Ideološki univerzalizam - prvi deo

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

„Progres čudovišnosti teži da istisne prirodu, da uzurpira mesto same prirode te će tako monstruozno, postati prirodno. Tu fantazme zaista postaju realnost…“

Dragoš Kalajić, Uporište 

Ideologija bi mogla biti nauka o idejama, o njihovom nastanku, razvoju i primeni, upotrebi i zloupotrebi. Međutim, taj izraz se obično shvata kao  doktrina, odnosno tumačenje sveta i istorije sa stajališta jedne vladajuće ideje ili skupa ideja i predstava. U osnovi ideologija je tumačenje stvarnosti idejom. Znači li to da su zagovornici raznih ideologija u zabludi, zaneseni idejama, odsečeni od stvarnosti i života? Možda i jesu, ali ne zaboravimo uticaj mnogih ideologa na oblikovanje ljudskih predstava i stavova, čak i na usmeravanje istorije. Nije li to stvaranje neke vrste paradoksa po kome se opredmećuje ne-stvarnost, odnosno opšte udaljavanje ljudskog društva od stvarnosti, ukoliko je to društvo vođeno ideološkim parametrima? 

Ideja je definisana kao slika, odnosno praslika koja leži u osnovi stvarnosti ili iza stvarnosti kao uzor. Kao takva ideja je jedna od osnova imaginacije. Ideja može biti i simbolička slika transcendentalnog iskustva, odnosno iskustva neke više ili dublje stvarnosti, nekog posebnog segmenta te stvarnosti ili čak sažimanja celokupnosti te druge i drugačije stvarnosti. Ideja može biti izražena putem simbola a ne kao slika koja ima nekakav konkretan prepoznatljiv sadržaj. Isto tako može biti i izražena pomoću neke reči. Ideja je izraz metafizike, a simbol je njeno estetsko ispoljavanje. To je ideja u osnovi, ali ideologija, čak i ukoliko ideju ustanovimo kao neku vrstu istine, odnosno stvarnosti, opet ne može biti poistovećena sa stvarnošću, pa čak ni sa samom idejom od koje se razvija i oblikuje. 

Ono što uzrokuje i uslovljava istorijsku, društvenu i kulturnu dinamičnost neke ideje jeste njena primena iza koje stoji namera njenih protagonista da se ta ideja na neki način ostvaruje ili da bude upotrebljiva za ostvarenje političkih i ekonomskih ciljeva. Data ljudima na „upotrebu“ ideja postaje jedan od činioca opšteg društvenog determinizma. Ona biva faktor koji u određenim društvenim okolnostima može imati snagu pokretača istorijskih procesa. Tokom njene primene, osnovni oblik date ideje može ostati neizmenjen sve dok ona ne ispuni svoju svrhu, dok se ne ostvari – ili će se menjati tokom vremena shodno hirovima, nuždama i interesima njenih nosilaca, odnosno pod uticajima onih koji se njenom ostvarenju suprotstavljaju u ime neke druge ideje, ili iz nekog drugog razloga.

Antihrist by Pedro Donini

Jedan od uzroka izopačanja neke ideje (odnosno izvitoperenosti njenog praktičnog vida) jeste njeno pretvaranje u oruđe moći od strane njenih nosilaca, bilo da su tu ideju nasledili tradicijom, preuzeli akulturacijom ili su je sami pokrenuli. Primenom, ideja gubi smisao vrednosti, postaje oruđe, moneta, objektivizuje se kao roba i sredstvo političke i religijske manipulacije. Ideja podleže izopačenju i zato što je organski povezana sa onima u čijim umovima postoji, tj sa onima koji bi trebalo da budu njeni baštinici i stožeri, oni koji je slede i čija je to zvezda vodilja. Tokom vremena, iz raznih razloga, sve je manje onih koji imaju moć jasne vizije neke ideje, naročito ako je ta ideja postala jedna od suštinskih vrednosti neke zajednice, društva, nacije, odnosno religije ili kulta. Oni koji su još uvek u stanju da vide i razumeju osnovnu ideju vodilju, često bivaju inkriminisani, obeleženi kao jeretici, te marginalizovani od strane onih koji manipulišu datom idejom u cilju očuvanja i proširenja svoje društvene moći. Žrece ideje smenjuju žreci institucija, čime institucije bivaju desakralizovane i profanisane, dok je ideja vodilja sputana i na neki način uspavana, bez obzira što žreci institucija na osnovu nje uživaju svoj legitimitet, kredibilitet, legalitet i moć. Društveni, praktični oblik date ideje tako postaje farsa te nužno okrvavi ruke.

Tumačenje ideje je jedan od važnih ključeva nečije moći nad ljudima pod njenim uticajem, što u neku ruku daje vlast i nad samom idejom. Tumačenje često biva menjano ukoliko više ne odgovara samosvrhovitoj instituciji, na čijem se čelu nalaze dezorijentisani, nihilistički, odnosno duhovi koji baštine neku drugu ideju, a možda i ideal. Ideal je imaginacijska projekcija koji za razliku od ideje nije utemeljen na metafizičkom iskustvu ili viziji nego na imaginacijskoj predstavi savršenstva. Ideal je projekat, orijentisan ka budućnosti ili pripisan mitskoj prošlosti, te nema stabilan, konačan oblik. Menjanje ideje, odnosno promena njenog tumačenja, znači, pre svega, stvaranje novog dogmatskog oblika, koji još više zamagljuje samu ideju. Instrumentalizacijska upotreba neke ideje proizvodi megalomanske parazitske institucije. Taj proces neko je nazvao napretkom. Taj lažni napredak potvrđuje tezu po kojoj se ideja, institucionalizacijom, izrođava u nešto sasvim suprotno, a što istorijsko iskustvo jasno predočava. Avgustinova „Božja država“ izrodila se u inkviziciju i klerofašizam. Marksizam i socijalni utopizam postali su soc-realistički totalitarizam. Nacionalizam u nekoj romantičarskoj i idiličnoj viziji izopačio se u vulgarni nacizam. Liberalna demokratija je postala pseudoimperijalni talasokratski globalizam. Mesijanska izraelitska ideja danas je cionistička nacionalna demokratska republika. Verski i politički jedinstveni kalifat proroka iz arabijske pustinje danas predstavlja mnoštvo zbunjenih, nestabilnih, korumpiranih, razorenih ili polurazorenih, šarenolikih, civilizacijski inferiornih, nerazvijenih i nejedinstvenih muslimanskih država i državica čije ujedinjenje koče sebični interesi njihovih elita moći – a što nije u interesu islamske ideje itd. 

U „Pobuni protiv modernog sveta“, Julius Evola piše da prekid kontakta sa metafizičkim, odnosno usredsređenost svake mogućnosti na samo jedan od dva sveta, na onaj čisto ljudski, prirodni i svetovni, zamenjivanje iskustva nadsveta efemernim utvarama krivotvorenim u tmurnim isparenjima smrtne prirode – takav je smisao onoga što se zove moderna civilizacija i što sada dostiže fazu kada različite sile dekadencije primećene u prethodnim vremenima postižu punu i zastrašujuću delotvornost.

O demonima i taborima čovečanstva

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Sveti Avgustin je na neki način bio u pravu kada je ljude podelio na božji i đavolji tabor, čime je grubo ali delotvorno opisao osnovne tendencije u psihi i ljudskom društvu. Da bi ta slika bila potpunija, kao i u slučaju sa Platonovim učenjem o delovima duše, tako se i ovde ukazuje potreba za prepoznavanjem trećeg tabora, a kojem, po mom mišljenju, pripada većina ljudi. Reč je o taboru ništavila[1]. Taj tabor čini masa, topovsko meso istorijskih procesa; masa koja se može poistovetiti sa grupom 1) iz pređašnje podele. Grupi 2) odgovara ambiciozan, beskrupulozan, pohlepan, gramziv, inteligentan, podmukao, samoživo i egocentrično raspoložen tabor dijabolika – đavolji tabor, uslovno rečeno, čijih je pripadnika znatno manje nego ovih iz tabora ništavila, ali se zato oni u mnogo većem broju nalaze u samom vrhu društvene moći. Strateški su se rasporedili, isključivo sledeći svoje instinkte. Gde je god neka moć koncentrisana, oni su tu. Grupu 3), uslovno rečeno, čine pripadnici božjeg tabora, koji su pritom i najmalobrojniji. Uslovna podela i razlikovanje ljudi na božji, đavolji i tabor ništavila, posledica je istorijskog razvoja i diferencijacije društva. Tzv primitivne, ranoistorijske i predmagijske zajednice bile su jednoobrazne, za razliku od civilizacijskog društva. Pitanje produžetka bitisanja, van ili u okviru univerzuma haosa, bilo nekakvim magijskim ili naučnim, tehnološkim načinima, van okvira uobičajenog ljudskog veka, nije zagarantovana izvesnost, već samo mogućnost, što u najvećoj meri zavisi od samog pojedinca. Pripadnost određenom taboru iz date podele nije garancija ni za šta. Ovaj svet ne daje nikakve garancije nikome, nijednoj grupi i pojedincu – šta god ovaj (ne)činio ili u šta god (ne)verovao.

U legendama i mitovima svih naroda gotovo je neizbežno pominjanje zlih duhova ili čudovišta koja nasrću na čoveka i rade mu o glavi (ili duši), nanose mu zlo, kad god im se ukaže prilika, mada ponekad i pomažu. Nazovimo tu vrstu bića demonima, mada je valjanost tog termina pod znakom pitanja. Izraz „daimon“ podrazumeva unutrašnjeg genija, anđela čuvara, odnosno duhovnu inteligenciju ljudskog bića koja i jeste i nije deo čoveka. Međutim, u opštoj upotrebi demonsko poprima zlokobna svojstva. Postaje đavolsko. Kod Grka su demoni, zbog stanovite moći, božanska bića ili bića slična bogovima. Nečiji se demon poistovećivao s božanskom voljom, pa prema tome i sa čovekovom sudbinom. Tek je kasnije ova reč počela označavati niže bogove i napokon zle duhove. I van pomenutog određenja, vidimo da po raznim predanjima demoni predstavljaju nematerijalna stvorenja, odnosno oblik svesti, ni živ, ni mrtav. Kao da su na neki način nedovršeni u procesu božanskog stvaranja ili su postali nedostatni. 

Iz perspektive biblijskog stvaranja Tvorac je iz nekog razloga propustio, namerno ili nenamerno, da tu vrstu bića učini stvarnim, odnosno materijalnim u punom smislu reči. Kada je Sunce zašlo umorni Tvorac je otišao na počinak. Nedovršena, bića sumraka su otprhnula put treperave noćne sfere. Otud je sasvim prirodno da će oni tražiti ono što im je uskraćeno, ne bi li se nekako sami dovršili. Navodno, stvarana u sumrak, demonska bića oskudevaju svetlošću. Budući da su nedovršeni, nedostatni (ili im je priroda jednostavno takva da postavlja za naše ukuse nesnosne prohteve), oni to osećaju kao nepodnošljivu teskobu. Iz tog razloga su prvenstveno zainteresovani u pravcu podmirivanja svojih potreba i nedostatnosti, uslovno rečeno. Takav bismo zaključak izveli ukoliko se ograničimo biblijskim svetonazorom. No, kako težimo prevazilaženju ograničenja u razumevanju, moraćemo pitanje demona tretirati ne kao nekakva nedostatna polubića, nego kao potpuno zaokružen i od nas sasvim različit oblik postojanja koji takođe krasi inteligencija i svest, ali na jedan posve drugačiji način.

Neoplatonisti Porfirije i Jamblih razlikuju dve vrste demonskih bića: prirodne demone i astralne ostatke preminulih ljudi preobraženih u demone. Joan Kulijanu, navodeći pustinjaka Marka iz Hersonesusa, opisuje osnovnu demonsku hijerarhiju: „Sav zrak iznad i oko nas, svekolika zemlja, more i utroba zemlje prepuni su demona. Šest je kategorija demona: oni koji žive u vatri, na granici više zračne zone, a nose barbarsko ime Leliureon, što znači plameni (sublunarni demoni); zračni, zemaljski, vodeni, podzemni i, naposletku, demoni od vrste koja bježi od svjetla, nevidljivi su, posve mračni, uzrokuju uništenje hladnim strastima. Premda su svi pobrojani demoni zlonamjerni, poslednje tri kategorije osobito su opasne. Djelovanje sublunarnih, zračnih i zemaljskih demona isključivo je duhovno, dok je djelovanje ostalih izravno materijalno. Prvi su ograničeni na izopačenje duše fantazijama i razmišljanjima (osobito zračni i zemaljski demoni koji izazivaju erotske fantazije).“[2]

Nisu nužno svi oni neprijateljski nastrojeni prema čoveku. Oni su u stanju da deluju u makrokosmosu, ali i da se povežu sa određenim sadržajima mikrokosmosa, odnosno ljudskog bića te da se projektuju u ljudsku svest, izazivajući opake i jake strasti, strahove i druge vrste snažnih osećanja. Na taj način mogu steći kontrolu nad čovekom, a što se zove zaposednutost.  Načelno, iza svake vrste psihičkog poremećaja ili bolesti stoji određeni demonski uticaj, što posledično u istu ravan stavlja egzorcizam i psihijatriju. Ono što demona, bez obzira na razlike, približava čoveku, jeste inteligencija. Ta inteligencija je, s druge strane, u tolikoj meri drugačija od ljudske da je prosto kompatibilna sa njom, a što može da ima veoma praktično značenje. Ta činjenica omogućava razumno opštenje između demona i ljudi. Ljudi i demoni su u značajnoj meri sposobni ne samo da komuniciraju međusobno, već i da sarađuju, odnosno da uđu u neku vrstu simbioze. Mi smo toliko različiti tako da možemo postati veoma bliski, što može imati dalekosežne posledice, s obzirom da smo u dovoljnoj meri upućeni jedni na druge. Ljudi mogu biti gospodari demona, mogu ih kontrolisati i komandovati im uz pomoć posebnih magijskih tehnika, ali isto tako ljudi mogu biti zaposednuti i kontrolisani od strane demona.

Naglasio bih onaj trenutak ushićenja i blage jeze kada postanemo svesni toga da smo privukli pažnju tajanstvene sile. A tek kada postanemo svesni povratnog uticaja tada uviđamo da to što primamo nije nikakav fantomski glas u našoj glavi, varka našeg uma, nego je glas-slika koja se neposredno utiskuje u naš imaginacijski tok. I tek što nam padne napamet ona izanđala fraza „magija-i-šizofrenija“, uviđamo kako je taj tuđinski upliv posve autonoman i ne može biti obuzdan niti potisnut, već se poput kakvog programskog virusa samostalno razvija i ostvaruje sopstvenu agendu u našem umu. To su darovi demona. Demon nam može podariti mnogo toga, ali isto tako može prouzrokovati zbrku u našim sećanjima i poimanju stvarnosti. Zato je bezbednije primitivno razgovarati sa demonom nego ostvariti nemušti spoj svesti kada dolazi do prelivanja sadržaja iz jedne u drugu i njihovog mešanja. Međutim, to uglavnom nije pitanje našeg izbora niti metoda koji primenjujemo, tako da ako već iskoračujemo u okultno, onda moramo biti spremni i na ono što nam je neprijatno ili nas plaši.

Šta je demon? To je presek jednog u biti nepojmljivog prisustva u ravni naše pažnje dostupan našem poimanju. Sa druge strane, odgovor na pitanje ko je demon, odnosno pitanje identiteta demona nalazi se u njegovom imenu. Ime demona jeste ono kojim se demon predstavlja onome s kime opšti. To ime je namenjeno isključivo onome kome se demon predstavlja, jer ime demona je telezmatski modalitet pomoću kojeg mi razumemo. Razumeti ime demona jeste nalik lociranju kakvog plutajućeg objekta u bezobalnosti okeana iracionalnog, haotičnog i nespoznajnog. Glas-slika je poput vode koju slučajno progutamo dok se borimo za vazduh. Ako previše progutamo udavimo se. Ako se previše oslonimo na plutajući objekat onda potonemo. Razumevanje nije garant našeg opstajanja ali jeste jedan od preduslova istog.

Wayne Barlowe

Privlačenje pažnje demona istovremeno nas dovodi u fokus beskrajnog vanuniverzumskog prisustva u ravni naše pažnje. Opažanjem demona on opaža nas, a sa tom pažnjom bivamo izloženi pažnji čitavog jednog drugačijeg sveta koji taj demon nosi sa sobom. Demon je izraz tog sveta, izaslanik jednog drugačijeg oblika postojanja koje po našim merilima i nije postojanje. Svaki svet ima svoje čuvare. Nijedna promena pažnje ne prolazi neopažena. Pažnja izaziva pažnju. Što smo bolji u opažanju to smo izloženiji pažnji, a što smo izloženiji pažnji to nas čini ranjivijim od ostalih ljudi koji uživaju zaštitu sopstvene beslovesnosti i ne-pažnje.

Ne postoji suštinska razlika među demona, niti između jednog i mnoštva njih. Njihova priroda nije objektivna nego podleže našem mnjenju. Zapravo, ono što ćemo mi opažati kao demona i način tog opažanja zavisi od našeg perceptivnog kapaciteta i pretpostavki našeg uma. Demon je sila-inteligencija koja će se tome prilagoditi ali će pritom sama odabrati način svog ispoljavanja u našem opažajnom fokusu. To je nekako međusobno uvezano. Nema objektivno dobrih i zlih demona, niti je moguće govoriti o jednom konkretnom demonu posebnom i odvojenom od celokupne demonske prirode. Ta priroda je poput beskrajnog okeana, a ono što čini njihovu međusobnu razliku jeste samo u onoj sićušnoj tački ispoljavanja te sile u našem opažajnom fokusu. Ta razlika je izraz namere i fokusiranja volje koja je stvorila presek u ravni naše pažnje. Šta je ta volja? Šta je njen izvor? Zaista ne bih znao, ali ono što tvrdim jeste da je taj izvor integralni i/ili imanentni deo sistema univerzuma i/ili stoji iza tog sistema. Otud su svi demoni jedno i Jedan, beskonačno Jedan, i mnoštvo su.

Ljudska bića su zastrašujuća pojava, ne samo zato što su surova, skučene svesti ili pakosna, nego i zbog toga što ljudska bića u sebi nose preobražajni potencijal u neljudske oblike. I vampir je jednom bio čovek. Vukodlak je takođe čovek. Svi oni imaju ljudsku i još neku skrivenu, latentnu, atavističku formu. Izreka da je čovek čoveku vuk nije samo karakterna izreka. Evolucija? Ta teorija važi u okviru jednog pogleda na svet. Bilo bi preterano pridavati joj značaj univerzalne istine. Uostalom opšte prihvaćeno gledište po kome se ljudska vrsta poslednja razvila ukazuje na to da su ljudska bića zapravo najmlađa na Zemlji. Škorpije ovde postoje mnogo duže i ko zna šta bi nam njihov arhetip mogao sve reći ako bismo hteli, smeli, umeli i usudili se da ga pitamo. Alhemičar Fulkaneli bi rekao da zapravo metali predstavljaju superiorna bića jer se rađaju i dozrevaju duboko u Zemlji, prirodno prolaze kroz niz preobražaja, živeći jedan nama nepojmljiv životni ciklus. To što oni ne glagolje ne znači da su beslovesna materija. Zemlja je živa, a kamo li metali i kristali koji rastu u njoj, pa tako i demonska, odnosno anđeoska bića.

Evolucija je individualna a kolektivna može biti samo involucija, pa tako možemo očekivati da ljudima pod određenim uslovima poraste rep i smanji se veličina mozga. Daroviti pojedinci će povećati veličinu mozga i preneti ga svojim potomcima i to će biti evolucija. Većina koja samo čeka da (im) se nešto desi neće dočekati ništa osim ničeg. Biti visoko ili nisko je stvar dijagramske i simboličke perspektive. Jednako važeća perspektiva je i ona koje sva bića vidi u istoj ravni a razlikuje ih po svojstvima i tipovima energija, bez diskriminacije da li je neko bolji od ovog drugog zbog nekog konkretnog svojstva. Antropocentrizam je lepa stvar, ali nipošto ne bih stavio sva jaja u jednu korpu, u korpu čoveka, samo zato što trenutno pripadam toj vrsti bića. Ljudi imaju mnoga preimućstva, da govore, misle, osvešćuju se, prave nekakve izbore, pa ipak, kako to da mahom biraju bedastoću postojanja i uništenje? Osvrnimo se malo oko sebe. Ovo što vidimo nije u skladu sa datim mogućnostima čoveka kao jednog moćnog i suštinski lepog bića.

Kao što sam već pominjao, veliki hrišćanski učenjak pozne antike Sveti Avgustin, podelio je čovečanstvo na božji i đavolji tabor. Sledeći tu grubu podelu, ali iz drugačijeg ugla gledanja, đavolji tabor odredio bih kao najviše podložan demonskim uticajima. Oni koji pripadaju tom taboru najviše su prijemčivi za demonski uticaj pa su otud i najviše spremni na saradnju sa demonskim entitetima, s obzirom da tu vrstu ljudi jedino i samo zanima moć ili korist koju od te saradnje mogu dobiti. Oni su besprekorni egocentrici gladni moći kao što je tamna svest demona gladna čistije i sjajnije svesti. Uticaj pripadnika đavoljeg tabora na čovečanstvo je tokom vremena postao preovlađujuć. Naravno, određenje đavoljeg tabora je prilično široko, jer nije reč samo o aktivnim dijabolicima nego i svima onima koji se nalaze pod njihovim uticajem. U vrhu dijabolične piramide vlasti nalaze se najmoćniji, najbeskrupulozniji, najperfidniji i najinteligentniji među dijaboličnim karakterima. To su ljudi koji razmišljaju strateški i čiji su interesi dugoročni, transgeneracijski. Oni projektuju kroz vekove, jer njihovi demonski partneri iziskuju dugoročan projekat i njegove beneficije. Kratku pamet i plitke ciljeve imaju samo individue iz tabora ništavila. To je ljudski ostatak, tiha većina, kojima upravlja dijabolična elita čije su porodice, posvećeničke loze, pokoljenjima unazad sklopile paktove sa demonskim silama. 

Suština vlasti dijabolika nad taborom ništavila je u kanalisanju imaginacijskih slika i kontroli utisaka te u plasiranju naoko logičnih tumačenja. Pripadnici đavoljeg tabora su u svojim delovanjima i maštanjima upućeni na demonsku klasu bića, baš kao što je božji tabor upućen na božanska bića i stvorenja koja su u velikoj meri slična demonima ali drugačije orijentisana, potpunija i sjajnija. Ponašanje i ophođenje tih čistijih bića i njihovih ljudskih saradnika i saveznika karakterišu drugačija načela, mada se u suštini sve to svodi na energetsku razmenu, odnosno na neku vrstu simbioze pri čemu se mešaju demonska i ljudska suptilna tvar, tvoreći hibridna i ne baš sasvim ljudska bića a što može videti svako ko iole ima istreniraniji astralni vid. To su svojevrsni polutani, tek naoko ljudi ali suštinski neljudi.

Magijski preci današnjih dijabolika su u davnoj prošlosti sklopili savez sa čitavim legijama demonskih stvorenja, čije su vođe, arhidemoni, postali bogovi, ili su uzurpirali njihova mesta na oltarima i u umovima vernika. Perfidan um žreca đavoljeg tabora je od svojih demonskih saveznika načinio svoju ontološku komponentu. U praktičnom, političkom smislu, to znači sledeće: demonske hijerarhije dobijaju sledovanja svetlosti svesti, dok njihovi partneri, dijabolici, vladaju i ponekad žive neprirodno dugo, opskrbljujući demonske legije žrtvama i hranom. Đavolji tabor, osim što postoji od kada traje istorija, on i vlada, tačnije kontroliše i usmerava civilizacijski tok i temeljne magijsko-religijske struje, kontrolisanjem mnjenja, imaginacijskih slika i predstava. Dijabolici kao tabor, pritom nemaju ni neprijatelja. Sva neprijateljstva i svi ratovi ikada vođeni u istoriji dela su đavoljeg tabora, posledice njihovih sukobljenih interesa i sujeta. Tabor ništavila je nesvestan tih procesa te se slepo pokorava svojim nagonima, strastima, strahovima, skučenim interesima (koji proizilaze iz njihove skučene, bledunjave svesti), dok je uticaj božjeg tabora daleko suptilniji. Rekao bih da oni određuju najopštije tokove moći, kodove po kojima dijabolici tkaju svoje mreže uticaja i delovanja tvoreći proces istorije. U božjeg tabora je vladavina, u dijabolika je konkretna vlast.

Smatram nastupajuću eru Vodolije vremenom rušenja vlasti đavoljeg tabora. Dakle, vreme je da se za svagda okonča te da se kontrola nad ljudskim potencijalima izbije iz njihovih ruku i da se na Zemlji izvrši temeljni egzorcizam. Taj težak i opsežan zadatak ne mogu obaviti prosečni ljudi iz tabora ništavila, čak ni božji tabor, već to mogu samo najekstremniji dijabolici (koji po sebi tvore poseban tabor, četvrti po redu – tabor slobodnih). U svetlu prethodno rečenog, moji tekstovi imaju poseban zadatak: da osvetle (ili da iniciraju, odnosno najave) pojavu takvih pojedinaca koji će prirodno težiti inflitraciji te dosezanju samih vrhova piramide moći đavoljeg tabora. Sa tih pozicija oni će, praktično odozgo, izvršiti revolucionisanje dijaboličnih struktura moći, a samim tim i čitave civilizacije, odnosno čovečanstva. To ukazuje da ideje koje iznosim ciljaju ka svetskoj magijskoj egzorcističkoj revolucionarnoj akciji; akciji koja je perfidna, opskurna, konspirativna i transgeneracijska. Za dijabolične strukture moći, za civilizaciju, pa i čovečanstvo uopšte, uspon najekstremnijih dijabolika (tabor slobodnih) biće prava katastrofa, s tim što će to biti svesno uzrokovana, da ne kažem izvedena katastrofa, dok bi u suprotnom, ako stvari ostavimo da idu svojim tokom, ljudi kao vrsta bili zatečeni katastrofalnim ishodom svemoći i svevlasti đavoljeg tabora. Samo promišljanje takvog ishodišta, pa zatim i odašiljanja takve imaginacijske slike u svet putem pisane reči predstavlja magijski čin koji to jeste zato što je prožet dalekosežnom namerom, prethodno uobličen i začet na višim i suptilnijim ravnima beskrajno složene stvarnosti.

Zamislimo svetsku scenu političke, ekonomske, kulturne i magijske moći kao veliku šahovsku tablu na kojoj su strateški raspoređene figure dvaju garnitura – bele i crne. To su dve vladajuće i međusobno suprotstavljene garniture đavoljeg tabora. Na delu je velika igra, vekovni sukob dvaju garnitura hijerarhije i moći, dvaju kultova, označimo ih ovom prilikom, prilično uslovno, kao kult Vode i kult Zemlje, kult Levijatana i kult Behemota. Čitav dosadašnji civilizacijski i istorijski tok usmeravan je i vođen idejama, interesima i sukobima ova dva kulta, dvaju garnitura tajnih kovača istorije. To je sukob svetsko-istorijskih razmera koji prožima gotovo sve nivoe ljudskog delovanja. Predstavnici, odnosno nosioci uticaja obe garniture nalaze se gotovo svugde, u svakom centru institucionalne ili vaninstitucionalne moći, boreći se za kontrolu nad svim njima korisnim ili potrebnim resursima. Nijedno središte formalne ili neformalne moći se ne nalazi pod potpunom kontrolom jedne od garnitura. Levijatanska garnitura dijabolika kontroliše neke centre, dok ona behemotska dominira u nekim drugim centrima. Pritom nijedna od njih ni u jednom centru nema potpunu dominaciju i kontrolu, s obzirom da uvek i svuda ima krtica i špijuna onih drugih. Ta mreža je praktično beskrajna. Obe pomenute garniture su približno jednake moći i uticaja, osim povremenih i privremenih oscilacija u korist jedne od njih. Ponekad se dogodi da neki centar kojim je prethodno upravljala jedna garnitura padne pod kontrolu one druge garniture i obrnuto. Ponekad garniture, samostalno ili čak zajednički, formiraju nove centre moći itd. Tako je već hiljadama godina. Vreme je da se taj sukob okonča, a sa tim i da se likvidiraju aktuelni oblici magijskog globalizma. Nijedna strana iz tog sukoba ne može izaći kao pobednik, s obzirom da se nalaze u međusobnoj „mrtvoj petlji“, koja se mora preseći pre nego što zaista bude kasno, globalno kasno. Oni to znaju, ali nemaju snage da to učine, niti imaju poverenja jedni u druge, niti sami u sebe. 

U pozadini te složene i opskurne skalamerije milenarnog rata dvaju garnitura stoje visoki adepti oba kulta. Oni su poput kraljeva i kraljica u šahu. Neki su čuvani kao kraljevi i nalaze se u neverovatno dubokoj zavereničkoj anonimnosti, slabo pokretni te zaokupljeni temeljnim stvarima i delatnostima poput opštenja sa okultnim silama, tj sa onim entitetima koji stojeći van istorijske šahovske table kolektivne sudbine ljudskih bića, igraju ulogu Igrača, pomeraju figure i sve šta ide uz to. Drugi su pak operativni i superaktivni poput figure kraljica. Na dnu hijerarhija nalaze se figure nižeg ranga i pioni. To su izmanipulisani korisni idioti, indoktrinirani, omamljeni, namamljeni, ucenjeni, hipnotisani, programirani, kupljeni, privilegovani u odnosu na prostodušnu neupućenu raju ili opsednuti na magijski način. Pritom, pioni nemaju uvid u celu igru, u njen volšebni transeonski smisao i složenu istorijski izgrađivanu strukturu.

Obe garniture, bez obzira na njihovu raspru, daju jednak doprinos svim negativnim i destruktivnim procesima kako aktuelnog civilizacijskog trenutka, tako i tokom čitave istorije. U samoj svojoj suštini oba kulta predstavljaju suprotne krajeve istog magijskog lanca, iste magijske struje, te kao takvi oni moraju biti uništeni, što je neminovno, pošto će se već sami od sebe urušiti i nestati. Međutim, iako je sudbina dvaju garnitura i kultova koji iza njih stoje (odnosno čitave magijske struje) izvesna, čovečanstvo nema vremena da čeka dok se to jednom konačno i ne desi. Naime, njihovo urušavanje povućiće za sobom i celokupnu ljudsku vrstu. Vremena zapravo ima veoma malo, jer je proces urušavanja daleko odmakao. Zadatak je pogurati taj proces specifičnim delovanjem, ne bi li se malo uštedelo na vremenu, odnosno na vremenskoj razlici između prirodnog i forsiranog procesa urušavanja jedne drevne i moćne magijske struje (a što bi se već moglo iskoristiti u neke druge svrhe). Stari, okoštali i otrovni kultovi i njihove garniture, uz manji ili veći otpor, nestaće sami od sebe, silom nužnosti i besprekornom neumoljivošću sila prirodnog toka. Zadatak Revolucije jeste da gurajući bolesnika u smrt, obezbedi bar minimalne opcije za budućnost.

Wayne Barlowe

---

[1] Izraze poput đavolji, božji uzmite uslovno. Ne bi bilo mnogo razlike i kada bih upotrebio tradicionalne indijske pojmove guna: tabor tamas – tabor ništavila, tabor rađas – đavolji, tabor satvas – božji tabor.

[2] I.P.Culianu, Eros i magija u renesansi, Fabula Nova, Zagreb, 2007, str 259.

Modernost kao istorijski klimaks

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Arnold Tojnbi je u „Proučavanju istorije“, pišući o Marksu, rekao da je on stvorio: „bojama pozajmljenim iz apokaliptičkih vizija odbačene religiozne tradicije, stravičnu sliku odvajanja proletarijata i, kao njegovu posledicu, rat klasa.“ Tada se Tojnbi zapitao nije li pronalazak i popularnost marksističke formule klasnog rata znamenje raspada zapadnog društva? Malo pre toga Tojnbi je identifikovao opštu standardizaciju kao još jednu od karakteristika raspada, a koja u naše vreme doseže neslućene razmere. To su, dakle, sudeći po tom autoru, dve veoma upečatljive pojave koje odlikuju raspad neke civilizacije: jedna koja standardizacijom univerzalizuje i podređuje društvene odnose jednom opštem poretku i relacijama moći, a druga koja revolucionarnim zagovaranjem teži osporavanju dekadencijskog procesa te njegovu zamenu vulgarnim, sekularizovanim oblikom stare eshatološke formule. Pobeda revolucije je konačna, neopoziva i fatalna, budući da – iz teorijske vizure – pobednici ukidaju sami sebe prethodno ukinuvši sve što je pre njih postojalo. I to je tačno, oni se samoukidaju, ali ne doslovno, nego se pretvaraju u nosioce bezobalne tiranije i anarhije. Raspad je, dakle, dvostruki proces sadržan od prividno suprotstavljenih komponenti. Ta dvostrukost je preslikavanje dvostrukosti višeg reda, a to je dvostrukost koja odlikuje samu istoriju kao proces.

Istorija je jedan, u najmanju ruku dvostruki simultani proces koji čine dva podprocesa: dekadencija i napredak. To nisu zakonitosti čisto sociološkog tipa već gotovo ontološke tendencije, kako u samom čoveku, tako i u svemu onom šta čovek čini. Reč je o suštinskim silama svega što se kreće, svakog procesa – o centrifugalnoj i centripetalnoj sili. Tako je i sa istorijskim procesom. Opšti napredak vidljiv je u akumulaciji kulturnog i civilizacijskog iskustva. Danas smo u položaju da mnoge stvari, pojave i odnose iz prošlosti bolje sagledamo i objasnimo, ali ne zato što je naše vreme na neki način superiornije od prethodnih vekova i epoha (a što bi predstavljalo puko hronocentrično gledište), ili zato što smo mi pametniji, jer smo napredniji, već zato što smo trenutno živi, pa još uvek možemo da mislimo, tumačimo i istražujemo. Našem pogledu dostupno je mnogo više iskustava, istorijske građe, nego što je to bilo moguće izučavaocima prošlosti od pre 200, 500, 1.000 ili 2.000 godina, a u međuvremenu se još po nešto desilo na osnovu čega možemo izvući još neku dodatnu pouku. U svakom slučaju, danas je mnogo lakše baviti se istorijom nego ikada pre. Fenomen opšteg napretka kao procesa prikupljanja i proučavanja znanja, informacija i iskustava omogućava nam prodornije promišljanje nad svedočanstvima prošlosti. Jednostavno, nudi nam se mogućnost da budemo mudriji nego ljudi prošlosti, jer osim iskustva našeg istorijskog trenutka, imamo na raspolaganju i mnoga svedočanstva o iskustvu prethodnih pokoljenja. To je značajno preimućstvo, što ne znači da smo mi zbog te činjenice bolji, napredniji, moralniji ili mudriji od naših predaka. Pomenuta otvorena perspektiva, mogućnost da budemo mudriji, svesniji, jeste suštinski dar našeg doba, kakvo god ono bilo, jedan od značajnih  pokazatelja napretka.
 
Mi smo iz hronološke perspektive najstariji. Nije star drevni Egipat, niti je to Sumer ili mitska Atlantida, već smo to mi koji danas živimo. Ako poznatu nam istoriju uporedimo sa životom čoveka, praistorija će biti predrođenje, početak istorije odgovara ranom detinjstvu, antika je pozna mladost, Srednji vek predstavlja zrelo doba, dok smo danas već u klimaksu. Barem tako izgleda sa stajališta evropskog civilizacijskog iskustva. Dakle, mi smo stari, bez obzira što su izumrle generacije hronološki daleko od nas. Ono što nas čini starijim ogleda se u činjenici što mi o prethodnim vremenima znamo nešto te možemo o tome stvoriti izvesne predstave, dok je ljudima iz prošlosti bilo gotovo nemoguće da imaju bilo kakav uvid u život današnjice. Za njih mi smo budućnost, ne postojimo, kao što smo mi za one iz budućnosti prošlost. Šta mi znamo o istorijskim prilikama i životu u 2099. ili 2299. godini? Mi to jednostavno ne možemo ni da zamislimo! Možemo samo da nagađamo i da u tim nagađanjima mnoge mogućnosti budu otvorene. Što se budućnosti tiče sve je moguće.

Čovečanstvo, reklo bi se, kao celina, uopšte ne napreduje. Međutim, kao što sam već naglasio, uslovi za individualni napredak i razvoj nikada pre nisu bili tako povoljni. To je suštinska prednost našeg vremena u odnosu na prošlost. Ono je opasno i ima mnogo stranputica, ali u tome je izazov! Možemo napredovati samo kao pojedinci, a ne kao društvo, jer društvene veze nisu toliko snažne kao one u zajednicama prošlosti. Zajednice možda i mogu napredovati jer su organski ujedinjene, društvo je već oblik raspada zajednice, budući da su u njegovim okvirima oslabljene organske i krvne veze raznih grupa. Svaki napredak je stoga uvek pojedinačan; propast, osim što je individualna, ona je kolektivna. Okosnica svakog ljudskog napretka skopčana je sa proširenjem svesnosti. U tom smislu imperativ je biti svesniji, odnosno svesniji stvarnosti u kojoj se nalazimo, svesniji sopstvenih mogućnosti, svesniji posledica našeg činjenja ili ne-činjenja, svesniji odnosa koji se pletu oko nas i u kojima (ne)učestvujemo, svesniji prostora i vremena, prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, svesniji našeg bića. Proširena svesnost znači bolju mogućnost donošenja ispravnih odluka. Istorijski napredak izgrađivan mukotrpnim trudom prethodnih pokoljenja pruža nam dovoljan okvir za izgradnju svesnosti. Arena iskušavanja našeg kvaliteta, naših vrlina i napretka nije ni u prošlosti ni u budućnosti, već ovde i sada.
 
Izjava koja sledi može zvučati istoricistički, ali po pitanju koje sada otvaram nemam drugog izbora osim da verujem kako istorija ima svoj cilj u smislu ishodišta. Cilj istorijskog toka je kraj istorije. Istorija je poput duži, ograničena tačkama početka i kraja. S obzirom da istorija predstavlja dvostruki proces: dekadenciju i napredak, neophodno je razlučiti odnos između pomenuta dva podprocesa spram ishoda glavnog procesa čiji su oni komponente. Ukoliko dekadenciju uporedimo sa ništećim plamenom koji brže ili sporije, pre ili kasnije, topi i razgrađuje sve čega se dotakne, logično bi bilo da napredak u tom smislu predstavlja gorivo. Otud kada govorimo o cilju istorije trebalo bi da znamo kako dve pomenute komponente istorijskog procesa utiču na sam proces. Dekadencija, u istorijskom smislu teži da što pre dođe do kraja istorije, da završi sa procesom, dok napredak teži da neminovan kraj produži taman toliko koliko je potrebno da ga što spremnije dočeka. Drugim rečima, zadatak napretka jeste u obezbeđivanju sopstvenih rezultata od pogubnosti istorijskog kraja, što je ujedno i kraj samog napretka. Ukoliko je tokom istorije napredak stvarao uslove za unapređivanje i negovanje svesnosti, on će prirodno težiti da ta svesnost ne nestane onda kada dođe kraj istorije i kada nikakav napredak više ne bude bio moguć. Napredak stoga ne radi za vreme, niti vreme radi za napredak, već ono radi za dekadenciju. Suštinski napredak radi protiv vremena i to ne za večnost u vremenu, jer ničija večnost u vremenu nije moguća, već za nadvremenost.

Sada je sasvim izvesno da kada govorim o cilju istorije prvenstveno mislim na cilj napretka, s obzirom da je cilj dekadencije jasan po sebi. Istorija svakako cilja da dođe do svog kraja, ali taj cilj viđen optikom napretka ogleda se u neprestanom hodu ljudskog elementa od praistorije, kroz istoriju do nadistorije, kada bi istorijsko ljudsko obličje bilo prevaziđeno, evolucijom ili involucijom, ili bi to uključilo obe opcije, što bi izazvalo rascep u ljudskoj vrsti. Dakle, napredak se bori da prevaziđe kraj istorije, odnosno destruktivne posledice tog kraja, i povodom toga uvodi, inicira nadistoriju čija bi pozornica trebalo biti eshatološka. Dekadencija na to odgovara svođenjem nadistorije na novi istorijski proces, s tom razlikom što njeni akteri više nisu ljudi nego njihov involutivni ostatak – podljudi, čija je arena dešavanja – podistorija!
 
Pseudocivilizacija, dovršavanjem procesa globalizacije, okrenuće se beskrajnim perspektivama galaksizacije, odnosno „osvajanju“ svemira. Biće to pseudocivilizacijski, dekadencijski, nadistorijski marš involucijskog humanoida, nakon što celokupno čovečanstvo bude obuhvaćeno globalizacijskim pipcima pseudocivilizacije. Nova vera nadistorijske galaksizacije pritom više neće biti humanizam i antropocentrizam, budući da su ove dve ideološke smernice ispunile svoju svrhu tokom procesa globalizacije. Nova vera težiće novim transhumanističkim vrednostima i objedinjenju svekolikog inteligentnog života u kosmosu. Biće to „kosmičko bratstvo“. Međutim, tu problem može nastati ukoliko se ispostavi da nikakvih inteligentnih ili uopšte nikakvih vidljivih ili za ovu ideološku fatamorganu upotrebljivih oblika života nigde nema na način kakav to možemo očekivati u smislu da tamo negde postoje nekakve civilizacije i kulture.
 
U romanu „Kosmotvorac“ Dragoša Kalajića elita moći ljudske civilizacije, tzv žreci galaksizacije, suočili su se sa krupnim ideološkim nedostatkom, a to je izostanak subjekta kosmičkog bratimljenja. Naime, ljudi su prodirali u kosmos, kolonizovali razne planete, slali bratske poruke u svemir, ali nikakvih vanzemaljaca jednostavno nigde nije bilo. Ta neželjena i uznemiravajuća činjenica veoma je brinula vlastodržce koji su se genijalno dosetili da subjekte kosmičkog bratimljenja zamene objektima, odnosno da simuliraju inteligentne, kulturne te bratski nastrojene vanzemaljce, ne bi li tako opravdali ideološku politiku galaksizacije i kosmičkog bratstva. Tako su se u bratskom zagrljaju sa ljudima, umesto pravih vanzemaljaca, našli lažni vanzemaljci, proizvodi transhumanizma: mutanti, androidi i kiborzi. Ideal bratstva ljudi i vanzemaljaca našao je svoje otelotvorenje u bratskom ideološkom zagrljaju žive i nežive prirode, ljudi i mašina, a što je razotkrilo ideološku i političku pozadinu podsticanja razvoja sofisticirane tehnologije od strane vladajućih žreca galaksizacije. Nije li tako i sa tehnologijom naše globalizacijske ere? Ne služi li mašina čoveku da pomoću nje vlada nad drugim čovekom, pre nego da unapredi njihov zajednički život? Ako u nekom društvu, čiji su osnovni principi utemeljeni na idealu bratstva i na osnovu kojeg se legitimiše društveni poredak, na delu ipak nije bratstvo, logično je da će elita moći tog društva korupcijom datog načela inicirati nakaradnu zamenu. Iako joj je namera da služi čoveku i da unapredi civilizovani način života, posledica dinamičnog razvoja tehnologije jeste ekspanzija sofisticiranog načina ugnjetavanja.

Mirča Elijade u „Istoriji verovanja i religijskih ideja“, govoreći o biblijskom mitu bratoubistva (Kajin i Avelj), zaključuje da je prvo ubistvo izvršio onaj ko na neki način otelovljuje simbol tehnologije i gradske civilizacije. Implicitno, sve tehnologije izazivaju sumnju da su u vezi sa magijom. One su izraz želje za posedovanjem, što i jeste značenje biblijskog imena „Kajin“. Savremena civilizacija jeste izraz pobede kajinovskog duha a taj duh krasi i odgovarajuća ideologija. Po toj ideologiji kraj istorije kao koncept jeste nešto veoma privlačno, čime bi projektovani odnosi moći bili doslovno okamenjeni. Ta okamenjenost podrazumeva svetsku hegemoniju jedne (krajnje vulgarne) ideologije. Kraj istorije u toj projekciji podrazumeva kraj globalne krize koju karakteriše neujednačenost raspodele bogatstva, odnosno podela na bogate i siromašne. Takvim svetom, umesto bogatih vladali bi privilegovani, dok bi se društveni status određivao nivoom privilegovanosti, a što bi zavisilo od niza determinišućih specifičnosti pojedinaca. U celoj ovoj igri-scenariju, zadatak Revolucije koju u ovoj knjizi promovišem jeste da spreči one koji su bogati (odnosno njihove potomke), da postanu najprivilegovaniji, odnosno da zadrže poluge društvene moći. Revolucija i moć koju ona donosi jesu suviše ozbiljne stvari da bi se prepustile onima koji ne poznaju ništa drugo osim izobilja. Naposletku, moć je suviše opasna i velika stvar da bi bila prepuštena porodicama, odnosno reliktima, kako to kaže filozof Karl Poper – „zatvorenog“ društva.
 
Teoretski, kraj istorije je kraj napretka. Kraj napretka je kraj uopšte. Kao takav, kraj istorije jeste jedna prelomna tačka odakle vode tri puta: u sveopšte uništenje, u dalju dekadenciju, odnosno involuciju te naposletku u evoluciju. Mi sada ne možemo znati šta znače ove tri opcije, kao što ne možemo znati nije li lista mogućnosti ovim iscrpljena. Jedino šta je ovog trenutka izvesno jeste da će svi oni koji budu obuhvaćeni ili opredeljeni za uništenje ili evoluciju nestati sa lica Zemlje. Istorija je svedočanstvo neprekidne promene. Promena je uslov bilo kakvog napretka, odnosno proboja ljudske svesnosti i osvajanja mogućnosti. Onog trenutka kada ljudi dođu do takvog stanja civilizacije i kulture koji predstavlja kraj istorijske dinamike, biće to znak da je čovečanstvu došao kraj. Više ništa neće biti kao pre. Biće to konačan i fatalan raskid sa prošlošću. Čovečanstvo će zapasti u kontradikciju time što će pokušati da uspostavi večne okvire društvenih odnosa i to u svetu koji ne trpi nikakve stabilne ustanove. U praktičnom smislu to znači da gotovo i nema nikakve suštinske razlike između globalne dominacije komunizma, nacizma, liberalne demokratije, neke monoteističke religije ili bilo kojeg drugog ideološkog univerzalističkog sistema. Eventualni povratak Zemljine ose u onaj pretpostavljeni prvobitni položaj mogao bi značiti resetovanje u maniru kružnog kretanja. Možda se o tome misli kada se u apokaliptičnim stihovima govori o stvaranju novog neba i nove zemlje, ali to je samo jedna moja jeretična ideja. U svakom slučaju i tada bi bilo opravdano zapitati se koliko takvih ciklusa Zemlja može podneti?
 
Istrajavanje na načelima napretka predstavlja kontradekadencijsku težnju ljudskog duha, težnju koja je neprirodna jer se suprotstavlja prirodnom uništenju, ali koja je sa druge strane sasvim prirodna upravo zbog suprotstavljanja. Ta težnja je oličena u nameri održavanja trasiranog tradicijskog kursa idejnog, vrednosnog, saznajno-spoznajnog, društvenog i istorijskog kretanja, utemeljenog na ideji metasvetskog odredišta čoveka. Međutim, upravo takav kurs može da proizvede kontraproduktivne posledice. Principi napretka nisu uvek i svugde, u svim okolnostima istorije, prostora, vremena i kvaliteta tzv ljudskog materijala isti. Danas je možda štetno ono što je nekada bilo svrsishodno. Tvrdoglavo istrajavanje na kursu koji su jednom ustanovili naši duhovni prethodnici može čitav naš poduhvat odvesti u krah. Razumno je pretpostaviti da veliki predak pred sobom nije imao ono što mi potomci danas imamo. Nešto se u međuvremenu izmenilo. Iz navedenih razloga ima smisla uložiti trud u iznalaženju neke nove i drugačije formule napretka. 

Međutim, i tu se kriju mnoga neprijatna iznenađenja. Eventualna nova formula napretka, iako nesumnjivo bolja, ipak može voditi ka bržem i efektnijem propadanju našeg kulturno-civilizacijskog ili religijskog poduhvata. Tokom vremena, pritisak koji na neki ljudski napredak vrše dekadencijske sile, nagoni ljudski duh na izmenu, reformu ili revolucionisanje do tada važećih kulturnih načela, te na ustanovljavanje novih koji omogućuju drugačiji i napredniji vid napretka, a samim tim, iz perspektive dekadencije, novi i drugačiji, progresivniji vid degeneracije! Možda je bolje umesto novih vidova napretka, težiti novim, obuhvatnijim dekadencijskim obrascima, čime dolazimo do ideje o svesnom antinomijskom delovanju. Umesto što tragamo za progresivnim rešenjima, koja redovno pre ili kasnije dožive krah, zbog čega onda ne bismo zauzeli jasan dekadencijski kurs te pokušali da tim načinom nadmudrimo temeljnu težnju sveta u kojem živimo? Sva naša pozitivna rešenja na kraju postanu negativna. Hajde onda da delujemo negativno. Možda naše negativne formule po načelu negacije negacije volšebno postanu pozitivne. Sa stajališta dosadašnjeg istorijskog iskustva, ekspanzija prethodi izopačenju, opadanju i uništenju, bilo zbog nepodnošljivosti unutrašnjih suprotstavljenosti, bilo zbog pritiska spolja, odnosno iz oba razloga. Svoju prirodnu ograničenost (granicu rasta) napredak nije u stanju da prepozna ukoliko je suviše zaokupljen rezultatima svog rasta. Nosioci napretka trebalo bi da izbegavaju reč „uspeh“ (savremeni socijalni i politički mentalitet obožava baš tu reč). Ta reč kao da je prokleta, automatski priziva drugu reč: „neuspeh“!
 
Glomazni sistem napretka, iako stabilnog temelja, postaje nestabilan zbog svoje veličine koja nije odgovarajuća površini osnove, te stoga nepodobna za odolevanje gravitacijskim i ništiteljskim silama. Tako na kraju napredak deluje u skladu sa opštom zakonitošću ovoga sveta, odajući svoje dekadencijsko poreklo kao pospešujućeg dinamičkog podsistema (mimo svoje volje) fatalne dinamike dijalektičkog procesa istorije. U makrokosmičkim razmerama, privremeni poredak napretka te njegova kontraentropijska tendencija, ne remete funkcionisanje (već pospešuju) načela opšte dekadencije. Iz tih razloga je svaki kolektivni napredak u suštini nemoguć, bar ne u ovom univerzumu, dok za napredak pojedinaca ili manjih grupa, osim navedenih zakonitosti, važe i neki drugi principi koji ljudskom napretku i evoluciji ipak pružaju neke mogućnosti. Napredak je uvek ograničenog opsega u prostoru i vremenu. Uništenje je neminovan ishod svakog napretka. Imajući u obzir tu činjenicu, osnovni zadatak današnjeg revolucionara jeste da na neki način predupredi sam napredak, a time i neminovnu katastrofu, tako što će iznaći rešenje koje u sebi uključuje unapred predviđen i u plan uklopljen katastrofalan rezultat. Drugim rečima, čovek bi trebalo da planira samu katastrofu, što mu ipak daje nekakve šanse nego da ga ona neočekivano iznenadi.

Ka postfeminizmu

 „Žena je buntovna i prometejska u ovoj eri. Zapad je kao celina izazvao pobunu robova i poniženih i uvređenih.“ Tako je pisao Dimitrije Mitrinović u časopisu New Age, 1921. godine. Kao jedno od oruđa samoponištenja te poništenja drugih, magovi, sveštenici i proroci nihilizma pronašli su u ženi. Iskoristiće Ženu u njihovom planu svetskog subverzivnog delovanja. I kojih par hiljada godina ranije, žreci nastupajućeg hrišćanstva upotrebili su ženu, a da zapravo sa njom nisu podelili ni trunku moći koju su sebi prigrabili. Hrišćanstvo, zapravo, ne bi moglo da pobedi paganizam antičkog sveta, bez ženskog uticaja, bez ženske energije i ženskog angažmana. Isto tako, i u modernom dobu, pod plaštom emancipacije žena, pod velovima ideologije jednakosti, ravnopravnosti polova i ljudskih prava, dešava se nova (zlo)upotreba ženskog kao što se (zlo)upotrebljava svaka manjina, etnička, subetnička, rasna, verska, nacionalna, seksualna. Proglašeno je pravo na samoopredeljenje naroda koje vodi ka divergenciji političkog procesa, bujanju nacionalizma, a što sve ima za posledicu održavanja stalnih ratova na pogonu etničke i verske mržnje. Čovečanstvo živi u oko dve stotine država i pseudodržava, ali taj proces usitnjavanja postojećih državnih celina još uvek traje. Onda kao suprotan proces dolaze integracije tako razdrobljenih, bespomoćnih, kriminalizovanih i nesposobnih teritorija (nacionalne države) u nekakve nadnacionalne, birokratske celine. To je taj put u globalni sistem. Možda bi za čovečanstvo bilo idealno da je organizovano u pedesetak država, čime bi svet jednostavnije i jeftinije funkcionisao. Zarad takvih ciljeva uvode se kvote pozitivne diskriminacije za ljude raznih karakteristika, pa i za žene u celosti. Sa tačke gledišta krajnje svrhe takvog poduhvata, žene nisu ništa više nego belo roblje. 

Zastupnici pseudorevolucionarnih i pseudoslobodarskih doktrina podržavaju takav kurs jer nemaju za cilj slobodu i moć žena, nego žele da potčine ženu jednako kao i muškarca, nudeći simulakrum ljudskih, a u sklopu toga, kao poseban korpus - ženska prava. To podseća na licemerje organizovane brige o zaštiti životinja koja hapsi one koji ubijaju ili maltretiraju pse i mačke, ali ne čini ništa protiv masovnog industrijskog satiranja miliona zatočenih krava, kokošaka ili svinja pretvaranjem istih u paštete i kobasice. Te iste društvene sile teže da žene pretvore u apstraktnu Ženu, kao što su ljudska bića prvo preimenovali u uopštenije Čovečanstvo, odakle su ekstrahovali ideološkog Čoveka. Njih ne zanimaju konkretne žene, pa ni sva masa žena, nego upražnjavanje formula ideološkog funkcionisanja društvenih odnosa u kojima su neke žene marionetski istaknute na određene vidljive pozicije moći čime se argumentuje načelo ženske ravnopravnosti sa muškarcima. Nezaposlenoj, gladnoj ili eksploatisanoj ženi, to što ima nekih žena koje obavljaju visoke međunarodne, državne ili korporativne funkcije, ništa praktično ne znači. Sama ta činjenica neće promeniti njihov bedan položaj, kao što činjenica da sva mesta društvene moći zauzimaju muškarci ništa ne pomaže milijardama muškaraca koji žive krajnje bednim životom. To što na mestu predsednika države imamo pripadnika neke manjinske zajednice neće poboljšati položaj miliona bednih članove te zajednice.

Emancipatorski zahtev za ravnopravnošću žena sa muškarcima, kao jedna značajna tekovina moderne civilizacije, u sebi sadrži zahtev za priznanjem žena od strane muškaraca; priznanjem ne samo u profesionalnom, ekonomskom ili političkom domenu, a što bi trebalo da ukaže kako je ženska sposobnost jednako vredna muškoj – što se tiče ženskog učešća u svim sferama društvenog života, već priznanje da je žena uopšte ljudsko, a ne podljudsko biće. Proženska intelektualna i politička orijentacija, ukoliko zaista kao istinu prepoznaje te sasvim realno percipira ženu kao biće upotpunosti ljudsko, i u njenoj komplementarnosti muškarcu apsolutno jednako biće (a možda i superiorno), jednako sposobno za kreativnost, duhovnost, liderstvo, moć –  zašto onda insistira na priznanju svega navedenog od strane muškarca, odnosno nekog ko u tim bitnim načelima društvenosti uopšte, shodno datom pogledu, nije superiorniji? Da li je ženama zaista potrebno priznanje, od strane nekog ko je načelno jednak njima po bitnim pitanjima društvenog života? Zašto žena opšte mora da pita za bilo šta te da se obraća muškarcu zahtevajući od njega prava i za sebe, načelno ista onakva kakva ima on, pritom mu dokazujući kako su oni jednaki, odnosno jednako sposobni da funkcionišu kao zoon politikon? Bojim se da će žena umesto slobode dobiti muškarčevu snishodljivost. Ko se to argumentacijom izborio za slobodu i izbavio iz potčinjenog položaja? Ako to nikada pre nije funkcionisalo zbog čega bi to funkcionisalo u naše vreme? 

Zar žena stvarno ima suštinske koristi od nametanja i praktikovanja političke (i rodne) korektnosti u svim oblastima života? Ima li žena koristi od muškarčevog (ne)iskrenog uvažavanja, patronizujućeg podnošenja, ili kadrovskog ključa po principu rodne korektnosti? Možda se to nekom i može učiniti kao značajno postignuće, ali stiče se utisak da se suštinski ništa nije dogodilo. Žena i dalje živi u hroničnom, manje ili više latentnom strahu od muškog nasilja i u ponižavajućim uslovima života. Da li revolucionarno proženski deluje, ili ostvaruje funkciju, još jedna vrsta pozitivne diskriminacije (mislim na kadrovski ključ po rodnom principu), u ime nadilaženja rasnih, verskih, etničkih, nacionalnih, seksualnih, političkih, kulturnih i kakvih-sve-ne razlika i diskriminacija koje su listom posledica i proizvod muškocentrične kulture koja problem žene rešava u okviru svog delokruga ne dovodeći u pitanje svoja osnovna muškocentrična načela i opšti civilizacijski smer? Nije li onda danas na delu suptilni, perfidni mehanizam dominacije i mimikrije značajno izopačenog muškog duha da u eri prosvećenosti, ljudskih prava i sloboda, eri demokratije i feminizma, na perverzan način potčini i zavede ženu ka novim vidovima ropstva i neslobode, nudeći joj ispraznu formulu ravnopravnosti i emancipacije?

Kao rezultat opisanih procesa imamo dvosekli mač promiskuiteta koji ženu, kroz orgazmatični tunel zadovoljstva i ostvarenja ambicija i želja, vodi do njenog povređivanja, poniženja i smrti, a što samo svedoči u korist tvrdnje da za ženu svaka sloboda u okviru muškog sveta, u uslovima muške dominacije i latentne agresije jeste relativna, iluzorna, ograničena, i to u mnogo većoj meri nego što je ograničena muška sloboda. Istina, u tzv naprednim društvima žena ima mogućnost obrazovanja, rada i napredovanja u društvenoj hijerarhiji, ali pogledajmo cenu tog postignuća. Patrijarhalnog kućnog gazdu smenilo je bezbroj birokratizovanih anonimnih gazdi iz administrativnih struktura privrede i države za čije bi se obrasce ponašanja moglo reći da su autoritarni. Kao da ženi mnogo vredi pravo glasa kada joj ga na poslu oduzimaju, ukoliko uopšte ima posao. Oblik ženske potčinjenosti se izmenio u uslovima savremene urbano-tehničke civilizacije, ali suština ostaje. Gospodar više nije neki konkretan muškarac već institucionalni sistem stvoren (i podržavan) od strane (matorih) muškaraca koji u ime opšteg progresa – u muškoj interpretaciji – potčinjava i eksloatiše kako žene, tako i same muškarce, stare i mlade. Čemu onda ograničavanje na veoma uslovljenu ravnopravnost? Šta je sa starom dobrom dominacijom?

To što moderna civilizacija može da se pohvali većim učešćem žena u institucijama praktično ne znači ništa, kao što nije značila ništa i za vremena engleskih kraljica Elizabete i Viktorije, zatim ruske Ekatarine Velike, austrijske Marije Terezije, egipatske Kleopatre, pakistanske Benazir Buto, Margaret Tačer, Angele Merkel ili nastupajuće Hilari Klinton. Žene na vlasti i dalje reprodukuju kulturne i socijalne obrasce, šeme, modele i institucije ustanovljene i podržane od strane muške gerontokratije koja vlada iza kulisa javne scene. One su zapravo negacija ženstva, medijumi maskulinizacije i defeminizacije žena, ne bi li se tek kao takve mogle uklopiti u gotovo totalitarnu bezličnost i sivilo izopačenih, odnosno demaskulinizovanih muških civilizacijskih rešenja. Šta zapravo žene na vlasti čine? One se obično nalaze u funkciji interesa i moći vlasnika i veleposednika privrednih resursa i kapaciteta - muške gerontokratije. To što se pojedine žene, kako u prošlosti, tako i danas, nalaze u poziciji da imaju veliku moć nad impozantnim brojem muškaraca, ženstvo uopšte ne čini slobodnim. Nijedna žena nije vladala sa isključivim ciljem oslobađanja žena. Ona gotovo da i ništa nije učinila za žensku stvar. U naše vreme, u tzv. razvijenom svetu stvari stoje bitno drugačije, ali i dalje protiv žene, bez obzira na značajne rezultate ženskog oslobađanja, rade fundamentalne matrice društvene reprodukcije koje otkrivaju svoj muškocentrični gerontokratski vektor tako što perfidno zakidaju svaku mogućnost revolucionarnog ženskog proboja.

Pogledajmo kako je zapadni svet ustupke učinjene prema ženskoj slobodi i institucionalnoj moći brže-bolje negirao na drugim mestima. Žena sistematski i perfidno biva vaspitavana kako je penis rešenje za sve njene histerične i ostale psihičke probleme. U praktičnom smislu to znači da je žena načelno ravnopravna sa muškarcem, ima prava na sva prava kao i muškarac; više niko nema prava (barem u teoriji) da je maltretira i diskriminiše, te kao vrhunski aspekt ženine slobode jeste njeno pravo na penis (telo muškarca u užem smislu) – a što bi trebalo da predstavlja trofej njene seksualne slobode; pravo na slobodan pristup penisu, u meri koja njoj odgovara ili je zadovoljava. Ona više nije vlasništvo, ili privilegija, posredstvom socijalnih sila, jednog penisa, već ona može slobodno da bira. Takođe, ona može i da ne odabere mušku nego žensku stvar, ali šta to zaista znači? Znači li to da takvo stanje ženskog izbora potvrđuje ono dobro utvrđeno zoroastersko-judaističko-hrišćansko-islamsko-vajningerovsko gledište po kome je žena gotovo beslovesna, i budući uronjena u svoju seksualnost, posve sazdana od strasti, te nesposobna, ili vrlo ograničenih sposobnosti, za logičko i analitičko mišljenje, za stvaranje istorije i usmeravanje civilizacijskog toka? Nije li onda Vajninger u pravu kad kaže: 

„Najsilnija ženina potreba jeste doduše da sama bude obljubljena, no to je samo poseban slučaj njenog najdubljeg, njenog jedinog vitalnog interesovanja, koje teži snošaju uopšte, njene želje da snošaj što češće vrši ko mu drago, ma kada i ma gde.”[1] 

Takođe, Vajninger ističe: 

„Da se apsolutno ništa drugo ne može da percipira kao pozitivna opšte-ženska osobina do podvodaštva, odnosno delatnost u službi ideje snošaja uopšte.”[2]

Amori de Rjenkur kaže: 

„Žena, večno žensko, ulazi u priču prvenstveno kao saveznik đavoljeg Ahrimana, kao „demonska bludnica“ koja se hvališe da će lišiti dostojanstva Blaženog Čoveka, Gajomarta, persijsku verziju iskonskog Adama… U svetim štivima Bundahisn stalno se objašnjava da je za poražavanje Ahrimana bitno rađanje muškaraca a ne žena – jer žena koja je, mada stvorena Ormuzdom, odabrala da bludniči sa Ahrimanom, nema nikakav osećaj za istoriju ili etiku.”[3] 

Ilustracije radi, daću još nekoliko de Rjenkurovih navoda: 

„Kad taj patrijarhalni duh izbegava asketizam i glavni naglasak stavlja na ljudsko razmnožavanje: on tvrdi da je zlo u svet uneo ženski element, ali je primoran da prizna da taj element ne može biti sasvim zao. Nepoverenje prema ženi, međutim, valja uliti svim muškarcima, kako to obično biva sa verama koje su, poput zoroastrovstva, prvenstveno etičke.”[4] 

„Jedan od izvora ove diskriminacije izgleda da se može naći u tradicionalnom jevrejskom isticanju ideje da je ženina polna žudnja verovatno snažnija od muškarčeve i da je obično žena ta koja muškarce navodi na polne nepriličnosti; ovo je stalno ponavljani motiv od Starog zaveta do Talmuda.”[5] 

Nije li onda, shodno datom gledištu, bolje da se žena slobodno zanima penisom ili drugom ženom koliko joj volja, dok ćemo one malo promućurnije, po kadrovskom rodnom ključu, ugurati u neke institucije moći i odlučivanja tek da se upotpuni slika ideala ravnopravnosti sveljudskog diverziteta na globalizacijskom kursu opšteg napretka? 

Era racionalizma i prosvećenosti, ima jednu zajedničku crtu sa minulom teokratsko-inkvizitorsko-feudalnom epohom. Naime, surov obračun srednjovekovnih stožera izopačene muškocentrične dominacije, putem progona veštica, nasilnog pokrštavanja i zatiranja paganskih običaja, obreda, magijskih rituala, verovanja, praksi i uopšte pogleda na svet; dakle, jedne sfere koja je umnogome bila polje ženskog delovanja i ženske afirmacije, smenilo je intelektualno ismevanje, ignorancija, suvoparna nadmenost novih (muških) žreca epohe naučnosti i modernosti. Mirča Elijade kaže: 

„U krajnjoj liniji, „lov na veštice” je težio likvidaciji poslednjih ostataka „paganstva”, to jeste, u osnovi, likvidaciji kultova plodnosti i inicijacijskih scenarija. Ishod toga je osiromašenje pučke religioznosti, a u nekim krajevima i rasap ruralnih zajednica… U Loreni, u XVI i XVII veku, „vračevi” pozvani da se pojave pred vlastima smesta su priznavali da su „vračevi-vidari”, ali ne i vešci; tek posle mučenja, na kraju su prihvatili tvrđenje da su Satanini robovi.”[6]

Odbacivanjem srednjovekovlja, pobornici Napretka – iz gluposti ili zlonamernosti – nisu rehabilitovali ono što je to mrsko im srednjovekovlje sa fanatičnim žarom htelo da u potpunosti iskoreni, uništi i satanizuje. Pobornici novog – novovekovnog jednoumlja, u ime vladavine Razuma, osudili su misao, postupke i ponašanja srednjovekovlja kao neracionalne, i umesto na lomače, drevnu religiju veštica kao oblik ženske društvene i duhovne artikulacije, stavili su na operacioni sto empirizma, pozitivizma i scijentizma. Usledila je racionalistička obdukcija leša ženske duhovnosti, i nakon što su ustanovili da je ona mrtva, jer budući arhaična (dakle ženska, uz nemogućnost i apsurdnost njenog oživljavanja) i neshvatljiva njihovoj uzvišenoj racionalnosti (te kao takva opet ženska), smeštena je u formalin, u jalove naučne radove, enciklopedije, knjige, u požuteli papir, u memlu i prašinu biblioteka i profesorskih kabineta. Tu je ona na sigurnom, zaštićena od zaborava, ali i naučno diskreditovana kao narodno verovanje, folklor, kao primitivna religija (još primitivnija od monoteizma), od koje je, baš kao i njegov srednjovekovni prethodnik, muškocentrični duh savremene civilizacije tajno strepio i plašio je se. Danas se time bavi u suštini marginalizovan i šarenolik tzv New Age...

Otud je taj duh izmislio tobožnju emancipaciju žena. Žene su dobile  mogućnost da slobodnije biraju između tela (muškog/ženskog), rađanja, pobačaja i rada. Muškarci su dobili pornografiju. Svi su dobili promiskuitet. Sistem dominacije nije ugrožen. Na kraju, teško da danas imamo na delu neku efektnu žensku solidarnost. Da li su bogate i moćne žene spremne da se odreknu svojih materijalnih preimućstava (ili da ista upotrebe) u korist socijalno ugroženih žena i žena koje rade i po 14 sati dnevno za ponižavajuće dnevnice u trećesvetskim ekspoziturama njihovih, ili firmi njihovih muževa? A gde su na hiljade seksualnih robinja mafije i požude vrlih i radnih muževa – tzv belo roblje? Pune ravnopravnosti između muškaraca i žena nema, niti je ikada postojala, a nikada je neće ni biti. Žene jednostavno ne mogu izaći iz položaja potčinjenosti i objekta manipulacije, ukoliko one same ne smognu nekako snage da potčine muškarce. Zato one ne bi trebalo da se zavaravaju iluzijama savremene (pseudo)civilizacije u kojoj žena može biti ubijena, silovana, mučena, porobljena, ponižena, ozračena ili raseljena, samo zato što pripada pogrešnom narodu, rasi, porodici ili veroispovesti, ili se jednostavno našla na pogrešnom, a možda i na pravom mestu. Jedna takva (samo)obmana jeste i ta o ravnopravnosti – kao da dva jednaka elementa mogu da figuriraju ravnopravno a da to u ovom haotičnom svetu protekne bez problema, u harmoniji i međusobnoj slozi. Iako komplementarni, muški i ženski duh su iskonski neprijatelji. Žene više ne bi smele da nasedaju na priče o lojalnosti tvorevinama koje je muški duh sanktifikovao, racionalizovao, legalizovao i legitimisao. U izgradnji mnogih društvenih, moralnih i kulturnih rešenja, danas važećih i dominantnih, i u čijem održanju učestvuju i žene, ne samo da žene nisu učestvovale, nego ih niko nikada ništa o tome nije ni pitao. Zašto bi žene bile lojalne tom i takvom svetu, njegovom moralu i običajima, njegovoj zdravorazumnosti, institucijama, tradiciji, njegovoj veri i političkoj religiji, njegovoj simbolici, prostor-vremenskom izrazu, percepciji? Zašto one ne bi imale sopstvene kultove, te posve drugačiji vid samoorganizovanja, tj. civilizacijskog organizovanja, zatim novi vid mišljenja, religije, društvenosti, nauke, ekonomisanja i pristupa prirodi? Na ova pitanja nemam odgovore niti pokušavam da ih sročim, ali kroz njih uobličavam ono što intuitivno naslućujem da će magija ili magijska religija osloboditi žene. Ključeve tih formula nije potrebno izmišljati. Oni odavno postoje pa je samo potrebno ponovo ih otkriti. 

---

[1] Oto Vajninger, Pol i karakter, poglavlje Suština žene i  njen smisao u svemiru, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 1998, str 351.

[2] Isto,… str 352.

[3] Amori de Rjenkur, Žena i moć kroz istoriju, poglavlje Iran i Izrael – duhovni prodor, str 135.

[4] Isto,… str. 136.

[5] Isto,… str. 142.

[6] Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, tom III, poglavlje Religija, magija i hermetičke tradicije pre i posle reformacije, odeljak „Lov na veštice” i promene u pučkoj religiji, str. 196. „Tužbe za bavljenje vradžbinama zabeležene u severnoj Italiji ne govore o obožavanju Đavola, već o kultu Dijane.” Isto,… str. 198.