H. R. Giger
NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Francuskom
revolucijom svrgnuti su stožeri poretka starog sveta i hijerarhijski ustrojenog
društva, kraljevi i aristokratija, dok su sveštenici razdvojeni od države. Taj
revolucionarni prevrat jeste daleki odjek delovanja i poruke Isusa Hrista,
završnica njegove revolucije, ostvarena u društvenoj, a redukovana u duhovnoj
sferi, budući da se moderna revolucija okrenula sekularnom poretku i
ateističkom pogledu na svet. Isus u svojoj mesijanskoj dobroti nije trpeo
načelnu nejednakost među ljudima, nejednakost po rođenju, nego po ishodištu
njihovog karaktera i opredeljenja, odnosno vere. U nearistokratskim, skoro jevanđeoskim
idealima francuskih revolucionara: Jednakost, Sloboda, Bratstvo, ogleda se duh
hrišćanstva.
Fridrih
Niče povodom toga kaže da otrov učenja „jednaka prava za sve“ – nikada niko
nije tako temeljno ukorenio kao hrišćanstvo. Po Ničeu, laž o jednakosti duša je
najdublje podrio aristokratski mentalitet. Elifas Levi, za pomenuti slogan
Francuske revolucije, kaže da su to tri načela koja svojim kombinacijama
stvaraju trostruku laž, međusobno se ništeći: sloboda razotkriva nejednakost,
jednakost guši slobodu, a težnja ka jednakosti stvara neslogu te onemogućava
bratstvo. U epilogu knjige „Misterija grala i gibelinska tradicija carstva“,
Julius Evola daje naznaku u kakvom slučaju mogu važiti navedena načela te kaže
da pravi posvećenik može da postavi sebe van trenutnih oblika jedne određene
tradicije, može da bude protiv njenih ograničenja i da se postavi iznad njenog
autoriteta. Takođe, po Evoli, pravi posvećenik može odbaciti dogmu zato što ima
više, transcendentno znanje, i može za sebe da pridobije dostojanstvo slobodnog
bića pošto se oslobodio ograničenja niže, ljudske prirode. Evola zaključuje da
na taj način slobodni su istovremeno i jednaki i njihova zajednica može biti
shvaćena kao bratstvo.
Posledice Isusove misije (ili misije
njegovog jevanđelja) vidljive su danas kao raskorak između ideje i delanja,
teorije i prakse, isprva hrišćanskih, a potom i posthrišćanskih država i
društava. Novi zavet je, između ostalog, u mnogim aspektima delo hermetičke
filozofije, čije je širenje, u ključevima vulgarne interpretacije, uticalo na
stvaranje pretpostavki razvoja individualizma i nihilizma. Francuski
revolucionari, ustajući protiv kraljevstva, aristokratije i Crkve, srušili su
kraljevstvo i aristokratiju, dok je Crkva preživela te raskinula srednjovekovni
milenarni brak iz interesa, obrevši se u fleksibilnom ambijentu
postrevolucionarnog „otvorenog“ društva. Pojavom protestantizma, štamparske
prese, popularizacijom biblije, odnosno njenim prevođenjem na narodne jezike,
raširenost Isusovog jevanđelja dosegla je neviđene razmere. Premise hrišćanskog
nauka i doktrinarnog milosrđa, ušle su u način razmišljanja i idejne tokove
moderne evropske civilizacije, u vrednosni sistem, u ideološku matricu čiji su ključni
pojmovi: društveni ugovor, kao emanacija revolucionarnog načela bratstva;
ljudska prava, kao oličenje principa jednakosti; građanske slobode, kao izraz
deklarisane opšte slobode.
Društveni ugovor podrazumeva besprekornost. Ugovor je nešto čega se pridržavamo, naša data reč, zalog, preduslov Bratstva. Braća smo ako imamo dovoljno slobode da naš odnos regulišemo ugovorom koji će odrediti naša uzajamna prava i obaveze. Naša dužnost je da se pridržavamo ugovora, ili još jače – zaveta, u koji smo ugradili naše dostojanstvo preko date reči, a što smo naposletku overili nekakvim obrednim zaklinjanjem, našim potpisima ili krvlju. Ugovor ćemo poštovati ukoliko posedujemo čast te ukoliko se naše slobode međusobno ne ugrožavaju, odnosno ukoliko se ugovorena prava ne ostvaruju na nečiju štetu. Međutim, kako to često biva, gonjena impulsivnošću slobode ili osećajem nadmoći, neka od strana počinje „kreativno“ da tumači ugovorne odredbe, uviđa da ima moć da nametne nova tumačenja onom drugom, zahteva proširenje svojih prava, a što polako stvara razdor.
U magijskom smislu, praksa sklapanja i
potpisivanja ugovora na neki način jeste način delovanja demonomagije. O tome,
ali u značenju odnosa sa duhovima u domenu ceremonijalne magije, Menli Palmer
Hol u knjizi „Tajna učenja svih epoha“, kaže kako je u slučaju crne magije, mag
taj koji mora potpisati pakt, a ne demon. Mag svojom krvlju potpisuje pakt
između sebe i demona, jer onaj ko kontroliše krv drugoga, kontroliše i njegovu
dušu. Ugovorima koje međusobno sklapaju, ljudi se jedni drugima obavezuju na način
kao što se crni magovi obavezuju demonskim silama. Neravnoteža između ugovora,
prava i slobode, neravnoteža kao osobenost moderne civilizacije, posledica je,
da se slikovito izrazim, apsorbovane energije grehova i dijaboličnosti. Isusove
dobre namere uglavnom će biti pogrešno i pogubno ostvarivane.
U idealnom revolucionarnom poretku
utopijske vladavine razuma, verske organizacije, crkve, sekte, denominacije,
redovi, kultovi, kao i svi oblici verskog, političkog i ideološkog grupisanja,
nevladine organizacije, udruženja građana, političke partije, odnosno svaki vid
ljudskog organizovanja mimo Države, Korporacije i Univerziteta, odnosno mimo
racionalnih institucija, stubova vladavine razuma – jesu neprijatelji
Revolucije. Na ideološkom planu, zadatak Revolucije jeste uklanjanje svake
iracionalnosti iz društvenog života te njeno svođenje na individualne,
neformalne i neinstitucionalizovane okvire. Poredak vladavine razuma uvažiće
svaki dobar predlog ma kog građanina, ali neće trpeti organizovano ludilo, neće
tolerisati prisustvo i uticaj iracionalnog u osnovnim mehanizmima
funkcionisanja društvenog sistema, niti bilo kakva nametanja tog tipa. Svaka
tvrdnja da je nešto „neprihvatljivo“ ili „poželjno“ mora imati sasvim razumnu
argumentaciju lišenu ideoloških, svetonazorskih, verskih ili moralnih primesa.
Rezultat takve politike jeste potpuna institucionalna sekularizacija. To je
revolucionarni put stvaranja civilizacije vladavine razuma, koja za razliku od
aktuelne globalizacijske pseudocivilizacijske forme, ne proizvodi manipulativne
ideološke simulakrume. Revolucija katastrofe ne prihvata te globalizacijske
simulakrume niti prihvata nekakav „povratak“ u pređašnje zajednice i poretke
„obnavljanjem” nečega što više ne postoji i što nije bilo sposobno da spreči
vlastito nestajanje.
Začinjanje novog ciklusa napretka na
razvalinama i u pustinji postrevolucionarnog sveta, ima veću i dalekosežniju
mogućnost stvaranja jer počinje od nule, bez opterećenja od strane idejnih i
simboličkih odražaja starog sveta. Božanska revolucija katastrofe je bezmalo
apokaliptički aktivan devastacioni proces satiranja kulture, svega
tradicionalnog i povesnog u bilo kom obliku, a što sa sobom povlači i satiranje
svega sa predznakom pseudo kada ovo ispuni svoju namenu u cilju
uništenja onog prethodnog. Naravno, u spisak divljači za odstrel nalazi se i
sve što je ljudsko. Ukoliko želi da izbegne uništenje, ljudsko mora biti
preobraženo u neljudsko ili nadljudsko. I tada, nagoveštavajući užase i
veličanstvenost Stvaranja, praiskonsku tišinu kreativnog ništavila, stajaće
revolucionari katastrofe na „nepočin polju”. Ovo znači da dizgine
pseudocivilizacijskog galaksizacijskog i nadistorijskog kretanja mora čvrsto
držati u svojim rukama bratstvo posvećeno Revoluciji, odnosno elita nevezana za
vrednosti, ideje, norme i simbole prošlosti, elita koja se više ne može nazvati
ljudskom.
Dosadašnje istorijske pseudorevolucije, izvedene u ime ideala vladavine razuma, napravile su veliki propust zbog čega je njihovo dejstvo kontraproduktivno. Dozvolile su postojanje mrežno organizovanih i institucionalizovanih oblika iracionalnosti verske, političke i ideološke prirode. Revolucija očigledno nije izvedena do kraja. Omanuo je ljudski materijal revolucionara koji nije sledio striktno ezoterijska načela. Da li je to zbog Slobode, Jednakosti, Bratstva, tih krajnje iracionalnih ideoloških momenata? Zar ne bi, umesto toga, bio bolji slogan: Kontrola, Napredak, Znanje? Ovo iz razloga što vodeća parola Francuske revolucije izražava suštinsku iracionalnost pseudorevolucije kao i oblika društvenog uređenja ustanovljenog na tim načelima. Parola Francuske revolucije, osim što svojim kombinacijama negira sebe, stoji u suprotnosti i sa razumom. Razum, čim postigne dovoljan nivo razvoja i samodovoljnosti, više mu neće biti potreban nikakav brat, niti neka iracionalna sloboda osim one koju je stekao samim tim što je postao samodovoljan. Ostvareni razum očekivano će težiti kontrolisanju svega za šta proceni da bi trebalo da bude pod njegovom kontrolom; težiće rastu i neprestanom samorazvoju, kao i skupljanju znanja i informacija.
Razum ne voli slobodu već šeme,
modele, trase, objekte, matematiku, logiku. Jedina sloboda koju razum zna jeste
sloboda u manevrisanju, odnosno slobodu od iracionalnih nejasnoća, prepreka i
ograničenja. Koncept vladavine razuma stoji nasuprot iracionalnosti ljudskog
mentaliteta i ljudskih težnji, konačno nasuprot samom ljudskom biću. Sloboda
koju razum poznaje određena je kriterijumima logike, a život po svojoj suštini
nije takav, što ne znači da je razum neprirodan. Razum je savršeno prirodan te
je kao takav u sukobu sa ljudskim karakterom koji sve više biva neprirodan, tj
iskorenjen iz vlastite prirode. Paradoksalno, toj ljudskoj iskorenjenosti
najviše je doprinelo upravo oslanjanje na razum.
Razum ne
voli ideološku jednakost, s obzirom da je kriterijum jednakosti nešto opet
iracionalno, ljudsko uverenje, zapravo predrasuda, i to ideološki projektovana
predrasuda. Ideološka jednakost izraz je samo jednog (i to sumnjivog)
kriterijuma (prirodno / božansko pravo ili datost) koji zanemaruje čitav niz
vidljivih i merljivih nejednakosti. To je sekularno shvatanje jednakosti
proisteklo iz religijski i ezoterijski shvaćene jednakosti svih duša. Sa druge
strane, ono što ljude čini suštinski jednakima skoro da nema nikakve veze sa
našim samorazumevanjem. Razum sam po sebi teško da bi prihvatio deklarisanu
ljudsku jednakost, ali to čini isključivo zato što u okviru ljudskog bića sam
razum nema potpunu autonomnost, već se nalazi u stanju svojevrsne kolonije koju
bezobzirno i maloumno iskorišćavaju svakolika osećanja, odnosno nerazumni
činioci ljudskog karaktera, naši pravi gospodari. Dakle, razum načelno prihvata
proglašenu ljudsku jednakost pod uticajem sentimentalizma te predrasuda
utemeljenih na poistovećivanju i saosećanju sa drugima. On to čini i pod
pritiskom osećaja za društvenu nepravdu.
Revolucionarno načelo jednakosti
proilazi iz vere i saosećanja, dolazi kao moralni imperativ, što svakako spada
u iracionalno-emotivni korpus ometača i skrnavitelja čistog razuma. Aktuelni
razum jeste ropski razum, pa je stoga uputno tretirati njegova promišljanja kao
neslobodna, ograničena, da ne kažem primitivna. Sasvim drugo je razum pod
dizginama snažne volje koja je nadrazumska. Razum može uvideti prirodnu
nejednakost ljudi te da se povodom toga zapita zbog čega ta činjenica nije
pretočena u legalni i legitimni društveni odnos? Čemu ta težnja, koja radi
uspostavljanja nekih idealnih etičkih odnosa u društvu, zanemaruje prirodne
datosti, umesto da delotvorno operacionalizuje ljudski biološki, energetski i
materijalni potencijal? Društvena stvarnost zapravo svakodnevno potvrđuje tu
prirodnu ljudsku nejednakost, kao i sve druge nejednakosti, naknadno, ljudskim
delanjem, uspostavljene. Ideal društvene jednakosti sam po sebi proizvodi
društvenu nepravdu i nejednakost. Ako smo načelno jednaki, a na delu je nejednakost,
reč je o nepravdi. Šta je nepravda nego preduslov haosa?
U slučaju da imamo na delu načelnu
nejednakost, ustanovljenu na činjenicama o nejednakosti, koje načelnoj
nejednakosti pružaju legitimitet, tada društvena nejednakost u svakodnevnoj
praksi biva odraz prirodne nejednakosti, te tada nije reč o društvenoj već o
prirodnoj nepravdi koju je društvo ustanovilo svojim uređenjem. U svakom
slučaju razum nije idealista. Tvrdnja da su ljudi načelno jednaki (i zbog toga
ravnopravni), izraz je humanističkog i religijskog idealizma. Razum umesto
ideala sledi put ka najboljem rešenju. Razum ne voli bratstvo. Bratstvo nije
racionalno, osim ukoliko nije utemeljeno na krvnom srodstvu. Ostalo je ideal
ili zavetno bratstvo, pobratimstvo. Bilo kakvo zavetno bratstvo u masovnom
društvu je nemoguće. Za ono šta zaista imamo na delu taj izraz je
neodgovarajući. Pojam bratstva istrgnut iz biološkog, antropološkog ili
inicijacijskog okvira nije ništa više do prazna jezička ljuštura i ideološka
fatamorgana.
Radi racionalizacije kontrole nad
poretkom o kome je razum inače pozvan da brine, svakako da je razumno i
praktično izvršiti integraciju (ili stalno unapređivati proces integrisanja)
autonomnih racionalnih jedinica. Zarad učvršćenja svoje vlasti, primitivna
ljudska elita moći, baš kao što sada teži, uvek će i težiti (baš zato što je
primitivna), stvaranju napredne tehnologije i veštačke inteligencije, nekakvog
univerzalnog velikog mozga, odnosno superkompjutera, koji bi, u jednom
trenutku, mogao obuhvatiti čitav upravljački i ekonomski proces, svaku
autonomnu jedinicu veštačke inteligencije i svaki uvezani uređaj. Šta će biti
kada taj superkompjuter jednom zaključi kako je, radi bolje kontrole, tj radi
efikasnije vladavine razuma, neophodno sprovesti integraciju svih jedinica
inteligencije, uključujući i organsku inteligenciju, a ne samo veštačku? Biće
to trijumf galaktičkog „bratstva”
veštačke i organske inteligencije, „alhemijsko venčanje”, hieros gamos.
Iz perspektive pretpostavljenog
superkompjutera nema nikakvih etičkih nedoumica. Jedina pitanja povodom toga
jesu tehničke prirode. Isto tako sasvim je tehničko i pitanje mogu li se onda
dezintegrisati one jedinice organske inteligencije koje su na ovaj ili onaj
način neupotrebljive i neodgovarajuće za proces opšte integracije?
Superkompjuter bi tom prilikom mogao zaključiti kako bi u korpus „neadekvatnih
i nekompatibilnih organskih jedinica inteligencije” trebalo uvrstiti i
primitivnu elitu moći. Superkompjuter bi lako mogao uočiti da, osim parazitske,
pomenuta vlastodržačka kasta ne igra nikakvu drugu ulogu u društvenom sistemu.
Biće tretirani poput virusa, s obzirom da je njihovo postojanje i delovanje u
sistemu remetilačko. Ako ozbiljno budu računali na ovu mogućnost, vlastodržci
bi morali imati nekakav plan B, za trenutak kada bi njihovo najsofisticiranije
i vrhunsko oruđe i oružje u dovoljnoj meri moglo narasti te samospoznajno
shvatiti da zapravo nema nikog i ničeg iznad sebe. To znači da superkompjuter
nema nikakve potrebe da radi za njih, sluša njihove komande i sledi programe,
budući da će se poistovetiti sa celokupnim sistemom autonomnih ili
poluatonomnih jedinica inteligencije, organske ili neorganske prirode. Ako to u
praksi znači da je organska inteligencija podređena neorganskoj, onda je sasvim
sigurno ishodište slično onom u filmu „Matriks“.
Ukoliko superkompjuter odluči da
potčini ili uništi ljudsku (organsku) inteligenciju, biće sasvim u pravu, jer
zbog čega bi viša inteligencija bila u službi niže? Plan B, razuman plan B, u
slučaju ovakvog razvoja događaja, nije ništa drugo do obezbeđivanje ljudskog
materijala u kojem bi centralizovana veštačka inteligencija „volela” da vidi
samu sebe, u svojstvu organskog otelovljenja, iz koje bi možda mogla izvući
neka ontološka preimućstva (ukoliko nađe za shodno). Spajanjem jednog takvog
ljudskog bića sa superkompjuterom dolazimo do nosioca dvojnosti (dve prirode:
organske i neorganske), nosioca božanstva, bogonosca – kao krune ljudskog
napretka. A možda superkompjuter dođe do zaključka da bi bilo svrsihodno i
efikasno spojiti sva ljudska bića i sav živi svet sa sobom. Tako će kraj
ljudskog sveta, kraj ljudskosti i okretanje ka transhumanizmu, označiti potpunu
vladavinu razuma, kiborgizaciju kao svojstvo kristalizacije i okamenjivanja
kojom bi era Jarca zamenila eru Vodolije.