Uticaj šabatajstva i frankizma na evropski okultizam (Kratka povest LHP - V deo)

Ovaj detalj je zapravo karika koja nedostaje za jasnije razumevanje kako se istočnjački impuls Puta Leve ruke preobrazio u zapadni okultizam. Učenja Šabataja Cvija (šabatajci, XVII vek, Turska) i Jakova Franka (frankisti, XVIII vek, Poljska), jesu radikalni primeri teološke transgresije u istoriji, gde se greh ne vidi kao pad, već kao oružje iskupljenja. Pre Šabataja Cvija, u XVI veku, Isak Lurija je postavio temelje nove kabale. On je tvrdio da je prilikom stvaranja sveta došlo do katastrofe, lomljenja posuda (Ševirat Ha-Kelim). Božanska svetlost je pala u ponor i ostala zarobljena u ljuskama zla (klipot). Zadatak kabalističkog mistika bio je sakupljanje tih iskri božanske svetlosti. Šabataj Cvi i njegov bliski saputnik Natan iz Gaze, tvrdili su da su neke iskre pale toliko duboko da se do njih ne može stići molitvom, već samo direktnim silaskom u greh.

Pitanje o Natanovoj manipulaciji je ključno. Šabataj Cvi je verovatno patio od teškog oblika bipolarnog poremećaja (ekstatične faze su nazivane osvetljenjima, a depresivne padovima). Dakle, Šabataj kao samozvani jevrejski mesija, bio je čudna i kontroverzna ličnost. Neki su mislili da je on bio potpuno lud. Međutim, njegov učenik, ali i njegov teolog, tumač i glasnik, Natan iz Gaze, bio je proračunat, dovitljiv, učen i inteligentan. U svakom slučaju, on nije bio običan sledbenik, nego bi se za njega moglo reći da je predstavljao teologa senke. Natan je Šabatajevo ludilo uokvirio u kabalističku doktrinu. Kada je Šabataj radio bizarne, zabranjene stvari (kršenje košer pravila, izgovaranje zabranjenog Imena), Natan je narodu objašnjavao da je to sveti greh (Aveira Lišma). Tako je Natan stvorio koncept Mesije koji mora postati nečist da bi pobedio nečistoću iznutra. To je apsolutni LHP, rvanje sa demonima na njihovom terenu.

Kada je Šabataj Cvi 1666. godine, pod pretnjom smrću, prešao na islam, to je bio šok koji je trebalo da uništi pokret koji je stvorio, a koji je uznemiravao rabine. Ali Natan iz Gaze je izveo vrhunski intelektualni manevar: tvrdio je da je Mesija morao da obuče odoru islama kao masku kako bi se spustio u najdublji nivo tame i tamo oslobodio poslednje iskre. Ovo je stvorilo tajnu sektu Donmeh u Turskoj, ljude koji su spolja muslimani, a iznutra čuvaju šabatajsku gnozu.

Vek kasnije, u Poljskoj, pojavljuje se Jakov Frank, koji šabatajsku ideju dovodi do apsurda. Ako Šabataja okarakterišemo kao bolesnog ili ludog sveca, Frank je bio LHP tiranin. Frank je tvrdio da svi zakoni (Tora) moraju biti uništeni. Njegova krilatica je bila: Došao sam da iskorenim svaku religiju i svaki zakon. Anarhisti,  komunisti i Markiz de Sad bi se u ovome složili sa njim. Povrh svega, frankisti su praktikovali ritualnu razmenu žena i seksualnu magiju, verujući da kroz potpunu degradaciju i sramotu (kao sufije Malamatije, ali agresivnije) uništavaju ego i oslobađaju božansku moć. Frank je od svojih sledbenika napravio paravojnu strukturu, živeo je kao plemić i na kraju prešao na katolicizam, ponavljajući Šabatajev obrazac maskiranja.

Šabatajstvo je naposletku završilo u brižljivo čuvanoj diskreciji, opstajući u okviru Osmanskog carstva rukovodeći se doslednim ketmanom. Sa druge strane, nakon Frankove smrti, njegov pokret nije nestao, nego se rastopio u evropskom društvu. Neko bi rekao, zauzeli su značajne položaje i nastavili sa svojom subverznom delatnošću. Mnoge frankističke porodice su postale deo intelektualne elite u Austriji i Nemačkoj. Geršom Šolem, najveći istraživač ove teme, sugerisao je da je ovaj nihilistički impuls frankizma direktno doprineo razbijanju tradicionalnih vrednosti i pripremi terena za moderne ideologije i tajna društva. 

Povodom njihovog uticaja, upravo je frankizam onaj divlji LHP koji se, preko tajnih veza u XVIII i XIX veku, u značajnoj meri ulio u rane masonske, frindž-masonske i iluminatske krugove, donoseći sa sobom ideju da je red koji nastaje iz haosa jedini pravi put. Ovo je bila hidžra LHP-a pre nego što je taj termin uopšte postojao. U neku ruku Frank je bio Mejrinkov Bartlet Grin pre nego što je Mejrink uopšte rođen. Uticaj frankizma na evropska tajna društva XVIII i XIX veka jedna je od najeksplozivnijih tema u istoriji ezoterije. Frankizam nije bio samo religiozna jeres, već i subverzivni virus koji se infiltrirao u tadašnje lože, noseći sa sobom doktrinu o iskupljenju kroz greh i uništenju svih tradicionalnih zakona. 

Veza između frankista, iluminata i rozenkrojcera (mislim na obnovljene nemačke rozenkrojcere XVIII veka) nije samo spekulacija, već se može pratiti kroz konkretne istorijske tačke prelamanja. Ključna tačka susreta bio je red poznat kao Braća Svetog Jovana Jevanđeliste iz Azije u Evropi, popularno nazvani Azijatsko bratstvo. To je bio prvi masonski red u Nemačkoj koji je dozvolio Jevrejima da postanu članovi. Osnovao ga je Hans Hajnrih fon Eker, ali su ga ideološki oblikovali frankisti poput Efraima Jozefa Hiršfelda. Azijatsko bratstvo je praktikovalo praktičnu kabalu pomešanu sa alhemijom, ali je u svojoj srži nosilo frankistički antinominalizam. Hiršfeld je bio direktno povezan sa Jakovom Frankom i njegovim dvorom u Ofenbahu. Azijski vitezovi su služili kao inkubator u kojem su se frankističke ideje o društvenom prevratu mešale sa nemačkim okultizmom.

Iako su Vajshauptovi Bavarski Iluminati bili primarno prosvetiteljski i racionalistički red, postojala je značajna siva zona u Frankfurtu i okolini Ofenbaha (gde je Frank imao svoj centar). Činjenica je da su i iluminati i frankisti delili isti cilj, a to je rušenje postojećeg poretka (tronova i oltara, kraljeva i klera). Frankisti su to želeli iz ezoterijskih razloga (da bi oslobodili svetlost iz tame), dok su motivi iluminata bili političko-ideološki. Navodno, postoje dokazi da su se istaknute frankističke porodice u Frankfurtu (poput porodica Dobruška i Adler) kretale u istim krugovima kao i iluminati. Mojsije Dobruška, rođak Jakova Franka, kasnije je otišao u Pariz, promenio ime u Junius Frej i postao ključna figura u Francuskoj revoluciji (povezujući se sa jakobincima), pre nego što je giljotiran.

Druga rozenkrojcerska struja, Zlatni i Ružin krst, koji su bili konzervativni, hrišćanski orijentisani i lojalni državi, videli su u frankizmu i Azijatskom bratstvu svog najvećeg neprijatelja. Možemo u žargonu reći da su Zlatni ružokrstaši bili predstavnici Puta Desne ruke, dok su Azijatska braća (i frankisti) oličavali Put Leve ruke. Ovi desni rozenkrojceri težili su obnovi starog poretka i hrišćanskoj alhemiji, a frankiste i Azijatsku braću doživljavali su kao magijske anarhiste. Rozenkrojceri su optuživali drugu stranu da koriste kabalu za manipulaciju političkim tokovima. Ovaj sukob je zapravo bio prvi veliki rat unutar zapadnog okultizma između Desne staze i LHP.

Dvor Jakova Franka u Ofenbahu (blizu Frankfurta) bio je mesto hodočašća za mnoge evropske aristokrate i okultiste. Frank je tamo živeo u neverovatnom luksuzu, okružen stražom od nekoliko stotina naoružanih ljudi. Veruje se da su tamo dolazili članovi raznih tajnih društava da uče o snazi prevrata. Frank im je prodavao ideju da se stari svet mora srušiti do temelja kako bi se oslobodila nova energija, što je prototip svih kasnijih revolucionarnih tajnih društava. Tako je frankizam u nemačka tajna društva uneo tri ključna elementa koja su kasnije postala stubovi LHP-a: 

a) Dvostruki život (mimikrija): kada je spoljašnja pripadnost bilo kojoj religiji ili grupi je samo maska, dok je pravi cilj unutrašnji, tajan i često suprotan spoljašnjem.

b) Religija nihilizma: destrukcija nije greh, već čin pročišćenja.

c) Duhovna aristokratija: frankisti su verovali da su oni ljudi sutrašnjice koji su iznad zakona običnih smrtnika.

Vidimo kako je frankizam bio glavni katalizator koji je inficirao nemačko-jevrejske okultne krugove subverzivnim impulsom. Preko Azijatskog bratstva i veza sa pro-iluminatskim krugovima u Frankfurtu, frankistička ideja o potpunoj transgresiji postala je deo podzemnog DNK zapadnog misticizma. Tako je senka frankističkog nihilizma razarala evropski humanizam iznutra, zamenjujući ga hladnom, tehničkom moći volje. 

Naravno, ovo nije kraj razmatranja frankističkih uticaja, pa bih u tom smislu ukazao i na eventualnu vezu između frankizma i Zlatne zore. Moram odmah naglasiti da ta veza nipošto nije direktna u smislu da su frankisti osnovali Red, ali je genealoška i doktrinarna povezanost jasna. Frankizam je poslužio kao neka vrsta rezervoara iz kojeg je Zlatna zora crpila svoje najspecifičnije kabalističke i seksualno-magijske elemente. Na primer, Zlatna zora je tvrdila da svoj legitimitet vuče iz Nemačke, preko misteriozne Ane Šprengel i lože Licht, Liebe, Leben. Iako je ta priča verovatno lažna, ona ukazuje na to gde su osnivači čuvenog viktorijanskog okultnog društva tražili izvore. Kao što sam pomenuo, Azijatsko bratstvo u Frankfurtu bilo je prožeto frankistima (porodica Hiršfeld). Isto tako, Zlatna zora nije koristila čistu, ortodoksnu jevrejsku kabalu, već katoličko-hermetičku kabalu Rojhlina i Kirhera koja je već prošla kroz frankistički filter unutrašnjeg prosvetljenja i kršenja spoljašnjih tabua. Mnogi dijagrami i koncepti o klipotima (ljuskama tame) u Zlatnoj zori nose odjek te revolucionarne kabale koja je cvetala u frankističkim krugovima.

Jedna od najvećih tajni Zlatne zore (i njenih kasnijih ogranaka poput Stella Matutina) bila je upotreba seksualne energije u magijske svrhe. Jakov Frank je bio prvi koji je u evropski okultni milje uveo ideju da je seksualni čin najviša forma teurgije (prizivanja božanskog). Postoje indicije da su rani lideri Zlatne zore (posebno S.L. Makgregor Meters) imali pristup spisima ili usmenim predanjima koja su potekla iz frankističkih porodica koje su se preselile u London i Beč. 

U Londonu je u XVIII veku živeo čuveni Samjuel Falk, poznat kao Baal Shem iz Londona. On je bio figura oko koje su se plele legende i bio je direktno povezan sa frankističkim i mesijanskim pokretima tog doba. Osnivači Zlatne zore (Vestkot i Meters) bili su fascinirani Falkom. On je za njih bio prototip Majstora Leve ruke, čoveka koji poseduje magijsku moć, kontroliše duhove i ne povinuje se običnim zakonima. Preko proučavanja Falkovog života, frankistički impuls suverenog maga ušao je u samu srž inicijacijskog sistema Zlatne zore. Tako je Zlatna zora od frankizma nasledila metafizičku aroganciju. Dok su stariji redovi težili poniznosti pred Bogom, Zlatna zora (a kasnije i Kroli) teži ovladavanju silama. Frankisti su ulazili u sferu klipota kako bi oslobodili svetlo. Sa druge strane, Zlatna zora je praktikovala prizivanje demona radi njihovog vezivanja i kontrole. Upravo je posredstvom Zlatne zore i njenog nasleđa demonomagija i Goecija stekla veliku popularnost u naše vreme postajući okosnica modernog LHP-a. I ne samo to, frankistički antinominalizam, odnosno poništenje svakog spoljašnjeg zakona veoma podseća na načelo Zlatne zore da je zakon maga kao adepta iznad zakona profanog sveta. 

Dakle, mogu reći da je frankizam za Zlatnu zoru bio ono što je mračni podrum za velelepnu palatu. Bez frankističkog proboja u oblast svetog greha i radikalne kabale, Zlatna zora bi ostala samo još jedan dosadni masonski red. Ovako je postala kolevka modernog LHP-a, dajući Kroliju alate da frankistički nihilizam pretvori u modernu telemu.

Veliki prizivni ritual pentagrama

Sada ću osvetliti trenutak u kojem se „šavovi” sinteze Zlatne zore najviše vide. Veliki ritual pentagrama (SIRP - Supreme Invoking Ritual of the Pentagram) je vrhunac njihovog pokušaja da od dva potpuno različita magijska operativna sistema naprave jedan „univerzalni švajcarski nož”. Enohijanska magija (Džon Di i Edvard Keli, XVI vek) i hebrejska Kabala (izvorna ili renesansna) su u osnovi nespojivi sistemi. Tzv enohijana je sirova, anđeoska tehnologija zasnovana na 91. guverneru, tablama i jeziku koji nema nikakve veze sa hebrejskom gematrijom i jezičkom strukturom. Sa druge strane, hebrejska kabala je zasnovana na sefirotima, božanskim imenima iz Tore i numeričkoj strukturi kosmosa. Osnivači Zlatne zore (Meters, Vestkot) verovali su da je enohijana izgubljeni ključ koji može da osnaži statične kabalističke simbole. Ubacivanjem enohijanskih imena (Eheieh, Oro Ibah Aozpi, itd.) u Veliki pentagram, oni su pokušali da hebrejskim imenima daju opštu vlast, a enohijanskim operativnu oštrinu.

Zlatna zora polazi od implicitne teze da sve istinske ezoterijske tradicije jesu fragmenti jedne praiskonske doktrine. Otud kabala daje strukturu a enohijanski sistem daje operativni „jezik“. Zlatna zora to integriše u jedan radni sistem. Ovi sistemi operativno mogu biti spojivi i zato se mogu funkcionalno ukrstiti bez kolapsa rituala, pod uslovom da ritual nije načičkan stavkama. Oba sistema, kabalistički i enohijanski, rade sa elementima (Vatra, Voda, Vazduh, Zemlja), božanskim i anđeoskim hijerarhijama i simboličkim mapiranjem prostora. Ipak, imajmo na umu da je kabala stroga hijerarhija emanacije dok je enohijana fragmentarna, „spuštena“ objava. Kabala je metafizički sistema enohijana je operativna tehnologija vizije. Zato njihovo spajanje stvara funkcionalnu koherenciju bez ontološke koherencije. Stoga, ritual poput Velikog pentagrama jeste tipičan proizvod modernog okultizma, jer to je sinteza koja funkcioniše, ali ne počiva na jedinstvenom ontološkom temelju. Suštinski problem je u tome što Zlatna zora u Velikog pentagramu implicitno tvrdi da su to različiti jezici za istu stvarnost, ali to je ipak samo njihova operativna pretpostavka. Ako se ovaj ritual posmatra iznutra, kao iskustvo, a ne samo kao tehnička sekvenca, onda postaje jasno da on nije „jedan ritual“, već dva sistema koja se prepliću u realnom vremenu. Upravo tu leži njegova eventualna snaga, ali i njegova unutrašnja napetost.

Ukoliko ste praktikovali Mali terajući ritual pentagrama, onda se prilikom učenja izvođenja Velikog pentagrama susrećete sa drugačijim rasporedom Božjih imena. U Malom pentagramu imamo fiksni krug (IHVH, Adonai, Eheieh, Agla). U Velikom pentagramu, imena se menjaju prema elementu. Mali pentagram je higijenski ritual. On koristi četiri opšta imena da bi očistio prostor. Veliki pentagram je specijalistički. Ovde Zlatna zora uvodi ideju da svaki element (Zemlja, Vazduh, Voda, Vatra) ima svoje specifično božansko ime izvučeno iz Tabula Rezensionis. To stvara mentalno-energetsku pometnju. Ako je praktičar neko vreme sebe programirao da je ime na Istoku IHVH (u u Malom pentagramu), a onda mu Veliki pentagram kaže da je Istok zapravo pod vlašću enohijanskog imena ORO IBAH AOZPI, tu se dešava prva konfuzija i napor održavanja pamćenja dvostrukih, odnosno trostrukih korespondencija imena.

No, to nije kraj umnožavanju komplikacija, jer Zlatna zora pravi složenu konstrukciju: prvo se crta Pentagram Duha (da bi se otvorio kanal iz Ketera); a zatim se crta Pentagram Elementa (da bi se ta sila konkretizovala). To je kao da pokušavaš da otvoriš vrata sa dva različita ključa istovremeno, stojeći u pozi koja imitira statuu. Za Zlatnu zoru je to bilo bitno jer su verovali u hijerarhiju. Znak stepena (npr. Zelator za Zemlju) je lična karta kojom pokazuješ silama da imaš čin koji ti dozvoljava da ih prizoveš. Dakle, ti ne prizivaš silu kao suvereno biće, već kao vojnik koji pokazuje svoju oznaku na epoleti pre nego što mu se dozvoli ulaz u magacin sa oružjem. 

Dakle, Veliki ritual pentagrama je vrhunac viktorijanske birokratije u magiji. Zlatna zora je uzela enohijanske anđele, koji su nekada bili divlje i neukrotive sile, i pokušala da ih pripitomi tako što ih je stavila pod komandu hebrejskih imena. Rezultat je ritualni Frankenštajn. Dok crtate dva pentagrama i zauzimate poze stepenova, zapitajte se da li ste vi mag koji komanduje elementima, ili ste šalter-službenik koji ispunjava dva različita formulara (hebrejski i enohijanski) samo da bi dobio malo vatre ili vode? Prava magija ne traži od vas da pomešate babe i žabe; ona traži da vi sami postanete izvor iz kojeg ti elementi ističu, bez potrebe za dvostrukim pečatima i tuđim lozinkama. Suština moje kritike je u tome što Zlatna zora proizvodi sinkretizam bez sinteze. Oni vrše spajanje dva sistema bez objašnjenja zašto su uopšte spojeni. Različiti rasporedi imena Boga u odnosu na Mali pentagram, i dvostruka imena (hebrejska i enohijanska) zbunjuju podsvesni um praktičara, a previše vizuelizacija i pokreta služe održavanju hijerarhije, a ne protoku energije.

Evo tabele koja jasno razotkriva taj sinkretistički „čvor”. Kada je postavimo jednu pored druge, odmah biva jasno zašto prosečan praktičar oseća kognitivni zamor. Sistem ga tera da u istom dahu razmišlja na dva potpuno različita duhovna jezika, dok mu menja osnovne koordinate koje je naučio u početničkom Malom ritualu pentagrama.

Pometnja na stranama sveta: Mali pentagram (LBRP) vs. Veliki pentagram (SIRP)

Strana sveta	Element	Ime u LBRP (Hebrejski)	Ime u SIRP (Hebrejski)	Ime u SIRP (Enohijanski)
Istok	Vazduh	IHVH	Šadaj El Haj	ORO IBAH AOZPI
Jug	Vatra	ADONAI	Elohim	OIP TEAA PDOCE
Zapad	Voda	EHEIEH	EL	MPH ARSL GAIOL
Sever	Zemlja	AGLA	Adonai Ha-Arec	MOR DIAL HECTE

Ova tabela nam služi primetimo da se u Velikom pentagramu hebrejska imena menjaju kako bi odgovarala sefirotskim korespondencijama elemenata (npr. EL za Vodu / Hesed). Ali, ako je praktičar u Malom pentagramu naučio da je Zapad Eheieh, on sada mora da re-programira svoj kognitivni kompas. To slabi automatizam koji je ključan za uspeh rituala. Enohijanski nazivi (poput ORO IBAH AOZPI) potiču iz Dijevih vizija i strukturirani su kao tri sveta imena Boga unutar svake elementarne table. Ubacivanje njih pored hebrejskih imena je kao da pokušavaš da pokreneš kompjuterski program koristeći dva različita koda u istoj liniji komande. Povrh svega, tu imamo i Pentagrame Duha pre elementarnih, koristeći imena EHEIEH (Aktivan) i AGLA (Pasivan). To znači da praktičar na svakoj strani sveta iscrtava dva pentagrama i vibrira tri do četiri različita imena.

Zlatna zora je mislila da će spajanjem hebrejske kabale i enohijanskih tabli stvoriti super-ritual. U stvarnosti, stvorili su okultni birokratski haos. Pogledajte tabelu: na Istoku, gde ste nekada imali jedan čist stub svetlosti (IHVH), sada imate tri enohijanske reči i jedno novo hebrejsko ime. Vaš um, umesto da bude laserski usmeren na element Vazduha, postaje pretraživač koji pokušava da uskladi nespojive baze podataka. To nije magija već komplikovanje jednostavne istine o elementima kako bi se opravdala složenost inicijacijskog sistema.

Takođe, Veliki pentagram sadrži i određene pokrete, odnosno stavove tela. Hajde da počnemo od pokreta koji predstavlja otvaranje vela Paroketa. To je onaj trenutak u ritualu gde se scenografija hrama Reda neposredno sudara sa ličnom energetskom sferom praktičara. Razumevanje Paroketa je ključno, jer to predstavlja „psihološku granicu” između nižih sefirota (ličnosti) i Tifareta (višeg sopstva). Niži sefiroti odgovaraju elementima dok je Tifaret u ovom smislu peti element. U Velikom pentagramu, pravilo je da na početku (kod Pentagrama Duha) otvaraš veo. To je gest gde ruke postavljaš ispred lica i širiš ih u stranu, kao da razmičeš tešku zavesu. Time simbolički ulaziš u prostor „iza zavese”, tamo gde elementi nisu više samo fizičke sile, već duhovna načela. Na samom kraju rituala, nakon što si završio sa svim elementima i otpustio sile, veo se zatvara (gest ukrštanja ruku na grudima ili obrnuti pokret „skupljanja” zavese). Ako slučajno zaboraviš da zatvoriš veo, ostavljaš svoju svest „otvorenom” za uticaje koji su previše intenzivni za svakodnevno funkcionisanje. Sistem Zlatne zore ovde praktičara tretira kao glumca. Predstava počinje otvaranjem zavese i mora se završiti njenim spuštanjem, inače „magija” curi u tvoj običan život i stvara haos.

U punoj verziji Velikog rituala pentagrama, L.V.X. znaci su obavezni, ali se koriste specifično. Oni se izvode nakon Pentagrama Duha, a pre nego što pređeš na konkretne elemente. L.V.X. znaci (Svetlost Krsta) predstavljaju telesni izraz mitologije boga Ozirisa (Ubijenog, Vaskrslog, itd.) koji formiraju slova L, V i X. Oni služe da „prizovu svetlost” u taj otvoreni prostor Paroketa. Hajde da zamislimo praktičara koji prvo radi Kabalistički krst (ogledalo), pa crta Pentagram Duha, pa otvara Veo, pa izvodi L.V.X. znake (četiri poze), pa onda crta Pentagram Elementa, pa zauzima znak stepena (npr. Theoricus za Vazduh)... i sve to na četiri strane sveta! Do trenutka kada dođeš do petog minuta rituala, tvoja stvarna magijska namera je ugušena koreografijom. Ti više ne komuniciraš sa elementom Vatre ili Vode; ti pokušavaš da se setiš da li si pravilno postavio laktove za znak Ozirisa.

U Velikom ritualu pentagrama, ti nisi samo mag, nego si i scenograf i kostimograf. Otvaranje vela Paroketa i izvođenje L.V.X. znakova su prelepi scenski efekti, ali oni služe da sakriju suštinsku prazninu, a to je činjenica da ti je potrebna čitava gimnastika znakova i zavesa da biste pristupili onome što je već u vama. Zlatna zora nas uči da je Bog iza zavese, pa nam daje uputstva kako da tu zavesu malo razmaknemo. Ali šta ako zavese nema? Šta ako je Veo Paroketa samo još jedna mentalna prepreka koju je sistem postavio da bi opravdao svoje postojanje, ili način na koji funkcioniše? Pomešani jezici (hebrejski / enohijanski), dvostruki pentagrami, otvaranje vela i L.V.X. znaci čine Veliki pentagram najkompleksnijim „duhovnim korsetom” u sistemu Zlatne zore. Taj ritual je dizajniran da te toliko okupira formom da tvoj subjektivni autoritet ostane u senci pravila Reda.

U poređenju sa Velikim pentagramom, onaj Mali pentagram barem ima neku ritmičku, skoro mantričku jednostavnost. Nasuprot njemu Veliki ritual pentagrama pretvoren u magijsku „operaciju na otvorenom srcu” koju izvodiš sam nad sobom, dok pokušavaš da se setiš teksta na dva strana jezika. Dakle, ako želite da prizovete malo „Vazduha” na Istoku koristeći standardni sistem Zlatne zore, evo šta vaš um i telo moraju da urade:

1. Kabalistički krst.

2. Iscrtavanje br. 1: nacrtajte Aktivni Pentagram Duha (bele svetlosti).

3. Vibracija br. 1: izgovorite hebrejsko ime EHEIEH.

4. Gest br. 1: izvedite znak „Otvaranja vela Paroketa” (razmicanje zavese).

5. Gimnastika L.V.X.: izvedite četiri poze (L, V, X i Oziris vaskrsli), pazeći na laktove i šake.

6. Iscrtavanje br. 2: preko prvog pentagrama, nacrtajte Pentagram Vazduha (žute svetlosti).

7. Vibracija br. 2: izgovorite božansko hebrejsko ime pripisano elementu Vazduha: ŠADAJ EL HAJ.

8. Enohijanska pometnja: izgovorite tri enohijanske reči: ORO IBAH AOZPI, ali pazeći na izgovor.

9. Znak stepena: zauzmite pozu stepena Theoricus (ruke podignute kao da držite nebeski svod).

10. Finalni pečat: U centar svega ucrtajte astrološki znak Vodolije.

I to je samo jedna strana sveta! Ponovite ovo još tri puta, menjajući boje, imena, poze i enohijanske lozinke, pazeći da vam se „Vazduh” ne pomeša sa „Vatrom” dok balansirate na ivici mentalne prenapregnutosti. Dobro, kabalistički krst ne morate izvoditi četiri puta, ali opet... Neko će reći da neke tradicije imaju još složenije rituale, ali meni se čini da takve tradicije nisu one koje pretenduju da vode ka prosvetljenju. Kada pogledate ovaj spisak, jasno vam je zašto je Veliki pentagram postao groblje za ambicije mnogih praktičara. Dok vi u glavi procesuirate enohijanske vokale i pazite da li vam je ruka u pozi Isis Rejoicing ili Typhon Apophis, sila koju ste želeli da prizovete je odavno isparila. Zlatna zora je stvorila ritual koji je toliko težak da ga je nemoguće izvesti sa čistom, detinjom namerom. Umesto da budete provodnik za element, vi postajete procesor koji pokušava da sažvaće preobimnu dokumentaciju. Pravi mag ne treba deset koraka da bi udahnuo Vazduh; on samo treba da prestane da se plaši sopstvenog daha. Ovo pokazuje da je veličina Velikog rituala pentagrama zapravo u njegovoj težini, a ne u njegovoj moći. To je duhovni barok, previše ukrasa na građevini koja jedva stoji. 

Ritual započinje Kabalističkim krstom. Tu je sve čisto, gotovo asketski precizno. Subjekt se postavlja na vertikalnu osu između Ketera i Malkuta, između beskraja i manifestacije. To je svet u kome postoji hijerarhija, poreklo, i makar implicitno Jedno. To je još uvek univerzum klasične kabale: strukturisan, emanacioni, logičan. Ništa u toj početnoj gesti ne nagoveštava lom. Zatim dolazi crtanje pentagrama. Već tu se događa prvi, tihi pomak. Pentagram nije izvorno kabalistički ključni simbol; on pripada hermetičkom i pitagorejskom nasleđu. Zlatna zora ga uvodi kao operativni instrument, kao geometriju volje. Time se kabala već diskretno preoblikuje: od kontemplativne metafizike ka praktičnoj magijskoj tehnologiji. Ali sistem još uvek deluje koherentno, kao da je samo proširen. Kada se počnu vibrirati božanska imena, struktura se dodatno učvršćuje. Imena kao što su IHVH ili Adonaj pozivaju sile kroz hijerarhiju koja vodi ka Jednom. To je jezik koji pretpostavlja da je kosmos uređen i da se njegovi delovi mogu prizvati iz stabilnog centra. Do ove tačke, ritual je i dalje unutar kabalističkog univerzuma, makar u njegovoj hermetičkoj reinterpretaciji.

Uvođenjem enohijanskih imena, bilo paralelno sa kabalističkim, bilo kao njihovo pojačanje, u isti prostor ulazi potpuno drugačija ontologija. Sistem koji potiče iz rada Džona Dija i Edvarda Kelija ne poznaje istu vrstu hijerarhijskog izvora. Njegove „table“ (Watchtowers) nisu emanacije Jednog, već strukturisani fragmenti vizionarskog iskustva. Njegova imena ne funkcionišu kao refleks božanskog poretka, već kao operativni kodovi, kao da jezik sam proizvodi efekat. U tom trenutku, isti element, recimo Vatra, postoji u dve različite ontologije istovremeno. U kabali, on je deo emanacije, vezan za određeni sefirotski kontekst. U enohijanskom sistemu, on pripada tabeli, mreži, konfiguraciji slova i sila koja nema jasan metafizički izvor. To nije samo razlika u simbolima, već razlika u samoj prirodi stvarnosti koja se priziva.

Kako se ritual nastavlja, prostor se dodatno definiše kroz kvadrante: istok, jug, zapad, sever. I tu dolazi do drugog sloja sudara. Kabala podrazumeva vertikalno organizovan kosmos, odozgo nadole. Enohijanski sistem, naprotiv, organizuje prostor kao mrežu. Kada se ta dva modela preklope, prostor više nije jednoznačan već je istovremeno hijerarhijski i tabelarni, emanacioni i distribuiran. To nije sinteza, već koegzistencija dva nesvodiva modela. Kada se ritual zatvori ponovnim Kabalističkim krstom, subjekt se vraća na vertikalnu osu. Ali to više nije isti prostor iz kog je krenuo. On se vraća iz polja koje je tokom rituala postalo ontološki dvostruko, mesto gde su dve različite slike kosmosa funkcionisale istovremeno. Upravo u tome leži smisao onoga što Zlatna zora radi. Ona ne pokušava da dokaže da su kabala i enohijanski sistem isti. Ona polazi od praktične pretpostavke da su to različiti jezici koji mogu delovati zajedno. Kabala daje stabilnost, mapu, osećaj reda. Enohijanski sistem unosi intenzitet, dinamiku, neposrednost iskustva. Rezultat nije jedinstvena metafizika, već nešto što bismo mogli nazvati operativnim pluralizmom: ritual donekle funkcioniše, ali ne zato što počiva na jednom ontološkom temelju, već zato što uspešno drži u napetosti dva različita. 

Daat - kabalistički Bezdan

Daat (Znanje) predstavlja najveći ontološki skandal u istoriji kabale. U tom smislu, Daat je nevidljivi gost koji kvari savršenu desetodelnu strukturu sefirota i otvara vrata onome što sam jednom prilikom nazvao nazvao psihologizacijom ontologije. Naravno, to nije bila namera onih koji su skovali ideju Daata, ali vekovima kasnije, ta mala metafizička intervencija urodila je savremenim galimatijasom. 

U najranijim tekstovima poput Sefer Jecirah, Daat ne postoji. Tamo je pravilo striktno: Deset, a ne devet; deset, a ne jedanaest. Koncept se prvi put javlja u srednjovekovnoj kabali (XII i XIII vek), ali ne kao sefira, već kao biblijski izraz (iz Priča Solomonovih) koji opisuje proces spoznaje. Međutim, tek sa Mojsijem Kordoverom (XVI vek) i Isakom Lurijom, Daat dobija svoje jasno mesto na dijagramu Drveta života. Naravno, zdravorazumesko pitanje koje se povodom ova javlja jeste zašto je uveden Daat? Naime, kabalisti su se suočili sa logičkim problemom kako se to apstraktna Mudrost (Hokmah) i Razumevanje (Binah) pretvaraju u emocije i akciju (Hesed, Geburah...)? Dakle, bio je potreban most ili procesor koji bi prevodio božanske ideje u ljudsko iskustvo. Daat je postao taj most kao sinteza Hokmaha i Binaha.

Iako se Daat pominje ranije, Isak Lurija (Ari) je taj koji mu je dao tehničku dozvolu, da se tako izrazim. Lurija je pritom objasnio da Daat nije nova sefira, već spoljašnja manifestacija najvišeg nivoa (Ketera). Kada brojimo sefire odozgo (uključujući Keter), ne brojimo Daat, ali kada ih brojimo iz perspektive ljudske svesti (gde je Keter nedokučiv), onda brojimo Daat. Tako je sačuvana brojka 10, ali je stvoren prostor za jedanaesti element. To je tipično jevrejsko rešenje, ima ga, ali ga i nema, kao Šredingerova mačka.

I naravno, sve bi ostalo na nivou jevrejske kabalističke mozgalice da zapadni okultisti, (opet Zlatna zora i Alister Kroli) nisu uzeli ovaj suptilni lurijanski koncept i pretvorili ga u Bezdan (Abyss). Imajmo na umu da je kod Lurije, Daat zapravo spona, tačka u kojoj se spajaju desna i leva strana intelekta da bi rodile emociju. Kod Krolija, međutim, Daat je provalija koja deli božansko (Gornju trijadu) od ljudskog. To je mesto gde ego mora biti uništen. Kroli je tamo naselio demona Horonzona. Stoga moderni okultisti tretiraju Daat kao mesto na mapi, kao neku mračnu stanicu. U originalnoj kabali, Daat je stanje svesti, a ne prostor ili neka mračna dimenzija. Recimo da je Daat glagol, a ne imenica. Suština je u tome da je uvođenje Daata trenutak kada je kabala postala antropocentrična. To je bilo zeleno svetlo za okultiste da kažu: Pošto postoji Daat (Znanje), to znači da ja svojim znanjem mogu da se uspinjem i menjam sopstvenu ontologiju. Dok je u lurijanskoj kabali Daat bio dokaz božanskog prožimanja, u zapadnom okultizmu je postao dokaz ljudske moći da premosti bezdan.

Ako je Daat bio pokušaj da se znanje spusti u čoveka, Jehidah je podsetnik da postoji deo nas koji nikada ne silazi. Jehidah je peti i najviši aspekt duše, jer dok se Nefeš bavi telom, Ruah emocijama, a Nešama intelektom, Hajah i Jehidah ostaju iznad posuda (kelim). Podsetimo se, Jehidah je tačka u kojoj duša dodiruje En Sof (Beskonačno). Ona je jedinstvena jer na tom nivou ne postoji dvoje; nema subjekta i objekta, nema maga i rituala. U zapadnom okultizmu, Jehidah je prekrštena u više sopstvo ili Svetog Anđela Čuvara. Moderni sistemi tretiraju Jehidah kao nešto što možeš prizvati, nekako kanalisati kroz vežbu i napor. Imajmo na umu da Jehidah ne pripada nama na način na koji nam pripada ruka ili misao. To je identitet pre identiteta. Kod Lurije, Jehidah je vezana za sefiru Keter (Krunu). Kao što kruna stoji na glavi, a nije deo lobanje, tako i Jehidah natkriljuje biće. Ona nije alat za samousavršavanje, nego je izvor koji ostaje netaknut našim uspesima ili padovima.

Na Kirherovom Drvetu života (Zlatna zora i kasnija okultna inicijacijska društva), mag pokušava da se uspne stazama, prođe kroz Daat (Bezdan) i postane jedno sa Keterom (Jehidom). To je juriš na nebo. Na Arijevom drvetu (Lurija), Jehidah je razlog zašto je Keter tako izolovan. Pošto je Jehidah čisto jedinstvo, ona ne može da uđe u svet diferencijacije (ispod Daata) a da ne prestane da bude to što jeste. Ipak, preciznosti radi, prelaskom Bezdana, moderni adept okultizma zapravo ulazi u Binah. U telemitskom i post-krolijevskom sistemu, Grad Piramida (City of Pyramids) je metafora za Binah. Po Kroliju, svaki adept koji pređe Bezdan mora proliti svu svoju krv (svoju individualnost / ego) u pehar Babalon (Razumevanje). Ono što ostane je prah, pročišćena suština koja se smešta u jednu od piramida u Binahu. To nije raj, nije mesto uživanja, već stanje savršene tišine i razumevanja forme. Piramida je simbol stabilnosti i ograničenja (Saturn / Binah). Dakle, prelazak Bezdana jeste uspon u supernalu trijadu (iznad Bezdana), gde je prva stanica upravo Binah. 

Sada dolazim do tačke koja zbunjuje mnoge. Kroli kaže da Magister Templi (8°=3°, nivo Binaha) mora da se vrati da bi delovao u svetu. Tu se javlja paradoks, odnosno jednom kada svest pređe Bezdan, ona više ne vidi svet kao skup odvojenih predmeta, već kao jedinstven proces. Ali, da bi mag komunicirao sa ljudima, on mora ponovo projektovati svoju svest ispod Bezdana, u Hesed (Milosrđe / Autoritet, odnosno Jupiter). Dakle, ne vraća se kao ista osoba. On koristi Hesed kao kancelariju iz koje upravlja svojim mikrokosmosom, dok njegova suština ostaje usidrena u Binahu.

Koncept Grada Piramida ima sličnost sa Abiegnusom i Mons Magorumom (Planina Adepata) koje nalazimo kod alhemičara i rozenkrojcera. Mons Abiegnus je mistična planina koja predstavlja uspon ka prosvetljenju. Za rane rozenkrojcere, to nije bio prelazak Bezdana u krolijevskom smislu proždiranja ega od strane Horonzona, već uspon ka Hramu Svetog Duha. U alhemiji, to je Mons Philosophorum. To je proces sublimacije. Razlika je u tome što je alhemijski proces bio organski i integrisan, dok je krolijevski juriš na nebo nekako nasilan i razoran po psihu (otuda toliki slomovi onih koji prelaze Bezdan).

Rozenkrojcerska tradicija je bila alhemijska i narativna, a ne tehnička u smislu u kojem su to Zlatna zora ili Kroli kasnije kodifikovali. Za njih Mons Abiegnus nije bila serija numerisanih stepenika ili sefirota, već simbolički pejzaž preobražaja. Rozenkrojcerski uspon je proces otkrovenja. Planina je bila mesto gde se nalazi tajni hram. Inicijacija se dešavala kroz rad u laboratoriji i molitvu. Nije bilo reči o prelasku Bezdana kao o nasilnom činu kidanja ega, nego je to bila sublimacija, postepeno prečišćavanje dok ne postaneš dostupan svetlosti. Moderni okultisti su od planine napravili poligon za vežbu. Uveli su vojne termine: stepen, lozinka, test, prelazak. To je postala tehnokratija duha. Za rozenkrojcere, planina je bila stvarna, ali nevidljiva, bila je svuda i nigde. Za njih je to bio makrokosmos u malom. Rozenkrojcer je nosio planinu u sebi, ali nije pokušavao da je izmeri koordinatama. Stoga, rozenkrojceri nisu imali koncept Bezdana kao rupe ili neprijatelja (Horonzona). Za njih je prelazak iz ljudskog u božansko bio most, a ne ambis. Abiegnus je bio čvrsto tlo. Moderni sistem je uveo provaliju (Daat) jer je moderni čovek postao odsečen od sopstvene prirode. Zato mu treba skok vere ili uništenje ega.