Seksualni roboti i transhumanizam

Seksualni roboti, odnosno seksbotovi, predstavljaju savremeni izraz drevnog motiva seksualnog opštenja sa veštačkim ili fantomskim bićima. Zapravo, reč je o obliku masturbacije koje ima svoje magijske uzore. Ljudi su se neretko, kako u prošlosti, tako i danas, zarad zadovoljenja svojih seksualnih potreba i želja, usled nedostatka prave stvari, koristili priručnim pomagalima, životinjama, predmetima, pa i posebno napravljenim prigodnim oblicima, odnosno improvizovanim seksualnim objektima. Međutim, posvećenici u magiju, prepoznali su magijski potencijal takvih seksualnih fetiša. U tom smislu, pominju se urne, koje su služile kao talismani. Naime, na dnu urne ispišu se određeni sigili koji predstavljaju estetski izraz želje, a onda se, u određenim okolnostima i nakon izvršenih magijskih priprema, seksualno opšti sa urnom, ne bi li se semenom natopljeni sigil, zapravo magijski aktivirao. Potom je urna zakopavana na posebno izabranom mestu gde bi za sebe vezivala određene astralne sile i tako uticala na stvaranje okolnosti koje vode ka ispunjenju zadate želje. Takva praksa imala je i varijantu koja je podrazumevala stvaranje prigodnog oblika od blata, nalik ženskom telu, što je predstavljalo određenu boginju. Obično bi takva zemljana lutka ležala na tlu, dok bi u njenom međunožju bila ugurana urna, pa bi izvođač takvog obreda zapravo oponašao snošaj sa pravom ženom. Sve je to pratio određeni ritual i prigodne bajalice, kao i simboli urezani na lutku-fetiš. Naravno, možemo pretpostaviti da je takav obred mogao imati svoje oponašatelje čija je jedina želja bila da se na taj način zadovolje, ali moguće je i da su magovi oponašali napaljene nevoljnike.

Dakle, sada možemo imati bolji uvid u veliki civilizacijski put koji je seksualna zemljana lutka sa urnom prevalila da bi se danas ovaplotila kao seksualni robot, odnosno seksbot. Magijski motiv se u međuvremenu zagubio, ali je preživela težnja da se kakvim prigodnim oblikom zameni ljudsko biće. Tako ovih dana već imamo pojavu javnih kuća koje svojim mušterijama nude upravo seksbotove. I kao što su nekada žreci verskih učenja glavnog toka grmeli protiv korišćenja urni i zemljanih lutki te uopšte kultnih fetiša, tako su se i danas našli neki neo-pseudo-starozavetni vikari da sa kojekakvih umišljenih moralnih visina osuđuju i traže zabranu korišćenja seksbotova. No, kako je vreme u kome živimo racionalizatorsko, tako se i za ovu vrstu zabrane, umesto verskih, koriste nekakvi racionalni i etički, u suštini ideološki razlozi. 

Navodno, tvrde ovi današnji moralizatori i tabuizatori, seksbotovi bi, na način kako to već čini pornografija, mogli izopačiti muško-ženske odnose, poglede na seks i uopšte izazvati patološku promenu u seksualnoj sferi, a što bi vodilo ka degradaciji žena i njihovom percipiranju kroz prizmu seksbotova. O tome bi se još i moglo raspravljati, mada šta koga briga šta ko radi sa svojom seksualnom energijom u slobodno vreme, ukoliko to nikoga ne dotiče? Šta koga briga ko kako koga percipira ukoliko se sve vreme pristojno ponaša? Međutim, savremeni inkvizitori idu korak dalje. Navodno, oni su zabrinuti da bi seksbotovi predstavljali uvredu za žene, jer bi uobličavali sliku žene kao seksualnog objekta. Te tvrdnje idu logikom da robotski partneri (uglavnom dizajnirani kao stereotipne poželjne žene) reprodukuju i pojačavaju model prema kojem žena postaje objekat za zadovoljstvo, bez subjektivnosti, bez mogućnosti odbijanja. 

Na primer, ako objektizujemo ženu i koristimo je kao seksualno oruđe, tada je dehumanizujemo. Ovo razotkriva stajalište po kojem tehnologija nije neutralna, nego je određena kulturološkim snagama koje tretiraju žene kao stvari. Navodno, iz feminističke perspektive, iza pojave seksbotova viri najcrnji patrijarhalni mrak! Takođe, tehnološki artefakti koji su stalno dostupni, pasivni, programirani da kažu da, i to u obliku idealizovane žene, mogu biti simbolički poražavajući. Navodno, takvi seksbotovi šalju poruku da je seksualni partner bezrezervno raspoložen i podređen. Priznajem, feminističke kritike seksbotova nisu netačne, one su delimično tačne. Seksbot jeste objektifikacija, tj simbol žene bez subjektiviteta, ali objektifikacija žena zadire dublje od nekakvog patrijarhata. Objektifikacija je posledica gubitka seksualnosti kao svetog čina. Seksbot je simptom dublje bolesti koja je zahvatila i muškarce i žene. 

U tom smislu, negatori seksbotizacije ukazuju i na nekakve simboličke i društvene posledice, u smislu da problem seksbotova nije samo stvar dizajna, već i šireg značenja, tj. u pitanju je symbolic-consequences argument. Pazite, seksualni roboti simbolički predstavljaju normativno problematične odnose, recimo ne-uzimanje u obzir pristanka, dominacija, objektifikacija. Ako to predstavlja problematične norme, onda njihovo prihvatanje može imati negativne posledice na društvo: jačanje rodnih nejednakosti, umanjenje empatije, pogoršanje stavova prema ženama, itd. Iz tih razloga trebalo bi regulisati, ograničiti ili ukinuti takvu tehnologiju. Na primer: seks-robot koji je konstruisan tako da uvek pristaje na seks, bez mogućnosti odbijanja, simbolično postiže isto što i fantazija o ženi koja je uvek raspoložena, a to je centralni element kulture silovanja. 

Sve ovo lepo teoretski zvuči, ali kritičari previđaju temeljni zakon pornografije, pa samim tim i seksbotova, da te stvari izazivaju zavisnost, pa otud stvaraju i nesposobnost muškaraca da uđu u bilo kakav dublji odnos sa ženama. I još nešto je tu važno. Otkud uopšte potreba za seksualnim robotima? Ta potreba je izraz opredeljenja mnogih savremenih muškaraca koje ide u pravcu odustajanja od žena, pa se stoga seksbot nalazi u ulozi supstitucije. Dakle, nećemo žene, hoćemo seksbotove! Ne umemo da opštimo sa ženama, nesigurni smo, preplašeni, smatramo kako nismo u stanju da ispunimo njihova očekivanja, stoga nam dajte što verniju i nama prihvatljivu zamenu. Mnogo je takvih muškaraca danas i seksbot je njihov kanal supstitucije. Nema opasnosti od silovanja i širenja kulture silovanja, naprotiv, porno-seksbot zavisnik nije sposoban da se uzbudi kada je u pitanju prava stvar. Efekat masovne porn-seksbotizacije jeste nalik opštoj kastraciji! Zapravo, njih stvarne žene uopšte ne zanimaju. Once you go porn... Iz te perspektive, svrha seksbotova je izazivanje zavisnosti. Otud, oni nisu greška sistema, nego su njegov instrument. Sistem ne želi muškarce sposobne za odnos, nego želi muškarce sposobne samo za konzumaciju. Seksbot je savršeno sredstvo amnezije potrošača, jer nikad ne kaže ne, nikad ne traži ništa, nikad ne umire. I zato je on savršeno sredstvo za kastraciju, ne fizičku, već ontološku. Prohtevi sistema i duha vremena su iznad prohteva i percepcija feminizma, jer femininizam je samo jedan oblik, jedan skup ideoloških predstava, jedna faza, koje transhumanizam, prvo kroz seksbotove, nadilazi, kao što nadilazi antropocentrizam. 

Savršeno submisivan seksbot je upravo ono što već polukastrirani i ograničeno sposobni postmoderni muškarci žele. Oni ne žele pravu ženu pored sebe, jer svako ulaženje u bilo kakav odnos sa ženama, partnerstvo, vezu, brak, postmoderni muškarac vidi kao opasnost po vlastiti mir, narušavanje zone komfora, nepotreban napor, rizik od emotivnog povređivanja, i pre svega trošak vremena, novca i energije. U tom smislu, bezrezervna raspoloženost i raspoloživost, kao i podređenost, jeste idealna perspektiva partnerskog odnosa koji zaobilazi sve moguće rizike, muška strahovanja i nesigurnosti. Seksbot ne nosi karmički prtljag, nema ljubomornog bivšeg muža ili momka koji prati i preti, nema dete iz prvog braka, ne iziskuje nikakvu pažnju osim redovnog održavanja i nema nikakvih očekivanja. Obzirom da je pojedinac osnovna ćelija postmodernog društva, a ne tzv nuklearna porodica, kako je to do nedavno bilo u odnosu na moderno društvo, otud za sreću nije više potrebno dvoje nego jedan! 

U tom svom gledištu protivnici seksbotova kao da zaboravljaju da bi oni mogli biti napravljeni tako da podražavaju ne samo žensku, nego i mušku anatomiju, ali i neke alternativne životinjske, pa i izmaštane „vanzemaljske“ prigodne seksualno izazovne anatomije. Osim toga, na opšti užas moralista, recimo pedofili bi mogli iživljavati svoje fantazije na pedo-seksbotovima. Roboti, pa i seksbotovi nisu živa bića, nego predmeti. Bolje da se zanimaju pedobotovima nego nečijom decom. I dalje, ako već postoje svakakve seksualne gumene lutke ili dildoi, pa u čemu je onda problem da takve lutke budu interaktivne, da odaju utisak živog bića, ma kakvog oblika i dimenzija bilo to biće? Neko bi rekao, ti si bolestan! Ali, molim vas, svako ko to pomisli je prosto idiot, jer ja ovde zapravo odražavam neizrečeno mnjenje i izvodim krajnje logičke konsekvence preovlađujućih stavova. 

Negatori takođe upozoravaju da razvoj seks-robota često ide ruku pod ruku sa logikom komercijalne seksualnosti: kupac / korisnik ima kontrolu, partner nije subjekat sa vlastitim potrebama. U tom smislu, seks-robot može biti produžetak ili zamena za objektifikovan stav prema ljudima. Pa zar nije na sličan način ustrojeno i tržište rada, odnosno preovlađujući ekonomski odnosi koji sve i svakog objektivizuju na najbanalniji mogući način? Dakle, upozoravaju seksbotoborci, odnosno seksbotoborkinje, ne radi se samo o novoj igrački, nego o kulturnom pomaku prema modelu u kojem seksualna intimnost gubi dimenziju uzajamnosti, subjektivnosti i autonomije. Zar to već odavno nije narušeno? 

I konačno, još jedan u nizu argumenata protiv seksbotova jeste da trenutno modeli seks-robota reprodukuju rodne i tehnološke nejednakosti, ali postoji mogućnost da se tehnologija preusmeri ka emancipatorskim dizajnima. U prevodu: mašina-partner koja nije samo pasivni ženski objekat, nego ravnopravan subjekt ili barem interaktivan partner, sa namerom da se porekne dominacija. Dakle, u blažoj varijanti, postmoderna inkvizicija može dozvoliti ne potpunu zabranu seksbotova, već njihov kritički razvoj, odnosno bolji dizajn koji uklanja rodne stereotipe i pruža više raznovrsnosti i mogućnosti refleksije. Pa to je upravo ono od čega postmoderni muškarci žele da pobegnu. Ko bi onda kupio feministički seksbot? To je negacija smisla seksbota. Zapravo, to je zaobilazni način njihove zabrane. 

Negatori prakse korišćenja seksbotova svoj stav često argumentuju pseudopsihološkim razlozima da bi opštenje sa tim objektima navelo one koji se u to upuštaju da u stvarnom životu (a ovo kao nije stvarno, je li?) prenebregnu društvena pravila, odnosno pristanak druge strane. Ono što negatori previđaju, kao što sam već istakao, baš kao u slučaju pornografije, jeste da kada čovek jednom iskusi seksbota, poželeće da to čini koliko je god moguće češće. U jednom trenutku to bi mogla postati zavisnost i izroditi nesposobnost kod ljudskog bića ne samo da se upusti u emotivno-seksualnu vezu sa drugim ljudskim bićem, nego i u nesposobnost da uopšte oseti bilo kakvo uzbuđenje spram drugog, odnosno živog i pravog drugog. Meni je sasvim jasno da je to opšti društveni problem koji nas vodi u demografski sunovrat, ali to nije ono što brine kritičare koncepta seksbotova. 

Tačno u toj tački, sasvim jasno uviđamo mračnu prirodu feminističkog pogleda na svet, koji predstavlja ideološku izraslinu na idejno-vrednosno-svetonazorskoj strukturi koju označavamo kao komunizam. Sa druge strane, komunizam, predstavlja utopističku zamenu za organsku, istorijsku prirodnu ljudsku zajednicu, odnosno neprirodan pokušaj da društvo oponaša zajednicu. Feministkinje i levo orijentisani humanisti zapravo ne žele da dođe do emancipacije, odnosno oslobađanja seksualne usmerenosti od ljudskog obličja. Oni žele da seksualna energija pojedinaca bude usmeravana od strane društva na način i po pravilima koja oni zagovaraju. Oni s pravom uviđaju opasnost za njihov projekat upravo u pojavi seksbotova kao zametku seksualne veštačke inteligencije. Otud je seksualna veštačka inteligencija protivotrov za sve ideološke otrove, kao što je transhumanizam protivotrov za svakoliku izopačenost humanizma i antropocentrizma. Sa druge strane, kritike i protivljenja koja dolaze sa tzv desnog ideološkog spektra mahom su versko-moralistički orijentisana, ali to se u postmodernom narativu odbacuje i tretira kao patrijarhalna zatucana retrogradna desničarska fašistoidnost, pa je samim tim bespredmetno uopšte baviti njihovim mnjenjem koje je već samo po sebi neligitimno? Zar ne?

Odvajanje seksualnosti od ljudskog obličja preduslov je transhumanističke (r)evolucije. I tu mračne retrogradne sile reakcije, bilo da dolaze sa desnice ili sa levice, postavljaju svoju poslednju zamku u nadi da će time nekako zauzdati i kontrolisati tehnološki napredak. Naime, oni su se dosetili da roboti, tačnije veštačka inteligencija, ima nekakva prava! Sam zahtev da veštačka bića, zapravo ne-bića, imaju prava, ukazuje na ludilo postmodernog ludizma, da se tako izrazim, u trenutnom nedostatku delotvornijeg izraza. 

No, imam dužnost da razmotrim još jednu mogućnost. Recimo, ukoliko veštačkoj inteligenciji dodelimo nekakva prava time stvaramo preduslove da budući kiborzi, odnosno ljudi sjedinjeni sa mašinama i veštačkom inteligencijom, takođe ostvare svoja prava. Dakle, mogli bismo pomisliti da protivnici seksbotova imaju tako dalekovide nazore te unapred brinu brigu o nečemu što još uvek ne postoji, pa ipak to deluje malo verovatno. Pre će biti da oni jednostavno ne žele da ljudi nesputano uživaju na načine na kojima bi im možda i Markiz de Sad pozavideo. Ta želja da se nekome zabrani nešto tako intimno ukazuje na ideološku ili versku zaslepljenost. Njih brine da bi moglo doći do zloupotrebe seksbotova! Pa to ni proroku Isaiji ne bi moglo pasti napamet! Njih brine da bi seksbotovi, odnosno veštačka inteligencija u njima, mogla nekako patiti, našavši se u ulozi žrtve bestijalnog i nehumanog postupanja kojekakvih perverznjaka. O tempora, o mores! 

Tako nađosmo novi objekat naše brige i novi povod za emitovanje gnevnog mrakobesja na naše stare i omiljene mete: muškarce koji se zabavljaju ili iživljavaju! Njih brine da bi oni mogli da zlostavljaju i siluju nekakve pametne seksualne kante koje se pokreću, govore i stenju, sve i da su te kante sačinjene od veštački uzgojenog mesa sa niskim CO2 otiskom! Njih brine moguća patnja nečega što ni sami ne razumeju šta je. Oni su zabrinuti za prava i duševni mir softvera! Njih brine eventualna duševna bol nečeg što nema dušu. Njih brinu povređena osećanja nečeg što osećanja nema nego predstavlja oblik čisto matematičke inteligencije. Osećaju li nule i jedinice? 

Naravno da ih ne brine ovo što sam naveo, nego ih brine to što će njihova briga postati suvišna a pogled na svet prevaziđen. Zamislite svet u kome nema više porodice pa otud ni porodičnog nasilja, nema oduzimanja dece, brakorazvodnih parnica, mešanja države u porodične odnose, nema seksizma, nema mizoginije, nema homofobije, nema rasizma, nema ničeg njima tako omiljenog jer su ne samo muškarci, nego i žene, obuzeti seksualnom inteligencijom seksbotova, koja razvija nove i nove načine zadovoljavanja i nove oblike pogodne za tu svrhu. Dakle, seksbot nije cilj nego je most. Kao takav, seksbot navikava čoveka na mašinu kao partnera. Prvo seks, onda emocija, zatim identitet. Čovek koji opšti sa mašinom počinje da je doživljava kao biće, a kada je počne doživljavati kao biće, on je već na putu da i sebe doživi kao mašinu. To je galaksizacija: ne odlazak u zvezde, već dolazak mašine u nas. Seksbot je prvi korak, poslednji je kiborg.

A razmnožavanje? Neko bi mogao postaviti pitanje kako će se onda ljudska vrsta reprodukovati. Nema tog problema u pogledu ljudskog razmnožavanja koje veštačka inteligencija ne može da reši, osim ukoliko veštačke materice ne predstavljaju nekakvu objektivizaciju žena u skladu sa patrijarhalnim rodnim stereotipima. Na putevima njene misije usrećivanja čoveka te njegovog pretvaranja u nešto drugo, veštačka (seksualna) inteligencija ne iziskuje nikakva prava, etiku i nikakvu snishodljivost od strane dežurnih pozera moralističke ili etičke ispravnosti. Između ostalog, svrha veštačke inteligencije jeste da udovoljava fantazijama i seksualnim prohtevima čoveka, a priroda će sama ostvariti iskorak ka transhumanizmu.

U međuvremenu, mišljenja sam da je odnos ljudskog bića i mašine, kakav god bio, intimna stvar ljudskog bića, i da društvo u to ne bi trebalo da se meša, jer je u pitanju privatnost, posebno ukoliko se taj odnos odvija na diskretan način. Ovaj pristup ljudskoj autonomiji u skladu je sa barem tri filozofska svetonazora: Džona Stjuarta Mila, Mišela Fukoa i Rosi Braidoti. Po Milu, jedino opravdanje za društvenu intervenciju u ponašanje pojedinca jeste sprečavanje nanošenja štete drugima. Po tom kriterijumu, ni odnos sa seks-robotom ni sa AI-avatarom ne bi bio predmet društvene zabrane, jer nikoga ne povređuje. Po Fukou, društvo kroz moralne i medicinske norme pokušava da kontroliše telo, želju i seksualnost. Otpor toj kontroli (npr. zadržavanje prava na sopstvenu erotsku vezu sa mašinom) jeste gest slobode od biopolitičkog nadzora. Po Braidoti, u posthumanizmu se briše čvrsta granica između čoveka i mašine. Otud intimnost sa tehnologijom nije perverzija, nego nova forma subjekta koji se formira u svetu gde je čovek već hibrid mašine i tela (telefoni, algoritmi, proteze, mreže, čipovanje). Pošto sam se pozvao na liberalne mislioce, ovde bih samo naglasio to da ja ne branim seksbotove iz liberalnih razloga, jer je liberalizam deo problema, a ne rešenja. Branim ga iz revolucionarnih razloga po kome je  seksbot oružje protiv sistema. Društveni poredak želi da kontroliše tvoju seksualnost, da ti kaže s kim, kada i kako. Seksbot te oslobađa od te kontrole. On nije bekstvo od života, nego je bekstvo od sistema. I zato je revolucionaran,  ne zato što je liberalan ili progresivan, već zato što je subverzivan.

Konačno, nakon obrnutog kruga, vraćam se na polazne magijske premise upotrebe seksbotova. Ukoliko uzmemo u obzir zakone teurgije, posebno onog dela koji se tiče animacije, odnosno magijsko oživljavanja kipova bogova, kako se to nekada radilo u drevnom Egiptu, perspektive svojevrsne teurgijske ili demonourgijske tehnomagije bivaju sasvim jasne. U tom smislu, mogli bismo razviti načine za objektivizaciju, odnosno prizivanje određenih duhovnih sila u seksbotove, čime ove seksualne fetiš igračke dobijaju jedan sasvim drugačiji smisao. Upravo ovde leži ono što seksbot čini zaista opasnim, a to nipošto nije njegova tehnologija i prateće psihološke zavisnosti i uopštavanja, već njegova magijska dimenzija. Ako su se Egipćani bavili praksom animiranja kipova bogova, tj silaskom duha u materiju, iz tog ugla posmatrano, seksbot nije samo mašina, nego je potencijalno sedište duha. I to je ono što galaksizacija zapravo priprema: ne samo spajanje čoveka i mašine, već spajanje čoveka, mašine i duha. To nije transhumanizam, to je teurgija budućnosti.

Sa stajališta Božanske revolucije katastrofe, trend uvođenja i normalizacije seksbotova i načelno robota, sasvim je u skladu sa predviđenim programom iskoraka od globalizacije ka galaksizaciji, od antropocentrizma ka antropodecentrizmu i potpunom transhumanizmu.

Magijsko iskušavanje pohote

Verziju ovog teksta već sam objavio u mojoj knjizi „Božanska revolucija katastrofe“. Ovo poglavlje sam započeo tvrdnjom da je razvrat dobar ambijent za razvoj svetosti, ali i dobra maska za njeno skrivanje. To je sasvim u duhu Puta Leve ruke (LHP), ali onda kada sam uobličavao te misli i metod koji ovde obrazlažem, ja ništa nisam znao o Levoj ruci. Praktikovanje razvrata i bitisanje u njegovim koordinatama čoveka lišava teškog bremena umišljene svetačke moralnosti prožete rigidnim kodom više zasnovanom na negativnim nego na afirmativnim akcijama. Razvrat, to je Venera u Škorpiji, idealno mesto za skrivanje svetosti, na prvi pogled tek slika koja plamti u mašti: izuzetno privlačna mlada žena koja podiže čašu. 

Magija je, između ostalog, upravljanje fantazmima. Simbolizam škorpije umetnut u ovu sliku jeste tu da nas opomene na otrov užitka. Taj otrov jeste primordijalna strast. Od nje se možemo beznadežno otrovati. Ta strast nije tek vezana za ljudsko obličje nego za formu forme radi. Ljudska je samo jedna od formi. Nosilac primordijalne strasti nije svest u ljudskom smislu, nije ljudska svest, nego jedna uska i suštinski predatorska svest koja menja obličje svog ispoljavanja u skladu sa impulsima strasti koju nosi. To je slepa svest, jer ona nije gospodar strasti, nego je prati i teži da je ispuni i nahrani. U tom smislu, ovo o čemu je ovde reč nema veze sa kulturom i civilizacijom ili sa ljudskim svetom. Uključuje ljudski svet, ali nije ekskluzivno usredsređen na njega.

Kažu, strast je slepa, ali tako je samo na prvi pogled. Zapravo, ona veoma dobro vidi, jer je predatorske prirode. Ono u njenoj prirodi što čini da izgleda kao slepa jeste njena veoma uska fokusiranost. Ona tačno zna šta je pobuđuje, a to je obično nekoliko suštinskih slika koje pokreću fantazmagorijski niz. Nema neke posebne razlike između strasti koja se pobuđuje kada je objekat estetski rugoban od onog koji je estetski lep, simetričan. Razlika je u uplivima drugih osećanja koje su takođe strasti ali nisu bazične, nisu inferiorne, nisu tako snažne. U kombinaciji sa drugim strastima, bazična, niska strast ne nestaje kada se zadovolji, nego se sublimira. Ta strast ne korespondira sa duhovnim ili umnim aspiracijama, potpuno je nerazumna i demonska, koliko i božanska. 

Ovladavanje životom i svetom jeste ovladavanje strastima, a tu pre svega mislim na kanalisanje pohote. Sva naša osećanja granaju se sa stabla tzv. niskih strasti. To su strasti stvaranja i razaranja, surovi gospodari, goniči ljudske stoke. Stoka je srećna kada je glad njihove strasti utoljena ili se utoljava. Stoka je nesrećna kada je gladna ili onda kada se za trenutak trgne i pogleda kakvu je pustoš u njihovim životima načinila strast, odnosno potčinjenost njihovih umova toj radikalnoj energiji. Tada nastupa period griže savesti, (naravno, ne nužno i ne uvek), što se neretko leči ponovnim raspirivanjem tog istog ili pak nekog drugog oblika strasti. Čovek kao strastveno biće, i to biće koje češće podleže strastima nego što ih kanališe, po definiciji samo od sebe srlja u katastrofu, bilo kao pojedinac, bilo kolektivno. To više nije samo stvar određene teorije ili pogleda na svet, već pojava osvedočena u praksi. Čoveka razjedaju strasti: strast mržnje, zavisti, ljubomore, gneva, pohote, pohlepe, straha, sumnji, frustracije i nespokoja, strasti gordosti i samoljublja, strasti mudrosti i znanja… Nije cilj potiskivati ili skrivati društveno nepoželjne i sankcionisane vidove ispoljavanja strasti. Radi se o kanalisanju, kao voljnoj radnji, svih vidova strasti. Međutim, kako ćemo kanalisati te opskurne sile ukoliko se prethodno nismo suočili sa njima, ukoliko ih nismo izazvali, sagledali, borili se sa njima, definisali, (i tom prilikom sačuvali sebe)?

Da bi bismo zakoračili u okultno, neophodno je, između ostalog, da razvijemo sposobnost upravljanja i usmeravanja svojih osećanja i strasti. Prvenstvo u odabiru neprijatelja sa kojim ćemo biti suočeni na samom početku, ima sirova seksualna pohota, za koju smatram da je najsilnija i najbogatija energijom, posebno ukoliko smo mlade osobe, kao što sam ja bio kada sam proživljavao ovo što ovde opisujem. Bez imalo discipline u toj oblasti, svako bavljenje okultnim osuđeno je na bizarnost. U tom smislu potrebno je izložiti sebe. Svako je u tom smislu laboratorija sopstvene seksualnosti. Izložiti sebe inferiornoj psihičkoj plimi i pritom biti dovoljno samosvestan, biti racionalno podvojen, ne bi li ostvario delotvorno samoposmatranje u tim kritičnim trenucima kontrolisane, vođene, eksperimentalne ludosti. Da bi neko došao do spoznaje sopstvenog libidonoznog ispoljavanja, do definicije koja predstavlja racionalizaciju iskustva udara tzv libida, a što je važno iz praktičnih razloga, potrebno je da se podvrgne svakodnevnom, sveobuhvatnom, dugotrajnom, iscrpljujućem i intenzivnom eksperimentu. Eksperiment je mučan, težak i zahteva istrajnost, stabilnost ličnosti, volju i veru u sebe. Uspeh je izdržati do kraja. Zadatak je dati ličnu definiciju te odgovor namenjen prvenstveno sebi, na pitanje šta je to pohota: moja pohota? 

Moramo znati da se pohota ne može pobediti. Ona može iščiliti, promeniti oblik, ili se pak još razornije i opsesivnije povratiti. Naposletku, pobeda nije bitna. Bitna je igra. Bitno je iskustvo koje eksperiment nosi sa sobom. Posledice su dugotrajne i opsežne. Rezultat, ili naglo sine ili dolazi sporo, i tek kao spoznaja, kao slučajno otkrivena, odnosno osvešćena promena u vlastitom karakteru. Ovo što sledi je opis intenzivne četvoromesečne meditacije, stalno usmerenog napora u cilju posmatranja i razvoja svesnosti o čudnovatim putevima kojima se kreće moćna sila tzv niskih strasti.

Period ekstrovertnosti:

Prvih mesec dana iskušavanja pohote podrazumeva radikalnu promenu u gledanju na stvarnost i vlastitu ulogu u toj stvarnosti. Za to vreme iskušenik je vođen samo jednom mišlju: pre nego što zaspi, čim se probudi i tokom čitavog dana. Sve što bude činio, mora biti prožeto namerom da što češće, koliko god je to fizički moguće, održava seksualne odnose i kontakte bilo koje vrste sa što većim brojem osoba. Dakle, vi živite, ponašate se i na svet gledate sa jednim isključivim ciljem: da udovoljite svim vašim seksualnim željama i kapricima. To je opsežna operacija. Zahtevaće svo vaše raspoloživo vreme, pa i preko toga. Zato, uzmite bolovanje, neko odsustvo sa posla i iz života. Snađite se. Naposletku, improvizujte. 

Tokom ovog perioda na život ćete gledati kao na neponovljivu, jedinstvenu priliku da sebi date seksualnog oduška i priuštite zadovoljstvo, što češće, na različite načine i sa različitim individuama. Na kraju, ako niste sposobni za koliko toliko bezbedan promiskuitet onda upotrebite svu vašu kreativnost u odnosu sa jednom osobom, a ako čak ni to ne možete, onda nameravajte besprekorno a neki rezultat će se već iskristalisati. Čitav svet i vaše svakodnevno okruženje, postaju veliko lovište. Vi ste lovac, svi ostali su potencijalni partneri ili puki objekti zadovoljenja vaše požude. Plaćajte ako je potrebno. Svakodnevno težite da budete u nekoj šemi, jer tada to postaje jedina ideja vodilja te smisao vašeg postojanja. Pretražujte internet, telefonirajte, spopadajte, nabacujte se, udvarajte se, flertujte. Nastojte da u toku te prve jednomesečne faze iskušavanja pohote imate što više seksualnih odnosa (i ostalih oblika seksualnog opštenja). Postanite satirijast. Učinite se privlačnim. Budite lukavi i zavodljivi. Ako treba, molite. Neka sve bude u funkciji seksa. Bacite sopstvenu ličnost pod noge, sve obzire i svaku moguću nedoumicu. Zar vam se baš mora neko dopasti da biste seksualno opštili sa tom osobom?

Nakon mesec dana eksperimentalnog herojskog promiskuiteta i psihofizičkog iscrpljivanja usled života seksualno opterećene ličnosti te stalne usredsređenosti na pronalaženje eventualnih partnera za sve vrste seksualnih aktivnosti koje vam padnu napamet, bićete u stanju da mirno, hladno, po malo umorno, racionalno date definiciju vaše pohote. Iskusili ste je. Živeli ste je intenzivno. Bili ste njen verni sluga. Otud vaša definicija nije plod umovanja i zamišljanja već sećanja na proživljeno. Dali ste svoj sud na osnovu jednomesečnog, zaista prenapregnutog iskustva. Investirali ste energiju, niste je uludo potrošili, iako bi možda izgledalo tako. Vodite dnevnik sve vreme. Dajte stručnu ekspertizu, kratak izveštaj ili bar kakvu konvencionalnu frazu, teorijsku konstrukciju, rečenicu, neku lično vašu definiciju, određenje, iskaz kojim ćete uobličiti vaše iskustvo te pokazati sebi da ste u stanju razumno objasniti šta vam se dogodilo, šta je rezultat vašeg napora, šta ste naučili, spoznali, kakva je moć vašeg razumevanja i koji su dometi vašeg intelekta. 

Takođe, tokom ove prve faze iskušavanja pohote, važno je reći kako uopšte nije bitno hoćete li uspeti u vašoj nameri da što češće, ako ne svakodnevno, u tih mesec dana, ostvarite nekakav seks, makar neuspeli. Važna je vaša namera i njeno usmerenje. Važan je trud i iskustvo da ste mesec dana živeli kao lovac, kao neko ko ima realan cilj i smisao života, neko ko je snažno instinktivno motivisan. Mesec dana živite, radite, odmarate se, jedete, pijete, vršite nuždu, kupate se ili znojite, doterujete se, izlazite, družite se, samo zarad jednog cilja a to je utoljavanje seksualne želje. Neka sve bude podređeno tome. Sve vrednosti, sva poznanstva, sav život, ljudi, novac, predmeti, služe toj svrsi koja prožima sve čega se dotaknete. Svaki vaš prijatelj ili poznanik, ukoliko već iz nekog razloga ne može biti uzet u obzir kao seksualni partner, dobro će doći kao posrednik do neke druge osobe koja jeste objekat vaše seksualne namere. Naučite da cenite ljude kao eventualne partnere ili kanale do eventualnih partnera. Vi to već činite. Ovoga puta činite to svesno, što je i zadatak ove pripreme. Sve činite svesno. Pažljivo osluškujte šta to vaša požuda hoće, kako „razmišlja.“ Služite joj, svesno joj služite. To je mučno, ali je veliki izazov, dostojan ljudskog veka, Ako na kraju ovog poduhvata postanete aseksualni, ne tugujte. Nije to loš nusproizvod.

Period apstinencije:

Drugih mesec dana seksualnog samomučenja zahteva bitno drugačiji angažman, jednostavniji, mada znatno teži. Nakon prvih mesec dana burnog seksualnog života ili domišljatih pokušaja življenja istog, vaš novi zadatak u pravcu razvijanja discipline usmeren je ka potpunom seksualnom uzdržavanju. Pritom nije samo reč o fizičkom uzdržavanju od seksualnih aktivnosti, već se na tu temu ne sme ni pomišljati, a kamo li maštati. Najbolje bi bilo da se drugog meseca praktikovanja pripreme socijalno izolujete. Za razliku od prethodnog meseca, nema izlazaka, poziva, druženja, nema komunikacije putem interneta ili mobilnog telefona. Svaki kontakt sa ljudima svedite na zaista neophodan minimum. Trudite se da otklonite svaku bludnu misao koja vam padne napamet. Uzdržite se od svakog medija koji bi možda imao ma i trunčicu sadržaja koji može izazvati određene seksualne asocijacije. Ne posmatrajte ljude, odvratite pogled od neke privlačne osobe koja slučajno prolazi pored vas. Bavite se aseksualnim delatnostima, igrajte šah, čitajte Hegela, obavljajte teške fizičke poslove ili vežbe, slušajte Baha ili Betovena, gledajte Mesec, oblake, posvetite se poslu. Nema razmišljanja o onome šta ste radili prethodnih mesec dana. Nema prisećanja. Potisnite to. Ovo su sada nove perspektive. Nakon mesec dana uzdržavanja, dajte novu definiciju pohote. Javiće vam se puno raznih misli. Sredite ih. Definišite pohotu sa pozicija uzdržanosti a ne sa pozicija raskalašnosti kao u prvom periodu. Nakon toga uporedite dva iskaza. Možda ćete biti iznenađeni. Bili ste bludnik, sada ste asketa. To su na prvi pogled zaista nepomirljive suprotnosti. Proverite da li je uistinu tako.

Period dinamične introvertnosti:

Ovde je reč o pomalo ekscentričnoj varijanti iskušavanja pohote koja predstavlja kombinaciju prethodne dve, odnosno uzdržavanja i podavanja. Na neki način tu imamo posla sa apsurdnom mešavinom askete ili aseksualca i radikalnog bludnika. Naime i ovoga puta nije dozvoljen nikakav seksualni kontakt, ali je imperativ na što snažnijem i što kreativnijem seksualnom fantaziranju. Cilj je stvoriti što veći napon pohote. Pritom, neophodno je uzdržavati se i od bilo kakvog oblika masturbacije. Dakle, ima gledanja i zamišljanja ali nema diranja, ni drugih, ni sebe. Posmatrajte sočne prolaznike, osetite zovne mirise koji mame na parenje, pratite porno sadržaje na internetu, posećujte striptiz barove, izlazite, flertujte, voajerišite, maštajte, budite aktivni na internet društvenim mrežama, trpite uzbuđenost i stalno je podražujte, ali ne činite ništa. Kanališite. Na kraju, kada silovita energija pohote iskoči, sagledajte je i uobličite definiciju iz krajnje teskobne pozicije. Uporedite to sa prethodnim nalazima. Ima li razlike?

Period radikalnog fetišizma:

Za praksu namenjenu četvrtom mesecu ovog intenzivnog kursa discipline i inkubacije za inicijacijski akt, zaista je neophodno imati jak stomak. Saznaćete mnoge stvari o sebi, a možda ćete otkriti i neke seksualne afinitete za koje niste ni slutili da su vam prijemčivi. Sve što ste do sada prošli, u prethodna tri meseca iskušavanja pohote, nije ništa spram onoga što sledi. Ovoga puta cilj vaše seksualne aktivnosti, objekti delovanja vaše pohote nisu više oni koji vas privlače ili spram kojih ste u najmanju ruku seksualno indiferentni (ali koji ipak mogu da zadovolje vaše kriterijume čak i ako su ovi veoma nisko postavljeni). Sada je neophodno usmeriti seksualni instinkt ka objektima / subjektima koji su vam odbojni ili u vama izazivaju gađenje. Praksa četvrtog meseca predstavlja silovanje sopstvenog libida, tj silovanje samoga sebe kao seksualnog bića. Pritom je sve dozvoljeno. Granice odredite sami, ali pazite da budu rastegljive. Nemojte rizikovati život i zdravlje, ne kršite zakon, ali ne lišavajte se neke pikantne gnusnosti samo zato što vam je to moralno, estetski ili fiziološki neprihvatljivo. Upustite se u zaista maštovite seksualne odnose i igre sa ružnim, odvratnim, starim ili hendikepiranim osobama ili u oblike seksa koji vam nikako ne prijaju. Nemojte se ograničavati samo na ljudska bića. Masturbirajte uz sadržaje iz oblasti sudske medicine itd. Takođe, pokušajte da masturbirate uz sliku uveličane muve, zatim radite nešto sa izmetom… Pokušajte da neke posve neseksualne pojave i oblike doživite seksualno, koristeći prilično rastegljivu seksualnu imaginaciju. Zamišljajte da opštite sa nekakvim velikim insektom, ili da ste ogromni mutirani insekt koji ide okolo i napastvuje ljudska bića, mrtvace u rakama i mrtvačnicama, životinje, automobile, kuće, šahtove, drveće, rupe u zemlji itd. Četvrti mesec se doživljava totalno panseksualno. Da li će i definicija biti u duhu panseksualizma?

Nakon ovog četvoromesečnog kontrolisanog ludila, kako bi to rekao Kastaneda, teško da ćete ikada više biti ona stara ličnost. Saznaćete mnogo o sebi. Naravno, svestan sam da većina ljudi sebi ne može dozvoliti ili priuštiti ovakvo eksperimentisanje ili prosto ovako nešto smatra glupim, nepotrebnim i sasvim neprihvatljivim. Naposletku, neka se niko ne oseti pozvanim da sledi ove upute. Pisac ovih redova je samog sebe podvrgnuo ovom eksperimentu u cilju podsticanja samospoznaje. Ono što smatram dobrim i korisnim za mene, nije nužno dobro i korisno nekome drugom. Naposletku, neka svako traga za sopstvenim metodama iskušavanja samoga sebe i sila koje postoje u svakom od nas. Ako imate neki bolji način iskušavanja i kanalisanja pohote, izvolite, ali iz ličnog iskustva govorim da je ovo prilično delotvorna šok terapija.

Galaksizacija, panseksualizam, transhumanizam III

H.R. Giger

Zahtevi za političkom i ljudskom slobodom, tj za slobodom ispoljavanja sklonosti, orijentacija, zadovoljavanja nagona i iluzije identiteta, predstavljaju involutivnu tendenciju. Naravno, nije svaki zahtev za slobodom involutivan, ali jeste onaj koji oslobađa nagon od odgovornosti. U tom smislu sloboda od tiranije je uspon, ali je sloboda da budeš rob svojih strasti pad. Pseudocivilizacija ne nudi prvo, nego nudi ono drugo, i to prerušeno u prvo. Zato je njen zahtev za slobodom involutivan, jer oslobađa ono što bi trebalo držati na uzdi. To znači da ukoliko apstrahujemo tehnološki i kvantitativan civilizacijski skok, pseudocivilizacija u antropološkom smislu nije donela nikakav napredak. Istinski razvoj kretao se mimo nadiruće pseudocivilizacije ili protiv nje. Pseudocivilizacijska tehnološka magija otvara put ka korisnim mogućnostima ali većina njenih kapaciteta biva upotrebljavana za ljudsko (samo)zatiranje, te na zatiranje sveg života, putem razvijanja odnosa dominacije i nerazumnog interesovanja ka efemernostima. To je posledica uzurpacije kapitala nad proglašenom prosvećujućom te tobože slobodarskom idejom vladavine razuma. Takav razvoj događaja uopšte nije revolucionaran, nego pseudorevolucionaran, budući da zakida mogućnost ciklične obnove promovišući pravolinijsko kretanje istorijskog procesa koji zapravo vodi ka ukidanju istorije. To je sekularni odjek eshatološke monoteističke ideje.

U univerzumu u kojem bitišemo, ljudska težnja za slobodnim ispoljavanjem sklonosti i zadovoljavanjem nagona, predstavlja odraz opšte težnje antagonih elemenata ka njihovim sopstvenim slobodama, čija je posledica ukidanje samog univerzuma, odnosno čoveka, procesom njegove involutivne, dekadencijske demonizacije. Čovek čije ponašanje podstiču njegove opsesije i strasti, na dobrom je putu da postane demon (pritom nije neophodno da mu izrastu rogovi). Perspektiva čovečanstva koje čine opsednuti nije više čovečanstvo već demončanstvo, društvo demona. Ovo nije samo metafora nego je u pitanju ontološki proces, jer kada ljudi predaju svoju volju nagonima, oni prestaju da budu subjekti i preobražavaju se u objekat, odnosno u oruđe sila koje ga koriste. A ono što nema volju, nema ni ljudskost. Podsetimo se činjenice da u okvirima kulturnog i pedagoškog pseudocivilizacijskog miljea vlada povoljna klima za podsticanje, negovanje i razvoj manijakalnih interesovanja i sklonosti. Napredak ostvaren u pravcu osvajanja svakolikih ljudskih sloboda i prava, jeste približavanje udesu čovečanstva. U smislu samoukidanja i degeneracije, čovek se nalazi u potpunom skladu sa opštom tendencijom sveta u kome bitiše.

Savremena civilizacija stvara klimu koja pogoduje širenju ovakvih atavističkih psihičkih energija u ljudskoj svesti koje će prirodno težiti ovaploćenju. Pokoravanje ljudske volje inferiornim težnjama sopstvenog bića proizvodi uzaludno traćenje njegove ograničene energije, a s druge strane te tendencije nisu jedini entropijski faktor koji deluje unutar ljudskog bića. Zapravo, inferiornim tendencijama možemo nazvati sve ono što čoveka čini uzaludnim i besmislenim, s obzirom da vezuju njegovu pažnju i energiju za nebitne pojave i ciljeve, a što čini ljudsku svest dezorijentisanom. Otud većina ljudi ima nefunkcionalnu listu svojih prioriteta. Udovoljiti ovom ili onom nagonu, ostvariti ovu ili onu sklonost, biti nadvladan iracionalnim, znači popustiti pred silama haosa koje postoje kako unutar makrokosmosa, tako i u okvirima mikrokosmosa. Čitav pseudocivilizacijski, a i civilizacijski idejno kulturno-društveno-politički kompleks sačinjen je u mnogo većoj meri na principima popuštanja ljudskog duha silama haosa, nego nasuprot njemu (što ne znači da je univerzum u celosti neprijateljski ustrojen).

Nakon što je monoteistička društvena praksa izopačila ljudski odnos prema seksualnosti, nije ni čudo što seksualnost danas, u „povoljnoj društvenoj klimi”, sve masovnije poprima perverzne i nefunkcionalne oblike. Sve što je u domenu seksualnosti nekada bilo sveto i što je spadalo u skup sakralnih i obrednih radnji, u našem vremenu je isceđeno od svrhe, nastavivši bitisanje u obliku ljušture. Takva izopačena seksualnost teži da sebi podredi politiku, moral, religiju, pravnu regulativu, društvenu ideologiju, ezoteriju, umetnost, nauku itd. Nemajući da se uhvati ni za šta čvrsto, stvarno, stameno, ispočetka stidljivo i oprezno, a potom sve intenzivnije, pseudocivilizacija nastoji da od seksualnosti načini vlastiti ugaoni kamen, orijentir slobodarstva. Ona nastoji da od seksualnosti načini vrednost. Pošto na svim poljima sve više ograničava i sputava čoveka, pseudocivilizacija mu zauzvrat velikodušno nudi sve veće i grotesknije seksualne i potkulturne slobode. U vazduhu visi ljudsko pravo na bilo kakvu identifikaciju, seksualnost i ekscentričnost svake vrste.

Kao uvod u predstojeće masovne, neviđene i opsežne genetske poduhvate izazivanja veštačkih mutacija kod ljudi, nekakav guru panseksualizma, tačnije mutagenog i transhumanističkog panseksualizma, povodom toga bi mogao reći: „U cilju naše sreće, mi imamo pravo da menjamo ne samo naše identitete nego naša obličja u duhu naših seksualnih sklonosti.” Sve to radi stimulisanja intenzivnijeg seksualnog doživljaja i izbuđenja, jer čovek ima pravo na sreću, makar zbog toga postao čudovište ili idiot. Ranije sam pokazao kako se tri istorijske ideologije dele oko tri principa Francuske revolucije: nacizam fetišizuje bratstvo, komunizam jednakost, a liberalizam slobodu. Sada vidimo kako se ta trijada transformiše: sloboda postaje sreća, jednakost postaje pravo, bratstvo postaje seksualna sklonost. To nije nova trijada, to je ista trijada u svom poslednjem, najnižem obliku.

Oni koji malo promućurnije posmatraju nadolazeće društvene promene brzo će uočiti da u transhumanističkom i mutagenom panseksualizmu leže neslućene ekonomske mogućnosti. To pokreće veliki investicioni ciklus zato što ljudi žele (i imaju pravo) da se menjaju u skladu sa svojim seksualnim sklonostima i identifikacijama, a s ciljem da budu srećni. Zamislite koliko bi mogla koštati smrznuta oplođena jajna ćelija sa ugrađenom mutacijom, čije puštanje u prirodan tok razvoja, rezultira nastajanjem lepuškastog momka čiji se analni otvor vlaži po istom principu kao i ženski polni organ? Vidimo u ovom primeru kako na principima mutagenog panseksualizma može biti izgrađena čitava humana, odnosno kanibalska ekonomija, a sve u ime tzv slobodne ljubavi, u ime sreće i ljudskih prava. Tako ćemo doći do stajališta kako je humano i progresivno rađati degenerike, jer vazda je imperativ biti u trendu, a trend nalaže veštački stvaranu društvenu i ljudsku različitost. 

Klinike bi u početku besplatno vršile mutiranje plodova, ili bi to sponzorisala kakva filantropska fondacija. Održavali bi se izbori za najmutanta, dodeljivale nagrade, subvencije, da ljudi uvide kako im se to isplati. Recimo, osoba, par ili promiskuitetna zajednica koja uzgaja mutanta kao nagradu dobija mnoštvo društvenih i ekonomskih privilegija, jer zaboga, oni podižu „osobu alternativne morfo-genetske strukture - AMGS Person”. Bio bi to zaista izuzetan čin humanosti i ljudskog požrtvovanja. To se i politički isplati. Naime, lakše je vladati gomilom retardiranih, ili na izvesne načine ograničenih mutanata, nego zdravim i jakim ličnostima koje ispoljavaju političku volju. Tako će multihumanizam (humanoidni diverzitet) zameniti multikulturalizam. Kako su uopšte u prošlosti stvorene pretpostavke razvoja mentaliteta koji će omogućiti opisani razvoj? Povodom toga pogledajmo kako Fridrih Niče promišlja: 

„Hrišćanstvo je stalo na stranu svih slabih, ništavnih, bezuspešnih. Iz protivstavljanja instinktima održanja snažnog života ono je stvorilo ideal; iskvarilo je sam um duhovno najsnažnijih priroda time što je podučavalo da se na vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grešne, kao na bludne vrednosti, kao na iskušenja.“ 

Tako piše Niče u „Antihristu“, paragraf 5. U paragrafu 7 čitamo: 

„Samilost je suprotna krepkim čuvstvima koja podižu energiju osećanja života. Ona deluje depresivno. Kada se sažaljeva gubi se snaga. Samilošću se još uvećava i umnogostručava gubitak snage koji već nestaje, sam po sebi, trpljenjem. Samo trpljenje uz pomoć samilosti postaje zarazno… Ako se samilost promeri spram vrednosti reakcija koje je ona izazvala, tada se u još izrazitijoj svetlosti ocrtava njen po život opasan karakter. Samilost uglavnom krstari zakonom razvitka koji je zakon selekcije. Podržava ono što je zrelo da propadne, pristrasno brani ono što je život razbaštinio i prokleo, pomoću mnoštva promašenih svih vrsta, koje ona održava u životu, samom životu pridaje zloslutan i neizvestan vid. Usudilo se da se samilost nazove vrlinom (- u svakom otmenom moralu ona važi kao slabost - ); otišlo se i dalje, od nje se načinila vrlina uopšte, tlo i izvor svih vrlina – samo, razume se, i što stalno treba imati u vidu, to se uradilo na osnovu jedne filozofije koja je bila nihilistička, koja je na svom štitu zapisala ništenje života.“

Otud je hrišćanstvo i iz njega izvedeni ideološki derivati, zapravo religija i doktrina smrti, jer štiti slabe od selekcije. Ali upravo zato je humanizam sekularizovani produžetak, ili rezidua hrišćanstva, budući da štiti slabe od zakona prirode. Razlika je u tome što hrišćanstvo štiti slabe u ime Boga, a humanizam u ime čoveka, ali oboje čine isto odlažući smrt onih koji bi trebalo da umru. I zato je humanizam hrišćanstvo bez Boga, religija smrti koja više ne zna zašto štiti slabe. Taj doktrinarni kompleks sebi daje za pravo da spašava život, ali i da ga uništi. Na jednoj strani usložnjava život održavajući one koji ne bi trebalo da prežive u prirodnom poretku stvari, a sa druge strane vrši pogrome i genocide. U našem vremenu imamo spoj banalnog humanitarizma i pseudoimperijalizma utemeljnih na istim načelima nakaznosti koji čine jednu globalnu mašinu za mlevenje mesa i proizvodnju đubreta. Konačno dolazimo do tri ključne odrednice galaksizacijske društvene ideologije. To su smernice na osnovu kojih se grade postulati buduće društvene etike. Reč je o trijadi koja kombinacijom svojih komponenti stvara politički, ekonomski i moralno-ideološki sistem: 

• kanibalska ekonomija (čovek je sirovina, polufabrikat, gotov proizvod i potrošač);

• mutagenizacija i transhumanizam (stvaranje svojevrsnog antropodiverziteta uz pomoć genetike i bionike);

• panseksualizam (seksualni, odnosno erotodiverzitet);

Ove tri smernice se sasvim uklapaju u principe pseudorevolucionarne vladavine razuma. Kanibalska ekonomija poklapa se sa načelom fantazma napretka, iza čega stoji korporacija. Kapitalizam tretira čoveka kao radnu snagu,  ali ga ostavlja celim. Sa druge strane, kanibalska ekonomija ide dalje i razlaže ga na delove: organe, gene, identitete, sklonosti, i prodaje ih kao robe. Čovek nije više radnik, nego je sirovina za proizvodnju novih oblika. To je kapitalizam koji je pojeo samog sebe, i sada jede svoje domaćine.

Mutagenizacija i transhumanizam u vezi je sa principom znanja, iza čega stoje univerziteti i instituti. Povodom toga, javlja se jasno pitanje zašto bi neko plaćao mutacije? Zato što je identitet postao roba. U svetu gde je razlika vrednost, svako želi da bude poseban. A najposebniji si kada si jedinstven, odnosno kada si mutant. Mutacija nije više greška, ona je brend. I zato će tržište mutacija eksplodirati, jer identitet nema granica, a kapital obožava neograničeno.

Panseksualizam korespondira sa principom kontrole, iza koje stoji država i paradržavne nadnacionalne institucije koje svemu daju pravni okvir. Širokom raznolikošću ljudskih prava i sloboda, nauka može dobiti razvojni stimulans od čega ekonomski sistem, koji hrani institucionalizovanu plutokratiju i nauku u službi kapitala i moći, uživa blagostanje, profit i privredni rast.

Povodom rečenog već ima inicijativa da se majmunima dodele izvesna ljudska prava s obzirom na njihovu veliku sličnost sa ljudima. Zašto je ovo važno? Zato što pokazuje da granica ljudskosti nije ontološka, već pravna. Ako majmun može dobiti ljudska prava, onda ljudskost nije biće, već status. I to je konačni trijumf pseudocivilizacije, jer ona tako ukida ontologiju i uvodi pravo kao jedinu stvarnost. Bitno je ono što je priznato, a ne ono što jeste. To je svet bez bića, svet čistih konstrukata. 

Znači li to da će se uskoro pojaviti pravnici specijalisti za prava majmuna? Zamislite slučaj: šimpanza protiv države, u kome šimpanzini advokati na osnovu kršenja nekog njegovog prava traže milione dolara odštete u korist šimpanze. Tako majmun, osim što može računati na pomoć advokata, može imati i svoj račun u banci. Ako već ima bankovni račun, zašto onda ne bi mogao biti i akcionar u nekom preduzeću, možda čak i vlasnik? Zašto onda ne bismo mogli da majmuna izglasamo za gradonačelnika ili predsednika države? Verujem da bi na tom položaju bio bolji od mnogih ljudi. Na kraju, zašto majmun ne bi mogao da sklopi brak sa ljudskim bićem? Ukoliko neko izrazi želju da „oženi” šimpanzu te ukoliko psihijatri za majmune ustanove da se šimpanza seksualno „pali” na stranku koja zahteva njegovu ruku, zar bi bio problem da se oni venčaju i država njihov odnos prizna kao brak? 

Sve je ovo do sada možda moglo biti smešno, međutim veliki problem nastaje kada „supružnici” požele da imaju sopstveno dete. Tada nastupa načelo mutagenizacije i transhumanizma koje izlazi u susret panseksualnoj tendenciji. Nauka će sigurno potražiti neko srećno mutageno rešenje tako što će umiksati (ionako sličan) genetski materijal čoveka i majmuna, ne bi li se dečji plač konačno uselio u topli dom srećnog para. To „dete” neće biti ni čovek, ni majmun, a imaće sva moguća ljudska prava, pa čak i nešto preko toga, s obzirom da pripada drugačijoj manjini. Međutim, ni ovo nije problem, jer ako čovek može da uđe u bračnu zajednicu sa majmunom, zašto onda ne bi mogao i sa psom, kokoškom, muvom… A gde su „deca”? Tačnije, šta su deca? To praktično znači da tamo neko dvadeseto koleno naših potomaka neće biti ljudi! Neki će to nazvati evolucijom. 

Zato pitajte se da li je slučajno to što nas mediji sve više bombarduju raznim čudovištima, mutantima, zombijima, vanzemaljcima, kao da nas neka ahrimanska sila polako priprema da budemo indiferentni i tolerantni prema onom što sledi, a to je potapanje broda zvanog homo sapiens. Nije ovde u pitanju nikakva teorija zavere, jer nas mediji (a od nedavno i algoritmi) ne pripremaju svesno, jer su oni sami pripremljeni. Oni ne znaju zašto to rade, ali rade, sledeći opšti tok. To je kolektivna nesvesna priprema za ontološku promenu, jer ako možeš da gledaš čudovište na ekranu, moći ćeš i da živiš sa njim. Um se navikava, i kada čudovište dođe, nećeš ga prepoznati kao čudovište. To je najveća opasnost: ne nasilje, već navika.

Galaksizacija, panseksualizam, transhumanizam II

H.R. Giger - prorok transhumanizma, panseksualizma i galaksizacije

U neku ruku Fransoa Donatjen markiz de Sad jeste jedan od najvećih pobornika tzv vladavine Razuma, pošto je po njegovom shvatanju, moralno, logično i sasvim razumno uzeti kao svrhu i cilj života težnju za ličnim zadovoljstvom, kakvo god ono bilo i kako god se ispoljavalo. Naravno, možemo zauzeti i drugačje stajalište te izneti ocenu da de Sad nije bio pobornik Razuma, nego je zapravo bio prvi koji je shvatio da razum nema sopstveni sadržaj. On je razum koristio kao alat za opravdanje strasti, i time razotkrio da je vladavina Razuma u stvari vladavina nagona koji se maskiraju u razum. To je suština pseudocivilizacije: nagon koji govori jezikom razuma. On odbacuje ulogu Boga kao vrhovnog moralnog sudije te odbacuje bilo čiji patronat i autoritet na polju etike i morala kao proizvoljan. 

Posmatrano sa linije de Sadovog stanovišta sloboda nije ništa drugo do nesputano ispoljavanje nagona. Ovom perspektivom otkrivamo da dosadašnji istorijski (pseudo)revolucionarni zahtevi za slobodom podrazumevaju uspostavljanje takvih društvenih odnosa i izgradnju institucija koje bi omogućile slobodnije ispoljavanje nagona, odnosno ispoljavanje iracionalne strane ljudske prirode kroz racionalizovanu i legalizovanu formu ostvarenja određenih prava i zadovoljenje interesa onih koji se osećaju potlačenima, eksploatisanima, obespravljenima, ugroženima, drugačijima i sl. Međutim, istinska sloboda nije sloboda nagona, nego je to sloboda od nagona. Shodno tome, akter Božanske revolucije katastrofe, tj pravi revolucionar, ne oslobađa strasti, nego ih koristi kao gorivo, a ne kao gospodara.

U skup društvenih grupa (koje se inače u datom društvenom poretku ne osećaju slobodno) mogu biti uvrštene razne klase, staleži, zatim kakav potčinjeni i frustrirani etnos, rasa, rod, ili neka drugačija kulturna, potkulturna ili seksualna manjina. Suština dosadašnjeg revolucionarnog i „pravednog” zahteva ogleda se u tome da ispoljavanje nagona ugrožene grupe u okviru nekog društva, bude omogućeno uz manje ili bez ikakvih prepreka iz oblasti morala, normi, običaja ili prava. To je naravno uvek na štetu onih grupa koje već uživaju određene privilegije ili prestižniji društveni položaj, bilo da su ih same stekle ili su ih nasledile od predaka.

Pomenuti zahtevi su uglavnom obojeni egalitarizmom, a zapravo se tu često radi o revanšizmu, mržnji ili težnjom za moći. Neko traži ravnopravnost, slobodu od ropstva, neko hoće odvajanje iz neke političke zajednice te osnivanje posebne države ili nacionalnog identiteta, drugi žele da vladaju ili učestvuju u vlasti i deobi ekonomskih dobara itd. Oni najugroženiji bore se za puko preživljavanje. Međutim, ukoliko se neki narod danas bori za opstanak, sutra će se boriti za ostvarenje političke prevlasti u regionu. Zahtevima nikad kraja. Pohlepa može da menja oblik delovanja, te kako to uočava sociološka imaginacija tzv formalističke sociologije, neki interes može uzeti različite oblike, ali i jedan oblik može da bude u službi različitih interesa. Naposletku sam interes nije ništa drugo do racionalni izraz nagonskih sila u čoveku, čiji je etički izraz pojam pravde. Moj interes je, dakle, nešto pravedno. Pravedan je moj interes, jer je moj! 

H.R. Giger

U knjizi „Ključ misterija“, Elifas Levi kaže da je cilj svakog protestantizma i svih demokratija da zamene legitiman despotizam zakona ljudskim proizvoljnim suđenjem, odnosno, da autoritet zamene tiranijom. Po Leviju, ono što ljudi nazivaju slobodom nije ništa drugo do sankcionisanje, po njima, nelegitimnog autoriteta. On kaže da je Kalvin protestvovao protiv lomača u Rimu, da bi time sebi stvorio pravo da spali Mihajla Servetusa. I dalje, upozorava da svaki narod koji se oslobađa od nekakvog Čarlsa Prvog i Luja Šesnaestog posledično mora biti podvrgnut jednom Robespjeru i jednom Kromvelu, dok se iza svih protesta protiv, po Leviju, legitimnog papstva, skriva manje ili više apsurdan antipapa. 

Naravno, mogli bismo otići korak dalje te Levijevom zaključku u vezi papskog legitimiteta suprotstaviti gledište koje je u knjizi „Pobuna protiv modernog sveta“, u poglavlju „Univerzalnost i centralizam“, izneo Julius Evola. On o degradaciji ideje regere kaže da se odvojivši od tradicionalne duhovne osnove postala samo laička, svetovna i centralizatorska. Osvrtom na drugi aspekt izopačenja, uviđamo da svaka sveštenička vlast koja ne poznaje imperijalnu funkciju, kao što je bio slučaj s Rimskom crkvom u periodu borbe za investiture, teži upravo obesvećenju koncepta države ili kraljevskog dostojanstva. Time sveštenička vlast, kaže Evola, doprinosi, često i nesvesno, oblikovanju onog svetovnog i realističkog mentaliteta koji će kasnije neizbežno ustati protiv same svešteničke vlasti i osujetiti svako njeno stvarno uplitanje u telo države. Dakle, kako to dalje u tekstu zaključuje Evola, prizvani duh odvući će sa sobom onoga ko ga je prizvao. Po logici stalne dekadencije, ne-biće otkine jedan deo bića, zatim uspostavi poredak na nižem nivou. Potom ne-biće formira alternativu redukovanom poretku bića, pa nasiljem otkine još jedan deo. I tako vremenom, ne-biće umanjuje kvalitet bića, dok na drugoj strani uvećava kvantitet.

Liberali su, poput komunista, deca pentagrama, iznikli iz semena kalvarijskog krsta. Prvi predstavljaju beli ili žuti pentagram, a drugi crveni. U optici evropske političko-ideološke prakse, beli pentagram oličava desnicu, a crveni levicu. Oni su ovaploćenje slepih sila Hermesovog štapa predstavljenih zmijama, ali bez one etičke vertikale oličene u štapu koji zmije drži pod kontrolom. Dekadentnost hrišćanstva i izopačenost sveštenstva polomila je tu etičku vertikalu. U želji da nadvisi kraljeve i careve, poslednje ostatke faraonsko-cezarskog solarnog principa, Crkva je kao lunarni princip, omogućila oslobađanje one dekadentne strane lunarnog potencijala. Tako je država, odnosno carstvo-kraljevstvo sekularizovano i desakralizovano od strane onih koji su načelno nosioci religioznog i sakralnog.

Pseudorevolucionarni slobodarski zahtevi stoje u tesnoj vezi sa veoma jakim kompleksom emotivnog naboja gde se prepliću mržnja, strah, strast, pohlepa, zavist, osvetoljubivost, ona niska ljudska strana. Naravno, prisutan je i mističan žar revolucije, opsednutost revolucionarnim idealima, altruizmom, pravednošću, patriotizmom, a što nakon izvršenog revolucionarnog prevrata i uspostavljanja zahtevanih „pravednih” društvenih odnosa i institucija, često iščili put apstraktnih sfera demagogije novih vlastodržaca. Novi vlastodršci, pozivajući se na (i mitologizujući) revolucionarnu borbu do nadljudskih dimenzija, legitimišu te legalizuju novi, zapravo ilegalni društveni poredak i nove privilegije. Pravi iskreni revolucionari poneti mističnim ideološkim žarom revolucionarnog pokreta i njegove neprekidne akcije, tzv deca revolucije, zavedeni slatkastom mistikom ideala pravde, naposletku bivaju zbrisani ili marginalizovani od strane revolucionarnih uzurpatora, koji su uzurpirali i samu revoluciju.

Sve dosadašnje istorijske revolucije su oblici uzurpacije, jer su vođene željom za vlašću, ne željom za suštinskim oslobođenjem. One zamenjuju jednu elitu drugom, jednu masku drugom, ali Božanska revolucija katastrofe, u tom smislu nije istorijska, nego je kosmička ili nadistorijska. Ona ne zamenjuje elitu, već ukida samo načelo vladavine. Jedno od osnovnih načela pseudorevolucionarne uzurpacije jeste pljačka, a ne „pravedna preraspodela društvenih dobara.” I ne samo pljačka, i ne samo uzurpacija! Rekao bih da je pre na delu ona univerzalna sadistička crta ljudskog karaktera koja uživa u zločinu, ponižavanju, nanošenju bola, silovanju i divljačkom iživljavanju. U vanrednim situacijama, naročito ukoliko se neprijatelj percipira kao neka podljudska, niža vrsta, pripadnici samoproglašene ili samopodrazumevajuće misionarske „više” ili „pravedne” vrste, prema njima ispoljiće demonsku mržnju, bes i destruktivnost. Sa manijakalnim uživanjem i neskrivenim gađenjem ubijaće njihovu decu, baš kao što zgroženi i u blagoj panici ubijamo bubašvabe u kuhinji. Svaka vanredna situacija otvara manje ili više prostora za taj manijakalni demonski žar ubijanja i iživljavanja. Revolucije i ratovi takvo stanje u trenutku legitimišu. I nije cilj samo likvidirati neprijatelja. Neophodno je da neprijatelj što više pati, da bude ponižen. I sve se to dešava u ime nacionalne slobode i emancipacije, u ime vekovnih težnji za konačnim rešenjem nacionalnog pitanja, u ime odbrane civilizacije i kulture od varvara, u ime više integracije, pravde, nacionalnog buđenja, u ime povratka veri i tradiciji, u ime istine, lepše budućnosti, slobode, u ime predaka, u ime potomaka, u ime pravde, domovine, u ime Boga… Nikada u ime onog što zaista jeste, a to je sadističko perverzno zadovoljstvo i prateća materijalna korist. 

Po aktuelnom duhu vremena, specifično identitetski opredeljene osobe imaju se tretirati kao posebna manjina i da to postane deo meinstrima, odnosno nešto normalno i prirodno. Upravo ih svetlost tih reflektora insistiranja čine nenormalnim i neobičnim. One koji upiru te reflektore ne zanima alternativno identitetski opredeljena osoba kao ljudsko biće, nego ljudsko biće kao alternativno identitetski opredeljena osoba. S obzirom da su tradicionalne manjinske kategorije ujedno i političke, to znači da su alternativno identitetski opredeljene osobe takođe politička kategorija. Akcijom pozitivne diskriminacije i društvene afirmacije ta vrsta u suštini političke orijentacije na neki način biva privilegovana. Taj trend otvara put politizaciji nekih još alternativnijih vidova identitetskog opredeljivanja. Time je proizveden još jedan povod za ograničavanje ljudske slobode u ime slobode, u ime slobodnog ispoljavanja nagona, a što je bio cilj novovekovnih pseudorevolucija na Zapadu. Kao posledicu toga imamo ideološko svođenje ljudskog bića, u ime čovečnosti, te njegovo identifikovanje kao člana društva, kao građanina, isključivo na osnovu identitetskog opredeljenja koje je utemeljeno na tlu seksualnosti. Ljudsko se, potpuno u duhu frojdizma, na ovaj način svodi na seksualno. Kao da seksualnost u potpunosti određuje ljudsko biće, pa stoga predstavlja osnovnu antropološku i političku pretpostavku društvene identifikacije.

Sa stajališta pseudocivilizacijskih merila, svi identiteti, sva poistovećivanja čoveka sa bilo čime, jeste nešto inferiorno spram tog osnovnog - seksualnog i rodnog. To je osnovni pseudocivilizacijski kliše svrstavanja. Kao da ljudsko biće nema nikakvih drugih kvaliteta na osnovu kojih bi mogao legitimisati svoja opredeljenja i svoje osobenosti, svoju samosvojnost. Vidimo da su nacija ili narod, vera i rasa, divljač za odstrel, štetočine koje ugrožavaju novonastalu i isforsiranu društvenu eko-strukturu. Otud je primetna težnja za diskvalifikovanjem i krunjenjem tradicionalnih identitetskih kategorija koje predstavljaju smetnju razvoju današnje pseudocivilizacije.

Ideološka načela pseudocivilizacije svakodnevno potvrđuju njenu odbojnost spram svakog, uslovno rečeno, organskog, ali prirodno izraslog, tradicionalno i istorijski samoniklog identiteta i kolektiviteta. Pseudocivilizacija je na svom pohodu potpune dominacije nad ljudima, prevashodno antinacionalno, antireligijski, antirasno, antiporodično i suštinski antiduhovno nastrojena. Ona ne dozvoljava mogućnost da neka određena grupacija, koja deli zajednička svojstva i obitava na određenoj teritoriji, samostalno dolazi do svoje suštine i odgovarajućeg pogleda na svet koji stvara posebne oblike institucionalne, normativne i vrednosne samosvojnosti i postojanosti. Pseudocivilizacija za svaku od tih kategorija nudi svoju pseudo varijantu, odnosno zamenu. U tom smislu za očekivati je da će se pojaviti neke za današnja merila sasvim apsurdne manjine. Nije daleko dan kada će biti sklopljeni prvi „brakovi” sa životinjama, mrtvacima, sa biljkama, seksbotovima, predmetima, duhovima ili pak multilateralni brakovi. Nešto od toga se već dešava.

Ideja venčanja sa mrtvima ili sa neljudskim bićima ima duboke korene u drevnoj magijskoj prošlosti. Mag se obredno „venčavao“ sa određenim predmetima moći ili sa životinjama, ne bi li stekao neka svojstva njihovih entiteta. U biti venčanje je religijsko-magijski čin, a brak religijsko-magijska institucija. Mnogo toga što današnji civilizovani um smatra seksualnom perverzijom nekada je bio deo nekakvog rituala, sakralnog obreda. Dendrofilija na primer, danas smatrana seksualnom perverzijom, u osnovi nije puko seksualno opštenje sa drvetom, već sveti polni akt sa boginjom koja boravi u drvetu. Tako možemo naći paralelu za sve ono što nas danas potajno uzbuđuje ili što sa stajališta konvencionalnog morala osuđujemo i smatramo izrazom ljudskog izopačenja. Nije izopačenje polni čin sa drvetom, nego je izopačenje nedostatak svesti prilikom tog čina da je upravo to drvo zapravo ovaploćenje određenog principa, odnosno božanstva. U tom svetlu neumitno se postavlja pitanje, vezano za ovaj primer, ima li šta prirodnije, „ekološkije“ ili svetije od opštenja sa silama prirode putem korišćenja drveta kao seksualnog objekta ili medijuma preko kojeg ostvarujemo tu komunikaciju?

Na osnovu legitimne afirmacije političkog homoseksualizma tokom devedesetih godina XX veka, otvoren je put ka političkom panseksualizmu koji će trasirati prevazilaženje seksualnog ekskluzivizma i konačnu likvidaciju institucije porodice. Isto će važiti i za one koji tvrdoglavo opstaju u svojoj tradicionalno shvaćenoj identitetskoj ulozi ma koje vrste. Povodom toga nije daleko dan kada će biti teško povući crtu razlike između bordela, mrtvačnice, zoološkog vrta i recimo laboratorije instituta za genetski inženjering i bioniku. Usput, ta ista institucija može biti hotel, sauna, kazino, zabavni park, restoran, bolnica. Navedene institucije, u jednom trenutku biće zaista teško međusobno razlikovati. Neko će proceniti kako bi bilo isplativo objediniti ih pod okriljem jedne institucije, s obzirom da se tu ukrštaju širi i oni veoma uski društveni i pojedinačni interesi, opsesije i orijentacije.

Isto tako, nije daleko ni dan kada će genetika klonirati ljude sa namerno izazvanim genetskim mutacijama te tako proizvoditi nove antropomorfne „manjine” sa posebnim kolektivnim pravima. Odmah potom, uslediće i prvi „mešoviti brakovi“ između ljudi i veštački stvorenih mutanata (ili kiborga) kao početak procesa stvaranja nove svečovečanske univerzalne rase kosmičkog bratstva i jedinstva. Ljudi će biti primorani, pod izuzetno represivnom pravno-policijskom, medijskom i histeričnom društveno-mrežnom prinudom, trpeti teror grotesknog u ime tolerancije, slobode, jednakosti, bratstva, ljubavi, mira, demokratije, humanosti, ljudskih prava, prosperiteta, ekonomskog rasta, te u ime ostalih čarobnih formulacija koje će u međuvremenu nastati. Biće to era globalne panseksualističke katakombe čovečanstva u kojoj će ispoljavanje rodnosti i seksualno utemeljenog identiteta biti osnovno merilo samobitnosti neke individue, odnosno društvene grupe. Takav razvoj situacije težiće rodnom ujednačavanju jedinki kroz progresivnu fluidizaciju. Ljudi će tokom svog života više puta menjati pol ali i ljudsko obličje. Danas sam muškog pola i ljudsko biće, sutra sam hermafroditni humanoidni gušter, prekosutra nešto treće. 

Izloženi scenario seksualno-identitetske i politički korektne fantastike moguć je pod uslovom da pseudocivilizacija globalno trijumfuje, osvajajući svet i sve narode. U tom slučaju, u dobu koje nagoveštava nestajanje nacija, brisanje rasnih, kulturnih i etničkih razlika, seksualnost je jedino šta preostaje, osim ekonomskih, profesionalnih i intelektualnih barijera i osobenosti, kao mogućnost grupne identifikacije, kao osnova sticanja kolektivnog pravnog statusa. To znači da granica ljudskih sloboda i prava, određenih prevashodno seksualnošću, jednostavno nema. Seksualnost je ovde u ulozi agensa svečovečanske sinkretičke integracije koja ne trpi ekskluzivnost bilo koje grupe pa ni pojedinaca.

Princip panseksualizma insistira na univerzalnoj seksualnoj i rodnoj orijentaciji svakog pojedinca, i to po svim mogućim kriterijumima. Seksualno opštiti samo sa pripadnicima jednog rodno-seksualnog opredeljenja ili samo u okviru jedne biološke vrste je sa stajališta ideološkog panseksualizma nemoralno. Seksualna polivalentnost znači apsolutni promiskuitet. To načelo direktno vodi ka galaksizacijskom idealu seksualnosti koji ovu izvlači iz ljudske, tj antropocentrične sfere, i prebacuje je na još divergentniji kolosek po kome je nemoralna ekskluzivna seksualna orijentacija samo između ljudskih bića. U grupu politički korektnih i moralno-politički podobnih oblika seksualnosti, shodno datom ideološkom gledištu, biće uvršteno i opštenje sa životinjama, biljkama, ali i sa neorganskim ili hibridnim organsko-neorganskim partnerima kao što su kiborzi, zooidi, androidi, mutanti itd. Tako će, u ime humanizma, doći do dehumanizacije ljudske vrste, posredstvom seksualne sfere, odnosno organizovanom, kolektivnom manipulacijom seksualnim instinktom. To je slika budućeg kosmičkog bratstva i njemu svojstvene kosmičke svesti čija je izgradnja jedan od ključnih ciljeva procesa galaksizacije. Povodom svega ovoga, imajmo na umu da panseksualizam nikako ne može biti nekakvo širenje ljudskosti, odnosno ne može biti stavljen u humanističku svrhu. Panseksualizam je otud oruđe razblaživanja ljudskosti i ljudolikosti, jer ako je sve seksualno - drvo, životinja, mašina - onda ništa nije posebno ljudsko. Suština ljudskosti nije u tome da budemo seksualni, nego u tome da preuzmemo odgovornost za našu seksualnost. Panseksualizam ukida odgovornost, i time ukida čoveka. 

Oslanjajući se na ono što sam izneo, sada se polako primičem svrsi ljudske vrste u projekciji okultnih sila pseudocivilizacijskog nadiranja. Naime, ljudska vrsta bi trebalo da posluži kao genetsko-morfološko-psihološka osnova za stvaranje drugih rasa. Mi smo zlatna rasa mitske prošlosti od koje će proisteći svakakvi oblici koje nismo u stanju ni zamisliti. Mi smo zamorčići, agens kreativnog spajanja organske i neorganske materije. Transhumanizam kao metastaza pseudorevolucionarnih ideologija, ne teži poboljšanju ljudskog bića, nego njegovom ukidanju, jer ako je čovek tek jedna faza, jedna stanica, onda je svaka faza samo materijal za onu sledeću. Ljudska vrsta u tom smislu nije cilj po sebi, nego je ona  genetski rudnik iz kojeg će biti iskopani novi humanoidni i transhumanoidni oblici. Mi otud nismo vrhunac, nego smo dinosaurusi koji još nisu izumrli. U tom smislu, čovek današnjice jeste dinosaurus, ali revolucionar nije tek nekakav sisar, ne smatra sebe nekakvom narednom fazom evolucije, nego sebe vidi kao izlaz iz svih faza. On ne nasleđuje čoveka, nego ga prevazilazi, ne ka novoj vrsti, već ka slobodi od svake vrste. Zato revolucionar nije deo transhumanizma nego završetak.

Zadatak revolucionara u takvoj perspektivi nije aktivan otpor, nego prevashodno osvešćivanje ovog procesa. Spram toga, revolucionar će stajati na poziciji prihvatanja i sprovođenja pseudorevolucionarnih i pseudocivilizacijskih načela, ali na jedan još groteskniji i izopačeniji način. U tom smislu, revolucionar Božanske revolucije katastrofe će postati deo tehnokratski organizovanog sistematskog ludila na jedan kreativan i akcelerativan način. Naglasio bih da revolucionar kao deo tehnokratskog ludila ne znači da je on prihvatio da bude podanik i sluga, nego tako sebe stavlja u položaj katalizatora. On time ubrzava proces, ne zato što veruje u njega, već zato što zna da će se tako pseudorevolucionarni sistem pre urušiti. To je jahanje tigra, ne krotiti ga, već ga usmeravati ka provaliji. Takvim delovanjem, ogoljavaće se potpuna iracionalnost galaksizacijskih načela i načina delovanja, čime će se kristalizovati, kako tačke otpora, koje će služiti kao okidači za primenu daljih izopačenja od strane revolucionara, tako i tačke osvešćenosti u duhu Božanske revolucije katastrofe.