Arkana Đavo u tarotu

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Karta Đavo nosi broj petnaest, koji po Leviju, predstavlja broj antagonizma i sveobuhvatnosti. Simbolički, Đavo je kamen: 

„Ovaj đavo, slika grubosti materije naspram duhovnosti, jeste hijeroglif prve mineralne supstance... to jest naš kamen temeljac i prvi blok na kojem počiva celo Delo.... Međutim, tu se radi o onoj materiji mudraca, koju neznalice smatraju za prostu i preziru je, a koja jedina daje nebesku vodu, našu prvu živu i veliki alkaest.“ Fulkaneli, Alhemijska boravišta, tom II, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 92. 

Taj kamen u svom neobrađenom obliku, kao početna materija, sirovina, nečista i gruba, predstavljena je ovom kartom. Sudbina đavola je da postane ugaoni kamen Crkve, što je jedna u nizu od sličnosti koje dele Satana i Hrist: U Prvoj Korinćanima 10:4 piše: „I svi su pili isto duhovno piće. Jer su pili iz duhovne stene koja ih je pratila, a ta stena je bila Hristos.“ Isto tako i u Prva Petrova 2:4: „Dolazeći k njemu kao živom kamenu, koji su, doduše, ljudi odbacili, ali je u Božjim očima izabran i dragocen.“ Jedno od imena ove karte je Raptor Perditorum, odnosno Hvatač izgubljenih. Oni koji su izgubljeni, dakle, pripadaju njemu. Srednjovekovne predstave o Luciferu / Satani upravo odgovaraju prikazu ove karte. U klasičnim špilovima Đavo je prikazan kao androgina himera čije je telo sačinjeno od delova koji pripadaju raznim životinjama, s tom razlikom što đavo nema ljudsku nego životinjsku glavu. Ta kompozicija raznorodnih komponenti ukazuje da lik Đavola predstavlja potpunost i krajnju stvarnost. To su sve znamenja starog božanstva koje je u međuvremenu pretvoreno u strašilo. Zlatna zora misteriju ove karte naziva Gospodom Kapija materije, Dete sila vremena.

Marseljski špil 

Kroli je Đavola skinuo sa petnaeste arkane i umesto njega tu smestio rogatog jarca, boga Pana sa otvorenim trećim okom. Kod Krolija Đavo, tj Bafomet, sada sedi na svom tronu na karti Eon (preimenovana karta Sud) u obličju Horusa, odnosno Ra-Hoor-Khuita, u punoći svoje moći i sjaja. Kroli je tako đavola proglasio bogom te iz perspektive stare doktrine proglašen satanistom i najgorim čovekom na svetu. Zapravo, Kroli je oslobodio energiju koja je bila bacana u fantoma zvanog Đavo. On je rehabilitovao Saturnovog Jarca jer je iz petnaestog ključa oterao Mesec i đavola (mislim na dve mesečeve faze prikazane u amblemu Bafometa Elifasa Levija). Ključ Đavo je kao Pan zasjajio i progledao svojim trećim okom. Ova karta je sada obeležje boga visova, ali i šumskog boga, čije je obeležje kaducej (sa krilatom kuglom na vrhu koja sjaji iznad glava dveju zmija), koji je već Levi uveo u figuru Bafometa. Dakle, od Levija preko Krolija imamo kaducej umesto mača bez balčaka koji marseljski Đavo drži u ruci. Inače, kaducej sa krilatom kuglom na vrhu je u Krolijevom špilu prisutan i na kartama Mag i Luda.

Elifas Levi ovu kartu nije smatrao oličenjem neprijatelja Boga i Čoveka, već ju je nazvao panteističkom i magijskom slikom Apsoluta te je skicirao u obliku Bafometa. Menli Palmer Hol je u ovoj karti video simbol magijskih moći astralne svetlosti, ili univerzalnog ogledala u kojem se božanske sile odražavaju u obrnutom, odnosno infernalnom stanju. Dakle, pitanje je gledišta hoće li Đavo iz tarota za nas biti neko mistično i ezoterijsko svojstvo ili simbol Satane, zloduha. U svakom slučaju arkana Đavo prikazuje religijsko strašilo kao izvesnu perspektivu onih koji ne slede pravila i duh vere. Upravo je taj momenat strave znakovit u pogledu dubljeg smisla ove arkane jer ona, između ostalog, ukazuje na strahotu svetog. Svetost se ispoljava kroz stravu. Đavo je čuvar praga. Njegov užas i grozota odbijaju uljeze i nedostojne. Zato je Đavo neprikosnoveni zaštitnik misterije i inicijacijskih tajni. Još je Rudolf Oto, u knjizi „Sveto“ govorio o osećaju straha koji obuzima ljude pred svetim jer je ono potpuno drugačije od svetovnog, ljudskog i kosmičkog. Po Rudolfu Otu sveto se ispoljava kao posve drugačija sila od onih u prirodi. Naravno, ovo ne znači da je Đavo izraz svetog nego pre nagoveštava prisustvo svetog. U šesnaestom ključu, Kuli, sveto se ispoljava kao sila, a sila je stvarnost. Za Julija Berkovskog, u hrišćanskom duhu, arkana Đavo je načelo zla, suprotnost Bogu, greh, sudbina, najniža svest, neprijateljstvo, razdor, materija.

Keri Jejl Viskonti Sfora špil

Kod Krolija petnaesti ključ tarota ukazuje na spiralnu silu, kreativnu energiju, ali je svojstvo ove karte takođe sirova moć. Vidimo uzvišenog jarca, moćni falus itd. To je moć koja materijalizuje i upravlja astralnim svetlom. Elifas Levi je u ovoj arkani prepoznao Bafometa čija je desna ruka podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum (Iz mnoštva jedno), odnosno Solve et Coagula (širenje i skupljanje). Pluribus, solve, jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, unifikacija, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To je Saturn koji jede svoju decu, ali sa druge strane, kao Velika Majka neprekidno ih rađa. Osim Bafometa i Saturna, u ovoj karti prepoznajemo i Tifona, Pana, Seta, hrišćanskog Satanu / Lucifera itd. Za Krolija, između ostalog, arkana Đavo predstavlja zenit, vrhunac nekog procesa, obreda, dok Elifas Levi nju karakteriše i kao simbol crne magije. Zapravo, reč je načelno o obrednom simbolizmu. U tom smislu moguće je uspostaviti paralelu između figure Đavola sa petim i šestim stepenom posvećenja u mitraizmu, od sedam koliko ih je bilo. Šesti stepen, nazvan „sunčev trkač“ – heliodromos, imao je alternativno ime lucifer ili cautes. Njegova nadležnost je osvetljenje prilikom kultnog okupljanja po pećinama i podzemnim prostorima. Cautes je predstavljan podignutom bakljom i bio je u vezi sa Suncem. Nasuprot njemu, peti i lunarni stepen perses, odnosno cautopates, imao je akvatički simbolizam i predstavljan je sa oborenom bakljom. Ne tvrdim da tarotske predstave Đavola bilo sa spuštenom ili podignutom bakljom ili nekim drugim predmetom vode poreklo iz mitraizma, ali u tome možemo prepoznati odjek nekog obrednog elementa koji je imao jasno kultno značenje.

Seli Nikols primećuje da lik Đavola u tarotu ima apsurdnu nagomilanost ekstremiteta: rogove jelena, zverinje kandže, krila slepog miša, a uz to ima očigledna muška i ženska telesna svojstva. Kod njega je sve izopačeno, pa tako, u Marseljskom špilu, Đavo nosi mač bez balčaka, i to u levoj ruci. Njegova krila slepog miša pridodaju mu onu zlokobnu atmosferu, budući da je slepi miš vezan za noć i tamu, nešto opako i prokleto. Svojstvo slepog miša da visi naglavačke jeste nešto što, po logici stvari, povezuje Đavola i Obešenog. Međutim, kako naglašava Nikols, nije Đavo tarota potpuno odvratan i odbojan. On ima par zlatnih rogova sa parošcima, a što je simbol božanske energije. U Krolijevoj verziji ove karte ti su rogovi dodatno naglašeni i prikazani u spiralnom obliku. Načelno, dizajn ove karte podseća na kartu Papa, s tom razlikom što su dva sporedna lika kod Pape okrenuti ka njemu kao izvoru autoriteta, dok su dva manja ljudolika demona, privezana za đavolji tron, licem okrenuti ka posmatraču. Papa sedi na tronu, a Đavo stoji na nekoj vrsti nakovnja. Papin znak je blagoslov, dok je Đavolji znak dlan sa raširenim prstima što ukazuje na pentagram. Kod Vejta je obrnuti pentagram posađen na Đavolovo čelo. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Đavo je prikazan kako sedi na zlatnom postolju za koji su privezana dva lika sa roščićima, muški i ženski. Gornji deo njegovog grotesknog tela je zelen a donji crvenkast. Ima plava krila a glava mu je demonska sa nekoliko pari rogova. Levu ruku podiže u pozdrav – svi prsti su ispravljeni, ali se palac vidno razdvaja pod uglom od devedeset stepeni. U desnoj ruci drži štap na čijem se vrhu nalazi ispruženi dlan istovetan njegovom. U Vivil špilu, Đavo je prikazan kako juri, s desna na levo, iz usta mu suklja plamen, ima rogove i krila i mnoštvo lica po tele, a ima i dugačak rep. To su sve varijante srednjovekovnih prikaza đavola, od Dantea do Vejta (sa iznimkom Vilijema Blejka, ali i dalje u tom duhu), sve dok Kroli nije napravio iskorak ne u estetici koliko u ulozi i samoj njegovoj prirodi.

Krolijev špil

Ronald Deker povezuje Đavola sa Saturnom. Po Pikatriksu, obredne ponude Saturnu uključuju slepe miševe i crne koze, a obe ove životinje, kao Saturnove, prisutne su u anatomiji marseljskog Đavola. U vezi Đavola i Saturna možemo pronaći i ezoterijske uzroke antisemitizma. Jung u knjizi Aion navodi jevrejskog mudraca Don Isaka Abarbanela (1417-1508), koji je zapisao da Mesiju možemo očekivati u toku konjukcije Saturna i Jupitera u Ribama. Jung tom prilikom navodi još neke jevrejske učenjake, ali je suština pomenuti, kako Jung objašnjava, da je Saturn zvezda Izraela a da je Jupiter kralj pravde. Otud njihova konjukcija u Ribama deluje kao idealan spoj koji povezuje duh Izraela sa pravdom i mesijanskim poslanjem. Problem je što mnogi hrišćani u jevrejskom Mesiji vide Antihrista. Saturn je, shodno tom gledištu, zvezda Satane, odnosno Lucifera, bez obzira što je Venera zapravo zvezda Lucifera.

Ukoliko Đavola povežemo sa Saturnom, a Saturn sa Izraelom, onda je tautologija jasna. Saturn je astrološki malefik i ranije je opisivan kao sedište đavola. On često poseduje lavlje lice, baš kao i Jadalbaot, gnostički demijurg i vrhovni arhont. Magarac je Saturnova životinja, a Jung pominje da je ta životinja bila u ulozi teramorfa jevrejskog boga. Osim toga, magarac je bio i jedan od oblika Tifona, odnosno mračnog egipatskog boga Seta. Tu nalazimo poreklo shvatanja koje povlači paralelu između Jahvea, Saturna, Jadalbaota, Tifona, Seta, odnosno Satane. Međutim, moramo biti oprezni u izvlačenju zaključaka, budući da u ikonografiji Hrist i Lucifer imaju mnogo toga zajedničkog. Naposletku, nije li Hrist ušao u Jerusalim jašući upravo na magarcu? Osim toga, Hrist i Đavo dele još neke zajedničke simbole, a to su lav, zmija, ptica, gavran, orao, riba, ugaoni kamen. Jung ističe da Jutarnja zvezda, Zornjača, tj stella matutina, jednako označava i Hrista i Lucifera. Otud arkana Đavola u tarotu isto tako može predstavljati i Boga, odnosno bogočoveka u obliku himere. Ono ljudsko u njemu je domen čoveka dok životinjsko označava ono božansko. Hrist je tako dvostruk jer s jednog aspekta on kao duh silazi s neba a drugog kao telo izrasta iz Haosa. Hrist je vaskrsao put neba, ali je takođe silazio u podzemlje. Nije li otud možda Đavo tarota (Bafomet) htonski Hrist? Jung, recimo, ističe da su ponekad Horus Stariji i Set prikazivani kao jedno telo sa dve glave: 

„Nasuprot Saturnu je Jupiter, blagotvorna zvezda. Po iranskom shvatanju Jupiter znači život, a Saturn smrt. Konjukcija Jupiter – Saturn znači dakle sjedinjenje ekstremnih suprotnosti. Ova čuvena konjukcija, odigrala se u godini 7. pre Hrista ne manje nego tri puta u znaku Riba. Najveće približavanje usledilo je 29. maja anno -7, i ono je iznosilo 0,21’, to jest, manje, dakle, od polovine širine punog Meseca... Osim toga, ona se odigrala heliocentrično u blizini ekvinocijalne tačke koja je tada ležala između Ovna i Riba, dakle između vatre i vode.“ K.G. Jung, Aion, Atos, Beograd, 1996, str 75-76. 

m Vejtov špil

Jung astrološku situaciju tog trenutka povezuje sa Horusom i Setom čiji mit na izvestan način, kako on kaže, prefigurira dramu hrišćanskog mita. 

„Planeta Merkur pripada Setu, što je zanimljivo s obzirom na tradiciju o poreklu hriščanstva u konjukciji Jupitera sa Merkurom. U Novom carstvu (19. dinastija) Set se pojavljuje u delti kao Suteh. U novoj prestonici koju je sagradio Ramzes II jedna oblast biva posvećena Amonu, a druga Sutehu. Ovde su navodno Jevreji radili kao robovi.“ Jung, isto, str 76. 

Jung dalje navodi da je u mnogim mitologijama oblast severa, a posebno sazvežđe Veliki medved, sedište zlih sila, ali i božanstava. Setimo se da je i Jezekiljeva vizija boga dolazila sa severa. To sazvežđe je bilo povezano i sa bogom Setom, ali su takođe u njemu obitavala i četiri Horusova sina itd.

Naposletku, ukazao bih na još jednu poveznicu tarotskog Đavola sa sadržajem jevrejske mitologije, a to je arhidemon Azazel. Pre pojave jahvizma, Azazel je bio pustinjsko božanstvo, upravo nalik egipatskom Setu. Životinja koja se povezuje sa Azazelom je jarac, što je jedna od đavolskih životinja. U bibliji čitamo da je Bog naložio Aronu, Mojsijevom bratu, da jednom godišnje, prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca (Treća Mojsijeva, tj Levitska, 16). Junac je posvećen božanstvu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. U tom smislu Azazelu se upućuje sve ono čega bi Izraelci hteli da se oslobode, sve ono što oni smatraju lošim i negativnim. Tako je ustanovljen demonski egregor koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Poznato je da su nekada Jevreji prinosili žrtve božanstvima čiji su simboli bili koze i jarci. Bogovima nazvanim Šedim (množina), a što bi u jednini moglo biti nalik Šetu, Šejtanu ili Setu, predjahveovski i nejahveovski Jevreji žrtvovali su čak i decu, što ukazuje na kult plodnosti. U svakom slučaju, postojanje negativnog boga, odnosno arhidemona poput Azazela, od važnosti je za uravnotežavanje religijske doktrine budući da se i njemu, kao i Jahveu, prinose žrtve. Promenio se samo kontekst azazelovske žrtve. Azazela i Šedim takođe možemo smatrati i kumirima, a to su figurice koje su na drevnom Bliskom istoku korišćene kao magijska sredstva proricanja. To su glave koje govore, a takva glava je upravo ona jarčeva koja često krasi satanske predstave. Otud imamo niz: kamen – glava – jarac – đavo, što nas navodi na zaključak da lik Đavola predstavlja ono što se u bibliji nazivalo idolom, a što danas poznajemo kao magijski fetiš. Konkretnije, Đavo je karikirani oblik drevne religije povezan sa proricanjem, astrologijom i obožavanjem zvezda. I za sam kraj ovog pasusa, podsetimo se da je pečat Saturna, odnosno linija koja povezuje sve brojeve u magijskom kvadratu (3 x 3) posvećenom toj planeti istovetan sigilu Azazela.

Isto tako ne možemo a ne primetiti zapanjujuću sličnost Đavola tarota i Levijevog Bafometa sa drevnim mesopotamskim demonom Pazuzuom, kraljem vazdušnih demona, sinom boga sveg zla Hanbija i bratom strašnog Humbabe kojeg su ubili Gilgameš i Enkidu. Pazuzu je često prikazivan u himeričnom obliku sa ljudskim telom, dva para krila, škorpijinim repom i glavom lava ili psa. Poistovećivan je sa jugozapadnim vetrom koji donosi oluje i suše. U demonskoj perspektivi, kuća Jarca predstavlja Kuću zle sudbine i sve vrste nesreća.

Pazuzu

Plašt nevidljivosti

Ovaj tekst objavljen je u mojoj knjizi "Mistični okultizam" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Biti nevidljiv jeste prilično uvrežena tinejdžerska fantazija. Neću ovde ulaziti zašto je to tako. Priznajem da sam i ja neretko maštao o tome, naročito ukoliko je to bilo začinjeno erotskim motivima. U tom uzrastu čvrsto sam bio uveren da je moguće postati nevidljiv. U međuvremenu, nakon godina istraživanja i ličnog sazrevanja došao sam do zaključka da je nemoguće postići fizičku nevidljivost, ali biti fizički vidljiv ne znači ne biti nevidljiv. Postoje načini postizanja neke vrste nevidljivosti, što se svodi na baratanje veštinom stvaranja iluzije. Biti nevidljiv znači postići neku vrstu savršenstva u opsenarstvu. Dakle, ovde je reč o magijskoj a ne o fizičkoj nevidljivosti. U korenu magijske nevidljivosti jeste manipulacija ljudskom pažnjom. U tom smislu sasvim je moguće učiniti sebe nevidljivim a da pritom nije reč o kamuflaži niti o triku, nego je reč o čisto magijskom delovanju. Za tu svrhu razvio sam određene načine koji se postižu vežbanjem. Objasniću to na primeru ličnog iskustva.

Detinjstvo i mladost proveo sam u gradu koji nije bio ni veliki, ali ni mali. Imao sam dovoljno, ako ne i previše poznanika kojima sam se javljao na ulici. Neki od njih bili su zaista dosadni i tražio sam načine nekako da ih izbegnem a da to ipak ne bude očigledno. Nisam želeo da ih svojim ignorisanjem uvredim. Iz te potrebe razvio sam određenu tehniku koju sam upornom praksom učinio u većoj meri efikasnom. U početku sam tu tehniku primenjivao noću. Naime, pre izlaska iz stana posvetio bih pet do deset minuta sledećoj vežbi koja u neku ruku dosta podseća na detalj sa nevidljivim plaštom iz jednog od filmova o Hariju Poteru. Za početak, zauzeo bih pozu poznatu kao „Znak tišine“ i trudio se da utihnem svaku misao. Potom bih zamislio kako se iznad moje glave nalazi tamna masa nalik velikoj zgužvanoj marami. Onda bih tu maramu u vizuelizaciji lagano spuštao preko glave sve dok me ona poput kakve želatinaste mase potpuno ne obuhvati. Proveo bih neko vreme u toj meditaciji a onda izašao napolje. Šetao bih normalno ulicom i kada bih spazio nekog ko ima običaj da mi se javlja vizuelno bih nabacio na sebe imaginarni tamni plašt, naravno, trudeći se da u meri koja je to moguća, utihnem misli. Zatim bih jednostavno prošao pored te osobe. U početku uspeh nije bio veliki. Kada bi me neko spazio, izvinjavao bih se i pravdao umišljenošću, kao zaneo sam se u misli, imam neke probleme, što je društveno prihvatljiv izgovor za bezobrazno nejavljanje poznanicima. Vremenom su me poznanici sve manje primećivali i to u meri da sam dozvolio sebi da ih netremice gledam u oči i neopaženo prođem na samo metar ili dva od njih. Kada sam se u tome izveštio počeo sam da praksu nevidljivosti primenjujem i danju. Naravno, moja efikasnost je u početku bila slaba ali se vremenom popravila, tako da sam ubrzo gotovo sustigao noćne rezultate. Ohrabren tim uspehom, pokušao sam da novostečeno umeće primenim u nekim ozbiljnijim poduhvatima: da se približim nekom i iznenadim ga, prvo noću a onda danju, da se ušunjam negde a da me ne primete. Osim toga, ova veština mi je koristila i u konvencionalnom smislu. Na primer, nađem se na kakvom skupu i spazim neke ljude koje bih hteo da izbegnem, ja brzo nabacim na sebe plašt nevidljivosti i oni me u tom trenutku nekako ne vide ili me spaze kasnije.

Ovakva veština je od koristi lopovima, kriminalcima, špijunima i beguncima, ali napominjem da ona ima svoja ograničenja jer mi nikako ne možemo postići fizičku nevidljivost, već samo da sebe činimo nedostupnim nečijoj pažnji. U mom slučaju to je uglavnom važilo za pažnju ljudi, dok je sa životinjskom pažnjom išlo veoma teže. Teško je, recimo, učiniti sebe nevidljivim za ptice, pse i mačke, jer oni osete vibraciju, bolje čuju, osećaju mirise. Moji pokušaji da se neopaženo približim životinjama bili su daleko ispod efikasnosti koju sam ostvarivao u odnosu na ljude, ali ne mogu poreći da taj trud nije bio baš bez rezultata. Isto tako, sumnjam da ovaj metod može imati bilo kakvu efikasnost kada su u pitanju nadzorne kamere. Osim za skrivanje, plašt nevidljivosti ima još jedno svojstvo: pomaže nam kada hoćemo nešto da sakrijemo. Neki predmet tako možemo učinitim nedostupnim ljudskoj pažnji i sakrijemo ga naočigled svih. To je znatno teže izvesti ali pouzdano tvrdim da nije nemoguće. Naravno, teško je sakriti zgradu, ali predmet koji staje u ruku možemo magijski kamuflirati. Isto tako, plašt nevidljivosti može biti od pomoći ukoliko želimo da sakrijemo naše motive ili osećanja. Rečju, pomaže u laži, ali ne preporučujem ovu primenu budući da je priroda mehanizma plašta takva da on automatski počinje da skriva sve, što može stvoriti poteškoće onda kada nam je zaista stalo da uverimo druge u našu iskrenost. Tako je moguće da plašt od nas stvara sumnjivce u očima drugih onda kada mi to ne želimo. Moramo imati na umu da je svako magijsko sredstvo mač sa dve oštrice te se mora mudro primenjivati. Zato je potrebno postupati sa plaštom kao da je reč o materijalnom predmetu bez obzira što je zamišljen. Magija funkcioniše na takav način da nema mnogo razlike između stvarnog i zamišljenog a mapa u magijskom smislu jeste isto što i teritorija. Dakle, kada ga ne koristimo moramo ga vizuelno spremiti tamo odakle smo ga i izvadili. Ukoliko to izbegavamo da činimo posledica može biti takva da ljudi zaista, sami od sebe, prestanu da nas primećuju. Osim toga, biti nevidljiv ljudima znači izložiti sebe pažnji nekih drugih i drugačijih bića, što može biti krajnje neprijatno pa i opasno. Savet je: pravilna primena, bez velikog rizika i bez preterivanja.

Arkana Umerenost u tarotu

Umerenost u tarotu Šarla VI

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Karta Umerenost u tarotu nosi broj četrnaest, koji po Elifasu Leviju predstavlja broj spajanja, udruživanja i univerzalnog jedinstva. Za Seli Nikols, arkana Umerenost predstavlja vezu sa Vodolijom, jedanaestim znakom zodijaka koji se odnosi na dinamizam i protočnost svih vrsta, od krvotoka do protoka ideja, ali i na zatvoreno kolo. Upoređujući anđeoske likove Umerenosti i Suda, Nikols ukazuje na to da u pojavi anđela Umerenosti nema spektakularnosti. Taj anđeo se pojavljuje tiho i konkretno, tu ispred nas te nije, poput onog na Sudu, obasjan nebeskom slavom, ne trubi u gromoglasnu trubu. Anđeo Umerenosti ima krila, ali je utemeljen u stvarnosti, čvrsto stoji na zemlji. Slična predstava je i u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu, s tom razlikom što ovde krilati očigledno ženski lik u svojoj desnoj ruci drži vrč iz kojeg uliva tečnost u donji vrč koji drži levom, što je u Marseljskom to obrnuto. U špilovima Pierpont Morgan Bergamo, Šarla VI i d’Este, ženski lik Umerenosti nema krila. Nikols kaže da na taj način ovaj anđeo učestvuje u oba carstva, povezujući nebesko i zemaljsko. U Vivil špilu lik Umerenosti je drugačiji. Nema krila, nosi krunu na glavi, desnom rukom drži vrč iz kojeg izliva vodu u posudu na zemlji, dok u levoj drži štap nalik kaduceju, s tim što umesto zmija ima krila. U Marseljskom špilu je na čelo anđela Umerenosti postavljen cvet sa pet latica (Vejt je, recimo, u svojoj verziji te karte tu postavio simbol Sunca). Za Seli Nikols, taj cvet (bezmalo pentagram) označava mandalu, koji postavljen na mestu trećeg oka, ukazuje na probuđenu svest. Po njenom tumačenju, u Umerenosti je kontakt sa duhovnim potpuno uspostavljen. Od suštinskog značaja su njene dve posude, za koje Nikols kaže da su to posude iz koje se pričešćuje, čija je magična moć da objedinjuju, sadrže, čuvaju i leče. A o tečnosti koja se preliva iz plave u crvenu posudu ona kaže da podseća na mitsku vodu čudotvornog krčaga te primećuje njen obrazac putanje kao da je reč o položenoj osmici koja se otvara. Naravno, nijedna kap se ne prosipa, što oslikava savršeni kružni tok kretanja vodenog elementa.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Lik Umerenosti je umnogome sličan liku Pravde. Oličava više načelo, ali se drugačije ispoljava. Umerenost je u pokretu, Pravda je nepokretna. Umerenost s punom pažnjom obavlja delikatan proces, Pravda nezainteresovano gleda u daljinu i po automatizmu vaga. Pravda je više alegorija, dok je Umerenost konkretan lik. Pravda je statičan balans, a Umerenost dinamičan čije ishodište možemo pogledati na karti Zvezda koja takođe barata sa dve urne. Po Fulkaneliju, vrlina umerenosti je u interpretaciji vajara Mišela Kolomba prikazana kao lik odeven u tuniku opasanu kanapom. Lik u desnoj ruci drži mehanizam časovnika, a u levoj žvale i uzde, a što je, po Fulkaneliju, hijeroglif pravilnosti i umerenosti koje ova vrlina unosi u ljudske strasti (dve posude su prikazivane u Italiji). O Umerenosti Fulkaneli kaže da ponekad ostavlja mač u kaniji, ali najčešće drži dve posude i kao da meša vodu i vino: reč je o elementarnom simbolu trezvenosti. Ezoterijski značaj Umerenosti, kaže Fulkaneli, nalazi se u uzdama koje ona drži u desnoj ruci. Uzde služe da bi se upravljalo konjem, jer pomoću njih jahač određuje kuda će usmeriti životinju. U tom smislu Umerenost ukazuje na samu suštinu kabale, onako kako je Fulkaneli shvata, kao specifični žargon ili tajni simbolički jezik posvećenika sačinjen od alegorija. Zlatna zora ovu arkanu naziva Ćerkom pomiritelja, Ona koja predvodi život, čije je temeljno svojstvo mešanje, kombinovanje. U duhu značenja latinske reči temperare to označava mešanje u odgovarajućim proporcijama. Kako je Toma Akvinski definisao vrlinu umerenosti, ona određuje srednju vrednost. Po Akvinskom – vrlina umerenosti je stanje uma koje vezuje strasti.

špil d'Este

Umerenost nosi broj četrnaest koji je ujedno i broj nivoa svesti po nekim učenjima, jer predstavlja dvostrukost velike Sedmorke, što bi trebalo da obuhvati njihov svetli i tamni aspekt. Ronald Deker upućuje na broj arkane Kočija, odnosno sedam, koji se odnosi na otelovljenu dušu. Otud on izvlači zaključak o broju četrnaest predstavljenog kartom Umerenost kao izrazu seobe duša, odnosno o dve faze metempsihoze. Umerenost povezuje stvari i obrazuje novi kvalitet, novo ovaploćenje: 

„Da bi naznačili silovitost borbe koja prethodi našem povezivanju, Mudraci su uveli simbole dve prirode - Orao i Lav - jednake snage, ali suprotnih naravi. Lav simbolički prevodi zemnu i nepokretnu silu, dok orao izražava vazdušnu i pokretnu silu. Suočeni, ta dva čelnika se obrušavaju jedan na drugog, potiskuju, međusobno satiru takvom energijom da, naposletku, orao gubi krila, a lav glavu, te su protivnici srasli u isto telo, svojstva srednjeg i supstance homogene, u aktivnu živu.“ Fulkaneli, Alhemijska boravišta, tom II, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 50. 

Po egipatskom mitu, Set je ubio Ozirisa raskomadavši ga na četrnaest delova. Uz pomoć solarne sile boga Ra, Izida i drugi bogovi, spojili su i oživeli Ozirisa. Džerald Masi u toj predstavi vidi odraz astronomske činjenice da se Mesec, koji se povezuje sa Ozirisom, tokom četranest dana smanjuje (biva zasenjen tamom boga Seta). Potom mu je potrebno isto toliko dana da se obnovi i postane pun. Masi zaključuje da je mit o ubistvu i oživljavanju Ozirisa izraz činjenice da Mesec dobija svoju svetlost od Sunca. U tom smislu karta Umerenost može predstavljati daleki odjek ne konkretno mita o Ozirisu nego večnog kretanja mesečevih mena.

Krolijev špil

Alister Kroli je Umerenosti dodelio gavrana, kao simbol alhemijskog procesa truljenja, a koji je našao mesto na loncu, gde stoji na lobanji ispod krsta. U Krolijevom špilu, lobanja se, osim na četrnaestom ključu, nalazi i na karti Smrt. Dakle, ono što je umrlo u trinaestoj arkani kuva se u loncu četrnaeste. Lobanja je u tom smislu oznaka za generativni proces koji dolazi nakon smrti i truljenja. Dalje, Kroli u ovoj karti prepoznaje boginju Dijanu koja je lovac, a u čemu možemo videti sličnost sa njegovom kartom Prvosveštenica, koja takođe ima strelu, ali i luk. Luk i strelu ima i anđeo na vrhu karte Ljubavnici. Te strele u ženskim rukama ukazuju na koren amazonstva, pa i današnjeg feminizma jer prikazuje žene lovkinje. U tom smislu su Prvosveštenica i ženski lik na ovoj karti, između ostalog, i oblici Artemide, Dijane Efeške, a to su velike majke plodnosti, kako ističe Kroli. Međutim, ovde vidimo samo strelu koja hita ka gore, što ukazuje na znak Strelca i Jupitera, koji po Zlatnoj zori, vlada ovom kartom, a taj znak direktno stoji spram Blizanaca koji su u vezi sa kartom Ljubavnici. Kroli kaže da je okultni značaj Strelca upravo strela koja probada dugu, a duga je u Starom zavetu znak od Boga kao zalog njegovog obećanja ljudima da više neće biti potopa. U Krolijevom proročki nadahnutom spisu Vizija i Glas, vezano za lik ove karte, piše da je ona majka psa Kerbera, dakle onog troglavog lunarnog lika koji je kod njega prikazan na karti Pustinjak. Nad kotlom ona je nadvila svoja krila boje duge. Kroli ukazuje da poslednje tri staze na Drvetu života sačinjavaju hebrejsku reč kešet (kof-šin-tau), koja znači duga. Tako simbolički vidimo stazu samek čiji je vrh kešet, a čija brojčana vrednost iznosi 800. U zaključku, po Kroliju, ova karta predstavlja skrivenu sadržinu jajeta prikazanog na karti Ljubavnici, dok natpis koji se nalazi iza lika na arkani XIV označava VITRIOL, univerzalni rastvarač, čija je vrednost 726 (33 x 22) - VISITA INTERIORA TERRAE RECTIFICANDO INVENIES OCCULTUM LAPIDEM. Tome bismo mogli dodati još dva slova U i M, da bismo dobili VITRIOLUM - istinski lek (VERAM MEDICINAM).

Vejtov špil

Sledeći Fulkanelija i Krolija, na karti Umerenost prepoznajemo anđeosku alhemičarku. Venera, koja je sa njene leve strane (sefira Necah spram staze samek), projektuje Lava i Smrt, dve nemani, jednu ognjenu a drugu vodenu, Zver i Morskog Zmaja. To su dva elementa: Vatra i Voda. Merkur (sefira Hod), koji je sa njene desne strane, projektuje Orla i Đavola, nebesku i zemaljsku neman. To su elementi Vazduh i Zemlja. U neku ruku ona je predstavnik petog elementa. Njena leva ruka je Voda, a desna Vatra. Isto primećujemo i u Marseljskom špilu, čija Umerenost u svojoj levoj ruci drži plavi vrč a u desnoj crveni. Kod Krolija je u njenoj levoj ruci pehar u desnoj munja. Ona je solarni anđeo jovialnog reda i marcijalne žestine. Ona je anđeo-čuvar čoveka i nositeljka petozračne krune. Staza samek koja obeležava ovu kartu, jeste uravnoteženi put uzdizanja posvećenika iz sfera elementarnih sila u solarnu sferu Tifaret. Hebrejsko slovo samek označava stub, a u kabalističkom smislu ono je središnja staza Srednjeg stuba na dijagramu Drveta života. Dakle, nalazi se u središtu te na simbolički način podupire nebo, odnosno igra opštu ulogu potpornog stuba, ili u drugoj varijanti, totemskog ili kultnog stuba, a što samek dovodi u vezu sa egipatskim obrednim stubom đed. Mimo toga, slovo samek može biti dovedeno u vezu i sa palmom čija je simbolika prožeta solarnim aspektom te ima sakralni značaj (egipatsko svetilište u Heliopolisu). Takođe, dalja asocijacija na samek baca svetlo i na čuveno biblijsko drvo spoznaje dobra i zla, a na čijoj je grani stajala zmija koja daje tu spoznaju. Konačno, hijeroglif samek označava oštro oruđe, poput strele, čija je priroda, po Papusu, kružna kretnja. Dakle, ova staza i karta ukazuju na suštinsko iskušenje koje se postavlja pred posvećenika i na jedan veoma tanan i uzak put koji poput strele vodi ka središnjoj sefiri Drveta života. Tako je u ovom simbolizmu postignuta ravnoteža dva načela Drveta života prikazana njegovim levim i desnim stubovima. Vejt je na ovoj arkani prikazao arhanđela Mihaela, koji po tradiciji, predstavlja čuvara hebrejskog naroda, a projektovano na posvećenika, ukazuje na njegovog anđela-čuvara. Solarni znak na njegovom čelu i jedno stopalo u vodi ukazuju na povezanost sefira Tifaret i Jesod.

Marseljski špil

Alister Kroli je arkanu Umerenost preimenovao u Umetnost, što bi predstavljalo umeće, veštinu, tajnu nauku koja se dobija posvećenjem. Ta posebna umetnost omogućava preobražaj i u suštini iziskuje inicijaciju. Umerenost, odnosno Umetnost, jeste veština preobražaja koja se prenosi u okviru posvećeničke tradicije. U korenu te Umetnosti leži težnja ka besmrtnosti. Međutim, besmrtnost nije nešto što važi za sve, već iziskuje trud i posvećeništvo. Dakle, mogućnost preobražaja u besmrtno biće Umetnost ostavlja samo za one dovoljno posvećene adepte, a što nema veze sa njihovom pobožnošću, moralnosću ili pokornosti religijskim dogmama. Julius Evola ocenjuje da je vulgarizacija i zloupotrebljena generalizacija istine koja vredi isključivo za inicirane, započela u nekim degenerisanim oblicima ranijih misterija te doživela svoj vrhunac u hrišćanstvu. Po njegovoj oceni, iz hrišćanstva je proizašla neobična ideja o besmrtnosti duše, a koja se potom proširila bezuslovno na sve duše. Misterija Umetnosti, kako Evola zaključuje, otud nema za cilj podučiti, nego obnoviti pojedinca. 

„Ta se iluzija održala u različitim oblicima religijske i duhovne misli: himera da je duša smrtnika besmrtna; da je besmrtnost izvjesna, a ne problematična mogućnost. Kada je uspostavljena ta pogrešna ideja i na taj način iskrivljena istina, inicijacija se više nije mogla predstavljati kao neophodna; od toga se trenutka prestala shvaćati njezina vrijednost kao stvarne i delotvorne operacije. Postupno su se zaboravljale sve istinski transcendentalne mogućnosti, i danas kada ljudi govore o ponovnom rođenju ono se svodi tek na sentimentalnu činjenicu moralnog i religijskog značenja, na više-manje neodređeno mistično stanje. Tijekom stoleća u kojima je preovladavala takva zabluda bilo je uzaludno pokušavati ukazivati da je moguće nešto drukčije; da je ono što neki smatraju sigurnom stvari a drugi arbitrarnom nadom zapravo povlastica koja se stječe tajnim i svetim Umijećem. Bilo je uzaludno objašnjavati – kako u determinističkome svijetu materije i energije, tako i u operacijama toga Umijeća – da su moralnost, vjera, odanost i sve ostalo, neučinkovita oružja protiv ljudske prolaznosti.“ Julius Evola, Hermetička tradicija, Fabula Nova, Zagreb, 2008, str 118. 

Četrnaesta arkana poručuje nam da skrenemo pažnju sa tzv ljudskih vrednosti i tipičnog svetonazora smrtnika, tj onih čiji je život smrt, neposvećenih, profanih, i usredsredimo se na stvarnost koju nam svojim pokretima predočava lik sa karte. Po Juliju Berkovskom, arkana Umerenosti označava uzdržavanje, vreme, anđela-čuvara itd. Umerenost u svojoj simboličkoj inverziji predstavlja neumerenost. Astrološki odgovara znaku Strelca, koji u demonskom ključu označava Kuću druge smrti, odnosno smrt iza smrti, pravu i konačnu smrt koja se nalazi sa one strane smrti. U magijskom smislu ova karta odnosi se na zlog anđela, odnosno senku anđela čuvara koji nepogrešivo vodi ka potpunom rasapu psihe čiji je ključni simptom potpuna neumerenost u svakom pogledu. Potpuna nedelotvornost i rasipanje energije ukazuju na preovladavanje uticaja mračnog anđela, a što se ispoljava i u fizičkom izgledu čoveka.

Pierpont Morgan Bergamo špil

ΙΑΩ – Formula Srednjeg stuba

Ovaj tekst objavljen je u mojoj knjizi "Mistični okultizam" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

U ovom poglavlju baviću se teorijskom pozadinom i praktičnom vežbom po gnostičkoj formuli ΙΑΩ (IAO), čija je svrha uspostavljanje svetlosne vertikale u suptilnom telu vežbača. U pitanju je vežba nalik vežbi Srednjeg stuba po uputstvima Zlatne zore, ali sa bitnim izmenama. Krenimo prvo od samog naziva IAO, odnosno po grčkom pisanju jota-alfa-omega. Brojčana vrednost ove reči, po grčkoj kabali, iznosi 811. Njen oblik na hebrejskom, pisan kao jod-alef-ain, ima vrednost 81. Broj 81 odnosi se na kameju, odnosno magijski kvadrat Meseca. Tako reč ΙΑΩ dovodimo u vezu sa mesečevom prirodom. Po zvučnosti, ova reč ukazuje na krik – jao, jaoj, joj, oj, čime izražavamo bol ili poziv, odnosno skretanje nečije pažnje, a možda i uzvik plesačkog ushićenja kao „ojha“. To je izraz za bol rađanja, odnosno ovaploćenja u ovom svetu. U suštini, ΙΑΩ je grčki, gnostički oblik hebrejske reči za boga: Jahve ili Jah, Jahu. U starom egipatsko-grčkom magijskom grimoaru poznatom pod nazivom „Osma knjiga Mojsijeva“ piše da je uz pomoć reči ΙΑΩ bog utvrdio sve stvari na svom mestu. Po drugim gnostičkim i apokrifnim izvorima, IAO je četvrti po redu od sedam arhonata, takođe jedan od tri sina Jaldabaota (Saturna). I dalje, IAO je, po nekim izvorima, izjednačen sa Dionisom i Savaotom, pa je prepoznat i kao lunarna boginja Mene. Origen je, recimo, Mesec oslovljavao sa ΙΑΩ. U „Grčkim magijskim papirima“ ΙΑΩ se pojavljuje kao prvi božji anđeo. Dakle, to je reč ustanovljavanja poretka zbog čega sam je uzeo kao temeljnu formulu učvršćenja Srednjeg stuba, odnosno svetlosne vertikale energetskog tela. Veza sa Mesecom ukazuje na sefiru Jesod koja označava temeljnu snagu i smeštena je u donjem delu središnjeg stuba kabalističkog dijagrama Drveta života. Cilj ove vežbe je uspostavljanje te temeljne snage.

Po Kenetu Grantu slova „Ι“ i „Ω“ predstavljaju aktivnu i pasivnu moć povezanu slovom „A“. To podseća na indijsko učenje o kvalitetima i svojstvima tvari izraženih pojmovima guna. Otud „Ι“ dovodimo u vezu sa aktivnom gunom radžas, „A“ sa ujednačujućom i uravnotežujućom gunom satvas, i „Ω“ sa teškom i inertnom gunom tamas. Ova trojnost podseća na doktrinu hebrejskih „majčinskih“ slova. Jota je u formuli ΙΑΩ isto što i slovo šin, te odgovara predelu glave. Vizuelna atribucija slova šin, po Zlatnoj zori je crvena boja. Alfa je hebrejsko alef i nalazi se u predelu srca, što je predstavljeno žutom bojom, dok je omega, odnosno mim u predelu pupka u tamno plavoj ili indigo boji. To su istovremeno i tri referentne tačke naše vežbe. ΙΑΩ vežba Srednjeg stuba izvodi se pre izvedbe kabalističkog krsta i uvek u kombinaciji sa tim. Kabalistički krst, onako kako je opisano u poglavlju o Malom terajućem ritualu pentagrama, jeste solarne prirode, pa otud ΙΑΩ vežba jeste komplementarna tome. U tom smislu ona prethodi kabalističkom krstu, s tim što je usredsređena isključivo na vertikalnu osu čoveka.

Poput kabalističkog krsta i ΙΑΩ vežba se radi u stojećem položaju sa licem prema istoku. Udahnite duboko, podignite desnu ruku u vis sa ispruženim kažiprstom i vibrirajte glas „Ι“ te polako, ne prestajući sa vibriranjem, dotaknite čelo. Povodom ovoga potrebno je razviti predstavu da ovim činom zapravo zahvatate iz svetlosnog izvora koji se nalazi poviše vaše glave. Taj izvor može biti u obliku omanje svetlosne sfere, svetlećeg kruga ili heksagrama. Prilikom dodirivanja čela potrudite se da na potiljku stvorite oset prijatnog eteričnog dodira. U početku je važno da vibrirate glas „Ι“ sve vreme tokom izdaha. Održavanje neprekinutog i što dužeg trajanja vibriranja jeste prioritet. Kada to uvežbate onda uvežbavate razvijanje oseta u potiljku u trenutku kada kažiprstom dodirujete čelo. Tek na kraju razvijate predočavanje svetlosti. Dakle, etape razvoja imaginacijskih čula tokom izvođenja ove vežbe sledi niz: pokret – vibracija – oset – vizuelizacija. Ponovite vežbanje faze „Ι“ više puta sve dok ne savladate sve komponente.

Nakon što ste delimično ovladali osnovnim tokovima vežbe radeći na glasu „Ι“, usredsredite se na glas „A“. Pre nego što pređete na ovaj nivo, ponovite rad glasa „Ι“. Cilj je da povežete sve tri tačke na telu pokretom, vibracijom, osetom i vizuelizacijom sa slovima formule ΙΑΩ. Kao i u slučaju rada sa glasom „Ι“, tako i kod glasa „A“ počinjemo zahvatanje desnom rukom iz izvora poviše glave, s tim što ovoga puta kažiprst i palac stoje u znaku latiničnog slova L. Ovim znakom simuliramo slovo A i vibriramo glas A dok ruku spuštamo sve do solarnog pleksusa gde stvaramo oset sličan onome koji smo stvorili na potiljku. Istovremeno predočavamo spuštanje svetlosti iz višeg izvora preko čela sve do pleksusa, što uobličava stub svetlosti. Nakon što ovo uvežbamo, sve ovo ponovimo ali sa glasom O, odnosno slovom Ω, tako što spajamo kažiprst sa palcem tvoreći kružni znak za O te dovodeći svetlost do pupka. Vežbu završavamo tako što prilikom potpunog izdisanja pokretom desne ruke rastvaramo znak O i vizuelizujemo spuštanje stuba svetlosti duboko u zemlju tik ispod naših nogu. Nakon toga stanite u položaj znaka tišine. Važno je da stub svetlosti dolazi iz gornjeg beskraja i pruža se u donji beskraj, čime učvršćujemo naš položaj u sredini uspostavljene vertikale. Naposletku ponovite niz pokret – vibracija – oset – vizuelizacija u svojstvu cele formule ΙΑΩ.

Kada savladate opisanu vežbu možete svaki njen detalj produžavati ili nebrojeno puta ponavljati kako biste produbili razvijanje suptilnih čula, kako bi vaši oseti i senzacije bile življe. Tako recimo možete (ali nije neophodno) svako slovo formule ΙΑΩ zamišljati u zasebnoj boji: jota je crvena, alfa je sjajno žuta a omega tamno plava ili indigo. Tačka na telu koju dodirujete prstom neka bude epicentar talasastog širenja vibracije, boje, oseta bezmalo po čitavom univerzumu. Neka slovo / boja / vibracija / oset obuhvati sve. Davanjem znaka tišine vraćate sebi astralne niti koje ste proširili po okolini. Uvežbajte ovu formulu do tog nivoa da od jednog povlačenja snopa svetlosti uobličite sva tri slova kao ključne tačke na vašem telu kroz koje će se projektovati snažna struja koja se iz beskraja uliva u vaše teme i odlazi duboko u zemlju tik ispod vaših stopala.

Arkana Smrt u tarotu

arkana Smrt u špilu Šarla VI

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Ponekad predstavljena bez broja, Smrt se pozicionirala kao trinaesta velika arkana. Po Elifasu Leviju, broj trinaest predstavlja smrt i rađanje, vlasništvo i nasleđe, društvo i porodicu, rat i pakt. Ova karta je jedan od upečatljivijih prikaza tajanstva vremena u tarotu. Imali smo Pustinjaka, kao momentalno vreme, trenutak tišine, čak i beskrajno mali vremenski interval, ovde i sada, zatim Točak sreće kao sve vreme univerzuma, dok je Smrt fatalni trenutak prekida vremena. Druga vrsta simbolike ovu kartu povezuje sa Umerenošću i Đavolom, sa kojima čini trijadu skelet - anđeo - đavo, čime se ukazuje na trojstvo ljudske prirode. U obliku skeleta Smrt je ovde prikazana kao seme budućeg, jer kosti simbolizuju koren života, matricu koja ponovo stvara telo.

Na Krolijevoj verziji ove arkane, u gornjem levom uglu, prikazan je orao kao simbol najvišeg aspekta Škorpije. Budući vezan za smrt, orao se nalazi u određenoj vrsti saglasja sa orlom koji se u kontekstu rađanja i smrti, nalazi u opisima Karlosa Kastanede. Fulkaneli kaže da pustiti orla da poleti znači pustiti svetlost da iziđe iz groba i ode na površinu, što je osobenost istinske sublimacije. Po njemu, sublimacija je niz operacija koje završavaju sjedinjavanjem sumpora i žive. Ova ideja povezuje karte Obešeni, Smrt i Umerenost. Nije orao kod Krolija tek tako tu postavljen, jer ta ideja proizilazi iz duha učenja Zlatne Zore. Ono na šta tačno mislim, vidljivo je na Krolijevoj karti Kočijaš. Jedna od četiri sfingi koje vuku kočije ima ljudsku glavu i njoj je pridodat vazdušni elemenat, što je stavlja pod vlast Saturna. U doktrini ere Riba, sfinga sa ljudskom glavom pripadala je vodenom elementu, jer čovek je jedina od četiri heruvimske životinje koja ima veze sa vodom. Žreci nastupajućeg doba Vodolije sfingu sa ljudskom glavom pretvorili su u Vazduh, i od Jupitera, kao vladara Riba, dodelili je Saturnu. To je akt kontrarevolucije, da bi se čovek oslobodio, odlepio od Vode i poleteo. To je razvojna formula za čoveka, ali involutivna za bogove. Kod Krolija je na karti Smrt predstavljen Oziris kao crni bog, u Amenti, sa crnim nemisom na glavi. „Rituali starog doba su crni“, kaže Knjiga zakona, jer je Oziris crni bog. Na samom početku prvog poglavlja knjige The Angel and the Abyss, Daniel Gunter kaže da je primarni cilj polaznika, odnosno neofita u magijskom sistemu A.:A.: uskrsnuće iz smrti koju svet naziva životom. Kandidat u tom smislu simbolički predstavlja Ozirisa te započinje proces unutrašnjeg putovanja kao mrtvac. Neofit kao Oziris je Gospodar Mrtvih, uspavan među klipotima koji predstavljaju nečiste sadržaje psihe. Kandidat se mora uzdignuti iz haotičnog i neuravnoteženog života i posvetiti se drugačijem životu – istrajnosti i služenju Velikom Delu. Smrt je život profanih.

Krolijev špil

U Marseljskom špilu Smrt je bezimena karta i prikazana je u žutoj boji, bez levog stopala i sa crvenom kosom u ruci. Podsetimo se da Obešeni čovek visi vezan za levo stopalo. Na karti Smrt, odsečene glave, šaka i stopala leže pobacane na crnoj zemlji. Ta razbacanost delova tela podseća na drevne obrede ratarskih zajednica kada je vršeno obredno žrtvovanje, komadanje i razbacivanje telesnih ostataka ljudske žrtve po usevima kako bi se magijskim putem obezbedio dobar prinos. Istovremeno, ti ljudski delovi igraju ulogu semena koje oplođuje Majku Zemlju. Smrt je seme, kao što je izbacivanje semena prizvalo smrt i isterivanje Adama i Eve iz rajskog vrta u kome su uživali besmrtnost. Po tantrizmu, jogin koji ejakulira pada pod zakonomernost vremena i smrti. Taj detalj podseća na ezoterijsku činjenicu da svaki snošaj na neki način priziva životnu silu ili nerođene duše koje traže priliku da uđu u ovaj svet. Rekao bih da ih svako aktiviranje seksualne energije priziva, pa ako do uoplođenja i posledične inkarnacije ne dođe dešava se da prizvana životvorna sila (ili duša) bude upletena u niti klipota. Ta činjenica stoji u korenu moralističkih pridika i tabua vezanih za seksualnost.

Crna boja ukazuje na Ozirisa kao Saturna, koji je, kako Fulkaneli kaže, u hermetici crni zmaj ili olovo Filosofa, u magiji crna kokoš itd. I ako Smrt kao nosioca kose, povezujemo sa Saturnom, po sistemu atribucija Zlatne zore, ova karta ima veze sa Marsom i slovom nun, koje znači riba, a čiji je astrološki pandan znak Škorpije. U Krolijevoj verziji karte, osim orla, prikazani su škorpija (truljenje u najnižem vidu), zmija (simbol muške energije, vatreni aspekt vode, ali i zmija Levijatan) i riba (riblji bogovi Oan i Dagon - jer je hebrejsko slovo nun, tj riba, dodeljeno ovoj karti). Naziv ove karte po Zlatnoj zori glasi Dete velikih promenitelja, Gospod vratnica smrti. Sa druge strane, to što su na karti prikazani delovi ljudskih tela razbacani po livadi, ukazuje na ulogu Saturna kao zaštitnika poljoprivrede, a što opet ima veze sa vremenom, setvom i žetvom. Tako možemo u starom Pustinjaku prepoznati sejača a u skeletu Smrti žeteoca.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Seli Nikols takođe naglašava da kosa Smrti u Marseljskom špilu doslovno secka ljudska tela i razbacuje ih po livadi. Ona podseća na ritualno (ili simbolično) ubijanje ili žrtvovanje starog kralja u nekim starim ili primitivnim zajednicama. Žrtvovanog kralja bi komadali i obredno jeli kako bi osigurali plodnost stoke i useva te obnovili kraljevstvo. Upravo to komadanje, rastavljanje na deliće mrtvih ljudskih tela, jeste naglašavanje ideje obnavljanja u karti Smrt. Nikols povlači vezu između arkana Smrt i Sud, budući da ono što je posejano u prvoj, dolazi do zrelosti u poslednjoj. Preminuli se ponovo rađa iz groba. Smrt je u Marseljskom špilu prikazana kao skelet, s tim što ima masku preko lica, čime se aludira na njenu neprepoznatljivost. Ona nas sve vreme vreba a mi je ne primećujemo. Smrt ima mnogo lica, ali takođe, imajmo na umu i običaj posmrtne maske, ukrašavanja mrtvaca, naposletku posmrtnog ukočenog izraza lica. I konačno, maska predstavlja portret sila koje se nalaze iza kapija smrti. Skelet, kao takav, ukazuje na stabilnost, suštinu. To je ogoljena stvar(nost).

Lik Smrti uhvaćen je u pokretu, kako zamahuje kosom, što predočava svojevrsni ples smrti – danse macabre, motiv veoma popularan u srednjovekovnoj Evropi. Otud Smrt nije nepokretan lik, ne sedi, ne stoji, nego je uvek u pokretu. Menli Palmer Hol primećuje da karta Smrt u Marseljskom špilu prikazuje kako je skelet, koseći sve redom, odsekao i samom sebi stopalo. Po njemu to naglašava da su neravnoteža i destruktivnost sinonimi. On dalje objašnjava da je skelet amblem prvog i vrhovnog Božanstva, jer je on temelj tela, kao što je Apsolut temelj stvaranja. Oštrica kose, kaže Hol, jeste Mesec sa njegovom moći kristalizacije. U nekim srednjovekovnim prikazima smrti, imamo skelet koji nosi luk ili strelu, odnosno koplje, što je motiv osoben za judejsko-islamsku tradiciju koja anđela smrti imenuje kao Azrael. U Pierpont Morgan Bergamo špilu na karti Smrt je predstavljen skelet koji nosi luk i strelu, što je, primećujemo, isto oružje poput Kupidonovog sa karte Ljubavnici. To ukazuje da ljubav i smrt deluju na sličan način i poput slepe sile mogu pogoditi bilo koga bilo kad. U Vejtovom špilu Smrt je vitez u crnom oklopu koji jaše belog konja i nosi zastavu sa belom ružom. Bela ruža bi kod Vejta predstavljala simbol života. Motiv Smrti kao konjanika srećemo u špilovima Keri Jejl Viskonti Sforca i Šarla VI, gde vidimo kako skelet jaše konja i maše velikom kosom, sekući sve klase srednjovekovnog društva. To je izraz apokaliptičke ikonografije (Apokalipsa, 6:8). Takođe, kod Vejta u pozadini ove karte sa desne strane vidimo zalazeće (ili izlazeće) Sunce smešteno između dve kule, čega nema u izvornim špilovima. Isto se može reći i za Vejtovu Umerenost gde je na njenoj desnoj strani takođe prikazano Sunce koje sjaji iznad planinskih vrhova ka kojima vodi put. To podseća na mističnu ideju puta ka svetlosti kroz tamu i preobražaj. Razlog zašto je Vejt na arkanama Smrt i Umerenost postavio Sunce jeste što na dijagramu Drveta života staza nun (Smrt) i samek (Umerenost) vode ka solarnoj sefiri Tifaretu. Veza između smrti u Sunca je mitološka jer ukazuje na ulaz u Had koji se nalazi na istoku.

Marseljski tarot

Arkani Smrt bliska je ideja ravnodnevice kada dolazi do poravnanja svih ljudi, svih stvari, budući da je sama smrt veliki ujednačitelj. Ujednačavanja jeste suštinsko svojstvo Velike Majke, što povezujemo sa Venerom kao nebeskim ovaploćenjem velikih boginja poput Inane, Ištar, Astarte, koje su bile božanstva ljubavi i rata. Upravljale su opštim tokovima života i smrti. U mitu o Inani pominje se njena sestra Ereškigal, vladarka podzemlja, sveta mrtvih. Sestre su u mitovima dva aspekta jedne iste stvari. Elifas Levi je trinaestu arkanu povezao sa nekromantijom, odnosno kultnog održavanja veze sa precima. U tradicionalnom pogledu na svet preminuli nije potpuno iščezao nego i dalje postoji kao duh, odnosno na neki drugi način, na nekom drugom mestu, zbirno označenom kao svet mrtvih. Taj svet iako na prvi pogled nevidljiv i neopipljiv nije potpuno odsečen i stoga je komunikacija između živih i mrtvih moguća. Pritom mrtvac ne znači leš nego na duh. Leš je zemni ostatak, duh se rađa u novom svetu, ali povezanost na neki način ostaje. Tragom nekromantije dolazimo do goecije i magijskog opštenja sa svetom mrtvih, narikača i obrednih vodiča duša, što ima svoj sofisticiran izraz u egipatskoj Knjizi mrtvih. Ta knjiga je, po Džeraldu Masiju, utemeljena na uskrsnuću duše u Amenti, odakle je moguće vraćati se u svet živih u obličju dvojnika ili duha. Duh pokojnika može obilaziti svet živih, jedino ukoliko u Amenti postigne stanje ba, označeno predstavom sokola sa ljudskom glavom. Otud je smrt dvosmerna ulica.

Vejtov špil

Metasvet, ideje i vrednosti

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa.

Činjenica da uređenost sveta vodi u smrt, nateralo je čoveka da otkloni pretnju neizvesnosti odlaska sa ovoga sveta. Oduvek je znano da je uređenost sveta krhka. Ipak, ono što je dalje, više i nedostižnije, poput nebeskih tela recimo, posmatraču sa lica Zemlje delovalo je stameno i nepromenjivo, bez obzira na neprekidno kretanje. Ono bliže tlu brže se menjalo, stvaralo i nestajalo. Zato je bilo neophodno duh večne trajnosti približiti čoveku, a to se moglo projektovanjem trajnosti iza kapija smrti. Spoznaja o fatalnosti života navela je naše drevne pretke (svaka tradicija na svoj način) da u svoj idejni poredak uvedu ideju o metasvetu (ili metasvetovima), čije su nam formulacije danas poznate kao: duhovni svet, svet mrtvih, podzemni svet, nebeski svet, svet duhova, onaj svet, drugi svet itd.

Ako život podrazumeva iskustvo, znači li to da smrt nije iskustvo, tj predstavlja odsustvo iskustva? Vidimo kako ideja o metasvetu, odnosno metastvarnosti, ilustruje težnju da se onome što predstavlja negaciju iskustva (smrt) pridoda iskustvo. S obzirom na neuobičajene okolnosti i radikalni prekid sa kontinuitetom životne stvarnosti, zagrobno iskustvo je drugačije uobličeno. Ono je postalo deo tzv zagrobnog života. Zagrobno postojanje je smešteno u drugačijoj stvarnosti, ali je na neki način povezano sa ovim svetom, tj svetom živih. To znači da preci, iako mrtvi, na neki način postoje, ostaju u vezi sa svojim potomcima, odnosno imaju iskustvo. Okupljeni oko mitske ili totemske ličnosti, odnosno entiteta (osnivača zajednice, velikog ili prvog pretka, nekog heroja, boga ili božanskog glasnika), drugačije postojeći, preci čine osnov zajedničkog identiteta neke zajednice. Mrtvi predstavljaju polaznu tačku okupljanja i zajedničkog identiteta živih, što jeste tačno bez obzira da li mrtvi na neki poseban način postoje ili ne. Oni su umnogome odredili način života aktuelno živih. Zato je kult predaka izuzetno važan u tradicionalnom životu. Ako se sećamo predaka onda znamo ko smo. Tako su život i identitet pojedinca uklopljeni i ukalupljeni u život i identitet zajednice. Onda kada životni putevi ili uticaj nekih novih ideja iskorenjuju ljude iz zajednice te ova doživljava raspad, tada pitanje identiteta pojedinca postaje podložno promeni.

Ideja o metasvetu (metasvetovima) jeste prva ideja koju je čovek otkrio, a koja nije proizvod filozofskog umovanja već određenog transcendentalnog iskustva. To iskustvo je čoveka na neki način izdiglo iz životinjskog carstva. Otkriće metastvarnosti je početni trenutak procesa stvaranja ljuštura Jastva, kompleksa Razum-Ego-Ličnost, te velikog međugeneracijskog niza poistovećivanja, asocijacija, kulturnih sadržaja, mentalnih slika povezanih jakim osećanjima itd. Početak tog procesa možemo nazvati početkom istorije (iako je se dogodio u dubokoj praistoriji), budući da je sasvim izvesno kako taj proces čini istorijsku okosnicu.

Prvi vidovnjak, iskušavalac metasvetskog okruženja, osim što je bio zbunjen ili oduševljen, takođe nije bio daleko od toga da se uobrazi ili zanese sumanutim mislima te šaputanjima onostranog. U svakom slučaju taj prvi pionir metasvetske arene utemeljio je put preobražaja čoveka kakvog ne znamo u čoveka kakvog znamo, a to je istorijski čovek. Dakle, rad nije stvorio čoveka, već splet okolnosti po obuhvatnosti i značaju smešten između pojmova sudbine i slučaja. Istorijski čovek je stoga proizvod reagovanja predistorijskog čoveka na neke nama nepoznate (ili poznate) izazove. U ovom slučaju konkretno mislim na tzv biljke moći i halucinogene gljive, odnosno nešto što sa pozicija (još uvek) aktuelnog morala deluje poražavajuće, jer kada se spomenu „biljke moći“ i „lude gljive“ to neizostavno asocira na neku drogu, odnosno na zloupotrebu iste. Tako ispada da je čoveka stvorilo ono što ga uništava. Ovo ne znači ako se budemo drogirali da ćemo postati nešto više od čoveka ili pak bolji i produhovljeniji ljudi. U većini slučajeva postajemo narkomani i toksikomani, a što sa druge strane ne znači da znalačkom upotrebom biljaka i gljiva moći i njihovih derivata ne možemo ostvariti neke rezultate na polju našeg prodiranja ka metasvetskim odredištima.

Setimo se sakralne upotrebe some ili haome. Čovek je ostvario napredak uz pomoć duhova biljaka i gljiva koji su mu pomogli da korenito izmeni pogled na svet. Ta iskustva su navela čoveka na duboko razmišljanje i na traženje objašnjenja kojima bi uskladio proživljeno sa iskustvom svoje svakodnevice. U svakom slučaju, izvodiv je zaključak po kome je iskustvo sa duhom gljiva i biljaka moći delovalo podsticajno na buđenje razuma, a što ukazuje na još jedan apsurd po kome je ono što stimuliše mentalnu aktivnost i imaginaciju, između ostalog, upravo ono što iste pomućuje.

Drugi podsticaj razvoju istorijske svesti čoveka, otelovljene kroz razum-ego-ličnost jeste pažljivo posmatranje koje je doprinelo pojavi analogija u drevnom umu. Čovek je posmatrao živu i neživu prirodu, biljke, životinje, prirodne pojave i nebeska tela povezujući ih u jedan celovit i zaokružen sistem značenja. U taj opšti sistem uvezao je samog sebe, svoju zajednicu, pretke. Tako je univerzum postao jedna zaokružena i međusobno uvezana celina. U takvom univerzumu drevni čovek je utemeljio svoje mesto. Treći faktor razvoja jeste upliv sanjačke svesti. Čudne i nesvakodnevne stvari dešavale su se u snu. Tako imamo trostruke podsticaje koji određuju ljudsku misao, svest, navike, svetonazor. U svemu tome čovek je uvideo da postoji jedan nepogrešiv prirodni mehanizam kome se, opstanka radi, on morao prilagoditi, a što je iznedrilo poseban način delovanja, razuman, svrhovit, metodološki i iskustveno utemeljen. Tako je nastala magija koja je zapravo jedna prilično racionalna delatnost. Magija je obezbeđivala kosmički poredak i nesmetano funkcionisanje sveta te čuvala bezbednost i utemeljenost ljudskog položaja u tom svetu. Magija je takođe obezbeđivala puteve opštenja sa drugim svetovima, odnosno nevidljivim vidovima postojanja. Obezbeđivala je znanje i tako otelovljavala živu tradiciju zajednice. Izopačenja dolaze kada su pojedinci otkrili čari magijske moći, te počeli sklapati saveze sa bićima koja dolaze sa druge strane, a što je druga tema.

by Steffi Grant

Pokušavši da svoje neobično iskustvo saopšti drugim ljudima, taj prvi iskušavalac metasvetskog i magičnog pokrenuo je povesne tokove. To uopšte nije išlo glatko, budući da za opisivanje i prenošenje iskustva jednog apstraktnog doživljaja preistorijski način saobraćanja nije bio sasvim pogodan. Zapravo, doživljaj je konkretan, apstraktan je sam položaj tog doživljaja u redosledu životnih iskustava i njihovih poimanja. Kako ti ljudi nisu posedovali govor u istorijskom smislu reči, prvi probuđeni je naišao na zid nerazumevanja. U mnogobrojnim i teškim pokušajima da saopšti svoje nesvakidašnje iskustvo i opiše vidike koji su mu se tom prilikom otvorili, pri interakciji sa radoznalim ili zabrinutim sabesednicima, taj prvi genije kulture, inicijator i revolucionar, započeo je gradnju nečeg što čini temelje današnjeg kulturnog i civilizovanog sveta. Tako je začet razvoj jezika, začela se logika, racionalnost, imaginacija, magija, religija. Začeo se kult i odgovarajući način mišljenja. Trebalo je nekako opisati nezamislive ili nepojmljive stvari i pojave koje niko drugi nije video i iskusio te sve to nekako uvezati u jedinstven pogled na svet. Rođen je šaman. Naravno, mogli su i drugi ljudi jednostavno uzeti istu biljku ili gljivu, ali imajmo na umu da ne doživljavaju baš svi suštinske uvide. Neke duhovi odaberu i daruju im prave vizije, drugi se zanesu u budalaštinama.

Mitski metasvet, mada u različitim tumačenjima i vizijama, odnosno neposrednim iskustvima, oduvek je bio uzor i odredište religijskih i mističkih težnji, jer je prevašodno značio mir kao izraz suštinskih ljudskih stremljenja, odnosno meta-mir. Podsetimo se da suštinska ljudska stremljenja, u metafizičkom smislu, ciljaju u pravcu reda, poretka, stabilnosti, uravnoteženosti, trajnosti. To su ujedno i načela metasvetskog mira, odnosno metamira. Težnja za metamirom začela je i izgradila kulturu, civilizaciju, tradiciju, religiju, umetnost, istoriju, sa ciljem da ove posluže ljudskim zajednicama u njihovom nastojanju da svoje postojanje iz okvira procesa preobraze u okvir stanja (da se ovekoveče). Da je reč o smrtonosnom koliko i spasonosnom pregnuću, govori činjenica da je taj neimarski poduhvat ljudske volje, ljudskog duha gonjenog težnjom za nadilaženjem svog ništenja, doveo u pitanje samo postojanje ljudske vrste. Ipak, većina je uvek krotko prihvatala darove sudbine, s tom razlikom što ljudi tradicionalnih zajednica nisu imali dvoumljenja o svojim zagrobnim ishodištima kao mi danas. Oni su prirodno prelazili u svet mrtvih pridružujući se precima te nisu imali razloga da se podvrgavaju dodatnim naporima sticanja moći zarad dosezanja slobode već da uvrežene obrede i postupke ispoštuju na pravilan način.

Mi danas živi, posledica smo kako uzvišenih ljudskih stremljenja tako i svih niskosti i bedastoća, koje su zajedno, rame uz rame, zidale istoriju. Posledica tog dvostrukog zidanja istorije vidljiva je u strukturi savremene civilizacijske građevine čije je utemeljenje dvostruko, a duh te građevine, iz očiglednih razloga je, u samoj svojoj srži, šizofren. Duhovnost, osim što je stvorila istorijskog čoveka, preti i da ga uništi. Osim evolucijskog, ona može da ima i retrogradni, involucijski smer, što zavisi od stepena izvitoperenosti vodećih sistema duhovnosti i podudarnog mentalnog sklopa. Uzroke za takvo stanje stvari potražićemo u degeneracijskoj dijalektici dekadencije svega, svačeg i svakog. Smisao života, a samim tim i čoveka, oduvek je bio oličen borbom u svetskoj areni, odupiranjem degeneracijskim i razornim silama univerzuma haosa. Tvorevina uvek teži sopstvenom održanju, zapravo to teži njeno obličje, dok njen sadržaj, odnosno tvar od koje je sačinjena, teži oslobađanju iz okova i ograničenosti tog obličja. Tvar uglavnom pobeđuje, uz veći ili manji otpor obličja.

Svaki napor usmeren ka pozitivnom sudbinskom ishodu potencijalno je spasonosan, čak i da je rizik koji sa sobom povlači to pregnuće izuzetno visok. Na kraju, rizik je posve nebitan s obzirom da je ishod života brodolom. Ako poginemo pokušavajući da se spasimo bolja je mogućnost nego da sedimo skrštenih ruku govoreći kako je svako opiranje uzaludno i neminovno poginemo. U slučaju otpora možda se i možemo izvući. Premišljajući se, čovek propušta priliku da dela i na taj način poništava sopstvenu volju. Sa druge strane, izbor života nije uvek spasonosan, kao što ni izbor smrti nije uvek smrtonosan. Brak forme i sadržine ima dvostruki izbor: rastvaranje ili preobražaj. Ovo poslednje može uključiti i čitav niz preobražaja, sve do uspostavljanja onog idealnog obličja koje ne „frustrira“ tvar, ili možda rešenje tog problema leži u večitoj dinamici beskrajnih preobražaja (što liči na bežanje od ništenja). Dakle, biće može da odabere jednu od tri sudbonosne varijante: rastvaranje – trijumf smrti i ništavila; razvoj – postizanje savršenog obličja ili bezobličnosti; izbegavanje smrti – stalan preobražaj, involucija, odnosno „spasonosno” unazađivanje. Smisao ljudskog života korespondira smrti. Šta god čovek činio ili ne, ima smisla jedino ukoliko na neki način nadilazi smrt ili je u funkciji toga. To je etički i logički okvir ljudskog ponašanja sa stajališta metafizičke svrsishodnosti. Jedino takav karakter ponašanja i delovanja opravdava prkosno uspravan položaj ljudskog bića. Ljudi nemaju korenje da bi stajali uspravno, a ipak stoje. To bi mogli prihvatiti i kao poziv ili ukazivanje na mogućnost preobražaja ljudskih bića. Ljudi bi mogli da se vinu put zvezdanih magnituda, odnosno da se pognu, ne bi li bili bliže tlu, sputani strahom odvajanja od Zemlje.

Ideja o metasvetu, odnosno meta-stvarnosti, stvarnosti iza ove stvarnosti, više stvarnosti, istinske stvarnosti, intenzivnije stvarnosti, ukazuje na prirodu koja podrazumeva nepropadljivost. Ta ideja je prva, apstraktna i predstavlja pokazatelj namere koja teži ka transcendentalnom. Otud je sasvim prirodno da ta ideja zauzima mesto osnovnog orijentira ljudskog stremljenja. Ipak, opticajem i institucionalizacijom te ideje vremenom su stvoreni mnogi običaji, institucije i organizacije, često isključive, krute, međusobno suprotstavljene te uglavnom sputavajuće spram intencije osnovne ideje koju predstavljaju. Takođe, primena metasvetske ideje podrazumeva izvođenje sekundarnih i tercijarnih ideja, vrednosti, normi i kategorija za potrebe posebnih oblasti kulturno-civilizacijskog delovanja (politika, ideologija, religija, filozofija itd).

Ideja o metasvetu ukazuje na osnovnu ljudsku vrednost (luč svesti), budući da pretpostavlja zlatnu podlogu emisije naših svakodnevnih životnih menica i moneta. Tako je život naših „primitivnih“ predaka prožet ovim smislom svakodnevno bivao dopunjavan novim segmentima smisla, što je umnogome doprinelo da mi danas uopšte i postojimo. Da je život naših predaka bio besmislen, kako se mnogima danas čini da jeste, mi ne bismo postojali. Čitav niz pokoljenja radio je na tome jednostavno živeći svoje živote. To je jednostavna tajna trajanja ljudskog roda. Život naših predaka imao je smisao koji su oni sami gradili. Možda je sa stajališta trenutačnih ukusa taj život bio bedan i ograničen, ali sa njihove tačke gledišta nije bio besmislen. Budućnost neke porodice, naroda ili čovečanstva, isključivo zavisi od toga imaju li smisla životi onih koji trenutno žive, koji se nalaze sada i ovde. Da bi nečiji život imao smisla neophodno je da čovek koji živi taj život u njega ugradi izvesne vrednosti, koje će se kao takve naći na samom vrhu liste njegovih životnih prioriteta.

Da bi nešto nosilo pridev vrednosti, mora biti trajno i stameno. Metasvetska ideja podrazumeva trajnost suštine bića kao osnove večnog života. Zato je ta ideja menica vrednosti i ontološke trajnosti. Na primer, zlato nije slučajno postalo opšte sredstvo plaćanja i supstanca vrednovanja. To je zbog specifičnih svojstava zlata, trajnosti i retkosti. Isto je i sa metasvetskom idejom. Ako ta ideja kao vrednost predstavlja zlato, onda novac od manje plemenitih metala, legura, papira ili pak od digitalnih nula i jedinica u tom smislu imaju značenje izvedenih vrednosti. Julius Evola u „Pobuni protiv modernog sveta“ ističe da je fenomen svetog, od pitanja stvarnosti, transcendentnog iskustva, postao pitanje vere zasnovane na osećanju, odnosno predmet teološke spekulacije. Retki primeri dostizanja vrhunca pročišćenom hrišćanskom mistikom nisu sprečili da Bog i bogovi, anđeli i demoni, inteligibilna bića i nebesa, preuzmu oblik mita. Po Evoli, hrišćanski Zapad je izgubio svest o njima kao simbolima mogućih nadracionalnih iskustava, nadindividualnih uslova postojanja i dubokih razmera integralnog bića čoveka. On ukazuje da je još antički svet potpomogao uprošćavanje simbolizma na mitologiju koja je postajala sve neprozirnija i sve više nema, kojoj je presuđivala umetnička mašta. Po svođenju iskustva svetog na veru, na sećanje i moralizam, na sholastički filozofski koncept, irealizam duha morao je gotovo bez ostatka preuzeti oblast natprirodnog. Tako je zavladalo ideološko i versko ludilo na kome je kasnije utemeljen racionalizam.

Iz perspektive vladajućeg racionalističkog kulta „naučnosti” metasvet ne postoji. Racionalistički mentalitet bi pre dozvolio paralelni univerzum, neki drugi prostor-vremenski kontinuum, nego metasvet u njegovom vrednosnom smislu i punoći značenja. U krajnjoj liniji pomalo je apsurdno što vodeći način mišljenja moderne civilizacije ignoriše ili negira nešto na čemu je zasnovan kulturni i civilizacijski kompleks današnjice, a to je metasvetsko iskustvo. Posledice tog iskustva u vidu racionalizacije, tumačenja, primene, institucionalizacije, politizacije, ideologizacije, dogmatizacije, akulturacije, enkulturacije, tabuizacije, profanizacije, fetišizacije itd, jeste sve – suština i okvir našeg načina života, pogleda na svet, kulturnog i socijalnog univerzuma, psihosfere. Ako su šamanska, proročka, verovesnička i vidovnjačka iskustva naših predaka, psihoze i halucinacije usled epilepsije, izgladnelosti, asketizma, straha, šoka, pića ili droga, te bulažnjenja ludaka, gubavaca, ambicioznih fantasta i lukavih manipulatora, onda je današnja civilizacija, budući utemeljena na svemu tome, zaista pseudocivilizacija. Točkovi te civilizacije, ako to i nisu bili na početku, danas izvesno jesu psihoze, histerije, (samo)obmane, halucinacije te bulažnjenja ludaka, neumnika, ambicioznih fantasta, lukavih manipulatora i ostrašćenih moćnika. Na delu je epoha hroničnog makijavelizma i belicizma koji mašu grotesknim zastavama demokratizma i pacifizma, a što čitavu situaciju aktuelnog istorijskog trenutka čini tragikomičnom. Pored toga, na delu je i sukob (promotera) novonastalih, globalizujućih vrednosti i onih okoštalih nešto starijih, kao i sukob različitih polarnosti unutar pomenutih struja. U tom sukobu, novonastale vrednosti figurišu kao krivotvorine, odnosno kao menice bez pokrića, zasnovane na trenutnim odnosima nadmoći, dok su stare posve neupotrebljive i krajnje nepraktične. Vreme je, imajući u vidu sve to, za ponovno otkriće i promociju drugačijih, i rekao bih, revolucionarnih vrednosti.

Kako je metasvetska ideja prvi orijentir u kompleksu kulture, tačka njenog okupljanja, ta ideja ujedno je i putokaz svrhe kulture, putokaz smisla, kako pojedinca, tako i zajednice. Ipak, bez obzira na to, metasvetska ideja je dekadentna, uostalom kao i svaka materijalna, odnosno duhovna ili intelektualna tvorevina. Usled raznih istorijskih razloga mnogi lanci posvećenja doživeli su izopačenja ili prekide. Zato su mnogi nedovršeni posvećenici ili uzurpatori, manipulatori, u nemogućnosti razumevanja metasvetskog iskustva počeli da sakralizuju samu ideju. Ideja kao mentalna slika metasvetskog iskustva koje je nedostupno velikom broju ljudi, postala je temelj doktrine. Kao takva, ideja je predstavljena određenim simbolom koji je, budući supraracionalan, vršio mistifikaciju metasvetskog iskustva. Tako je sama ideja o metastvarnosti, odnosno imaginacijska slika predstavljena simbolom, postala vrednost. Pritom je ideja putem simbola mogla biti dostupna svima, dok je neposredno metasvetsko iskustvo ostalo rezervisano samo za one koji mogu da je dosegnu, dok i to nije iščezlo. Istodobno, viđenje je bilo zamenjeno zamišljanjem, neposredno iskustvo imaginacijskom projekcijom koje je posebnim tehnikama pokušavano da bude oživljeno, mestimično uz manje ili više uspeha.

Jean Delville

Tokom istorije, pa sve do danas, svakojake karikature, iskrivljene i nejasne slike, dobijale su određenu vrednosnu težinu te bivale tretirane kao vrednosti. Ideje koje je gotovo nemoguće, čak i u mašti uobličiti ili ih jasno videti, danas se tretiraju kao vrednosti, a koje rogobatna ideološka terminologija dodatno mistifikuje. Menice bez pokrića, duhovni derivati, neutemeljene imaginacijske projekcije (fantazme), tretirane kao vrednosti a ne kao sredstva, predstavljaju građu svake demagogije, arsenal kulturnih otrova i mistifikacija koje služe pružanju legitimiteta određenim društvenim i političkim odnosima, odnosno preovlađujućoj društvenoj moći. Ta moć, kako god se predstavljala, uvek teži manjem ili većem kvarenju značenja pojmova, a samim tim i vrednosti, jer na taj način ona zamagljuje pravu prirodu i karakter odnosa u društvu kojim vlada.

U obliku dogme, tumačenje istiskuje samo iskustvo iz središta čitave priče i ustoličava se kao racionalni fetiš. Dogma zabranjuje iskustvo! Izjava: „Bog je Jedan“, između ostalog, predstavlja oblik idolopoklonstva i moć mistifikacije. To se Razum divi samome sebi, a ne Bogu. Nakon tih prvih koraka nastaje čitav niz daljih vrednovanja, tumačenja i reinterpretacija, a što je podstaknuto i  prožeto ideološkim, ekonomskim, političkim interesima i ličnim ambicijama ili strahovima. Tako danas imamo čitav asortiman nacionalnih, verskih, političkih, ideoloških, tradicionalnih, univerzalnih i ostalih vrednosti. Da bi vrednosti imale onu životvornu i pokretačku snagu, potrebno je da se s vremena na vreme pojavi nekakav prorok koji će jasno ukazati na postojeću korupciju aktuelnih vrednosti te da iste oživi novom vizijom, tumačenjem ili pak da daruje neke druge vrednosti.

U knjizi „Transcendentalna magija“, Elifas Levi kaže da biti prorok, znači biti uzvišen i misteriozan. To znači unapred sagledati posledicu sadržanu u uzroku, dok činiti čuda znači delovati na univerzalni magijski agens (astralno svetlo) i podrediti ga svojoj volji. Proročanstva i čuda su dva obeležja koja ukazuju na Boga u čoveku i čoveka u Bogu. Dakle, ukoliko nema onih koji će širiti nebesku groznicu, vera onih koji ne vide, odnosno onih koji nisu u stanju da ostvare transcendentalno iskustvo, polako nestaje dok ljudi počinju da se vezuju za mutne ideale, tj ni za šta. Pronicljivi nevidnici uviđaju da sa trenutnim vrednostima nešto nije u redu te pokušavaju da izvedu reformu čistim umovanjem (a iza reforme uvek stoje ambicije i politički interesi), i to bez metafizičkog pokrića, bez iskustva, bez vizije i glasa Boga. Oni vrše krivotvorenje, štampajući novac bez pokrića. Ukoliko im u tome uspe, rezultat je revolucionarna degradacija religije. Zato svaka religija bez živih proroka koji održavaju vezu između ljudskog i božanskog, više nije religija u pravom smislu reči. Tako i svaki politički poredak koji nije utemeljen u metasvetskoj ideji na dobrom je putu da razgradi samog sebe, s obzirom da gubi kulturno i psihološko jezgro.

Jednom nešto ustanovljeno kao društvena vrednost podložno je društvenim, istorijskim i kulturnim mehanizmima, kao i zakonima sveobuhvatne mašinerije fatalne dijalektike ovog sveta. Hrišćanstvo je nastalo na izuzetnoj harizmi Isusa Hrista. Njegova harizma je svakako bila veća od harizme njegovih apostola, dok je apostolska harizma nadmašivala harizme potonjih svetih otaca rane Crkve. Harizma kasnijih crkvenih velikodostojnika, svetaca, monaha, sveštenika ili neoprotestantskih uličnih i kućnih misionara, neuporedivo je inferiornija od prvobitnog uzora oličenog u liku i delu hrišćanskog Spasitelja. Zato je u hrišćanstvu vrednije ono što je starije, bliže božanskom uzoru. Put od neposrednog odnosa sa Bogom pa do institucije Crkve ili Hrama jeste jedan degradirajući niz interpretacija, reinterpretacija, dogmatsko-ideološkog i političkog manevrisanja, da bi se na kraju obožavalo ili vrednovalo nešto ili neko ko nije bio na početku tog niza, ali ko je kao suprotnost stajao na drugom kraju ideje, na njenom naličju kao suprotstavljujuća perspektiva.

Društvene vrednosti završavaju u kontradikciji, kao antivrednosti, budući da su izopačene te više nemaju pokrića u stvarnosti. Taj proces nužno podrazumeva opadanje kvaliteta ljudskog materijala koji predstavlja stožere te ideje, odnosno vrednosti. Da bi neko stekao, povećao ili zadržao kontrolu nad bitnim tokovima društvene moći i nad procesom raspodele društvenog bogatstva, upotrebiće sva raspoloživa sredstva zarad ostvarenja tih ciljeva. U tu svrhu neko će instrumentalizovati društvene vrednosti čime će ih podvrgnuti još nakaradnijem tumačenju i sprovođenju. Čim to postane vidljivo, oni ugnjeteni ili oni takođe ambiciozni, ali iz nižih slojeva ili sa nižih nivoa aktuelne hijerarhije moći, prirodno će težiti reviziji, reformi, odnosno revoluciji.

Vrednosti su socijalnopsihološke projekcije vrlina, a vrline kao takve, vezane su za metasvetska odredišta i stremljenja, korespondiraju sa smislom života i smrti. Vrednosti su stoga putokazi koji nas usmeravaju ka metasvetskim odredištima. Putokaz pre svega znači simbol: krst, ank, pentagram, heksagram, svastika, mandala, vesika, trougao, runa svetog alfabeta itd. Vrednost je simbol, ideja predstavljena u apstraktnom grafičkom obliku, sabrana informacija ispoljena u estetskoj jednostavnosti. Oblik simbola predstavlja najracionalniji vid prikazivanja metasvetskih relacija, te su stoga simboli bolji predstavnici neke ideje nego što su to reči ili iskazi, mada je reč takođe simbol, naročito imenica. Da bi vizuelno bilo potpuno, neophodan je audioni prilog. Mnoštvo simbola i glasova već je usud kulture. Previše detalja kvari estetiku i time ukazuje na nivo rasapa društvenih odnosa i ljudske svesti. U praktičnom smislu, simbol je alatka, mašina kojom čovek, da bi je mogao koristiti, prethodno mora ovladati. Ovladavanjem simbolom, otvaraju se gledišta onog šta taj simbol predstavlja. U tom trenutku simbol postaje jedina konkretna stvar koju imamo u rukama. Tada smisao forme biva jasan. U funkcionalnom smislu, simbol je sredstvo ovladavanja stvarnošću, granični kamen. Pa ipak, simbol je zaključan, a ključevi su sakriveni ili bespovratno izgubljeni.