je tako dvostruk jer s jednog aspekta on kao duh silazi s neba a drugog kao telo izrasta iz Haosa. Hrist je vaskrsao put neba, ali je takođe silazio u podzemlje. Nije li otud možda Đavo tarota (Bafomet) htonski Hrist? Jung, recimo, ističe da su ponekad Horus Stariji i Set prikazivani kao jedno telo sa dve glave.[4] Jung astrološku situaciju tog trenutka povezuje sa Horusom i Setom čiji mit na izvestan način, kako on kaže, prefigurira dramu hrišćanskog mita.[5] Jung dalje navodi da je u mnogim mitologijama oblast severa, a posebno sazvežđe Veliki medved, sedište zlih sila, ali i božanstava. Setimo se da je i Jezekiljeva vizija boga dolazila sa severa. To sazvežđe je bilo povezano i sa bogom Setom, ali su takođe u njemu obitavala i četiri Horusova sina itd.

m Vejtov špil

Naposletku, ukazao bih na još jednu poveznicu tarotskog Đavola sa sadržajem jevrejske mitologije, a to je arhidemon Azazel. Pre pojave jahvizma, Azazel je bio pustinjsko božanstvo, upravo nalik egipatskom Setu. Životinja koja se povezuje sa Azazelom je jarac, što je jedna od đavolskih životinja. U bibliji čitamo da je Bog naložio Aronu, Mojsijevom bratu, da jednom godišnje, prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca (Treća Mojsijeva, tj Levitska, 16). Junac je posvećen božanstvu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. U tom smislu Azazelu se upućuje sve ono čega bi Izraelci hteli da se oslobode, sve ono što oni smatraju lošim i negativnim. Tako je formiran demonski egregor koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Poznato je da su nekada Jevreji prinosili žrtve božanstvima čiji su simboli bili koze i jarci. Bogovima nazvanim Šedim (množina), a što bi u jednini moglo biti nalik Šetu, Šejtanu ili Setu, predjahveovski i nejahveovski Jevreji žrtvovali su čak i decu, što ukazuje na kult plodnosti. U svakom slučaju, postojanje negativnog boga, odnosno arhidemona poput Azazela, od važnosti je za uravnotežavanje religijske doktrine budući da se i njemu, kao i Jahveu, prinose žrtve. Promenio se samo kontekst azazelovske žrtve. Azazela i Šedim takođe možemo smatrati i kumirima, a to su figurice koje su na drevnom Bliskom istoku korišćene kao magijska sredstva proricanja. To su glave koje govore, a takva glava je upravo ona jarčeva koja često krasi satanske predstave. Otud imamo niz: kamen – glava – jarac – đavo, što nas navodi na zaključak da lik Đavola predstavlja ono što se u bibliji nazivalo idolom, a što danas poznajemo kao magijski fetiš. Konkretnije, Đavo je karikirani oblik drevne religije povezan sa proricanjem, astrologijom i obožavanjem zvezda. I za sam kraj ovog pasusa, podsetimo se da je pečat Saturna, odnosno linija koja povezuje sve brojeve u magijskom kvadratu (3 x 3) posvećenom toj planeti istovetan sigilu Azazela.

Isto tako ne možemo a ne primetiti zapanjujuću sličnost Đavola tarota i Levijevog Bafometa sa drevnim mesopotamskim demonom Pazuzuom, kraljem vazdušnih demona, sinom boga sveg zla Hanbija i bratom strašnog Humbabe kojeg su ubili Gilgameš i Enkidu. Pazuzu je često prikazivan u himeričnom obliku sa ljudskim telom, dva para krila, škorpijinim repom i glavom lava ili psa. Poistovećivan je sa jugozapadnim vetrom koji donosi oluje i suše. U demonskoj perspektivi, kuća Jarca predstavlja Kuću zle sudbine i sve vrste nesreća.

Pazuzu

---

[1] „Ovaj đavo, slika grubosti materije naspram duhovnosti, jeste hijeroglif prve mineralne supstance... to jest naš kamen temeljac i prvi blok na kojem počiva celo Delo.... Međutim, tu se radi o onoj materiji mudraca, koju neznalice smatraju za prostu i preziru je, a koja jedina daje nebesku vodu, našu prvu živu i veliki alkaest.“ Fulkaneli, Alhemijska boravišta, tom II, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 92.

[2] U Prvoj Korinćanima 10:4 piše: „I svi su pili isto duhovno piće. Jer su pili iz duhovne stene koja ih je pratila, a ta stena je bila Hristos.“ Isto tako i u Prva Petrova 2:4: „Dolazeći k njemu kao živom kamenu, koji su, doduše, ljudi odbacili, ali je u Božjim očima izabran i dragocen.“

[3] Karl Gustav Jung, Aion, Atos, Beograd, 1996, str 74.

[4] „Nasuprot Saturnu je Jupiter, blagotvorna zvezda. Po iranskom shvatanju Jupiter znači život, a Saturn smrt. Konjukcija Jupiter – Saturn znači dakle sjedinjenje ekstremnih suprotnosti. Ova čuvena konjukcija, odigrala se u godini 7. pre Hrista ne manje nego tri puta u znaku Riba. Najveće približavanje usledilo je 29. maja anno -7, i ono je iznosilo 0,21’, to jest, manje, dakle, od polovine širine punog Meseca... Osim toga, ona se odigrala heliocentrično u blizini ekvinocijalne tačke koja je tada ležala između Ovna i Riba, dakle između vatre i vode.“ Jung, isto, str 75-76.

[5] „Planeta Merkur pripada Setu, što je zanimljivo s obzirom na tradiciju o poreklu hriščanstva u konjukciji Jupitera sa Merkurom. U Novom carstvu (19. dinastija) Set se pojavljuje u delti kao Suteh. U novoj prestonici koju je sagradio Ramzes II jedna oblast biva posvećena Amonu, a druga Sutehu. Ovde su navodno Jevreji radili kao robovi.“ Jung, isto, str 76.

Plašt nevidljivosti

Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE

Biti nevidljiv jeste prilično uvrežena tinejdžerska fantazija. Neću ovde ulaziti zašto je to tako. Priznajem da sam i ja neretko maštao o tome, naročito ukoliko je to bilo začinjeno erotskim motivima. U tom uzrastu čvrsto sam bio uveren da je moguće postati nevidljiv. U međuvremenu, nakon godina istraživanja i ličnog sazrevanja došao sam do zaključka da je nemoguće postići fizičku nevidljivost, ali biti fizički vidljiv ne znači ne biti nevidljiv. Postoje načini postizanja neke vrste nevidljivosti, što se svodi na baratanje veštinom stvaranja iluzije. Biti nevidljiv znači postići neku vrstu savršenstva u opsenarstvu. Dakle, ovde je reč o magijskoj a ne o fizičkoj nevidljivosti. U korenu magijske nevidljivosti jeste manipulacija ljudskom pažnjom. U tom smislu sasvim je moguće učiniti sebe nevidljivim a da pritom nije reč o kamuflaži niti o triku, nego je reč o čisto magijskom delovanju. Za tu svrhu razvio sam određene načine koji se postižu vežbanjem. Objasniću to na primeru ličnog iskustva.

Detinjstvo i mladost proveo sam u gradu koji nije bio ni veliki, ali ni mali. Imao sam dovoljno, ako ne i previše poznanika koji sam se javljao na ulici. Neki od njih bili su zaista dosadni i tražio sam načine nekako da ih izbegnem a da to ipak ne bude očigledno. Nisam želeo da ih svojim ignorisanjem uvredim. Iz te potrebe razvio sam određenu tehniku koju sam upornom praksom učinio u većoj meri efikasnom. U početku sam tu tehniku primenjivao noću. Naime, pre izlaska iz stana posvetio bih pet do deset minuta sledećoj vežbi koja u neku ruku dosta podseća na detalj sa nevidljivim plaštom iz jednog od filmova o Hariju Poteru. Za početak, zauzeo bih pozu poznatu kao „Znak tišine“ i trudio se da utihnem svaku misao. Potom bih zamislio kako se iznad moje glave nalazi tamna masa nalik velikoj zgužvanoj marami. Onda bih tu maramu u vizuelizaciji lagano spuštao preko glave sve dok me ona poput kakve želatinaste mase potpuno ne obuhvati. Proveo bih neko vreme u toj meditaciji a onda izašao napolje. Šetao bih normalno ulicom i kada bih spazio nekog ko ima običaj da mi se javlja vizuelno bih nabacio na sebe imaginarni tamni plašt, naravno, trudeći se da u meri koja je to moguća, utihnem misli. Zatim bih jednostavno prošao pored te osobe. U početku uspeh nije bio veliki. Kada bi me neko spazio, izvinjavao bih se i pravdao umišljenošću, kao zaneo sam se u misli, imam neke probleme i sl, što je društveno prihvatljiv izgovor za bezobrazno nejavljanje poznanicima.

Vremenom su me poznanici sve manje primećivali i to u meri da sam dozvolio sebi da ih netremice gledam u oči i neopaženo prođem na samo metar ili dva od njih. Kada sam se u tome izveštio počeo sam da praksu nevidljivosti primenjujem i danju. Naravno, moja efikasnost je u početku bila slaba ali se vremenom popravila, tako da sam ubrzo gotovo sustigao noćne rezultate. Ohrabren tim uspehom, pokušao sam da novostečeno umeće primenim u nekim ozbiljnijim poduhvatima: da se približim nekom i iznenadim ga, prvo noću a onda danju, da se ušunjam negde a da me ne primete. Osim toga, ova veština mi je koristila i u konvencionalnom smislu. Na primer, nađem se na kakvom skupu i spazim neke ljude koje bih hteo da izbegnem, ja brzo nabacim na sebe plašt nevidljivosti i oni me u tom trenutku nekako ne vide ili me spaze kasnije.

Ovakva veština je od koristi lopovima, kriminalcima, špijunima i beguncima, ali napominjem da ona ima svoja ograničenja jer mi nikako ne možemo postići fizičku nevidljivost, već samo da sebe činimo nedostupnim nečijoj pažnji. U mom slučaju to je uglavnom važilo za pažnju ljudi, dok je sa životinjskom pažnjom išlo veoma teže. Teško je, recimo, učiniti sebe nevidljivim za ptice, pse i mačke, jer oni osete vibraciju, bolje čuju, osećaju mirise. Moji pokušaji da se neopaženo približim životinjama bili su daleko ispod efikasnosti koju sam ostvarivao u odnosu na ljude, ali ne mogu poreći da taj trud nije bio baš bez rezultata. Isto tako, sumnjam da ovaj metod može imati bilo kakvu efikasnost kada su u pitanju nadzorne kamere.

Osim za skrivanje, plašt nevidljivosti ima još jedno svojstvo: pomaže nam kada hoćemo nešto da sakrijemo. Neki predmet tako možemo učinitim nedostupnim ljudskoj pažnji i sakrijemo ga naočigled svih. To je znatno teže izvesti ali pouzdano tvrdim da nije nemoguće. Naravno, teško je sakriti zgradu, ali predmet koji staje u ruku možemo magijski kamuflirati. Isto tako, plašt nevidljivosti može biti od pomoći ukoliko želimo da sakrijemo naše motive ili osećanja. Rečju, pomaže u laži, ali ne preporučujem ovu primenu budući da je priroda mehanizma plašta takva da on automatski počinje da skriva sve, što može stvoriti poteškoće onda kada nam je zaista stalo da uverimo druge u našu iskrenost. Tako je moguće da plašt od nas stvara sumnjivce u očima drugih onda kada mi to ne želimo. Moramo imati na umu da je svako magijsko sredstvo mač sa dve oštrice te se mora mudro primenjivati. Zato je potrebno postupati sa plaštom kao da je reč o materijalnom predmetu bez obzira što je zamišljen. Magija funkcioniše na takav način da nema mnogo razlike između stvarnog i zamišljenog a mapa u magijskom smislu jeste isto što i teritorija. Dakle, kada ga ne koristimo moramo ga vizuelno spremiti tamo odakle smo ga i izvadili. Ukoliko to izbegavamo da činimo posledica može biti takva da ljudi zaista, sami od sebe, prestanu da nas primećuju. Osim toga, biti nevidljiv ljudima znači izložiti sebe pažnji nekih drugih i drugačijih bića, što može biti krajnje neprijatno pa i opasno. Savet je: pravilna primena, bez velikog rizika i bez preterivanja.

Arkana Umerenost u tarotu

Umerenost u tarotu Šarla VI

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

Karta Umerenost u tarotu nosi broj četrnaest, koji po Elifasu Leviju predstavlja broj spajanja, udruživanja i univerzalnog jedinstva. Za Seli Nikols, arkana Umerenost predstavlja vezu sa Vodolijom, jedanaestim znakom zodijaka koji se odnosi na krvotok i protok ideja, što se isto tako odnosi na okončanje starih oblika i gubljenje čvrstih veza. Mogli bismo ideju modernosti uvezati sa tim misaonim tokom jer modernost u svom dinamizmu stoji nasuprot stamene tradicije. Upoređujući anđeoske likove Umerenosti i Suda, Nikols ukazuje na to da u pojavi anđela Umerenosti nema spektakularnosti. Taj anđeo se pojavljuje tiho i konkretno, tu ispred nas te nije, poput onog na Sudu, obasjan nebeskom slavom, ne trubi u gromoglasnu trubu. Anđeo Umerenosti ima krila, ali je utemeljen u stvarnosti, čvrsto stoji na zemlji. Slična predstava je i u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu, s tom razlikom što ovde krilati očigledno ženski lik u svojoj desnoj ruci drži vrč iz kojeg uliva tečnost u donji vrč koji drži levom, što je u Marseljskom to obrnuto. U špilovima Pierpont Morgan Bergamo, Šarla Šestog i d’Este, ženski lik Umerenosti nema krila. Nikols kaže da na taj način ovaj anđeo učestvuje u oba carstva, povezujući nebesko i zemaljsko. U Vivil špilu lik Umerenosti je drugačiji. Nema krila, nosi krunu na glavi, desnom rukom drži vrč iz kojeg izliva vodu u posudu na zemlji, dok u levoj drži štap nalik kaduceju, s tim što umesto zmija ima krila. U Marseljskom špilu je na čelu anđela Umerenosti postavljen cvet sa pet latica (Vejt je, recimo, u svojoj verziji te karte tu postavio simbol Sunca). Za Seli Nikols, taj cvet (bezmalo pentagram) označava mandalu, koji postavljen na mestu trećeg oka, ukazuje na probuđenu svest. Po njenom tumačenju, u Umerenosti je kontakt sa duhovnim potpuno uspostavljen. Od suštinskog značaja su njene dve posude, za koje Nikols kaže da su to posude iz koje se pričešćuje, čija je magična moć da objedinjuju, sadrže, čuvaju i leče. A o tečnosti koja se preliva iz plave u crvenu posudu ona kaže da podseća na mitsku vodu čudotvornog krčaga te primećuje njen obrazac putanje kao da je reč o položenoj osmici koja se otvara. Naravno, nijedna kap se ne prosipa, što oslikava savršeni kružni tok kretanja vodenog elementa.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Lik Umerenosti je umnogome sličan liku Pravde. Oličava više načelo, ali se drugačije ispoljava. Umerenost je u pokretu, Pravda je nepokretna. Umerenost s punom pažnjom obavlja delikatan proces, Pravda nezainteresovano gleda u daljinu i po automatizmu vaga. Pravda je više alegorija, dok je Umerenost konkretan lik. Pravda je statičan balans, a Umerenost dinamičan čije ishodište možemo pogledati na karti Zvezda koja takođe barata sa dve urne. Po Fulkaneliju, vrlina umerenosti je u interpretaciji vajara Mišela Kolomba prikazana kao lik odeven u tuniku opasanu kanapom. Lik u desnoj ruci drži mehanizam časovnika, a u levoj žvale i uzde, a što je, po Fulkaneliju, hijeroglif pravilnosti i umerenosti koje ova vrlina unosi u ljudske strasti (dve posude su prikazivane u Italiji). O Umerenosti Fulkaneli kaže da ponekad ostavlja mač u kaniji, ali najčešće drži dve posude i kao da meša vodu i vino: reč je o elementarnom simbolu trezvenosti. Ezoterijski značaj Umerenosti, kaže Fulkaneli, nalazi se u uzdama koje ona drži u desnoj ruci. Uzde služe da bi se upravljalo konjem, jer pomoću njih jahač određuje kuda će usmeriti životinju. U tom smislu Umerenost ukazuje na samu suštinu kabale, onako kako je Fulkaneli shvata, kao specifični žargon ili tajni simbolički jezik posvećenika sačinjen od alegorija. Zlatna zora ovu arkanu naziva Ćerkom pomiritelja, Ona koja predvodi život, čije je temeljno svojstvo mešanje, kombinovanje. U duhu značenja latinske reči temperare to označava mešanje u odgovarajućim proporcijama. Kako je Toma Akvinski definisao vrlinu umerenosti, ona određuje srednju vrednost. Po Akvinskom – vrlina umerenosti je stanje uma koje vezuje strasti.

Umerenost nosi broj četrnaest koji je ujedno i broj nivoa svesti po nekim učenjima, jer predstavlja dvostrukost velike Sedmorke, što bi trebalo da obuhvati njihov svetli i tamni aspekt. Ronald Deker upućuje na broj arkane Kočija, odnosno sedam, koji se odnosi na otelovljenu dušu. Otud on izvlači zaključak o broju četrnaest predstavljenog kartom Umerenost kao izrazu seobe duša, odnosno o dve faze metempsihoze. Umerenost povezuje stvari i obrazuje novi kvalitet, novo ovaploćenje.[1] I konačno, po egipatskom mitu, Set je ubio Ozirisa raskomadavši ga na četrnaest delova. Uz pomoć solarne sile boga Ra, Izida i drugi bogovi, spojili su i oživeli Ozirisa. Džerald Masi u toj predstavi vidi odraz astronomske činjenice da se Mesec, koji se povezuje sa Ozirisom, tokom četranest dana smanjuje (biva zasenjen tamom boga Seta). Potom mu je potrebno isto toliko dana da se obnovi i postane pun. Masi zaključuje da je mit o ubistvu i oživljavanju Ozirisa izraz činjenice da Mesec dobija svoju svetlost od Sunca. U tom smislu karta Umerenost može predstavljati daleki odjek ne konkretno mita o Ozirisu nego večnog kretanja mesečevih mena.

špil d'Este

Alister Kroli je Umerenosti dodelio gavrana, kao simbol alhemijskog procesa truljenja, a koji je našao mesto na loncu, gde stoji na lobanji ispod krsta. U Krolijevom špilu, lobanja se, osim na četrnaestom ključu, nalazi i na karti Smrt. Dakle, ono što je umrlo u trinaestoj arkani kuva se u loncu četrnaeste. Lobanja je u tom smislu oznaka za generativni proces koji dolazi nakon smrti i truljenja. Kroli u ovoj karti prepoznaje boginju Dijanu koja je lovac, a u čemu možemo videti sličnost sa njegovom kartom Prvosveštenica, koja takođe ima strelu, ali i luk. Luk i strelu ima i anđeo na vrhu karte Ljubavnici. Te strele u ženskim rukama ukazuju na koren amazonstva, pa i današnjeg feminizma jer prikazuje žene lovkinje. U tom smislu su Prvosveštenica i ženski lik na ovoj karti, između ostalog, i oblici Artemide, Dijane Efeške, a to su velike majke plodnosti, kako ističe Kroli. Međutim, ovde vidimo samo strelu koja hita ka gore, što ukazuje na znak Strelca i Jupitera, koji po Zlatnoj zori, vlada ovom kartom, a taj znak direktno stoji spram Blizanaca koji su u vezi sa kartom Ljubavnici. Kroli kaže da je okultni značaj Strelca upravo strela koja probada dugu, a duga je u Starom zavetu znak od Boga kao zalog njegovog obećanja ljudima da više neće biti potopa. U Krolijevom proročki nadahnutom spisu Vizija i Glas, vezano za lik ove karte, piše da je ona majka psa Kerbera, dakle onog troglavog lunarnog lika koji je kod njega prikazan na karti Pustinjak. Nad kotlom ona je nadvila svoja krila boje duge. Kroli ukazuje da poslednje tri staze na Drvetu života sačinjavaju hebrejsku reč kešet (kof-šin-tau), koja znači duga. Tako simbolički vidimo stazu samek čiji je vrh kešet, a čija brojčana vrednost iznosi 800. U zaključku, po Kroliju, ova karta predstavlja skrivenu sadržinu jajeta prikazanog na karti Ljubavnici, dok natpis koji se nalazi iza lika na arkani XIV označava VITRIOL, univerzalni rastvarač, čija je vrednost 726 (33 x 22) - VISITA INTERIORA TERRAE RECTIFICANDO INVENIES OCCULTUM LAPIDEM. Tome bismo mogli dodati još dva slova U i M, da bismo dobili VITRIOLUM - istinski lek (VERAM MEDICINAM).

Krolijev špil

Sledeći Fulkanelija i Krolija, na karti Umerenost prepoznajemo anđeosku alhemičarku. Venera, koja je sa njene leve strane (sefira Necah spram staze samek), projektuje Lava i Smrt, dve nemani, jednu ognjenu a drugu vodenu, Zver i Morskog Zmaja. To su dva elementa: Vatra i Voda. Merkur (sefira Hod), koji je sa njene desne strane, projektuje Orla i Đavola, nebesku i zemaljsku neman. To su elementi Vazduh i Zemlja. U neku ruku ona je predstavnik petog elementa. Njena leva ruka je Voda, a desna Vatra. Isto primećujemo i u Marseljskom špilu, čija Umerenost u svojoj levoj ruci drži plavi vrč a u desnoj crveni. Kod Krolija je u njenoj levoj ruci pehar u desnoj munja. Ona je solarni anđeo jovialnog reda i marcijalne žestine. Ona je anđeo-čuvar čoveka i nositeljka petozračne krune. Staza samek koja obeležava ovu kartu, jeste uravnoteženi put uzdizanja posvećenika iz sfera elementarnih sila u solarnu sferu Tifaret. Hebrejsko slovo samek označava stub, a u kabalističkom smislu ono je središnja staza Srednjeg stuba na dijagramu Drveta života. Dakle, nalazi se u središtu te na simbolički način podupire nebo, odnosno igra opštu ulogu potpornog stuba, ili u drugoj varijanti, totemskog ili kultnog stuba, a što samek dovodi u vezu sa egipatskim obrednim stubom đed. Mimo toga, slovo samek može biti dovedeno u vezu i sa palmom čija je simbolika prožeta solarnim aspektom te ima sakralni značaj (egipatsko svetilište u Heliopolisu). Takođe, dalja asocijacija na samek baca svetlo i na čuveno biblijsko drvo spoznaje dobra i zla, a na čijoj je grani stajala zmija koja daje tu spoznaju. Konačno, hijeroglif samek označava oštro oruđe, poput strele, čija je priroda, po Papusu, kružna kretnja. Dakle, ova staza i karta ukazuju na suštinsko iskušenje koje se postavlja pred posvećenika i na jedan veoma tanan i uzak put koji poput strele vodi ka središnjoj sefiri Drveta života. Tako je u ovom simbolizmu postignuta ravnoteža dva načela Drveta života prikazana njegovim levim i desnim stubovima. Vejt je na ovoj arkani prikazao arhanđela Mihaela, koji po tradiciji, predstavlja čuvara hebrejskog naroda, a projektovano na posvećenika, ukazuje na njegovog anđela-čuvara. Solarni znak na njegovom čelu i jedno stopalo u vodi ukazuju na povezanost sefira Tifaret i Jesod.

Vejtov špil

Alister Kroli je arkanu Umerenost preimenovao u Umetnost, što bi predstavljalo umeće, veštinu, tajnu nauku koja se dobija posvećenjem. Ta posebna umetnost omogućava preobražaj i u suštini iziskuje inicijaciju. Umerenost, odnosno Umetnost, jeste veština preobražaja koja se prenosi u okviru posvećeničke tradicije. U korenu te Umetnosti leži težnja ka besmrtnosti. Međutim, besmrtnost nije nešto što važi za sve, već iziskuje trud i posvećeništvo. Dakle, mogućnost preobražaja u besmrtno biće Umetnost ostavlja samo za one dovoljno posvećene adepte, a što nema veze sa njihovom pobožnošću, moralnosću ili pokornosti religijskim dogmama. Julius Evola ocenjuje da je vulgarizacija i zloupotrebljena generalizacija istine koja vredi isključivo za inicirane, započela u nekim degenerisanim oblicima ranijih misterija te doživela svoj vrhunac u hrišćanstvu. Po njegovoj oceni, iz hrišćanstva je proizašla neobična ideja o besmrtnosti duše, a koja se potom proširila bezuslovno na sve duše.[2] Misterija Umetnosti, kako Evola zaključuje, otud nema za cilj podučiti, nego obnoviti pojedinca. 

Četrnaesta arkana poručuje nam da skrenemo pažnju sa tzv ljudskih vrednosti i tipičnog svetonazora smrtnika, tj onih čiji je život smrt, neposvećenih, profanih, i usredsredimo se na stvarnost koju nam svojim pokretima predočava lik sa karte. Umerenost u svojoj simboličkoj inverziji predstavlja neumerenost. Astrološki odgovara znaku Strelca, koji u demonskom ključu označava Kuću druge smrti, odnosno smrt iza smrti, pravu i konačnu smrt koja se nalazi sa one strane smrti. U magijskom smislu ova karta odnosi se na zlog anđela, odnosno senku anđela čuvara koji nepogrešivo vodi ka potpunom rasapu psihe čiji je ključni simptom potpuna neumerenost u svakom pogledu. Potpuna nedelotvornost i rasipanje energije ukazuju na preovladavanje uticaja mračnog anđela, a što se ispoljava i u fizičkom izgledu čoveka.

Marseljski špil

---

[1] „Da bi naznačili silovitost borbe koja prethodi našem povezivanju, Mudraci su uveli simbole dve prirode - Orao i Lav - jednake snage, ali suprotnih naravi. Lav simbolički prevodi zemnu i nepokretnu silu, dok orao izražava vazdušnu i pokretnu silu. Suočeni, ta dva čelnika se obrušavaju jedan na drugog, potiskuju, međusobno satiru takvom energijom da, naposletku, orao gubi krila, a lav glavu, te su protivnici srasli u isto telo, svojstva srednjeg i supstance homogene, u aktivnu živu.“ Fulkaneli, Alhemijska boravišta, tom II, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 50.

[2] „Ta se iluzija održala u različitim oblicima religijske i duhovne misli: himera da je duša smrtnika besmrtna; da je besmrtnost izvjesna, a ne problematična mogućnost. Kada je uspostavljena ta pogrešna ideja i na taj način iskrivljena istina, inicijacija se više nije mogla predstavljati kao neophodna; od toga se trenutka prestala shvaćati njezina vrijednost kao stvarne i delotvorne operacije. Postupno su se zaboravljale sve istinski transcendentalne mogućnosti, i danas kada ljudi govore o ponovnom rođenju ono se svodi tek na sentimentalnu činjenicu moralnog i religijskog značenja, na više-manje neodređeno mistično stanje. Tijekom stoleća u kojima je preovladavala takva zabluda bilo je uzaludno pokušavati ukazivati da je moguće nešto drukčije; da je ono što neki smatraju sigurnom stvari a drugi arbitrarnom nadom zapravo povlastica koaj se stječe tajnim i svetim Umijećem. Bilo je uzaludno objašnjavati – kako u determinističkome svijetu materije i energije, tako i u operacijama toga Umijeća – da su moralnost, vjera, odanost i sve ostalo, neučinkovita oružja protiv ljudske prolaznosti.“ Julius Evola, Hermetička tradicija, Fabula Nova, Zagreb, 2008, str 118.

Pierpont Morgan Bergamo špil

ΙΑΩ – Formula Srednjeg stuba

Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE

U ovom poglavlju baviću se teorijskom pozadinom i praktičnom vežbom po gnostičkoj formuli ΙΑΩ (IAO), čija je svrha uspostavljanje svetlosne vertikale u suptilnom telu vežbača. U pitanju je vežba nalik vežbi Srednjeg stuba po uputstvima Zlatne zore, ali sa bitnim izmenama. Krenimo prvo od samog naziva IAO, odnosno po grčkom pisanju jota-alfa-omega. Brojčana vrednost ove reči, po grčkoj kabali, iznosi 811. Njen oblik na hebrejskom, pisan kao jod-alef-ain, ima vrednost 81. Broj 81 odnosi se na kameju, odnosno magijski kvadrat Meseca. Tako reč ΙΑΩ dovodimo u vezu sa mesečevom prirodom. Po zvučnosti, ova reč ukazuje na krik – jao, jaoj, joj, oj, čime izražavamo bol ili poziv, odnosno skretanje nečije pažnje, a možda i uzvik plesačkog ushićenja kao „ojha“. To je izraz za bol rađanja, odnosno ovaploćenja u ovom svetu. U suštini, ΙΑΩ je grčki, gnostički oblik hebrejske reči za boga: Jahve ili Jah, Jahu. 

U starom egipatsko-grčkom magijskom grimoaru poznatom pod nazivom „Osma knjiga Mojsijeva“ piše da je uz pomoć reči ΙΑΩ bog utvrdio sve stvari na svom mestu. Po drugim gnostičkim i apokrifnim izvorima, IAO je četvrti po redu od sedam arhonata, takođe jedan od tri sina Jaldabaota (Saturna). I dalje, IAO je, po nekim izvorima, izjednačen sa Dionisom i Savaotom, pa je prepoznat i kao lunarna boginja Mene. Origen je, recimo, Mesec oslovljavao sa ΙΑΩ. U „Grčkim magijskim papirima“ ΙΑΩ se pojavljuje kao prvi božji anđeo. Dakle, to je reč ustanovljavanja poretka zbog čega sam je uzeo kao temeljnu formulu učvršćenja Srednjeg stuba, odnosno svetlosne vertikale energetskog tela. Veza sa Mesecom ukazuje na sefiru Jesod koja označava temeljnu snagu i smeštena je u donjem delu središnjeg stuba kabalističkog dijagrama Drveta života. Cilj ove vežbe je uspostavljanje te temeljne snage.

Po Kenetu Grantu slova „Ι“ i „Ω“ predstavljaju aktivnu i pasivnu moć povezanu slovom „A“. To podseća na indijsko učenje o kvalitetima i svojstvima tvari izraženih pojmovima guna. Otud „Ι“ dovodimo u vezu sa aktivnom gunom radžas, „A“ sa ujednačujućom i uravnotežujućom gunom satvas, i „Ω“ sa teškom i inertnom gunom tamas. Ova trojnost podseća na doktrinu hebrejskih „majčinskih“ slova. Jota je u formuli ΙΑΩ isto što i slovo šin, te odgovara predelu glave. Vizuelna atribucija slova šin, po Zlatnoj zori je crvena boja. Alfa je hebrejsko alef i nalazi se u predelu srca, što je predstavljeno žutom bojom, dok je omega, odnosno mim u predelu pupka u tamno plavoj ili indigo boji. To su istovremeno i tri referentne tačke naše vežbe. ΙΑΩ vežba srednjeg stuba izvodi se pre izvedbe kabalističkog krsta i uvek u kombinaciji sa tim. Kabalistički krst, onako kako je opisano u poglavlju o Malom terajućem ritualu pentagrama, jeste solarne prirode, pa otud ΙΑΩ vežba jeste komplementarna tome. U tom smislu ona prethodi kabalističkom krstu, s tim što je usredsređena isključivo na vertikalnu osu čoveka.

Poput kabalističkog krsta i ΙΑΩ vežba se radi u stojećem položaju sa licem prema istoku. Udahnite duboko, podignite desnu ruku u vis sa ispruženim kažiprstom i vibrirajte glas „Ι“ te polako, ne prestajući sa vibriranjem, dotaknite čelo. Povodom ovoga potrebno je razviti predstavu da ovim činom zapravo zahvatate iz svetlosnog izvora koji se nalazi poviše vaše glave. Taj izvor može biti u obliku omanje svetlosne sfere, svetlećeg kruga ili heksagrama. Prilikom dodirivanja čela potrudite se da na potiljku stvorite oset prijatnog eteričnog dodira. U početku je važno da vibrirate glas „Ι“ sve vreme tokom izdaha. Održavanje neprekinutog i što dužeg trajanja vibriranja jeste prioritet. Kada to uvežbate onda uvežbavate razvijanje oseta u potiljku u trenutku kada kažiprstom dodirujete čelo. Tek na kraju razvijate predočavanje svetlosti. Dakle, etape razvoja imaginacijskih čula tokom izvođenja ove vežbe sledi niz: pokret – vibracija – oset – vizuelizacija. Ponovite vežbanje faze „Ι“ više puta sve dok ne savladate sve komponente.

Nakon što ste delimično ovladali osnovnim tokovima vežbe radeći na glasu „Ι“, usredsredite se na glas „A“. Pre nego što pređete na ovaj nivo, ponovite rad glasa „Ι“. Cilj je da povežete sve tri tačke na telu pokretom, vibracijom, osetom i vizuelizacijom sa slovima formule ΙΑΩ. Kao i u slučaju rada sa glasom „Ι“, tako i kod glasa „A“ počinjemo zahvatanje desnom rukom iz izvora poviše glave, s tim što ovoga puta kažiprst i palac stoje u znaku latiničnog slova L. Ovim znakom simuliramo slovo A i vibriramo glas A dok ruku spuštamo sve do solarnog pleksusa gde stvaramo oset sličan onome koji smo stvorili na potiljku. Istovremeno predočavamo spuštanje svetlosti iz višeg izvora preko čela sve do pleksusa, što uobličava stub svetlosti. Nakon što ovo uvežbamo, sve ovo ponovimo ali sa glasom O, odnosno slovom Ω, tako što spajamo kažiprst sa palcem tvoreći kružni znak za O te dovodeći svetlost do pupka. Vežbu završavamo tako što prilikom potpunog izdisanja pokretom desne ruke rastvaramo znak O i vizuelizujemo spuštanje stuba svetlosti duboko u zemlju tik ispod naših nogu. Nakon toga stanite u položaj znaka tišine. Važno je da stub svetlosti dolazi iz gornjeg beskraja i pruža se u donji beskraj, čime učvršćujemo naš položaj u sredini uspostavljene vertikale. Naposletku ponovite niz pokret – vibracija – oset – vizuelizacija u svojstvu cele formule ΙΑΩ.

Kada savladate opisanu vežbu možete svaki njen detalj produžavati ili nebrojeno puta ponavljati kako biste produbili razvijanje suptilnih čula, kako bi vaši oseti i senzacije bile življe. Tako recimo možete svako slovo formule ΙΑΩ zamišljati u zasebnoj boji: jota je crvena, alfa je sjajno žuta a omega tamno plava ili indigo. Tačka na telu koju dodirujete prstom neka bude epicentar talasastog širenja vibracije, boje, oseta bezmalo po čitavom univerzumu. Neka slovo / boja / vibracija / oset obuhvati sve. Davanjem znaka tišine vraćate sebi astralne niti koje ste proširili po okolini. Uvežbajte ovu formulu do tog nivoa da od jednog povlačenja snopa svetlosti uobličite sva tri slova kao ključne tačke na vašem telu kroz koje će se projektovati snažna struja koja se iz beskraja uliva u vaše teme i odlazi duboko u zemlju tik ispod vaših stopala.

Arkana Smrt u tarotu

arkana Smrt u špilu Šarla VI

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

U nekim špilovima predstavljena bez broja, Smrt se pozicionirala kao trinaesta velika arkana. Po Elifasu Leviju, broj trinaest predstavlja smrt i rađanje, vlasništvo i nasleđe, društvo i porodicu, rat i pakt. Ova karta je jedan od upečatljivijih prikaza tajanstva vremena u tarotu. Imali smo Pustinjaka, kao momentalno vreme, trenutak tišine, čak i beskrajno mali vremenski interval, ovde i sada, zatim Točak sreće kao sve vreme univerzuma, dok je Smrt fatalni trenutak prekida vremena. Druga vrsta simbolike ovu kartu povezuje sa Umerenošću i Đavolom, sa kojima čini trijadu skelet - anđeo - đavo, čime se ukazuje na trojstvo ljudske prirode. Smrt je ovde prikazana kao seme budućeg. Na Krolijevoj verziji ove arkane, u gornjem levom uglu, prikazan je orao kao simbol najvišeg aspekta Škorpije. Budući vezan za smrt, orao se nalazi u određenoj vrsti saglasja sa orlom koji se u kontekstu rađanja i smrti, nalazi u opisima Karlosa Kastanede. Fulkaneli kaže da pustiti orla da poleti znači pustiti svetlost da iziđe iz groba i izvesti je na površinu, što je osobenost istinske sublimacije. Po njemu, sublimacija je niz operacija koje završavaju sjedinjavanjem sumpora i žive. Ova ideja povezuje karte Obešeni, Smrt i Umerenost. Nije orao kod Krolija tek tako tu postavljen, jer ta ideja proizilazi iz duha učenja Zlatne Zore. Ono na šta tačno mislim, vidljivo je na Krolijevoj karti Kočijaš. Jedna od četiri sfingi koje vuku kočije ima ljudsku glavu i njoj je pridodat vazdušni elemenat, što je stavlja pod vlast Saturna. U doktrini ere Riba, sfinga sa ljudskom glavom pripadala je vodenom elementu, jer čovek je jedina od četiri heruvimske životinje koja ima veze sa vodom. Žreci nastupajućeg doba Vodolije sfingu sa ljudskom glavom pretvorili su u Vazduh, i od Jupitera, kao vladara Riba, dodelili je Saturnu. To je akt kontrarevolucije, da bi se čovek oslobodio, odlepio od Vode i poleteo. To je razvojna formula za čoveka, ali involutivna za bogove.

Krolijev špil

Kod Krolija je na karti Smrt predstavljen Oziris kao crni bog, u Amenti, sa crnim nemisom na glavi. Rituali starog doba su crni, kaže Knjiga zakona, jer je Oziris crni bog. Na samom početku prvog poglavlja knjige The Angel and the Abyss,[1] Daniel Gunter kaže da je primarni cilj polaznika, odnosno neofita u magijskom sistemu A.:A.: uskrsnuće iz smrti koju svet naziva životom. Kandidat u tom smislu simbolički predstavlja Ozirisa te započinje proces unutrašnjeg putovanja kao mrtvac. Neofit kao Oziris je Gospodar Mrtvih, uspavan među klipotima koji predstavljaju nečiste sadržaje psihe. Kandidat se mora uzdignuti iz haotičnog i neuravnoteženog života i posvetiti se drugačijem životu – istrajnosti i služenju Velikom Delu. Smrt je život profanih. U Marseljskom špilu Smrt je bezimena karta i prikazana je u žutoj boji, bez levog stopala i sa crvenom kosom u ruci. Podsetimo se da Obešeni čovek visi vezan za levo stopalo. Na karti Smrt, odsečene glave, šaka i stopala leže pobacane na crnoj zemlji. Crna boja ukazuje na Ozirisa kao Saturna, koji je, kako Fulkaneli kaže, u hermetici crni zmaj ili olovo Filosofa, u magiji crna kokoš itd. I ako Smrt kao nosioca kose, povezujemo sa Saturnom, po sistemu atribucija Zlatne zore, ova karta ima veze sa Marsom i slovom nun, koje znači riba, a čiji je astrološki pandan znak Škorpije. U Krolijevoj verziji karte, osim orla, prikazani su škorpija (truljenje u najnižem vidu), zmija (simbol muške energije, vatreni aspekt vode, ali i zmija Levijatan) i riba (riblji bogovi Oan i Dagon - jer je hebrejsko slovo nun, tj riba - dodeljeno ovoj karti). Naziv ove karte po Zlatnoj zori glasi Dete velikih promenitelja, Gospod vratnica smrti. Sa druge strane, to što su na karti prikazani delovi ljudskih tela razbacani po livadi, ukazuje na ulogu Saturna kao zaštitnika poljoprivrede, a što opet ima veze sa vremenom, setvom i žetvom. Tako možemo u starom Pustinjaku prepoznati sejača a u skeletu Smrti žeteoca.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Seli Nikols takođe naglašava da kosa Smrti u Marseljskom špilu doslovno secka ljudska tela i razbacuje ih po livadi. Ona podseća na ritualno (ili simbolično, zavisi) ubijanje ili žrtvovanje starog kralja u nekim starim ili primitivnim zajednicama. Žrtvovanog kralja bi komadali i obredno jeli kako bi osigurali plodnost stoke i useva te obnovili kraljevstvo. Upravo to komadanje, rastavljanje na deliće mrtvih ljudskih tela, jeste naglašavanje ideje obnavljanja u karti Smrt. Nikols povlači vezu između arkana Smrt i Sud, budući da ono što je posejano u prvoj, dolazi do zrelosti u poslednjoj. Preminuli se ponovo rađa iz groba. Smrt je u Marseljskom špilu prikazana kao skelet, s tim što ima masku preko lica, čime se aludira na njenu neprepoznatljivost. Ona nas sve vreme vreba a mi je ne primećujemo. Smrt ima mnogo lica, ali takođe, imajmo na umu i običaj posmrtne maske, ukrašavanja mrtvaca, naposletku posmrtnog ukočenog izraza lica. I konačno, maska predstavlja portret sila koje se nalaze iza kapija smrti. Skelet, kao takav, ukazuje na stabilnost, suštinu. To je ogoljena stvar(nost). Lik Smrti uhvaćen je u pokretu, kako zamahuje kosom, što predočava svojevrsni ples smrti – danse macabre, motiv veoma popularan u srednjovekovnoj Evropi. Otud Smrt nije nepokretan lik, ne sedi, ne stoji, nego je uvek u pokretu, što je čini sličnom liku prikazanom kartom Svet. Menli Palmer Hol primećuje da karta Smrt u Marseljskom špilu prikazuje kako je skelet, koseći sve redom, odsekao i samom sebi stopalo. Po njemu to naglašava da su neravnoteža i destruktivnost sinonimi. On dalje objašnjava da je skelet amblem prvog i vrhovnog Božanstva, jer je on temelj tela, kao što je Apsolut temelj stvaranja. Oštrica kose, kaže Hol, jeste Mesec sa njegovom moći kristalizacije. 

Marseljski tarot

U nekim srednjovekovnim prikazima smrti, imamo skelet koji nosi luk ili strelu, odnosno koplje, što je motiv osoben za judejsko-islamsku tradiciju koja anđela smrti imenuje kao Azrael. U Pierpont Morgan Bergamo špilu na karti Smrt je predstavljen skelet koji nosi luk i strelu, što je, primećujemo, isto oružje poput Kupidonovog sa karte Ljubavnici. To ukazuje da ljubav i smrt deluju na sličan način i poput slepe sile mogu pogoditi bilo koga bilo kad. U Vejtovom špilu Smrt je vitez u crnom oklopu koji jaše belog konja i nosi zastavu sa belom ružom. Bela ruža bi kod Vejta predstavljala simbol života. Motiv Smrti kao konjanika srećemo u špilovima Keri Jejl Viskonti Sforca i Šarla Šestog, gde vidimo kako skelet jaše konja i maše velikom kosom, sekući sve klase srednjovekovnog društva. To je izraz apokaliptičke ikonografije (Apokalipsa, 6:8). Takođe, kod Vejta u pozadini ove karte sa desne strane vidimo zalazeće (ili izlazeće) Sunce smešteno između dve kule, čega nema u izvornim špilovima. Isto se može reći i za Vejtovu Umerenost gde je na njenoj desnoj strani takođe prikazano Sunce koje sjaji iznad planinskih vrhova ka kojima vodi put. To podseća na mističnu ideju puta ka svetlosti kroz tamu i preobražaj.

Arkani Smrt bliska je ideja ravnodnevice kada dolazi do poravnanja svih ljudi, svih stvari, budući da je sama smrt veliki ujednačitelj. Ujednačavanja jeste suštinsko svojstvo Velike Majke, što povezujemo sa Venerom kao nebeskim ovaploćenjem velikih boginja poput Inane, Ištar, Astarte, koje su bile božanstva ljubavi i rata. Upravljale su opštim tokovima života i smrti. U mitu o Inani pominje se njena sestra Ereškigal, vladarka podzemlja, sveta mrtvih. Sestre su u mitovima dva aspekta jedne iste stvari. Kako je Elifas Levi trinaestu arkanu povezao sa nekromantijom, odnosno kultnog održavanja veze sa precima, što ovoj magijskoj veštini daje značajnu ulogu u istoriji. U tradicionalnom pogledu na svet preminuli nije potpuno iščezao nego i dalje postoji kao duh, odnosno na neki drugi način, na nekom drugom mestu, zbirno označenom kao svet mrtvih. Svet mrtvih iako na prvi pogled nevidljiv i neopipljiv nije potpuno odsečen i stoga je komunikacija između živih i mrtvih moguća. Pritom mrtvac ne znači leš nego na duh. Leš je zemni ostatak, duh rađa u novom svetu, ali povezanost na neki način ostaje. Tragom nekromantije dolazimo do goecije i magijskog opštenja sa svetom mrtvih, narikača i obrednih vodiča duša, što ima svoj sofisticiran izraz u egipatskoj Knjizi mrtvih. Ta knjiga je, po Džeraldu Masiju, utemeljena na uskrsnuću duše u Amenti, odakle je moguće vraćati se u svet živih u obličju dvojnika ili duha. Duh pokojnika može obilaziti svet živih, jedino ukoliko u Amenti postigne stanje ba, označeno predstavom sokola sa ljudskom glavom. Otud je smrt dvosmerna ulica.

Vejtov špil

---

[1] J. Daniel Gunther: The Angel and the Abyss, Ibis Press, USA, 2014

Nove i stare formule

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Nije znano kako bi svet danas izgledao da je Tijamat pobedila Marduka a Meduza Perseja. Ono što znam jeste da zagovornici današnjih tendencija pre imaju na umu preuzimanje glavne uloge, recimo sa Zevsa na Heru, u kontekstu već postignutog reda Zevsove pobede nad Titanima, nego neznane perspektive i dubine vladavine Magna Mater i aktuelizacije načela Tijamat, Lilit, Hekate ili Kali. Otud je njihova stvar, čitava njihova borba, izraz jedne obmane utemeljene u inferiornim podrumima psihe. Njih pokreće mržnja na Zevsa i njegov poredak, ali bi ipak, ništeći njegova načela i ustanove, paradoksalno hteli zadržati onaj red i sigurnost koju taj poredak pruža. Oni bi Zevsa, po principu tzv pozitivne diskriminacije, zamenili Herom, ali da nekako zadrže udobnost života proizašlu iz tog sistema. Oni bi pljunuli na Zevsove metode, osudili bi sva njegova nepočinstva i zločine, ali bi sačuvali svoje fotelje na Olimpu. Oni ne bi rušili Olimp nego bi ga radije uzurpirali i odatle zračili mrakobesjem ludila koje ih pokreće. Na njihovu žalost to nije moguće. Mislim, nije moguće, vođeni jednim izopačenim pogledom na svet i gonjeni infernalnim silama, uzurpirati Olimp a da isti odmah ne potone u dubine Tartara. To više ne bi bio Olimp, ali ne bi bio ni nešto što je postojalo ikada pre, jer ludilo nikada nije bilo osnovno načelo religije ili zajednice.

Ideje su poput živih bića, ali nemaju telo, mogu biti podmukle, parazitske, veličanstvene ili moćne. Ponekad, neke zaista dobre ideje, kada se nađu u malignom umu, mogu napraviti pustoš. Kao što reče Entoni Hopkins, u ulozi Odina, u holivudskoj pseudomitološkoj limunadi pod imenom Ragnarok: „Asgard, to nije mesto, to su ljudi.“ Ta izjava jeste istinita, ali samo ukoliko se ima u vidu ljudska zajednica koja drži do olimpsko-asgardskih vrednosti i vrlina. Svedenborg bi rekao, Raj to su anđeli, a anđeli su bivši ljudi. U tom kontekstu danas je na delu isplivavanje na površinu desakralizovanih, profanizovanih i izopačenih oblika potisnutog htonskog mentaliteta nastupanjem, takođe dekadentnog, istorijskog solarnog uranizma.

Ono što je nekada bilo kanalisano, danas je sve slobodnije. Ono što je bilo uklopljeno u hrišćanske formule, raspadom snage hrišćanskog stiska u svesti Zapadne civilizacije, sada poput kakve slepe sile besomučno luta psihičkim univerzumom. Imajmo na umu da i širenje hrišćanstva u Evropi predstavlja treći talas asimilovanja neindoevropskih, bliskoistočnih i mediteranskih kulturnih, religijskih, običajnih i mentalitetskih obrazaca. Prvi talas akulturacije usledio je nakon pokoravanja ne-indoevropskih etničkih slojeva Evrope od strane indoevropskih osvajača. Drugi je učinjen uvozom bliskoistočnih bogova u antici, dok je treći oličen kroz hrišćansku ekspanziju, još jedne doktrine nastale na Bliskom Istoku. Svaki put je status quo uspostavljan na sve nižem kvalitativnom obliku ravnoteže, na štetu indoevropskog elementa. Otud nije ni čudo što su neindoevropski sadržaji isplivali u krajnje izvitoperenom obliku onda kada je srušen poslednji oblik ravnoteže oličen u srednjovekovnom panevropskom sistemu. Međutim, bilo bi pogrešno tvrditi da je sve indoevropsko uransko i patrijarhalno, a neindoevropsko htonsko i matrijarhalno. Ta podela stvara snažan polaritet i onemogućava uravnoteženo sagledavanje ne samo istorijskih procesa, nego i onoga što se dešava danas. Tako je ono što isplivava danas, ne samo povratak potisnutog neindoevropskog, na jedan iščašen način, nego i takođe iščašeno oživljavanje onog načelno titanskog, neasgardskog i neolimpijskog, nemardukovskog i nehorusovskog, bez obzira da li je taj sadržaj poreklom iz indoevropskih ili neindoevropskih tradicija i mitologija.

Tzv njuejdžeri, pa i oni koji se s gnušanjem odriču takvog određenja, ali koji zastupaju nešto duhovno novo ili ponovljeno, greše što prekidaju svaku nit sa hrišćanstvom. Oni uglavnom dolaze iz okrilja hrišćanske kulture i revolucionarnim činom presecanja svake veze sa tom „krvavom religijom mračnih vekova“, smatraju da nekako čisti ulaze u novo doba, novi eon, novu paradigmu duhovnog. I zaista, kako je njuejdžizam zapadnjačka moda, svakako da ima više Zapadnjaka koji to postaju nego ljudi iz tzv trećeg sveta, osim onih pozapadnjačenih. Oni u to ulaze iz ruševina hrišćanske kulture čije ostatke, poput kakvih ostrašćenih fanatizovanih talibana, sa bestijalnim žarom satiru uvek i na svakome mestu. Uostalom, kako mislite da budete njuejdžeri, vikani ili novoeonci ukoliko prethodno niste bili hrišćani? Ne možete biti nešto novo ukoliko najpre niste bili ono što bi ta inovacija trebalo da nadilazi? Ukoliko u doktrine novog eona ulazi neko iz jevrejskog ili muslimanskog kulturnog miljea, zar nije prirodno da taj prethodno bude mojsijevac ili muhamedanac, ili barem da bude upućen u osnovne koncepcije tih religija? Na posthrišćanskom Zapadu polaznici novoeonskih kultova mahom u to ulaze ne poznajući i prezirući staroeonske formule svojstvene kulturnom miljeu iz kojeg potiču. Hrišćanstvo je tu, fizički prisutno, ne samo kroz još uvek živo sveštenstvo, nego i kroz građevine, crkve, katedrale i manastire, kipove i ikone, brojnu literaturu, kroz orgulje i liturgiju. Upravo je liturgija najbolji način jer se sluša. Liturgija je formula evokacije anđela kroz koju se ukazuje misterija Božjeg Suda (doktrina dvadesetog ključa tarota). Dakle, njegova energija se može osetiti a smisao dotaći. 

Energiju novog eona možete uhvatiti ukoliko prethodno uhvatite energije starog eona. Ne možete uhvatiti nit novog eona ukoliko u taj eon uskačete iz duhovnog ništavila raspadnutog kulturno-religijskog ambijenta. Ni iz čega se ne uskače u nešto, nego iz nečeg u nešto drugo. U hrišćanstvu leže odgovori šta sve ne valja sa ovim svetom koji su ljudi stvorili, jer hrišćanstvo je još uvek, najveća svetska religija, ne samo po broju vernika u sadašnjosti i prošlosti, nego i u celokupnosti svoje zaostavštine. Kao takvo, upravo je hrišćanstvo uticalo na oblikovanje sveta u kome danas živimo. Ključevi razumevanja staroeonske doktrine dati su u tzv Egipatskoj Knjizi mrtvih i novozavetnoj Apokalipsi. Zato bi Knjigu mrtvih, Apokalipsu i Krolijevu Knjigu zakona, trebalo izučavati uporedno. Otud te tri knjige, daju tri različite poruke, metafizički usklađene, ali koncipirane tako da druga prevazilazi prvu, a treća drugu.