Helfajer klub

When Britain first, at Heaven's command

Arose from out the azure main;

This was the charter of the land,

And guardian angels sang this strain:

"Rule, Britannia! rule the waves:

"Britons never will be slaves."

 

Kao dete već sam dosta znao o svetu. Rano sam stekao predstave o kosmosu, planeti Zemlji, državama, politici pa i onome što se zove istorijska perspektiva. Sa pet godina znao sam pobrojati planete sunčevog sistema i njihove osnovne osobine, države Evrope i njihove glavne gradove, snalazio sam se na mapi sveta, znao sam da pokažem gde je šta. Iako nisam znao da čitam umeo sam da tumačim simbole, geografske karte, ilustracije na stranicama obrazovnih knjiga i dečjih enciklopedija, bogove, uniforme raznih vojski. Umeo sam da razlikujem stare Grke od Rimljana, Egipćane od Persijanaca, vojnike Vermahta od pripadnika Crvene armije, Napoleonovu vojsku od Prusa, američke pobunjenike od britanskih crvenih mundira itd. Upravo su ovi poslednji na mene ostavljali poseban utisak. Od malih nogu bio sam veliki anglofil. Obožavao sam Engleze i Veliku Britaniju. Moj stariji rođak pokazao mi je na karti sveta gde je Britanija i rekao kako su oni imali carstvo u kome sunce nikada ne zalazi. Pokazivao mi je knjige sa slikama tih čuvenih crvenih mundira kako vojuju na svim stranama sveta, pa britanske vojnike u oba svetska rata sa njihovim karakterističnim šlemovima, slike kraljevske ratne mornarice, aviona, čuvenih vojskovođa.

Desilo se i to da je moja tetka u tim danima počela da se zabavlja sa jednim Englezom. Tetka se ubrzo udala za njega, teču Hemfrija, i otišla te ubrzo postala čuvena „tetka iz Engleske“. Svake godine bi tetka i teča dolazili i davali nam poklone. Bio sam zadivljen svime što su oni donosili: igračke, figurice vojnika, makete tenkova i aviona, engleske čokolade i bombone, garderobu itd. Sve englesko bilo mi je mnogo bolje i draže od domaćeg, jer je bilo nekako specijalno, lepše obrađeno, ukusnije. Imajući sve to u vidu te u sprezi sa mojom razvijenom istorijskom perspektivom, počeo sam da obožavam Englesku, Britaniju, engleštinu i da ih smatram nekim boljim ljudima, višom vrstom. Kod Engleza je sve bolje, oni su bolji, čitavom svetu nametnuli su svoj jezik, bezmalo su u svaki kutak planete zavirili. Svet bi trebalo da im bude zahvalan zato što su ga otrgli od divljaštva i uzdigli na civilizacijski nivo. Tako sam mislio tada. Iskreno sam verovao da je anglosaksonski svet vrhunac čovečanstva i najviša civilizacija koja je ikada postojala. Divio sam se Anglosaksoncima kao što sam se divio i starim Rimljanima. Sve izvan okrilja antičkog Rima ili moderne Britanije jeste u duši varvarsko te bi zato, radi svog istorijskog razvoja, trebalo da bude zahvalno jer je rimska, odnosno engleska noga kročila na njihovo tlo.

Bili su mi smešni njihovi takmaci Francuzi, u mojim očima veliki gubitnici poput Nemaca ili recimo karikaturalnih Italijana, jer nisu imali tu englesku superiornost. Bilo mi je neshvatljivo kako je uopšte bilo moguće da se desi ta francuska revolucija. Pa kako su ti glupi Francuzi mogli da zbace svog kralja dok su recimo Britanci ljubomorno čuvali i negovali svoje uzvišeno i berićetno kraljevstvo? Isto tako američka revolucija bila mi je posve neshvatljiva i uvredljiva. Kako je bilo moguće da nisu osećali čast i zadovoljstvo da budu podanici britanske krune? Zar nije bilo bolje da su ostali u jedinstvu sa tako uzvišenom i moćnom državom i civilizacijom kakva je britanska? I kako to da su danas Australija, Novi Zeland i Kanada posebne države? U mojim očima, vulgarna buna krezubih severnoameričkih kolonista koji su umislili da su nekakva „republika“, a povrh toga još i „nacija“, predstavljala je tragikomičnu istorijsku ironiju. Pseto je ujelo gospodara koji ga je zbrinuo i hranio. I svi ti britanski Kelti, da im nije bilo Engleza, oni bi još uvek bili divljaci. Englezi su ih uljudili, obrijali, ošišali, navukli im pantalone i od njih načinili pristojne ljude i korisne podanike krune. Danas svaki Škot, Irac ili Velšanin može ponosno da bude Englez. I kakva korist od nezavisne Irske, uostalom kao i od nezavisnih američkih kolonija? Šta bi svima njima falilo da su i danas svi oni zajedno deo jedne moćne anglosaksonske imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi? Pa zar ne govore svi oni istim jezikom? Spoznaja o tome jako me je pogodila. Intimno nisam mogao priznati nezavisnost bivših britanskih kolonija. I zašto je Britanija uopšte dopustila da sva ta nezahvalna gamad postane nezavisna? I kako je moguće da je tamo neki gologuzi nenasilni Gandi izvojevao nezavisnost Indije? Pa zar nije sudbina Indije, više od pola Afrike i drugih kolonija da budu deo jedne više civilizacije vođene elitnom britanskom gospodom nad kojima stoluje prosvećena kruna?

Sve te bivše britanske kolonije sada tavore u bedi, tačno tamo gde su bili i pre nego što su dobili istorijsku privilegiju da budu deo britanskog carstva. I oni su to odbili! Nevidnici! Svi ti uobraženi otcepljeni kolonisti, domoroci, Indusi, Afrikanci, svi oni koji su umislili da su nekakve nacije, ne zaslužuju takvu civilizacijsku privilegiju koju im je pružila jedinstvena istorijska prilika da budu podanici jedne imperije kakva nikada pre nije postojala. Sama njihova težnja za oslobođenjem (!) izraz je njihovog primitivizma koji u suštini ne zaslužuje emancipatorsku britansku kolonijalnu upravu! Baš sam tako tada razmišljao, osećajući bes zbog toga što moje omiljeno carstvo više ne postoji. Međutim, malo kasnije saznao sam da ima nešto što se zove Komonvelt, i okuplja bivše britanske kolonije, pa da postoji još mnogo toga čega je Britanija važan član te da je na neki način ona još uvek vrlo bitna u svetu i da potajnim mehanizmima i dalje nadzire svoje bivše kolonije. Verovao sam da je na delu nekakva mimikrija britanske genijalnosti da na praktičniji način vlada ne trošeći više svoje resurse već to čini pameću.

Grad Ročester na reci Medvej, grofovija Kent

U to vreme desio se tzv Folklandski rat kada sam mogao videti na delu moje miljenike. Veoma me je žestilo to što je tadašnje jugoslovensko javno mnjenje bilo naklonjeno Argentincima, pa čak i sva deca iz mog odeljenja. Uostalom, kakva je to država Argentina? To nije država nego bivša kolonija, izdajnici i nevidnici koji su umislili da im je bolje to što nisu posed španske krune nego su tako pokvareni ispružili svoje prljave kandže da dohvate britansku teritoriju. E pa ne može. Bio sam presrećan kada su ih Britanci isprašili. I onda je došlo vreme da konačno posetim Englesku. Za mene je to tada bilo poput hodočašća. Kao da odlazim u drugi svet, na drugu planetu, među britanske bogove. Pobogu, idem u London! Idem u kapitalizam! Idem u najbolji deo sveta!

Doverske stene belasale su se na podnevnom suncu dok sam feribotom, na liniji belgijski Ostende-Dover, lagano prilazio mojoj obećanoj zemlji. Bio je to pravi način da moja noga kroči na tu mitsku i nestvarnu zemlju mojih dečačkih snova. Konačno Engleska, meseca juna, leta Gospodnjeg 1988! Pošto se moja tetka plašila vožnje avionom, dobri teča Hemfri je svake godine vozio do Prištine i u grofoviju Kent. Nakon iscrpljujuće trodnevne vožnje kroz dobar deo Jugoslavije, pa kroz Austriju, Nemačku i Belgiju, konačno uđosmo u feribot koji nas je doveo do doverske luke. Tada mi nije bila potrebna viza, nego sam je automatski dobio na ulasku i to turističku šestomesečnu. Osećao sam se slavodobitno kao Viljem Osvajač kod Hejstingsa.

Tokom ta tri meseca koliko sam proveo u gostima kod tetke i teče moji pogledi na svet i na tu zemlju doživeli su korenit preobražaj. Sve što sam do tada verovao i mislio posve se izmenilo. Čitav moj britanski i anglocentrični svet se srušio u sudaru sa engleskom stvarnošću koja je razvejala sve moje iluzije suočivši me sa bednom istinom šta je Britanija danas. Ostalo je samo moje divljenje prema zemlji kakva možda nikada nije postojala, osim u mojoj mašti. Ostala je ona zanesenost drevnom prošlošću britanskih ostrva, koju sam uz pomoć teče Hemfrija, tog velikog engleskog patriote konzervativnih nazora, otkrivao iz dana u dan obilazeći London, Vels, Kornvol, Kent, te sve one grofovije koje u svom nazivu sadrže reč seks. Međutim, kako su moja dotadašnja uverenja iščilela, rodila su se neka nova pod pritiskom sasvim nesvakidašnjih iskustava. Današnja ocvala i propala Britanija, kao država i kao društvo, samo su privremena koprena koja se nadvila nad dubokim i drevnim tajnama ovog zapadnog ostrvlja. Te tajne netaknute traju i spram njih je svaka istorijska pojava, svaki trend vremena, poput marionete čije pokrete povlače duboke i skrivene sile sa one strane istorije i razuma.

Ključni događaj koji je protresao moje tadašnje nazore ne samo prema Velikoj Britaniji, nego i prema svetu u kome bitišem, dogodio se u drugoj polovini avgusta, gotovo pri samom kraju mog boravka tamo. Naime, pokojni otac teča Hemfrija bio je član jednog ekskluzivnog udruženja engleskih džentlmena pa je u skladu sa pestogodišnjom tradicijom tog društva, teča Hemfri, kao njegov jedini sin, nasledio članstvo u klubu. No kako teča Hemfri nije imao muških potomaka, a radi održanja jedne naočite ceremonije kluba, koja je takođe deo te polumilenarne tradicije, pripala mi je čast da kao deo porodice jednog uvaženog člana prisustvujem toj ceremoniji. Tako se desilo da me teča Hemfri povede da učestvujem u obredu koji se izvodi samo jednom u stotinu godina. Bio sam jako uzbuđen. Bio je to vrhunac mog, kako bih rekao, poengležnjenja, svojevrsna inicijacija u tajnu engleštinu, odnosno u tajnu same engleštine.

Krenuli smo predveče. Vožnja je trajala oko sat vremena koliko nam je trebalo da se iščupamo iz zapadnog Londona i dođemo do starog gradića Ročestera u grofoviji Kent. Gradom je dominirala kula iz XI veka posađena na jednu blagu uzvisinu koju su opasivali stari zidovi. Sa vrha kule mogao se nadzirati dobar deo porečja reke Midvej sve do njenog ušća u Severno more, mesto Strud preko puta, sam grad Ročester, susedni Čatam i još neka mesta. Čitav taj istorijski kompleks pretvoren je u park i otvoren za posetioce, ali bi uveče kapije parka bile zatvarane. Stigli smo ispred velikih metalnih vrata parka oko dva sata nakon njegovog zatvaranja. Nakon što smo se malo prošetali istorijskim jezgrom Ročestera, došlo je vreme da se uputimo na zborno mesto, koje se zapravo nalazilo u pomenutom parku. Ispred kapije parka sačekala su nas dvojica krupnih i videlo se, dobro istreniranih momaka. Nakon kontrole i izgovaranja odgovarajućih lozinki propustili su nas. Iz pravca kule naišao je jedan sredovečni gospodin, pozdravio se sa nama i rekao da ga sledimo. Međutim, suprotno mojim očekivanjima nismo ušli u kulu nego kroz neugledna vratašca u jednoj pomoćnoj zgradici nalik ruini koja je takođe deo tog istorijskog kompleksa, ali je delovala kao da je njena prvobitna namera bila da se u njoj privežu konji. U dnu te prostorije nalazila su se jedna još manja vrata zaklonjena nekakvom tablom. Tu smo već morali da se sagnemo i krenemo kroz slabo osvetljeno stubište koje se spuštalo ka unutrašnjosti uzvisine na koju je bila nasađena istorijska kula.

Kada smo najzad stigli ispred još jednih vrata, naš vodič se iznenada okrenuo i sa leve strane od vrata razgrnuo teške crvene zavese iza kojih su se nalazile police sa kutijama. Uzeo je dve kutije i naložio nam da skinemo sve sa sebe i lepo posložimo. Za trenutak mi je bilo neprijatno, šta sada da se skidam u nekom mračnom hodniku pred nepoznatim čovekom, naposletku pred teča Hemfrijem! Međutim, teča Hemfri nije gubio vreme. Ćutke se skidao i pogledom mi naložio da učinim isto. Svukli smo se i složili odeću i obuću svako u svoju kutiju te predali nazad našem domaćinu. Istina, na um su mi padale svakakve pomisli. Možda je u pitanju nekakva ekskluzivna pederska žurka? Tada nisam znao za Helfajer klub, ali sam počeo da slutim nešto slično. Možda je moj teča neki pervertit i sada me vodi na orgije, ko zna šta će da mi rade! Zna li moja tetka kakav je teča i ko je zapravo on? Nije mi bilo svejedno, pa ipak bio sam veoma radoznao, a i nisam želeo da ispadnem slabić, sada kada sam stigao do ovde.

Domaćin nam je otvorio vrata i nas dvojica uđosmo u jednu omanju prostoriju gde nas je čekao čovek odeven u nekakvu smešnu starinsku gospodsku nošnju, poput onih iz XVI veka. Prigušena rasveta odavala je masivno prisustvo crvene boje u sobi, velike crvene zavese, crven tepih, retki komadi starinskog nameštaja presvučeni u crveno. Starinski gospodin je prišao teča Hemfriju, ritualno se rukovao sa njim, razmenivši nekakve fraze na latinskom. Zatim je prišao meni, pogledao me i potom se obratio teča Hemfriju, takođe na latinskom, na šta mu je ovaj odgovorio, na latinskom, podrazumeva se. Starinski gospodin je potom otvorio ladicu na starom stolu koji je dominirao ovom prijemnom prostorijom i dao nam dve crvene lente koje smo odmah stavili na sebe. Malo nas je pogledao, razgrnuo teške zavese i rukom dao znak da prođemo.

Ušli smo u nekakav slabo osvetljeni hodnik i sledili strmo kružno kameno stepenište koje se uvijalo u kakve podrume o kojima nisam našao ništa u monografiji o ročesterskom zamku koju sam prošle noći prelistavao u teča Hemfrijevoj biblioteci. Ne znam koliko smo se spuštali. Silazili smo oprezno, polako i u potpunoj tišini. Izgubio sam pojam o tome koliko smo duboko sišli. Najednom, pred nama se otvorila jedna kao pregrađena prostorija, nalik onoj u kojoj nas je sačekao starinski gospodin, ali ova je bila zelena. Ovde nas niko nije čekao nego je teča Hemfri prišao masivnom stolu, uzeo manji drveni čekić i njime udario u sto tri puta. Teča Hemfriju očigledno nije bilo prvi put da posećuje ovo mesto, ali kako mi je pre polaska to naglasio, prvi put je dolazio u ročesterski zamak u ovom svojstvu. Rekao mi je da pripada nekakvom tajnom kraljevskom redu i da će me voditi na jednu retku i posebnu ceremoniju, jer smo sada kao svojta, pa njegovo članstvo u tom redu to tako nalaže kada određeni uslovi budu ispunjeni. Nije mi bilo sasvim jasno, jer je više govorio u natuknicama. No, ubrzo je na tečino obredno lupanje čekićem, odnekud iza zelene zavese dopirao odgovor u obliku zvuka trostrukog udaranja o drvo. To je očito bio znak i nas dvojica prođosmo kroz teške zavese.

O bože! Obrevši se u novom ambijentu umalo nisam prsnuo u smeh, sa teškom mukom se uzdržavši, jer ono što sam ugledao bilo je i više nego smešno. Video sam desetak golih starijih muškaraca i još toliko, takođe golih momčića u njihovom društvu, od kojih je eventualno jedan bio mojeg godišta dok su ostali bili mlađi. Zaista nisam znao šta da mislim. Pitao sam se, čemu ova maskarada, sva ova misterioznost radi tako neke trivijalne stvari kao što je zloupotreba mladih dečaka od strane sredovečnih čika? Nije mi bilo jasno, kako je moguće da se u savremenoj modernoj Engleskoj dešavaju ovako bizarne stvari? Pederastija u starinskom ambijentu! Ko sve ovo plaća? Pa ovi matori perverznjaci su uzurpirali čitavo jedno istorijsko zdanje kako bi obezbedili sebi zadovoljavajuću diskreciju za izvitoperene igrarije u stilu 120 dana sodome Markiza de Sada! Oh, kako sam se prevario. U tim trenucima šoka i preneraženosti nisam mogao ni naslutiti o čemu je zapravo ovde reč, te da je ono što je sledilo daleko prevazilazilo sve moje pretpostavke, slutnje i strahove o matoroj engleskoj gospodi koja se okuplja na nekom homoseksualno-pedofilsko-incestuoznom svingeraju. Pa zar je ovo taj mitski događaj koji se dešava jednom u pola milenijuma ili na svakih sto godina, više sam se pogubio?

Moja strahovanja seksualne prirode ubrzo je razvejao starinski gospodin iz crvenog predsoblja koji se odnekud iznenada pojavio i furiozno ušetao među zvanice, davši rukom nekakav znak. Tada sam primetio da čitava prostorija podseća na podijum sa odeljenim prostorom sa strane obeleženim jakim stubovima. Svod je bio visok do tri metra, a sama soba bila je poveća, nisam mogao tačno odrediti dimenzije, ali nas dvadeset i nešto prisutnih imali smo priličnu komociju. Stajali smo polukružno, poređani po rubovima prostorije, nasuprot starinskom gospodinu koji je stajao u sredini. Nije bilo nikakvog nameštaja, osim jednog stola koji je bio postavljen iza leđa majstora ceremonije. Šta sada? Pitao sam se, dok su se trenuci otezali u napetoj tišini polutame ove nadrealne ljudske konstelacije. U jednom trenutku majstor ceremonije dao je znak rukom i svi dečaci iskoračiše na oko pola metra ispred svojih mentora, rođaka, šta već. I ja učinih isto. Majstor je prišao svakom od nas i poput kakvog narednika, izazivački i nesnosno se zagledavao i unosio u naša lica. Nakon dva takva kruga, majstor se vrati na početnu poziciju, i opet dade rukom neki znak. Teča Hemfri mi rukom pokaza da sledim prvog dečaka, koji se poređaše u kolonu i disciplinovano krenuše za majstorom ka vratima koje sam tek tada primetio a koja su vodila dublje ka nestvarnim dubinama ovog kompleksa. Kako sam tada počeo da shvatam, čitava ova mreža hodnika i odaja očito je mnogo drevnija od one srednjevekovne građevine koja je dominirala spoljašnjošću i služila da sakrije ono što leži ispod.

I da skratim priču, a i bilo je za očekivati šta se tamo desilo, naravno da su nas naguzili. Držali su nas u tom kazamatu nedelju dana i raspametili nam čakre na neopisive načine. Tu vrstu zlostavljanja u životu nikome ne bih poželeo, a jedan momčić, nesretan, nije preživeo, pa su ga trećeg dana izneli. Jedan žilaviji dečko i moja malenkost praktično smo izdržali do kraja, ali nakon toga ja više nisam bio svoj i moj um se godinama borio da nakon svega očuva svoju celovitost. Kasnije sam shvatio da je smisao ovog mučenja, čije ću detalje ovde ipak preskočiti, svojevrsna selekcija unutar selekcije, za određene svrhe, zadatke i misije u interesu same elite moći u Britaniji. Razaslati smo svaki na svoju stranu, u susret projektovanoj sudbini. Neko je postao obaveštajac, neko elitna muška prostitutka, neko je otišao u politiku, neko u umetnike ili u akademski svet, neko u novinare, a neko u kakav moćan upravni odbor. Šta je mene zapalo otkrio sam tek kasnije.

voljeni princ Filip

„Sada si član Reda.“ Besedio je teča Hemfri, nadnevši mi se nad glavom, dok sam ležao na drevnom podu ročesterskog Helfajer kluba, izmožden, povređenog tela i psihe.

„Taj Red nema ime i zapravo ne postoji, što ne umanjuje njegov značaj u građenju poznate nam i nepoznate istorije. Ipak, Red i nije da ne postoji, a kada postoji, to čini samo u glavi jedne osobe. Kada napusti tu osobu, preseljava se u drugu, noseći sa sobom i dušu svog pređašnjeg domaćina. To je poput mentalnog virusa nesvakidašnje šizofrenije koji se prenosi sa jednog čoveka na drugog, a ponekad može zahvatiti i kakvu životinju. I tako tokom vekova, da bi sada bio ovde, iz ko zna kojih dubina vremena...“

Izgubio sam svest ne dočekavši da čujem ostatak. I dalje nisam siguran da li je ono što je usledilo bio san ili se stvarno dešavalo, tek sećam se da me je teča Hemfri u jednom trenutku uveo u jednu veliku sobu, nalik onima iz Bakingemske palate koje sam imao prilike da posetim u turističkom obilasku. Čitavo ovo sećanje ne bih mogao da smestim u neki jasno omeđeni vremenski okvir, niti se sećam načina kako smo se teča Hemfri i ja uopšte tamo obreli. Sećanje me vodi do trenutka kada sam stajao u sred jedne poveće sobe, očigledno kraljevskog stila. Teča Hemfri je stajao pored mene, držeći me pod miškom. U tišini smo stajali i buljili u velika bela zatvorena vrata, kao da smo očekivali nekakav poziv ili znak. Ne znam koliko smo dugo ćutke stajali tako, kada se najednom vrata otvoriše i u prostoriju uđe princ Filip, vojvoda od Edinburga lično! Tada sam znao da je moja sudbina uzela obličje uvaženog princa te da moj put nije put belih oblaka poput ostalih dečaka iz ročesterskog kluba, već da je za mene spremljeno nešto izuzetno. Princ Filip me je posmatrao sa čudnim žarom u očima. Pomislih, neće valjda sada i ovaj da se iživljava nad mojom malenkošću poput onog lažnog Frensisa Bejkona iz ročesterske crvene sobe, ali ta moja strahovanja ubrzo je razvejalo nešto mnogo užasnije, nešto što je iz temelja prodrmalo celo moje ionako već prodrmano biće.

Najednom teče Hemfrija više nije bilo, već sam uhvatio sebe kako sledim princa Filipa niz poduži hodnik. Na kraju hodnika, princ je zastao, okrenuo se prema meni i rukom mi dao znak da uđem u jedno predsoblje, koje je, za divno čudo, ali ipak ne i iznenađujuće, bilo potpuno u crvenoj boji. Posadio me je na stoličicu bez naslona i rekao da se ne pomeram te da će sada u prostoriju uči lično, u to vreme još živa ali vremešna, Elizabeth Angela Marguerite Bowes-Lyon, supruga kralja Džordža VI, kraljica-majka Elizabete Druge i tašta princa Filipa, da me vidi. Naglasio je još jednom da ne ustajem dok mi ona to izričito ne zapovedi, niti da je gledam u oči, nego samo pravo ispred sebe. Zatim se sklonio u stranu a iza teških zavesa napokon se ukaza kraljica-majka, princeza Margareta i poslednja carica Indije! Kao da sam začuo zvuk hiljadu apokaliptičkih truba i samo što se nisam srušio. Krajičkom oka pomno sam posmatrao princezino kretanje. Napravila je tri kruga oko mene, krećući se graciozno i energično, krajnje mladalački iako je bila prilično vremešna. Onda je stala nasuprot mene dok je princ Filip stao iza i rukama mi uhvatio glavu, čvrsto me stisnuvši. Njegovi snažni palci pritisli su sam vrh moje lobanje i meni se blago zavrtelo u glavi. Dok sam se borio sa tim utiscima, na ivici bola, držeći se rukama za stolicu da ne padnem, nisam primetio da se vremešna princeza skinula i počela polako da mi se približava. Strgnula mi je košulju i privila glavu na moje grudi. Osetio sam ugriz u tom predelu praćeno halapljivim ćapćanjem princeze koja je sisala moju krv. Sve vreme princ Filip mi je pritiskao teme tako da se nisam mogao pomeriti, niti spustiti pogled da bolje vidim šta se tu dešava. Gledao sam pravo dok sam perifernim vidom osmatrao kako moju životnu silu isisava princeza čije se telo neprirodno grčilo. Osetio sam temeljnu jezu celim svojim telom, ali bio sam posve paralisan i nemoćan.

Nakon nekoliko trenutaka kraljica-majka se udaljila i otišla iza zavese. Primetio sam da je bila posve gola. Bio sam srećan što sam i dalje živ i što sam belasanje princezine nagote samo ovlaš dodirnuo krajičkom oka. Onda mi je princ Filip naložio da i dalje ostanem u tom položaju i šapnuo mi da ma šta čuo i pomislo da se dešava, nikako ne smem ustati, ukoliko mi je život mio. Zatim je u sobu ušao još jedan momak i u pratnji princa Filipa uputio se u prostor iza zavese. Sedeo sam tako sređujući utiske, ali uvek pripravan na svako moguće iznenađenje. Više nisam imao snage da pretpostavljam šta bi sledeće moglo biti na redu i kakva je svrha, jednostavno sam se prepustio uzdajući se u moju nevidljivu srećnu zvezdu ili anđela čuvara. Ubrzo, začuo sam nekakvo životinjsko krkljanje koje se sve više pojačavalo. Zatim je usledio jeziv urlik očigledno ljudskog porekla, što me je navelo da sasvim razumno pretpostavim da je princeza preterala sa orgijastičnom ekscentričnošću i usmrtila nesretnog mladića. Ipak, pomislih, bolje on nego ja, osim ukoliko se matora veštica ne predomisli. U tom slučaju uštogljeni princ Filip nije mi neka uzdanica. Krkljanje se pretvorilo u režanje kakve zveri od čega mi se ledila krv. Umalo se nisam onesvestio od straha, kada se naprasno sve smirilo. Čulo se samo nekakvo lepljivo trganje, kao kada zmija menja svoju košuljicu, a onda je i to zamuklo. Napeta tišina trajala je oko minut, kada sam spazio meškoljenje zavese. Umalo nisam vrisnuo od panike, ali me je za stolicu prikovalo upozorenje princa Filipa i rekoh, hajde da ostanem pa šta mi bog da!

I kada sam konačno skupio hrabrost da se odvažno suočim sa bilo čime što bi moglo da iskoči iza zavese, pred mene istrča slatka mala riđokosa pegava devojčica. Smešila mi se i pohitala da me zagrli. Bila je prekrivena nekakvom lepljivom sluzi. Sela mi je u krilo i ponovo sisala iz one rane koju mi je napravila kraljica-majka. Međutim, tada sam spoznao smisao svega ovog. Devojčica je ćapćala moju krv na isti način i u istom ritmu kao i njena stara prethodnica. Odmah sam znao da je to ona, jedna te ista, kraljica-majka, preobražena, podmlađena. I zaista, teča Hemfri je bio u pravu. Ovakvi događaji se dešavaju jednom u petsto godina, ali petovekovni Red u koji sam primljen, samo je maska jedne dublje loze. Moja uloga u svemu tome bila je da budem krvna dojilja preobražaja kraljice-majke. Nisam tada baš sasvim razumeo prirodu tog ciklusa, ali bilo je neophodno da starica proždere mladića i da se posveti krvlju drugog, koji je imao ulogu svedoka te u svojstvu člana reda krvne dojilje, učestvuje u osiguranju trajanje vlasti kraljeva zemlje.

Bio sam zaista srećan, kao nikada u životu. Konačno sam spoznao sopstvenu svrhu. Princ Filip i mala buduća kraljica-majka neke Elizabete koja će tek doći, stajali su držeći se za ruke i gledali u mene sa neverovatnom nežnošću i ljubavlju. Nikada u životu nisam oseto takvu nežnost i takvu ljubav. Osetio sam organsku i neraskidivu povezanost sa britanskom kraljevskom porodicom i onom većom porodicom iza nje čiji su oni samo jedan od izdanaka. Princ i kraljica-majka stajali su poput bogova, dok je teča Hemfri dolazio po mene. Na kraju, princ Filip mi je tiho rekao: „Mi nikada ne umiremo, već samo menjamo oblik postojanja.“

„Britanija, to je drevno ratno ostrvo bogova krvi.“

Teča Hemfri

Incest i životinjski atavizam kao temelj kraljevske formule

Bogovi i gospodari ovoga sveta su svojim podanicima i smrtnicima uveli tabu incesta i zabranili seksualne odnose sa životinjama, zato što sve to oni sami upražnjavaju. Jupiteri su volovima zabranili ono što je njih smestilo na vrh Olimpa. Ovako izrečeno, ovo gledište ne prija uhu današnjeg auditorijuma. To je odavno postalo neprihvatljivo, sablažnjujuće i prosto odvratno. To je razumljivo, ali ovde nije reč samo o verovanjima nego i o okultnoj energetskoj ekonomiji seksualne zoofilije i incesta. Tema rodoskrnavljenja (incesta) u mitologiji i kraljevskoj istoriji predstavlja jedan od najvažnijih antropoloških i socioloških fenomena. Dok je u običnom narodu tabu incesta bio i ostao jedan od najstrožih univerzalnih zakona ljudske civilizacije, vladajuće elite i bogovi su ga vekovima praktikovali, tretirajući ga kao svoje ekskluzivno pravo. Ovaj fenomen se kreće na liniji od kosmičke nužnosti u mitovima, preko teološkog prava vladara koji sebe smatraju bogovima na zemlji, pa sve do čiste ekonomske strategije očuvanja bogatstva u modernom dobu.

Snažna emotivna povezanost i seksualno opštenje između najbližih srodnika, ali i obredno opštenje sa životinjama, jeste tajna međugeneracijskog očuvanja i prenosa moći unutar krvne loze gospodara sveta. Takođe, jasno je da ovo zvuči perverzno, orgijastično, ali i previše pretenciozno te posve u duhu današnjih teorija zavere koje uključuju reptile i nekakve izopačene sataniste. Međutim, stvar je čisto magijske prirode, odnosno nešto veoma praktično. U magiji nema nikakve mistifikacije. Magijska moć je veoma praktična stvar kao što je i sama magija praktično delovanje. Otud je i tajna očuvanja magijske moći unutar neke porodične loze, zapravo stvar savršeno praktične prirode. Uzor tome vidimo u mitologiji. 

U mitologijama širom sveta, incest se na samom početku stvaranja ne posmatra kao greh, već kao kosmološka nužnost. Kada na početku sveta postoje samo prva božanska bića, ona nemaju drugi izbor osim da se sparuju međusobno kako bi stvorila svet, vreme i prostor. U egipatskoj kosmogoniji bog-tvorac (Atum ili Ra) stvara prvi božanski par: Šua (vazduh) i Tefnut (vlaga). Njih dvoje su brat i sestra, i iz njihovog braka rađaju se Geb (Zemlja) i Nut (Nebo), koji su takođe brat i sestra. Najpoznatiji egipatski par, Oziris i Izida, jesu brat i sestra koji zajedno vladaju i predstavljaju arhetip kralja i kraljice. U grčkoj mitologiji Zevs i Hera su brat i sestra, deca titana Hronosa i Reje, ali su ujedno vrhovni vladari Olimpa. Pre njih, titan Hronos uzima svoju sestru Reju za ženu.

U mitu, božanska krv je toliko čista i specifična da se ne sme mešati sa nižim oblicima postojanja. Da bi božanski poredak ostao netaknut, bog može da se sjedini samo sa sebi jednakim bićem, svojom sestrom ili majkom. Zmija koja grize sopstveni rep (Uroboros) na makrokosmičkom planu takođe odražava ovo načelo: kosmos se oplođuje i obnavlja unutar samog sebe.

Kada su rane civilizacije pretočile mitove u političku stvarnost, vladari su preuzeli mitološke privilegije kako bi učvrstili svoju apsolutnu moć. Na primer, egipatski faraon nije bio samo politički vođa, on je bio živo otelotvorenje boga Horusa na zemlji. Da bi se očuvala božanska krvna linija (Solarne dinastije), brakovi između rođene braće i sestara (ponekad i očeva i kćeri) bili su standardna praksa, naročito u dinastijama koje su imale potrebu da naglase svoj legitimitet (poput XVIII dinastije ili kasnije grčke dinastije Ptolemeja). Ovo je bio način da se očuva tečna svetlost i božanska suština u krvi kraljevskih osoba. Takođe, pravo na presto u Egiptu često je išlo kroz žensku liniju (kroz ulogu božanske supruge Amona). Ako je princ želeo da postane faraon, morao je da se oženi svojom sestrom koja je nosila nasledno pravo na zemlju. Najpoznatiji primer iz kasnog perioda je Kleopatra VII, koja je bila udata za svoju rođenu braću, Ptolemeja XIII i Ptolemeja XIV.

Na drugom kraju sveta, u Južnoj Americi, vrhovni vladar Inka (Sapa Inca) smatrao se sinom boga Sunca (Inti). Od vremena vladara Tupaka Jupankija, postalo je obavezno da se Sapa Inka oženi svojom rođenom sestrom, koja bi dobijala titulu Koja (Kraljica). Samo žena koja je delila isto božansko poreklo (od istog oca i majke) bila je dostojna da rodi sledećeg Sina Sunca. Svi ostali brakovi sa ženama iz plemstva donosili su decu koja nisu imala pravo na čist vrhovni tron.

Kako se svet desakralizovao, a hrišćanstvo uvelo stroge zakone protiv incesta, evropske kraljevske porodice su morale da prilagode ovaj obrazac. Više se nisu ženili rođenom braćom i sestrama, ali su uveli praksu endogamije, odnosno sklapanja brakova unutar izuzetno uskog kruga bliskih rođaka (stičevi i sinovice, braća i sestre od strica/tetke). Krunski primer su Habsburzi, koji su vekovima vladali Svetim rimskim carstvom, Španijom i Austrijom. Ova praksa se pravdala isključivo političkim pragmatizmom, očuvanjem teritorija, kruna i poseda u okviru jedne porodice. Da španska ili austrijska kruna ne bi udajom prešle i na neku drugu dinastiju, Habsburzi su se neprekidno ženili unutar svoje loze, tražeći posebne dozvole od Pape.

U XIX veku, sa usponom bankarskog kapitalizma, ovaj kraljevski obrazac se seli u sferu visoke finansijske oligarhije. Osnivač dinastije Rotšild, Majer Amešel Rotšild (1744–1812), postavio je u svom testamentu rigorozna pravila za upravljanje porodičnim bogatstvom i bankarskom imperijom. Jedno od ključnih pravila bilo je da se bogatstvo ne sme rasipati kroz miraze i udaje van porodice. Njegov sin Džejms Rotšild u Parizu oženio je svoju rođenu sinovicu (kćer svog brata Salomona). Od 59 brakova koje su sklopili potomci Majera Amešela tokom nekoliko generacija, više od polovine bili su brakovi između bliskih rođaka (najčešće dece rođene braće, odnosno prvih rođaka). Ova praksa Rotšilda bila je izraz čiste ekonomske kontrole i korporativne tajne. Unutarporodični brakovi su sprečavali da kapital izađe van kontrole muških naslednika i omogućavali su da bilansi porodičnih banaka ostanu potpuna tajna za spoljašnji svet, uključujući i države u kojima su poslovali.

Dok su teološka, politička i ekonomska opravdanja savršeno funkcionisala na papiru, priroda i genetika ne priznaju božanski status vladara. Dugotrajni, generacijski incest dovodi do fenomena koji se u genetici naziva inbreeding depression (depresija usled srodstva u srodstvu), gde se štetni, recesivni geni akumuliraju i izbijaju na površinu. U tom smislu poznat je drevni slučaj Tutankamona, sina faraona Akenatona i njegove rođene sestre. Savremene DNK analize njegove mumije pokazale su da je patio od teške nekroze kostiju leve noge (zbog čega je morao da hoda sa štapom), imao je rascep nepca, oslabljen imuni sistem i genetske deformitete. Umro je u 19. godini. Drugi primer je Karlos II od Španije (poslednji španski habsburgovac). Zbog vekova unutarporodičnih brakova, njegov koeficijent srodstva bio je veći nego da su mu roditelji bili rođeni brat i sestra. Patio je od čuvene habsburške vilice (prognatizam) zbog koje nije mogao pravilno da žvaće hranu niti da govori bez pljuvanja. Bio je hronično bolestan, mentalno zaostao, impotentan i sterilan. Njegovom smrću 1700. godine ugašena je španska linija Habsburga.

Gledano kroz optiku strukture moći, incest elita je svesni pokušaj da se izgradi zatvoreni energetski i materijalni sistem. Običan čovek se kroz brak povezuje sa drugim porodicama, čime se društvo širi i meša. Vladarska elita (bilo drevni faraoni ili moderni bankari) teži suprotnom: oni žele da ostanu monolit, izolovani entitet koji ne deli svoje tajne, svoju krv i svoju moć sa spoljašnjim svetom. Međutim, paradoks ove staze leži u tome što sistem koji se potpuno zatvori za spoljašnji svet i odbije razmenu (krvnu, idejnu ili energetsku) na kraju neizbežno implodira i doživi degeneraciju. Priroda uvek pronađe način da resetuje svaku iluziju o ljudskoj potpunosti izolacije. Kako bi rešili taj problem, Rotšildi su, da ih uzmem za primer, dozvolili mešanje sa drugim porodicama, ali njihovi zetovi i potomstvo nastalo od njih, nisu imali udela u suštinskom odlučivanju i vođenju bogatstva.

Ukratko sam, u tekstu o Lilit, pomenuo skitske kraljevske žene posvećenice kulta gospodarica zveri. Skitske princeze rađale su kraljevsku decu prvih dinastija. Sve prvobitne kraljevske loze Kine, Turana, Irana, Sumera i Egipta bile su skitskog porekla. Skiti su bili najmoćniji i sveti narod u samo praskozorje poznate nam istorije. Članovi skitskih kraljevskih loza pozivani su da vladaju i nad narodima koji genetski nemaju nikakve veze sa Skitima te koji pripadaju posve drugim rasama. Otud nije čudo da su vladari prvih kineskih kraljevstava bili beli. Razlog tome su specifična magijska svojstva i veštine vezane za krv skitskih vladarskih porodica. Oni su, osim što su bili kraljevske krvi, bili i posvećenici posebnog kraljevskog magijskog kulta koji se nalazio u temelju njihove moći, svetosti, ugleda i legitimiteta. Iz tih razloga su bili poštovani i kod drugih naroda. 

U osvit poznate nam istorije postojali su izgrađeni sistemi veza između čitavog niza praistorijskih proročišta na velikom prostoru Evroazije, sve do subsaharske Afrike i istočne i južne Azije. To je bila jedna velika svetska mreža šamansko-magijske tradicije koja je održavala žive međusobne veze, razmenjujući posete, darove, decu i žene, sveštenice i šamane, vidovnjake, iscelitelje i hodočasnike. U tom smislu je lakše shvatiti kako je bilo moguće da neke određene šamansko-kraljevske grupe budu poznate širom tog drevnog sveta. Samo njihovo prisustvo na čelu nekog velikog plemenskog saveza ili kraljevstva značilo je održavanje kosmičkog poretka bez čega nije moglo biti ni očuvanja stabilnosti saveza ili kraljevstva. Magijska moć skitskih kraljevskih osoba obezbeđivala je taj kosmički poredak unutar magijsko-religijskog pogleda na svet koji je ljudima tog vremena bio i te kako stvaran. Samo njihovo prisustvo označavalo je blagoslov bogova.

Životinje, naročito totemske životinje, odnosno životinje koje simbolizuju jedinstvo sa precima, jesu nosioci magijske moći predaka i svojevrsni medijumi njihovog prisustva. Obredi koji iziskuju prisustvo tih životinja, njihovo obožavanje ili seksualno opštenje sa njima, posredno omogućavaju prisustvo i učešće duhova predaka. Određena vrsta, na primer vukovi, poluvukovi ili neka određena vrsta pasa, generacijama je uzgajana u okviru kraljevske porodice, kako bi poslužili kao prenosnici magijske moći kraljevskih predaka i medijumi njihovog prisustva. Sparivanje sa vukom / vučicom u tom smislu jeste sparivanje sa duhovima predaka. Preko životinje oni učestvuju u svetoj orgiji. Ujed zaposednute životinje prenosi animalnu moć, prosleđuje blagoslov bogova i predaka te omogućava likantropski preobražaj posvećenika.

Skitski konjanik

Ritualno sparivanje sa životinjama, bilo kroz stvarni seksualni čin ili simbolički, putem javnog obreda venčanja, predstavlja jedan od najstarijih i najbizarnijih ritualnih obrazaca u istoriji čovečanstva. U antropologiji se ovaj fenomen naziva sakralna zoogamija. Kao što se incest u kraljevskim porodicama koristio da se moć zatvori unutar božanske krvi, tako se ritualni brak sa životinjom koristio sa suprotnim ciljem: da se suverenitet, plodnost i moć divlje prirode usisaju i prenesu na vladara ili čitavu zajednicu. Životinja u ovim ritualima nikada nije posmatrana kao obično živinče, već kao totem, otelotvorenje boga ili duh same zemlje.

Najbliži srodnici, naročito blizanci, u kontekstu seksualno-magijskog opštenja, imaju najbolje pretpostavke prikupljanja i pokretanja velike magijske moći. U pogledu posledica incesta, iz perspektive magijske praktičnosti, čiji je cilj trajanje moći porodične loze u okviru kulta, udeo degenerisanih rođaka je prihvatljiv uračunati gubitak, svesna žrtva spram dobiti koju sparivanje najbližih srodnika donosi. Na drugom tasu računice stoje one snažne, genijalne, harizmatične ličnosti koje genetski nasleđuju magijsku moć. Iz njihove perspektive, zbog rađanja makar i jedne takve osobe, koja otelovljuje božanska svojstva, magijsku moć svete životinje i kraljevskih predaka, vredi žrtvovati zdravlje i normalnost određenog broja dece. Incest u sebi krije tu moćnu energiju, koja i jeste u osnovi zabrane seksualnih odnosa između najbližih srodnika. Naravno, incest proizvodi degeneraciju, ali oni koji izbegnu degeneraciju, u velikoj meri nose izuzetna svojstva. To je jedna od tajni svetosti skitske kraljevske krvi. 

Svetost nije moralna već striktno magijska kategorija. Svetac je onaj ko je začet iz magijski indukovane incestuozno-likantropske orgijastičke veze pod dejstvom posebne vrste zaposednutosti. To je dete bogova, dete duhova predaka i dete vukova, odnosno totemske životinje. I kada žena donese na svet jedno takvo dete ne zna se da li je otac tog deteta njen brat, njen otac, sin ili vuk. Ona je u trenucima orgijastičkog ludila sveta božanska kurva koja će kasnije roditi bilo izroda, bilo kralja ili kraljicu. Kraljevska ličnost u tom smislu nije bila obična nego je predstavljala otelovljenje magijskih sila neba i zemlje. Arhetipski, to u tarotu predstalja lik Carice kao simbol žene vladarske loze koja donosi na svet moćnu vladarsku ličnost i obezbeđuje kontinuitet loze moći.

Zoogamija / primeri

Primer venčavanja sa konjem je istorijski i antropološki najpoznatiji, a zabeležio ga je velški hroničar Giraldus Cambrensis (Žirald od Velsa) u XII veku u svom delu Topographia Hibernica. On opisuje drevni paganski obred inicijacije kraljeva u severnoj Irskoj (oblast Donegal). Tokom ceremonije krunisanja, budući kralj bi pred okupljenim narodom stupio u simbolički i ritualni seksualni odnos sa belom kobilom. Kobila je u ovom obredu predstavljala boginju zemlje i teritorije. Nakon čina, kobila bi bila žrtvovana, njeno meso bi se kuvalo u velikom kotlu, a kralj bi se kupao u toj čorbi i jeo meso zajedno sa svojim podanicima. Ovo je klasičan primer hieros gamos (svetog braka) sa Zemljom. Da bi kralj imao legitimitet da vlada teritorijom, on se morao doslovno i metaforički venčati sa njom. Bela kobila je bila fizičko telo boginje. Kroz ovaj čin, plodnost konja i zemlje prelazila je na kralja, garantujući dobre prinose, pobedu u ratu i blagostanje za čitavo pleme.

U drevnoj Indiji, u vedskom periodu, postojao je monumentalni ritual žrtvovanja konja poznat kao ašvameda, koji je bio rezervisan isključivo za najmoćnije kraljeve (čakravartin). Nakon što bi odabrani kraljevski pastuv godinu dana slobodno lutao zemljom pod pratnjom vojske, bio bi vraćen u prestonicu i ritualno žrtvovan. Najkontroverzniji deo rituala izvodila je glavna kraljeva supruga (kraljica). Ona je morala da provede noć ležeći ispod pokrivača pored žrtvovanog pastuva, simulirajući seksualni odnos sa njim, dok su sveštenici pevali ritualne, visoko erotizovane mantre. Konj je u vedskoj kosmogoniiji bio simbol Sunca, kosmičke snage i muške plodnosti. Kraljica se ritualno sjedinjavala sa tim kosmičkim izvorom snage kako bi osigurala rođenje moćnog naslednika, dok je kralj kroz tu žrtvu dobijao apsolutnu duhovnu i svetovnu vlast nad carstvom.

Kada ljudi danas govore o venčavanju sa konjima u istorijskom kontekstu, često misle na rimskog cara Kaligulu i njegovog omiljenog konja po imenu Incitat. Prema rimskim istoričarima Svetoniju i Dionu Kasiju, Kaligula je konju sagradio mermernu štalu sa jaslama od slonovače, odevao ga u purpurnu odeću, a pričalo se i da je nameravao da ga proglasi za konzula (najvišu političku funkciju u Rimu). Za razliku od irskih i indijskih obreda, ovde nije reč o drevnom religijskom ritualu plodnosti, već o političkoj satiri i demonstraciji apsolutne moći. Moderni istoričari smatraju da Kaligula nije bio prosto lud, već da je ovim gestom želeo da ponizi rimski Senat. 

Tragovi ovog arhetipa preživeli su i u modernom dobu kroz specifične lokalne običaje širom sveta, gde se ceremonija venčanja sa životinjom koristi kao ritualni štit protiv loše sreće ili demona. U pojedinim plemenskim delovima Indije, ako dete (naročito devojčica) dobije prve zube na gornjoj vilici, veruje se da je to znak lošeg znamenja i uroka koji može doneti smrt porodici. Da bi se urok neutralisao, organizuje se prava, raskošna svadba gde se devojčica udaje za psa lutalicu. Ovaj brak je čisto simbolički. Veruje se da pas preuzima sav loš urok i demone na sebe. Nakon toga, devojčica je slobodna da se kasnije u životu uda za čoveka, jer je njena loša sreća ostala vezana za njenog prvog, psećeg supružnika.

U gradu San Pedro Huamelula u Meksiku, gradonačelnik se svake godine tradicionalno ženi ženkom aligatora koja je obučena u belu venčanicu. Ovo je autohtoni ritual koji datira iz prehispanskog doba. Aligator predstavlja princezu i boginju prirode. Ovim brakom lokalni vladar sklapa savez sa prirodom, moleći za obilje ribe u moru i dobre useve na poljima.

Oba ova motiva, zoogamija i incest jesu dve suprotne strategije upravljanja moći. Incest je unutrašnja strategija gde se sistem zatvara. Vladar se ženi sestrom da zadrži božanski gen unutar porodice. To je koncentracija moći. Sa druge strane, zoogamija (spoljašnja strategija) znači da se sistem otvara prema divljini i atavističkoj moći. Vladar se ženi životinjom (kobilom, konjem, aligatorom) da bi iz prirode izvukao sirovu, kosmičku vitalnost, plodnost i snagu koju ljudi nemaju. To je ekspanzija moći. U oba slučaja, poruka je jasna: obični ljudski zakoni (tabu incesta i tabu bestijalnosti) važe za obične ljude kako bi društvo funkcionisalo u miru. Ali u tačkama gde se prelama vrhovna vlast, bilo u drevnom Egiptu, vedskoj Indiji ili keltskoj Irskoj, vladar mora da pređe ljudske granice i uđe u sferu bogova i zveri kako bi obezbedio opstanak svog sveta.