Ideološki univerzalizam

Antihrist by Pedro Donini

„Progres čudovišnosti teži da istisne prirodu, da uzurpira mesto same prirode te će tako monstruozno, postati prirodno. Tu fantazme zaista postaju realnost…“ Dragoš Kalajić, Uporište

Ideologija bi mogla biti nauka o idejama, o njihovom nastanku, razvoju i primeni, upotrebi i zloupotrebi. Međutim, taj izraz se obično shvata kao doktrina, odnosno tumačenje sveta i istorije sa stajališta jedne vladajuće ideje ili skupa ideja i predstava. U osnovi ideologija je tumačenje stvarnosti idejom. Znači li to da su zagovornici raznih ideologija u zabludi, zaneseni idejama, odsečeni od stvarnosti i života? Možda i jesu, ali ne zaboravimo uticaj mnogih ideologa na oblikovanje ljudskih predstava i stavova, čak i na usmeravanje istorije. Nije li to stvaranje neke vrste paradoksa po kome se opredmećuje ne-stvarnost, odnosno opšte udaljavanje ljudskog društva od stvarnosti, ukoliko je to društvo vođeno ideološkim parametrima?

U užem smislu, dakle idealistički, ideja je definisana kao slika, odnosno praslika koja leži u osnovi stvarnosti ili iza stvarnosti kao uzor. Kao takva ideja je jedna od osnova imaginacije. Ideja može biti i simbolička slika transcendentalnog iskustva, odnosno iskustva neke više ili dublje stvarnosti, nekog posebnog segmenta te stvarnosti ili čak sažimanja celokupnosti te druge i drugačije stvarnosti. Ideja može biti izražena i putem simbola. Isto tako može biti i izražena pomoću reči. Ideja je izraz metafizike, a simbol je njeno estetsko ispoljavanje. To je ideja u osnovi, ali ideologija, čak i ukoliko ideju ustanovimo kao neku vrstu istine, odnosno stvarnosti, opet ne može biti poistovećena sa stvarnošću, pa čak ni sa samom idejom od koje se razvija i oblikuje. 

Ono što uzrokuje i uslovljava istorijsku, društvenu i kulturnu dinamičnost neke ideje jeste njena primena iza koje stoji namera njenih protagonista da se ta ideja na određeni način ostvaruje ili da bude upotrebljiva za ostvarenje političkih i ekonomskih ciljeva. Data ljudima na „upotrebu“ ideja postaje jedan od činioca opšteg društvenog determinizma. Ona biva faktor koji u određenim društvenim okolnostima može imati snagu pokretača istorijskih procesa. Tokom njene primene, osnovni oblik date ideje može ostati neizmenjen sve dok ona ne ispuni svoju svrhu, dok se ne ostvari, ili će se menjati tokom vremena shodno hirovima, nuždama i interesima njenih nosilaca, odnosno pod uticajima onih koji se njenom ostvarenju suprotstavljaju u ime neke druge ideje, ili iz nekog drugog razloga.

Jedan od uzroka izopačenja neke ideje (odnosno izvitoperenosti njenog praktičnog vida) jeste njeno pretvaranje u oruđe moći od strane njenih nosilaca, bilo da su tu ideju nasledili, preuzeli, ili su je sami pokrenuli. Primenom, ideja gubi smisao vrednosti, postaje oruđe, moneta, objektivizuje se kao roba i sredstvo političke i dogmatske manipulacije. Ideja podleže izopačenju i zato što je organski povezana sa onima u čijim umovima postoji, tj sa onima koji bi trebalo da budu njeni baštinici i stožeri. Tokom vremena, iz raznih razloga, sve je manje onih koji imaju moć jasne vizije neke ideje, naročito ako je ta ideja postala jedna od suštinskih vrednosti neke zajednice, društva, nacije, odnosno religije ili kulta. Oni koji su još uvek u stanju da vide i razumeju osnovnu ideju vodilju, često bivaju inkriminisani, obeleženi kao jeretici, te marginalizovani od strane onih koji manipulišu datom idejom u cilju očuvanja i proširenja svoje društvene moći. Žrece ideje smenjuju žreci institucija, čime institucije bivaju desakralizovane i profanisane, dok je ideja vodilja sputana, bez obzira što žreci institucija na osnovu nje uživaju svoj legitimitet, kredibilitet, legalitet i moć. Društveni, praktični oblik date ideje tako postaje farsa te nužno okrvavi ruke.

Tumačenje ideje je jedan od važnih ključeva nečije moći nad ljudima pod njenim uticajem, što u neku ruku daje vlast i nad samom idejom. Tumačenje često biva menjano ukoliko više ne odgovara samosvrhovitoj instituciji, na čijem se čelu nalaze dezorijentisani, nihilistički, odnosno duhovi koji baštine neku drugu ideju. Menjanje ideje, odnosno promena njenog tumačenja, znači, pre svega, stvaranje novog dogmatskog oblika, koji još više zamagljuje samu ideju. Često primena neke ideje proizvodi megalomanske parazitske institucije. Taj proces neko je nazvao napretkom. Taj lažni napredak potvrđuje tezu po kojoj se ideja, institucionalizacijom, izrođava u nešto sasvim suprotno, a što istorijsko iskustvo jasno predočava. Avgustinova „Božja država“ izrodila se u inkviziciju i klerofašizam. Marksizam i socijalni utopizam postali su soc-realistički totalitarizam. Nacionalizam u nekoj romantičarskoj i idiličnoj viziji izopačio se u vulgarni nacizam. Liberalna demokratija je postala globalistički neokolonijalizam. Mesijanska izraelitska ideja danas je demokratska republika a ne Božje kraljevstvo. Verski i politički jedinstveni kalifat proroka iz arabijske pustinje danas predstavlja mnoštvo zbunjenih, nestabilnih, korumpiranih, razorenih ili polurazorenih, šarenolikih, civilizacijski inferiornih, nerazvijenih i nejedinstvenih muslimanskih država i državica čije ujedinjenje koče sebični interesi njihovih elita.

U „Pobuni protiv modernog sveta“, Julius Evola piše da prekid kontakta sa metafizičkim, odnosno usredsređenost svake mogućnosti na samo jedan od dva sveta, na onaj čisto ljudski, prirodni i svetovni, zamenjivanje iskustva nadsveta efemernim utvarama krivotvorenim u tmurnim isparenjima smrtne prirode. Takav je smisao onoga što se zove moderna civilizacija i što sada dostiže fazu kada različite sile dekadencije prisutne i u prethodnim vremenima postižu punu i zastrašujuću delotvornost. 

Pokretač neke ideje uvek je pojedinac, izuzetan pojedinac, prorok, verovesnik, odabrani, logos, avatar, mesija. Taj pojedinac stoji kao količinski inferiorna suprotnost mnogobrojnog pasivnog, nevidećeg čovečanstva. Kao takav on je pokretač i nadahnjivač velikog mora ljudi u okviru jednog ili više naroda. Čak i nacionalni proroci ne igraju ulogu vezanu samo za narod kojem su reči proroka i duhovnog pregalnika prvenstveno bile namenjene. Tako su izuzetni ljudi poput Zaratustre, Bude, Isusa Hrista, Muhameda, Mojsija ili Konfučija, usled sve veće međukulturne dinamike i saobraćaja, postali figure u opštečovečanskim razmerama. To su ljudi sa idejom, geniji u punom smislu reči, heroji napretka u svesnosti, pokretači ogromnih društvenih i istorijskih procesa, na čijoj su harizmi izgrađeni složeni i obimni društveni odnosi i institucije, a što na ljudskom nivou oslikava drevnu mitsku istinu o infinitezimalnom kao pokretaču infinitivnog, o prvom pokretaču demijurgu kao tački, odnosno beskrajno maloj osovini oko koje se okreće beskrajna sfera univerzuma. Upravo je to suština uporišne tačke na šemi kabalističkog dijagrama Drveta života, nazvane Keter (Kruna), kao prve sefire oko koje se vrti celokupna emanacija. Keter je beskrajni trenutak sada, odnosno središte kruga. U istoriji verski genije igra ulogu Ketera i svojevrsnog istorijskog demijurga.

U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu primenu i institucionalizaciju, odnosno za posledice njenog puštanja u svet. Posledice su nepredvidive, često i kontraproduktivne. Svaka ideja u izvedenom obliku je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji sveta, tj društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima (ili sujeverjem) i interesima. Oni uzimaju u obzir mogućnost i perspektivu anti-ideje, što predstavlja izvor straha žreca preovlađujuće ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti trijumfalizma predstavnika „sila tame“. To znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija stožera i žreca zvanične ideologije u korist stožera i žreca onih koji ih osporavaju, često sa „jeretičnih“ pozicija. Otud, njihovim delovanjem, izvedena ideja zahteva potpuno prihvatanje i odanost. Sve to uzrokuje autoritarna tumačenja u društvenom i političkom smislu. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci neprimetno postaju suprotnost onog što je bilo na početku. Oni sami bivaju predstavnici sila tame. Strah stvara đavola, a đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje.

U kontekstu hrišćanstva, Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist. U ime mira povešće rat protiv rata. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim njega (ili bez njegove saglasnosti) niko drugi nema pravo da ubije. Sa stanovišta jedne ideje (tj sa tačke gledišta njenih žreca) sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene njoj, ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i njihovih tumačenja, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvom miroljubivom suživotu, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se izrazom ludila, nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim.

Objavljena ideja, posebno ona mesijanska i univerzalistička, ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, dogmu, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos opštem nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih stožera i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi potpunim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva završila i zapečatila istoriju. Potpuni trijumf neke ideje, kraj istorije, njenim žrecima donosi potpunu moć, a ideji postvarenje (i izopačenost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne svetske društvene i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i potpuna vlast jednog boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog boga. Nasuprot tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni i prokaženi. Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea: 

„Narod koji još veruje u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, - svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo… kada narod nestaje, kada oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na „duševni spokoj“, na odustajanje od mržnje, na blagost, čak na „ljubav“, prema prijatelju i neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit… Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći: sada je on pak čisto dobri bog… U stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za moć – i dotle će postojati dok su narodni bogovi – ili pak nemoć na moći – i tada nužno postaju dobri…” Fridrih Niče, Antihrist, paragraf 16. 

Ovo je odličan opis involucije jevrejskog boga u boga hrišćanstva. U paragrafu 25, Niče je konkretniji: 

„U iskonu, pre svega u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno – pre svega kišu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti logika svakog naroda koji je moćan i na tome gradi svoju čistu svest.“

Potpuni trijumf jedne ideje, kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju, čime nadilazi bipolarnost vladajuće perspektive te nagoveštava nastavak istorijskog procesa oličenog u sukobu ideja. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bila samo jedna osoba, sprečilo bi postvarenje hegemonske izopačene ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takav odnos infinitivnu brojčanu vrednost,  mnoštvo čovečanstva, postavlja u inferioran položaj spram suprotstavljajuće infinitezimalne perspektive, tj jednog čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira transgeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive jedan je superiorniji od mnoštva. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju, odnosno ideal. Takođe, on se nalazi u poziciji da razbije, odnosno da načne univerzalističko opšte jedinstvo mnoštva time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne osobe, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i milijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku drugačiju ideju.

Izlazak neke ideje iz domena percipiranja i tumačenja pojedinca, njena objava, povlači za sobom, u slučaju njenog uspešnog društvenog prihvatanja, institucionalizaciju, čime ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima dekadencije. Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno odnegovao, prihvaćena od drugih, više nije ista. U drugim umovima ona ima drugačiji smisao, drugačiji značaj, zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju i profanizuju, to bi u dovoljnoj meri bio preduslov za napredak njihovog kulta, a što bi dovelo do značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće pokrenuto datom idejom. Svaki prozelitizam i svako institucionalno širenje neke ideje, ma koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je pogrešno, degenerativno, dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja, proroka i pionira.

Čovečanstvo se našlo tragično zapleteno u mreže istorijskih, institucionalnih i političkih posledica idejnih vizija koje su iznedrili mnogi inicijatori. Geniji i njihove prateće nuspojave, čine glavne motore istorijskih procesa koji sve brže jure ka kraju istorije, ka utopiji, ka ostvarenju projekta, ka katastrofi. Zar nije praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja jeste katastrofa, ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim krajem istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? Pristajanje uz neku ideju podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti za posledice tog izbora. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi nikada ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To znači da svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne. Isto tako u svakoj ideji, ma koliko nam ona delovala prijemčivo, čuči potencijal za nastavak i razvoj čitavog jednog „fašizma“.

O demonima

U legendama i mitovima svih naroda gotovo je neizbežno pominjanje zlih duhova ili čudovišta koja nasrću na čoveka i rade mu o glavi (ili duši), nanose mu zlo, kad god im se ukaže prilika, mada ponekad i pomažu. Nazovimo tu vrstu bića demonima, mada je valjanost tog termina pod znakom pitanja. Izraz „daimon“ podrazumeva unutrašnjeg genija, anđela čuvara, odnosno duhovnu inteligenciju ljudskog bića koja i jeste i nije deo čoveka. Međutim, u opštoj upotrebi demonsko poprima zlokobna svojstva. Postaje đavolsko. Kod Grka su demoni, zbog stanovite moći, božanska bića ili bića slična bogovima. Nečiji se demon poistovećivao sa božanskom voljom, pa prema tome i sa čovekovom sudbinom. Tek je kasnije ova reč počela označavati niže bogove i napokon zle duhove.

I van pomenutog određenja, vidimo da po raznim predanjima demoni predstavljaju nematerijalna stvorenja, odnosno oblik svesti, ni živ, ni mrtav. Kao da su na neki način nedovršeni u procesu božanskog stvaranja. Iz perspektive biblijskog stvaranja Tvorac je iz nekog razloga propustio, namerno ili nenamerno, da tu vrstu bića učini stvarnim, odnosno materijalnim u punom smislu reči. Kada je Sunce zašlo umorni Tvorac je otišao na počinak. Nedovršena, bića sumraka su otprhnula put treperave noćne sfere. Otud je sasvim prirodno da će oni tražiti ono što im je uskraćeno, ne bi li se nekako sami dovršili. Navodno, stvarana u sumrak, demonska bića oskudevaju svetlošću. Budući da su nedovršeni, nedostatni (ili im je priroda jednostavno takva da postavlja za naše ukuse nesnosne prohteve), oni to osećaju kao nepodnošljivu teskobu. Iz tog razloga su prvenstveno zainteresovani u pravcu podmirivanja svojih potreba i nedostatnosti, uslovno rečeno. Takav bismo zaključak izveli ukoliko se ograničimo biblijskim svetonazorom. No, kako težimo prevazilaženju ograničenja u razumevanju, moraćemo pitanje demona tretirati ne kao nekakva nedostatna polubića, nego kao potpuno zaokružen i od nas sasvim različit oblik postojanja koji takođe krasi inteligencija i svest, ali na jedan posve drugačiji način.

Neoplatonisti Porfirije i Jamblih razlikuju dve vrste demonskih bića: prirodne demone i astralne ostatke preminulih ljudi preobraženih u demone. Joan Kulijanu, navodeći pustinjaka Marka iz Hersonesusa, opisuje osnovnu demonsku hijerarhiju po kojoj sav vazduh iznad i oko nas, zemlja, utroba zemlje i more, prepuni su demona. Navodno, ima više kategorija demona: 

• oni koji žive u vatri; 
• sublunarni demoni koji bitišu na granici više vazdušne zone; 
• vazdušni, 
• zemaljski, 
• vodeni, 
• podzemni 
• i oni koji beže od svetla. 

Ovi poslednji su nevidljivi, sasvim mračni, uzrokuju uništenje hladnim strastima. Premda su svi pobrojani demoni zlonamerni, poslednje tri kategorije posebno su opasne. Delovanje sublunarnih, vazdušnih i zemaljskih demona isključivo je duhovno, dok je delovanje ostalih materijalno. Prvi su ograničeni na izopačenje duše fantazijama i razmišljanjima, naročito vazdušni i zemaljski demoni koji izazivaju erotske fantazije).

Nisu nužno svi oni neprijateljski nastrojeni prema čoveku. Oni su u stanju da deluju u makrokosmosu, ali i da se povežu sa određenim sadržajima mikrokosmosa te da se projektuju u ljudsku svest, izazivajući opake i jake strasti, strahove i druge vrste snažnih osećanja. Na taj način mogu steći kontrolu nad čovekom, a što se zove zaposednutost. Načelno, iza svake vrste psihičkog poremećaja ili bolesti stoji određeni demonski uticaj, što posledično u istu ravan stavlja egzorcizam i psihijatriju. Ono što demona, bez obzira na razlike, približava čoveku, jeste inteligencija. Ta inteligencija je, s druge strane, u tolikoj meri drugačija od ljudske da je na neki način kompatibilna sa njom, a što može da ima veoma praktično značenje. Ta činjenica omogućava razumno opštenje između demona i ljudi. Ljudi i demoni su u značajnoj meri sposobni ne samo da komuniciraju međusobno, već i da sarađuju, odnosno da uđu u neku vrstu simbioze. Mi smo toliko različiti tako da možemo postati veoma bliski, što može imati dalekosežne posledice, s obzirom da smo u dovoljnoj meri upućeni jedni na druge. Ljudi mogu biti gospodari demona, mogu ih kontrolisati i komandovati im uz pomoć posebnih magijskih tehnika, ali isto tako ljudi mogu biti zaposednuti i kontrolisani od strane demona. 

Wayne Barlowe

Naglasio bih onaj trenutak ushićenja i blage jeze kada postanemo svesni toga da smo privukli pažnju tajanstvene sile. A tek kada postanemo svesni povratnog uticaja tada uviđamo da to što primamo nije nikakav fantomski glas u našoj glavi, varka našeg uma, nego je glas-slika koja se neposredno utiskuje u naš imaginacijski tok. I tek što nam padne napamet ona izanđala fraza „magija-i-šizofrenija“, uviđamo kako je taj tuđinski upliv posve autonoman i ne može biti obuzdan niti potisnut, već se poput kakvog programskog virusa samostalno razvija i ostvaruje sopstvenu agendu u našem umu. To su „darovi“ demona. Demon nam može podariti mnogo toga, ali isto tako može prouzrokovati zbrku u našim sećanjima i poimanju stvarnosti. Zato je bezbednije primitivno razgovarati sa demonom nego ostvariti nemušti spoj svesti kada dolazi do prelivanja sadržaja iz jedne u drugu i njihovog mešanja. Međutim, to uglavnom nije pitanje našeg izbora niti metoda koji primenjujemo, tako da ako već iskoračujemo u okultno, onda moramo biti spremni i na ono što nam je neprijatno ili nas plaši.

Šta je demon? To je presek jednog u biti nepojmljivog prisustva u ravni naše pažnje dostupan našem poimanju. Sa druge strane, odgovor na pitanje ko je demon, odnosno pitanje identiteta demona nalazi se u njegovom imenu. Ime demona jeste ono kojim se demon predstavlja onome s kime opšti. To ime je namenjeno isključivo onome kome se demon predstavlja, jer ime demona je telezmatski modalitet pomoću kojeg mi razumemo. Razumeti ime demona jeste nalik lociranju kakvog plutajućeg objekta u bezobalnosti okeana iracionalnog, haotičnog i nespoznajnog. Glas-slika je poput vode koju slučajno progutamo dok se borimo za vazduh. Ako previše progutamo udavimo se. Ako se previše oslonimo na plutajući objekat onda potonemo.

Privlačenje pažnje demona istovremeno nas dovodi u fokus beskrajnog prisustva u ravni naše percepcije. Opažanjem demona on opaža nas, a sa tom pažnjom bivamo izloženi pažnji čitavog jednog drugačijeg sveta koji taj demon nosi sa sobom. Demon je izraz tog sveta, izaslanik jednog drugačijeg oblika postojanja koje po našim merilima i nije postojanje. Svaki svet ima svoje čuvare. Nijedna promena pažnje ne prolazi neopažena. Pažnja izaziva pažnju. Što smo bolji u opažanju to smo izloženiji pažnji, a što smo izloženiji pažnji to nas čini ranjivijim od ostalih ljudi koji uživaju zaštitu sopstvene beslovesnosti i ne-pažnje.

Ne postoji suštinska razlika među demona, niti između jednog i mnoštva njih. Njihova priroda nije objektivna nego podleže našem mnjenju. Zapravo, ono što ćemo mi opažati kao demona i način tog opažanja zavisi od našeg perceptivnog kapaciteta i pretpostavki našeg uma. Demon je sila-inteligencija koja će se tome prilagoditi ali će pritom sama odabrati način svog ispoljavanja u našem opažajnom fokusu. To je nekako međusobno uvezano. Nema objektivno dobrih i zlih demona, niti je moguće govoriti o jednom konkretnom demonu posebnom i odvojenom od celokupne demonske prirode. Ta priroda je poput beskrajnog okeana, a ono što čini njihovu međusobnu razliku jeste samo u onoj sićušnoj tački ispoljavanja te sile u našem opažajnom fokusu. Ta razlika je izraz namere i fokusiranja volje koja je stvorila presek u ravni naše pažnje. Šta je ta volja? Šta je njen izvor? Zaista ne bih znao, ali ono što tvrdim jeste da je taj izvor integralni i/ili imanentni deo sistema univerzuma i/ili stoji iza tog sistema. Otud su svi demoni jedno i Jedan, beskonačno Jedan, i mnoštvo su. 

Wayne Barlowe

Dekadencija i Progres

Arnold Tojnbi je u „Proučavanju istorije“, pišući o Marksu, rekao da je on stvorio: „bojama pozajmljenim iz apokaliptičkih vizija odbačene religiozne tradicije, stravičnu sliku odvajanja proletarijata i, kao njegovu posledicu, rat klasa.“ Tada se Tojnbi zapitao nije li pronalazak i popularnost marksističke formule klasnog rata znamenje raspada zapadnog društva? Malo pre toga Tojnbi je identifikovao opštu standardizaciju kao još jednu od karakteristika raspada, a koja u naše vreme doseže neslućene razmere. To su, dakle, sudeći po tom autoru, dve veoma upečatljive pojave koje odlikuju raspad neke civilizacije: jedna koja standardizacijom univerzalizuje i podređuje društvene odnose jednom opštem poretku i relacijama moći, a druga koja revolucionarnim zagovaranjem teži osporavanju dekadencijskog procesa te njegovu zamenu vulgarnim, sekularizovanim oblikom stare eshatološke formule. Pobeda revolucije je konačna, neopoziva i fatalna, budući da, iz teorijske vizure, pobednici ukidaju sami sebe prethodno ukinuvši sve što je pre njih postojalo. I to je tačno, oni se samoukidaju, ali ne doslovno, nego se pretvaraju u nosioce bezobalne tiranije i anarhije. Raspad je, dakle, dvostruki proces sadržan od prividno suprotstavljenih komponenti. Ta dvostrukost je preslikavanje dvostrukosti višeg reda, a to je dvostrukost koja odlikuje samu istoriju kao proces.

Istorija je jedan, u najmanju ruku dvostruki simultani proces koji čine dva podprocesa: dekadencija i napredak. To nisu zakonitosti čisto sociološkog tipa već gotovo ontološke tendencije, kako u samom čoveku, tako i u svemu onom šta čovek čini. Reč je o suštinskim silama svega što se kreće, svakog procesa – o centrifugalnoj i centripetalnoj sili. Tako je i sa istorijskim procesom. Opšti napredak vidljiv je u akumulaciji kulturnog i civilizacijskog iskustva. Danas smo u položaju da mnoge stvari, pojave i odnose iz prošlosti bolje sagledamo i objasnimo, ali ne zato što je naše vreme na neki način superiornije od prethodnih vekova i epoha (a što bi predstavljalo puko hronocentrično gledište), ili zato što smo mi pametniji, jer smo napredniji, već zato što smo trenutno živi, pa još uvek možemo da mislimo, tumačimo i istražujemo. Našem pogledu dostupno je mnogo više iskustava, istorijske građe, nego što je to bilo moguće izučavaocima prošlosti od pre 200, 500, 1.000 ili 2.000 godina, a u međuvremenu se još po nešto desilo na osnovu čega možemo izvući još neku dodatnu pouku.

U svakom slučaju, danas je mnogo lakše baviti se istorijom nego ikada pre. Fenomen opšteg napretka kao procesa prikupljanja i proučavanja znanja, informacija i iskustava omogućava nam prodornije promišljanje nad svedočanstvima prošlosti. Jednostavno, nudi nam se mogućnost da budemo mudriji nego ljudi prošlosti, jer osim iskustva našeg istorijskog trenutka, imamo na raspolaganju i mnoga svedočanstva o iskustvu prethodnih pokoljenja. To je značajno preimućstvo, što ne znači da smo mi zbog te činjenice bolji, napredniji, moralniji ili mudriji od naših predaka. Pomenuta perspektiva, mogućnost da budemo mudriji, svesniji, jeste suštinski dar našeg doba, kakvo god ono bilo, jedan od značajnih pokazatelja napretka.

Današnji ljudi su iz hronološke perspektive najstariji. Nije star drevni Egipat, niti je to Sumer ili mitska Atlantida, već smo to mi koji danas živimo. Ako poznatu nam istoriju uporedimo sa životom čoveka, praistorija će biti predrođenje, početak istorije odgovara ranom detinjstvu, antika je pozna mladost, Srednji vek predstavlja zrelo doba, dok smo danas već u klimaksu. Barem tako izgleda sa stajališta evropskog civilizacijskog iskustva. Dakle, mi smo stari, bez obzira što su izumrle generacije hronološki daleko od nas. Ono što nas čini starijim ogleda se u činjenici što mi o prethodnim vremenima znamo nešto te možemo o tome stvoriti izvesne predstave, dok je ljudima iz prošlosti bilo gotovo nemoguće da imaju bilo kakav uvid u život današnjice. Za njih mi smo budućnost, ne postojimo, kao što smo mi za one iz budućnosti prošlost. Šta mi znamo o istorijskim prilikama i životu u 2099. ili 2299. godini? Mi to jednostavno ne možemo ni da zamislimo! Možemo samo da nagađamo i da u tim nagađanjima mnoge mogućnosti budu otvorene. Što se budućnosti tiče sve je moguće.

Čovečanstvo, reklo bi se, kao celina, uopšte ne napreduje. Međutim, kao što sam već naglasio, uslovi za individualni napredak i razvoj nikada pre nisu bili tako povoljni. To je suštinska prednost našeg vremena u odnosu na prošlost. Ono je opasno i ima mnogo stranputica, ali u tome je izazov! Možemo napredovati samo kao pojedinci, a ne kao društvo, jer društvene veze nisu toliko snažne kao one u zajednicama prošlosti. Zajednice možda i mogu napredovati jer su organski ujedinjene, društvo je već oblik raspada zajednice, budući da su u njegovim okvirima oslabljene organske i krvne veze raznih grupa. Svaki napredak je stoga uvek pojedinačan; propast, osim što je individualna, ona je kolektivna.

Okosnica svakog ljudskog napretka skopčana je sa proširenjem svesnosti. U tom smislu imperativ je biti svesniji, odnosno svesniji stvarnosti u kojoj se nalazimo, svesniji sopstvenih mogućnosti, svesniji posledica našeg činjenja ili ne-činjenja, svesniji odnosa koji se pletu oko nas i u kojima (ne)učestvujemo, svesniji prostora i vremena, prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, svesniji našeg bića. Proširena svesnost znači bolju mogućnost donošenja ispravnih odluka. Istorijski napredak izgrađivan mukotrpnim trudom prethodnih pokoljenja pruža nam dovoljan okvir za izgradnju svesnosti. Arena iskušavanja našeg kvaliteta, naših vrlina i napretka nije ni u prošlosti ni u budućnosti, već ovde i sada.

Izjava koja sledi može zvučati istoricistički, ali po pitanju koje sada otvaram nemam drugog izbora osim da verujem kako istorija ima svoj cilj u smislu ishodišta. Cilj istorijskog toka je kraj istorije. Istorija je poput duži, ograničena tačkama početka i kraja. S obzirom da istorija predstavlja dvostruki proces: dekadenciju i napredak, neophodno je razlučiti odnos između pomenuta dva podprocesa spram ishoda glavnog procesa čiji su oni komponente. Ukoliko dekadenciju uporedimo sa ništećim plamenom koji brže ili sporije, pre ili kasnije, topi i razgrađuje sve čega se dotakne, logično bi bilo da napredak u tom smislu predstavlja gorivo. Otud kada govorimo o cilju istorije trebalo bi da znamo kako dve pomenute komponente istorijskog procesa utiču na sam proces. Dekadencija, u istorijskom smislu teži da što pre dođe do kraja istorije, da završi sa procesom, dok napredak teži da neminovan kraj produži taman toliko koliko je potrebno da ga što spremnije dočeka. Drugim rečima, zadatak napretka jeste u obezbeđivanju sopstvenih rezultata od pogubnosti istorijskog kraja, što je ujedno i kraj samog napretka. Ukoliko je tokom istorije napredak stvarao uslove za unapređivanje i negovanje svesnosti, on će prirodno težiti da ta svesnost ne nestane onda kada dođe kraj istorije i kada nikakav napredak više ne bude bio moguć. Napredak stoga ne radi za vreme, niti vreme radi za napredak, već ono radi za dekadenciju. Suštinski, napredak radi protiv vremena i to ne za večnost u vremenu, jer ničija večnost u vremenu nije moguća, već za nadvremenost.

Sada je sasvim izvesno da kada govorim o cilju istorije prvenstveno mislim na cilj napretka, s obzirom da je cilj dekadencije jasan po sebi. Istorija svakako cilja da dođe do svog kraja, ali taj cilj viđen optikom napretka ogleda se u neprestanom hodu čovečanstva od praistorije, kroz istoriju do nadistorije, kada bi istorijsko ljudsko obličje bilo prevaziđeno, evolucijom ili involucijom, ili bi to uključilo obe opcije, što bi izazvalo rascep u ljudskoj vrsti. Dakle, napredak se bori da prevaziđe kraj istorije, odnosno destruktivne posledice tog kraja, i povodom toga uvodi nadistoriju čija bi pozornica trebalo biti eshatološka. Dekadencija na to odgovara svođenjem nadistorije na novi istorijski proces, s tom razlikom što njeni akteri više nisu ljudi nego njihov involutivni ostatak – podljudi.

Pseudocivilizacija, dovršavanjem procesa globalizacije, okrenuće se beskrajnim perspektivama galaksizacije, odnosno „osvajanju“ svemira. Biće to pseudocivilizacijski, dekadencijski marš involucijskog humanoida, nakon što celokupno čovečanstvo bude obuhvaćeno globalizacijskim pipcima pseudocivilizacije. Nova vera „podistorijske“ galaksizacije pritom više neće biti humanizam i antropocentrizam, budući da su ove dve ideološke smernice ispunile svoju svrhu tokom procesa globalizacije. Nova vera težiće novim transhumanističkim vrednostima i objedinjenju svakolikog inteligentnog života u kosmosu. Biće to „kosmičko bratstvo“. Međutim, tu problem može nastati ukoliko se ispostavi da nikakvih inteligentnih ili uopšte nikakvih vidljivih ili za ovu ideološku fatamorganu upotrebljivih oblika života nigde nema na način kakav to možemo očekivati u smislu da tamo negde u svemiru postoje nekakve civilizacije i kulture.

U romanu „Kosmotvorac“ Dragoša Kalajića elita moći ljudske civilizacije, tzv žreci galaksizacije, suočili su se sa krupnim ideološkim nedostatkom, a to je izostanak subjekta kosmičkog bratimljenja. Naime, ljudi su prodirali u kosmos, kolonizovali mnoge planete, slali bratske poruke u svemir, ali nikakvih vanzemaljaca jednostavno nigde nije bilo. Ta neželjena i uznemiravajuća činjenica veoma je brinula vlastodržce koji su se genijalno dosetili da subjekte kosmičkog bratimljenja zamene objektima, odnosno da simuliraju inteligentne, kulturne te bratski nastrojene vanzemaljce, ne bi li tako opravdali ideološku politiku galaksizacije i kosmičkog bratstva. Tako su se u bratskom zagrljaju sa ljudima, umesto pravih vanzemaljaca, našli lažni vanzemaljci, proizvodi transhumanizma: mutanti, androidi i kiborzi. Ideal bratstva ljudi i vanzemaljaca našao je svoje otelotvorenje u bratskom ideološkom zagrljaju žive i nežive prirode, ljudi i mašina, a što je razotkrilo ideološku i političku pozadinu podsticanja razvoja sofisticirane tehnologije od strane vladajućih žreca galaksizacije.

Nije li tako i sa tehnologijom naše globalizacijske ere? Ne služi li mašina čoveku da pomoću nje vlada nad drugim čovekom, pre nego da unapredi njihov zajednički život? Ako u nekom društvu, čiji su osnovni principi utemeljeni na idealu bratstva i na osnovu kojeg se legitimiše društveni poredak, na delu ipak nije bratstvo, logično je da će elita moći tog društva korupcijom datog načela inicirati nakaradnu zamenu. Iako joj je namera da služi čoveku i da unapredi civilizovani način života, posledica dinamičnog razvoja tehnologije jeste ekspanzija sofisticiranog načina ugnjetavanja.

Mirča Elijade u „Istoriji verovanja i religijskih ideja“, govoreći o biblijskom mitu bratoubistva (Kajin i Avelj), zaključuje da je prvo ubistvo izvršio onaj ko na neki način otelovljuje simbol tehnologije i gradske civilizacije. Implicitno, sve tehnologije izazivaju sumnju da su u vezi sa magijom. One su izraz želje za posedovanjem, što i jeste značenje biblijskog imena „Kajin“. Savremena civilizacija jeste izraz pobede kajinovskog duha a taj duh krasi i odgovarajuća ideologija. Po toj ideologiji kraj istorije kao koncept jeste nešto veoma privlačno, čime bi projektovani odnosi moći bili doslovno okamenjeni. Ta okamenjenost podrazumeva svetsku hegemoniju jedne (krajnje vulgarne) ideologije. Kraj istorije u toj projekciji podrazumeva kraj globalne krize koju karakteriše neujednačenost raspodele bogatstva, odnosno podela na bogate i siromašne. Takvim svetom, umesto bogatih vladali bi privilegovani, dok bi se društveni status određivao nivoom privilegovanosti, a što bi zavisilo od niza determinišućih specifičnosti pojedinaca.

U celoj ovoj igri-scenariju, zadatak Revolucije koju u ovoj knjizi promovišem jeste da spreči one koji su bogati (odnosno njihove potomke), da postanu najprivilegovaniji, odnosno da zadrže poluge društvene moći. Revolucija i moć koju ona donosi jesu suviše ozbiljne stvari da bi se prepustile onima koji ne poznaju ništa drugo osim izobilja. Naposletku, moć je suviše opasna i velika stvar da bi bila prepuštena porodicama, odnosno reliktima, kako to kaže filozof Karl Poper – „zatvorenog“ društva. 

Teoretski, kraj istorije je kraj napretka. Kraj napretka je kraj uopšte. Kao takav, kraj istorije jeste jedna prelomna tačka odakle vode tri puta:

a) u sveopšte uništenje,

b) u dalju dekadenciju, odnosno involuciju,

c) u evoluciju.

Mi sada ne možemo znati šta znače ove tri opcije, kao što ne možemo znati nije li lista mogućnosti ovim iscrpljena. Jedino šta je ovog trenutka izvesno jeste da će svi oni koji budu obuhvaćeni ili opredeljeni za uništenje ili evoluciju nestati sa lica Zemlje. Istorija je svedočanstvo neprekidne promene. Promena je uslov bilo kakvog napretka, odnosno proboja ljudske svesnosti i osvajanja mogućnosti. Onog trenutka kada ljudi dođu do takvog stanja civilizacije i kulture koji predstavlja kraj istorijske dinamike, biće to znak da je čovečanstvu došao kraj. Više ništa neće biti kao pre. Biće to konačan i fatalan raskid sa prošlošću.

Čovečanstvo zapada u protivrečnost time što teži uspostavi stalnih okvira društvenih odnosa i to u svetu koji ne trpi nikakve stabilne ustanove. U praktičnom smislu to znači da gotovo i nema nikakve suštinske razlike između globalne dominacije komunizma, nacizma, liberalne demokratije, neke monoteističke religije ili bilo kojeg drugog ideološkog univerzalističkog sistema. Eventualni povratak Zemljine ose u onaj pretpostavljeni prvobitni položaj mogao bi značiti resetovanje u maniru kružnog kretanja. Možda se o tome misli kada se u apokaliptičnim stihovima govori o stvaranju novog neba i nove zemlje, ali to je samo jedna moja jeretična ideja. U svakom slučaju i tada bi bilo opravdano zapitati se koliko takvih ciklusa Zemlja može podneti?

Istrajavanje na načelima napretka predstavlja kontradekadencijsku težnju ljudskog duha, težnju koja je neprirodna jer se suprotstavlja prirodnom uništenju, ali koja je sa druge strane sasvim prirodna upravo zbog suprotstavljanja. Ta težnja je oličena u nameri održavanja trasiranog tradicijskog kursa idejnog, vrednosnog, saznajno-spoznajnog, društvenog i istorijskog kretanja, utemeljenog na ideji metasvetskog odredišta čoveka. Međutim, upravo takav kurs može da proizvede kontraproduktivne posledice. Principi napretka nisu uvek i svugde, u svim okolnostima istorije, prostora, vremena i kvaliteta tzv ljudskog materijala isti. Danas je možda štetno ono što je nekada bilo korisno. Tvrdoglavo istrajavanje na kursu koji su jednom ustanovili naši duhovni prethodnici može čitav naš poduhvat odvesti u krah.

Razumno je pretpostaviti da veliki predak pred sobom nije imao ono što mi potomci danas imamo. Nešto se u međuvremenu izmenilo. Iz navedenih razloga ima smisla uložiti trud u iznalaženju neke nove i drugačije formule napretka. Međutim, i tu se kriju mnoga neprijatna iznenađenja. Eventualna nova formula napretka, iako nesumnjivo bolja, ipak može voditi ka bržem i efektnijem propadanju našeg kulturno-civilizacijskog ili religijskog poduhvata. Tokom vremena, pritisak koji na neki ljudski napredak vrše dekadencijske sile, nagoni ljudski duh na izmenu, reformu ili revolucionisanje do tada važećih kulturnih načela, te na ustanovljavanje novih koji omogućuju drugačiji i napredniji vid napretka, a samim tim, iz perspektive dekadencije, novi i drugačiji, progresivniji vid degeneracije!

Možda je bolje, umesto novih vidova napretka, težiti novim, obuhvatnijim dekadencijskim obrascima, čime dolazimo do ideje o svesnom antinomijskom delovanju. Umesto što tragamo za progresivnim rešenjima, koja redovno pre ili kasnije dožive krah, zbog čega onda ne bismo zauzeli jasan dekadencijski kurs te pokušali da tim načinom nadmudrimo temeljnu težnju sveta u kojem živimo? Sva naša pozitivna rešenja na kraju postanu negativna. Hajde onda da delujemo negativno. Možda naše negativne formule po načelu negacije negacije volšebno postanu pozitivne. Sa stajališta dosadašnjeg istorijskog iskustva, ekspanzija prethodi izopačenju, opadanju i uništenju, bilo zbog nepodnošljivosti unutrašnjih suprotstavljenosti, bilo zbog pritiska spolja, odnosno iz oba razloga. Svoju prirodnu ograničenost (granicu rasta) napredak nije u stanju da prepozna ukoliko je suviše zaokupljen rezultatima svog rasta. Nosioci napretka trebalo bi da izbegavaju reč „uspeh“ (savremeni socijalni i politički mentalitet obožava baš tu reč). Ta reč kao da je prokleta, automatski priziva drugu reč: „neuspeh“!

Glomazni sistem napretka, iako stabilnog temelja, postaje nestabilan zbog svoje veličine koja nije odgovarajuća površini osnove, te je stoga nepodobna za odolevanje gravitacijskim i ništiteljskim silama. Tako na kraju napredak deluje u skladu sa opštom zakonitošću ovoga sveta, odajući svoje dekadencijsko poreklo kao pospešujućeg dinamičkog podsistema (mimo svoje volje) fatalne dinamike dijalektičkog procesa istorije. U makrokosmičkim razmerama, privremeni poredak napretka te njegova kontraentropijska tendencija, ne remete funkcionisanje (već pospešuju) načela opšte dekadencije. Iz tih razloga je svaki kolektivni napredak u suštini nemoguć, bar ne u ovom univerzumu, dok za napredak pojedinaca ili manjih grupa, osim navedenih zakonitosti, važe i neki drugi principi koji ljudskom napretku i evoluciji ipak pružaju neke mogućnosti.

Napredak je uvek ograničenog opsega u prostoru i vremenu. Uništenje je neminovan ishod svakog napretka. Imajući u obzir tu činjenicu, osnovni zadatak današnjeg revolucionara jeste da na neki način predupredi sam napredak, a time i neminovnu katastrofu, tako što će iznaći rešenje koje u sebi uključuje unapred predviđen i u plan uklopljen katastrofalan rezultat. Drugim rečima, čovek bi trebalo da planira samu katastrofu, što mu ipak daje nekakve šanse nego da ga ona neočekivano iznenadi.

Magija kao racionalna delatnost

Buđenje, ili uzdizanje umnog dela duše na mikrokosmički tron ljudskog bića, podudara se sa iniciranjem simbola, rađanjem magije, jezika, kulture. Ljudsko biće postalo je homo magicus. Takođe, može se reći kako je magija posledica ili rezultat involucije prvobitnog, predmagijskog stanja svesti. Magijsko delovanje zasnovano je na idejama. Zbog toga je magijski um prvenstveno racionalan um, ma koliko magija kroz mutne vizire današnjice može delovati kao neka petparačka, opskurna ili iracionalna delatnost. Imaginacija i sposobnost simboličke komunikacije, predstavlja suštinu racionalnosti, osnovu magije. Stvaranje simbola i njihova upotreba, mišljenje i delovanje na osnovu pojmova i analogija jesu radnje razumnog bića. Magija može da čini sve što je kadra da zamisli, uključujući zvuke, osećaje, osete, ukuse, mirise, a ne samo vizuelne oblike. Ako je nečija imaginacija bezgranična, bezgranični su i domeni njegove magije.

Elifas Levi kaže da je imaginacija to što uzdiže volju i daje joj snagu nad univerzalnim agensom, odnosno astralnim svetlom. Posledice magijskog delovanja jesu odrazi imaginacijskih mentalnih projekcija magijskog operatora. Svako mentalno projektovanje, tj napor usmeren ka stvaranju imaginacijskih oblika i sadržaja, u osnovi jeste magijsko delovanje. Pritom je drugo pitanje da li te projekcije bivaju uopšte ostvarene? Većina ljudi, budući stalno imaginacijski aktivna, u manjoj ili većoj meri, zapravo magijski deluje. Zaključak je da se svi mi, manje ili više, hteli mi to ili ne, uspešno ili bez nekog većeg uspeha, bavimo magijom, tačnije magijski delujemo. Mi smo magijska bića. Čovek je magijsko biće (uključujući i one ljude koji se snebivaju, užasavaju od magije ili joj se podsmevaju).

Magijska imaginacija je u velikoj meri određena analogijskim i simboličkim tvorevinama i odnosima, čije je ustanovljavanje, podsetimo se, racionalan napor, odnosno plod racionalnog delovanja. Te tvorevine i odnosi sa osnovnom idejom u središtu (idejom vodiljom), predstavljaju logičko-etičko-imaginacijsku, dakle racionalnu podlogu za magijsku praksu i mišljenje. Tako ustrojena racionalna podloga predstavlja okvir u kojem biva izgrađen religijsko-magijski pogled na svet. Izgradnja pogleda na svet jeste takođe magijski napor. Smisao ustanovljavanja pogleda na svet, tj mentalno-idejnog poretka, jeste da posluži kao oruđe koje određuje opseg magijskog i uopšte bilo kakvog delovanja u uslovima kulture. Magija je skup metoda, da kažem „operativni sistem“, koji može sadržati i svoju dogmatsko-teorijsku komponentu, ali ona je pre svega iskustvena i eksperimentalna delatnost. Problem je u tome što su ljudi sve mistifikovali.

Kastaneda je, opisujući neke stare izopačene vidovnjake Meksika, rekao kako su oni voleli da ugađaju sebi. To je možda glavni razlog zašto se magija počela ogrtati velovima tajne dovodeći sebe do izopačenja, tj izopačenja mnogih koji su hodajući putevima magije. To je tako bilo u drevnoj prošlosti, ali istorija modernog okultizma svedoči da je tako i danas. Zavist, ljubomora, ambicija, uobraženost, pohlepa, požuda, egoizam, halapljivost, ali i strah, učinili su da ne samo magija, već i sve što čovek stvori i čega se dotakne, postane takvo kakvo jeste. Možda sudim prestrogo, ali mislim da bismo danas i te kako trebalo biti zadovoljni kao vrsta jer nas priroda još uvek nije zbrisala sa lica Zemlje.

Došli smo do zaključka da sistem analogija i asocijacija, poredak ideja i koloplet odnosa između njih, predstavljaju osnovnu građu magijskog softvera, delatnog sistema i pogleda na svet, koji u znatnoj meri traje i danas. To trajanje takođe svedoči i o magijskoj osnovi kulture i civilizacije, te o magijskoj prirodi razuma i o racionalnoj prirodi magije. Razum je čista magijska tvorevina, magija po sebi, funkcionalna matrica povezivanja i razlikovanja pojava. Mag praktično ne može da dela ukoliko za neku pojavu nema izgrađen odgovarajući pandan, ako nema simbol, reč, misao, ako ono što je opazio nije pretvorio u činjenicu. Elifas Levi, u „Transcendentalnoj magiji“ kaže da svaki znak odgovara ideji i posebnom obliku ideje, te svaki čin izražava htenje koje odgovara misli, i izražava analogije te misli i volje. Ravnoteža u idejama je razum, a u silama moć. Po njemu, razum i vera se uzajamno isključuju i ujedno povezuju analogijom. Analogija je jedini mogući posrednik između konačnosti i beskonačnosti. Ona je ključ svih tajni prirode i osnovni uzrok svih otkrovenja, tvrdi Levi.

Načela razuma, od trenutka njihovog nastanka pa do naših dana suštinski nisu promenjena. Zadatak magije kao metoda jeste sticanje moći da bi se ostvarila određena namera. Ciljevi pritom mogu biti različiti i kojekakvi i zavise od motiva te osobenosti magijskog operatora. Težeći da stekne ili kontroliše moć (u krajnjem slučaju samoga sebe, tačnije potencijale i instinkte sopstvenog bića), mag, vrač, otkriva činjenicu kako je on svestan da istu nema, da je ne poseduje ili je ne kontroliše, u potpunosti ili u meri koja je njemu neophodna. On je primoran da sledi određenu disciplinu i izvršava određene postupke isključivo sa zadatkom sticanja znanja, moći ili prikupljanja energije. Njegova lista prioriteta je sasvim jasna i nedvosmislena. Njegovo ponašanje je tome podređeno. Takođe, mag mora uložiti određeni napor kako bi uopšte doveo sebe u stanje da sprovodi svoju volju. On mora da stekne jasan i nedvosmislen osećaj moći ne bi li ostvario svoju nameru. Uz pomoć magijske delatnosti, magijske discipline, mag teži da sebe dovede do nameravanog htenja, čime on tvori svoju volju. U tom smislu Krolijeva maksima objavljena u Knjizi zakona: „Čini kako ti Volja i neka ti to bude jedini Zakon”, jeste moderni jezički odraz te drevne činjenice.

Čovek predmagijskog doba je posedovao magijsku moć u znatno većoj meri nego čovek magijske. Bio je oslobođen balasta magijskih tehnika, rituala i doktrinarne discipline. Korišćenje moći uklapalo se u njegov način života. Predmagijski čovek nije svoju moć poimao kao moć - u smislu nečeg tajanstvenog. Da li mi našu sposobnost upravljanja automobilom tretiramo kao neku posebnu mističnu moć ili je to nešto što bespogovorno prihvatamo kao normalno i neophodno za uslove života u savremenoj civilizaciji? Ta moć je nešto što se svakako podrazumeva. U tome nije bilo nikakve tajne, ničeg ritualnog, okultnog, svetog, simboličnog. S obzirom da je sve to, opskurna, tajanstvena, opčinjavajuća, sveta, zavetna, magija (uz neke izuzetke) pruža sliku nekakve dekadentne mistagogije. Ona poseduje tajnu, po čemu je slična religiji i politici (državne i službene tajne, vojne tajne, svete tajne), a poseduje baš kao i ove dve, neku vrstu ekskluzivnosti. Sve tri sestre, kao rečna korita kulture i društvene supstance, imaju svoje, istovetne ili veoma slične simbole, dogme, načela, obrede, posvećenja, hijerarhiju, zatim duhove, božanstva i fetiše, sveštenstvo, crnu i belu varijantu, sujeverja i veru, mitologiju, demagogiju, spiritističke i nekromantijske momente, mađioničarstvo i šarlatanstvo, podvižništvo i podložništvo, autoritete, hramove, doktrinu, sveta mesta i mesta moći, neprijateljske sile i saveznike. Magičnost i religioznost politike usko je skopčana sa magičnošću i politikanstvom religije. Ono što obe vezuje sa magijom jesu ritualnost i volja za moći. Religija bez magijskih oruđa ne može biti ispoljena a da ne završi kao priča, kao teologija, odnosno filozofija. Jedna od očiglednih magijskih trenutaka religije je egzorcizam. Religija, da bi bila delotvorna, mora posedovati i neke magijske vidove, kao što je politika bespomoćna bez religijskih elemenata koji u sebi opet sadrže magijske komponente.

U suštini, predmagijski čovek nije bio primitivan, već celovit Nije imao potrebu za simbolima, jer je živeo ono što simboli označavaju. Magija je nastala kasnije, kao neka vrsta kompenzacije za izgubljenu celovitost. U tom smislu magija je dekadentni oblik duhovnosti. Prelaz čoveka iz predmagijske u magijsku fazu znači da je umni deo duše, lagano ali sigurno, uspešno kretao u pohod na suverenski vrh kojim je do tada, kao vrhovno načelo ljudskog bića, neprikosnoveno vladao njegov nemi deo. Sledeći stadijum, nakon dosezanja preovlađujućeg položaja umnog dela duše nauštrb nemog dela, u hijerarhiji delova duše dovodi u pitanje uverenje o sveopštem razvoju čovečanstva. Zaista je bespredmetno i uzaludno truditi se ustanoviti kada je sve to počelo da se dešava (da li je svugde, tj globalno i završeno), te kako i kojim se putevima taj proces kretao. Naposletku, sve što sam rekao o periodima prevlasti nekog posebnog dela duše nad drugim delovima ne važi baš u svakom slučaju kod svake jedinke ljudske vrste. Naime, kod nekih izuzetaka to ne važi, ali za većinu i te kako važi. U skladu sa rečenim, što se tiče ljudske vrste, pre bi se reklo da je na delu involucija nego evolucija, što ne znači da to važi za sve ljude. Upravo povodom toga, ljudski element pred sobom istovremeno ima tri sudbonosne mogućnosti:

1) da bude proždran od strane ništećih sila (ljudi u proseku nemaju načina da to izbegnu);

2) da nastavi bitisanje u novom, involucijskom obliku, neprirodno te naposletku uzaludno odlažući smrt razvijenim tehnologijama budućnosti ili morbidnim okultnim načinima;

3) da prebaci svoje prisustvo u metasvetske ravni, bivajući tako nepostojeći iz perspektive univerzuma haosa, a što predstavlja čin ontološke evolucije.

Dvojnik i lunarna svest

art by Rosaleen Norton

Uticaj neprijateljskih i predatorskih neljudskih sila oličen je u sužavanju ljudske svesti, jer izazivanjem neobuzdanih osećanja ometaju prenos intuicije ka razumu. Šta su te takozvane neprijateljski usmerene neljudske sile? To su apstraktni oblici energije, svesti i entiteti koji se hrane svešću, sadržajem svesti, ili suptilnim sjajem same svesti, kako je to govorio Karlos Kastaneda. Zamislimo ih kao nekakve mentalno-energetske vrtloge koji opsedaju umove i ometaju stvaranje prirodnih misli koje dolaze iz nemog, odnosno intuitivnog znanja. Kastaneda je u tom smislu opisivao takozvane „letače“. 

U kabali postoji drugačiji, mada donekle srodan koncept, poznat kao klipoti ili ljušture. Sama hebrejska reč klipa označava koru, ljusku ili omotač koji skriva unutrašnju suštinu. Prema učenju velikog kabaliste Isaka Lurije, klipoti nastaju nakon loma posuda koje nisu mogle da prime i podnesu puninu božanske svetlosti. Te posude predstavljale su oblike kroz koje se neograničena svetlost mogla ograničiti, uobličiti i ispoljiti. Kada je došlo do njihovog raspadanja, delovi svetlosti ostali su zarobljeni u ostacima razbijenih oblika, a od tih ostataka nastale su ljušture koje zaklanjaju svetlost i odvajaju stvorenja od njihovog božanskog izvora. U tom smislu klipoti nisu zlo u moralnom smislu, već izraz kosmičkog poremećaja i nesavršenosti koja je pratila sam čin stvaranja. Oni predstavljaju svet odvojenosti, rasutosti i zaborava, područje u kojem su iskre svetlosti zatočene u opnama koje ih skrivaju. Kasnija jevrejska mistika upravo je u tim ljušturama prepoznala poreklo demonskih sila i predanja o Lilit i njenom potomstvu. Posmatrani iz ovog ugla, klipoti imaju ulogu donekle sličnu Kastanedinim „letačima“: oni zasenjuju ljudsku svest, udaljavaju je od neposrednog znanja i otežavaju povratak izgubljenom jedinstvu sa dubljim slojevima stvarnosti.

Od vremena mitskog praskozorja čovečanstva Lilit uznemirava potomstvo Adama i Eve. Navodno, Lilit nije mogla biti majka, pa su zato Evina deca njena meta, budući da je upravo Eva majka svih. Za Lilit je uvrežena ideja kao o „crnoj duši sveta“. Vezuju je za tamnu stranu Meseca ili nekakav fantomski i nama nevidljivi drugi mesec ili sličan objekat. Ono što odgovara tamnoj strani Meseca u ljudskom telu jeste dvojnik. Lilit je otud neka vrsta potisnute dvojnosti, odnosno vid energije koju je kultura i život u zajednici uspavao i ostavio na ivici, odakle ona povremeno izbije na površinu i poremeti ustaljenu svakodnevnicu. Dakle, Lilit je jedan od arhetipa dvojnika, figura odbačenog dela stvaranja. Kao što je dvojnik potisnuti deo čoveka, tako je Lilit potisnuti deo kosmosa, senka koja nastaje kada nešto bude isključeno iz svetlosti, ali ne prestane da postoji. Ona je tamna strana Meseca, kako u makrokosmosu, tako i u mikrokosmosu.

Po mitovima, Adam je napravljen od blata i Duha Božjeg, Eva od Adamovog rebra i blata, ali od čega je Lilit napravljena? Stvorena je od viška energije od koje je sačinjeno ljudsko biće, odnosno od onog dela energije svojstvene ljudima, ali koje je inercija života pretežnog čovečanstva zapostavila i odvojila u zapećak, potiljak, u ono nešto pozadinsko, zastrašujuće i atavističko. Nemojte doslovno shvatiti ove moje tvrdnje, ali ovde povlačim paralelu između etarskog dvojnika i Lilit, jer smatram da mit o Lilit, i načelno mit o bićima nalik njoj, između ostalog, čuvaju tajnu o nastanku dvojnika unutar ljudskog bića kao mikrokosmosa. Možda je to posledica pojave Kastanedinih „letača“, odnosno bezlične sile poreklom iz „naguala“ (beskraj haotične energije) koja ulazi u „tonal“ (nama poznat svet) stvoren energijom zajedničkog i generacijskog učvršćivanja položaja skupne tačke (suptilni organ opažanja) na jednom mestu u ljudskom energetskom jajetu.

Kod Kastanede je fenomen dvojnika dosta obrađivan, a deo tela koji na neki način odgovara ispoljavanju dvojnika, ili koji je uključen u svesnost o dvojniku, jeste koren vrata ispod potiljka. Okultista Kenet Grant pominje tačku „kof“ (po hebrejskom slovu koje je ekvivalent latiničnom Q) i smešta je u potiljak, vezujući je za pojam dvojnika. Naime, kof je tačka na telu gde se dvojnik spaja sa fizičkim telom. To su vrata između solarnog i lunarnog, a po nekim tumačenjima to je zadnja strana čakre adžna. Kada meditiramo na kof, mi kucamo na ta vrata. To je opasno, jer dvojnik nije uvek dobrodošao, ali je i neophodno, jer bez tog otvaranja, nema integracije. Dakle, ta zadnja i nikada vidljiva strana Meseca, baš poput naše svesnosti o dvojniku, i doslovno odgovara stražnjoj strani našeg fizičkog tela. 

U knjigama Karlosa Kastanede pravo ljudsko obličje očitava se kada vidovnjak konačno prikupi dovoljno moći da svet opaža kao energiju, odnosno u obliku kakav zaista jeste. Energetsko obličje ljudi je ovalno, što vidovnjak opaža kao svetleće jaje. Na površini svetlećeg jajeta vidovnjaci su opazili mesto kroz koje svetleća vlakna, koja se nalaze svuda unaokolo, ulaze u energetsko jaje. To mesto nazvali su „skupnom tačkom“ jer ona prikuplja pažnju prikupljanjem tih vlakana. Mi opažamo jer je položaj naše skupne tačke prikovan na određeno mesto na površini našeg svetlećeg jajeta. U snu se menja položaj skupne tačke, ona šeta u jednom određenom opsegu i to se u ljudskoj svesti očituje kao san. Što je san dublji to je položaj skupne tačke dalji od onog osobenog za budno stanje. Sva je magija, po Kastanedi, u voljnom pomeranju položaja skupne tačke, a što izaziva promenu percepcije čarobnjaka, pa čak i neverovatne stvari poput odlaska u drugu stvarnost prikupljanjem svetlećih niti te druge stvarnosti. U suštini, skupna tačka je mesto na energetskom telu kroz koje percepcija ulazi. Kada se ona pomera, menja se svet koji opažamo. San je prirodno pomeranje položaja skupne tačke, dok je magija njeno voljno pomeranje. 

Po Kastanedi, položaj skupne tačke velike većine ljudi je već hiljadama godina mahom istovetan. Dakle, ljudska pažnja je odavno zakovana na jednom nivou. Razlog tome je, kako kaže Kastaneda, prisustvo „letača“ za koje je teško reći da su bića uopšte, već predstavljaju deo sistema sveta. Takođe, ljudsko obličje je pre dolaska „letača“ bilo okruglo. Ljudi su imali više energije, bili su moćniji, mogli su po volji pomerati položaj skupne tačke. Desilo se to da je ljudsko obličje postalo jajasto viđeno kao energija, da je položaj skupne tačke manje-više zakovan. Posledično, ljudi su izgubili sposobnost stvaranja sopstvenih misli, budući da pretežne misli koje koristimo u našem unutrašnjem dijalogu dolaze upravo od „letača“, čija je svrha boravka u našem domenu konzumacija naše svesti. I ne samo naše, već svesti u njenoj ukupnosti. Posledica toga je smrt jer „letača“ odnose svest preminulog u „orlov kljun“ kako bi ova konačno bila poništena. Orao u ovom smislu jeste asocijativna slika za silu / entitet koja stvara svest i pušta je u arenu sveta, da se ova napuni slikama iskustva, da bi je na kraju proždrala. Iz ovoga se stiče utisak da je orao zainteresovan za sećanja i iskustva koja je svest upila tokom života. 

„Letači“, kao i orao, jeste nešto van opsega našeg opažanja, budući da te pojave bivaju vidljive tek u trenucima smrti, ali to ne znači da nisu vidljive  dvojniku. Sav užas koji nastanjuje naše umove, strah, osećanja i stanja svesti koje bismo mogli nazvati klipotičnim, imaju svoj izvor u tamnoj svesti „letača“. Ovo je jedna fantastična i fatalna slika sveta, toliko neverovatna da je praktično nemoguće da bude potpuno neistinita. Pred takvom perspektivom ideje poput zagrobnog života, reinkarnacije, karme, greha, razvoja, Božjeg plana, spasenja, pakla, raja itd, otpadaju poput ljuštura sa opsene zvane kultura i tradicija. Čitav manevar čarobnjaka povodom toga nije da utekne „letačima“ nego da vodi takav način života koji će ga učiniti nekako nezanimljivim za njih, a što Kastaneda naziva besprekornošću. U tom smislu, biti besprekoran znači odbaciti sve ono što je nepotrebno. Sloboda koju čarobnjak naposletku osvaja, kod Kastanede je nazvan „orlovim darom“. Ta sloboda je nepojmljiva jer nema nikakve veze sa nama poznatim svetom niti sa bilo kakvim oblikom tonala, već sa nagualom koji predstavlja neprevodiv koncept beskraja svih mogućnosti.

Taiša Abelar, pripadnica čarobnjačkog kruga Karlosa Kastanede, u knjizi „Prelazak čarobnjaka“, ističe suštinu podeljenosti ljudskih bića u energetskom smislu. Mnoge tradicionalne doktrine nas uče kako u nama postoji dualitet, duh, kao nematerijalni deo i materijalno telo. Ovakva podela, po Abelarovoj, održava našu energiju u stanju haotične podvojenosti i sprečava je da se objedini. To stanje podeljenosti je stanje čovečanstva uopšte, ali ta podeljenost, kako ističe Taiša Abelar, nije između našeg duha i tela, nego između tela, koje je boravište duha ili bića, i drugog ja, koje je utočište naše osnovne energije. Ljudska bića, po tome, imaju dva velika energetska bloka, koja bivaju razdvojena od trenutka rođenja namerom odraslih, odnosno silama socijalizacije. Jedan deo se razvija prema spoljašnjosti i postaje fizičko telo, dok se drugi okreće ka unutrašnjosti i postaje dvojnik. 

Abelar kaže da kada ljudsko biće umre, telo se vraća zemlji, dok se dvojnik oslobađa. Međutim, pošto dvojnik nije imao prilike da se usavrši, on biva slobodan samo na jedan trenutak pre nego što biva raspršen. Dakle, po doktrini koju prenosi Abelar, prava podela nije između duha (ili duše) i tela, nego između fizičkog tela i eteričnog dvojnika. Dvojnik je, po rečima Taiše Abelar, na neki način beskrajan. Kao što fizičko telo opšti sa drugim fizičkim telima, dvojnik komunicira sa univerzalnom životnom silom. Suština šamanskog rada, po tome, jeste izbrisati lažnu dvojnost tela i duha kako ne bismo umrli običnom smrću. To se postiže sprovođenjem eteričnog dela naše ličnosti, tj. dvojnika, u svakodnevnu svest. Po Taiši Abelar, to podrazumeva dovođenje dvojnika u vezu sa svakodnevnim životom, čime naše telo postaje svesno svog energetskog eteričnog pandana. Fizičko telo je nerazdvojivo vezano za svog etarskog blizanca, ali vremenom ta veza slabi zahvaljujući pre svega osećanjima i mislima, koja su mahom fokusirana na fizičko telo. Da bismo preusmerili svest sa fizičkog tela na njegovog fluidnog blizanca, neophodno je otkloniti prepreke koje razdvajaju ova dva vida našeg bića.

Mistične tehnike Indije imaju za cilj ujedinjenje dva načela u ljudskom biću koja su obično predstavljena Suncem i Mesecom (metafiziološki nervi, nadiji: ida i pingala, stapaju svoje energije kroz središni kanal sušumnu). Cilj tih tehnika nije prevlast jednog od pomenuta dva načela, nego upravo ujedinjenje leve i desne strane ljudske svesti. U mitologijama razni solarni junaci uvek imaju nekakvu tamnu stranu koja je povezana sa tajnama posvećenja, sa svetom mrtvih, plodnošću itd. Ta tamna strana je aspekt dvojnika u celini ljudskog bića. Kako je njegova priroda skrivena i često zastrašujuća za dnevnu svest, otud nije ni čudo što je dvojnik ogrnut velom tame. Dvojnik je zapravo skriveni blizanac svakog čoveka.

U simboličkom smislu, fenomen dvojnika skriven je u mitovima o blizancima, uopšte u simbolici blizanaca. Pojava blizanaca podseća na postojanje skrivenog blizanca svakog ljudskog bića. Kako sam malo pre naglasio, za dvojnika se vezuje tačka obeležena hebrejskim slovom kof. To je lunarna tačka, a Mesec je suštinski povezan sa dvojnikom. Kof je moguće povezati i sa iglenom ušicom, a što asocira na novozavetnu parabolu: „Lakše je kamili da prođe kroz iglene uši nego bogatome da uđe u carstvo Božije“. U suštini je rečeno da kamila, odnosno hebrejski glif gimel (slovo G), u ovom slučaju lakše prolazi kroz kof nego „bogataš“ koji je u analogiji sa Jupiterom (glif kaf, preveden kao dlan, čiji je latinični pandan slovo K). Kamila je u tom slučaju kao vo, pa tamo gde vo možeproći, veliki i moćni Jupiter ne može. 

Takođe, Mesec je povezan i sa seksualnošću jer simbolika Meseca na Drvetu života obuhvata seksualne funkcije. Lunarni sefirotski fokus je Jesod, preveden kao temelj, što ukazuje na to da je pojavni svet utemeljen na seksualnosti. Zapadni okultizam glifu kof dodeljuje tarot kartu Mesec koja sadrži i mračne aspekve. Mesec je univerzalna planeta te ima udela i u onom što je najviše, kao i u onom što je najniže, o čemu svedoče i dve lunarne geomantijske figure (koje zapravo označavaju apstraktne mesečeve čvorove): Caput Draconis i Cauda Draconis.

U periodu koje možemo nazvati zlatnim dobom, kad je čovek bio jedinstveno biće, dvojnik nije postojao. Rascepljenost je došla kao suštinski iskorak involucije ljudske vrste. Uronjenost u materijalni i materijalistički život i prateći mentalni sklop, naročito u naše vreme, ima i tek će imati za posledicu produbljenje tog jaza između solarne i lunarne svesti, te podvojenosti aspekata unutar ljudskog bića. Takav razvoj događaja podrazumeva nekakvu reakciju ljudi, u zaludnom polusvesnom pokušaju da se predupredi dalja podvojenost čoveka i njegovog dvojnika. Taj pokušaj ide u pogrešnom pravcu, kroz udaljavanje od prirodnih načela bitisanja ka zagrljaju u iskonstruisanom, izveštačenom, virtuelnom i izmaštanom. To je put u hibernaciju, odnosno put u svojevrsnu mumifikaciju o čijim modalitetima i posledicama tek treba razmišljati.

Istorijski čovek je tokom razvoja, menjao fokus normalnog i prirodnog, što ne znači kako smo zbog toga u obavezi da stavljamo znak jednakosti između normalnog i prirodnog. Kao sferična svetlosna bića mi smo prirodno mogli mnogo toga, pa i da letimo, a bez da su nam za to uopšte bila potrebna krila. Pretpostavljam da je mit o padu ili mit o prvobitnom Zlatnom dobu deo jednog opšteg iskustva čovečanstva čija je posledica naša deformacija, da ne kažem involucija. Otud je pitanje šta smo zapravo to u međuvremenu mi razvili i kakav je zaista značaj svega toga što sa naše tačke gledišta smatramo razvojem? Čovečanstvu je danas nedostižan prvobitni sferičan oblik energetskog tela. U međuvremenu možemo da burgijamo načine za izlazak iz stanja ograničenosti tako što ćemo promeniti svoj energetski oblik kakav sada jeste. Jajasta energetska forma jeste danas normalna, ali nije prirodna, iako se tako čini s obzirom da se ponavlja već duži niz pokoljenja.

Kenet Grant je u knjizi „Kultovi senke“, pišući o  njenim svojstvima, izvršio sledeću podelu: apsara je oblik senke vidljiv kao blještavi purpur koji stvara bludne slike i koju prate tzv vlažni snovi. Rambha je oblik senke opisan kao tkanje odjekujućih snova koji se pretapaju jedan u drugi. Urvaši ili kurvaši (kurveštije ili hurije) jesu hurije pohote, odnosno podsvesne seksualne želje. Menaka predstavlja seksualne sanjarije. To su sve vidovi Lilit. Rehabilitacija Lilit i ponovno zanimanje za nju i njeno otkrivanje, istorijski se poklapa sa masovno rasprostranjenom praksom vršenja pobačaja, čije magijske posledice još nisu dovoljno rasvetljene. Ono što je, između ostalog, prouzrokovalo stvaranje pretpostavki kako za evolutivne, tako i za involutivne pomake i promene kod ljudi, jeste buđenje umnog dela duše i uzdizanje tog dela nad prvobitnim stanjem uroborosa. Međutim, gde je god na delu neki razvoj i evolutivni pomak, gde god nešto kreće napred, tu nešto krene i nazad. Kusajući plod sa Drveta poznavanja dobra i zla, čovek je (muškarac i žena) izbačen iz rajskog vrta.