Dorijan Nuaj, Sabrana dela, tom II, Dete pentagrama

Dete pentagrama razmatra pretpostavke nadgradnje magijskog delovanja iznesenog u Božanskoj revoluciji katastrofe. Otud ova knjiga takođe ima i svoj praktičan cilj – da uputi aspiranta u načine ostvarivanja kontakta sa energijama Velike Boginje, ali i da pruži osnove razumevanja ove delikatne teme. Naravno, moj pristup u ovoj knjizi nije ograničen samo na aspirante Revolucije već je ona otvorena i za namernike koji slede drugačiji put, a koji se upravo na ovom polju ukršta sa putevima i doktrinom predstavljenim u prvom tomu mojih Sabranih dela.

Link za knjigu možete preuzeti ovde:

Dete pentagrama

Sadržaj

Predgovor autora.......................................................... 5

Pretpostavke mesijanstva.............................................. 6

Piramida kao kuća boga................................................ 10

Androgin i ženska moć.................................................. 13

Žena opasana mačem................................................... 18

Otkrovenje i manifest.................................................... 22

Boginja, bogovi, zveri.................................................... 31

Lilit............................................................................. 52

Magijsko poreklo prostitucije.......................................... 56

Tajna očuvanja magijske moći unutar krvne loze............... 59

Mesijanska formula....................................................... 61

Kain............................................................................ 66

Lucifer......................................................................... 69

Nefilim........................................................................ 74

Fravarti, valkire i anđeo čuvar......................................... 78

Radost života i ekstaza smrti.......................................... 81

Teorijske pretpostavke Malog terajućeg rituala pentagrama.83

Mali terajući ritual pentagrama - jedan primer izvođenja.... 88

Magijski znaci.............................................................. 97

Magijski značaj Meseca................................................ 106

Prizivni opšti ritual pentagrama..................................... 110

Tehnika magijskog povezivanja sa posebnom ženom........ 112

Zvezda želje............................................................... 115

Dijalektika i metafizika

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Sabrana dela, tom I, Božanska revolucija katastrofe, ISBN 978-86-903056-0-5, poglavlje Kosmologija, odeljak Dijalektika i metafizika. PDF prvog toma možete preuzeti na ovom linku: 

Božanska revolucija katastrofe PDF

Ahrimanska kosmologija

Ako univerzum posmatramo strogo materijalistički, suočićemo se sa neprijatnim spoznajama. Izvan takvog univerzuma jeste ništavilo, unutar Univerzuma takođe jeste ništavilo. Na krajnjim tačkama suprotstavljenosti beskrajno velikog i beskrajno malog, nalazi se ništavilo. Ništavilo je polazište i ishodište čitavog univerzuma, ujedno i faktor koji sam univerzum čini univerzalnim. Na tragu Heraklita, vidim univerzum kao arenu večite promene. Univerzum, uzrokovan ili pokrenut ništavilom, postoji zahvaljujući svojstvenoj dinamici čiji je uzrok upravo u večnoj igri pomenuta dva pola ništavila: infinitezimalnom i infinitivnom. Osim što je pokretač i generator univerzuma, ništavilo je i uslov sveopšteg kretanja i postojanja, odnosno dinamike egzistencije. Imam na umu ništavilo kao prostor, kao prazninu, kao ništa koje teži da bude ispunjeno. Iz perspektive samog prostora, beskraja metakosmičkog ništavila, univerzum je posve nevažna pojava, tačka svetlosti čija je sudbina rasprskavanje u beskonačnosti, usisavanje u beskraj praznine. Jedina luč u tami osuđena je na gašenje raspršivanjem. Svetlosna energija se bespovratno rasipa u dubinama prostora. Šireći se i osvajajući beskrajna prostranstva, univerzum se gubi u veličini.

Ništavilo je, dakle, spoljni uzrok dinamike i postojanja univerzuma, ali s obzirom na strukturu i uslovljenost te dinamike/egzistencije, ništavilo je i njen unutrašnji uzrok. Osim što okružuje, ono i prožima sve što postoji. Ništavilo je poput demijurga, prvog pokretača, aktivno u svojoj pasivnosti, deus otiosus. Mitsko Koplje Vremena bačeno u arenu univerzuma jeste demijurg dinamike. U knjizi Astrološki i hermetički spisi, čuveni astrolog sa Korčule, Mile Dupor, povodom toga je rekao da se sva materija u svemiru može pretvoriti u energiju, te da se sva energija može iscrpiti radijalno bežeći kroz prostore. Na kraju se i sam prostor gubi u bezdanoj dubini Vremena. Međutim, to ne objašnjava otkud svetlost, otkud energija, ali svakako da ostavlja mesta za razmišljanje o svetlosti kao uljezu u beskrajnom carstvu ništavila i tame. Svetlost je uljez, koji ukoliko ne iznađe način da u nekom neodređenom vremenskom roku napusti svet prožet ništavilom, jedino šta može očekivati jeste sopstveno rastakanje, smrt, pretvaranje u tminu. Kako i kuda to svetlost može otići a da ne bude u domašaju smrti i tame, drugo je pitanje. Univerzum je otud poput kaleidoskopske igre svetlosti, mimikrija te iste svetlosti, u pokušaju da izađe iz smrtonosne zamke u koju je bačena iz izvora koji nema veze sa postojanjem kao takvim.

Postojanje podrazumeva mehanizam dekonstrukcije. Taj mehanizam nalazi se u samoj prirodi univerzuma, u njegovim unutrašnjim suprotnostima, a što zvuči veoma dijalektički. Univerzum bi stoga mogao biti i samonikli dijalektički proces sa fatalnim i konačnim ishodom, onda kada se vreme i prostor međusobno isprepletu i progutaju u megaperspektivama velikih brojeva. U tom slučaju  demijurg bi bio neko sekularan, svetski, te ne bi bio deus otiosus ili Veliki Arhitekta koji kreativno stoji po strani, već neko drugi i drugačiji, neko prisutan i uvek aktivan. Vidimo, dakle, kako je ishodište dijalektičkog procesa trajanja univerzuma njegovo samorazgrađivanje te nestajanje. Konstitutivni elementi univerzuma teže međusobnom razlazu, razdruživanju i rastakanju celine koju zajednički tvore. Tvar teži povratku u početno nedelatno stanje, u neaktivnost nevremene prvobitnosti, u večni mir. Privremeno zarobljeni u strukturi i (strana 14) odnosima univerzuma, njegovi konstitutivni elementi teže slobodi čije ostvarenje u odnosu na celinu predstavlja destruktivan čin, ali i samouništenje svake pojedinačnosti, svakog dela univerzuma, svakog kvanta svetlosti i energije koji nije utekao datoj izvesnosti. Oslobodilačka, revolucionarna i emancipatorska težnja konstitutivnih elemenata univerzuma jeste entropija, obrt ka unutra, implozija tvari u eksploziji sveukupnosti. Entropija je potvrđivanje ništavila kao imanentne sile, sudbonosnog i determinišućeg prisustva/odsustva, kao suštine, kao alfa i omega, kao izvorišta i ishodišta, početka i kraja.

Ništavilo je mit koji svakodnevica osvedočuje te ga čini uvek aktuelnim. O tom mitu svedoči opšta dekadencija, svedoči svaki proces i svaka struktura. Prirodan hod, inercija univerzuma ka ništavilu, uzrok je, uzor i generator svakolike i sveopšte entropije i dekadencije na nižim, podsistemskim i mikronivoima. Takođe, bila bi ispravna i suprotna tvrdnja da su entropijski procesi na mikronivou uzrok, uzor i generator sveopšte entropije i dekadencije na opštem nivou. Logika ovog iskaza svoju analogiju nalazi u čuvenom Hermesovom zakonu: kako je gore, tako je i dole, a što magistralno povezuje dve prostorne i vrednosne perspektive koje se gube u dvema suprotnim beskonačnostima. Reč je o makrokosmosu i mikrokosmosu, o infinitivnom i infinitezimalnom, u krolijevskoj terminologiji, o tamnoj boginji Prostora i nevelikoj krilatoj kugli svetlosti i svesti koja stoji spram nje. Spermatozoid stoji spram jajne ćelije. Plankton spram kita. To je prava mera odnosa svetlosti i tame, muškog i ženskog, suštinska istina života i smrti. 

Razgradnja počinje uporedo sa početkom trajanja samog univerzuma. U ljudskom svetu počinje sa nastankom tog istog sveta. Svet postoji da bi bio uništen silom sopstvene prirode. To znači da je egzistencija, u većini slučajeva, dekadentan i fatalan proces po kome nešto nastaje, raste i razvija se, dostiže svoj vrhunac, zatim stagnira, opada, na kraju umire, nestaje. Egzistencija, dakle, nije samo dekadentna, u smislu da je dekadentnost tek jedno od njenih obeležja. U većini slučajeva egzistencija sama po sebi jeste dekadencija. Ovo nalazi svoju paralelu u filozofiji svetog Avgustina koji tvrdi da je grešan jer postoji, odnosno da je grešno sve što postoji. Da nije grešno ne bi ni postojalo. Verovatno je da bi i obrnuto tvrđenje, shodno tom gledištu, bilo ispravno. U svetlu ove kosmologije, biskupov iskaz bio bi malo modifikovan, a što bitno ne menja stvari, u: dekadentan sam jer postojim. Da ne postojim, verovatno ne bih bio dekadentan, tj propadljiv, sklon kvarenju svake vrste, te konačno sklon rastakanju i smrti. Dakle, prirodno je biti dekadentan, odnosno prijemčiv degeneracijskim težnjama i procesima, ali je takođe prirodno težiti suprotnom, težiti ne biti takav, nameravati nasuprot propadanja i umiranja. Prirodno je odupirati se sopstvenoj prirodi, kao što je prirodno prepuštati joj se. Vidimo da prirodnost uopšte nije pouzdan kriterijum poželjnosti ili opravdanosti neke akcije ili stanja.

Sve nas ovo navodi na biblijski mit o izgonu prvog ljudskog para iz rajskog vrta. Kusanjem ploda sa zabranjenog drveta poznanja dobra i zla, oni su iz stanja savršenstva prešli u nesavršeno stanje. Odnosno, iz stanja su ušli u proces smrtnog života. Njihov razum je probuđen, njihove oči su se otvorile, verovatno zamenivši do tada aktivan duhovni vid. Njihova iznenadna spoznaja da su goli i prekrivanje polnih organa pregačom, ukazuje na suštinske posledice prelaska iz stanja savršenstva u proces nesavršenosti. Oni su izgubili tzv ogrtač neiskvarenosti, odnosno svetlost koja ih je krasila u stanju savršenstva, a taj se prekidač verovatno nalazi u predelu polnih organa koji su postali predmet stida, raznih tabua i simboli izopačenja sve do današnjih dana. Upravo je gubitak prvobitne svetlosti uzrok svakolike dekadencije i grešnosti ljudskog bića, pre svega njegove smrtnosti, pošto je, po biblijskoj doktrini, kazna za greh – smrt. (strana 15)

Pošto vodi konačnom uništenju, osnovno načelo univerzuma nije red, već nered. To što univerzum deluje kao vrhunsko delo genijalnog natprirodnog arhitekte perceptivna je varka. Arhitekta je projektovao haos koji funkcioniše po određenim principima. Principi haosa su jedino šta je kosmično u univerzumu. Kosmos je, u hijerarhiji principa i sila univerzuma, podređen haosu, nalazi se u funkciji svrhe haosa. U univerzumu je svaka uređenost relativna, ograničena te u funkciji potonje destrukcije. Svaki napredak i svako stvaranje nalaze se u funkciji opšte dekadencije i uništenja. Cena napretka je uništavanje. To pravilo je uočljivo i u ljudskom ponašanju. Da nema napretka ne bi bilo uništavanja, ali onda ne bi bilo ni napretka. Iako deluje neprirodno napredak je prirodan, kao što je i uništavanje koje napredak vuče sa sobom takođe prirodno. Ionako će sve, bez napretka ili sa njim, pre ili kasnije, usled delovanja fundamentalnih sila univerzuma, biti uništeno. Međutim, bez obzira što je prirodno suprotstavljati se uništenju, nije prirodno suprotstavljati se napretku, bez obzira što ovaj sa sobom nosi uništavanje. Suprotstavljati se napretku, osim što je neprirodno, to je i neumno, nemoralno. Nemoralno je suprotstavljati se napretku čak i kada ovaj, osim uništavanja, sa sobom nosi i nemoral. Napredak je instrument haosa, ali povrh toga je i malo ostrvo kosmosa i svesti, komad čvrstog pod nogama, orijentir razuma, Hadit za koji se jedino možemo uhvatiti u beskrajnom okeanu Nuite, da se tako izrazim.

Kao dinamična, dekadentna, fatalna i konačna, egzistencija je proces. Egzistencija može biti nedekadentna i neprocesualna jedino u slučaju da je osnovno načelo univerzuma kosmos. U univerzumu čije je načelo kosmos, svaka egzistencija jeste večna, nepropadljiva. U odnosu na definiciju egzistencije kao dekadencije, kao entropijskog fatalnog procesa, jasno je da egzistencija u univerzumu kosmosa nije egzistencija. U takvom univerzumu egzistencija bi bila statična, a svaka dinamičnost imala bi relativan karakter te bi bila u funkciji osnovnog načela tako ustrojenog sveta. Uništenje bi bilo u funkciji stvaranja. U tim uslovima napredak bi bio beskonačan i umesto uništavanja donosio bi stalno stvaranje i regenerisanje. Takav kosmičan univerzum jeste jedna idealna služba koja pruža mogućnost stalnog napredovanja. Ipak, takav univerzum ne postoji, što međutim, ne negira teorijsku postavku religije, već je potvrđuje. Jedino ispravno verovanje jeste verovanje u ono što ne postoji, jer da postoji, bilo bi shodno tome, dekadentno, smrtno, propadljivo, podložno negacijskim silama ništavila i argumentima svetog Avgustina. Pogrešno je verovati u nešto što postoji. Sve što postoji pre ili kasnije prestaće da postoji, svojom ili voljom same prirode. Zato verujmo u ono što ne postoji, ako ni zbog čega drugog ono bar zato što to, budući da ne postoji, ne može biti uništeno, ne može biti propadljivo. Ovo poslednje daje mesta tvrdnji da je na neki način stvarnije ono što ne postoji od ovog što postoji. Vera opredmećuje, ali i izopačuje.

Kosmični univerzum, budući da ne postoji, na neki način predstavlja sveukupnost nepostojanja. Nepostojanje jeste dimenzija nekakve paraegzistencije koja nije proces – dekadentan i fatalan. Iako predstavlja sveukupnost neegzistencije, kosmični univerzum (kao alternativni svemir B) i ništavilo nisu isto. Nepostojanje podrazumeva (ne)određene sadržaje kojima nije svojstveno prostor-vremensko ovaploćenje. Nepostojanje bi takođe mogli da odredimo i kao neostvarenu egzistenciju, kao nešto što nema dovoljno energije da bi postojalo ili čija energija nije kompatibilna sa postojanjem, sa egzistencijom kao takvom.

Kao ljudska bića, navikli smo da svetlost i tamu, odnosno dan i noć, tretiramo kao jednake datosti prirode, kao neke ravnopravne pojave ili subjekte. Naime, takav utisak stičemo zbog relativno jednake proporcije zastupljenosti obe pojave na osnovu kojih je izgrađen ritam čitavog (stranica 16) života na Zemlji. I to je za nas normalno. Međutim, ako malo bolje sagledamo stvari, videćemo da je svetlost daleko inferiornija komponenta datog dualiteta. U otvorenom svemiru, a što nam se jasno predočava noću, svetlosti ima u daleko manjoj količini u odnosu na tamu. Dominacija svetlosti jeste varka, odnosno posledica prisustva ogromnog izvora svetlosti i toplotne energije, tj Sunca. Tama je, dakle, nešto mnogo realnije, istinskije na neki način, jer prethodi svetlosti, a i nastupa automatski kada izvor svetla nestane ili se ugasi. Tama je alfa i omega. Svetlost predstavlja pritvornost postojanja, osnovnu referencu projekcije prostora i vremena. Količinska superiornost tame nad svetlošću, odnosno ljudsko poimanje te superiornosti, koja uostalom i očitava realniju sliku prirode sveta, nalazi svoj odraz u našem strahu. Noću se uvek više plašimo nego danju. Uvek nam nekako lakne kada svane. Nije nužno da tama pretpostavlja ili krije neko zlo, niti svetlost podrazumeva dobro. To su ljudski stereotipi.

U ovom univerzumu nisu na delu nikakvi uzvišeni principi već najbrutalniji darvinovski lanac ishrane. Jedan od tih stereotipa jeste onaj koji drevnost i tamu pripisuje ženskom elementu, a svetlost, i ono što je istorijski ili mitološki mlađe, muškom. Bahofen navodi da ženstvenost stoji na čelu, dok se muški lik snage javlja tek posle, u drugoj liniji. Žena je datost, muškarac nastaje. Po Bahofenu, žena i muškarac se ne pojavljuju istovremeno. Oni nisu istoga reda. Žena je ono što je dato, muškarac tek ono što je iz nje nastalo. On pripada vidljivom, ali stalno promenljivom stvaranju. Kao takav on dolazi na svet samo u smrtnom obličju. Od početka postoji, data je, nepromenljiva je, samo žena. U tom smislu je Oto Vajninger posve u pravu kada tvrdi da apsolutna žena nema Ja. Postao, i zato stalnom propadanju, izložen je muškarac. U ravni fizičkog života muško načelo stoji na drugom mestu, on je podređen ženskom principu. U tome ginekokratija ima svoj uzor i svoje utemeljenje. U tome je koren one davnini svojstvene predstave o vezi besmrtne majke sa smrtnim ocem. Ona je uvek ista, a na strani muškarca gradi se nepregledan niz pokoljenja. Sa stalno novim muškarcima sparuje se uvek jednaka pramajka.

Nakon ove parafraze Bahofena, podsetio bih na onaj trenutak kod Karlosa Kastanede kada njegov učitelj čarobnjak Don Huan govori o kvantitativnoj superiornosti ženske svesti u odnosu na mušku koje u univerzumu ima u tragovima. Julius Evola, recimo, u knjizi Metafizika seksa, kaže da je pitanje inferiornosti, ravnopravnosti ili superiornosti žene u odnosu na muškarca lišeno smisla, jer pretpostavlja uporedivost. Po Evoli, između muškarca i žene postoji razlika koja isključuje svaku uobičajenu meru, jer i sposobnosti i vrline prividno uobičajene i „neutralne“ imaju različitu funkcionalnost i obeležje prema tome da li su prisutni kod muškarca ili žene. Pitati se da li je „žena“, odnosno ženski princip, superiorna ili inferiorna „muškarcu“, tj muškom principu, isto je što i pitati se da li je voda superiorna ili inferiorna vatri. Zato, kako to kaže Evola, kriterijum mere za oba pola ne može da pruži suprotni pol već jedino „ideja“ sopstvenog pola. Jedino što se može učiniti po tom pitanju jeste utvrditi superiornost ili inferiornost određene žene na osnovu toga da li se ona manje ili više približava ženskoj tipičnosti, čistoj ili apsolutnoj ženi, a što potpuno važi i za muškarca. Dakle, pitanje inferiornosti ili superiornosti nekog principa u odnosu na neki drugi jeste samo u pogledu kvantitativne zastupljenosti u prirodi ili u nekom biću, odnosno fenomenu.

Uzmite komad uglja, uzmite blato, izmet, bilo šta što se možda čini odvratno i mračno, zapravo bilo koju stvar, prijatnu ili neprijatnu. Sve je to nekada bila čista svetlost. To i današnja nauka može da potvrdi, ali ne može da dokaže otkud svetlost. Stoga se moderna nauka vraća na drevne mitove čije praktične konsekvence i potonje realizacije kategorički negira; vraća se na primordijalno kosmičko jaje iz čega je sve proisteklo. Međutim, bitno je pitanje kako nešto što je (stranica 17) pasivno, nemanifestovano, što je ništavilo, a u fizičkom smislu vakuum, iznenada biva manifestovano, aktivno, biva prokreativna i životvorna svetlost? Otkud primordijalno kosmičko jaje čiste energije usred ništavila? Odgovor na to pitanje upućuje na neku silu, veoma aktivnu silu koja stvara energetske oblike mešajući svoju sa nemanifestovanom energijom ništavila. Tako nastale forme, budući dvostruke prirode, sačinjene od dve vrste energije, teže raspadu, odnosno svaka vrsta energije teži da se oslobodi nametnutog, neprirodnog stanja, te da se vrati u svoje normalno stanje, odnosno prvobitni, nevremeni ambijent. To znači kako je sve što nas okružuje sazdano od ove dve vrste energije. Ono što je nestvoreno jednoenergetske je prirode, ne može umreti niti živeti u smislu koji je nama blizak i znan. Sa druge strane, sve što nastaje, živi i umire, jeste dvoenergetskog porekla. Poreklo prokreativne sile otvara čitav niz rasprava, čak bi mogli biti odvedeni u pravcu da tvrdimo kako je to Bog, što naravno, ne znači da su teorija i praksa aktuelnih i uopšte istorijskih religijskih oblika ispravne i opravdane. (strana 18)

Dorijan Nuaj, Sabrana dela, tom I, Božanska revolucija katastrofe, Predgovor

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Sabrana dela, tom I, Božanska revolucija katastrofe, ISBN 978-86-903056-0-5, Predgovor. PDF prvog toma možete preuzeti na ovom linku: Božanska revolucija katastrofe PDF

„Čovečanstvu se mora biti nadmoćan snagom, visinom duše – prezirom...”
Fridrih Niče, Antihrist
 
Uskoro će se navršiti četvrt veka, a moja malenkost će biti u dvostruko starijoj dobi, od trenutka kada me je ideja jednog univerzalnog procesa koji sam nazvao Božanskom revolucijom katastrofe potpuno obuzeo i usmerio moja traganja i delovanja. Iz ove perspektive ta ideja deluje naivno, ali takođe sada na jasniji način uviđam njenu moć. Ukratko, imao sam viziju i spoznaju koja me je temeljno prodrmala i opredelila. Počelo je kao neka vrsta traume. Bio sam izložen traumatičnom događaju i kao odgovor stigla je destruktivna misao koju sam nazvao Božanskom revolucijom katastrofe jer je obuhvatala čitav univerzum. Ovde ne bih otkrivao prirodu traume, jer je previše lična. Međutim, u praktičnom smislu, fokusirao sam se samo na tzv čovečanstvo. Potaknut energijom traume poželeo sam kraj čovečanstva. Onda sam u tu svrhu pokušao iznaći argumente. Manje-više, uspeo sam u tome. Potom sam argumente svrstao u određeni poredak i tako skicirao doktrinu. U međuvremenu, zapravo na samom početku, dodao sam joj inicijalnu energiju otkinuvši od sopstvenog bića te uvezao sa energijom nečeg što bih mogao nazvati imanentnim sudbinskim silama, budući da me je energija traume sa njima povezala. Namera revolucije otud uopšte nije plemenita niti progresivna, već – da se izrazim nekako blaže – korektivna. I eventualni ljudski (ne)pristanak na nju je nebitan. Imao sam jasnu viziju dolaska korektivne sile koja će uništiti čovečanstvo, ali koja će svojim delovanjem ipak pružiti milimetar šanse onima koji ne budu oklevali. Nosioce te korektivne sile nazvao sam revolucionarima katastrofe. Moja uloga u svemu tome je više nekako propagandistička. Istovremeno upozoravam na njihov dolazak, ali zgađen ljudskim elementom, taj dolazak priželjkujem.

Osnovna premisa Revolucije jeste da svet umire jer mu je to u prirodi. Katastrofe, prirodne, ili one izazvane od strane ljudi, deo su sistema sveta u kome živimo. Temeljne sile koje univerzum drže na okupu teže međusobnom razlazu budući da su u aktuelni poredak uterane od strane više volje čiju bi suštinu u ovoj raspravi izostavio, pošto se tom temom umni ljudi bave vekovima. Samo ću reći da je u skladu sa mojom vizijom ta viša volja utemeljila svet potom ga prepustivši njegovom prirodnom ishodištu. To ishodište je rastavljanje tvorevine na njene sastavne elemente koji pripadaju sasvim drugačijim energijama. Ovo pravilo važi kako na mikro, tako i na makro nivou. Takođe, važno je naglasiti kako se ovde ne podrazumevaju nuklearne i druge sile poznate i definisane parametrima savremene nauke, nego je reč o posve subjektivnom viđenju ustrojstva sveta. Iz moje perspektive sasvim je nebitno da li se moja viđenja slažu ili odudaraju od opteprivaćenih gledišta, koja bi navodno trebalo biti objektivna, budući da su spoznata naučnim, dakle iskustvenim i merljivim metodima. Isto tako moj pogled na svet odudara i od horizonata verske nauke. Standardi moje objektivnosti su drugačiji. Moj metod nije naučni niti mi je cilj religijski. (strana 8)

Jedno od ključnih pravila Revolucije jeste odbacivanje tuđih tački gledišta, tumačenja i istina, samim tim što su tuđi. Neko bi rekao da je istina samo jedna te ne mogu postojati više istina, pa ipak usprotivio bih se takvom stavu da moja volja tvori ono što je za mene istina i da me ne zanima što se to kosi sa istinom svih drugih ljudi. U suštini, drugi ljudi ne postoje, pa su otud ništavna njihova gledišta, njihova shvatanja, pa samim tim i ono šta oni proglašavaju istinom. Božanska revolucija katastrofe kao doktrina odriče značaj postojanja drugih ljudi izvan mene, pa samim tim i značaj ljudske vrste u potpunosti. Činjenica da sam ovaploćen kao ljudsko biće ukazuje na moju vlastitu zabludu o prirodi onoga što ja jesam. Jer, kao što drugi ljudi ne postoje, tako ni ja ne postojim, jer niti su oni ljudi, niti sam ja čovek, niti oni imaju svoje jastvo, niti je moje jastvo stvarno. Revolucija je put oslobađanja svesti iz uslovljenosti stvarnosti. Paradoksalno, put Revolucije nije traganje za istinom i za nekom višom ili stvarnijom stvarnošću već sistematsko negiranje bilo kakve stvarnosti i samim tim istine. Stvarnost može biti stvarna samo ako je iluzorna.

Vratimo se ponovo prirodi sastavnih elemenata univerzuma. Po mojoj viziji univerzum je sastavljen od dve suprotne sile. Priroda jedne je haos a druge kosmos. Jedna je svetlost a druga tama. Viša volja je uobličila modalitete njihovog mešanja i preplitanja tako da zajedno one tvore univerzum, stvari i pojave beskrajno velike i beskrajno male. Kosmostvaranje je veliko mešanje dve tvari koje u zasebnom obliku postoje posve razdvojeno, s tim što ta egzistencija po merilima razumske objektivnosti ne može biti stvarna, pa bi joj se otud moglo odreći to svojstvo, ali to suštinski ne menja stvari. Kosmotvoračka volja je izmestila tvar iz jednog posve drugačijeg univerzuma, i mešajući tu tvar sa onim što postoji van svakog univerzuma, aktuelizovala je ovaj univerzum u kome se nalazimo. Nisam imao potrebu za daljim filozofiranjem o razlozima i prirodi kosmotvoračke volje, već sam to prihvatio kao aksiomatsku datost. Posledica toga jeste univerzum koji teži raspadu, jer njegove osnovne komponente mogu postojati samo privremeno. Kako čitav stvoreni univerzum teži raspadu, tako i svaka pojedinačna pojava u njemu takođe teži istom.

Iz ovih pretpostavki razvio sam određene doktrinarne stavove psihološke i društveno-istorijske prirode. Oblik bitisanja koji privremeno zauzimam je, kako sama reč kaže, privremen i teži svom okončanju. Sve ljudske tvorevine takođe teže raspadu. Svaki lični i opšti napredak u službi je ubrzanja tog raspada. Svako naše napred korak je bliže ka našem kraju. Otud je posve besmisleno pridavati važnost kako sebi tako i ljudskim tvorevinama, tradicijama, vrednostima, verovanjima, moralu, istoriji. Naravno, to ne znači da sve te pojave nemaju svojih zakonitosti i ja ih pomno izučavam, ali ne smatram da iza toga stoji nekakav božanski plan, agenda. Radije trendove tih promena posmatram kao zakonitosti duha vremena nego kao izraz nekakvog istoricizma ili eshatološkog nauma kosmotvoračke volje. Ne smatram da se kosmotvoračka volja uopšte zanima za to jer je kosmotvoračka. Ta je volja u privremenim i entropijskim uslovima stvorila svoje remek delo, kosmičko savršenstvo, a to je (o paradoksa) – univerzum haosa. Kažem haosa jer ono što je kosmično u njemu u funkciji je vraćanja u prvobitno neuređeno stanje. Tvar koja je uljez u ovoj ravni pre ili kasnije vratiće se tamo odakle je ovaploćena kosmotvoračkom voljom. I to je jedini zakon. Sve je podređeno tom cilju. Svetlost je bačena u tamu da bi se, ispunivši krug postojanja, vratila nazad u stanje ne-promene. Tama je privremeno uznemirena prisustvom svetlosti i teži da istu proguta ili istisne te se i sama vrati u prvobitnu nirvanu. Svaka tvar teži da se vrati prapočetnom stanju svoje čistote. Pojave mešane prirode nisu namenjene da (strana 9) traju večno, već imaju svrhu koja je sadržana u kosmotvoračkoj volji i o kojoj je sasvim besmisleno teoretisati.

Kako se sve ovo odražava na ljude, na njihove zajednice, društva i istoriju? Pa zar nije dovoljno osvrnuti se malo oko sebe u potrazi za odgovorom na to pitanje? Otud su ideološke pretpostavke Božanske revolucije katastrofe izrazito nihilističke. U pitanju je radikalni nihilizam koji ima za cilj ubrzanje promene radi oslobađanja zatočene tvari koja pripada, uslovno rečeno, univerzumu reda. Tada kada su mi ove ideje navirale nisam bio svestan da ništa novo nisam otkrio već da je sličan idejni koncept razvijan u XVI veku od strane velikog kabaliste Isaka Lurije. Isto tako, u pogledu konkretnih ideoloških i metodoloških izvedenica, nisam bio svestan da je doktrina radikalne antinomijske akcije već bila uobličena od strane Šabataja Cvija i Jakova Franka, dvojice apostatskih kabalista iz XVII i XVIII veka, koji su na temeljima lurijanske kabale, izveli zapanjujuće doktrine. Međutim, za razliku od pomenute dvojice, moj koncept je bio još radikalniji.

U uvodu prvog izdanja Božanske revolucije katastrofe zapisao sam da je sve je bolje od sudbine namenjene ljudima. Svaka neizvesnost bolja je od ma kakve izvesnosti. Svaka izvesnost deo je sudbine namenjene ljudima. Neizvesnost je jedina šansa da uteknemo od izvesnosti namenjene ljudima. Sve u vezi nas, što smatramo prirodnim, nije prirodno, već je deo izvesnosti namenjene nama. Neizvesnost je slatka muka pred užasom izvesnosti. Krenimo u neizvesnost, jer izvesno je jedino ništavilo. Sada bih tom uvodu pridodao pomisao kako je priroda tako ustrojena da od malih užasa ne možemo očekivati velike promene. Dakle, krenimo ka velikim užasima… Imajmo na umu da uvek kada sile mraka naprave iskorak time stvaraju mogućnost da oni odvažni zadaju kontraudar ili izađu iz nepovoljne situacije. Zato, radujmo se inicijativama služitelja tame, te katastrofičnim i apokaliptičkim trendovima duha vremena, jer se time otvaraju šanse.

Uzvišeni čovek se neće mešati u sukobe, podele i raspre. Njegov zadatak je da pamti i da zna, da nauči i prenese. Spram svega mora održavati kraljevsku distancu sa uporištem u nekoj vrsti zdrave ravnodušnosti ravnoteže srca, bez da mrzi ili voli, da navija, napada, brani ili zastupa. Biti negativan, biti protiv, najniži je i najprimitivniji oblik mobilizacije volje. Biti konstruktivan, biti za, jeste drugi nivo, superiorniji od prethodnog. Biti ravnodušan, ali ne tupo imobilišuće ravnodušan, već ravnodušan u stanju mira iz kojeg može proisteći bilo kakva delotvorna svrhovita akcija, jeste treći i uzvišeniji oblik mobilizacije volje.

Pitajmo se kome je namenjena poruka Božanske revolucije katastrofe? Nikako grupi, nego pojedincu, ali isključivo onom pojedincu koji je dotaknut od strane posebne moći. Biće vođen od strane te moći i zaštićen. Tako će znati tačno šta treba da radi, od jedne stanice, do druge stanice. Taj će pojedinac odabrati jedno, neće se raspojasati svuda. I biće majstor u tom jednom. I to nema nikakve veze sa modalitetima samousavršavanja koje poznajemo jer je moć ta koja vrši odabir a ne ličnost. Pritom, ta moć ne pita hoćeš li. Ako je neko odabran, onda je odabran, samim tim i snabdeven svime što je potrebno.

Mislim da je jedna od temeljnih mikrokosmičkih kriza, osim ove uvek prisutne egzistencijalne, zapravo filozofskog porekla. Reč je o krizi svetonazora iz kojeg izviru mnoge druge lične krize. Savremeni ljudi nemaju jasan i celovit pogled na svet koji ih lišava nepotrebne unutrašnje tenzije izazvane kontradiktornostima. Zato će mnogi koji se prvi put suočavaju sa idejama ove knjige na neki način biti uznemireni i pobuniće se protiv tih ideja. Iz tih razloga ova knjiga nije za svakog. Verujem da bi se neko našao uvređenim nekim mojim izjavama i stavovima ili bi energično bio protiv. Kao što sam prethodno napomenuo, za sve izneseno u ovoj knjizi ne tvrdim da je istina, u nekom opštem smislu. To su samo moje činjenice koje tvore moju ličnu istinu (strana 10) i pogled na svet. Međutim, čak i kao takve, te činjenice u mom umu ne figuriraju kao konačne istine. Promena perspektive gledanja na stvari, pojave i odnose, rezultiraju i promenom poimanja istine. Ipak, bez obzira na tu relativnost, držim kako je moja istina, ovde iznesena, istinitija od mnogih aktuelnih opšteprihvaćenih istina i njihovih, takođe opšteprihvaćenih, alternativa. Dakle, na ovu knjigu se može gledati i kao na neku malu enciklopediju mojih istina. Naravno, šta god neko ko čita pomislio o ovoj knjizi i njenom autoru, biće u pravu. Sa stajališta onog koji je to zaključio, doneseni sud će nesumnjivo biti istinit. To je sasvim u redu pošto je istina klovn sa bezbroj lica, od kojih mi, tokom naših kratkih života, stignemo da upoznamo tek jedno, dva, eventualno tri. Naš suštinski nedostatak je upravo to što ne možemo videti sebe očima drugih. O sebi znamo tek onoliko koliko smo samosvesni, a o drugima još manje. Ne znamo kako je to biti neko drugi, ili nešto drugo. Ukalupljeni smo i omeđeni determinizmom naše ličnosti, naše neponovljive i jedinstvene pojave, našom energijom, oblikom, kulturom, nasleđem, našom vrstom. Kao pojedinci mi nemamo iskustvo samosvesti drugih. Otud isključivost i mnoštvo analognih isključivih istina i činjenica, odnosno perceptivnih iskustava ili pojava koje procesom tumačenja pretvaramo u tzv činjenice.

Ako ova knjiga nekom pomogne ili odmogne u traženju, odnosno građenju njegove vlastite istine, onda je njena svrha ispunjena. U svakom slučaju ne želim da namećem moju istinu, već želim da ona posluži kao ilustracija ili primer po kome svako može izgraditi sopstvenu, originalnu i samosvojnu istinu, pogled na svet koji se ne uklapa nigde i koji je možda drugima neprihvatljiv, ali onome ko ga je stvorio jeste. Na taj način svako može postati kovač vlastite sreće, bez da bude nečiji sledbenik. Nije mi namera da ono što je za mene dobro proglasim univerzalnim dobrom, niti da za moju istinu tvrdim kako je to univerzalna istina. Oni kojima su aktuelne istine i činjenice takođe iz nekog razloga neprihvatljive, a kojima se dopadne moja istina, neka se osete slobodnim da je usvoje, delimično ili upotpunosti, bar do onog momenta kada će i njoj reći zbogom.

Božanska revolucija katastrofe je duboko antihumana knjiga i u suprotnosti sa aktuelnim idejama o čoveku i čovečanstvu. Antihumana je, jer nije antropocentrična. Pedagoška je, jer opominje i podučava. Profetska je, jer ukazuje ne samo na posledice aktuelnog marša čovečanstva nego i na ishodišta tog marša. Jedna od njenih suštinskih misli je da sudbina čovečanstva sledi sudbinu višeg ili nižeg reda, a to je sudbina fizičkog Univerzuma koju sam prikazao kao proces entropije a istoriju ljudi kao dekadenciju. To je moj suštinski dodir sa tradicionalnim nazorima, ali raskid je u metodu delovanja. Ideja knjige jeste svesno i namerno odustajanje od antropocentrizma, raskid sa kolektivitetom i opstajanje u ekstremnom individualizmu. Involucija je kolektivni fenomen i to je gvozdeni zakon dekadencije. Evolucija je iznimna i uvek individualna, zato je neophodno izdvojiti se iz svih oblika kolektiviteta i pripadnosti te opstajati u gotovo kosmičkoj samoći.

Budućnost ne pripada svima već onima koji su se izborili za nju. Isto tako ni sloboda ne pripada svima, pa ni istina. Logične su iluzije, nelogična je istina, no koji je um kadar da svesno održava kontradikciju u sebi i tako bitiše na ovom svetu čekajući trenutak udara smrti? Iako je mračan, duh ove knjige je ipak na strani života, ali ne svakolikog i svakakvog života, i ne po bilo koju cenu. Božanska revolucija katastrofe ima revolucionarnu nameru te gotovo nemoguć zadatak. U tom smislu, njen cilj je jasan: potaknuti revolucionarne duhove na akciju, reakciju i kontra-akciju. Revolucionar u kontekstu ove doktrine nije tek neki buntovnik. On je usamljen i proklet, ali slobodan od bilo čega i bilo koga. Ogrnut je tamom ali unutar tmine uzgaja unutrašnji, (strana 11) spolja nevidljivi plamen. Da bi se čovek ogrnuo tamom mora imati mnogo vere u vlastitu unutrašnju luč. Sudbina sveta se ne dotiče ničeg u umu revolucionara. Njegov način delovanja je krajnje individualan i destruktivan prema ljudskom svetu. Bez egoizma nema individualizma, ali taj egoizam jeste egocentričnost delovanja i ispoljavanje volje a ne stvar same sebe radi. Revolucionar se postavlja u središte Univerzuma. On je tačka oko koje se opisuje beskrajna kružnica.1) U tom smislu on je najveći mogući egomanijak. Van konteksta duše kao središta bića, ego kao funkcija duha, nema mnogo svrhe osim kada je utkan u smisao koji ga nadilazi a koji ga ne lomi i suspreže, nego ispravlja neravnine u njemu. Idealan ego je poput savršene sfere. Takav ego se lako da kompresovati ili izvrnuti u vesiku ili osmicu. To je ego revolucije i njenih nosilaca, ego aktivne Lepote koja se zrakasto širi u svim pravcima. (strana 12)

---

1) Krug sa tačkom u sredini jeste suštinski simbol revolucije i iluminizma, bilo da je reč o tradicionalnom nadracionalnom iluminizmu ili iluminizmu kao sredstvu subverzije. Pominjući sektu bavarskih Iluminata, Julius Evola u knjizi Misterija grala i gibelinska tradicija carstva, kaže da je iluminizam suštinski bio povezan sa idejom nadracionalnog duhovnog prosvetljenja. Vremenom, iluminizam je postao sinonim za racionalizam, odnosno za antitradicionalno, subverzivno delovanje.

Dorijan Nuaj, Sabrana dela, tom I, Božanska revolucija katastrofe: Beleška o autoru

Zovem se Dorijan Nuaj. Za podneblje u kome sam odrastao i u kome trenutno živim, moje nesvakidašnje ime i prezime ukazuje na moj stav neprianjanja uz karakteristična identitetska poistovećivanja ne samo za ovaj deo sveta, već i šire. Moj izrazito mizantropski stav potvrđen je i u odbijanju same odrednice čovek. Rođen sam 1971. godine u Prištini, gradu u čijoj sam napetoj, ali i čudesnoj atmosferi, postavio temelje jednog ezoterijskog svetonazora predstavljenog ovom knjigom. U Prištini je, gde sam proveo prvih 27 godina života, sredinom devedesetih XX veka nastala i prva verzija Božanske revolucije katastrofe, pisana rukom, više kao skica. Od tada je ta skica rasla i menjala se kako sam učio i usvajao nova iskustva te uplive drugih pogleda na svet. U međuvremenu je ova knjiga doživela dva štampana izdanja kod beogradskog izdavača Ukronija, a koje sam u ovom konačnom obliku, u priličnoj meri izmenio i dopunio produbivši početne premise. Objavio sam još nekoliko knjiga, kao i veliki broj tekstova na blogu, ali sam rešio da izvršim veliku reviziju i kodifikaciju celokupnog mog pisanog rada i to objavim u elektronskom obliku pod zbirnim imenom Sabrana dela razvrstano po tomovima. Smatram da je taj način sasvim u skladu sa duhom vremena, a što uvećava i mogućnosti domašaja mog rada. Lepo je imati knjigu na hartiji, dodirnuti je, omirisati, osetiti njenu težinu, ali taj oblik objavljivanja ima svoja ograničenja i pretpostavlja ulazak u nekakve odnose i opštenje sa ljudima, izdavačima, knjižarima, troškove, promocije, a što sam želeo da izbegnem. Nije mi cilj da zaradim od prodaje knjige, jer smatram da bi one trebalo biti besplatne i dostupne svima. Zarađivati ili živeti od pisanja jeste budalasti ideal u kome danas uživaju retki pisci plitkih bestselera koja mahom ne zavređuju čitalačku pažnju profinjene ličnosti. Uostalom, u mojoj kućnoj biblioteci na hartiji držim još samo kapitalna dela, klasike, rečnike i enciklopedije.

Prvi tom mojih Sabranih dela u PDF-u pod nazivom Božanska revolucija katastrofe možete preuzeti na sledećem linku:

Božanska revolucija katastrofe

Uskoro slede i drugi tomovi.

Sadržaj Božanske revolucije katastrofe

O autoru.......................................................................... 8

Predgovor........................................................................ 9

Poglavlje I Kosmologija

Dijalektika i metafizika....................................................... 15

Chao ab Ordo (Red iz Haosa ili Haos iz Reda)......................... 20

Poglavlje II Psihologija

Svest kao svetlost.............................................................. 24

Mentalna kakofonija i kosmička tišina................................... 27

Kontinuitet i linearna svesnost............................................. 30 

Poglavlje III Antropologija

Metasvetska ideja............................................................... 37

Uspon umnog dela duše...................................................... 45

O demonima i taborima čovečanstva..................................... 53

Uopšteno o daimonima........................................................ 58

Prvobitni magijski jezik........................................................ 60

Dvojnik i blizanci................................................................. 62

 

Poglavlje IV Kulturologija

Kultura kao kalup................................................................ 65

Kultura i pseudocivilizacija.................................................... 70

Užasi praktičnog idealizma.................................................... 73

 

Poglavlje V Istorija

Jedan spekulativni pogled na geografski determinizam mitskog Zlatnog doba...82

Modernost kao istorijski klimaks............................................. 85

Crno bratstvo i solarni simbolizam.......................................... 90

Neoatlantizam..................................................................... 95

Amerika.............................................................................. 98

Ezoterijski atlantizam........................................................... 103

Metafizički Zapad i duh Atlantide............................................ 108

 

Poglavlje VI Politika

Revolucija i pseudorevolucija.................................................. 112

Politika kao zavera................................................................ 115

Ka idealnoj vladavini Razuma.................................................. 121

Tri pseudocivilizacijske opcije.................................................. 126

Galaksizacija, panseksualizam, transhumanizam........................ 131

Veštačka seksualna inteligencija i transhumanizam..................... 145

Magijsko poreklo rasizma........................................................ 148

Neomaltuzijanizam i njegovi protivnici...................................... 152

Vreme, novac, zlatna podloga čovečanstva................................ 155

Doba Vodolije i svetski socijalizam............................................ 158

Kolektivna svest, pad čoveka i survavanje zlata.......................... 162

 

Poglavlje VII Ideologija

Ideja i ideologija.................................................................... 166

Ideal objektivnosti.................................................................. 171

 

Poglavlje VIII Pedagogija

Višak inteligencije................................................................... 174

Uzgoj genijalnosti................................................................... 178

 

Poglavlje IX Humanizam

Humanizam, individualizam i kolektivizam.................................. 183

Pseudocivilizacijski humanizam................................................. 187

Moć i transhumanizam............................................................. 192

Poglavlje X Religija i tradicija

Točak zakona i mehanizam vremena.......................................... 196

Doba Vodolije i prorok Isaija..................................................... 199

O masoneriji........................................................................... 204

Moloh zapadne civilizacije......................................................... 210

Religija i manipulacija.............................................................. 212

O viziji, veri i iskustvu.............................................................. 217

Sistem istine, istina o sistemu i istina izvan sistema..................... 220

Teorija matriksa...................................................................... 224

O delovanju astralnog svetla..................................................... 227

Tradicionalizam, napredak i duh vremena................................... 230

Trimurti božanske revolucije katastrofe....................................... 235

O Svetom Gradu i kraljevstvu.................................................... 240

Abortusi novog eona i mesijansko Dete...................................... 243

O doktrini trodelnosti............................................................... 249

 

Poglavlje XI Tanatologija

Proces umiranja...................................................................... 252

Neki pogledi na zagrobnu egzistenciju........................................ 256

Nekromantija.......................................................................... 260

Geozofija................................................................................ 263

 

Poglavlje XII Revolucionarni satanizam

Radikalno zlo u službi revolucije................................................. 267

Razum revolucije..................................................................... 273

Teorijske pretpostavke ugovora sa đavolom................................. 277

Magijska struja Božanske revolucije katastrofe............................. 281

Egzorcizam Velikog belog bratstva.............................................. 285

Uputstvo za aspiranta Božanske revolucije katastrofe: 

magijsko iskušavanje pohote...................................................... 288

Uputstvo za aspiranta Božanske revolucije katastrofe: država uma.. 292

Uputstvo za aspiranta Božanske revolucije katastrofe: 

sećanje kao ključ sanjanja .........................................................295

Uputstvo za aspiranta Božanske revolucije katastrofe: poza Bafometa.. 298

Revolucija, ništavilo i svet četiri elementa....................................... 299

Džek Trbosek, Zlatna zora i Božanska revolucija katastrofe............... 303

Portret jednog aspiranta Božanske revolucije katastrofe................... 306

Inicijacija................................................................................... 311

 

Poslanica revolucionarima....................................................... 314