Arhanđeo Mihael

Ime Mihael (hebrejski mim-jod-kap-alef-lamed, MIKAL, vrednost 101), često se prevodi kao Bogoliki, nalik Bogu, odnosno nalik Elu, kao El, (El, odnosno il je stari semitski naziv ili titula za Boga, ili drevno božanstvo). U bibliji se Mihael pominje u knjizi proroka Danila (10:13) pod epitetom ehad ešrim erašnim, odnosno jedan od prvih glavnih, ili najviši od prinčeva ili vojvoda nebeske hijerarhije. Takođe, u istom odeljku, stih 21, oslovljen je kao šarkem (tvoj princ) i u poglavlju 12:1 iste knjige kao veliki zapovednik koji stoji nad ljudima. On je Sar ha-Gadol, Veliki Princ, zaštitnik kolektivnog duha naroda. U biblijskom kontekstu Mihael je zaštitnik Izraela. Po hrišćanskom tumačenju on je načelno zaštitnik ljudi. Od čega to Mihael štiti ljude? Ukoliko knjigu proroka Danila čitamo pažljivije, posebno njeno 10. poglavlje, uvidećemo da se ta zaštita odnosi na bogove drugih naroda i religija. U magijskom kontekstu, to može biti povezano sa zaštitom od neprijateljskih okultnih sila. Dakle, to ga u magijskom smislu, definiše kao silu koja razgraničava i štiti sferu operatora od spoljašnjih uticaja.

U apokrifnoj literaturi, Mihael se pominje u svojstvu sudije palim anđelima. U tom smislu, Mihael je viđen kao suparnik Satane, a što biva posebno istaknuto u Apokalipsi (12:7-9), čime se Mihael aktuelizuje u eshatološkom kontekstu:

„I nasta rat na nebu. Mihailo i anđeli njegovi udariše na aždaju. I boriše se aždaja i anđeli njeni, ali ne nadvladaše, i više im se ne nađe mesta na nebu. I aždaja velika bi zbačena, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja obmanjuje celu zemlju. I bi bačena na zemlju, i anđeli njeni behu bačeni s njom.“

Tradicionalno, Mihael je povezan sa elementom Vatre i lavom kao simboličkom životinjom. To ukazuje na Mihaela kao ratnog vođu, komandanta armija, odnosno na ratnički ali i vladarski aspekt njegove prirode. Kod Danila (8:11) se Mihaelovo ime izričito ne pominje, ali se iz konteksta čitavog poglavlja, kao i iz 10. poglavlja, razume da je reč o Mihaelu kao vojvodi nebeske vojske. U praktičnoj magiji Mihael se često priziva za sferu Tifareta (Sunce), ali u strogoj kabalističkoj hijerarhiji anđela, on je često vladar sefire Hod (Merkur). Ova ambivalencija (Glasnik vs. Vojvoda) ukazuje na slojevitost ovog fenomena. Ali to nije sve, Racielova knjiga (Sefer Raziel HaMalakh) pominje Mihaela kao čuvara tajni i onog koji upravlja prirodnim silama (kišom, vatrom). Takođe, Mihael se posmatra kao zajednički entitet koji kanališe Božje ime (Šem ha-Meforaš) kroz specifične stihove Izlaska.

Knjiga Enohova (1. Enoh) pruža možda najjasniji uvid u Mihaela kao kosmičkog administratora koji se bavi posledicama zabranjenog znanja. Dok su drugi anđeli (poput Azazela) optuženi za kvarenje čovečanstva otkrivanjem tajni metalurgije, magije i kozmetike, Mihael je taj koji sprovodi pravdu. U Enohu, pali anđeli (Stražari) uče ljude veštinama koje su direktno povezane sa Kainovim nasleđem: pravljenje mačeva, noževa, štitova i obrada plemenitih metala. Bog naređuje Mihaelu da veže vođu pobunjenika (u nekim verzijama to je Semjaza) i da očisti zemlju od nasilja koje je proisteklo iz tih znanja. Mihael u tom smislu nije samo ratnik koji se bori protiv neprijatelja, već ratnik koji disciplinuje tehnologiju i znanje. On postavlja granicu između dozvoljene upotrebe vatre i rušilačke upotrebe koju su usavršili Kainovi potomci. 

U 69. poglavlju Knjige Enohove, pominje se Mihael kao čuvar skrivene zakletve (poznate kao Akae ili Beka). Ova zakletva sadrži tajne kodove stvaranja pomoću kojih su nebo i zemlja utvrđeni. Anđeli koji su pali pokušali su da se dokopaju ove moći. Mihael je ovde predstavljen kao vrhovni arhivar božanskih frekvencija, da se tako izrazim. To je Mihael kao šifra: Mi-ka-el. On ne brani nebo samo mačem, već znanjem koje je superiornije od onog koje su pali anđeli dali ljudima.

Naravno, ovim se ne iscrpljuju Mihailove uloge, jer se on u apokrifima pojavljuje i kao psihopomp, odnosno vodič duša, pa se čak pominje i da je pomagao Evi prilikom rođenja Kaina. U apokrifu Život Adama i Eve, Mihael igra ključnu ulogu tokom Evinog porođaja. Dok Adam predstavlja zemaljski, pasivni princip, Mihael je taj koji donosi božansko prisustvo. Mihael donosi svetlost (solarni princip) u trenutku rađanja prvog zemaljskog čoveka. Dakle, on nije samo posmatrač, već delatno načelo koje oblikuje ishod. Kainovo ime (iz korena QIN – iskovati, stvoriti) sugeriše zanatsku, kovačku moć, koja je uvek povezana sa vatrom, Mihaelovim elementom. Deluje čudno da se moćni veliki ratnički arhanđeo bavio babičkim poslom, ali nisu čudni samo putevi Gospodnji, nego i putevi arhanđeoski. Jasno je da se ovde radi o mogućem uplivu Mihaela u očinstvo nad decom Evinom, što ga stavlja u ravan očeva nefilima. Onaj koji je nalik bogu taj će stvarati potomstvo u kome će se taj isti bog ovaplotiti kao bogočovek.  

Postoji tradicija (naročito u Targumu Pseudo-Jonatan) koja sugeriše da Kain nije Adamov sin, već plod veze Eve i palog anđela Samaela. U ovoj postavci, Mihael i Samael su suparnici. Mihaelov zadatak u apokrifima često uključuje popravljanje štete koju su naneli pali anđeli. Njegovo prisustvo uz Kaina može se tumačiti kao nastojanje nebeske hijerarhije da postavi pečat ili nadzor nad bićem koje nosi u sebi seme pobune. Nakon ubistva Avelja, Bog postavlja Kainov znak kako ga niko ne bi ubio. U nekim ezoterijskim tumačenjima, taj znak je solarnog karaktera. Mihael, kao onaj koji sprovodi Božju pravdu, ali i zaštitu, figurira kao čuvar tog znaka. Ovde se Mihael javlja u svojoj dualnoj prirodi: on je sudija koji izgoni, ali i onaj koji garantuje opstanak onome ko je obeležen (solarni aspekt).

Simbolizam koji povezuje Mihaela sa Suncem odvodi nas u jednu sasvim drugačiju krajnost. U osvrtu na boga Apolona, Džejk Straton-Kent povezao je antičko solarno božanstvo sa semitskim bogom Rešefom i biblijskim Mihaelom. Rešefove strele su ognjene buktinje, kako opisuje Straton-Kent, a njegovo ime je povezano sa sagorevanjem vatrom ili munjom. I dalje, kako kaže Straton-Kent, Rešef je obožavan u Ugaritu i na Kipru, gde ga nekoliko natpisa dovodi u vezu sa Apolonom. Straton-Kent pretpostavlja da Apolonov epitet Amyclaeus potiče od Rešefovog imena (A)Mykal. Po Straton-Kentu, može postojati i veza između Apolonovog ubistva Pitona i slične legende o ubijanju zmaja iz Ugarita koja se odnosi na Rešefa. Kao takav, zaključuje Straton-Kent, Rešef je preteča i Apolona i anđela Mihaela, za koje je pripisivanje Suncu tek kasniji razvoj (vidi više o tome u Jake Stratton-Kent, Geosophia, Scarlet Imprint, 2010, str. 268).

Kainovo potomstvo (Tubal-Kain) direktno se vezuje za pronalazak obrade metala i oružja. Ako Mihaela povežemo sa vatrenim Rešefom (bogom strela i rata), vidimo direktnu liniju od Mihaela kao nebeskog ratnika do Kaina kao praoca zemaljskog ratovanja. Mihael nadzire ili možda čak i pokreće tu promenu u ljudskoj istoriji. To bi objasnilo zašto je upravo on prisutan na samom početku Kainovog puta.

Apolon je ubio Pitona, Mihael je zbacio aždaju sa neba. Rešef je donosilac zaraze, kuga, a može se prevesti kao vatreni, odnosno vatreni štap (u smislu projektila ili strele). Imajmo na umu i da je jedan od jahača Apokalipse takođe povezan sa kugom. Rešef se može povezati sa sumerskim božanstvom Nergalom koji je predstavljen sa lavljom glavom i upoređivan sa solarnim božanstvom Šamašom. Po nekima, Rešefa su u Egipat doneli osvajači Hiksi. U slučaju Apolona, njegovo prvo pojavljivanje kod Homera jeste u svojstvu njegovih strela koje seju kugu. Kent ističe kako je jedna od Apolonovih titula lykos, odnosno vuk, čime on u tome vidi koren likantropije, a što bi predstavljalo posebnu temu. Mihaelova veza sa lavom i Nergalova lavlja glava u tom smislu jesu pandan Apolonovoj vučjoj prirodi, a što niz koji čine Mihael, Rešef, Nergal, Apolon, stavlja u htonski kontekst i drevni životinjski simbolizam bogova. Reč je o htonskom obliku solarne prirode. Takođe, Nergal je poput Hada, bog podzemlja i sveta mrtvih. Kako primećuje Kent, ovi atributi predstavljaju onu stranu božanstva prilično udaljenu od glamura sunčevog sjaja i svetla razuma.

U bibliji Rešef se pominje u knjizi proroka Avakuma (3:5), što je kod Luje Bakotića prevedeno na sledeći način: „Pred njim (Gospodom) ide kuga, za stopama njegovim pomor ide.“ Taj pomor je u Bibliji Kralja Džejmsa preveden kao burning coals. I dalje u 3:9 kaže se: „Pojavi se luk tvoj, prokletstva su strele reči tvojih...“ Taj luk je onaj od Rešefa. I u Ponovljenim zakonima (32:24), Rešef je poslan kao sredstvo Božje kazne, dok u Psalmima 78:48 on uništava neprijatelje. 

I konačno, u Enohovim putovanjima kroz nebeske sfere, upravo Mihael (opisan kao milosrdan i dugotrpeljiv) vodi Enoha do Drveta Mudrosti. Dok su Stražari ljudima dali znanje koje vodi u propast (rat, taština), Mihael čuva pristup znanju koje vodi u večni život. To ga ponovo stavlja u ulogu onoga koji stoji nad Kainovim nasleđem; on je tu da osigura da čovečanstvo, uprkos posedovanju vatre i metala, ne zaboravi na izvor tog znanja. 

Na kraju, arhanđeo Mihael se pred nama ne ukazuje samo kao statična figura religijske ikonografije, već kao dinamični čuvar kosmičkog i ljudskog balansa. Njegova veza sa vatrenim Rešefom, solarnim Apolonom i enohovskim strožim redom, osvetljava ga kao figuru koja neprestano bdi nad opasnim znanjima i moćima koje je čovečanstvo nasledilo kroz kainovsku lozu. On je onaj koji drži mač ne da bi ugasio unutrašnju vatru kreativnosti i zanata, već da bi je disciplinovao i sprečio da se pretvori u razorni požar haosa. Prizivajući Mihaela, mi zapravo prizivamo onaj najuzvišeniji deo sopstvene svesti, ratnika koji preuzima odgovornost za sopstvenu snagu, psihopompa koji vodi dušu kroz tmine podzemlja i suverena koji u svakom trenutku postavlja sudbinsko pitanje: Ko je kao El? - Mi-Ka-El. To je poziv na buđenje one solarne, lavlje prirode koja u modernom svetu često spava, a koja nam je neophodna kako bismo ostali uspravni između neba koje nas poziva i zemlje koja nas oblikuje.

Šestica pehara u tarotu

Sola Buska špil, XV vek

Astrološke atribucije Šestice pehara:

Zvezda Ras Alhag, 

sazvežđe Ofijukus (Zmijonosac / Zmijar), 

zapadni horizont, 

vazdušni aspekt Škorpije

Astrološka priroda ove karte je druga dekada Škorpije kojom vlada Sunce (alternativno, ovu kartu možemo povezati sa šestom sedmicom jeseni). Dakle, Sunce i Smrt. To je Sunce koje uranja u vode smrti i rastvaranja. Kroli to tumači kao zadovoljstvo-truljenje. Picatrix prirodu uticaja tog dekana opisuje rečima: obmana, bezobrazluk, preljuba, svađa, podsticanje svađa, ali i nauka te otkrivanje. Tu vidimo nagi par, muškarca i ženu i čoveka koji sedi na zemlji, a ispred njega dva psa koja se međusobno ujedaju. Po Zlatnoj zori tu se prepoznaje Gospodar zadovoljstva ili užitaka. U kontekstu dnevnog sunčevog ritma, ova karta označava podne. 

Šestica pehara podseća na jedan detalj iz Novog Zaveta, jer se može odnositi i na onih šest kamenih sudova u kojima je Isus pretvorio vodu u vino (Jovan, 2:6), a što je prvi čin njegovog čudotvorstva. U tom smislu ova karta može označavati preobražaj, čudo, promenu svojstava neke stvari ili supstance.

Takođe, ovu kartu možemo dovesti u vezu sa sazvežđem Zmijonosac koje predstavlja Apolonovog sina Asklepija, koji je bio mitski božanski iscelitelj, ali je takođe imao sposobnost da vraća iz mrtvih, što zapravo ukazuje na nekromantiju. U pogledu nekromantije imamo sledeće: Jevanđelje po Jovanu, 11:41-43, svedoči o Hristu kao gospodaru nad smrću kroz primer oživljavanja preminulog Lazara: 

„Zato su sklonili kamen gde je ležao mrtvac. A Isus je podigao oči prema nebu i rekao: Oče, hvala ti što si me uslišio. Ja sam znao da me uvek uslišavaš, ali rekao sam to zbog naroda koji ovde stoji, da bi verovali da si me ti poslao. Rekavši to, povikao je na sav glas: Lazare, izađi napolje!“ 

Ako povučemo paralelu do kraja možemo za Asklepija reći da je goen. U Sumeru je sa ovim sazvežđem povezivan Sagimu, bog invokacije, što opet ima svoj goecijski ali i mesmerizujući karakter. Naposletku, zašto to ne bi bio i fakir? U hrišćanskom kontekstu Zmijonosac je Hrist iscelitelj, ali i onaj koji se bori sa Zmijom (scena Hristovog iskušavanja u pustinji – Luka, 4:1-13).

Najsjajnija zvezda Zmijonosca je Ras Alhag, odnosno Zmijareva glava. Slikovito rečeno, Ras Alhag (Zmijareva glava) drži i upravlja silom zmijskog srca (Unukalhai). Ras Alhag je boje safira i nalazi se smeštena na Zmijarevoj glavi. Po Ptolomeju, ima uticaj Saturna i Venere: nesreća zbog žena, izopačeni ukusi, duševna iskvarenost. On kaže da je ovo sazvežđe poput Saturna, a u manjoj meri i poput Venere: strastvenost, rasipništvo, lako zavodljiva priroda, dobrodušnost. Osvald Virt ovo sazvežđe povezuje sa arkanom Kula. U Sola Buska špilu Šestica pehara prikazuje jedan veliki pehar na nekakvom pijedestalu na koji je prikačeno pet manjih. Vidimo i tri nage dečje prikaze, odnosno anđele, koje se teškom mukom održavaju za taj veliki pehar. Dvoje od njih imaju krila a treće dete je bez krila. Međutim, u vezi ovog sazvežđa ima jedna zanimljiva stvar a što je od astrološkog značaja za naše vreme, upravo u trenutku kada su se Jupiter i Mars našli u konjukciji. Naime, 1604. u tom sazvežđu, u oblasti stopala zamišljenog lika Zmijonosca, zasjajila je čuvena Keplerova supernova koja je bila vidljiva i danju skoro tri nedelje. To je bilo znamenje epohe kojem je prethodilo ono iz 1572. (pojava supernove u sazvežđu Kasiopeja). Te dve supernove u kontekstu tarota, možemo povezati sa Dvojkom štapova (1572) i Šesticom pehara (1604). Obe ove karte saobrazne su prirodi Marsa u vatrenom i vodenom ključu. To nešto govori o duhu vremena.

Sedmica pehara u tarotu

Sedmica pehara u Sola Buska špilu

zvezda Ras Algeti

sazvežđe Herkules

jugozapadni horizont

zemljani aspekt Škorpije

Sedmica pehara se u astrološkoj strukturi tarota odnosi na treću dekadu Škorpije kojom vlada Venera (alternativno, ovu kartu možemo povezati sa sedmom nedeljom jeseni). U arhetipskom ključu Velikih arkana, ovde prepoznajemo sinergiju Carice (Venera) i Smrti (Škorpija), pri čemu se rađa zloslutni i moćni spoj Carice smrti ili smrti Carice. Po Picatrixu, to je dekada rata, razvrata, pijanstva, obesti, gordosti, nasilja i izvitoperenih strasti, što je u tradiciji uprizoreno dramatičnom scenom u kojoj muškarac kleči na kolenima dok ga žena udara palicom, slikom potpunog sloma racionalnog duha pod udarcima nekontrolisanih nagona. U zodijaku iz Dendere, međutim, ova dekada prikazuje snažnog muškarca sa uzdignutom palicom, poznatog kao „onaj koji dolazi“, čime se najavljuje predstojeća borba svesti sa silama podzemlja.

U kabalističkom ključu, broj 7 odgovara sedmoj sefiri Necah (Pobeda / Venera). Kada se venerijanska, strasna i emotivna energija Necaha spusti u svet Brijah (Voda / Pehari), ali pod teškim i mutnim uticajem Škorpije, ona gubi svoju čistu duhovnu harmoniju. Sefira Necah ovde stvara „staklenu baštu“ i iluzorne zamkove u oblacima. Zlatna zora ovu kartu imenuje Gospodarem iluzornog uspeha, dok Alister Kroli naglašava da Venera u Škorpiji nije blagonaklona niti uzvišena. To je domen u kom se želje i emocije projektuju u nepregledne fantazme, kreirajući opojne, ali u suštini šuplje i otrovne obmane.

Astromitološki, sazvežđe ove karte jeste Herkul (Heraklo / Herkules), junak neizmerne snage koji je uspešno ispunio dvanaest velikih podviga. U zvezdanim kartama Herkul je prikazivan kako kleči na jednom kolenu sa visoko podignutom batinom u desnoj ruci, što podseća na pojedine predstave boga Horusa, dok u levoj ruci drži troglavo čudovište, strašnog psa Kerbera iz podzemnog sveta. Njegova leva noga je pobednički naslonjena na glavu sazvežđa Zmaj (Draco), što pruža direktnu sponu sa biblijskim tekstom: „Nogom ćeš lava i kobru gaziti, zgazićeš mladog lava i veliku zmiju“ (Psalmi, 91:13). Velika zmija, u hebrejskom originalu tanin (תַּנִּין), odnosi se na pradavno morsko čudovište i primordijalni haos. Herkulova borba jeste arhetipska borba čoveka protiv vlastitih unutrašnjih himera, morskih nemani i iluzija koje ga opsedaju u dubinama sopstvenog nesvesnog.

Najsjajnija Herkulova zvezda jeste Ras Algeti (Alfa Herculis), čiji naziv na arapskom (Rās al-Jāthī) označava Glavu Klečećeg. Herkul je kao veliki heroj bio divinizovan i pretvoren u poluboga i zaštitnika ljudi od kosmičkih zveri. Njegovi podvizi ukazuju na mnogobrojne opasnosti koje vrebaju, ali i na potrebu za duhovnim pročišćenjem. Uticaj ovog sazvežđa je, po Ptolomeju, poput Merkura: daruje snažan karakter, čvrstinu i prodornost, ali nosi i opasnost od padanja pod uticaj opasnih strasti i obmana. Osvald Virt ovo sazvežđe opravdano povezuje sa arkanom Car.

U poznatoj Vejtovoj ikonografiji, ova teza o iluzornom uspehu prikazana je muškarcem koji opčinjen posmatra sedam pehara koji plutaju u oblacima, iz kojih izranjaju različiti simboli želja i strahova: zamak, nakit, kruna, zmija, zmaj i pokrivena figura pod velom. Sa druge strane, u Sedmici pehara Sola Busca špila, pehari su složeni tako da obrazuju geomantijsku figuru Albus (Belo / Belina), koja načelno označava mir, povoljne ishode, ali i svetost, duhove predaka i pročišćenje. Središnji pehar stoji na uzdignutom pijedestalu i znatno je veći od ostalih, dok na samom vrhu konstrukcije stoji nagi mladić. Ova upečatljiva Sola Busca predstava prikazuje dušu (nagi mladić) koja se kroz figuru Albus traži izbavljenje i pokušava da se uzdigne iznad opojnih pehara strasti, boreći se poput Herkula da savlada mitsko čudovište Tanin i ponovo zadobije krunu čiste svesti.

Arkana Točak sreće u tarotu

Vejtov tarot

„De bienes Fortuna

Que no estan escritos“

Fortune presents gifts not according to the book

Luis de Gongora, 1581

Točak sreće je u neku ruku najvažnija arkana jer ona već sama po sebi izražava ideju tarota kao oruđa proročišta. Ona nosi broj deset, kojim se zaokružuje celina sveta. To je broj pitagorejske figure tetraktisa (1+2+3+4) i poslednje sefire Malkut. Dakle, to je ostvarenje i materijalizacija. Broj deset je i broj boginje nužnosti Ananke. Ova karta ukazuje na sile prirode, sile života, prirodni tok stvari, cikličnost promene, ritam koji održava poredak sveta, životne tokove, rotaciju, protok vremena, cirkulaciju krvi i životnih sokova, točak samsare, točak zakona, točak vremena, istorije, tradicije, industrijski točak, mlinski točak. To je točak koji stvara i rastvara bogatstvo, koji nekog čini bogatim ili siromašnim. To je točak misaonih analogija, asocijacija, odnosno spiralni asocijativni niz, točak doktrine, kabale, točak smene dana i noći, točak revolucije, točak zodijaka. Taj točak je zagonetka. Tu zagonetku čuva himera u liku sfinge koja u ruci drži mač. U krajnjoj liniji Točak ukazuje na upravljanje vremenom, odnosno na vreme u njegovoj celokupnosti. Ova karta zatvara sve u svoj tok. To je tok zodijaka i tok sudbine koja stoji u suprotnosti spram slobodne volje. Po Menli Palmer Holu, Točak sreće predstavlja niži univerzum kao celinu, sa božanskom mudrošću oličenoj u sfingi, kao večnom sudiji između dobra i zla.

Marseljski tarot

U Marseljskom šilu točak prikazan na ovoj karti imao je šest paoka, što podseća na činjenicu da je u antičkom Rimu postojalo šest svetilišta boginje sreće Fortune. Takođe, vidimo da točak ima i sedmi paok, odnosno ručku koja je postavljena pod uglom od devedeset stepeni spram ravni točka. Simbolički, točak je poput heksagrama dok je štap, na čijem se kraju nalazi ručka za pokretanje točka, poput središta heksagrama. Heksagram i krug sa tačkom u središtu jesu simboli Sunca. Upravo ta središnja tačka omogućava pokret. U tome prepoznajemo kabalističku formulu ARARITA koja sadrži početna slova sedam reči koje se uobičajeno prevode kao: Jedan je tvoj početak, Jedan je tvoja individualnost, Jedan je tvoja permutacija. Svrha ove formule jeste da uravnoteži neuravnotežene planetarne uticaje i ideje i da omogući kružno kretanje.

U Marseljskom špilu točak krije heksagram, koji je solarni simbol, čijim obrtanjem upravlja krunisana sfinga ljudskog lica sa mačem, dok se dve životinjske figure vrte na njemu. Te dve životinje su dva trougla od kojih je sačinjen oblik heksagrama. Sva tri stvorenja predstavljaju tri osnovna alhemijska načela (Sumpor, Živa, So) kao i tri mene alhemijskog Velikog Dela (crnu, belu i crvenu fazu), tri dekade svakog zodijačkog znaka. Iako Krolijeva verzija ove karte ima deset paoka, aludirajući na deset sefira Drveta života, u samom središtu točka nalazi se desetokraka zvezda koja predstavlja sefiru Malkut / Kraljevstvo, koje pripada Zemlji. 

Po Kroliju, oba karta predstavlja univerzum u vidu neprekidne promene sopstvenog stanja. Kod Krolija se na točku nalaze tri lika, Sfinga sa mačem, Hermanubijus i Tifon. U Marseljskom špilu točak se vrti u smeru nasuprot kazaljke na satu, dok je kod Krolija u smeru kazaljke. U suštini, točak se može vrteti u oba pravca tvoreći dva značenja. Pozovimo nacrt Točka sreće Elifasa Levija u pomoć, koji po njemu, predstavlja Jezekiljev kosmogonijski točak. Kada se točak vrti u pravcu kazaljke na satu, recimo počevši od slova T, točak ispisuje reč TARO, dok obrnuto piše TORA. Reč TARO možemo shvatiti kao obrtanje tarota, dok je TORA zakon. Iz perspektive rotiranja Božjeg imena IHVH, počevši od slova jod, uviđamo da se ono bez promene obrće u oba pravca. Dakle, imamo rotaciju glavnog načela koje je nepromenjivo: IHVH predstavljeno likom Sfinge sa mačem, TARO je Hermanubijus (majmun), u Marseljskom špilu on ponire, kod Krolija se uspinje, TORA je Tifon (himera), koja se u Marseljskom špilu uzdiže, dok kod Krolija ponire. Položaj ovih životinja i sam smer obrtanja točka ukazuje na temeljna načela promene i ritma eona. Ozirisov eon je išao kontra vremenu, u pravcu zatvaranja i manifestovanja zakona TORA, što je vodilo propadanju načela izraženog Hermanubijusom (Hermes-Anubis / alhemijska Živa), a uzdizanju tifonske himere koja predstavlja alhemijsko načelo Soli. To označava poniranje duha, njegovo nestajanje i zamenu vulgarnim, teškim, mračnim, materijalističkim. Kroli je obrnuo njihov smer naznačivši načela obrtanja u eonu Horusa – Hermanubijus je taj koji se sada vraća gore u smeru koji je solaran, u korak sa vremenom. Ono što je nepromenljivo jeste zakon Sfinge koji obuhvata sve. Otud je i jedno od imena ove karte Omnium dominatrix, odnosno Gospodarica svega. U Srednjem veku Fortunu su nazivali gospodaricom ili imperatorkom sveta.

Pierpont Morgan Bergamo tarot

Seli Nikols, tumačeći Marseljski špil, povezala je tasove vage arkane Pravda sa dve životinje koje se vrte na Točku sreće. Ona ističe da je ta nepristrasnost zajednička likovima Pravde i sfinge koja upravlja točkom. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu na karti Točak sreće prikazano je pet ljudskih likova. Na vrhu sedi plavokosa žena u plavoj odori sa mačem u desnoj i krunom u levoj ruci. Ona je ta koja će glavu koja dolazi krunisati a glavu koja odlazi odrubiti. Takođe imamo i dva muška lika koja predstavljaju vladare, jedan se uspinje a drugi ponire. Na samom dnu, pod jarmom točka puzi stari odrpanac. U srednjovekovnim prikazima Fortune taj motiv su pratile reči: „Regnabo, regno, regnavi, sum sine regno“ (Vladaću, vladam, vladao sam, bez vlasti sam). Figura na vrhu je ona koja vlada; ona na putu ka gore jeste ona koja će vladati; figura koja ponire je ona koja je vladala, dok je ona na dnu potpuno bez vlasti. Na točku Viskonti Sforca sedi krilati ženski lik sa povezom preko očiju, izraz same boginje Fortune, koja svoju desnu ruku polaže na rame onog koji se uspinje. Fortuna je slepa i nepristrasna (baš poput Pravde). Ona je ta koja pokreće točak. Gornji ženski lik, posađen na samom vrhu točka poviše Fortunine glave kasnije je postao zagonetna plava sfinga koja je u Marseljskom špilu zadobila krunu i krila, dok se sama Fortuna zagubila. Na karti Brera Brambila Viskonti špila taj najviše posađeni lik u plavoj haljini je muškarac. Elifas Levi za tu sfingu kaže da ima telo bika i ljudsku glavu i zapravo je asirska sfinga, naposletku heruvim.

U staroj Grčkoj postojalo je nekoliko boginja povezanih s bogatstvom i sudbinom. Glavne među njima bile su Tihe, boginja sreće i slučajnog aspekta sudbine, te Nemezis, koja je predstavljala božansku kaznu. Očigledno je da su one bile modeli oličavanja dobre i loše sreće. Simboli dobre sreće bili su kormilo kojim je ona upravljala, zatim rog obilja koji predstavlja sreću, i globus. Simboli Nemezis bili su grifon, bič, vaga i točak. Tokom pozne antike razvijena je predstava Fortune u kojoj je kosmos predstavljen kao točak sa osam krakova (iako postoje neki primeri s četiri ili šest kraka), a sama boginja prikazana je kako stoji u središtu. Jedno od najstarijih spominjanja ove slike nalazi se u Boetijevoj Utehi filozofije, napisanoj 524. godine. U ovom tekstu Boetije opisuje četiri čoveka na točku sreće kako se uzdižu i spuštaju, a što bi predstavljalo aspekte ili faze života.

Krolijev tarot

Graver Erhard Šon je od Točka sreće načinio amblem jedanaeste kuće zodijaka, koja predstavlja prijatelje i dobročinitelje. Za Zlatnu zoru ova karta nosi naziv Gospod sila života. Elifas Levi u ovoj karti vidi simbol kabale i ključa okultizma. Po sistemu Zlatne zore karta Točak sreće je povezana sa hebrejskim slovom kap, čija je atribucija Jupiter, a koja označava stazu što povezuje četvrtu (Hesed, Jupiter) i sedmu sefiru (Necah, Venera) Drveta života na njegovom desnom stubu milosti. Vejt je dizajn ove karte preuzeo na osnovu opisa i skice koje je dao Elifas Levi. Takođe, Vejt je u uglovima karte pridodao četiri heruvima, bika, čoveka, lava i orla. Ta četvornost izraz je jovialne prirode ove karte, jer Jupiterova sfera, po kabali, nosi broj četiri, što se očitava u broju same karte: (Σ(1-4)=10. Raspored heruvima u Vejtovoj arkani X preuzet je iz rasporeda kvadranta Kula stražara enohijanskog sistema Džona Dija, što je usvojila Zlatna zora. 

Četvorna heruvimska formula Zlatne zore (iz knjige David Allen Hulse: The Western Mysteries)

Heruvim	Slovo u IHVH	Element	Pravac	Zodijak	Redosled
Lav	Yod 10	Vatra	Dole desno	Lav	5
Orao	He 5	Voda	Gore desno	Škorpija	8
Čovek	Vav 6	Vazduh	Gore levo	Vodolija	11
Bik	He 5	Zemlja	Dole levo	Bik	2

U tabeli 19. primetićemo da je zbir redosleda znakova istovetan vrednosti imena Tetragramatona IHVH: 10+5+6+5=26 i 5+8+11+2=26. 

Četvorna heruvimska formula Elifasa Levija (iz knjige David Allen Hulse: The Western Mysteries)

ROTA	Heruvim	Alhemija	Element	Slovo u IHVH
R	Čovek	Azot	Voda	Yod 10
O	Bik	So	Zemlja	He 5
T	Orao	Merkur (živa)	Vazduh	Vav 6
A	Lav	Sumpor	Vatra	He 5

U demonskom ključu Točak sreće je izraz opsesivne želje. Tu prepoznajemo lovce na sreću, kockare, zavisnike od svakog oblika hazarda u kojem traže nova uzbuđenja. U krajnjoj liniji ovde razotkrivamo opsesivno koristoljublje.

Keri Jejl Viskonti Sforca tarot

.

Albreht Direr - točak sreće