Teorija elemenata

Teorija elemenata

U ovom poglavlju ću razmotriti teoriju elemenata u hermetizmu. Da bismo shvatili teoriju elemenata potrebno je da ih sagledamo ne kao izolovane i statične supstance, nego kao kombinacije kvaliteta. Vidljiva supstanca je u tom smislu simbol, dok je kombinacija kvaliteta zapravo formula koja nam ukazuje kako se sila ponaša. Dakle, moramo razumeti da u okultnom smislu elementi nisu isto što i elementi periodne tablice iz hemije.

Pokušaću da to predstavim slikovito. Zemlja se rastvara u Vodi. Voda se rastvara u Vatri, a Vatra u Vazduhu. Elementi četvoropola stoje u međusobnim komplementarnim odnosima: Vazduh je komplementaran Zemlji, a Vatra Vodi. Elementima se u hermetizmu pridodaju svojstva pomoću kojih možemo vršiti njihov preobražaj: Vatra je topla i suva, Vazduh je vlažan i topao, Voda je vlažna i hladna, dok je Zemlja suva i hladna. Ova svojstva pojavljuju se u knjizi Hajnriha Kornelijusa Agripe „De occulta philosophia“, u odeljku o elementima:

• Vatra - suvo i toplo;

• Voda - hladno i vlažno;

• Vazduh - toplo i vlažno;

• Zemlja - hladno i suvo;

Ako svaki od elemenata zauzme po jedan ugao pentagrama onda njihov međusobni odnos postaje očigledan. Donji levi ugao je Zemlja, donji desni ugao je Vatra, gornji levi ugao je Vazduh, gornji desni ugao je Voda, dok bi vrh pentagrama bio rezervisan za peti element, odnosno Duh ili Etar. Zajedničko svojstvo Zemlje i Vode je hladnoća, pa je otud linija pentagrama koja spaja zemljani donji levi ugao sa vodenim gornjim desnim uglom zapravo dijagonala hladnoće. Ujedno, reč je o pasivnom aspektu Duha. Zajedničko svojstvo Vatre i Vazduha je toplota a linija koja povezuje vatreni donji desni ugao sa vazdušnim gornjim levim uglom zapravo dijagonala toplote. To je aktivan aspekt Duha. 

Ako pentagram zamislimo kao šemu ljudskog bića, onda se dijagonale toplote i hladnoće ukrštaju u ljudskom međunožju, odnosno između donja dva kraka pentagrama. Zajedničko svojstvo elemenata Vode i Vazduha je vlažnost, pa je samim tim linija koja povezuje vodeni i vazdušni ugao pentagrama linija vlažnosti. Kako je gornji vrh pentagrama direktno povezan samo sa donjim kracima, ispada da je svojstvo Duha suvoća.

Na osnovu Agripine šeme uviđamo da Vatra i Zemlja imaju kao zajedničku prirodu suvoću, dok Vazduh i Voda dele svojstvo vlažnosti itd. Takođe, Agripa daje i Platonovu podelu koja u obzir uzima po tri svojstva elemenata:

• Vatra - sjajno, lagano i pokretno;

• Voda - tamno, čvrsto i pokretno;

• Vazduh - tamno, lagano i pokretno;

• Zemlja - tamno, čvrsto i nepokretno;

U Platonovoj šemi vidimo da samo element Vatre poseduje sjaj, dok je recimo samo Zemlja nepokretna. Za razliku od svojstava koje daje Agripa, u Platonovoj podeli suprotnost se očituje između elemenata Vatre i Zemlje. U suštini, obe klasifikacije se nadopunjuju, tako da u praktičnom razmatranju možemo uzeti u obzir svih pet svojstava za svaki element radi promišljanja njihove prirode. Tako naposletku imamo potpuniju listu:

• Vatra - sjajno, lagano i pokretno / suvo i toplo;

• Voda - tamno, čvrsto i pokretno / hladno i vlažno;

• Vazduh - tamno, lagano i pokretno / toplo i vlažno;

• Zemlja - tamno, čvrsto i nepokretno / hladno i suvo;

Agripa je predstavio prirodu elemenata u proporcionalnoj šemi. Tako je, po njemu, element Vatre četiri puta sjajniji od Vazduha, ovaj dva puta sjajniji od Vode, dok je Voda dva puta sjajnija od elementa Zemlje. Vatra je tri puta pokretljivija od vazduha, ovaj je četiri puta pokretljiviji od Vode, dok je Voda četiri puta mobilnija od Zemlje. U ovim Platonovim svojstvima elemenata prepoznajemo sličnost sa indijskim pojmom gune, koja označava kakvoću supstance. Sjaj ukazuje na gunu satvas, pokretljivost na radžas, čvrstoća na tamas. Na osnovu Agripine šeme dolazimo do liste sledećih proporcija elemenata: 

• Vatra : Vazduh / sjaj - 4:1; pokretljivost - 3:1; čvrstina 1:2;

• Vazduh : Voda / sjaj - 2:1; pokretljivost - 4:1; čvrstina 1:3;

• Voda : Zemlja / sjaj - 2:1; pokretljivost - 4:1; čvrstina 1:3;

Na osnovu ove šeme možemo izračunati apsolutne vrednosti sva tri svojstva. U pitanju su fiktivne jedinice koje odražavaju odnos proporcije pomenutih svojstava: 

• Vatra / sjaj - 16; pokretljivost - 48; čvrstina - 1;

• Vazduh / sjaj - 4; pokretljivost - 16; čvrstina - 3;

• Voda / sjaj - 2; pokretljivost - 4; čvrstina - 9;

• Zemlja / sjaj - 1; pokretljivost - 1; čvrstina - 18;

U nekim ezoterijskim školama određene boje pripisane su elementima. Po zapadnom ezoterizmu, Vatra je crvene boje, Vazduh žute, Voda plave, a Zemlja zelene. 

Zavirimo sada malo dublje u ovu temu, držeći se Agripine šeme, dok ću za ovu svrhu Platonovu šemu ostaviti po strani. Dakle, imamo četiri elementa i njihove kvalitete: Vatra je toplo i suvo, Vazduh je toplo i vlažno, Voda je hladno i vlažno, Zemlja je hladno i suvo. U pogledu karaktera elemenata uvek imajmo na umu da je element osnovni način na koji sila postaje vidljiva. To je zapravo obrazac po kojem je energija ukalupljena dok poprima oblik, ili dok ulazi u svest. Elementi su u neku ruku poput kalupa, da se izrazim u duhu Karlosa Kastanede, te predstavljaju osnovne modalitete tih kalupa. U tom smislu, ono što znamo kao vatru, jeste jedan oblik ispoljavanja načela, odnosno kalupa, elementa Vatre. Mora, reke, jezera, to je sve jedan izraz načela ili kalupa Vode. Kamenje, metal, pesak, asfalt, beton, sve je to oblik ispoljavanja element Zemlja. Vazduh koji udišemo, vetar koji nas šiba, celokupna atmosfera, sve je to izraz Vazdušnog elementa. Vidimo da nijedna od pomenutih fizičkih supstanci i načina ispoljavanja ne iscrpljuje značenje elementa. Posmatrajući fizički svet mi stičemo predstavu o svojstvima elemenata, ali u okultizmu je važno prepoznati obrazac iza te predstave.

Ako element Vatre poimamo samo kao fizički plamen, onda je naš odnos prema njoj površinski i plitak. U okultnom smislu, Vatra je obrazac toplote i suvoće, pa u tome prepoznajemo njenu aktivnost i tamo gde nema vidljivog plamena. To, recimo, može biti pročišćenje (jer se priroda obnavlja vatrom), sukob, ispoljavanje hrabrosti, strasti, volje, ambicije i sl. U svim ovim slučajevima nije potrebno prisustvo fizičkog plamena, s obzirom na prisutnost istog obrasca, jer je svest koja je istrenirana na opažanje simboličkih obrazaca, to u stanju da prepozna. 

Hajde sada da uđemo u razmatranje četiri osnovna kvaliteta kako je to Agripa zabeležio, što bi nam pomoglo da razumemo prirodu magijske sile koju ti kvaliteti opisuju. U tom smislu, svojstvo topline ima širi značaj od temperature, dok je hladnoća nešto više od odsustva toplote. I dalje, vlažnost pokriva širi spektar od pukog sadržaja vode, dok je suvoća više od odsustva vlažnosti. U jednom operativnom načinu sagledavanja, ovi kvaliteti zapravo opisuju tendencije i načine na koje magijska sila deluje. Na primer, vlažnost povezuje, spaja, meša, prilagođava i omogućava da jedno teče u drugo. Toplina pokreće, stimuliše, ubrzava, širi, uzbuđuje, mobiliše, inicira. Hladnoća skuplja, obuzdava, usporava, konzervira i povlači aktivnost prema unutra. I konačno, suvoća razdvaja, razlikuje, definiše, raščlanjuje, stvrdnjava, daje individualne granice. Ovi opisi su praktične prirode i omogućavaju nam da razumemo šta te kombinacije podrazumevaju za magijsku praksu. Toplina i hladnoća čine jednu polarnost, dok vlažnost i suvoća čine drugu. Jedna polarnost se tiče aktivnosti (toplina povećava kretanje, hladnoća smanjuje ili sadrži kretanje), a druga se tiče odnosa (vlažnost omogućava kombinovanje, suvoća održava stvari odvojenim). Dakle, očigledno je da ih preseka ovih suprotnosti nastaju četiri elementa:

• Vatra = toplo + suvo = aktivno i razdvajajuće 

• Vazduh = toplo + vlažno = aktivno i povezujuće 

• Zemlja = hladno + suvo = stabilno i razdvajajuće 

• Voda = hladno + vlažno = prijemčivo i povezujuće

Razmotrimo sada šta elementi otkrivaju. Kao prvo, Vatra nije jednostavno energija, kao što ni Vazduh nije samo misao, niti je Voda samo emocija, ili se Zemlja odnosi isključivo na fizički svet. To jesu tačni opisi, ali nisu dovoljno potpuni, pa kao takvi, ti opisi ogrnaičavaju razumevanje fenomena elemenata. 

Vatra

Vatra je toplota kombinovana sa suvoćom, odnosno to je aktivnost kombinovana sa razdvajanjem. Nešto se pokreće i kroz to kretanje razlike postaju oštrije. Vatra razdvaja jedno stanje od drugog, razdvaja nešto što je bilo pre od onog što dolazi posle, omogućuje razlikovanje i daje nam moć da uočimo čisto i nečisto, vidljivo i skriveno, živo i mrtvo. Kao što svetlost stvara kontrast tako i Vatra otkriva stvari, pojave i procese. Ona pročišćava tako što odvaja ono što može da izdrži toplotu od onoga što ne može. Vatra uništava jer sagoreva i topi postojeće oblike. Naposletku, Vatra stvara jer uništenje jednog stanja oslobađa energiju za nastanak nečeg drugog. Otud je sasvim prirodno zašto hermetička tradicija povezuje element Vatre sa voljom. Neko čiju energiju karakteriše manjak Vatrenog načela može imati obilje ideja, osećanja i planova, ali ostaje nesposobna da ih pretvori u odlučno kretanje. Kod nekog takvog nema šta da se zapali nema inicijalne kapisle, nema iskre, nema varničenja, pa se otud ništa ne odvaja iz potencijanog stanja u stvarnu akciju. Svest bez energije ne može ništa učiniti. 

Međutim, obilje Vatre izaziva drugačiju vrstu neuravnoteženosti, pa tako moć razdvajanja postaje neselektivna, hrabrost postaje nasilje i agresija, pročišćenje postaje opsesija, intenzitet postaje razorna sila, previše svetla zaslepljuje. Ista sila koja nekome omogućava da deluje može ga učiniti nesposobnim da prima. Jedna od temeljnih zakonitosti elementarnih priroda govori nam da sila nije dobra zato što je jaka, nego je korisna i delotvorna onda kada je srazmerna, usmerena i uravnotežena drugim silama potrebnim za ostvarenje naše namere.

Vazduh

Rekao sam da su temeljna načela elementa Vazduha toplota i vlažnost. To se razume kao aktivnost kombinovana sa povezivanjem. Vazduh se kreće, ali za razliku od Vatre, ne kreće se razdvajanjem, nego između stvari, prelazi granice, nosi zvuk, reči, dah, miris. Suštinsko svojstvo Vazduha jeste da povezuje jednu lokaciju sa drugom, jednu stvar sa drugom, a da se ni u jednoj ne učvrsti. Iz toh razloga element Vazduha se povezuje sa mišlju, jezikom, komunikacijom, analizom i odnosom između ideja. Misao se kreće, ona upoređuje, povezuje, uzima jedan koncept i stavlja ga pored drugog, dok jezik omogućava da nešto iz jednog uma uđe u drugi. Dakle, Vazduh stvara mreže, povezuje preko prividne razdvojenosti. No, Vazduh u svemu tome nije pasivan, već je topao i deluje stimulativno. Jedna ideja se može kretati kroz masu umova brže od bilo kog fizičkog objekta. Rečenica može aktivirati osećanja, ime može prizvati čitavo polje sećanja, simbol može povezati svesni um sa nečim što je ranije bilo nedostupno itd. 

Nedostatak Vazdušnog svojstva ima za posledicu otežano kretanje ideja, misli, slika i svega onog što taj element prenosi. Tako komunikacija postaje blokirana, um postaje krut. Neko sa deficitom Vazduha takođe može posedovati znanje, ali neće biti u stanju da ga organizuje ili artikuliše. To je kao da smo iskusili ili doživeli nešto nesvakidašnje ali nemamo reči da to opišemo. Sa druge strane, višak energije Vazduha uzrokuje beskrajno kretanje bez dolaska na konačni cilj. U tom slučaju analiza se odvaja od svrhe, radoznalost postaje smetenost, komunikacija postaje buka. Um stvara vezu za vezom, ali nikada ne dozvoljava ničemu da postane dovoljno čvrsto da bi bilo upotrebljivo, tako da sve ostaje moguće, ništa ne postaje stvarno. Vazduh nas može povezati sa hiljadama ideja, a istovremeno nas može sprečiti da bilo koju od njih utelovimo.

Voda

Voda je nešto hladno i vlažno, što daje prijemčivost kombinovanu sa povezivanjem. Voda ne nameće jedan čvrsti oblik svom okruženju, nego prima oblik posude, spaja se sa onim što susreće, kreće se ka dubini, odražava ono što se pojavljuje iznad nje, dok istovremeno skriva ono što postoji ispod njene površine. Zato se Voda povezuje sa emocijom, maštom, sećanjem, intuicijom, snovima i podsvešću, jer ona prima utiske i zadržava tragove. Tako recimo neki san može povezati naše sadašnje iskustvo sa nečim što je naš svesni um verovao da je zaboravio. Isto tako i reč izgovorena pre više godina može ostati aktivna u našem emotivnom sloju. Nekakav simbol koji nam se ukazao u viziji takođe može biti potisnut u naše nesvesno odakle će nastaviti da utiče na naš život, snove i imaginaciju dugo nakon što smo taj simbol otkrili ili kanalisali. 

Sa druge strane, Voda bez granice postaje poplava, saosećanje postaje gubitak sebe, prijemčivost postaje sugestibilnost, mašta postaje fantazija, emocija postaje struja koja nas nosi operatera gde god se kreće. Neko može osećati sve, a ne razumeti ništa, jer je svaki utisak prihvaćen, svaka unutrašnja slika tretirana kao otkrovenje, svako raspoloženje kao poruka iz univerzuma, poruka bogova ili duhova. U praktičnom smislu tada ne možemo govoriti o magijskoj osetljivosti već o nefiltriranoj prijemčivosti. 

Zemlja

Svojstva elementa Zemlje su hladno i suvo, što je zadržavanje kombinovano sa razdvajanjem. Kretanje usporava, granice postaju čvrste, a različite stvari zadržavaju svoj identitet. To je uslov potreban za uobličavanje nečeg, i ovo se ne mora odnositi samo na neke materijalne strukture, nego i na misaone oblike, ili odnose između ljudi. Dakle, to se može odnositi na bilo kakvu strukturu, materijalnu ili nematerijalnu. Element Zemlje uspostavlja granicu koja omogućava nečemu da postoji, jer bez te granice energija može biti prisutna, ali nema posudu. To je kao kada bismo imali obilje ideja, ali ne samo što ih nismo ostvarili, nego ih nikada nismo ni zabeležili, nismo im dali nikakav oblik, kao reč, simbol, nacrt, model itd. Zemlja je ono što omogućava sili da opstane u kontaktu sa materijalnim uslovima, što i jeste suštinski razlog zašto se ovaj element povezuje sa manifestacijom, jer bilo kakva manifestacija, bilo kakvo ovaploćenje, zahteva ograničenje. Da bi se jedna stvar ostvarila, bezbroj drugih mogućnosti mora biti isključeno. Naravno, Zemlja ima svoju negativnu stranu, pa tako stabilnost postaje stagnacija, disciplina postaje krutost, granice postaju zatvor, očuvanje postaje strah od promene. Struktura koja je nekada štitila nešto počinje da sprečava razvoj tog što je štitila. Uporedio bih to sa larvom koja je čuvala crva tokom njegove inkubacije, ali ga je potom zarobila onda kada se on pretvorio u leptira jer nije mogao da se probije vani. Zemlja može držati silu dovoljno dugo da sazri, ali može držati i mrtvu formu dugo nakon što je život napustio.

Ravnoteža i preobražaj elemenata

Svaki element deli jedan kvalitet sa dva druga elementa, pa tako imamo sledeće:

• Vatra deli toplinu sa Vazduhom

• Zemlja deli suvoću sa Vatrom

• Vazduh deli vlažnost sa Vodom

• Voda deli hladnoću sa Zemljom

Ovo znači da se jedan element može pretvoriti u drugi kroz promenu samo jednog kvaliteta: 

• Vatra se pretvara u Vazduh tako što suvoća ustupa mesto vlažnosti (aktivnost ostaje, ali razdvajanje postaje povezivanje);

• Vazduh se pretvara u Vodu jer toplota ustupa mesto hladnoći (povezivanje ostaje, ali aktivnost postaje prijemčivost);

• Voda se pretvara u Zemlju tako što vlažnost ustupa mesto suvoći (sadržavanje nečeg ostaje, ali fluidnost povezivanja postaje fiksiranost razlike);

• Zemlja se pretvara u Vatru jer hladnoća ustupa mesto toplini (definicija ostaje, ali stabilnost postaje aktivacija).

Na osnovu ovog pregleda uočavamo obrazac preobražaja, pa otud nije neophodno da baš u svakom slučaju ispravljamo neko stanje ili situaciju promenom njene celokupnosti, već je ponekad dovoljno da samo jedan kvalitet promenimo. Tako polako dolazimo do simboličke metode za ispitivanje obrasca neke određene situacije, ili možda onog šta želimo da postignemo. Pritom, potrebno je voditi računa o činjenici da intelektualno razumevanje elemenata nije isto što i operativni odnos prema njima. Možemo naučiti sve o elementima, uporediti ih sa kineskim elementima, znati sve njihove hermetičke atribucije, ali to je još uvek sve na intelektualnom i teorijskom nivou. Međutim, kroz određene okultne prakse to pasivno znanje se aktivira i pokreće, postaje živo, jer pokrenuta energija praktičnog rada zapravo primorava znanje da izađe iz apstrakcije.

Mit o objektivnosti

Moderna civilizacija (zapravo pseudocivilizacija) proizvela je toliko problema da je postalo iznimno teško uspostaviti ravnotežu između rešavanja i stalnog stvaranja novih problema. Nije reč samo o tekućim ili nagomilanim problemima, nego i onima u najavi. Živimo u vremenu u kome je postalo nerazumno pozivanje na razum. Svako razumno rešenje veoma brzo biva odbačeno prilikom razmatranja mogućnosti koje stoje na raspolaganju. Pobornici nerazumnih, jednostranih i pristrasnih rešenja, pravdajući svoju tobožnju objektivnost i razumnost, često posežu za argumentom kako bi nastao haos ukoliko njihova nerazumna rešenja ne bi bila primenjena. Dalji poremećaj ionako poremećene ravnoteže smatra se jedinom mogućom, realnom, jeftinom, funkcionalnom, razumnom, normalnom i objektivnom opcijom. Parola glasi: budimo objektivni, budimo realni! Dakle, na delu je jedan izopačeni ideal, jedan imperativ. Stvoren je jedan perverzni ambijent koji od ljudi iziskuje da budu objektivni i realni, a često i na sopstvenu štetu. Takvo gledište temelji se na veri u objektivnost ljudskog razuma te predstavlja fantomsku projekciju prosvetiteljske ideologije u onom delu koji je nazvan „vladavinom razuma“. 

Ono što društvo danas naziva objektivnim zapravo je samo usaglašena subjektivnost preovlađujuće grupe. Ono što je stvarno i racionalno definišu institucije moći (mediji, univerziteti, država) kako bi održale status quo. To znači da je savremeni imperativ objektivnosti zapravo oruđe kontrole i služi da se svaka devijacija, svaka misao koja izlazi iz okvira, proglasi subjektivnom, iracionalnom, ekstremističkom, radikalnom. Sveti Avgustin bi ovo prepoznao kao amor sui (ljubav prema sebi) civitas terrena, koja svoju volju proglašava univerzalnom istinom.

Objektivno sagledavanje je osobina nekog čiji je um u priličnoj meri razvijeniji od prosečnog civilizovanog uma, čoveka kulture i čoveka mase. Nemaju svi ljudi kapacitete za pretpostavljenu objektivnost. Zašto se onda ovaj nemogući zahtev postavlja pred one koji mu nisu dorasli? Neko bi rekao da je objektivnost uzor kome bi trebalo težiti i da je dobro imati razuman, logički i iskustveni uzor a ne nekakve iracionalnosti magijske i religijske prirode. Bolje je služiti idealu razuma, težiti objektivnosti, nego biti sledbenik kakvog opakog boga koji nalaže pokornost, postavlja sumanute zahteve, uspostavlja nepravedna i nerazumna pravila, daje neutemeljena tumačenja itd. Na prvi pogled ne vidim zašto se sa ovim argumentima ne bismo složili. Zar prosvećenost nije uvek bolja od verske i kultne zatucanosti, odnosno mistične odvojenosti u nefunkcionalnoj apstrakciji i jurodivom zanosu?

U svemu tome ne bi trebalo da izgubimo iz vida kako je mali broj onih koji su uopšte kadri biti objektivni. Osim toga, njih retko ko sluša, ne mari za njih, niti o njima išta zna. Najrazumniji, najobjektivniji duhovi su upravo oni koje masa smatra nerazumnim, mističnim, ludim. Objektivnost je nemoguć zahtev za pripadnike mase, odnosno bilo koga čija je svest zarobljena odnosima, ustanovama i normama masovne društvenosti. U tom pogledu vredi čitati Gustava Le Bona. Možemo li reći kako je, recimo, jedan Nikola Tesla bio objektivan? Može li genije uopšte biti objektivan ili je pak neko takav jedino objektivan dok su drugi jednostavno uvučeni u vrtlog lažne objektivnosti, odnosno arbitrarne subjektivnosti koja je sebe proglasila objektivnošću? U svakom slučaju objektivan je neko koga bismo mogli nazvati ekscentrikom. Većina ljudi nisu takvi nego su jednostavno mediokriteti. Svest o neposrednoj pretnji ništenjem podstiče izoštravanje razuma. Nema objektivnosti u tzv masovnom društvu. Nema objektivnosti u društvu koje je zatomilo svaki verodostojan način suočavanja sa smrću i smrtnošću. Samim tim nema ni dijaloga nego besprizorne dreke i histerije. 

Ideja objektivnosti podrazumeva pogled niotkuda, tj perspektivu koja nije ničija, a opet je univerzalno važeća. To je težnja ljudskog uma da zauzme poziciju koja je svojstvena samo bogovima. U tom smislu, moderni čovek, u svom zahtevu za objektivnošću, nesvesno pokušava da uzurpira božansku funkciju. On hoće da bude izvan sopstvene subjektivnosti, iznad sopstvenog tela i istorije, baš kao što bog gleda na svet odozgo. Problem je što ta pozicija nije dostupna običnom smrtniku. Zahtevati od mase da bude objektivna isto je što i zahtevati od ovaca da lete. To je čin nasilja nad njihovom prirodom.

Ne mislim kako bi na religiji zasnovan društveni i vrednosti sistem učinio danas išta bolje i radikalno drugačije. Tzv avrahamske religije (judaizam, hrišćanstvo, islam), kao religije knjige, odnosno religije utemeljene na veri u autoritet božanske objave putem knjige, nisu baš toliko iracionalne kao što bi to na prvi pogled moglo izgledati nekome ko ih slabo razume i malo zna o njima. One su upravo iskorak ka idealu vladavine razuma, jer podrazumevaju sistem tumačenja čija je intencija univerzalistička, sveobuhvatna, utemeljena na razumu i racionalnom zaključivanju. Njihova učenja su sistem tumačenja jednog niza iskaza koje čine logički zaokruženu celinu. Imaju one i svojih fanatičnih, ostrašćenih, emocionalnih i uopšte iracionalnih trenutaka, ali zar iste nemaju i društvene ideologije zasnovane na modernom, razumnom i iskustvenom? Zašto je verski fanatik gori, iracionalniji i zatucaniji od fanatika bilo koje moderne i masovne ideološke fantazme? Verski fanatik je otac ideoloških fanatika modernog doba. Danas uporedo postoje i jedni i drugi, uvereni u sopstvenu ispravnost koja je utemeljena u razumu ispoljenom kao autoritet knjige objave ili knjiga eminentnih mislilaca, odnosno filozofa / naučnika? I jedni i drugi su deo savremenog masovnog društva.

Današnji verski fanatici nisu anahronizam, nekakvi survivali prošlosti, podgrejani atavizam srednjovekovlja. Naprotiv, oni su posledica praznine koje su iza sebe ostavile i ostavljaju sekularne i moderne ideologije i stanje duha modernog društva. U neku ruku Frensis Fukujama je bio u pravu kada je govorio o našem vremenu kao kraju istorije, jer ovo je vreme u kome razne pojave iz različitih vremena i geografskih areala istovremeno koegzistiraju u jednom ne-vremenu i sabijenom prostoru. Nije retkost da u istom gradu danas obitavaju oni koji prizivaju Alaha, Jahvea, Hrista, prazninu, Lucifera, Ktulua, Odina, Papa Legbu, ljudska prava, Horusa, Krišnu, Veliku Boginju, vanzemaljce, etničku i rasnu čistotu, političku korektnost, Hitlera, kundalini, Bogorodicu, unutrašnje duhovne vodiče, spiritualne hijerarhije, divinizovane pretke... ili ne prizivaju ništa. To je sve novo, a ne vaskrsnuto staro. Ono što je staro jesu osnovne pretpostavke indoktrinacije, ali su pojavni oblici sasvim svojstveni današnjem dobu i mentalitetu masovnog društva.

Odakle potiče mit o objektivnosti? Po definiciji, objektivnost je ideal koji ima svoje utemeljenje u logičkom, matematičkom i iskustvenom, ali ne i u oblasti ideološkog, duhovnog. Pa ipak, usudio bih se reći da koreni tog mita leže u magijskom. Naime, objektivno je bilo ono što je istinito, ispravno, a u praktičnom smislu precizno. Objektivnost se odnosi na tačnost, a tačnost je upravo imperativ i uslov magijskog obreda. Kao takav, magijski obred nije improvizacija, nego ispunjavanje tačno određenih postupaka i radnji, kao u kakvom naučnom eksperimentu. Magija je u samoj svojoj suštini tehnika. Bez određene tehnike nema tačnosti, odnosno nema magičnosti, dakle nema objektivnosti. Subjektivnost u magiji znači narušavanje ravnoteže između sila kojima se operiše i narušavanje ravnoteže u psihi magijskog operatora. Pogledajte, objektivnost, u svom modernom, prosvetiteljskom obliku, zaista je sekularizovana verzija magijske tehnike. Prvobitni mag je morao da bude nepogrešiv u izvođenju rituala. Svaka greška u izgovoru imena, crtanju kruga ili vremenu izvođenja značila je neuspeh, katastrofu ili invaziju nepoželjnih sila. Ta potreba za ponovljivošću i preciznošću prenela se u nauku kao imperativ eksperimentalnog potvrđivanja. Međutim, magijska tačnost je služila svetom cilju a naučna objektivnost služi profanom cilju, odnosno kontroli prirode i ljudi. U neku ruku, moderni mit o objektivnosti je  odraz mita o izgubljenoj sakralnoj dimenziji tačnosti.

Današnji simulakrum objektivnosti posledica je jedne besprizorne opšte atomizacije i usitnjavanja. Idejna fragmentacija kao da proizilazi iz fragmentacije dubljih slojeva psihe koje je u takvo stanje zapalo fragmentacijom ljudskog iskustva i uslovljavanjima, rastegnuto između očekivanja i mogućnosti. Tako imamo fragmentiranu pažnju, fragmentirano razumevanje, fragmentiranu svest, fragmentiranu internet rulju. Civilizaciju danas predvode objektizovani fragmenti obuhvaćeni ad hoc masovnim identifikacijama. Otud onaj apsurdni imperativ objektivnosti čija je priroda čisto kolokvijalna. Izlaz iz ovakvog sveopšteg ćorsokaka u neku ruku skopčan je sa svojevrsnom šok terapijom. 

Kada se od ljudi zahteva da budu objektivni, a oni to nisu (i ne mogu biti), oni se razaraju iznutra. Njihova prirodna subjektivnost, njihove strasti, njihovo telo, njihova istorija, sve to biva potisnuto u korist jednog nestvarnog ideala. To potiskivanje stvara unutrašnji rascep, koji se onda projektuje spolja kao društvena fragmentacija, raslojavanje, usitnjavanje. Ljudi više ne znaju ko su, pa se zato hvataju za ad hoc identitete (fragmenti). Lažna objektivnost nije rešenje za haos, nego je upravo ona uzrok dubljeg haosa. To je savršen dijabolički manevar da sistem stvara problem, nudi lažno rešenje (objektivnost), a kada to rešenje propadne, krivi pojedince za nerazumnost.

Smernice revolucionarnog delovanja:

Razbijanje mita o objektivnosti jedan je od ključnih koraka buđenja. Revolucionar mora da shvati da je objektivnost koju mu sistem nudi zapravo laž.

Zahtev za objektivnošću je oruđe đavoljeg tabora koje cilja ka kontroli tabora ništavila (mediokriteta). To je njihov način da masu drže u pokornosti, tako što joj nameću sopstvenu objektivnost kao univerzalnu.

Lažna objektivnost je savršen primer radikalnog zla na delu. Ona ne uništava telo, već um, tako što nagriza sposobnost pojedinca da veruje sopstvenim čulima i sopstvenom rasuđivanju. Ona čini ljude bespomoćnim i zavisnim od sistema.

Otud revolucionar ne teži objektivnosti, već teži subjektivnoj istini, onoj koja je njegova sopstvena, stečena kroz sopstveni napor. On ne želi da gleda svet niotkuda, već iz svog centra, iz svoje tačke, iz svoje volje.

Androgin i ženska moć

Predanja kažu kako je androgin savršeno biće jer obuhvata muško i žensko u jednom telu, u jednoj duši, u jedinstvenoj svesti i samosvesti, kakva je, dodao bih, nepojmljiva aktuelnim ljudskim bićima, budući da su ovi uskraćeni time što su suštinski osakaćeni. Po predanju bogovi su raspolutili to moćno prvobitno biće te od njega stvorili muškarca i ženu kao nedostatna, nezaokružena bića čija međusobna odeljenost uzrokuje poznatu nam dinamiku „rata polova“ i svu teskobu koja se javlja kao posledica takvog stanja stvari. Zapitajmo se zašto je androgin savršen, jer ako uspemo da proniknemo u to pitanje, onda će nam biti jasno i zbog čega su bogovi raspolutili to nadljudsko biće. Priroda tog bića predstavlja esencijalno jedinstvo čovečnosti jer prethodi dualnosti, odnosno razdvojenosti muškog i ženskog načela, muške i ženske svesti, moći i snage. To jedinstvo je predstavljeno krugom.

Mirča Elijade napominje kako još jedan dokaz da u dvopolnosti prvog čoveka treba videti izraz savršenosti i celovitosti jeste činjenica da je iskonski androgin često prikazivan kao okrugao. U knjigama Karlosa Kastanede rečeno je da ljudska bića u viđenju vidovitih čarobnjaka Meksika podsećaju na jaje. Zapravo reč je o energetskoj čauri koja ima jajast oblik. Kastanedin legendarni učitelj i vidovnjak Don Huan rekao je da su nekada ljudska bića, viđena u obliku svetleće čaure, imala ovalan oblik. U međuvremenu su te čaure zadobile jajasto obličje, kakvo danas imaju. Taj praistorijski prelazak sa „lopte“ na „jaje“ ključan je trenutak za stanje ljudi na ovome svetu.

Ukidanje androgina od strane više sile jeste rasecanje te savršene sfere, odnosno jedinstvenog stanja svesti koje je u tradiciji hermetizma poznato kao uroboros, predstavljenog zmijom koja drži svoj rep u ustima te tako formira kružnicu. U simboličkom smislu androgin je uroboros, budući da taj simbol, između ostalog, označava neizdiferenciranu svest, stanje nekakve nevinosti koja podseća na fetus u materici. O uroborosu, Erih Nojman, u knjizi „Istorijsko poreklo svesti“ kaže da ovo okruglo biće, odnosno biće u uroborosu, jeste simboličan prikaz stanja ranog čovečanstva. Nojman opisuje to vreme detinjstva čovečanstva kao vreme savršenosti, pre nastanka suprotnosti, dok simbol uroborosa predstavlja samoopis velikog svetskog vremena u kojem još nije bilo nikakve svesti. Ipak, iako se slažem da simbol uroborosa odgovara tom prvobitnom stanju čovečanstva mitološkog Zlatnog doba, jer se uroboros kao zmija dovodi u vezu sa bogom Hronosom, koji je po legendi bio vladar tog doba – ne bih se složio sa tvrdnjom o nedostatku bilo kakve svesti. Svest Zlatnog doba, svest uroborosa, na neki način je potpuna, jer obuhvata sve stvari i pojave u jednu celinu koja sa pozicije današnje svesti deluje neizdiferencirano i neprofilisano. To je više pitanje određivanja pojma svesti.

Rebis

Androgin, odnosno uroboros, takođe može biti prikazan i simbolom koji tvore brojevi 6 i 9 (69), a što predstavlja i astrološki simbol Raka. U tom slučaju uočavamo spoj prirode Sunca, koje je u kabali predstavljeno brojem 6, i Meseca predstavljenog brojem 9. Zajedno, ta dva broja daju broj 15, koji u tarotu nosi karta Đavo, inače prikazan kao androgino biće. Tako uz pomoć asocijativnog niza, dolazimo i do alhemijskog simbola rebisa, kojeg je u XVII veku objavio Bazil Valentin. Kao spoj Sunca i Meseca, muškog i ženskog, rebis ukazuje na alhemijski značaj androgina. Njegova leva strana je ženska i drži uglomer koji predstavlja lunarno-htonske sile, dok desna muška strana drži šestar projekcije kao simbol solarnih uticaja. Iznad njegove glave je simbol Merkura koji sam po sebi takođe ukazuje na androginost. Ostale planete se dele u zavisnosti od toga da li njihovi glifovi sadrže krug, polukrug (polumesec) ili samo krst. Venera i Mars, budući da sadrže krug, pripadaju Suncu, odnosno muškoj, desnoj strani, dok Jupiter i Saturn, čiji simboli imaju samo krst u kombinaciji sa polukrugom, pripadaju Mesecu, tj ženskoj, levoj strani rebisa. Dvostruki lik stoji na zmaju, čime se naglašava njegova snaga. Ispod zmaja je krilata kugla u kojoj je ocrtana trostruka i četvorostruka projekcija, svet principa i elemenata, nad kojim vlada androgina moć i jedinstvena svest.

Takođe, mogli bismo pronaći paralelu rebisa sa gnostičkim božanstvom Abraksasom koji, između ostalog, označava revoluciju, kružnicu, odnosno godinu. Dakle, rebis je u osnovnim crtama simbol sličan uroborosu, odnosno androginu, a preko njih i Đavolu iz tarota. Tako smo ustanovili asocijativni lanac androgin – uroboros – rebis – Abraksas – Bafomet – Đavo. Svi oni ukazuju na vreme, protok vremena i gospodarenje istim, odnosno ovladavanjem procesima kojima je potrebno mnogo vremena da se u prirodi dese sami od sebe, a upravo je ta manipulacija vremenom jedna od temeljnih postavki alhemijske operacije pretvaranja neplemenitih metala u zlato. 

Androginski ideal drevne mitske prošlosti u današnjem dekadentnom ispoljavanju ima obličje našminkanog transvestita, svodeći androginost na stilsku figuru homoseksualnosti ili transeksualnosti. Međutim, reč je o mnogo savršenijem biću nego što bi to mogao biti nekakav žena-muškarac kakve danas možemo videti, s obzirom da bi to superljudsko biće neodređenog pola moglo po potrebi sebe preobraziti u muško ili žensko i da to bude bez imalo sumnje. Zapravo, teško je zamisliti stanje svesti, ambijent i vreme kada nije bilo toliko dramatično važno da li je neko muško ili žensko, s obzirom da je seksualnost imala posve drugačiji način ispoljavanja. Ti mitski androgini praljudi su mogli biti u mnogo većoj meri muževniji nego što su to današnji muškarci ili muškarci istorijske prošlosti. Vremenom je čak došlo i do opadanja muškosti, naročito u okviru sofisticiranijih kultura i civilizacija, a ponajviše u uslovima tzv moderne civilizacije, koja je zapravo pseudocivilizacija. 

Poslednji i dekadentni ostaci institucija za ustanovljavanje i jačanje muškosti jesu moderna tajna društva, svojevrsni naslednici drevnih i primitivnih tajnih društava kao ekskluzivnih muških klubova. Savremena civilizacija nema više posebnih institucija za negovanje „atavističke muške solidarnosti“. Time je otvoren put ka biseksualizaciji i panseksualizmu (erotodiverzitetu), čime se rastvara ljudski identitet, ukida se istorija, a ljudska bića bivaju prijemčivija za preoblikovanje, za nešto novo i drugačije, što su zapravo perspektive tzv transhumanizma. U knjizi „Žena i moć kroz istoriju“, Amori de Rjenkur kaže da obredne svetkovine posvećenja naglašavaju identifikovanje sa muškom zajednicom i verovatno se korene u muškoj solidarnosti, nasleđenoj iz davnih dana velikog lova. Po de Rjenkuru, posvećenje predupređuje svako vraćanje na ranu detinju zavisnost od majke i naglašava razvoj snažne muškarčeve identifikacije. Priroda pravi fiziološkog mužjaka, ali kultura i obred posvećenja stvaraju psihološkog muškarca.

U „Knjizi zakona“ Alistera Krolija ima jedan indikativan stih koji daje novi zamajac ovom izlaganju: „Ustanovi u svojoj Kaabi administraciju…“ U originalu na engleskom upotrebljen je izraz clerck-house koji se može upotrebiti za pisara ili sveštenika. Verovatno se u pomenutom stihu misli na duhovnu administraciju, svetu kuću, odnosno hram. Ta Kaaba je poput Ćabe islamskog i preislamskog sveta. Zapravo, reč je o oltaru, crnom kamenu, biblijskom Betilu, ali i crnom kamenu boginje Kibele kao jednom od najstarijih simbola Zemlje-Majke. Povodom toga, Mirča Elijade je pominjao Ćabu u Meki i crni kamen u Pesinusu, pripisan boginji Kibeli, frigijskoj Velikoj Majci, koji je donet u Rim za vreme poslednjeg punskog rata. Ta dva kamena spadaju među najčuvenije meteorite. Svoju svetost, kaže Elijade, ti kamenovi duguju prvenstveno svom nebeskom poreklu, ali su u isto vreme slike Velike Majke, istinskog zemnog božanstva. Elijade smatra da njihovo nebesko poreklo nikada nije bilo zaboravljeno, jer su ti i slični kamenovi nazivani „kamenima groma“. Meteoriti su, kako tvrdi Elijade, verovatno postali slike Velike Boginje, jer se verovalo da ih goni munja, simbol nebeskog boga. Kaaba, odnosno Ćaba predstavlja središte sveta, pa se otud navedena poruka „Knjige zakona“, kao doktrinarnog priručnika ezoterijske struje novog eona, može protumačiti da se od adepta traži da simbolički ustanovi sopstveni centar sveta. Elijade tvrdi da se u islamu Ćaba smatra središtem sveta, ne zato što je sama bila u središtu, već zato što se iznad nje nalaze „Vrata neba“. Kako Elijade tumači, padajući na zemlju, kamen iz Ćabe je očito sa gornje, spoljašnje strane, udario u nebeski svod probivši ga, a kroz taj se otvor uspostavila veza između Zemlje i Neba. Linija te veze je Axis Mundi. Takođe, o androginoj prirodi betila, nebeskog kamena, pisao je i Dimitrij Mereškovski, pominjući da su u Vavilonu, Pafosu, Amatusu, Edesi i drugim posvećenim gradovima, bog-boginja, Sin Majka, Adonis-Astarta, Baal-Ašera, bili zatočeni u jednom muškarcu-ženi, Bet-Elu, tj. betilu. Sam njegov konus, kako kaže Mereškovski, označava mušku suštinu u Bogu, a brazde i žljebovi u podnožju kupe jesu ženska suština.

Postoji veza između Bafometa i svetog kamena. Bafomet je, poput rebisa, dvostruka stvar, budući da je androgino biće. Kao hermafrodit on sadrži prirodu Hermesa (Merkura) i Afrodite (Venere). Ima glavu jarca, koja u simboličkom smislu predstavlja kamen, jer je astrološki Jarac zemljani znak. Bafometa je moguće dovesti u vezu i sa biblijskim kamenom betilom, odnosno Božjim kamenom, koji predstavlja Božju kuću, improvizovani Hram u pustinji. Hebrejski ekvivalent Božje kuće je slovo bet, koje se po mističnom jevrejskom spisu Sefer Jecirah može dovesti u vezu sa Mesecom ili Merkurom. Jarac je i posmatrač, te otud Bafomet ima otvoreno treće oko. On je vidilac, pa otud veza sa proricanjem. Bafometova baklja je sredstvo krštenja vatrom. Takođe, po načelu analogije, simbol Bafometa je moguće povezati i sa simbolom lobanje s kostima, koja je drevni inicijacijski simbol korišćen i u masoneriji, a predstavlja inicijacijsku smrt, odnosno alhemijsko truljenje, odsečenu glavu Jovana Krstitelja itd. Lobanja je zapravo jarčeva glava, dok njegove prekrštene noge, dok sedi na kockastom prestolu posađenog na kuglu, odgovaraju ukrštenim kostima ispod lobanje. Lobanja se opet može dovesti u vezu sa proricanjem, budući da se odvajkada koristi kao sredstvo za gatanje (terafim, glava koja govori). Osim toga, lobanja je i omfalos, odnosno središte sveta, pupak sveta, a zapravo je glava falusa koja simbolizuje upravo centar sveta, kao što je brdo Golgota, odnosno lobanja, na neki način bila središte sveta u vreme Isusovog raspeća. Naposletku, lobanja je, kao simbol smrti, istovremeno i simbol preobražaja, jungovski rečeno. 

O androginu je zanimljivo pisao i Julius Evola, za kojeg diferencijacija polova odgovara položaju prelomljenog bića i stoga izgubljenog i smrtnog. Dakle, ovde se želi naglasiti da dualni položaj onog koji život nema u sebi, nego u drugom, jeste stanje koje se ne može smatrati prvobitnim. Tako bi se mogla utvrditi paralela sa biblijskim mitom, jer Adamov pad ima za posledicu njegovo isključenje sa Drveta života. Evola ukazuje da se i u bibliji govori o androginiji primordijalnog bića sačinjenog na slici Božijoj („muško i žensko stvori ih“ – Postanje, 2:27). Evola pominje jedno kabalističko tumačenje izdvajanja žene iz androgina, koje je stavljeno u vezu sa mitskim padom i postaje ekvivalentno isključenju ljudskog bića sa Drveta života, da ovaj „ne bi postao kao jedan od nas (Bog)“ i „ne bi živio navijeke“ (Postanje, 3:22).“ Evola, povodom mita o androginu, kaže da u svom najdubljem aspektu, eros otelovljuje napor da se prevaziđu posledice pada, da se izađe iz određenosti sveta dvojnosti, da se ponovo uspostavi prvobitno stanje, te da se prevaziđe položaj dvojnog postojanja, prelomljenog i uslovljenog „drugim“. To je, kako kaže Evola, tajna koja se krije u onome što gura muškarca prema ženi, još pre svih već spomenutih uslovljenosti koje pruža ljudska ljubav u svojim beskrajnim varijetetima vezanim za bića, koja nisu ni apsolutni muškarci ni apsolutne žene već tako reći nusprodukti jednog i drugog. Po Evoli, u seksualnoj ljubavi se prepoznaje najuniverzalniji oblik kroz koji ljudi nejasno pokušavaju da u trenutku ponište dvojnost, da egzistencijalno prevaziđu granicu između Ja i ne-Ja, između Ja i Ti, čineći od tela i seksa oruđa za ekstatično približavanje sjedinjenju.

Dakle, kao što je Eva navodno stvorena iz Adamovog tela, tako je žensko stvoreno izdvajanjem iz prvobitne savršene muževnosti ljudskog obličja koje je time, paradoksalno, izgubila tu muževnost. Izdvajanjem ženske komponente iz savršenog bića, to je biće izgubilo moć postavši muškarac. U tom smislu muškarac je suštinski nemoćan, te je kao takav podložan lunarnom tkanju sudbine i njenim zakonitostima. Samim tim, podložna je i žena, ali nije neophodno da žensko biće bude podložno, jer žena ima mogućnost da se potpuno poistoveti sa lunarnom silom. Ona ima moć da spase muškarca. Žena je sačuvala tu primordijalnu moć, ali ta moć uspavana leži u njenoj materici i gotovo se nikada ne koristi. Upravo je ta moć suštinski razlog istorijskog potčinjavanja žena od strane muškaraca koji se te moći plaše. Po svim nagoveštajima, astrološko doba Vodolije jeste vreme buđenja upravo te moći. Muška kultura je učinila sve da žene nikada u punoj meri ne raspolažu tom moći. Zato su žene često bolji čuvari represivnog društvenog poretka koji sputava njihovu suštinsku magijsku ženstvenost, jer su vaspitane da budu takve. I uglavnom nisu vaspitane od strane muškaraca nego od strane drugih žena. Čak ni matrilinearnost ne radi u korist žena. Amori de Rjenkur ističe da matrilinearno izvođenje porekla i matrilokalno boravište ne podrazumevaju nadmoć žene, već samo nadmoć ženinih muških rođaka. Pravi matrijarhat sa sociološke tačke gledišta, zapravo nikada nije postojao, niti je položaj žena ikada bio viši od položaja muškaraca, bilo da je reč o patrilinearnim ili matrilinearnim društvima i zajednicama. Ističem de Rjenkurovu ocenu da čak i muškarčevo obožavanje ženskog stvaralačkog načela kao vrhunskog kosmičkog entiteta nije značilo da je ženi ustupio neki deo svojih povlastica. Isto tako, opšte je poznato da hrišćanstvo ne bi bilo uspešno i ne bi odnelo prevagu nad konkurentskim religijama pozne antike, kao što je to recimo bio muški kult mitraizam, da nije bilo podržano od strane žena. Snaga ženske vere je utemeljila hrišćanstvo.