Lilit

Po hebrejskoj mističnoj knjizi Zohar Lilit je majka mešovitih rasa, odnosno reda bića nastalih mešanjem takozvanih palih anđela i ljudskih bića. Tih rasa ima pet: Amalekim, koji odgovaraju sefiri Keter; Nefilim, pali, saobrazni sefiri Hokmah; Giborim, moćni, sefira Binah; Refaim, senke, sefire Zeir Anpina (svi između Binaha i Malkuta) i Anakim, divovi, sefira Malkut. Ova ljudima nevidljiva bića predstavljaju nešto što se zove „drugom stranom“, odnosno sitra ahra. Po Zoharu oni se javljaju krajem šabata i odlaze tek kad Izrael obavi avdalu, molitvu odvajanja od njih. Po Zoharu, demon Asimon je jedini u neku ruku dežuran za šabat koji vreba nedostojno polno opštenje. U tome vidimo odjek drevnih seksualnih misterija tzv druge strane. Zohar pominje demone – šedim u svojstvu ženskih demona kao šidot koje zadovoljstvo nalaze isključivo u polnom opštenju sa ljudima, a sa kojima stvaraju demonsko potomstvo tokom noćne polucije. Takođe, što nije bez značaja, rečju arka, po Zoharu, označava se jedna od sedam donjih regija u kojoj prebivaju Kainovi potomci. Tom regijom vladaju dva, kako se kaže, poslanika: Afrira i Kestimon. Navodno, naš svet, odnosno gornja zemlja po Zoharu, zabranjena je za Afrira i Kestimona.

Jedan od ključnih likova sitra ahre jeste Lilit. Uopšteno govoreći Lilit predstavlja destruktivni vid ženske svemoći. Ako je posmatramo samo iz biblijske perspektive videćemo da ona kao proždirateljka predstavlja suprotnost Evi i Bogorodici. Međutim, Bogorodica aktuelizuje izraz drevnog paganskog oblika začinjanja i rađanja bez učešća muškarca, koji je u njenom slučaju apstraktan, a to je Sveti Duh. Taj detalj ukazuje na drevnost formule koja je oživljena u hrišćanstvu. Lilit je izraz tih prauzora koji je odbačen od strane kasnijih religijskih oblika. Naglasio bih ponovo da je Isus Hrist, po ženskoj liniji, a ne po muškoj (jer kako bi?), u srodstvu sa kraljevskom lozom Davidovom, što predstavlja matrimonijalni aspekt porekla i identiteta. Dakle, u samoj svojoj suštini hrišćanstvo je ženski kult, ali se kao takvo nije moglo razviti jer je prepreka tome bila već čvrsto ukorenjena patrijarhalna, solarna, muško-centrična svest čija su žarišta bila u iranskoj, rimskoj, helenskoj, hebrejskoj i egipatskoj kulturi. Ta ženstvena osnova hrišćanstva koje u središte kulta postavlja Sina i Majku, dok je Otac apstraktan i u tom smislu odsutan, jeste ista ona matrica iz koje poreklo vodi i Lilit. To je sumersko-semitska religijsko-magijska osnova. Naravno, Otac je prisutan u hrišćanstvu, ali tu su prisutni Sveti Duh, Isus Hrist, Bogorodica i sveci u svojstvu derivacija i posrednika. 

Lilit, osim što je vampirsko-demonsko ovaploćenje, ona je i Majka. To što je u mit ušla kao nešto zlo i odvratno posledica je promena u religijskoj svesti te nadiranja novih magijsko-religijskih sila koje su se usredsredile na jedan tip energije. Setimo se da svaka od blagorodnih mediteranskih, bliskoistočnih ili indijskih boginja ima svoju mračnu stranu koja može biti izražena i kroz posebnu božansku ličnost, ali zapravo potiče iz jednog, rekao bih ambivalentnog, ženskog božanskog uzora mnogostruke prirode. Često su te boginje, uostalom kao i bogovi, imali i androgina svojstva. Nadirući istorijski solarni kultovi su neke njima neprikladne vidove te ženske božanske mnogostrukosti jednostavno odbacili i anatemisali, verovatno iz praktičnih ili etičkih razloga. Na primer, neprihvatljivo je bilo žrtvovanje ljudi, naročito dece, ili su razlozi bili u potrebi za iznalaženjem novih, praktičnijih formula kako bi se prevazišlo izopačenje kulta koje je možda počelo da se dešava. Ta promena je već vidljiva u dubokoj prošlosti. Tako je recimo akadsku demonicu Lamaštu nebeski bog Anu, njen otac, isterao sa nebesa zbog njenog „nevaljalstva“. Biće da je ta intervencija deo scenarija promene kojim se iz mitologije preinačuje njena dotadašnja uloga te se naglašavanjem njenog opakog karaktera opravdava čin satanizovanja i anatemisanja nekadašnjeg štovanog božanstva. Od tada je ona viđena kao neprijatelj čoveka.

Lilit je takođe i gospodarica zveri (Potnia teron). Ona je vučica, vampirica, zloslutna krilata himera, sova, lešinar, divlja mačka ili lavica. Ona nije, poput sumerske Inane / Ištar božanstvo grada, odnosno civilizacije, već je pre svega duh divljine. Osim toga, ona je kurva, bludnica, grešnica, crna, zavodnica itd. U Starom zavetu Lilit se pominje kod Isaije, ali se njeno prisustvo prepoznaje, iako nije direktno imenovana, i u Jovu (18:15):

„Zveri će s pustinje divlje pse sretati, jarci će se dovikivati, i aveti noćne onde se naseliti i počinka naći. Onde će i zmije jajca svoja sneti, leći male svoje pod senku njezinu. Onde će se i svi jastrebovi sresti.“ (Isaija, 34:14,15).

Lilith by Mike Wildt

Podvučena „avet noćna“ je u hebrejskom originalu zapisana kao Lilit. Pojavljivanje Lilit u biblijskom tekstu poklapa se sa paklenim i zloslutnim ambijentom. Kao i svi demoni, tako je i Lilit ovde prikazana u službi kazne koju strašni abrahamski bog izriče onima koji se suprotstavljaju njegovoj volji. Ona je u tom smislu oruđe njegove božanske pravde. Monoteistički verski duh dozvoljava postojanje ovih drevnih bogova, među kojima je i Lilit, u ulozi strašila i strogosti onog boga koji je Jedan. U kontekstu tadašnje nove religije, stariji božanski uzori su svedeni na prihvatljivi nivo karikaturalne potčinjenosti. Lilit je u hebrejskom kontekstu posebno fokusirana na porodilje i decu, s obzirom na njenu mržnju prema Adamovom potomstvu iz razloga navedenih u predanjima. Ona je na dubljem nivou predstavljena kao oskrnaviteljka ljudskog semena, jer između ostalog, koristi iscurelu ili spermu bačenu na zemlju da bi od nje stvorila sopstveno (demonsko) potomstvo. To je odjek drevne magijske prakse stvaranja homunkulusa ili magijskog bića korišćenjem energije ljudskog semena u cilju privremenog ovaploćenja određenih duhova i njihovog korišćenja u razne svrhe. Slično je poreklo i tzv magije urne, gde urna služi kao zamena za ženski polni organ te je namenjena da primi seme koje pada na talisman urezan na dnu posudice.

Takođe, u duhu lilitske magije su i orgijastični i seksualni obredi, kao što su oni koji prate poljoprivredne radove, na primer kalemljenje limuna (po jednoj legendi Lilit je stvorena iz limuna). Da bi se limun uspešno nakalemio potrebno je izvesti magijski obred koji uključuje analni seks sa devicom. Lilit ukazuje na neki nesvakidašnji i neuobičajeni seksualni odnos, što asocira na posvećenički seks tantričke tradicije. U tom smislu upadljiva je sličnost imena Lilit sa sanskritskim Lalita, koja predstavlja seksualni aspekt Šakti. Takođe, ne bi trebalo smetnuti sa uma i kasniju neprihvatljivost ritualnog žrtvovanja ljudi. To su sve oblici prastare lilitske magijske religije. Iako se prestalo sa tom praksom, inercija magijske struje je preživela ispoljavajući se kao sukuba koja ljudima u snu otima seme. Sve ono potisnuto magijsko i kultno nastavilo je da živi u izopačenoj, demonskoj, fantomskoj ili klipotskoj formi, kao senka ili ljuštura.

Lamaštu

Žak Bril u knjizi „Lilit ili Mračna majka“ ukazuje na implicitno pojavljivanje Lilit u starozavetnom tekstu vezano za kralja Solomona, čije je ime inače povezano sa magijom. U Prvoj knjizi o kraljevima (3:16) imamo onu epizodu kada je Solomon presudio u slučaju spora oko deteta između dve prostitutke. Neki kabalisti u tim prostitutkama prepoznaju demonice Lilit i Naamu (Nahemu). Drugo implicitno pojavljivanje Lilit je opet vezano za Solomona (Knjiga o kraljevima, 10:1) i to u liku kraljice od Sabe, što je posebno zanimljivo, budući da u tom slučaju Lilit poprima konkretno ljudsko obličje. Kraljica od Sabe je njen avatar, inkarnacija ili sveštenica. Zapravo, budući da dolazi sa divljeg, vrelog, pustog i paganskog juga arabijskog poluostrva (ili sa roga Afrike), ona je predstavnik netaknutog svega onog kultnog i magijskog koje je starozavetna monoteistička pravovernost proterala i proklela. Osobenost sabejske kraljice bilo je izražavanje u zagonetkama, a što je, podsetimo se, takođe osobenost sfinge. I opet, kako naglašava Bril, prvo iskušenje koje je zadesilo Jova došlo je upravo od Sabejaca, podanika demonske kraljice:

„U ovoj epizodi, volovi i magarice ukradeni od Jova, pobijene sluge, metaforičke su zamene za njegovu decu. Kao i Lilit, i kraljica od Sabe je - predstavljena bandama pljačkaša, njenih podanika - kradljivica i daviteljka dece.“ Žak Bril, Lilit ili Mračna majka, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci / Novi Sad, 1993, str 94.

U pomenutoj knjizi Bril nas navodi na poznati deo iz biblijske Knjige postanja gde su opisane dve priče o stvaranju čoveka. Prva priča ukazuje da je čovek poslednje stvoreno biće na Zemlji, odnosno kruna stvaranja te su istovremeno stvoreni muškarci i žene.

„Zatim Bog reče: Da načinimo čoveka po obličju i po prilici našoj, pa neka ima on vlast nad ribama morskim i nad pticama nebeskim i nad životinjama i nad celom zemljom, i nad svim gmizavcima koji gamižu po zemlji. I Bog stvori čoveka po obličju svome; po obličju Božjemu stvori ga; stvori čoveka i ženu.“ (Postanje, 1:26).

Druga priča govori o čoveku stvorenom pre bilo koje druge stvari i bića, na samom početku, te da je žena poslednja stvorena. Po hebrejskim predanjima žena iz prvog stvaranja je Lilit. Zapravo, prvo stvaranje je opis temeljnih vrednosnih i aksiomatskih pretpostavki nekog ranijeg kulturnog i religijsko-magijskog oblika, dok je drugo stvaranje odraz kasnije ustanovljenog sistema po kome je muškarac privilegovan u odnosu na ženu. Lilit je izraz te starije kulture. Takođe, kao izraz jedne magijske kulture, muškarcu i ženi je od Boga data vlast nad životinjama, da ih pripitome ali i potčine magijskim putem, odnosno data im je magijska vlast nad daimonima čiji su totemski simboli razne životinje. Jedno od tumačenja prvog stvaranja jeste da je Adam, prvi čovek, zapravo bio androgin, koji je u drugom stvaranju bio rascepljen na muškarca i ženu. Međutim, potrazi za poreklom Lilit u bibliji odgovara ova poslednja teza. Bril na sledeći način parafrazira jevrejsku legendu:

„Lilit je osporavala traženja svog muža da bude glava porodice ukazujući na jednakovrednost njenih prava u okrilju bračnog para, jednakovrednost koja je bila ishod podjednakih okolnosti stvaranja... Kada je Lilit postalo jasno da je Adamova tvrdoglavost beznadežna, odlučila se na poslednji mogući postupak: zazvala je ime Neizrecivog. Tad je na čudesan način dobila krila i kroz vazduh pobegla iz Edenskog vrta.“ Žak Bril, isto, str 98.

Jevrejska legenda Lilit, umesto Adama, nalazi demonskog muškog parnjaka Samaela, koji je u Talmudu nazvan Adam-Belijal. Njihovo potomstvo obaviće Zemlju postojeći uporedo sa potomstvom Adamovim, ali oni ljudima neće biti vidljivi. Bril zaključuje da je tako Lilit u svetu tmine izvršila zadatak istovetan, ali u negativnom smislu, zadatku koji vrši Šehina, božansko prisustvo, u svetu svetlosti. Iz priloženog uviđamo telurske elemente porekla Lilit. Međutim, njen suštinski aspekt je akvatički, koji je povezuje sa likovima grčke mitologije, kao što je lepo pokazao Žak Bril. On naglašava tvrdnju Geršoma Šolema da se istinsko prebivalište Lilit nalazi u dubinama mora (legende pominju Crveno more). Otud njena srodnost sa sirenama i čudovišnim likovima grčke mitologije. Grčke varijacije na temu Lilit su Geloa (sumerska Galu), Lamija (ili Lamije), Skila, Ehidna, Meduza, Sfinga, Himera, Kirka, zatim Harpije, Graje, Empuse (pojavljuju se u podne, poput Pana), Sirene, itd. Lamija, demonska kraljica, ima crte kraljice od Sabe. Ona je vladarka čudovišnih kanibalskih Lestrigona. Lamije u množini su kurve, a kurve su Lupe (vučice) ili Lepore (lisice), odjek kulta svete prostitucije. Bril navodi da su Gelo i Lamija slične sirenama i harpijama. Sve one su zavodljiva i čarobnička stvorenja, imaju lica i poprsja devojaka, umesto šaka imaju kandže, ali iako su morska čudovišta imaju i krila. Upravo je taj detalj znamenit. Vodeno stvorenje sa krilima je saobrazno simbolu heruvimskog orla, odnosno znaku Škorpije, koja je vodeni zmaj, a čija je strana sveta zapad. Takođe, Fork i Keto (deca Geje i njenog sina Talasa), roditelji su Gorgona i Graja, od kojih je svakih bilo po tri. Njima je zajedničko bilo to što obitavaju na dalekom zapadu, zemlji noći, blizu Kraljevstva mrtvih (egipatski Tuat, zemlja mrtvih, takođe se nalazi na zapadu, čarobnica Kirka je živela na dalekom zapadnom ostrvu).

Ehidna, ćerka Forka i Keto, zmija je otrovnica sa ženskim likom, takođe poput Lilit, majka čudovišta. Rodila je Kerbera, Sfingu, Hidru, Prometejevog orla, Nemejskog lava, aždaje. Sva ta čudovišna bića su preživele slike bogova starijih religijsko-magijskih oblika, okamenjenih u negativnoj ulozi kasnijih mitoloških tvorevina. Ova zmija sa ženskim licem snažno podseća na misteriju tarot arkane Snaga / Strast, jer ukazuje na solarno prisustvo Zmije-Lava, odnosno Zveri koju kontroliše žena kao Gospodarica Zveri / Potnia teron. Takođe, sumerski prauzor Lilit je zmijolika demonica KI-SIKIL-LIL-LA koja se gnezdila na drvetu koje je posadila boginja Inana (Ištar). Noćni, odnosno lunarno-zvezdani vid tog istog fenomena, zapravo bliži tradicionalnom shvatanju Lilit, u tarotu je predstavljen kartom Zvezda. Kultno mesto Ehidne je u drevnoj Skitiji (današnja Ukrajina), gde ju je pronašao Heraklo, kome je ona rodila, između ostalog, Gelona i Skita (grad Gelon i narod Skita).

Fosco Culto - Demon of the Moon

Skiti su tajanstven narod. Po Herodotu, oni su, mešajući se sa Amazonkama, izrodili Sarmate (ili Sauromate) koji su nastanjivali Panonsku niziju. Drevno skitsko kultno središte nalazilo se u zoni ušća reka Dnjepar i Dnjestar u Crno More, a što je tačno nasuprot delti Nila. Tako dobijamo perspektivu: Crno More - Mala Azija - Levant. Setimo se, po legendi, prve egipatske faraonske dinastije uzimali su kimerske (skitske) crvenokose i riđe žene za supruge, održavajući time i krvnu vezu sa ovim drugim, podudarnim proročištem. Te žene bile su posvećene u kult gospodarica zveri i bile su deo skitske likantropske magije (nešto poput nordijskih berserkira). Veza između ušća Dnjepra i Dnjestra i delte Nila je prastara i potiče još od vremena kada je kult boga Seta bio dominantan u Egiptu. Proizvod te veze je Sfinga, ćerka Ehidne i Tifona, odnosno Seta. Setimo se, Sfinga je poput kraljice od Sabe, izražavala sebe u zagonetkama. Teško je izvesti neposredne veze između ovih relacija i Lilit. Ako Lilit shvatimo u užem smislu onda nikakvih veza nema, ali posmatrajući šire, u liku Lilit, kao i u likovima mnogih drugih sličnih mitoloških bića i demona, prepoznajemo tragove jedne drugačije religijske, magijske i kulturne stvarnosti koja je organski povezivala udaljene narode i rase u jedan sveljudski kontinuitet prvobitne tradicije, koji je imao jasne međusobne kultne veze, razmene i kontakte.

Mesijanska zmija - drugi deo

Emil Melmoth

Svojstvo nečistoće i raskalašnosti Skerletne Žene ima svoj odraz i u jeretičkom mesijanskom jevrejskom pokretu na prostorima Osmanskog carstva u sedamnaestom veku čija je ključna figura bio kontroverzni Šabataj Cvi. U njegovom naglašenom antinomizmu, namernom kršenju strogih jevrejskih verskih propisa i zapovesti, vidimo ovaploćenje babalonskog svojstva raskalašnosti i kurvarluka. Piter Levenda je u knjizi The Dark Lord ukazao na vezu između tantrizma i skrivenih aspekata jevrejskog misticizma, a koji se ispoljio u šabatajskom pokretu i njegovim derivacijama. Opisujući vezu između tantrizma i jevrejskog misticizma, Levenda je upotrebio izraz cross-fertilization. Pomenuta nečistoća ukazuje na drevno i atavističko poreklo, jer je ono što je proglašeno nečistim zapravo inkriminisani sadržaj pređašnjih religijskih oblika. 

Povodom toga, Kenet Grant, u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“ kaže da je jedan od glavnih božanskih oblika, smatran svetim u najranijim kultovima, bila svinja, žrtvovana Tifonu, mračnom gospodaru tzv Drakonijanske tradicije. Kasnije je svinja smatrana nečistom, između ostalog i zato što je bila poznata kao jedina životinja koja jede ljudski izmet. Interesantno je, primećuje Grant, da su Jevreji svinju odbacili kao nečistu kada su sa obožavanja stelarnog El Šadaja (Al Šejtana) prešli na obožavanje paternalističkog i solarnog Jehove. Izvorno, svinja je bila znak najveće svetinje, vezano za doktrinu koja obuhvata apsorbovanje supstanci koje su neprosvećeni izbegavali kao gadne, što one jesu u svom nepreporođenom ili nesakramentalnom obliku. Kada se očiste i za služenje Boginji posvete, kaže Grant, one predstavljaju valjanu pomoć u buđenju Vatrene Zmije, odnosno kundalini.

Šabataj Cvi

Geršom Šolem je Šabataja Cvija okarakterisao kao bolesnog čoveka, opisavši ga kao manično-depresivnog, što znači da se manjak njegove mentalne uravnoteženosti ispoljavao kroz naizmenične napade najdublje utučenosti i neobuzdane živosti i preterane radosti. Periodi duboke melanholije kod njega su se stalno smenjivali sa grčevima maničnog poleta, oduševljenja i euforije, između kojih su se umetali trenuci normalnijeg stanja duha. Šabatajev revolucionarni mesijanski stil, sklonost kršenju pravila, uneo je pometnju u ustaljenu normiranu zajednicu na način sličan onome kako je Isus Hrist prodrmao i suštinski doveo u opasnost jevrejski identitet i način života svog vremena. I Isusova pojava je u svojoj suštini bila antinomična, kršeći pravila koja u Isusovoj interpretaciji doživljavaju korenit preobražaj. Otud nije ni čudo što su Jevreji u velikoj većini odbacili kako Isusa Hrista, tako i Šabataja Cvija šesnaest vekova kasnije, jer su obojica predstavljala opasnost po tradicionalno utemeljen način funkcionisanja verskog života koji se nalazi u korenu jevrejstva. Jevreji će u većini slučajeva uvek odbacivati svakog mesijanskog poslanika s obzirom da pojava Mesije u suštini znači prekid sa istorijski potvrđenom i utemeljenom tradicionalnom religijskom praksom, njenim normama i tumačenjima. Geršom Šolem opisuje tako shvaćeno delovanje Mesije, iz perspektive starog poretka, kao podrivački, jer on nastupa u svojoj mesijanskoj slobodi i ostvaruje novi zakon. Budući da Mesija potkopava stari poredak, otuda svi njegovi postupci protivreče tradicionalnim vrednostima. U tom smislu Mesija je agens subverzije. Zato su mesijanski pokreti u suštini revolucionarni, subverzivni i uopšteno govoreći, predstavljaju izraz ženskog načela, budući da deluju ka preobražaju postojećeg stanja.

Šabatajev savremenik, prorok i kako bi se to danas reklo – propagandista, Natan iz Gaze, vidovnjak, čovek koji je navodno pronašao Šabataja i ubedio ga u njegovo mesijansko poslanje, jer ga je kao takvog video u svojoj viziji, dao je dobar opis njegove pojave, o čemu piše Geršom Šolem. On ističe demonski i erotski karakter iskušenja koja su spopadala Šabataja Cvija, kako to izveštava Natan iz Gaze, odnosno Šabatajev Jovan Krstitelj i apostol Pavle u jednoj ličnosti. Dakle, Natan je u Šabataju prepoznao Mesijinu dušu koja obitava na strašnom mestu. To je koren Šabatajevog mesijanskog ludila. Mesija se manifestovao kao Šabataj, a Natan ga je u viziji otkrio. Mesijina duša boravi negde drugde, u ambisu mračnih sila, zatočena u najcrnjoj tamnici na dnu bezdana: 

„Mučen bi i zlostavljen, ali usta svoja ne otvori, kao jagnje se na klanje vodi...“ Isaija 53:7. 

Mračne sile su, imajmo to u vidu, čuvari kapija svetlosti čiji su ključevi ljubav. Međutim, ono što Natan nije rekao jeste da je Mesijina duša još uvek u fazi inkubacije, što je i razlog izostanka njegove pojave u punoći izražaja. Otud je Šabataj Cvi zapravo mesijanska projekcija, tj projekcija Mesijine duše koja iz paklenog zatočeništva nagoveštava svoje još uvek nesavršeno prisustvo.

Natan od Gaze

Šolem kaže da je Natan smatrao tragičan lik starozavetnog Jova kao prototip Šabatajevog mesijanstva, zato što se, po Natanu, Jov nalazio u vlasti klipota. Zato su u pravu i oni koji tvrde da je Šabataj lažni Mesija, ali i oni koji veruju da je on zaista pravi. Njegova ličnost je obilovala velikim protivrečnostima. Šolem kaže da je po učenosti bio u rangu običnog učenjaka, ni po čemu izuzetnog, ali ono što je kod njega bilo vanserijsko jesu njegova isijavanja tokom faza posebne nadahnutosti. Šolem ističe njegov dar snažne sugestivnosti na druge ljude. U stanjim prosvetljenosti on je bio živući arhetip paradoksa svetog grešnika, čime ga prepoznajemo kao primer arhetipa prikazanom na tarot karti Luda. U stanjima povišene svesti, Šabataj je mogao videti put svetske obnove posredstvom namerne povrede svetih zakona koje propisuje Tora.

Šabatajeva emocionalna strana bila je jače izražena. Moglo bi se reći da je umeo da se na fascinantan način prenemaže, što je bilo u korenu njegove čudne harizme. Za tu harizmu postoji kabalističko objašnjenje. Naime, Mesijini koreni nalaze se u najvišem svetlu, onom ain sofu koje u prikazima Drveta života kao beskonačno trostruko svetlo stoji iznad samog Drveta. To svetlo je sama Božja priroda predstavljena matematičkom Nulom koja prethodi Jedinici. Geršom Šolem, obrazlažući Natanove ideje o prirodi i položaju Mesijine duše kaže da je u početku kosmičkog procesa ain sof svoju svetlost uvukao u samog sebe čime je nastao iskonski prostor u njegovom središtu gde se svi svetovi rađaju. Taj iskonski prostor ispunjen je bezobličnim ali materijalnim silama, klipotima. Kosmostvaranje se, objašnjava Šolem, sastoji od davanja oblika tim bezobličnim silama, da bi se one pretvorile u nešto. Sve dotle iskonski prostor, a naročito njegov „niži“ deo, kaže Šolem, biće tvrđava tame i zla. Zato se dubini velikog bezdana nalazi boravište demonskih sila. Napomenuo bih da je ideja o božanskom povlačenju kako bi svet bio stvoren potiče od velikog kabaliste Isaka Lurije iz XVI veka. 

Na poreklo klipota ukazuju početni stihovi iz biblijskog Postanja 1:1-2: 

„U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ 

Tu su ključne reči tohu i košek. Tohu se piše tau-he-vav, označava nešto pusto, bezoblično, haotično. Često se navodi zajedno sa nastavkom ve-bohu, kao tohu ve-bohu (vav-bet-he-vav). Zajedno to su nered i praznina, pusto i prazno te zvuče poput imena kakvih demona. Tohu ve-bohu je izraz haotičnog i prastarog ambijenta koji prethodi pojavi oblika, ali i dolazi na kraju kao ishodište rastvaranja oblika. U psihičkom smislu to je izraz ludila. Košek označava tamu i piše se kao het-šin-kap. U bibliji kralja Džejmsa to je thick darkness. Izraz košek pominje se i Drugoj knjizi Mojsijevoj, Izlazak 10:22, što je Lujo Bakotić preveo kao: 

„Mojsije pruži ruku svoju k nebu i nasta gusta magla po svoj zemlji egipatskoj za tri dana.“ 

O prirodi te tame se može raspravljati, ali imajmo na umu njenu dvostrukost, da iz nje nastane svetlo, ali i da večno ostane tama. Iz razloga nedokučive Božje premudrosti ili zato što joj je baš takva volja, duša Mesije je pala upravo u te najcrnje klipotske dubine bezdana.

Šolem piše da od početka procesa stvaranja Mesijina duša boravi u dubinama bezdana, zatočena u klipotsku tamnicu te naglašava kako zajedno sa tom najsvetijom dušom, na dnu ponora obitavaju „zmije“, koje je muče i pokušavaju da je zavedu. Među tim zmijama, Mesijina duša figuriše kao sveta zmija jer, podseća Šolem, hebrejska reč za zmiju, nahaš, ima istu brojčanu vrednost kao reč za mesiju, mašijah. I dalje, Šolem kaže da se duša Mesije oslobađa svojih okova onom brzinom kojom svetski proces „tikuna“ odvaja dobro od zla u dubini iskonskog prostora. Tikun je mističan pojam Isaka Lurije kojim je označen proces popravljanja ili podizanja sveta, što podrazumeva odvajanje čestica božanske svetlosti od ljuštura klipota. Kada se okonča proces usavršavanja, na kojem Mesijina duša radi u svojoj „tamnici“ i za koji se bori sa klipotskim zmijama, tada će ona izaći iz tamnice i prikazati se svetu u zemaljskom ovaploćenju. To će se dogoditi tek okončanjem opšteg tikuna.

Klipotske bezdanske zmije, kako Šolem navodi Natana, sve vreme teže da zavedu Mesijinu dušu, a kad god se on trudio da iz tih zmija izvuče veliku svetost, one bi uspele da ga savladaju u času kada ga napusti prosvetljenje. Time su, po Natanu, zmije pokazivale da im je moć jednaka moći solarne sefire Tifaret (Lepota), kojom je predstavljen istinski Bog. Po Natanu, božanska Šehina se spustila u Egipat, koji je predstavljen kao demonsko i mračno carstvo u kome se obožavaju klipotske sile, a čiji su žreci zapravo crni magovi. Šehina to čini da bi prikupila otpale iskre Božje svetlosti, a što po ugledu na nju čini i sam Mesija na kraju vremena kada kreće na svoj najteži put u carstvo tame da bi izvršio svoje poslanje. Po toj doktrini zlo će nestati a iskupljenje će se proširiti na spoljašnji svet tek kada Mesija stigne na odredište. Njegovo otpadništvo je ispunjenje najtežeg dela mesijanske misije, jer iskupljenje sadrži paradoks koji se ispoljava tek kada se dogodi u ovozemaljskoj stvarnosti.  

Biblijska epizoda sa Mojsijem i zmijama asocira na šabatajsku poziciju o Mesiji kao Zmiji u borbi sa klipotskim zmijama. Naime, otrovne zmije koje srditi Bog šalje na odabrani narod (koji u trenucima očajanja gunđa na tog Boga), ujedaju i ubijaju ljude, a Mojsije, opet po uputstvima dobijenim od istog tog Boga, pravi veštačku ali čudesnu zmiju koja iste te ljude spašava od otrovnih zmija (Brojevi 21:6-9). Znači li ovo da mi zaista smemo i možemo da manipulišemo slepim klipotskim silama samo ukoliko je naš pogled potpuno usmeren na (zmijski) Krst Spasitelja? Možemo sići i u sam Pakao, uvek imajući na umu spasonosnu formulu svete mesijanske zmije koja nas čini imunim od fatalnih ujeda. Možemo poput mesijanskog Raspućina bez posledica ispiti čašu otrovnog vina jer je naša svest fokusirana na krstasti ključ večnog života. On će umeti da popijenu čašu otrova sprovede kroz svoje telo na način koji će ga neutralisati ili barem ublažiti štetu. To možemo, ali samo ako pripadamo adeptima, jer unošenje otrova, kaže Kenet Grant, dovodi čoveka u neposrednu vezu sa demonskim svetovima i nižim elementalima. To sve ukazuje na prirodu čiji simbol predstavlja geomantijska figura Cauda Draconis, odnosno Zmajev rep, u obliku slova Y naopako postavljenog. To su sile okrenute ka dole koje su, po Kenetu Grantu, nabijene otrovnim vibracijama i mogu se koristiti za operacije materijalizacije ili rastakanja, a sa smrtonosnim dejstvom u aktivnostima crne magije. To je svojstvo Škorpije. Nasuprot tome postoji i drugi vid zmijske prirode predstavljen simbolom Zmajeve glave, tj. Caput Draconis, (slovo Y), čije je svojstvo nektar. To je ona podignuta glava mikrokosmičke zmije koja uranja u beskrajni nebeski okean simbolizovan boginjom Nuit. Tako je i duša Mesije raspeta između te dve zmijske krajnosti te je poput žene iz čije jedne dojke curi otrov, a iz druge nektar. Povodom rečenog o otrovima, ukazao bih na dva stiha iz „Knjige zakona“:

„Ja sam Zmija koja daje Znanje i Užitak i sjajnu uzvišenost, i pobuđuje ljudska srca pijanstvom. Da bi me obožavali uzmite vina i čudne droge o kojima ću kazati mom proroku, i budite opijeni od toga! One vam uopšte neće nauditi. To je laž, ta besmislica protiv sopstva. Izlaganje nevinosti je laž. Budi snažan, o čoveče! Strastan, uživaj u svim čulnim stvarima i zanosu: ne boj se da će te bilo koji Bog zbog toga odbaciti.“ (2:22);
„Ja sam tajna Zmija sklupčana pred skok: u mojoj sklupčanosti je radost. Ako podignem glavu ja i moja Nuit su jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ (2:26);

Kenet Grant navodi predavanje Džeralda Masija „Čovek u potrazi za svojom dušom tokom 50.000 godina i kako ju je pronašao“, gde se kaže da je Afrika prapostojbina zmijske mudrosti. Naime, zmija se tamo koristila da bi se kod osetljivih izazvalo abnormalno stanje. Po afričkim tradicijama, žena u sebi poseduje, a u dodiru sa zmijom proizvodi – mahnitost, što dalje vodi ka transu opsednutosti. Zmija, kaže Grant, fascinantnošću svoga izgleda, strahom od njenog dodira i korišćenjem jezika, izaziva u medijima stanje transa (zmijska obamrlost). Medijumi u tom stanju, nadahnuti duhovima, postaju vidoviti, predskazuju i proriču. Zmija je, odnosno duh / bog koji ona ovaploćuje, sama birala svog proroka i tumača čijim je posredstvom postajala otkrovitelj natprirodnog znanja. Pošto je zmija simbol istovetan sa falusom, koji je, po Kroliju, „fiziološka osnova Nad-duše“, biva jasnija suština zmijskog zavođenja Eve i „pada u greh“ prvobitnog ljudskog para.

Na jednom mestu u „Velikoj Majci“, Erih Nojman pominje divovske grifone sa repom škorpije kao životinje Velike Boginje iz Tel Halafa, koja obuhvata kako donji svet, tako i tamna noćna nebesa. On pominje reljef na kome se vide grifoni prikazani kao pobednici nad lavovima, solarnim životinjama. Taj motiv uveliko podseća na situaciju patnje Mesijine duše, božanskog lava mučenog od strane klipotskih sila, ali takođe podseća i na detalj mučenja grešnika iz Apokalipse 9:7-11:

„Ti skakavci behu kao konji spremljeni za boj. Na glavama njihovim behu kao krune od zlata, a lica im behu kao lica čovečja. Imahu kose kao kose ženske, a zubi njihovi behu kao u lavova. Imahu oklope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih beše kao praska kola sa mnogim konjima koji trče u boj. Imahu repove kao skorpije, i žalce, i u repovima svojim imahu silu da ude ljudima pet meseci. I imahu nad sobom kao kralja anđela bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolion.“

Ime Abadon izvedeno je iz hebrejskog korena alef-bet-dalet, što znači uništitelj. Može se odnositi ne samo na ime entiteta, nego i na lokaciju (Knjiga o Jovu, 31:12). Po proročanstvu, svi oni koji na čelu ne budu imali božanski znak (tau krst, ili egipatski ank) biće mučeni od strane ovih strašnih klipotskih sila bezdana.
Pred budućim jevrejskim Mesijom stoji izazov da savlada čitav jevrejski narod, da na čudesan način nadjača njegove tvrdokorne i ortodoksne verske vođe, što do sada nikome nije pošlo za rukom, pa ni Isusu Hristu koji je, sudeći po izveštajima jevanđelista, činio nesvakidašnja čudesa. Tek kada nekome pođe za rukom da na svoju stranu preobrati glavninu jevrejstva, za njega se može reći da je pravi Mesija, odnosno da se kroz njega ispoljila mesijanska priroda.

Baš kao i u slučaju prvobitnog greha zbog kojeg je prvi ljudski par izbačen iz rajskog vrta, Eva je ta, odnosno žena, prva koja je pala pod uticaj zmije sa drveta spoznaje dobra i zla, odnosno drveta znanja (gnoze). Žena je bila ta koja je prouzrokovala katastrofalna dešavanja: prvo izgon iz raja a potom i uništenje pokoljenja čovečanstva koje je bilo izmešano sa nefilima. I u naše vreme, kada se oblaci raznih katastrofa gomilaju na horizontima vremena, ženski element biće taj koji će svojom prijemčivošću poslužiti kao okidač velike promene. Kao što i sam biblijski tekst ukazuje, bez uloge žene, bez uloge njene prirode, nikakve promene i ostvarenja Božjeg plana za čovečanstvo ne bi bilo. Otud je žena subjekat ali i sredstvo uzdizanja i pada. Tako će biti opet. Na delu je povratak magije, magijskih sila, imaginacije, povratak fantazmičkog, medijumski kanalisanog, povratak sanjačkog, onog davno potisnutog i zaboravljenog. Karlos Kastaneda, navodeći reči Don Huana, u knjizi „Drugi krug moći“, kaže da je žena u magijskom smislu bolja od muškarca jer ona ne mora skakati u ambis. Ona ima svoje puteve. Ona menstruira te tada, sudeći po Don Huanu, postaje nešto drugo. Muškarac to ne može.

Istorijske pretpostavke lurijanske kabale

Isak Lurija

Moderni kabalisti, jevrejski i hrišćanski, bili su pod značajnim uticajem genijalnog Isaka Lurije (1534-1572) zvanog Ari (Lav), koji u neku ruku, ali bez takve namere, jeste jedan od očeva modernog okultizma. Lurijanska kabala je fokus sa mistične svetlosti Božjih emanacija pomerila na dušu i njene „iskre“, što veoma asocira na prvu premisu „Knjige zakona“ Alistera Krolija: „Svaki muškarac i svaka žena je zvezda.“ Isticanje mikrokosmičkog faktora, „luče mikrokozme“, iskre, duše, zvezde, nagoveštava suštinsku promenu u ezoterijskom mentalitetu, što nije bez posledica na egzoterijskom planu. Time su udareni idejni temelji razvoja moderne psihologije. Udaren je temelj revolucionarnim tokovima i rađanju individualizma novog doba, koje je na paradoksalan način isprepletan sa modernim oblicima kolektivizma, počevši od ideoloških pokreta, političkih partija, nacionalnih država. Taj ezoterijski manevar u epicentru istorije trasirao je glavne tokove uobličavanja budućnosti. Geršom Šolem kaže da pojava Mesije za Isaka Luriju: 

„Nije ništa drugo do dovršenje kontinuiranog procesa obnavljanja, ili tikuna. Zato je prava priroda iskupljenja mistička, a njegovi povesni i nacionalni aspekti su tek pomoćni simptomi koji obrazuju vidljivi simbol njegovog ispunjenja. Iskupljenjem Izraela zaključuje se iskupljenje svega, jer ne znači li iskupljenje da su sve stvari stavljene na svoje pravo mesto, da je prvobitna mrlja uklonjena? „Svet tikuna“ je otud svet mesijanskog delanja. Dolazak mesije znači da je taj svet tikuna dobio svoj konačni oblik. U toj tački se stapaju mistički i mesijanski element Lurijinog učenja. Tikun, put što vodi kraju svega, takođe je put ka početku.“ Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006, str 249. 

Jevrejstvo, barem onako kako je to definisala lurijanska kabala, ima zadatak da obnovi prvobitni sklad, odnosno da popravi štetu nastalu Adamovim grehom i padom. Suštinska posledica te štete je svojevrsno lomljenje Božjeg Imena, odnosno rušenje prvobitnog sklada. Po Luriji, tada je u Božjem imenu IHVH (jod-he-vau-he) nastao rascep otpadanjem dva poslednja slova. Navodno, lomljenjem Božjeg Imena počinje vreme mitskog i mističkog progonstva Šehine, Božje slave, navodno ženskog aspekta Boga. Svetlost Šehine uvučena je u klipotski demonski svet tvoreći smesu dvojne prirode: od božanske svetlosti i klipotske tame. Popravljanje kosmosa znači razdvajanje iskri svetlosti od tame, tj. razlaganje univerzuma kakav postoji. Budući univerzum biće svet čiste svetlosti, večan i nepropadljiv. Povratak Šehine njenom gospodaru i njihovo sjedinjenje, po Luriji jeste prava svrha postojanja Tore. Rad na tom povratku i vraćanju svetskog sklada je svakako mesijanska misija za čitav jedan narod. To bi bila svrha jevrejstva iz optike lurijanske kabale, onako kako je ja razumem. U tom smislu istorijska misija odabranog naroda mora ući u svoje finale, a zadatak njegovih adepata je da obezbede puteve za to ostvarenje.

Trenutak kada su istorijske sile pokrenule svoj tok ka današnjem razvoju, jeste godina 1492., po mnogo čemu bremenita događajima čije su se posledice kasnije ispoljile. Kao prvo, to je godina Kolumbovog otkrića Amerike, što predstavlja suštinski zaokret u poimanju sveta i ekspanziji Evropljana, utemeljivši ono što zovemo modernim dobom, Novim vekom, kada su udareni temelji savremenog sveta. Sa druge strane ta godina je vezana za dve velike istorijske tragedije: američkih starosedelaca i španskih Jevreja. Šolem kaže da je kraj XV veka označavao kraj jedne faze kabalističke mistike, a da je iskustvo tragičnog španskog egzodusa, kao velike narodne traume, unelo novi vetar u razvoj kabale. Na osnovu tog iskustva, kroz njegovo promišljanje i pokušaj objašnjenja, rođena je nova kabala koju je uobličila safedska škola. Kabalisti do perioda afirmacije lurijanske kabale uglavnom su delovali povučeno, tipično mistički, kako Šolem kaže, ne naročito raspoloženi da šire svoje ideje izvan uskih kabalističkih krugova. Oni nisu imali interes da menjaju način narodnog jevrejskog života. Sve se to menja nastupanjem lurijanske kabale.

Raniji kabalisti su bili orijentisani na involutivno delovanje, odnosno u pravcu početka, izbegavajući mesijanske ideje i porive. Umesto na kraj sveta, bili su više usredsređeni na njegov početak, odnosno na povratak tom početku. Dakle, težili su povratku. Put napred značio je put nazad, u stanje prvobitnog sklada. Lurijanska kabala označila je preokret u misli mističara ka revolucionarnom prodoru unapred, usvajajući formulu zaključne faze svetskog procesa, forsiranje iskupljenja umesto dotadašnjeg stvaranja. To je pospešilo razvoj ideja o kreiranju istorijskih kriza i katastrofa, jurišanja napred. Za taj zaokret možemo reći da ima apokaliptički karakter. Šta bi to bilo ako ne utemeljenje formule novog doba, ali na jevrejski način, u skladu sa istorijskom misijom jevrejstva? To je idejna pretpostavka revolucionarnog mesijanstva, misaono gorivo moderne istorije. Naravno, nije to iz nebuha palo, nego se svakako oslanjalo na već postojeće kabalističke, gnostičke i hrišćanske smernice. Time se jevrejski duh spremio za novo vreme, ne samo da bude pasivan posmatrač koji se trudi da razume, nego aktivan činilac, smeštajući se u samo središte istorije. 

Proživljena trauma, preživljena katastrofa, može biti okidač revolucije. Iskupljenje je revolucija, revolucija je oslobođenje, ali je cena katastrofa. Tako da kada prizivamo slobodu, mi zapravo prizivamo katastrofu. Slobodarski duh je katastrofičan, apokaliptičan, sklon je milenarizmu. Katastrofa nagoveštava kraj sveta, a to je jedna od temeljnih pretpostavki judeo-hrišćanskih doktrina. Katastrofa i predstava o kraju sveta nalaze se u korenu mesijanstva. Ne podseća li nas sve to na motiv karte Kula? Teoretski može biti povučena paralela između katastrofičnog scenarija i krolijevskog eona Horusa, kao nosioca uništenja. Takođe, iz perspektive apokaliptičkog scenarija, eon Horusa je u svojim antinomijskim naznakama sličan opisu vladavine Antihrista u „Apokalipsi“. Tek bi u eonu boginje Maat (predstavlja ravnotežu, pravdu), koji proriče Krolijeva „Knjiga zakona“, a koji sledi nakon Horusovog eona, nastupilo doba slično onom koje se nagoveštava judeo-hrišćanskim doktrinama o postapokaliptičkom svetu, kada se povrati prvobitni sklad, kada bude stvoreno novo Nebo i nova Zemlja. Eon Maat podrazumeva ukidanje podele u ljudskom biću izazvanog stvaranjem zasebne seksualne prirode. Odnosno, kako to i Hrist najavljuje, u carstvu nebeskom neće biti ni muško, ni žensko, niti će biti ikakve suštinske razlike između njegovih stanovnika. To znači povratak čovečanstva u androgino stanje. Posledice izgona španskih Jevreja 1492. godine, naglašava Šolem, nisu bili ograničeni samo na njih, nego se ta trauma i svest o katastrofi širila po celoj jevrejskoj dijaspori tvoreći jedno novo raspoloženje. Taj proces je trajao čitavo jedno stoleće, proces čije su: 

„...nesagledive implikacije tek postepeno zahvatale sve dublje predele bitka. Taj proces je doprineo da apokaliptički i mesijanski elementi judaizma srastu s tradicionalnim aspektima kabale. Poslednja era postala je jednako važna kao i prva; umesto da se osvrću za osvitom povesti, bolje reći za metafizičkim događajima koji su mu prethodili, nova učenja su naglašavala završne faze kosmološkog procesa. Patos mesijanstva prožeo je novu kabalu i njene klasične izražajne forme na način potpuno stran Zoharu; između početka i kraja uspostavljena je veza.“ Geršom Šolem, isto, str. 225. 

Širenje takve duhovne atmosfere izazvalo je poplavu mesijanskih očekivanja, osećanja i zanosa. Kraj sveta je postao aktuelan. Kao i u slučaju izgona Adama i Eve iz rajskog vrta, tako i u jevrejskom slučaju, propast počinje progonstvom, ali ovoga puta propast sveta počinje progonstvom Jevreja. Kao što su to Adam i Noje bili odgovorni za sav živi svet na Zemlji, tako su i Jevreji, (posebno Mesija kojeg oni očekuju), odgovorni za celokupno čovečanstvo. Otud nije ni čudo što se upravo u jevrejskom narodu pojavio Isus Hrist sa univerzalnom misijom spasenja, ne samo Jevreja nego svekolikog čovečanstva do kraja vremena. Istovremeno, izvan jevrejstva, ako izuzmemo katastrofu vizantijskog kulturnog kruga koji je potpao pod osmanlijsku vlast, rađalo se novo doba. Otvarale su se nove perspektive za nastupanje zapadnog čoveka, na užas i žalost ostatka čovečanstva. Napredak novog doba širilo je ropstvo i smrt, i tako neprekidno od 1492. do današnjih dana. Paralelno s tim procesom snage jevrejstva su gradile sopstveni put, tj. put iskupljenja i okupljanja za centralni i konačni događaj a to je dolazak Mesije. Taj put prolazio je kroz razna iskušenja, raskole, jeresi, emancipaciju, pogrome, migraciju, holokaust, cionizam te formiranje države Izrael kao krune milenijumske želje jevrejskog naroda da se u slobodi konačno sabere u obećanoj zemlji. Ta težnja je imala posebno ubrzanje upravo potaknuta katastrofom iz 1492. To je stvorilo poseban mistički mentalitet na koji su idejne tendencije spoljašnjeg sveta svakako uticale, ali i koje su često bile pod uticajem jevrejskih mesijanskih ideja.