U tinejdžerskom uzrastu, pred kraj osnovne škole, dakle, prilično rano, susreo sam se sa knjigama Karlosa Kastanede koje su u toj osetljivoj fazi mog odrastanja, u priličoj meri uticale na uobličavanje mog pogleda na svet. Zapravo, čitajući Kastanedu, na neki čudan način stekao sam otpornost na razna verska, ezoterijska i ideološka učenja. Sve druge stvari nisu bile toliko duboke i uverljive, jednostavne u svom izrazu i bez one klasične magle u obliku bogova, autoriteta, dogmi, svetih spisa i aksiomatskih uverenja. Iako sam se u mladosti bavio raznim stvarima, išao od jednog do drugog oblika duhovnosti i ezoterizma, ipak, nikada nisam izašao iz koordinata koje je postavio Kastanedin legendarni učitelj Don Huan Matus. I kasnije, kada sam se bavio preispitivanjem Kastanedinog dela, njegovih argumenata i stajališta, nisam mogao odoleti utisku da su njegova tumačenja takve prirode da spram toga neka druga učenja kao da nose određeni deo iracionalnosti i vere što stvara nejasnoće.
Kod Kastanede nema teoretisanja, nema eshatologije, nema karme, greha, nema reinkarnacije, nema druge smrti, nema obožavanja nekog ili nečeg, nema rituala, a ima nekih čudnih a ipak veoma praktičnih stvari. Njegov, odnosno Don Huanov sistem nije religija; to je epistemologija, odnosno teorija o tome kako saznajemo svet. On ne traži da verujemo u Boga, anđele, karmu ili greh, već postavlja pragmatičan, gotovo surov okvir: ti si svetleće jaje, energetsko biće zarobljeno u fiksiranoj percepciji, a svet oko tebe je beskrajna, neshvatljiva i često predatorska sila, a pritom je očigledan nedostatak nekakvog spasiteljskog ili dobroćudnog činioca. Upravo je takva postavka, gotovo gnostička, glavni faktor odvraćanja mnogih od Kastanedinog dela.
Ipak, nakon sjajnog niza njegovog literarnog opusa, zaključno sa Orlovim darom i Unutrašnjim ognjem kao vrhuncem, nekako sam razočaran onim što je kasnije objavljivao i onim što se kasnije dešavalo. Moj utisak da su knjige nakon Unutrašnjeg ognja pretrpele pad, kao i opravdano razočaranje bizarnim i tragičnim kultom koji se stvorio oko njega u Los Anđelesu, deli većina ozbiljnih istraživača njegovog dela. Neki ljudi tvrde da je on prosto bio prevarant, da je mnogo toga izmislio, ako ne i sve. A neki su uvereni da je on deo nekakve specijalne operacije CIA radi ustanovljavanja kanala promene svesti i propagiranja konzumiranja halucinogenih droga.
Da li je to bila CIA operacija, tipa projekat MK-Ultra i kontrakultura? Teorija da je Kastaneda bio deo specijalne operacije za promenu svesti nije bez ikakvog osnova, ali zahteva pojašnjenja. Šezdesetih i sedamdesetih godina, američka obaveštajna zajednica kroz projekte poput MK-Ultra intenzivno je istraživala psihodelike (LSD, psilocibin, meskalin) u svrhu kontrole uma, ali i kao socijalni inženjering. Povodom toga postoji argument da je američka vlada namerno potpomogla širenje psihodelične kontrakulture kako bi pacifikovala politički bunt mladih (protiv rata u Vijetnamu). Ako su mladi navučeni na traganje za Bogom ili istinom kroz LSD ili pejotl, manja je šansa da će praviti nasilne revolucije na ulicama. Kastanedine prve tri knjige prodate su u milionima primeraka i postale su bukvar hipi pokreta. On je stvorio mit o mudrom Indijancu sa pejotlom. Međutim, ako pažljivo pogledamo narativ, Don Huan već od treće knjige (Put u Ištlan) potpuno odbacuje biljke moći kao nepotrebne štake i fokusira se na čistu svest, nameru i besprekornost.
Dakle, malo je verovatno da je Kastaneda bio svesno regrutovani agent u smislu špijunskih romana. Mnogo je verovatnije da je sistem (izdavačke kuće, mediji, pa i određeni akademski krugovi povezani sa establišmentom) prepoznao upotrebnu vrednost njegovog dela i pružio mu maksimalan vetar u leđa, jer je njegova vizija individualnog ratnika savršeno atomizovala društvo. Ratnik se bori sam sa beskrajem, njega ne zanima socijalna pravda ni politički sistem.
Sredinom 1970-ih i početkom 1980-ih, antropolozi poput Ričarda de Mila (Castaneda's Journey) potpuno su srušili Kastanedin kredibilitet kao terenskog antropologa. De Mil je argumentovano tvrdio da Don Huan Matus kao jedna, istorijska ličnost na lokacijama koje Kastaneda opisuje, nije postojao. Možda je Kastaneda radi priče izmislio takvu ličnost na osnovu nekih ljudi koje je sretao, ali to je u ovom kontekstu manje važno. Dalje, kako je De Mil ustanovio, flora i fauna pustinje u Sonori koje Kastaneda opisuje u prvim knjigama sadrže fatalne antropološke i biološke greške (životinje i biljke koje ne žive tamo u to doba godine i sl. Don Huanovi citati i koncepti previše sablasno liče na tekstove francuskih fenomenologa, interpretacije zen budizma (D.T. Suzuki), pa čak i zapadne okultne tekstove koji su bili dostupni u biblioteci UCLA-e u to vreme. Dakle, sa stanovišta zvanične nauke, Karlos Kastaneda je bio prevarant koji je falsifikovao terenski rad da bi dobio doktorat. Njegovo delo nije autentični šamanizam Jaki indijanaca, zapravo nije ni šamanizam nego nešto sasvim drugačije.
Ipak, Kastanedino delo jeste možda lažna antropologija, ali je vrhunska, genijalna metafizika. Čak i ako je sve izmislio u biblioteci, Kastaneda nije bio običan prevarant; bio je genije eklekticizma. On je uzeo najfunkcionalnije delove istočne filozofije (zen, taoizam), zapadne filozofije (egzistencijalizam, fenomenologija) i drevnih tradicija, i preveo ih na potpuno novi, moderan, tehnički jezik ratnika. Koncepti koji su meni u mladosti dali imunitet protiv magle i nejasnoća verskih, ezoterijskih i mističkih sistema su remek-dela praktične psihologije:
- Besprekosnost (Impeccability): Štednja energije. Nema moralisanja, nema greha prema Bogu, jer to je samo trošenje sopstvene energije na gluposti.
- Brisanje lične istorije: Oslobađanje od očekivanja drugih i sopstvenih definicija.
- Gubitak ljudskog obličja: Preobražaj ljudske energetske strukture iz ovalnog jajolikog oblika u duguljastiji radi efikasnijeg suočavanja sa beskrajem.
- Smrt kao savetnik: Najbolji lek protiv lične važnosti (self-importance).
Kastanedin sistem je, lingvistički gledano, savršeno očišćen od religijskog patosa. On je ponudio magiju bez religije, i mistiku bez Boga.
Suptilni i sinisterni slom njegovog privatnog života (kult na imanju u Los Anđelesu, kontrola nad ženama, smrt od raka jetre pod lažnim imenom, i nestanak / samoubistvo njegovih najbližih saradnica nakon njegove smrti) pokazuje da je sam autor pao na najvažnijem ispitu sopstvenog sistema: poklekao je pred ličnom važnošću. Postao je nagual u fizičkom svetu, vođa kulta, sakupljač obožavanja i moći nad drugima. Pretvorio se u ono protiv čega je pisao. Pozniji deo života Karlosa Kastanede (od kasnih 1970-ih pa sve do njegove smrti 1998. godine) predstavlja potpuni preobražaj iz pustinjskog samotnjaka i antropološke misterije u apsolutnog, autoritarnog vođu zatvorenog i toksičnog kulta u Los Anđelesu. Ono što se dešavalo iza zatvorenih vrata njegove rezidencije u potpunoj je suprotnosti sa besprekornošću o kojoj je pisao. Kastaneda je stvorio sopstveni energetski i psihološki monopol nad grupom žena i muškaraca, koji je na kraju doveo do tragičnih posledica.
Središte Kastanedinog kulta činila je grupa žena koje su u njegovim knjigama predstavljene kao autentične šamanke iz Don Huanovog klana. U stvarnosti, to su bile devojke koje je Kastaneda regrutovao tokom 1970-ih, uglavnom sa UCLA-e, i kojima je potpuno promenio identitet. Tri ključne figure, poznate kao veštice, bile su: Regina Tal (unapređena u Taišu Abelar): Diplomirala antropologiju na UCLA; Mary Joan Barker (unapređena u Florindu Donner-Grau): Takođe antropolog, postala Kastanedina zakonita supruga 1993. godine (iako je brak držan u tajnosti). Kathleen Pohlman (unapređena u Carol Tiggs): U knjigama predstavljena kao nagual žena. Kastaneda je sa ovim ženama imao istovremeno seksualni, psihološki i ideološki odnos. One su živele sa njim u istoj kući, a on im je naredio da skrate kosu, ofarbaju se u plavo, prekinu svaki kontakt sa porodicama i prijateljima (radi brisanja lične istorije) i zabranio im je da imaju decu. One su bile potpuno finansijski i egzistencijalno zavisne od njega. Kasnije su postale instruktorke tenzegriteta i javno su nastupale, agresivno braneći Kastanedin autoritet.
Iako su žene činile jezgro moći i unutrašnji krug, u kultu je bilo i muškaraca, ali je njihova uloga bila suštinski drugačija. Kastaneda, kao jedinstveni nagual, nije trpeo mušku konkurenciju koja bi mogla da ugrozi njegov autoritet. Neretko je uvodio mlađe žene u kuću. Najpoznatija među njima bila je Patricia Partin (Nury Alexander), koju je Kastaneda zvao Plava izviđačica (The Blue Scout). Nju je legalno usvojio kada je bila devojka, a istovremeno je bila njegova ljubavnica. Muškarci su uglavnom bili u spoljašnjem krugu. Najistaknutiji je bio Nyei Murez i grupa muškaraca koji su služili kao administratori, organizatori seminara za Cleargreen (kompaniju koja je vodila tenzegritet) i obezbeđenje. Kastaneda je prema muškarcima primenjivao taktiku stalnog ponižavanja pred ženama, kako bi slomio njihov ego i obezbedio potpunu poslušnost. Muškarci u kultu su zapravo bili izvršioci radova i logistika, dok je emocionalni i energetski fokus uvek bio na ženama.
Kastaneda je koristio sopstvenu literaturu kao priručnik za manipulaciju. Koncepti koji su u knjigama zvučali uzvišeno, u praksi su postali alati za psihološko zlostavljanje. Tako je koristio koncept brisanja lične istorije. Sledbenicima je bilo zabranjeno da poseduju telefone, da se javljaju roditeljima ili da zadrže svoja prava imena. Ako bi neko pokušao da kontaktira porodicu, Kastaneda bi ga optužio da gubi energiju i da je izdao Naguala. Kastaneda je kod svojih sledbenika stalno podsticao paranoju. Ubedio je unutrašnji krug da je spoljni svet pun letača (ne-bića koja se hrane ljudskom svešću) i da su svi ljudi izvan kuće zapravo nesvesni agenti tih mračnih sila. Kuća u Los Anđelesu je predstavljana kao jedina sigurna zona na planeti. Kastaneda je sebe predstavljao kao bespolno energetsko biće, ali svedočenja preživelih (poput Amy Wallace, ćerke pisca Irvinga Wallacea, koja je bila u kultu i napisala knjigu Sorcerer's Apprentice) potvrđuju da je imao seksualne odnose sa gotovo svim ženama u kući, često ih podstičući na međusobnu ljubomoru i takmičenje za njegovu pažnju.
Kada je Kastanedi 1997. godine dijagnostifikovan rak jetre, cela fasada o besprekornom ratniku koji će sagoreti iznutra i preći u drugu dimenziju počela je da se ruši. Umirao je u teškim mukama, postajući sve agresivniji prema sledbenicima. Dakle, umirao je običnom smrću, a nije otišao u drugu dimenziju u stilu kao što je to uradio njegov učitelj Don Huan. Osim toga, po Kastanedinim opisima, iako je bio star Don Huan je bio u boljem fizičkom stanju od mladog Kastanede, što se za starog Kastanedu nije moglo reći. Nakon što je umro 27. aprila 1998. godine, njegovo telo je kremirano pod lažnim imenom u potpunoj tajnosti, a javnost je za njegovu smrt saznala tek dva meseca kasnije. Ono što se desilo neposredno nakon njegove smrti je najmračnije poglavlje ove priče. Sledećeg dana, 28. aprila, pet žena iz unutrašnjeg kruga (Florinda Donner-Grau, Taisha Abelar, Amalia Marquez, Kylie Lundahl i Patricia Partin) spakovale su stvari, napustile kuću u Los Anđelesu i nestale. Pre nestanka, telefonom su se oprostile od nekoliko ljudi, nagoveštavajući da odlaze u beskraj (što je u kultu bila šifra za ritualno samoubistvo). Godinama kasnije, 2003. godine, u pustinji Dolina smrti u Kaliforniji pronađeni su skeletni ostaci Patricie Partin (Plave izviđačice) u blizini njenog napuštenog automobila. DNK analiza je potvrdila njen identitet. Pretpostavlja se da su i ostale žene izvršile samoubistvo u pustinji kako bi pratile svog Naguala, ali njihova tela nikada nisu nađena. Carol Tiggs je jedina koja se nakon nekoliko godina tišine ponovo pojavila u javnosti i nastavila da vodi organizaciju Cleargreen i seminare tenzegriteta, koji i danas postoje, ali u znatno ublaženoj, korporativnoj formi.
Kastaneda je u poznim godinama postao žrtva sopstvenog mita. Sistem koji je stvorio bio je previše moćan za njegov sopstveni ego. Umesto da ostane nedostupni ratnik koji nestaje bez traga u pustinji, on je završio kao klasični harizmatski tiranin, sektaš, koji je sa sobom u smrt povukao ljude koji su mu bezuslovno verovali. Ova istorijska činjenica ne umanjuje vrednost filozofskih koncepata u njegovim ranim knjigama, ali služi kao brutalno upozorenje šta se dešava kada se operativne tehnike svesti odvoje od etike i stave u službu lične važnosti. Imajmo na umu da skoro da ne postoji duhovni, mistični, religijski ili magijski sistem koji u svojoj ljudskoj manifestaciji nije pretrpeo neku vrstu sloma, kontroverze ili zloupotrebe. Tu je obrazac sablasno identičan.
Visoki misticizam i magija rade sa konceptom moći: moći nad percepcijom, moći nad energijom i moći nad sopstvenom sudbinom. Sistemi koji nude radikalnu slobodu najviše privlače dve grupe ljudi: genijalne istraživače i duboko oštećene pojedince koji u okultizmu ne traže slobodu, već kompenzaciju za sopstvenu nemoć u stvarnom svetu. Kada takvi ljudi uđu u zatvoreni sistem, oni od njega neumitno naprave kult ili sklonište za sopstvene patologije. Kada sistem (bilo Kastanedin, Krolijev, jogijski ili crkveni) postavi jednog čoveka kao jedini legitimni kanal božanskog ili Naguala, razni lomovi su garantovani. Ljudski ego, ma koliko bio treniran, teško može da izdrži projekciju stotina ljudi koji u njemu vide Boga ili Naguala. Kastaneda je pao na ispitu na kojem padaju skoro svi: poverovao je u sopstveni mit. Dozvolio je da mu lična važnost proždere besprekornost.
Ako na okultne tehnike gledamo kao na tehnologiju i fiziku svesti, onda kontroverze postaju jasnije. Ako čoveku koji nije raščistio sa svojom bazičnom psihologijom i egom daš tehnike pomeranja skupne tačke, energetskog vezivanja ili evokacije, to je kao da si detetu dao hirurški skalpel. Ono se neće prosvetliti; ono će poseći sebe i sve oko sebe. Zato su stari sistemi insistirali na godinama moralnog, fizičkog i mentalnog pročišćenja pre nego što se uopšte dotakne ijedna praktična tehnika. Kastanedina greška je bila što je prečicu (tenzegritet i kult) ponudio ljudima koji nisu prošli pustinjsko topljenje ega kroz koje je on sam, makar u teoriji, prošao (ako je uopšte prošao). Na paradoksalan način, za one koji teže jasnoći i ne vole maglu, ove kontroverze nisu razlog za odbacivanje svih stvari koje je Kastaneda u svojim knjigama tvrdio, već su pre potvrda njihove operativnosti. Znamo da instrument radi upravo zato što vidimo koliko je opasan kada se zloupotrebi. Električna struja može da sprži čoveka, ali to ne znači da je fizika lažna, to samo znači da se sa strujom ne igra. Mudrost je u tome da se uzmu alati, a odbaci istorijski i ljudski otpad koji se oko njih nakupio. Pravi ratnik ili hermetičar uvek stoji sam; on ne traži porodicu u kultu, niti traži bezgrešnog vođu. On koristi zapise onih koji su prošli pre njega, svestan njihovih genijalnih uzleta i njihovih tragičnih padova, kao mape na svom sopstvenom, usamljenom putu kroz beskraj.
Dakle, učenja u knjigama zaključno sa Unutrašnjim ognjem ostaju netaknuta tim padom. U tom smislu, Karlos Kastaneda je bio samo nesavršeni prenosnik (kanal) fantastičnog sistema. Možda je sistem preuzeo od nekog stvarnog, anonimnog šamana čije ime nikada nećemo saznati, a možda ga je sintetizovao kroz sopstveni bljesak genijalnosti. Ako alati rade, potpuno je svejedno da li ih je dizajnirao indijanski šaman, profesor sa UCLA, ili eksperimentalni program za promenu svesti.
Mene Kastaneda u određenoj meri podseća na Hauarda F. Lavkrafta i donekle na Alistera Krolija. Ali, Kroli je delovao u okviru zapadne ezoterijske tradicije, s tim što joj je pridodao mali začin kanalisanog ludila Novog Eona, ali je strogo uzevši, ostao u fiksiranim koordinatama etabliranih simboličkih šema i tumačenja. Lavkraft je sve sanjao i izmislio, pa ipak, kao da je crpeo iz nevidljivog bunara snova i samo strukturalno uobličavao u priče sirove vizije kako bi im dao oblik i olakšao recepciju. Kastaneda je sve to zavio u izveštaje sa seansi pod vođstvom Don Huana, pa je potom uvodio druge likove Don Henara, njihove učenike i sl, stvarajući okvir autentične priče.
Svaki od pomenute trojice bio je arhitekta specifičnog sistema prenosa mistične sile, ali sa potpuno različitom metodologijom i ambalažom. Kroli je ostao unutar koordinata zapadnog ezoterizma. On je bio imperijalni administrator magije. Zapadna tradicija (Kabala, Zlatna zora, Goecija) radi po principu birokratije i fiksiranih šema. Ako želiš da prizoveš silu Marsa, moraš imati tačan broj, tačnu boju, tačan miris i tačno ime boga. Kroli je dodao elemente seksualne magije i kanalisane tekstove (Knjiga Zakona), ali struktura je ostala ista. Taj sistem je zagušen istorijskim prtljagom: bogovima, demonima, eonima, svecima, adeptima, grimoarima, knjigama. To stvara maglu jer mag stalno mora da prevodi sirovu energiju kroz filtere egipatske, jevrejske ili grčke mitologije. Kroli se igrao sa ludilom, ali je to ludisao unutar precizno iscrtanog pentagrama.
Lavkraft je obrnuta slika Krolija. On nije bio okultista, bio je materijalista i ateista koji je patio od užasnih košmara. Ali njegov bunar snova je bio direktan priključak na ono što Kastaneda naziva neorganskim bićima i predatorski kosmos. Lavkraftov genije je u tome što je shvatio da je kosmos ravnodušan i da su drevni bogovi (Ktulu, Jog-Sotot) zapravo vanzemaljske, neshvatljive energetske strukture, a ne antropomorfna bića sa bradom koja sede na oblaku. To je čisti Kastanedin kosmos, svet u kome čovek nije centar stvaranja, već samo potencijalna hrana ili usputna smetnja za džinovske kosmičke sile. Ipak, Lavkraft je bio samo pasivni prijemnik, medijum. On je te vizije uobličio u književnost, ali nije ponudio metodu. Njegovi likovi koji se susretnu sa Beskrajem obično polude ili umru. Nema izlaza.
Tako dolazimo do Kastanede koji uspeva da uradi ono što Kroli i Lavkraft nisu mogli: on čisti kosmos od magle (mitologije, ideologije, teurgije), ali daje praktičan priručnik za preživljavanje u njemu. Kastaneda je shvatio da moderni zapadni čovek neće prihvatiti suve filozofske traktate, a manji broj onih ekscentričnih teži krolijevskim i sličnim ritualima u haljinama. Zato je stvorio genijalan narativni okvir: antropološke beleške, odnos učitelja i učenika, pustinja, logorska vatra, lomatanje po meksičkim vrletima i pećinama. Don Huan i Don Henaro nisu samo likovi; oni su arhetipovi. Don Huan je racionalni, hladni intelekt koji objašnjava strukturu, a Don Henaro je Nagual u akciji, čisto ogledalo koje kroz šalu i bizarne fizičke podvige ruši učenikovu fiksiranu percepciju. Kastaneda je shvatio da mitologizacija (bogovi, demoni, greh) zapravo služi kao odbrambeni mehanizam našeg uma. Lakše nam je da verujemo u đavola sa rogovima (jer sa njim možemo da se cenjkamo ili da ga se plašimo) nego da prihvatimo lavkraftovsku / kastanedovsku realnost: da smo samo svetleći mehurići u okeanu svesne, grabljive energije.
Troslojni presek:
-Kroli pruža Religiju i Ritual (Kako da pregovaraš sa silama kroz stare simbole).
- Lavkraft pruža Užas i Estetiku (Kako te sile izgledaju kada provale u tvoju spavaću sobu bez tvog dopuštenja).
- Kastaneda pruža Strategiju i Pragmatizam (Kako da pomeriš svoju skupnu tačku, sačuvaš energiju i prođeš pored tih sila neprimećen ili neoštećen kao ratnik).
Kastanedin okvir autentične priče o indijanskim vračevima bio je savršeni trojanski konj. On je kroz formu avanturističkog romana prodao najsuroviji, najogoljeniji oblik egzistencijalnog misticizma koji je ikada napisan na Zapadu. Zato taj sistem ne zastareva, čak i kada znamo da je autor bio duboko manjkav čovek. Kao takav, Karlos Kastaneda je nesumnjivo jedan od najuticajnijih skrivenih arhitekata moderne zapadne duhovnosti. Kažem skrivenih jer je njegov akademski pad učinio da njegovo ime postane tabu u zvaničnim krugovima, ali su njegovi koncepti metastazirali kroz celokupnu modernu kulturu, od Holivuda do psihodeličnog turizma. On je apsolutno deo istog istorijskog i kulturnog talasa kao Oldous Haksli i Terens Mekena, ali sa jednom ključnom, strukturalnom razlikom u pristupu. Haksli, Mekena i Kastaneda predstavljaju tri faze istog fenomena: prevođenja hemijske promene svesti u zapadni filozofski i duhovni narativ.
Oldous Haksli (Aldous Huxley, Vrata percepcije, 1954), je intelektualna avangarda. On pristupa meskalinu kao gospodin, profesor i esteta. On koristi psihodelike da bi potvrdio Bergsonovu teoriju svesti ili učenja Meistera Ekharta. Kod njega je to visoka kultura, filozofija i transformacija uma urbanog intelektualca. U poređenju sa njim, Kastaneda je pop-antropologija i narativizacija. Kastaneda spušta Hakslijevu filozofiju u pesak pustinje, daje joj meso, kosti i priču i stvara mit o živom, tajnom nasleđu koje je tu, nadohvat ruke, u Meksiku. On je most između akademskog kabineta i hipi komune. Naposletku, Terens Mekena (Terence McKenna, Hrana bogova, 1992), jeste žrec tehno-šamanizma i kosmičke eshatologije. Mekena dolazi nakon što je Kastaneda već obradio teren. On kombinuje Kastanedinog vrača sa modernom naukom, fraktalima, kompjuterima i idejom o vanzemaljskom poreklu gljiva. Kastaneda je u ovom triju bio ključan jer je jedini ponudio živi ljudski autoritet (Don Huana) umesto suve teorije ili pukog opisa vizija.
Konačno, Kastaneda snosi direktnu odgovornost za ono što danas nazivamo duhovnim kolonijalizmom i komercijalizacijom autohtonih tradicija. Pre Kastanede, zapadni svet je na američke starosedeoce gledao uglavnom kroz prizmu vestern filmova (kao na divljake) ili kroz političku krivicu. Kastaneda je stvorio mit o Indijancu kao čuvaru hiper-racionalne, superiorne kosmičke tehnologije. To je pokrenulo reku zapadnjaka koji su krenuli u Meksiko, a kasnije u Peru i Brazil, tražeći svog Don Huana. Iako je Kastaneda u kasnijim knjigama odbacio biljke, duh je već bio pušten iz boce. Današnja pomama za ajahuaskom, gde biznismeni iz Silicijumske doline i urbani menadžeri odlaze na vikend-retreate u Peru kako bi resetovali ego, direktna je posledica Kastanedinog narativa. On je ubedio zapadnjaka da se prosvetljenje nalazi u konzumiranju specifične biljke ili gljive u specifičnom ritualnom kontekstu. Autori poput Michaela Harnera (koji je osnovao Fondaciju za šamanske studije) direktno su inspirisani Kastanedinim uspehom. Oni su očistili šamanizam od specifičnih plemenskih i geografskih konteksta i napravili šamanizam opšte prakse za zapadnjake, sa bubnjevima, totemima i vizuelnim putovanjima u urbanim uslovima.
Čak i oni koji nikada nisu pročitali nijednu njegovu knjigu, danas žive u svetu koji je Kastaneda lingvistički uobličio. Film The Matrix (1999): Ovaj film je vizuelni prevod Kastanedine filozofije. Morfeus je Don Huan, Neo je Karlos. Plava i crvena pilula su halucinogene gljive. Ideja da je svet koji vidimo samo opis (matriks) koji se može srušiti ili promeniti ako se pomeri fokus svesti, direktno je prepisana iz Kastanedinih teorija o Tonalu i Nagualu. Danas popularna literatura o samopomoći, manifestovanju i radu na sebi obilato koristi termine koje je Kastaneda uveo ili popularizovao, iako ih je potpuno ispraznila od njihovog izvornog, surovog ratničkog konteksta. Dakle, Kastaneda je modernoj kulturi dao ogroman dar, ali taj dar ima svoju cenu. On je ponudio čist, pragmatičan sistem svesti. Međutim, pakujući taj sistem u formu egzotičnog šamanizma, stvorio je industriju duhovnog turizma koja danas proždire pretkolumbovske tradicije i pretvara ih u robu za masovnu potrošnju. Postavio je standard po kojem prava mudrost uvek mora da dolazi od nekog skrivenog, marginalizovanog drugog, bio to indijanski šaman, tibetanski lama ili sufijski mistik, čime je nesvesno podstakao beg modernog čoveka od sopstvene kulturne i psihološke odgovornosti.
Karlos Kastaneda je, i pored svog naglašenog anti-društvenog i individualističkog stava, postao jedan od ključnih kamena-temeljaca New Age pokreta, ali na način koji predstavlja potpunu inverziju i izdaju onoga što je u njegovim knjigama napisano. New Age kao pokret karakteriše eklekticizam (uzmi malo iz budizma, malo iz astrologije, malo od Indijanaca i Indijaca) i ideja da je univerzum jedno benigno, svetlo mesto fokusirano na ljudsku sreću i duhovnu evoluciju. Kastaneda se u to uklopio isključivo zbog svoje estetike, dok je njegova supstanca potpuno suprotna New Age-u. Kod Kastanede imamo pustinju, magične biljke, indijanskog mudraca, prekidanje svakodnevne rutine, ideju da stvarnost nije ono što vidimo i sl. New Age je ovo oberučke prihvatio jer je zvučalo oslobađajuće u odnosu na rigidne zapadne religije i ezoterije. New Age propoveda ljubav, svetlost, kosmičko jedinstvo i privlačenje obilja. Don Huanov kosmos je, s druge strane, predatorski, hladan i opasan. U njemu nema Boga koji te voli; tamo postoje Emanacije Orla koje će te proždreti nakon smrti ako ne sačuvaš svest. New Age je prosto odsekao ovaj mračni, egzistencijalni užas i zadržao samo romantičnu priču o šamanizmu, a horor pretvorio u negativnosti koje se ili čiste ili integrišu.
Mnogi su uočili zlatnu koku u Kastanedinom narativu. Da bi se sistem koji zahteva surovu askezu, godine ćutanja, samoće i odricanja od sopstvene važnosti prodao masama, on je morao biti rebrendiran. Nažalost, sam Kastaneda je pred kraj života započeo ovaj proces lansiranjem tenzegriteta, sistema magijskih pokreta tela koji su se prodavali na skupim seminarima. Ono što je u knjigama opisano kao unutrašnja, energetska preraspodele svesti, pretvoreno je u neku vrstu šamanskog aerobika za zapadnjake sa dubokim džepom. To je bio trenutak kada je i zvanično postao New Age guru koji monetizuje sopstveni mit. New Age publika pati od hroničnog nedostatka discipline. Don Huanov koncept besprekornosti (impeccability) znači precizno upravljanje sopstvenom energijom, bez kukanja, samosažaljenja i traženja pažnje. Savremeni šamani su to pretvorili u emocionalni eskapizam. Umesto da brišu svoju ličnu istoriju (kako bi postali nedostupni), ljudi je danas dodatno naglašavaju kroz društvene mreže, reklamirajući se kao sertifikovani šamani i čuvari tradicije. Bacam fatvu na sve sertifikovano!
Neretko sam se nalazio u raspravama sa raznim ljudima o autentičnosti onoga što je Kastaneda pisao. Obično su se ljudi hvatali za njegovu biografsku i faktografsku nedorečenost i kontradikcije, ali retko ko je uviđao stvarnu vrednost njegovih uvida i tehnika. Lično sam se uverio kako se mnogi ljudi pod uticajem indijske mistike i filozofije, hrišćanstva ili zapadnog ezoterizma, odbacuju i nipodaštavaju Kastanedu, jer kod njega nema ni karme, ni greha, ni reinkarnacije, nema eshatologije, nego sve zavisi od delotvornosti besprekornosti u aktuelnom životu. Ni reči o prošlim ili budućim životima, ništa od tih mediokritetskih tema u koje se uljuljkuju oni koji nisu kadri da učine dodatni napor u razmišljanju. U tom smislu, Kastanedin pristup me donekle podseća na taoizam, lišen dogme. Ljudi koji odbacuju Kastanedu zbog njegovih biografskih falsifikata zapravo čine klasičnu logičku grešku: prokažavaju poruku na osnovu manjkavosti glasnika. Oni traže sveca i moralni uzor, a Kastaneda im je umesto toga ponudio ogoljenu, operativnu tehnologiju svesti.
Ako skinemo kulturološki dekor (kinesku alhemiju s jedne, i meksičku pustinju s druge strane), filozofska i praktična matrica rane kineske misli (naročito Čuang Cea i Lao Cea) i Don Huanovog sistema je strukturalno identična. Ono što ih spaja, a odvaja od indijskih, hrišćanskih ili zapadnih okultnih sistema, jeste radikalni imanentizam (sve je u ovom trenutku). Zašto većina religija i okultnih pravaca insistira na karmi, grehu i reinkarnaciji? Zato što ti koncepti deluju kao psihološki amortizeri. Oni prebacuju odgovornost u prošlost (takva mi je karma zbog prošlog života) ili u budućnost (u sledećoj inkarnaciji ili na nebu biće bolje). To je uljuljkivanje mediokriteta. Taoizam se fokusira na Te (vrlinu / unutrašnju moć) i njeno usklađivanje sa Tao-om (Tokom) ovde i sada. Nema reči o tome šta biva posle na nivou personalnog spasenja; bitno je postati Zhenren (autentični / pravi čovek) u ovom telu i ovom životu. Kastanedin koncept besprekornosti (impeccability) je ekvivalent taoističkom delovanju bez napora (Wu Wei). To nije moralna ispravnost prema nekom spoljašnjem bogu, već energetska ekonomija. Svaki trenutak u kojem si sujetan, uplašen ili uvređen je trenutak u kojem tvoja energija curi. Ratnik nema luksuz da razmišlja o prošlim životima jer mu smrt bukvalno sedi na levom ramenu i tapše ga ako gubi vreme na iluzije.
U hrišćanstvu se spasava duša (tvoj identitet), u indijskim tradicijama se prosvetljuje Atman ili se svest stapa sa izvorom kroz cikluse pročišćenja. Postoji ideja o očuvanju svesti kao nečeg bazično dobrog. U taoizmu i kod Kastanede kosmos je ravnodušan. Čovek nije kruna stvaranja, već privremeni energetski kovitlac. Cilj ratnika kod Kastanede nije da ode u raj, već da zadrži svest u trenutku kada ga kosmička sila (Orao) proždire. Cilj je proći pored kljuna Orla i ostati svestan u slobodnom beskraju (Nagualu). To je ekvivalent taoističkom postizanju besmrtnosti kroz potpunu transformaciju energetskog tela, gde pojedinac postaje jedno sa kosmičkim Tokom, bez antropomorfnih posrednika. Oni koriste rečnik koji liči na fiziku ili biologiju, a ne na teologiju. Zakon karme postavlja kosmos kao moralnog sudiju (ako si zao, bićeš kažnjen). Zakon energije (kod Kastanede i u taoizmu) postavlja kosmos kao mehanički sistem. Ako gurneš prst u utičnicu, udariće te struja, ne zato što je struja ljuta ili što si zgrešio, već zato što je to zakon provodljivosti. Ljudi vaspitani na monoteističkom (avrahamskom) ili indijskom modelu podsvesno traže kosmičkog Roditelja (bilo kroz Boga ili kroz kosmičku pravdu karme). Kada se suoče sa Kastanedom ili čistim taoizmom, oni osete hladnoću, jer ti sistemi saopštavaju surovu istinu: univerzum ne brine o tebi, tvoja svest je tvoja sopstvena odgovornost, a besprekornost je jedini štit koji imaš. Ta nesposobnost većine da prihvati apsolutnu slobodu i odgovornost bez mitoloških štaka je razlog zašto Kastanedini stvarni uvidi ostaju neshvaćeni, dok se ljudi radije bave time da li je on stvarno sreo Indijanca u Arizoni 1961. godine. Za njih je istorijski trač uvek lakši od unutrašnjeg napora besprekornosti.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.