Od Avalona do Drakule (Kratka povest LHP - III deo)

 

Vidi prethodni tekst na ovu temu: Dolazak LHP u Evropu

Teodor Rojs, Alister Kroli i Put Leve ruke

Pre Alistera Krolija, na Zapadu je Leva ruka bila sinonim za zlobu i bacanje zlih čini. Kroli menja paradigmu jer promoviše put radikalnog suvereniteta. Njegov zakon Čini šta ti je volja i neka ti to bude sav zakon, predstavlja vrhunski LHP akt. To nije poziv na anarhiju, već na pronalaženje unutrašnjeg jezgra (Istinske Volje) koji je nezavisan od društva, crkve i boga. Međutim, Kroli nije bio inicijat nekakvog istočnog tantričkog kulta, ali jeste primenjivao seksualnu magiju tantričkog tipa unutar zapadnog hermetizma. Ipak, ključna ličnost koja u tom smislu ima značaj jeste Teodor Rojs (Theodor Reuss) koji je postavio organizacionu i ideološku strukturu Ordo Templi Orientis-a (O.T.O.) pre nego što je Kroli uopšte postao član. Kroli je kao veliki sintetičar te metode javno (i skandalozno) kodifikovao i dao im filozofsku težinu, ali Rojs je bio operativni uvoznik.

Teodor Rojs je bio klasičan primer okultnog avanturiste s kraja XIX veka. Njegova biografija je neverovatna mešavina špijunaže, umetnosti i misticizma. Bio je profesionalni operski pevač (nastupao u Vagnerovom Parsifalu), novinar, ali i policijski doušnik u Londonu, gde je pratio aktivnosti anarhista i socijalista. Zajedno sa Karlom Kelnerom (Karl Kellner), bogatim austrijskim industrijalcem, osnovao je O.T.O. oko 1902. godine. Kelner je bio taj koji je putovao po Istoku i navodno od trojice adepata (dvojice Indijaca i jednog Arapina) primio tajne seksualne magije. Rojs je želeo da stvori masonsku akademiju koja bi ujedinila sve evropske ezoterijske redove pod jednim krovom, sa seksualnom magijom kao ključnom tajnom u samom centru.

Pre nego što je Krouli preuzeo kormilo, O.T.O. je bio znatno drugačiji. Pre svega, bio je organizovan kao visoki masonski red (baziran na Memfis-Mizraim sistemu) te više fokusiran na ceremonijalnu masoneriju i viteštvo nego na radikalnu telemitsku filozofiju. Taj preobražaj dogodio se kasnije. Iako je seksualna magija bila centralna tajna (deveti stepen), ona se prenosila isključivo usmeno i bila je obavijena velom ekstremne diskrecije. Dok je Kelner bio živ, fokus je bio na onome što je on doneo sa Istoka, tj na tehnikama kontrole daha i unutrašnje alhemije koje su bile bliže klasičnoj Hata Jogi i Vamačari. Međutim, bez Rojsa, O.T.O. ne bi imao tu tevtonsku težinu i masonsku legitimnost. On je uveo strogu strukturu stepenova te bio kanal kroz koji su nemačka alhemija i frankistički odjeci (preko Azijskih vitezova) došli do Krolija.

Susret Krolija i Rojsa 1912. godine je legendaran. Kroli je u to vreme izdavao časopis The Equinox. Rojs je posetio Krolija u Londonu i optužio ga da je u svojoj knjizi Knjiga laži (poglavlje 36) javno objavio najveću tajnu devetog stepena O.T.O.-a. Kroli je tvrdio da on uopšte ne zna tajnu O.T.O.-a i da je to poglavlje napisao čisto po intuiciji. Kada mu je Rojs objasnio da se radi o seksualnoj magiji, Kroli je navodno doživeo prosvetljenje i shvatio da je celog života nesvesno tragao za tim ključem. Rojs je bio toliko impresioniran Krolijevim genijem (ili je video priliku da oživi red) da ga je odmah proglasio za Nacionalnog Velikog Majstora za Britaniju i Irsku (pod imenom Bafomet).

Kada se Rojs povukao početkom 1920-ih, Kroli je praktično preuzeo kontrolu nad celim redom. On je potom izbacio zastarele masonske elemente koji su zahtevali da kandidat bude mason pre ulaska u O.T.O. Postavio je Knjigu Zakona (Liber AL) kao centralni dokument reda. O.T.O. je postao operativno telo za širenje teleme u svetu. Napisao je legendarne rituale inicijacije (od I do IX stepena) i Gnostičku misu (Ecclesia Gnostica Catholica), dajući redu religioznu i filozofsku strukturu koju Rojs nikada nije imao.

Dakle, Rojs i Kelner su bili arhitekte koji su dopremili materijal (Vamačaru) iz Indije u Evropu. Međutim, Kroli je bio taj koji je od tog materijala izgradio modernu katedralu (ili tvrđavu). Rojs je ostao donekle u senci jer nije imao Krolijev književni talenat ni sklonost ka skandalima, ali bez njegove masonske logistike, seksualna magija bi verovatno ostala samo fusnota u dnevnicima Karla Kelnera. Rojs je bio duboko upleten u nemačku neregularnu masoneriju. On je od engleskog okultiste Džona Jarkera dobio povelje za rad po sistemima Memfis-Mizraim, koje je potom doneo u Nemačku. Zajedno sa Francom Hartmanom i Karlom Kelnerom, on je u Nemačkoj stvorio jezgro onoga što će postati O.T.O. Njegov cilj je bio da „obnovi“ nemačku masoneriju uvođenjem seksualno-magijskih tajni koje su Kelner i on doneli sa Istoka. Zanimljivo je da je Rojs delovao u istim geografskim i kulturnim zonama gde su ranije delovali LHP jevrejski apostata Jakov Frank i njegovi frankisti (Frankfurt, Ofenbah). 

Rojs je bio povezan sa nemačkim pansofistima (poput Hajnriha Trabera), koji su kasnije uticali na formiranje Fraternitas Saturni, najpoznatijeg nemačkog LHP reda. Kao operski pevač, Rojs je bio duboko prožet nemačkim viteškim misticizmom Riharda Vagnera. Za njega je O.T.O. bio ostvarenje vitezova Grala iz Parsifala, ali sa seksualno-magijskim ključem. Inače, Rojs je bio kontroverzna ličnost u Nemačkoj. Dok je gradio okultne redove, bio je optuživan da je doušnik pruske policije i britanske obaveštajne službe.

Sir Džon Vudrof i intelektualni Put Leve ruke

Sir Džona Vudrofa (Sir John Woodroffe), britanski sudija u Bengalu, bio je taj koji je pod pseudonimom Avalon, početkom XX veka zapadnom svetu otkrio Tantru. Zapravo, nije da se o tome i ranije nije znalo, ali je on to učinio na kompetentno, temeljno i u akademskom stilu. Vudrof nije bio inicijat LHP-a u zapadnom smislu, ali je bio prvi koji je intelektualno i duhovno rehabilitovao Vamačaru. Obrazovan na Oksfordu, Vudrof je postao duboko fasciniran indijskom tradicijom. Njegov rad je bio revolucionaran jer je tantru, koju su dotadašnji orijentalisti odbacivali kao razvratnu magiju, predstavio kao visoko sofisticiran metafizički sistem. Njegova dela poput The Serpent Power (o Kundalini jogi) i Shakti and Shakta postala su biblije za svakoga ko se bavi energetskim radom. Koristio je ime Artur Avalon (povezujući keltski misticizam sa indijskim) verovatno da bi zaštitio svoju karijeru sudije dok je istraživao opasne teme.

Vudrof je bio iniciran u Šakti tradiciju (obožavanje Majke Boginje). On je vrlo precizno opisao razliku između Dakšinačara (Put desne ruke), gde se rituali izvode simbolički; i Vamačara (Put leve ruke), gde se koriste čuveni 5M elementi (meso, riba, vino, žitarice i seksualni čin) u ritualne svrhe. Iako je on lično težio ka čistijim, metafizičkim aspektima i često se trudio da opravda Tantru pred tadašnjim zapadnim moralom, on je branio Vamačaru. Tvrdio je da za onoga ko je vira (heroj / adept), ovi tabui nisu uživanje, već sredstvo za uništenje dualnosti. Postoje kontroverze oko toga koliko je on sam praktikovao LHP rituale. Većina istoričara smatra da je on bio intelektualni inicijat. Radio je sa indijskim panditima (kao što je Šivačandra Vidjarnava) koji su bili stvarni adepti. U svakom slučaju Vudrof je bio most. Bez njegovih prevoda, Rojs, Kelner i Kroli ne bi imali terminologiju za ono što su pokušavali da urade u O.T.O.-u. Vudrof nikada nije sebe nazivao LHP adeptom u modernom smislu, ali je on bio taj koji je skinuo veo sa Puta Leve ruke i dokazao da to nije ludilo, već precizna nauka o preobražaju svesti. U tom smislu, on je bio nevoljni kum modernog LHP-a, pruživši mu akademski kredibilitet, dok su mu drugi dali skandal i politiku.

Alister Kroli, iskušenje Ponora i Crni brat

Jedan od ključnih motiva Krolijevog učenja jeste prelazak preko Ponora koji deli niže sfere od božanskih. To je zapravo odjek kabalističkog shvatanja o prolasku kroz Daat (ambis znanja ili spoznaje, označen kao lažna sefira), kako bi svest adepta dosegla sefiru Binah (Grad Piramida). Za Krolija, pravi Brat Leve ruke (Brother of the Left-Hand Path) je onaj koji odbije da pređe Ponor. On se skvrči u svom egu, sakati svoju vezu sa univerzalnim i postaje Crni brat. Dakle, tu vidimo motiv sakaćenja koji je opisivao Gustav Mejrink u romanu Anđeo sa zapadnog prozora kada opisuje adepta Leve ruke. To znači da je ta vrsta opasnosti stvarna. O tom izopačenju ili sakaćenju govore i istraživači koji opisuju put indijskih agorija. Sadguru pominje da od hiljadu onih koji krenu tomstazom samo jedan usps da stigne do kraja, a da ostali završe u ludilu ili postanu mračni. Vidimo da ko ostane u Ponoru, postaje okamenjen. Ali, Kroli ukazuje da se LHP metodom (transgresijom i uništenjem dualnosti) zapravo brže stiže do trenutka kada ego mora biti žrtvovan kako bi se postalo Magister Templi. 

Na neki način Krolijeva magika vrti se oko solarne-falusne energije koja prolazi kroz mrak. U njegovoj kosmologiji, Hadit je beskonačno mala tačka, unutrašnje sunce u srcu svakog čoveka. To sunce sija u mraku Nuit (beskonačnog prostora). Kod njega je Babalon, odnosno apokaliptička Skerletna žena u njegovoj interpretaciji, zapadna verzija indijske boginje Kali. Ona je ta koja pije krv svetaca (ego adepta). Ovde LHP nije sakaćenje radi moći, već potpuno sagorevanje svega ljudskog u vatri božanskog pijanstva. 

Uporedimo sada Krolija i Mejrinka u figurativnom smislu. Na primer, dok Bartlet Grin, Mejrinkov lik iz romana Anđeo sa zapadnog prozora, želi da sačuva svoje ja zauvek, krolijevski adept koristi greh, seks i opijate da bi razbio to ja. Kroli tvrdi da je svetla staza (Belo bratstvo) često licemerna i da guši ljudsku prirodu. Njegova telema (kao oblik LHP) jeste sunce u utrobi. On veruje da se svetlost ne nalazi gledajući u nebo, već zaranjanjem u najdublje nagone i njihovo svesno pročišćavanje. Vidimo da je krolijevski koncept LHP-a elitni psihološki i magijski sistem. On je uklonio đavola iz te priče i postavio Čoveka-Boga. Međutim, upravo je taj Krolijev individualizam i insistiranje na moći (Volja) otvorilo vrata za ono što će se desiti u XX veku, kada LHP i simbol Crnog Sunca uđu u arenu totalitarne politike i "völkisch" misticizma.

Crno Sunce i „nemačko ludilo“

„Nemačko ludilo“ između dva svetska rata predstavlja najmonstruozniji eksperiment u istoriji okultizma, trenutak kada je Put leve ruke (LHP), dotad rezervisan za individualne askete ili magove, pretvoren u kolektivni, državni misticizam. To je trenutak kada se alhemijsko Crno Sunce pretvara u politički motor za „žetvu“ miliona duša. Kroli je verovao u suverenitet pojedinca (Svaki muškarac i svaka žena je zvezda). Međutim, nemački okultni krugovi (poput društava Tule i Vril) delovali su sa stajališta koje možemo označiti kao perverziju ove ideje. Više se ne radi o tvojoj Volji, već o Volji Krvi i Tla. Tako se LHP našao u službi rasne ideologije. Transgresija više nije bila usmerena na uništenje sopstvenog ega, već na uništenje „drugoga“ (neprijatelja, nižih rasa). To je bio LHP bez duhovne odgovornosti, put moći koji je zadržao samo metodu nasilja i šoka, ali je izgubio cilj prosvetljenja.

Dvorac Vevelsburg, koji je Hajnrih Himler zamislio kao „Vatikan SS-a“, postao je arhitektonski epicentar ovog misticizma. U podu dvorane Obergruppenführersaal nalazi se čuveni mozaik Crnog Sunca (Schwarze Sonne). Za SS elitu, ovo nije bio samo ukras već je predstavljalo izvor „vazdušne“ ili „vril“ energije koja dolazi iz mitske Hiperboreje ili unutrašnjosti Zemlje. To je bila vizija sunca koje sija samo za „izabrane“, dok za ostatak sveta donosi uništenje. Kroz rituale, SS je pokušao da kanališe saturnijske aspekte (smrt, red, neumoljivost) kako bi stvorio novu vrstu čoveka: „Plavokosu zver“. 

Figure poput Gvida fon Lista i Lanca fon Libenfelsa (koji je izdavao časopis Ostara) „prevele“ su gnostički dualitet (svetlost protiv tame) na rasni plan. U njihovoj verziji, „bogovi“ (Arijevci) su se pomešali sa „poživotinjenim ljudima“, i zadatak LHP-a je bio da nasilno povrati tu izgubljenu božanstvenost. Ono što je kod derviša bio „put prekora“ radi poniznosti, ovde je postao „put zločina“ radi superiornosti. Mejrinkov opis „samosakaćenja“ LHP adepta ovde se materijalizovao u fizičkom svetu kroz logore i genocid. 

Karl Marija Viligut, Himlerov Raspućin, (poznat kao Weisthor), bio je ključna figura u oblikovanju SS mitologije. On je tvrdio da ima genetsko sećanje na drevnu germansku religiju. Njegova učenja su bila prožeta idejom o „tajnim kraljevima“ i magijskim silama koje se kriju u runama. On je savetovao Himlera u dizajnu prstena Totenkopf i rituala koji su SS pretvorili u neopaganski, vojni red. Dakle, nemački nacistički okultizam je bio LHP u svom najizopačenijem, obliku. Umesto da mag postane Bog, on je postao svesni zupčanik u mašini koja služi ne-ljudskom entitetu (državi / rasi kao biološko-magijskom egregoru). Crno Sunce više nije bilo simbol unutrašnjeg rada (Nigredo), već simbol spoljašnje tame koja guta svet. Ono o čemu je Mejrink pisao o metafizičkom planu, nacizam je izveo na istorijskom. Adepti ovog sistema su zaista „odsekli“ svoj svetlosni aspekt (humanost, empatiju) kako bi postali savršeni instrumenti uništenja. Njihov projekat je bila žetva kreativnosti i volje radi stvaranja demonske imitacije božanskog poretka na zemlji. To je bila crna misa svetskih razmera.

Fraternitas Saturni

Fraternitas Saturni ili Bratstvo Saturna je verovatno najznačajniji i najozbiljniji red Puta Leve ruke u Evropi. Ako je O.T.O. međunarodni brend, Fraternitas Saturni je bio nemačka duboka država okultizma. Njihova važnost proizilazi iz činjenice da su oni prvi koji su otvoreno i sistemski integrisali misticizam Saturna, telemitsku slobodu i tehno-magijske koncepte u jedan operativni sistem. Fraternitas Saturni je nastao direktno iz sukoba sa Krolijem. Na čuvenoj konferenciji u Vajdi, Kroli je pokušao da nametne svoje vođstvo nemačkim pansofistima. Eugen Groše (Gregor A. Gregorius), vođa jedne frakcije pansofista odbio je da prizna Krolija kao apsolutnog diktatora, ali je prihvatio njegovu filozofiju (telemu). Posledično, Groše osniva Fraternitas Saturni 1928. godine. To je bio telemitski red koji nije bio pod Krolijevom kontrolom i prvi čin nezavisnog, modernog LHP-a u Nemačkoj.

Dok su drugi redovi težili suncu, Fraternitas Saturni je obožavao Saturna (demijurga, čuvara praga, ali i Lucifera, u njihovom tumačenju). Za njih Saturn nije samo planeta, već inteligencija koja je zatvorila čovečanstvo u materiju. Put adepta je da ovlada saturnijskim silama (disciplinom, smrću, vremenom) kako bi postao slobodan. Oni su uveli formulu Logos Pan-Soter, L.P.S., koja spaja Pana (prirodu / nagon) i Sotera (spasitelja / duh). To je suštinski LHP ideal, postizanje božanstvenosti kroz potpuno prihvatanje telesnog i materijalnog. Fraternitas Saturni je bio daleko ispred svog vremena u smislu okultne tehnike. Groše je u rituale uveo koncepte radio-talasa, elektromagnetizma i astralnih frekvencija. Verovali su da se magija može naučno objasniti kroz fizičke zakone koji su još uvek nepoznati nauci. Dok je O.T.O. o seksualnoj magiji govorio u šiframa, Fraternitas Saturni je imao vrlo direktne priručnike za rad sa seksualnom energijom (uključujući i rad sa mračnim aspektima seksualnosti).

Fraternitas Saturni je jedini veliki red koji je preživeo nacistički progon (iako je Groše bio u zatvoru, a red zabranjen) i nastavio da deluje odmah nakon rata. Majkl Akvino, osnivač Setovog Hrama, crpeo je veliku inspiraciju iz Fraternitas Saturni, posebno u pogledu njihove discipline i hladnog, intelektualnog pristupa mraku. Oni su dokazali da LHP ne mora biti ludilo ili haos, već može biti precizan sistem za elitu. 

Zapravo, Fraternitas Saturni nije netragom nestao. Za razliku od mnogih redova koji su se urušili u unutrašnjim sukobima ili postali internet grupe, ovaj red je preživeo, ali je prošao kroz seriju dramatičnih raskola koji su definisali modernu nemačku okultnu scenu. Nakon Drugog svetskog rata, osnivač Eugen Groše se vratio u Berlin. Iako je bio u poznim godinama, uspeo je da rekonstituiše red 1950. godine. Ovaj period je bio obeležen pokušajem da se saturnijska gnoza prilagodi novom, atomskom dobu. Groše je bio harizmatičan, ali autokratski vođa. Nakon njegove smrti 1964. godine, red je ušao u fazu krize nasledstva. Budući da Fraternitas Saturni nije imao jasnu liniju sukcesije koja bi svima odgovarala, red se pocepao na nekoliko frakcija. Prva je frakcija ona koja je zadržala ime i pravni status udruženja u Nemačkoj. Oni su postali diskretniji, fokusirani na arhivu i očuvanje tradicionalnih stepenova. Druga frakcija, poznata kao Ordo Saturni nastao je krajem 70-ih (zvanično 1982) pod vođstvom Adolfa Hembergera. Oni su tvrdili da legalni Fraternitas Saturni više nema magijsku moć i uveli su još moderniji, naučno-orijentisan pristup saturnijskoj gnozi. Ordo Saturni je bio otvoreniji ka teozofiji i istraživanju parapsihologije.

Danas ne postoji jedna centralna tačka, već nekoliko struja koje nose duh Fraternitas Saturni. Taj red i dalje postoji u Nemačkoj kao aktivna loža. Fokusirani su na saturnijsku magiju i telemu, ali su znatno manje javni nego u Grošeovo vreme. Takođe, postoji i nešto što se zove Communion of Saturn (CoS). To je međunarodni ogranak koji je nastao iz obe postgrošeovske frakcije, prilagođen engleskom govornom području. Oni su ti koji su najviše doprineli digitalizaciji saturnijskih tekstova. Isto tako, veliki broj bivših članova je prešao u potpunu diskreciju ili su postali ključni teoretičari u strujama kao što je Magija Haosa (Chaos Magic). Jedan od najpoznatijih bivših članova bio je Stephen Flowers (Edred Thorsson), koji je imao veze sa Majklom Akvinom. On je kroz svoju knjigu Lords of the Left-Hand Path prvi put detaljno predstavio Fraternitas Saturni široj publici. Ono što je zanimljivo jeste da je upravo u krugovima bivših članova Fraternitas Saturni i njihovih nastavljača razvijena je ideja o astralnom sajber-prostoru. Oni veruju da se saturnijsko polje energije savršeno poklapa sa strukturom interneta i koriste algoritme i digitalnu enkripciju kao moderne verzije pečata (sigila). Za njih, saturnalizam nisu samo rituali, već hakovanje stvarnosti kroz frekvencije.

Drakula kao arhetip mračnog adepta Puta Leve ruke

Adept inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud je izrekao tvrdnju da je S. L. MacGregor Mathers (jedan od osnivača Zlatne zore) lično uputio Rudolfa fon Sebotendorfa (osnivača Thule Gesellschat) u mračnu magiju. Ta tvrdnja je istorijski veoma nategnuta, ali simbolički pije vodu u LHP narativu. Meters je veći deo svog kasnijeg života proveo u Parizu, izolovan i paranoičan, dok je Sebotendorf svoje okultno obrazovanje stekao uglavnom u Turskoj, kroz sufizam i masoneriju orijentalnog tipa. Nema čvrstih dokaza o njihovom direktnom susretu. Ova ideja verovatno potiče iz činjenice da je Zlatna zora imala svoje ispostave u Nemačkoj i da su teozofski krugovi bili povezani. Sebotendorf je svakako bio svestan Metersovog rada na rekonstrukciji magijskih sistema, ali je njegov put bio mnogo više politički i rasno obojen (Ariozofija).

Sa druge strane, Krolijeva izjava da je Meters postao Crni brat je klasičan primer LHP retorike. U Zlatnoj zori, Meters je postao autokrata. Kroli je tvrdio da je Meters izgubio kontakt sa Tajnim šefovima (virtuelnim, netelesnim entitetima koji vode Red) i da je počeo da koristi magiju za ličnu osvetu i kontrolu. U okultnoj terminologiji, postati Crni brat znači učvrstiti ego unutar Ponora (tokom operacije prelaska), odbiti žrtvu sopstvene ličnosti i postati duhovni parazit. Metersova izolacija i opsednutost sopstvenim autoritetom su Kroliju poslužili kao savršen primer te vrste samosakaćenja, a koje je pominjao i Gustav Mejrink opisujući mračne adepte LHP.

Naravno, tu se provlači i ličnost Brama Stokera koji je bio blizak prijatelj mnogih članova Zlatne zore (uključujući J.W. Brodie-Innesa), ali nema dokaza da je ikada bio iniciran. Međutim, njegov roman Drakula (1897) je duboko okultno delo koje se pojavljuje u trenutku najvećeg procvata Zlatne zore. Blekvud je prilikom tvrdnje da je Meters uputio Sebotendorfa u mračnu vampirsku magiju pominjao i Stokera, ali je takođe pominjao i da je jedan od Tajnih šefova Zlatne zore bio niko drugi do legendarni Drakula. Navodno, otud Stokeru i ideja za njegov čuveni roman, kao i činjenica da je u romanu Drakula došao u London. Drakula u romanu nije samo čudovište, već inverzija adepta. On je besmrtan u materiji, ima kontrolu nad elementima i životinjama, i poseduje gvozdenu volju. U tom smislu, on je književna personifikacija onoga što LHP adept teži da postane: suvereno biće koje ne zavisi od božanske milosti, već od sopstvene vitalne moći.

Inače, sam Blekvud za sebe kaže da je iniciran u Zeleni Red (verovatno je povezan sa mitskom Zelenom ispostavom sa Tibeta o kojoj je pisao i Trevor Ravenscroft). Navodno, Zeleni Red praktikuje vampirizam radi prikupljanja vitalne energije. Za njih, Drakula nije mrtvac koji pije krv, već inicijat koji zna kako da ukrade vatru od neiniciranih kako bi održao svest nakon fizičke smrti. U suštini, Drakula je Tajni šef Zelenog Reda.

Ideja o Zelenom Redu koji stoji iza Sebotendorfa i Društva Tule uvodi nas u najmračniji aspekt LHP-a: kolektivni vampirizam kao projekat inicijacijskog vampirizma. Sebotendorf je u svojoj knjizi Pre nego što je Hitler došao tvrdio da je Društvo Tule pripremilo teren za njega. Ako prihvatimo Blekvudovu tvrdnju, oni zapravo su stvorili astralni levak koji je usisavao životnu silu masa (kroz miting, rat, žrtvu) kako bi nahranio mračne entitete ili održao crnu elitu u stanju moći. Ipak, Blekvudove tvrdnje su više ezoterijska mitologija nego akademska istorija, ali one pogađaju suštinu. Vampir poput Drakule je savršena predstava LHP adepta koji je odbio da umre (i pređe Ponor) te odlučio da opstane kroz parazitiranje na nižim sferama. Meters je poslužio kao istorijsko upozorenje šta se dešava kada mag postane opsednut moći (postaje Crni brat), a Tule i Sebotendorf su taj princip vampirizma primenili na državu i rasu. Ovo je primer izopačenog LHP-a, gde se transgresija ne koristi za slobodu, već za uspostavljanje večne, mračne hijerarhije. To je prelaz ka Holivudu, gde vampir prestaje da bude strašan i postaje kul, a parazitizam se predstavlja kao vrhunski stil života.

Vidi naredni tekst na ovu temu: Od LaVeja i Akvina do AntiFa satanizma

Dolazak Puta Leve ruke u Evropu (Kratka povest LHP - II deo)

Vidi Kratka povest LHP - prvi deo

Put Leve ruke i Evropa

Dolazak Puta leve ruke (LHP) u Evropu nije bio jednosmeran marš, već serija podzemnih infiltracija koje su se dešavale kroz tri glavna kanala: ratni sukobi, okultna trgovina tekstovima i tajna društva. Ključni trenutak je prelazak sa istočnjačkog asketizma na zapadni individualizam. Legendarni kontakt desio se tokom Krstaških ratova. Evropski vitezovi (naročito Templari) došli su u dodir sa bliskoistočnim sektama poput Nizarija (Asasina). Tada je usvojena doktrina: Ništa nije istina, sve je dozvoljeno. Iako je ovo verovatno apokrifna krilatica, ona savršeno sažima LHP impuls. Templari su optuženi da su od muslimana preuzeli rituale pljuvanja na krst i obožavanja Bafometa. Ideja je bila da se iskušenik šokira kršenjem sopstvenih svetinja kako bi se oslobodio dogme, što je čista Malamatija tehnika prenesena u hrišćanski okvir.

U XII i XIII veku, preko Španije (Al-Andalus), u Evropu stižu prevodi arapskih magijskih traktata, od kojih je najznačajniji Ghayat al-Hakim (poznat kao Picatrix). Ovaj tekst je sadržao uputstva za astralnu magiju koja nije marila za hrišćanski moral. Korišćenje nečistih supstanci, krvi i prizivanje planetarnih duhova uvelo je operativni LHP u evropske intelektualne krugove. Alhemičari su počeli da tragaju za zlatom (Gnozom) ne kroz Crkvu, već kroz rad sa materijom i crnim suncem (Nigredo), što je paralela sa indijskom tantričkom alhemijom. Dakle, alhemija u tom trenutku poprima subverzivan karakter.

Tokom renesanse i prosvetiteljstva, LHP u Evropi dobija svoj najpoznatiji, ali i najviše neshvaćen oblik: satanizam i crnu magiju. Međutim, tu ima jedna značajna razlika između duha Indije i duha Evrope. Dok je u Indiji LHP bio priznata (iako rubna) duhovna tehnika, u Evropi je svaki pokušaj individualne duhovne moći izvan Crkve bio proglašen đavoljim poslom. Rezultat je bio da su evropski okultisti uzeli simbole pobune (Lucifer, Prometej) i proglasili ih nosiocima svetlosti (LHP kao put prosvetljenja kroz tamu). To je trenutak kada se indijski metod uništenja ega preobražava u zapadni metod uzdizanja ega.

Kada je LHP stigao u Evropu, on je pretrpeo radikalnu mutaciju. Na Istoku cilj je uništenje ega radi sjedinjenja sa Apsolutom, a na Zapadu je to postalo jačanje ega i postajanje bogom (samooboženje). LHP je u Evropu ušao kao tehnologija moći. Evropljani su od Istoka preuzeli metode transgresije, ali su im dali novi cilj, a to je individualni suverenitet. To više nije bio put gubitka sebe u Bogu (ili Šakti), već put pronalaženja Boga u samom sebi kroz kršenje društvenih i verskih tabua.

Period inkubacije LHP u Evropi, pre nego što je u XIX veku postao javan i kodifikovan, odvijao se u senci hermetizma, alhemije i radikalnih političko-mističkih pokreta. To je bio period unutrašnjeg izgona gde su se transgresivni impulsi skrivali iza laboratorijskog stakla ili aristokratskih salona. Pre Alistera Krolija i moderne ere, LHP se manifestovao kroz one koji su odbacivali posredništvo Crkve i tražili direktnu moć. Prethodnice toga vidimo u Fideli d’Amore (Verni ljubavi), što je tajno pesničko i mističko udruženje kojem je pripadao i Dante Aligijeri. Iako na površini deluju kao vitezovi trubaduri, njihova unutrašnja doktrina bila je gnostička. Žena (Beatriče) nije bila osoba, već oličenje sopstvene intelektualne duše. Njihov put je bio put individualne inicijacije kroz estetsku i erotsku ekstazu, što je evropski eho tantričkog rada sa ženskom energijom. 

Druga grupacija jeste Slobodni duh (Brethren of the Free Spirit). U pitanju je srednjovekovna jeretička grupa koja je tvrdila da čovek može postati Bog (autoteizam). Verovali su da onaj ko je dostigao stanje slobodnog duha više ne može da zgreši, bez obzira na to šta radi (uključujući seksualne slobode i krađu). Ovo je čisti antinominalizam, ideja da unutrašnja gnoza poništava spoljašnji zakon. 

U tom smislu vredi pomenuti i Đordana Bruna, koji je bio mnogo više od žrtve nauke. Bruno je bio mag renesanse koji je oživeo hermetičku ideju da je ljudski um sposoban da obuhvati čitav kosmos. Njegovo odbijanje hrišćanske dogme u korist egipatske gnoze i rad sa unutrašnjim slikama (ars memoriae) predstavlja LHP uspon ka božanstvu kroz moć volje i intelekta.

I konačno, pomenuo bih Hell-Fire Club (XVIII vek). Iako često opisivani kao klubovi dokonih razvratnika, ovi krugovi (naročito onaj Ser Fransisa Dašvuda) praktikovali su ritualnu transgresiju u ruševinama opatija. Njihovo ismevanje religije bilo je oblik zapadnog malamatijstva, svesno prihvatanje uloge grešnika radi oslobađanja od društvenih okova.

Crno Sunce i Put Leve ruke

U smislu istraživanja tokova evropskog Puta Leve ruke, potrebno je osvetliti i pojam Crnog Sunca, odnosno Sol Niger. Pojam Crnog Sunca danas nosi težak politički i neonacistički prtljag (zbog simbola u dvorcu Vevelsburg), ali njegova izvorna, okultna suština je ključni koncept LHP. U alhemiji, Sol Niger je simbol početne, najteže faze Velikog Dela, tj faze Nigreda. Da bi se zlato (duhovno ja) rodilo, materija (ego) mora da umre, istruli i prođe kroz potpuno pomračenje. U tom smislu Crno Sunce predstavlja nevidljivu, unutrašnju svetlost. Dok vidljivo makrokosmičko Sunce osvetljava spoljašnji svet čula, Crno Sunce osvetljava unutrašnji svet senki. To je sunce koje sija u podzemlju (Hadu ili Pustinji Azazela). Sol Niger je direktno povezan sa Saturnom. To je hladno sunce koje ne greje, već kristalizuje. U LHP smislu, ono je simbol svesti koja je ostala budna u apsolutnom mraku, svesti koja ne potiče od Boga, već iz sopstvenog ponora.

U ovom periodu inkubacije tokova LHP u Evropi, Crno Sunce postaje metafora za gnozu Leve ruke. Baš kao što Nigredo uništava materiju, praktičar LHP-a koristi transgresiju da uništi svoje društveno ja. Sledbenik Desne ruke traži svetlost od Gornjeg Sunca (Boga / Autoriteta), dok sledbenik leve ruke pali Crno Sunce u sebi. Ovo je faza u kojoj LHP prestaje da bude samo indijska tehnika ili sufijski prekor i postaje evropski misticizam individualizma. Čovek više ne želi da se stopi sa Apsolutom, već želi da postane Sunce koje sija u sopstvenom mraku.

XIX vek je bio prelomna epoha u kojoj su se drevne, podzemne struje preobrazile u moderni okultizam. To je vek u kojem LHP dobija svoju prvu intelektualnu definiciju, dok Crno Sunce iz alhemijskih laboratorija izlazi na političku i književnu scenu, postajući simbol romantičarske pobune i onostranog znanja. Sredinom XIX veka, bivši opat Elifas Levi objavljuje svoja ključna dela (Dogma i ritual visoke magije). Levi ne koristi eksplicitno termin LHP, ali uvodi koncept Bafometa. Za njega, Bafomet nije đavo, već simbol astralnog svetla i ravnoteže suprotnosti. On prvi sugeriše da mag mora ovladati i mračnim silama kako bi postigao potpunu moć. To je bio prvi korak ka desatanizaciji transgresije, koja postaje tehnička nužnost. Kod Levija, crno svetlo je povezano sa astralnim svetlom koje može biti i stvaralačko i rušilačko. On postavlja temelje za ideju da postoji magijsko sunce dostupno samo iniciranima, koje sija iza vidljivog fizičkog spektra.

Književni romantizam XIX veka preuzeo je alhemijski simbol Crnog Sunca i pretvorio ga u metaforu za melanholiju, gubitak Boga i potragu za smislom u ništavilu. Žerar de Nerval, u svojoj pesmi El Desdichado, piše čuveni stih: Moje jedino zvezdano nebo je mrtvo / I moje svetlo je Crno sunce melanholije. Ovde Crno Sunce prestaje da bude samo laboratorijski simbol i postaje simbol unutrašnjeg stanja modernog čoveka koji se suočava sa smrću starih bogova. Ova melanholija je saturnalno stanje koje prethodi inicijaciji. Prihvatanje unutrašnjeg mraka umesto slepog verovanja u crkvenu svetlost je suštinski LHP čin, svest koja opstaje uprkos odsustvu spoljašnjeg Boga.

Ključni momenat se dešava 1875. godine osnivanjem Teozofskog društva. Blavacka je ta koja direktno uvozi termine iz Indije i Tibeta u zapadni rečnik. U svojoj Tajnoj doktrini, Blavacka po prvi put u modernom smislu koristi termine Put leve ruke i Put desne ruke. Međutim, ona LHP-u daje negativnu konotaciju, povezujući ga sa crnom magijom i sebičnošću. Ipak, samim tim što je termin uvela u opticaj, ona je omogućila kasnijim generacijama (poput Krolija) da ga prisvoje i rehabilituju. Blavacka piše o Središnjem duhovnom suncu koje je nevidljivo i crno za fizičke oči. Ona tvrdi da je naše vidljivo sunce samo sočivo ili fokus kroz koji sija prava, mračna i nepojmljiva moć iz centra galaksije.

Krajem XIX veka, kroz Ničea i dekadentne pokrete, LHP i Crno Sunce se stapaju u ideju o Natčoveku. LHP postaje put radikalnog individualizma. Više se ne radi o služenju demonima, već o prepoznavanju sopstvene Volje kao vrhovnog zakona. Okultne grupe poput Hermetičkog reda Zlatne zore (iako su se deklarisale kao desne) praktikovale su tehnike koje su bile čisti LHP: preuzimanje božanskih oblika i direktno upravljanje astralnim silama. U ovom periodu, Crno Sunce počinje da dobija svoje arijevsko i mitsko-političko tumačenje. Pojavljuju se ideje o Thule (mitskom severu) i Vril energiji, gde se Crno Sunce vidi kao izvor moći drevne, izgubljene rase. Ovo će kasnije, u XX veku, dovesti do mračnih zloupotreba, ali je u XIX veku to bio deo šire potrage za izgubljenom gnozom.

Gustav Mejrink i Put Leve ruke

Gustav Mejrink u Anđelu sa zapadnog prozora pruža jednu od najdubljih i najjezivijih analiza Puta leve ruke (LHP) ikada napisanih u evropskoj književnosti. Njegova vizura nije puki horor, nego je plod dubokog poznavanja alhemije i teozofije, ali je istovremeno prožeta specifičnim strahom od duhovnog sakaćenja. Da bismo razumeli da li je njegova vizija uverljiva, moramo je razbiti na elemente koje obuhvataju likovi Bartleta Grina i Asje Hotokalunginove. Bartlet Grin je u romanu predstavljen kao mračni pandan Džonu Diju, tipičan primer crnog maga koji ne traži prosvetljenje, već večnost u materiji. Po Mejrinku, LHP adept poput Grina ne preobražava ego, već ga konzervira. Umesto da dopusti da Sol Niger (Crno Sunce) spali njegovo niže ja kako bi se rodilo duhovno zlato, on koristi tu energiju da bi zamrzao svoju individualnost u astralu. Ovo je vrlo blisko tradicionalnoj kritici LHP-a (naročito iz perspektive veda ili desne tantre). Smatra se da LHP praktikant, ako skrene, postaje Asura, demonsko biće ogromne moći, ali odsečeno od izvora života, osuđeno na postojanje u ledenim sferama gde nema promene.

Asja Hotokalunginova predstavlja mračni, asimetrični aspekt Šakti (ili Babalon, kako bi je kasnije nazvao Kroli). Ona je vampirska strana LHP. Po Mejrinku, ona je oličenje onoga što on naziva ženskom tamom koja ne služi nadahnuću (Soror Mystica), već usisavanju muške solarne svesti. Ovde Mejrink dotiče jedan od najstvarnijih rizika tantričkog LHP-a, a to je gubitak svesti u čulnoj ekstazi. Dok LHP tvrdi da se kroz seks postiže bogolikost, Mejrink upozorava da se bez svetlosnog aspekta (duha) taj čin pretvara u puko crpljenje vitalne snage.

Da li je Mejrink u pravu? Ja sam stekao utisak da Mejrink vidi LHP kao sakaćenje svetlosnog aspekta ljudskog bića. On tvrdi da adept LHP čini ontološki rez: namerno odbacuje vertikalu (vezu sa božanskim / univerzalnim) kako bi postao apsolutni suveren u mraku sopstvenog bića. Ovde postoji mala disonanca. Izvorni tantrički LHP zapravo ne želi da odseče svetlost, već da je pronađe u samom srcu tame (u izmetu, smrti, krvi). Mejrinkov LHP je, pak, više zapadni, faustovski LHP. To je put pobune gde adept kaže: Radije ću biti Bog u svom paklu, nego sluga u tuđem raju. Mejrink je u pravu u pogledu opasnosti. LHP zaista nosi rizik da se praktičar pretvori u duhovno čudovište, svest koja je postigla besmrtnost, ali je izgubila sposobnost ljubavi, empatije i sjedinjenja sa Celinom, sa Jednim, sa Izvorom. To je okamenjivanje.

U Mejrinkovom romanu, put koji biraju Grin i Asja vodi ka nečemu što je suprotno od zlatnog vaskrsenja. To je svetlost koja ne greje. U Mejrinkovoj viziji, Crno Sunce je Sunce iluzije koje sija za one koji su izabrali put apsolutnog ega. Za njega, to nije faza pročišćenja (Nigredo), već konačno odredište za one koji su sakatili svoju dušu radi moći. Mejrinkov prikaz je psihološki i ezoterijski izuzetno uverljiv, ali on piše iz pozicije nekoga ko duboko veruje u Put desne ruke (duhovno venčanje, harmoniju). Za njega je LHP duhovno samoubistvo koje traje večno. On je savršeno oslikao zapadnu bolest LHP-a: pretvaranje transgresije u puki egoizam. Bartlet Grin nije tantrički svetitelj koji gazi tabue da bi video Boga u svemu. On je predator koji gazi tabue da bi nahranio svoju senku. Takođe, imajmo u vidu i da je Mejrink bio duboko uronjen u teozofski narativ o Velikom belom bratstvu (Great White Brotherhood), pa je LHP u njegovim delima nužno poprimio oblik Crnog bratstva koje teži isključivo uništenju ili okamenjenju ega. On je LHP koristio kao kontrast, kao memento mori za svakog ko krene stazom magije.

Vidi nastavak: Od Avalona do Drakule