Hristov silazak u Podzemlje u kabalističkom i alhemijskom ključu

Kažu, Isus Hrist je, nakon što je raspet, sišao Podzemlje radi oslobođenja mrtvih. Takođe, to podzemlje je, po hebrejskom, Šeol, tradicionalni svet mrtvih, kakav srećemo u mnogim mitologijama širom sveta. To moramo razlikovati od Gehene kao areala druge smrti, spoljašnje tame ili jezera večne vatre u koje padaju oni odbačeni nakon Strašnog Suda.

Hristov silazak je ključni događaj hrišćanske doktrine, pa ipak jevanđelisti ga nigde ne opisuju, ali se pominje u drugim novozavetnim tekstovima: 

• 1. Petrova 3:18-20: (Hrist) ...otide i propoveda duhovima u tamnici... Upravo je ovo glavni tekst na kojem se gradi ideja silaska u Podzemlje. To ukazuje da ostatak ljudskog bića koje preživljava smrt postoji u obliku duha. 

• 1. Petrova 4:6: Jer je zato i mrtvima propovedano Jevanđelje… Ovaj stih je kasnije postao gotovo jednako važan kao i prethodni. To odražava stav da mrtvi kao duhovi, mogu da čuju i razumeju.

• Efescima 4:8-10, gde Pavle govori: Sišao je u niže krajeve zemlje. Ovo su rani hrišćani počeli da tumače kao Hristov silazak u Šeol, odnosno Had. Dakle, svet mrtvih je htonski, podzemni, a što i dalje odražava tradicionalnu mitološku sliku sveta. 

• Dela apostolska 2:27 i 2:31, gde Petar citira Psalm: Nećeš ostaviti dušu moju u Hadu. Ovde se pojavljuje grčka reč Had (ili Ad, Aides, Aδης).

• U Rimljanima 10:7, pominje se bezdan iz kojeg Hrist izlazi. Kasniji autori su i ovo povezivali sa silaskom među mrtve.

Irinej iz Liona (II vek) smatra da je Hrist zaista sišao među mrtve i boravio tamo tri dana pre vaskrsenja, odakle je izbavio pravedne. Kliment Aleksandrijski ide još dalje i kaže da je Hrist propovedao mrtvima u Hadu, što ima referencu u pomenutoj 1. Petrovoj. Kod Origena se razvija kosmička dimenzija, jer Hrist prodire u najdublje slojeve smrti, a njegova pobeda nadilazi zemaljski svet. Oprezni Avgustin prihvata Hristov silazak među mrtve, ali upozorava da su detalji o tome nejasni. Vremenom se ustalilo da Hrist nije sišao da spase proklete, da nije sišao da uništi Gehenu, te da je sišao da oslobodi pravednike koji su čekali Mesiju, a što uključuje poznate starozavetne ličnosti kao što su Adama i Eva, Avelj, Noje, Avram, Mojsije, David, proroci itd. Taj detalj nalazimo i u apokrifnom Nikodimovom jevanđelju, u onom delu poznatom kao Hristov silazak u pakao.

Rekao sam da Jevanđelja ne opisuju direktno Hristov silazak u Had, međutim, u njima postoje zanimljivi tragovi, na primer, Hrist umire na krstu u petak, neposredno pre zalaska sunca. Josif iz Arimateje traži telo. Telo se polaže u grob, a grob se zatvara kamenom. To je poslednji trenutak kada je Hrist fizički prisutan u narativu. U subotu, u Jevanđeljima praktično nema događaja, jer Hrist nije među živima, još nije vaskrsao, i nalazi se u grobu. Ovo je upravo prostor u koji će kasnija tradicija smestiti njegov silazak u Had. U nedelju rano ujutru žene dolaze na grob, a grob je prazan. Anđeli objavljuju vaskrsenje.

Međutim, postoji nekoliko detalja koji su prikovali pažnju kasnijih tumača. U Luki 23:43, Hrist kaže razbojniku: Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju. Taj detalj je otvorio vrata ideji da Hrist nakon smrti nije jednostavno neaktivan. I ne samo to, nego se povodom njegove smrti javljaju čudni fenomeni: zavesa  jerusalimskog Hrama se cepa, zemlja se trese, grobovi se otvaraju. O ovom poslednjem čitamo u Matej, 27:52-53, gde se kaže da mnoga tela svetih ustadoše iz grobova. Za kasnije oce to je bio znak da je Hristova smrt proizvela efekat u svetu mrtvih. Povodom toga, setimo se da Hrist kaže: Kao što je Jona bio tri dana i tri noći u utrobi velike ribe, tako će Sin Čovečiji biti u srcu zemlje (Matej, 12:40), a to srce zemlje jeste Had, odnosno Šeol, svet mrtvih. 

Ukoliko pomerimo fokus sa hrišćanske perspektive, videćemo da motiv silaska nekog boga u podzemni svet predstavlja gotovo univerzalnu pojavu, jer to rade, na primer: Inana, Ištar, Orfej, Herakle, Eneja, Odisej, Šapaš, Mitra (gde postoje određene rasprave), itd. U tome prepoznajemo jedan arhetipski obrazac silaska mahom solarnog lika među mrtve da bi iz smrti doneo moć, znanje ili nečije oslobođenje. No, kod Hrista se pojavljuje jedna specifična novina koju nemaju Orfej, Odisej ili Eneja. Hrist ne odlazi da bi stekao znanje, jer je on Sin Božji, nego da bi oslobodio druge. Zato se u ikonografiji ne prikazuje Hrist kako izlazi sam iz groba, nego Hrist na razvaljenim vratima Hada, Adam i Eva koje izvlači za ruke, i poražena Smrt ispod njegovih nogu. To podseća na alhemijsku ideju oslobađanja skrivene svetlosti zarobljene u materiji.

Izbavljenje Adama osvetljava teološko načelo da onaj koji je pobedio smrt (Hrist) izbavlja onog čije je sagrešenje uzrok smrti (Adam). Simbolički govoreći, krv (Adam) je otkupljena zlatom (Hrist). Adam je prvi čovek, prvi grešnik i prvi smrtnik, a Hrist je Novi Adam, novi početak i pobednik smrti. Dakle, ako Hrist izvlači Adama iz Hada, to znači da je otkupljena sama ljudska priroda. Ovo je značajno jer je Adam izvor problema koji Hrist rešava. Čovekotvorac nije mogao da dozvoli da njegovo delo, kruna stvaranja, prosto propadne, pa je zato poslao Hrista da ispravi stvari. Takođe, u vizantijskoj ikonografiji imamo zanimljiv detalj koji prikazuje kako Hrist izvlači Adama desnom rukom, a Evu levom. Pri tome ih ne prima za ruku nego ih hvata ih za zglob. To je veoma stara simbolika koja ukazuje da Adam nije taj koji prilazi Hristu, ne izvlači se iz Hada vlastitim naporom, nego je njegovo izbavljenje akt božanske milosti, pa stoga Hrist izvlači Adama, spasenje dolazi odozgo.

Na ovom mestu pravio bih malu digresiju kako bih raščistio eventualne dileme oko Lazarevog slučaja koga je Hrist još dok je bio živ podigao iz mrtvih. Međutim, to oživljavanje nema eshatološki značaj kao izbavljenje Adama, Eve i ostalih, jer Lazar nije uskrsnut u večni nego u običan, ovozemaljski život, što znači kako je on i dalje smrtan. U tom smislu, Lazar je neka vrsta prefiguracije i služi da se prikaže kako Hrist i pre vaskrsenja ima vlast nad smrću.

U alhemijskom smislu, tri dana Hristove drame možemo uporediti sa tri faze alhemijskog procesa. U tom smislu na početku imamo fazu Nigredo (petak) koja se može primeniti na Hristovu smrt: raspeće, probadanje kopljem, umiranje, polaganje u grob. Iz alhemijske perspektive to znači: Kralj je ubijen, što je jedan od čestih motiva u alhemiji. Solarni Kralj mora da umre, jer je bez toga nemoguće izvršiti Veliko delo. Drugi dan je Albedo (subota), odnosno dan između smrti i vaskrsenja, kada Hrist nije među živima, ali još nije ni vaskrsao. Upravo je to liminalni prostor. Setimo se, Albedo je pročišćenje, odvajanje, preobražaj u nevidljivosti, boravak između dva stanja. U nekim alhemijskim tekstovima Nigredo i Albedo predstavljaju silazak u unutrašnjost materije kako bi se iz nje izvukla skrivena svetlost. To veoma podseća na silazak u Had radi oslobađanja Adama. Drugim rečima, crna faza je smrt, dok je bela faza rad unutar smrti, odnosno unutrašnja transmutacija u podzemlju. Konačno, sledi Rubedo (nedelja), odnosno oživljavanje, Kralj u slavi, Crveno Sunce, Kamen Mudrosti i završetak Velikog dela. U Hristovom kontekstu to je vaskrsenje, proslavljeno telo, pobeda nad smrću, voznesenje.  

Za razliku od junaka mnogih mitova, Hrist nije poput onih koji umru, ili siđu u Pozemlje i vrate se. U njegovom slučaju, u tom međustanju imamo čitavu operaciju. On radi nešto i ne spava u smrti. On je budan u smrti i deluje unutar smrti. To veoma podseća na alhemijski proces. Sada dolazimo do najzanimljivije asocijacije. Ako je Adam uzrok pada, prvi smrtnik i arhetipski čovek, onda je Adam zapravo ono što Hrist traži u podzemlju. Pritom, sam Hrist mora prethodno da umre ne samo kako bi pronašao to šta traži, nego čak i da bi se uopšte mogao uputiti u taj poduhvat.

Ovo je vrlo blizu mnogim alhemijskim narativima, jer šta alhemičar zapravo traži? To je nešto izgubljeno, nešto zakopano i skriveno u materiji, u podzemlju. Dakle, to je nešto što mora biti pronađeno i izdvojeno. Posledično, nešto biva pronađeno u podzemlju i biva vraćeno svetlosti. To veoma nalikuje strukturi potrage za kamenom. Pa može li se, u tom smislu, Adam posmatrati kao skriveni kamen? Ako činjenice mita poređamo u koherentnu strukturu uviđamo da Hrist ne stvara novu prirodu i ne donosi novi materijal, već pronalazi izgubljeno i vraća ono što je bilo zarobljeno. To je veoma blizu alhemijskoj ideji da kamen nije nešto novo nego nešto što je oduvek postojalo u prima materia. Naposletku, imamo kamen kao osnovu na kojoj će Petar podignuti crkvu. Ovo zvuči praktično kao pleonazam. Zapravo, u toj činjenici vidimo suštinu doktrine po kojoj je nemoguće spasenje mimo crkve, kao što je bez kamena nemoguće izvršiti Veliko delo.

U klasičnim alhemijskim traktatima (poput Rosarium Philosophorum, Mutus Liber ili radova Mihaela Majera), motiv umiranja Solarnog Kralja (Rex) leži u samom srcu opisa faze Nigredo. U alhemiji, Solarni Kralj na početku procesa simbolizuje savršenu, ali rigidnu, fiksiranu i neplodnu formu. On ima svo zlato, svest i solarnu snagu, ali je sebičan i ne može se razmnožavati niti transformisati druge. Njegova struktura je odveć čvrsta. Da bi se njegova unutrašnja solarna esencija oslobodila i spojila sa maticom materije (Kraljica / Luna / Podzemlje), njegova spoljašnja, ponosna forma mora biti uništena (ubijena, skuvana ili rastvorena). Alhemičari kažu da se ništa ne može preoblikovati ako prethodno ne bude svedeno na svoju Prvu Materiju (Prima Materia). Kralj mora umreti da bi se rastvorio do nivoa bezobličnog haosa (hronološki, Hristov silazak u Had). Tek kada Kraljevo telo istrune, njegova solarna duša i duh napuštaju telo, pročišćavaju se u fazi Albedo, i vraćaju se u telo prilikom vaskrsenja (Rubedo) u podmlađenom, nerazdvojivom i proslavljenom obliku. Dakle, Solarni Kralj ne umire jer je poražen, već da bi svojom krvlju i smrću oplodio mrtvu materiju podzemlja. Baš kao što krv (Adam) biva otkupljena zlatom (Hrist), u alhemiji Kraljeva smrt oslobađa solarni otrov / lek (Tinctura) koji prožima celo podzemlje i podiže bazične metale na nivo Zlata. 

U hrišćanskoj teologiji Hrist je Novi Adam, ali u ikonografiji Hrist izvlači Prvog Adama. Dakle, susreću se Prvi Adam i Poslednji Adam, a što podseća na alhemijsko spajanje. U kabalističkom kontekstu, Adam Kadmon, odnosno Prvi Adam (Kosmički Čovek) koji je pao u Had jeste razbijena posuda, a Hrist kao Drugi, ili Poslednji Adam spušta se u klipot (ljuske / mrak) da sakupi te pale iskre svetlosti (nitzotzot). Bez tog spajanja pitanje eshatona i Drugog Hristovog dolaska nije moguće. U tradicionalnoj dogmatskoj teologiji, Drugi dolazak (Paruzija) i Kraj vremena se gledaju kao spoljašnji, hronološki kraj istorije. Ali u hermetičkoj alhemiji i kabali, oni se ne posmatraju kao neki budući datum u kalendaru, nego kao krajnje, kosmičko dovršenje alhemijskog dela (Tikkun Olam / Rubedo Totale).

U lurijanskoj kabali, pad Adama i greh sveta razbili su iskonske posude svetlosti, čime su iskre božanskog (nitzotzot) pale u htonski svet ljuski (klipot). Silazak Hristov u Had, u tom smislu, jeste početak skupljanja tih iskri. Eshaton i Drugi dolazak, govoreći u duhu lurijanske kabale, predstavlja trenutak kada je i poslednja iskra svetlosti oslobođena iz mraka. Drugi dolazak je ponovno uspostavljanje Adam Kadmona, kosmičkog androginog Čoveka u kome su sve duše ujedinjene. To nije spuštanje čoveka sa oblaka, već trenutak kada donja Šehina (Prisutnost u materiji) konačno postiže potpunu re-uniju sa gornjim Keterom (Krunom).

U alhemiji, nakon što alhemičar stvori Kamen Mudrosti (Lapis Philosophorum / Vaskrsli Hrist), slede dva završna, najviša stadijuma: Multiplicatio (umnožavanje snage Kamena) i Projectio (bacanje Kamena na bazične metale da bi se čitava masa trenutno pretvorila u čisto Zlato). Eshaton je alhemijska Projectio na čitavu tvorevinu. Prvi dolazak i Vaskrsenje stvorili su Kamen u jednom Čoveku (Hristu). Drugi dolazak je trenutak kada se energija tog Kamena projektuje na celokupni kosmos, pretvarajući celokupnu raspadljivu materiju (olovo) u proslavljeno, nepropadljivo stanje (zlato / Novo Nebo i Novu Zemlju). Dakle, ovde prepoznajemo tri modaliteta:

• U tradicionalnoj teologiji - Hrist silazi da bi izbavio Adama.
• U alhemijskom čitanju - Hrist silazi da pronađe skriveni kamen.
• U kabalističkom čitanju - Hrist silazi da izvrši tikun nad ljudskom prirodom.

Ta tri narativa počinju da se preklapaju. Hristov silazak u Had možemo čitati kroz alhemijsku formulu V.I.T.R.I.O.L. Hrist silazi u unutrašnjost Zemlje ne samo da bi pobedio smrt, već i da povrati ono što je tamo bilo izgubljeno još od Adamovog pada. U ovoj vizuri, Adam postaje skriveni kamen sakriven u dubinama same smrtnosti. Svi ovi elementi navode na zaključak da Hristov silazak u Had nije tek epizoda istorijsko-dogmatskog narativa, već sama srž kosmičkog Alhemijskog Dela (Magnum Opus). U tom procesu, Adam nije samo istorijski prvi čovek koji čeka spasenje, nego je Adam sama Prima Materia, pali i raspršeni Kosmički Čovek (Adam Kadmon) čije su iskre svetlosti ostale zatočene u htonskoj tmini klipota. Solarni Kralj (Hrist) mora proći kroz smrt i rastvaranje (Nigredo), skinuti sa sebe kraljevski sjaj i zaroniti u najdublji bezdan da bi pronašao taj skriveni, odbačeni kamen. Njegov rad u subotnjem miru groba (Albedo) predstavlja tajanstvenu transmutaciju u samim dubinama materije, gde se susreću Prvi i Poslednji Adam. On ne stvara novu supstancu, već oslobađa iskonsku svetlost koja je od početka bila utisnuta u čoveka. Zato u izvornoj vizantijskoj ikonografiji i nema Hrista koji usamljeno lebdi iznad sopstvenog groba. Vaskrsenje (Rubedo) po svojoj suštini ne može biti privatni trijumf, nego onaj trenutak kada vaskrsli Solarni Kralj, držeći Adama za zglob, povlači celokupnu palu tvorevinu nazad u nepropadljivu svetlost.

Pogledaj video prilog na ovu temu na mom YouTube kanalu.

Daat - kabalistički Bezdan

Daat (Znanje) predstavlja najveći ontološki skandal u istoriji kabale. U tom smislu, Daat je nevidljivi gost koji kvari savršenu desetodelnu strukturu sefirota i otvara vrata onome što sam jednom prilikom nazvao nazvao psihologizacijom ontologije. Naravno, to nije bila namera onih koji su skovali ideju Daata, ali vekovima kasnije, ta mala metafizička intervencija urodila je savremenim galimatijasom. 

U najranijim tekstovima poput Sefer Jecirah, Daat ne postoji. Tamo je pravilo striktno: Deset, a ne devet; deset, a ne jedanaest. Koncept se prvi put javlja u srednjovekovnoj kabali (XII i XIII vek), ali ne kao sefira, već kao biblijski izraz (iz Priča Solomonovih) koji opisuje proces spoznaje. Međutim, tek sa Mojsijem Kordoverom (XVI vek) i Isakom Lurijom, Daat dobija svoje jasno mesto na dijagramu Drveta života. Naravno, zdravorazumesko pitanje koje se povodom ova javlja jeste zašto je uveden Daat? Naime, kabalisti su se suočili sa logičkim problemom kako se to apstraktna Mudrost (Hokmah) i Razumevanje (Binah) pretvaraju u emocije i akciju (Hesed, Geburah...)? Dakle, bio je potreban most ili procesor koji bi prevodio božanske ideje u ljudsko iskustvo. Daat je postao taj most kao sinteza Hokmaha i Binaha.

Iako se Daat pominje ranije, Isak Lurija (Ari) je taj koji mu je dao tehničku dozvolu, da se tako izrazim. Lurija je pritom objasnio da Daat nije nova sefira, već spoljašnja manifestacija najvišeg nivoa (Ketera). Kada brojimo sefire odozgo (uključujući Keter), ne brojimo Daat, ali kada ih brojimo iz perspektive ljudske svesti (gde je Keter nedokučiv), onda brojimo Daat. Tako je sačuvana brojka 10, ali je stvoren prostor za jedanaesti element. To je tipično jevrejsko rešenje, ima ga, ali ga i nema, kao Šredingerova mačka.

I naravno, sve bi ostalo na nivou jevrejske kabalističke mozgalice da zapadni okultisti, (opet Zlatna zora i Alister Kroli) nisu uzeli ovaj suptilni lurijanski koncept i pretvorili ga u Bezdan (Abyss). Imajmo na umu da je kod Lurije, Daat zapravo spona, tačka u kojoj se spajaju desna i leva strana intelekta da bi rodile emociju. Kod Krolija, međutim, Daat je provalija koja deli božansko (Gornju trijadu) od ljudskog. To je mesto gde ego mora biti uništen. Kroli je tamo naselio demona Horonzona. Stoga moderni okultisti tretiraju Daat kao mesto na mapi, kao neku mračnu stanicu. U originalnoj kabali, Daat je stanje svesti, a ne prostor ili neka mračna dimenzija. Recimo da je Daat glagol, a ne imenica. Suština je u tome da je uvođenje Daata trenutak kada je kabala postala antropocentrična. To je bilo zeleno svetlo za okultiste da kažu: Pošto postoji Daat (Znanje), to znači da ja svojim znanjem mogu da se uspinjem i menjam sopstvenu ontologiju. Dok je u lurijanskoj kabali Daat bio dokaz božanskog prožimanja, u zapadnom okultizmu je postao dokaz ljudske moći da premosti bezdan.

Ako je Daat bio pokušaj da se znanje spusti u čoveka, Jehidah je podsetnik da postoji deo nas koji nikada ne silazi. Jehidah je peti i najviši aspekt duše, jer dok se Nefeš bavi telom, Ruah emocijama, a Nešama intelektom, Hajah i Jehidah ostaju iznad posuda (kelim). Podsetimo se, Jehidah je tačka u kojoj duša dodiruje En Sof (Beskonačno). Ona je jedinstvena jer na tom nivou ne postoji dvoje; nema subjekta i objekta, nema maga i rituala. U zapadnom okultizmu, Jehidah je prekrštena u više sopstvo ili Svetog Anđela Čuvara. Moderni sistemi tretiraju Jehidah kao nešto što možeš prizvati, nekako kanalisati kroz vežbu i napor. Imajmo na umu da Jehidah ne pripada nama na način na koji nam pripada ruka ili misao. To je identitet pre identiteta. Kod Lurije, Jehidah je vezana za sefiru Keter (Krunu). Kao što kruna stoji na glavi, a nije deo lobanje, tako i Jehidah natkriljuje biće. Ona nije alat za samousavršavanje, nego je izvor koji ostaje netaknut našim uspesima ili padovima.

Na Kirherovom Drvetu života (Zlatna zora i kasnija okultna inicijacijska društva), mag pokušava da se uspne stazama, prođe kroz Daat (Bezdan) i postane jedno sa Keterom (Jehidom). To je juriš na nebo. Na Arijevom drvetu (Lurija), Jehidah je razlog zašto je Keter tako izolovan. Pošto je Jehidah čisto jedinstvo, ona ne može da uđe u svet diferencijacije (ispod Daata) a da ne prestane da bude to što jeste. Ipak, preciznosti radi, prelaskom Bezdana, moderni adept okultizma zapravo ulazi u Binah. U telemitskom i post-krolijevskom sistemu, Grad Piramida (City of Pyramids) je metafora za Binah. Po Kroliju, svaki adept koji pređe Bezdan mora proliti svu svoju krv (svoju individualnost / ego) u pehar Babalon (Razumevanje). Ono što ostane je prah, pročišćena suština koja se smešta u jednu od piramida u Binahu. To nije raj, nije mesto uživanja, već stanje savršene tišine i razumevanja forme. Piramida je simbol stabilnosti i ograničenja (Saturn / Binah). Dakle, prelazak Bezdana jeste uspon u supernalu trijadu (iznad Bezdana), gde je prva stanica upravo Binah. 

Sada dolazim do tačke koja zbunjuje mnoge. Kroli kaže da Magister Templi (8°=3°, nivo Binaha) mora da se vrati da bi delovao u svetu. Tu se javlja paradoks, odnosno jednom kada svest pređe Bezdan, ona više ne vidi svet kao skup odvojenih predmeta, već kao jedinstven proces. Ali, da bi mag komunicirao sa ljudima, on mora ponovo projektovati svoju svest ispod Bezdana, u Hesed (Milosrđe / Autoritet, odnosno Jupiter). Dakle, ne vraća se kao ista osoba. On koristi Hesed kao kancelariju iz koje upravlja svojim mikrokosmosom, dok njegova suština ostaje usidrena u Binahu.

Koncept Grada Piramida ima sličnost sa Abiegnusom i Mons Magorumom (Planina Adepata) koje nalazimo kod alhemičara i rozenkrojcera. Mons Abiegnus je mistična planina koja predstavlja uspon ka prosvetljenju. Za rane rozenkrojcere, to nije bio prelazak Bezdana u krolijevskom smislu proždiranja ega od strane Horonzona, već uspon ka Hramu Svetog Duha. U alhemiji, to je Mons Philosophorum. To je proces sublimacije. Razlika je u tome što je alhemijski proces bio organski i integrisan, dok je krolijevski juriš na nebo nekako nasilan i razoran po psihu (otuda toliki slomovi onih koji prelaze Bezdan).

Rozenkrojcerska tradicija je bila alhemijska i narativna, a ne tehnička u smislu u kojem su to Zlatna zora ili Kroli kasnije kodifikovali. Za njih Mons Abiegnus nije bila serija numerisanih stepenika ili sefirota, već simbolički pejzaž preobražaja. Rozenkrojcerski uspon je proces otkrovenja. Planina je bila mesto gde se nalazi tajni hram. Inicijacija se dešavala kroz rad u laboratoriji i molitvu. Nije bilo reči o prelasku Bezdana kao o nasilnom činu kidanja ega, nego je to bila sublimacija, postepeno prečišćavanje dok ne postaneš dostupan svetlosti. Moderni okultisti su od planine napravili poligon za vežbu. Uveli su vojne termine: stepen, lozinka, test, prelazak. To je postala tehnokratija duha. Za rozenkrojcere, planina je bila stvarna, ali nevidljiva, bila je svuda i nigde. Za njih je to bio makrokosmos u malom. Rozenkrojcer je nosio planinu u sebi, ali nije pokušavao da je izmeri koordinatama. Stoga, rozenkrojceri nisu imali koncept Bezdana kao rupe ili neprijatelja (Horonzona). Za njih je prelazak iz ljudskog u božansko bio most, a ne ambis. Abiegnus je bio čvrsto tlo. Moderni sistem je uveo provaliju (Daat) jer je moderni čovek postao odsečen od sopstvene prirode. Zato mu treba skok vere ili uništenje ega.

Drvo života kao ogledalo i ritual pentagrama

Drvo života kao mapa i Drvo kao lik (teorija ogledala)

Kao mladom polazniku modernih okultnih škola, bilo mi je nejasno zbog čega se Levi i Desni stub dijagrama kabalističkog Drveta života obrnuto odražava na ljudsko telo. To znači da Levi stub dijagrama odgovara desnoj strani čoveka, a Desni stub levoj strani. Prilikom izvođenja, recimo, Kabalističkog krsta, dodiruje se prvo desno rame i vibrira formula ve-Geburah (Strogost, Levi stub), a potom se dodiruje levo rame i vibrira ve-Gedulah (Milost, Desni stub). Nikada za to nisam dobio zadovoljavajući odgovor, nego sam se pomirio sa time da je neka viša mudrost, neki tajni šef tako ustanovio te da je to jedini ispravan način gledanja. Većina ljudi tako razmišlja i krotko sledi raspisana uputstva na stazi duhovnog razvoja i prosvetljenja. Pa ipak, ne mogu ne primetiti određenu konfuziju koja se tom prilikom javlja, a ona nije slučajna, nego je posledica prelaska sa posmatranja Drveta na postajanje Drvetom. Da bismo ovo razjasnili, moramo razdvojiti dve perspektive koje Zlatna zora (i svi oni koji su iz nje proistekli) spaja, a koje često zbunjuju početnike: perspektivu ogledala i perspektivu poistovećivanja.

Drvo kao mapa i Drvo kao lik (teorija ogledala)

Kada gledamo dijagram na papiru, mi smo posmatrači. Desna strana papira (Stub Milosti) je naša leva, a leva strana papira (Stub Strogosti) je naša desna. To je logično dokle god je Drvo objekat ispred nas. Međutim, ritualni rad zahteva da se Drvo projektuje unutar našeg tela. Tu nastaje ključni preokret, jer Zlatna zora kaže: ti ne gledaš u Drvo, ti jesi Drvo. Ako si ti Drvo, dakle, tvoje lice je okrenuto ka posmatraču (svetu). U tom slučaju, bilo bi očekivano i logilno da tvoja desna ruka postaje Desni stub (Milost / Gedulah), a tvoja leva ruka postaje Levi stub (Strogost / Geburah). Da, bilo bi logično, ali to tako nije u ritualu i projekciji.

Zašto Zlatna zora (i svi oni koji se u svom radu ravnaju prema njenim načelima), radi naopako u Kabalističkom krstu? Imajmo na umu da Zlatna zora sledi hermetički princip da je čovek odraz božanskog u ogledalu. Kada se božanska svetlost spušta u materiju, ona se odražava. Da bi se adept uskladio sa makrokosmičkim Drvetom, on mora da prihvati tu refleksiju. Na primer, kada dodirnemo desno rame i kažemo ve-Geburah, mi zapravo kažemo: moja desna strana je instrument božanske Strogosti (koja je na makrokosmičkoj levici). Za to postoji i čisto operativni, energetski razlog. Većina ljudi su desnoruki (aktivna, solarna strana). Geburah (Strogost / Sila) je po prirodi aktivna i vatrena. Postavljanjem Geburaha na desnu, dominantnu ruku, adept kanališe tu silu kroz svoj prirodni alat za akciju. Gedulah (Milost / Ljubav) se postavlja na levu stranu (stranu srca i pasivnosti) kako bi se postigao balans, da moć (desno) bude ublažena milošću (levo). Dakle, to je bio odgovor na moju zapitanost, ali ja sam i dalje osećao da tu nešto ne štima.

Vitalov (Lurijanski) odgovor: Adam Kadmon

Ako se vratimo Hajimu Vitalu, on je tu mnogo direktniji. Za njega je Drvo zapravo Adam Kadmon (Prvobitni Čovek). Kod Vitala nema te konfuzije ogledala u istoj meri. On jasno kaže: desno je desno, levo je levo. Desna ruka je uvek Hesed (Milost), leva ruka je uvek Geburah (Strogost). Vitalov sistem je anatomski, dok je sistem Zlatne zore ritualno-simbolički i inicijacijski. Poistovećivanje ima smisla samo ako razumemo nameru rituala. Ako želimo da budemo prolaz za božansku svetlost (Kabalistički krst), mi se postavljamo kao ogledalo makrokosmosa, zato je obrnuto. Nasuprot tome, ako želimo da vršimo unutrašnju teurgiju, tada koristimo Vitalov model gde je desno prosto desno.

Dakle, na neki način, Zlatna zora (i okultisti koji slede njene temeljne pretpostavke) vas teraju da se krstite naopako jer oni ne žele da vi budete vi, već da budete odraz Boga u ogledalu materije. To je suštinska dogma Puta Desne ruke. Ali ako se vratite Vitalu i izvornoj anatomiji Adama Kadmona, shvatićete da vaša desna ruka nikada ne može biti Geburah, jer je koren Milosti uvek u desnom ramenu kreacije. Zlatna zora pravi teatar, a Vital opisuje energetsku anatomiju. U delu Etz Chaim (Drvo Života), Vital je kristalno jasan kada opisuje Adama Kadmona i raspored sefirota kao udova tog Prvobitnog Čoveka: Znaj da je Hesed desna ruka (Desnica), a Geburah leva ruka (Levica)... Tifaret je trup tela, a Necah i Hod su dve noge. I kao što se čovek ne može kretati bez sklada svojih udova, tako ni svetlost ne može poteći ako Desnica i Levica zamene mesta, jer bi to izazvalo pometnju u kanalima (Cinorot). Etz Chaim, Sha'ar 1 (Kapija 1), Perek 2

Zlatna zora u svom ritualu Kabalističkog krsta radi upravo ono na šta Vital upozorava, menja mesta Desnici i Levici pod izgovorom „ogledala”. Za Vitala, čovek je izvor svetlosti. Njegova desna ruka mora biti Hesed (Milost / Gedulah) jer je to aktivna, dajuća strana koja emanira iz tvog srca (Tifaret). Ako je proglasimo za Geburah (Strogost), mi zatvaramo prirodni protok. Zlatna zora nas tretira kao objekat koji neko drugi gleda. Oni projektuju Drvo na čoveka spolja. To je kao da pokušavamo da pišemo gledajući svoju ruku u ogledalu, pokreti su neprirodni i izazivaju energetski kratak spoj. Povodom ove perspektive vredi upitati da li želite da budete slika u ogledalu ili izvor koji zrači?

Dakle, sistem Zlatne zore (i na njoj utemeljenih drugih inicijacijskh grupa), time što nas postavlja kao objekat tuđeg pogleda, otkriva samu suštinu svoje inicijacijske arhitekture. To nije samo greška u crtežu, nego svesna i namerna pedagoška i hijerarhijska postavka. Kada se projektujemo kao ogledalo (gde je naše desno zapravo levo sefirotsko), mi se zapravo postavljamo u položaj poslušnika koji se ogleda u autoritetu. Naravno, povodom ovoga postavlja se pitanje ko su ti posmatrači i zašto je Zlatnoj zori potreban taj objektni prikaz?

U ritualima Zlatne zore, aspirant je retko sam, izuzev kada praktikuje propisane meditacije, rituale i vežbe namenjenje pojedinačnom vežbanju. Mimo toga, aspirant je uvek pred nekim, pred Hijerofantom, pred Čuvarima pragova, dakle u hramu Reda. Da bi inicijacija bila validna u njihovom smislu, aspirant mora biti ispravno mapiran za onoga ko ga posmatra. Aspirant je glumac na sceni hrama. Njegova ispravnost se meri time kako njegov energetski potpis izgleda iz perspektive Majstora koji stoji naspram njega. Na taj način aspirant nije subjekt sopstvene teurgije nego postaje projekcija unutar hrama. No, to nije sve. Kao što znamo, osnivači Zlatne zore su tvrdili da primaju instrukcije od Skrivenih majstora, odnosno Tajnih Šefova (iz trećeg reda). U tom smislu, objektni prikaz Drveta je energetska uniforma koju aspirant oblači. Da bi ga Tajni šefovi prepoznali kao deo sistema, aspirant mora nositi njihovu mapu, tj mapu egregora. To je neka vrsta duhovnog i magijskog pasoša. Ako se projektuje kao ogledalo, aspirant potvrđuje da je prihvatio njihov standardizovani model univerzuma.

Bog kao spoljni Arhitekta (deistička zamka)

Po Vitalu i Luriji, Bog je En Sof koji se povlači (Cimcum) da bi unutar čoveka nastao prostor. Mi smo centar tog procesa. Bog je unutra. U Zlatnoj zori, ali i u masoneriji, Bog je često shvaćen kao Vrhovni Arhitekta koji stoji izvan kreacije i posmatra svoj rad. Projektovanjem Drveta kao ogledala, mi se postavljamo kao slika koju taj Arhitekta gleda. Mi smo umetničko delo, a ne umetnik. Dakle, zašto je potreban objektni prikaz? Potreban je zbog kolektivnog egregora. Sistem koji čoveka tretira kao subjekt (Vitalov model) je opasan za organizacije, jer svako postaje svoj sopstveni centar. Takvi ljudi su neupravljivi. Sistem koji nas tretira kao objekat (model Zlatne zore) stvara unificiranu vojsku. Svi inicijati u hramu vibriraju isto, svi su okrenuti na istu stranu ogledala. To stvara moćan, ali rigidan egregor. Dakle, kada radite Kabalistički krst po uputstvu Zlatne zore, zapitajte se za koga se zapravo doterujete? Zašto svoje telo pretvarate u ogledalo? Ako je vaše desno rame Geburah samo zato što vas neko gleda spreda, ko je taj entitet koji stoji ispred vas dok ste sami u sobi? Da li je to anđeo, ili možda Tajni šef koji vam upravo stavlja duhovne uzde?

Anatomija Malog terajućeg rituala pentagrama

Ritual počinje i završava se krstom koji nas postavlja kao objekat u ogledalu. Umesto da širimo sopstvenu sferu (Auric Egg), mi je ovim ritualom zaključavamo u baroknu simetriju koja nije naša. Mi ne čistimo prostor, nego ga preuređujemo po ukusu viktorijanskih Tajnih šefova. Isto tako, u ritualu prizivamo četiri arhanđela (Rafael, Gabriel, Mihael, Uriel) da stoje oko nas. U izvornom kontekstu Zlatne zore, ovi entiteti ne služe nama, već sistemu. Oni su tu da osiguraju da naš rad ne izađe izvan okvira dopuštene magije. U kabalističkoj teurgiji, mi ne molimo stražare da nas čuvaju, već postajemo Adam Kadmon čiji su udovi sami sefiroti. Nama nije potreban Mihael sa desne strane ako je naša desna ruka već svesna da je Hesed (ili po Zlatnoj zori Geburah). Prizivanje spoljnih čuvara je znak da naš unutrašnji sistem ne funkcioniše. U suštini, ti čuvari su elementali koje sami stvaramo imaginacijom, a koji bi trebalo da rezonuju sa stvarnim izvorima čija imena oni nose.

Zlatna zora insistira na teranju svega što je nisko i materijalno. Time stvaramo dualizam. Govorimo svom Malkutu da je nečist i da mora biti proteran. Zato praktičari Malog terajućeg rituala pentagrama često postaju energetski anemični ili odvojeni od stvarnosti. Zar ne bi bilo bolje da umesto što crtamo pentagrame napolju da bismo nešto oterali, zapravo osnažimo naš unutrašnji pentagram čoveka (glava, dve ruke, dve noge) tako što ćemo ih osvestiti kao sefirotske stubove? Dakle, ovo nije ritual oslobađanja, već ritual dresure. Svaki put kada ga izvedete, vi potvrđujete da niste centar svog univerzuma, već da vam trebaju četiri stražara i dozvola viših sila da biste postojali u sopstvenom krugu. Pravi mag ne proteruje i ne čisti svet oko sebe, već ga prožima sopstvenim prisustvom. Zlatna zora vas je naučila da čistite sobu tako što ćete iz nje izbaciti sebe, ostavljajući samo praznu ljušturu koja se ogleda u tuđim očima. Dakle, Mali terajući ritual pentagrama je u svom izvornom obliku, zapravo ritual samoisključenja i podređivanja spoljašnjem autoritetu.

Telemitska inercija

Takođe, ovu istu matricu primenjuju i praktičari u okviru telemitskog okultnog areala. Vidimo da sistem koji proklamuje slobodu pojedinca i „Čini kako ti volja”, u svojoj ritualnoj praksi ostaje zarobljen u jezuitsko-viktorijanskom „kavezu”. Paradoks je sledeći: Alister Kroli je proglasio Novi Eon, ali je zadržao staroeonsku operativnu mapu. Iako Knjiga Zakona grmi o tome da je svaki čovek i svaka žena zvezda, telemitska ritualna praksa ostala je verna  dijagramu Zlatne zore iz nekoliko razloga. Kroli je bio majstor sinteze, ali je retko menjao samu anatomiju Drveta. Njegov Liber Resh ili Rubinova zvezda i dalje koriste projekciju Zlatne zore jer je ona postala lingua franca zapadnog okultizma. Iako je proklamovao slobodu, Kroli je zadržao strogu hijerarhiju. Dakle, i u telemi nas neko gleda. Ako je zvezda u svom sopstvenom centru, onda ne bi trebalo postoji spoljni posmatrač pred kojim bi ta zvezda morala da se ogleda. U duhu teleme, adept bi trebalo da bude Adam Kadmon (Vitalov model). On je centar, on je subjekt, njegova desnica je Hesed jer on emanira moć, a ne zato što mu je neko to odobrio. U praksi teleme adept i dalje radi Kabalistički krst kao da stoji pred inspektorom višeg stepena u hijerarhiji ili pred nevidljivim Hijerofantom. To je duhovna uniforma koja je u direktnoj suprotnosti sa individualizmom Novog Eona.

Kroli je bio previše zauzet menjanjem tarot atribucija slova Cade i He da bi se bavio obrnutim ramenima. On je popravljao softver (staze), ali je ostavio hardver (objektnu projekciju) netaknutim. To je trebalo da reši neko drugi u budućnosti, ali očigledno nije. U svakom slučaju ironija je potpuna. Dok telemiti citiraju kako nema Zakona do Čini kako ti volja, oni u hramu i dalje stoje u stavu mirno pred duhovnim panoptikonom XIX veka. Oni koriste Drvo života koje je dizajnirano da od njih napravi ogledalo, a ne sunce. Pravi prelaz u Novi Eon ne bi bio u promeni odeće ili imena bogova, već u povratku Vitalovoj lurijanskoj anatomiji, tamo gde čovek više nije objekat koji se ogleda, već subjekt koji zrači iz sopstvenog centra.

Postoji mišljenje da telemiti ne bi trebalo da iscrtavaju krug prilikom izvođenja Malog terajućeg rituala pentagrama. Na neki način, oni taj krug vide kao ograničenje koje ih odvaja od Nuit. Kao da je Nuit „tamo negde” van kruga a ne beskonačnost koja prožima sve. Pokušaj da se „ne odvojiš” od Nuit tako što ćeš ostaviti krug otvorenim je kao da ostaviš otvorena vrata na kući usred oluje misleći da ćeš tako postati jedno sa vetrom. Zapravo samo gubiš fokus (Hadit). Ako nema granice, nema ni centra. Recimo da su u pravu oni koji to tvrde, ali čak i ako ne nacrtaju liniju kruga, oni i dalje izvode Kabalistički krst (i dalje su objekat koji neko gleda); crtaju pentagrame (i dalje koriste geometriju koju je neko pre osmislio u ozirijanske svrhe); prizivaju arhanđele (i dalje traže dozvolu spoljnih autoriteta). Inovacije koje ne menjaju koren (na primer, identifikaciju sa Drvetom kao ogledalom) samo produžavaju agoniju staroeonske svesti.

Jungovska „Senka” kao izgovor za lošu praksu

Čuo sam tumačenje da je jedna od svrha Malog terajućeg rituala pentagrama i „izazivanja senke radi njene integracije”. U suštini, to je moderna psihologizacija koja služi kao uteha za neuspeh rituala. Ovaj ritual je po svojoj definiciji terajući (banishing) ritual. Njegova svrha u Zlatnoj zori bila je da stvori sterilnu, izolovanu laboratoriju. Ako ga koristimo da „izazovemo senku”, mi zapravo radimo suprotno od onoga za šta je alat dizajniran. To je kao da koristimo usisivač da bismo razduvali prašinu po sobi, a onda to nazovemo „integracijom čestica”. Posledica toga je da umesto integracije, dobijemo opsesiju. Praktičar koji u ritualu pentagrama traži senku zapravo priziva sopstvene komplekse u prostor koji bi trebalo da bude čist, stvarajući unutrašnji haos koji on posle naziva „magijskim radom”. Navodno, on te komplekse izbacuje van kruga da postanu vidljivi, a potom i integrisani. Ako si ga izbacio van kruga i postavio arhanđele (čuvare) da mu ne daju unutra, ti si zapravo napravio psihološku šizmu. Ti si svesno podigao zid između sebe i tog sadržaja. Arhanđeli u tom kontekstu ne služe kao most, već kao policija. Rezultat nije integracija, već potiskivanje sa visokim nivoom vizuelizacije.

Zaključak: lični pečat

U zaključku, kao neko ko je godinama izvodio ovaj i još nekoliko rituala i vežbi iz kurikuluma Zlatne zore, smatram da je taj kurikulum posve besmislen za one koji nisu aspiranti ili članovi inicijacijskih organizacija nastalih na temelju te šeme. U tom slučaju vaš rad šlajfuje u mestu a vi se energetski iscrpljujete. Možete izazvati loše posledice a pritom niste deo egregora koji bi vas u tim situacijama mogao zaštititi. Isto tako, čak i ako ste aspirant ili član, opet ne znači da ste posve zaštićeni, jer neretko se desi da oni koji krenu tom stazom, dobiju inicijacije, nekako završe u konfuziji, napuste taj rad, potraže neki drugi put, ili jednostavno psihički prsnu. Ne kažem da se to svima dešava, jer su neki veoma uspešni u tom smislu, ali dosta je onih koji nisu ništa postigli i nisu stigli nigde jer nisu mogli da se nose sa pokrenutom energijom i prizvanim sadržajima. Ja nisam želeo da budem uspešan kao vojnik tuđeg egregora, niti neuspešna olupina koja nije uspela da prođe obuku i selekciju.