Poreklo ideje o reinkaranciji i njeni oblici izvan Indije
Ideja o reinkarnaciji (transmigraciji duše) ima složenu istoriju. Najstariji jasni i sistematski oblik, očekivano, pojavljuje se u Indiji, ali postoje fragmentarne analogije i u drugim kulturama. Ipak, izvan indijskog kulturnog kruga ona se pojavljuje sporadično i kasno, uglavnom kroz filozofske ili mističke spekulacije. Istorijski, najraniji koherentan koncept reinkarnacije pojavljuje se već od IX ili VIII veka u Upanišadama, kada se uobličavaju tri ključna pojma: samsara kao krug rađanja i umiranja; karma kao zakon uzroka i posledice koji određuje sledeće rođenje; i mokša kao oslobođenje iz tog kruga. Duša (atman) prelazi iz jednog tela u drugo dok ne postigne oslobođenje. Tokom vremena, ova ideja se razvija i u drugim indijskim religijama poput budizma i džainizma.
Najraniji jasan primer ideje reinkarnacije izvan Indije pojavljuje se kod Pitagore (VI vek p.n.e.). Njegova doktrina seljenja duše iz tela u telo zvala se metempsihoza. Kod Pitagore doktrina seljenja duše dobija etički karakter. Po njemu, duša može preći u drugo ljudsko telo, u životinju, ponekad čak i u biljku. Pitagorejci su verovali da moralno ponašanje utiče na buduću inkarnaciju. Međutim, tu ne postoji precizna doktrina karme.
Ideja reinkarnacije pojavljuje se i kod Platona. Kod njega, u mitu o Eru (u Republici) pojavljuje se zanimljiv model po kome duše posle smrti prolaze sud, zatim biraju novi život i ponovo se rađaju. Ovde postoji element slobodnog izbora, ali taj izbor zavisi od mudrosti duše. Neuke duše biraju loše živote. To je filozofski pokušaj da se pomire sudbina, moral i slobodna volja.
Takođe, još pre Platona ideja reinkarnacije javlja se u okviru orfizma gde se tvrdi da je duša božanskog porekla zarobljena u telu, te da mora proći ciklus ponovnih rođenja dok se ne očisti. To je vrlo blisko indijskoj ideji samsare. U orfizmu, duša prolazi kroz ciklus rođenja zato što je opterećena prvobitnim grehom. Dakle, vidimo da prvobitni greh nije samo biblijski izum. Iza orfičke ideje o prvobitnom grehu stoji mit o titanima koji su ubili i raskomadali boga Dionisa. Za kaznu, Zevs ih je spalio, a iz njihovog pepela nastalo je čovečanstvo. Pošto su Titani učestvovali u zločinu, ljudska priroda nosi titanski greh. Zbog toga duša mora prolaziti kroz niz inkarnacija dok se ne očisti asketskim životom i ritualnom inicijacijom. Ovo je zapravo vrlo blisko kasnijem gnostičkom pesimizmu po kome je materijalni život posledica pada.
Nasuprot tome, u klasičnoj biblijskoj religiji reinkarnacija ne postoji. Pa ipak, ona se kasnije pojavljuje kod određenih gnostičkih sekti i u kabali kao doktrina gilgul ha-neshamot (seljenje duša). U hrišćanstvu je ideju povremeno pominjao Origen, ali ona nikada nije postala zvanično učenje. U nekim gnostičkim sistemima duša prolazi kroz više inkarnacija dok ne izađe iz materijalnog sveta. To nalazimo u tekstovima iz Nag Hamadija. Naime, duša je zarobljena u materijalnom svetu koji su stvorili niži kosmički vladari (arhonti). Zbog toga duša može prolaziti kroz niz inkarnacija dok ne stekne gnosis (spoznaju). Ovde je ponovno rođenje posledica kosmičke greške ili zarobljenosti u materiji.
Povodom toga, zanimljivo je da su neki antički autori tvrdili da su druidi verovali u seljenje duše. O tome je pisao čak i sam Julije Cezar u De Bello Gallico. Međutim, kao što je poznato, ne postoje nikakvi izvorni keltski tekstovi, jer je druidska tradicija bila usmena, pa je teško proceniti koliko su te tvrdnje tačne.
U suštini, možemo zaključiti kako izvan Indije ideja o reinkarnaciji nikada nije postala preovlađujuća religijska doktrina, već ostaje filozofska ili ezoterijska ideja. Ipak, postoji pretpostavka o šamanističkom poreklu ideje o transmigraciji duše koja je prisutna u radovima više istraživača religije i mitologije. Ta hipoteza pokušava da objasni zašto se ideja o seljenju duše pojavljuje u različitim kulturama koje nisu nužno bile u neposrednom dodiru. To se tumači time da ideja seljenja duše potiče iz veoma stare religijske matrice evroazijskog prostora. Naime, u sibirskim i centralnoazijskim šamanističkim religijama duša nije jedinstvena i statična, o čemu je pisao i Mirča Elijade u knjizi Šamanizam. Po šamanizmu, duša može napustiti telo tokom sna, putovati u druge svetove i vratiti se ili ući u drugo telo. U mnogim tim kulturama postoji ideja da duša umrlog može ponovo da se rodi u istoj porodici i da novorođenče može nositi dušu pretka. To već predstavlja osnovni oblik doktrine reinkarnacije, iako nije razvijen u filozofski sistem kao u Indiji.
Glavna šamanistička praksa jeste ekstatičko putovanje duše. Tokom transa šaman „napušta telo“, putuje u podzemni ili nebeski svet, i vraća izgubljene duše bolesnika. U takvom religijskom okviru duša je pokretni entitet, što olakšava ideju da ona može preći u drugo telo. Neki istraživači smatraju da su rani Indoevropljani mogli nositi elemente ove religijske matrice. Zbog toga se u indoevropskim kulturama povremeno pojavljuju motivi seljenja duše, povratka predaka i ponovnog rođenja heroja. To je vidljivo u fragmentima keltskih verovanja i u pitagorejskoj filozofiji. U starim izvorima Pitagora se opisuje na način koji podseća na šamana. Antički autori tvrde da je on pamtio svoje prethodne živote, da je mogao napustiti telo te da je komunicirao sa duhovima. Ovi motivi liče na šamanističke narative. Neki istoričari religije zbog toga smatraju da pitagorejstvo čuva arhaične ekstatičke tradicije. U orfizmu, pojavljuje se ideja da je duša božanskog porekla, da je telo njena tamnica, a da je ciklus ponovnih rođenja zapravo kazna. Međutim, neki istraživači smatraju da je orfizam mogao nastati iz ekstatičkih kultova koji su imali šamanističke elemente.
U svakom slučaju, moja preliminarna pretpostavka jeste da ideja reinkarnacije verovatno nije nastala iz jednog jedinog izvora. Najverovatnije je da arhaične šamanističke predstave o putujućoj duši predstavljaju duboki religijski sloj Evroazije, dok su indijski religijski sistemi prvi razvili filozofsku doktrinu transmigracije. Povodom toga ostaje činjenica da nigde izvan Indije doktrina reinkarnacije nije dobila tako sistematski i društveno centralan status kao u indijskim religijama. U Indiji ona postaje temelj čitave religijske kosmologije (samsara–karma–mokša), dok je u drugim kulturama uglavnom ezoterijska ili filozofska doktrina ograničena na male religijske ili intelektualne krugove. Ipak, način na koji su je razumeli orfici, pitagorejci i gnostici vrlo je zanimljiv, jer se tu vidi jedna važna razlika. U većini tih sistema ponovno rođenje je kazna ili nužnost, a ne neutralni kosmički zakon kao u Indiji. Dakle, primećujemo neku vrstu ironije u tome da u skoro svim neindijskim tradicijama reinkarnacija ima pesimistički ton. U Indiji je slika složenija, pa samsara jeste patnja, ali je i prirodni kosmički proces.
Ipak, ideja reinkarnacije u Evropi nije zamrla sa antikom. U tom smislu pomenuo bih albižanski ili katarski pokret, koji je bio rasprostranjen u južnoj Francuskoj i severnoj Italiji u XII–XIII veku. Njihova kosmologija i antropologija sadrže elemente koji su vrlo bliski doktrini seljenja duše. Poznato je da su katari baštinili radikalno dualistički svetonazor po kome je postojao dobri Bog i zli demijurg koji je vladao materijalnim svetom. Otud su oni, pošto su u suštini kasni gnostici, materiju smatrali tamnicom duše. Ljudi su, po njihovom učenju, zapravo pali anđeli zarobljeni u telima. Prema svedočanstvima srednjovekovnih inkvizitorskih tekstova, katari su učili da duša posle smrti prelazi u novo telo, da se može roditi kao čovek ili životinja, i da nastavlja ciklus rađanja i umiranja dok se ne oslobodi. Drugim rečima, reinkarnacija je bila posledica pada duše i kazna za njeno prethodno stanje. To je veoma blisko gnostičkoj metafizici. Ključni katarski obred bio je consolamentum, tj duhovno krštenje. Verovalo se da taj obred čisti dušu, prekida ciklus ponovnog rođenja i omogućava povratak u božanski svet. Zbog toga su mnogi vernici primali consolamentum tek pred smrt. Iako katarska ideja podseća na reinkarnaciju, njen okvir je potpuno drugačiji jer kod katara ponovno rođenje nije prirodni proces, nego dramatična posledica kosmičke tragedije.
Neki naučnici ukazuju na vezu između katarske ideje seljenja duše i starijih iranskih religijskih tradicija, iako ta veza nije direktna i dokumentovana u smislu jedne jasne linije prenosa. Međutim, istoričari religije su primetili strukturnu srodnost između katarskog dualizma i religijskih sistema koji potiču iz Irana, naročito onih koji su nastali u okruženju zoroastrizma i njegovih kasnijih heterodoksnih interpretacija. Najvažniji posredni most u toj liniji jeste religija koju je osnovao Mani, a koja je nazvana po njemu - maniheizam. U staroiranskoj religijskoj misli postoji snažna metafizička opozicija između svetlosti i tame, duha i materije. Ovaj dualizam je najpoznatiji u okviru zoroastrizma, gde suprotstavljena načela imaju personalizovan oblik, pa je otud Ahura Mazda izraz dobra, dok Angra Mainju (Ahriman) izražava zlo. Međutim, u ortodoksnom zoroastrizmu materija nije inherentno zla, niti postoji doktrina reinkarnacije. Čovek ima jedan život, a zatim sud.
U maniheizmu dualizam postaje mnogo ekstremniji. Po toj kosmologiji svet materije nastaje mešanjem svetlosti i tame dok su ljudske duše čestice svetlosti zarobljene u materijalnim telima. Cilj religijskog života jeste oslobađanje svetlosti iz materije. U nekim manihejskim tekstovima postoji ideja da se duše mogu vraćati u nova tela dok se potpuno ne očiste, što je blisko konceptu reinkarnacije. Maniheizam je tokom kasne antike i ranog Srednjeg veka snažno uticao na više dualističkih pokreta kao što su pavlikijanci i bogumili. Ovi pokreti razvili su sopstvenu hrišćansku reinterpretaciju dualističke kosmologije. Iz balkanskog bogumilskog kruga ideje su verovatno stigle do zapadne Evrope, gde su se razvili Katari.
Reinkarnacija u modernom vremenu
Savremena popularnost ideje o reinkarnaciji nije direktan nastavak antičkih ili srednjovekovnih tradicija. Ona ulazi u zapadni svet kroz nekoliko istorijskih talasa u XIX i XX veku, uglavnom kroz kontakt sa indijskim religijama, ezoterijskim pokretima i kasnije kroz popularnu psihologiju. Evropski učenjaci počinju da prevode indijske religijske tekstove krajem XVIII veka. Posebno su važni prevodi Upanišada i Bagavad Gite. Ti tekstovi prvi put uvode evropsku intelektualnu javnost u ideje samsare, karme i reinkarnacije. Nemački filozofi romantizma brzo usvajaju te ideje, naročito Artur Šopenhauer, koji je smatrao Upanišade „najvišom mudrošću čovečanstva“. Međutim, u ovoj fazi ideja ostaje filozofska egzotika, a ne masovno verovanje.
Prava popularizacija počinje sa teozofskim pokretom i Blavatskom. Teozofija u evropsku ezoteriju uvodi ideje o karmi, reinkarnaciji i razvoju duše kroz mnoge živote. Ono što je važno jeste da teozofi kombinuju hinduizam, budizam i zapadni okultizam. Zbog toga njihova verzija reinkarnacije nije identična indijskoj. Iz teozofije nastaje čitava lepeza pokreta, uključujući i antropozofiju koju razvija Rudolf Stajner. Kod njih reinkarnacija postaje deo ideje duhovne evolucije čovečanstva. Veliki skok u popularnosti ideje reinkarnacije dolazi u XX veku kroz psihologiju i popularne knjige. Jedna od najuticajnijih je knjiga Many Lives, Many Masters autora Brajana Vajsa (Brian Weiss). U toj knjizi se tvrdi da hipnotička regresija može otkriti sećanja na prošle živote. Ovakve ideje postaju veoma popularne u pokretu poznatom kao New Age.
Od 1960-ih ideja reinkarnacije ulazi u zapadnu pop-kulturu kroz interesovanje za istočnjačku filozofiju, kontrakulturne pokrete, popularnu psihologiju, film i književnost. U tom procesu učenje o reinkarnaciji gubi svoju tradicionalnu metafiziku i postaje individualističko verovanje o ličnom razvoju duše, pa tako moderna verzija reinkarnacionizma postaje optimistična reinterpretacija starog koncepta. To je sasvim nova religijska ideja koja jeste nadahnuta Indijom, ali je duboko preoblikovana zapadnim individualizmom, što nas polako uvodi u rasprave o „sećanjima na prošle živote“. Tako prepakovane predstave o reinkarnaciji dolaze i do nas.
Tvrdnje o „sećanju na prošle živote“ postoje u nekoliko različitih konteksta: religijskom, ezoterijskom i psihološkom. Međutim, ako se postavi strogo istorijsko i epistemološko pitanje, postoji li pouzdan metod kojim se može potvrditi autentično sećanje na prethodni život, odgovor savremene nauke je negativan. Ipak, fenomen je zanimljiv i može se analizirati kroz tri različita nivoa. Da bi neka tvrdnja o prošlom životu imala empirijsku težinu, morala bi zadovoljiti nekoliko kriterijuma, na primer:
- specifične podatke o istorijskom identitetu (ime, mesto, događaji); proverljivost tih podataka u istorijskim izvorima;
- (ne)mogućnost normalnog saznanja tih informacija (npr. osoba ih nije mogla naučiti);
- doslednost sećanja kroz vreme.
Ovo su kriterijumi koje su pokušavali da primene neki istraživači. Najpoznatiji među njima je Ian Stevenson, koji je proučavao decu koja tvrde da se sećaju prethodnih života. On je sakupio hiljade slučajeva, naročito u Indiji i jugoistočnoj Aziji. Važno je naglasiti da njegov rad nije opšte prihvaćen u nauci, ali predstavlja najozbiljniji pokušaj empirijskog proučavanja ovog fenomena.
Povodom tvrdnji o sećanjima na prošle živote, postavlja se pitanje zašto su „sećanja“ često ubedljiva. Psihologija nudi nekoliko objašnjenja za takva iskustva. Prva ključna reč u tom pravcu je kriptomnezija, tj osoba se nesvesno seća informacija koje je ranije negde čula ili pročitala. Drugi faktor je sugestija, ako terapeut ili učitelj očekuje da će se pojaviti „prošli život“, ljudi mogu konstruisati narativ. Treći faktor je imaginativna identifikacija, kada um može spontano stvarati identitete i scenarije. I na kraju imamo hipnotičku regresiju, kada hipnoza povećava sklonost ka fantazijskim narativima. Zbog toga mnogi psiholozi smatraju da „regresija u prošle živote“ proizvodi narativne konstrukcije, a ne stvarna sećanja. U modernoj zapadnoj ezoteriji postoji nekoliko pravaca koji koriste metode „prisećanja“. Kasniji teozofi su razvili ideju da napredni učenici mogu pristupiti sećanjima na ranije živote. U okviru antropozofije, Štajner je tvrdio da duhovnim disciplinama (meditacija, koncentracija) čovek može steći uvid u sopstvene prethodne inkarnacije. U New Age okruženju popularne su tehnike hipnotičke regresije.
Zanimljivo je da čak i religije koje veruju u reinkarnaciju retko tvrde da ljudi mogu lako pamtiti prošle živote. U budističkoj tradiciji, na primer, samo visoko realizovani asketi mogu imati takva sećanja. To je veoma važno jer popularna zapadna ideja da svako može otkriti svoj prošli život nije karakteristična za klasične tradicije.
Ono što je zanimljivo jeste da se u iskazima modernih sekularizovanih ljudi, kada govore o svojim „sećanjima na prošle živote“ oni sami neretko pojavljuju kao istorijski značajne ličnosti i da se gotovo nikada ne pominju životi na drugim planetama ili u potpuno nepoznatim civilizacijama. Ova pojava ukazuje na obrasce koji su prilično dobro objašnjivi bez pretpostavke stvarne reinkarnacije. Istina je da ljudi spontano organizuju sopstveni identitet kroz narative. Kada osoba zamišlja ili konstruiše svoj „prošli život“, um često bira identitet koji ima dramatičnu priču, nosi simboličku težinu i daje smisao sadašnjem životu. Zbog toga su česti identiteti ratnici, sveštenici, plemići ili mistici. Takve figure imaju arhetipsku strukturu pa ih je lako uklopiti u lični mit.
Takođe, tu na delu imamo i faktor društvenog statusa, pa su ljudi skloniji da prihvate i zapamte narative koji imaju visok status. Ako neko tvrdi da je bio srednjovekovni seljak, anonimni radnik, možda pijandura ili osoba koja je umrla bez ikakvog traga u istoriji, takva priča ima mnogo manju psihološku privlačnost. Narativi o prošlim životima gotovo uvek koriste kulturno poznate epohe. Tipični primeri su stari Egipat, srednjovekovna Evropa, Atlantida i slično. Razlog je jednostavan, ljudi imaju mentalne slike tih epoha iz knjiga, filmova i obrazovanja. Potpuno nepoznate civilizacije bilo bi mnogo teže spontano konstruisati.
Ako bi reinkarnacija bila univerzalni kosmički proces, statistički bi bilo očekivano da se ljudi ponekad „sećaju“ života u drugim zvezdanim sistemima i u nepoznatim civilizacijama i kulturama. U praksi se takvi slučajevi gotovo ne pojavljuju u klasičnoj regresionoj literaturi. To sugeriše da su narativi ograničeni kulturnim horizontom osobe. Zanimljivo je da klasične religije koje uče reinkarnaciju retko opisuju takva herojska ili VIP sećanja. U budizmu, na primer, sećanja na prošle živote mahom uključuju obične živote, čak i živote kao životinje. To je potpuno drugačiji obrazac od modernih zapadnih regresija. To sugeriše da su zapadnjačka „sećanja“ verovatno rezultat narativne konstrukcije identiteta, a ne doslovne memorije iz prethodnih života.
U Indiji, gde je vera u reinkarnaciju tradicionalno veoma jaka, ljudi mnogo ređe tvrde da su bili istorijski važne ličnosti nego u zapadnim regresionim pričama. To je sociološki veoma poučan fenomen. Kontekst verovanja u Indiji je potpuno drugačiji od zapadnog ezoterijskog konteksta, pa se i narativi o prošlim životima formiraju drugačije. U okviru hinduizma i budizma, ponovna inkarnacija nije egzotična ili posebna ideja, već je normalna kosmička pretpostavka. Zbog toga nema potrebe da se naglašava poseban ili značajan prošli život, jer većina ljudi pretpostavlja da su ranije živeli obične živote. Drugim rečima, reinkarnacija ne daje status niti posebnost. U indijskim religijama važi snažan princip karme po kome je sadašnje rođenje posledica prošlih dela. Ako neko tvrdi da je bio kralj ili veliki sveštenik, postavlja se implicitno pitanje zašto je onda sada rođen u običnim okolnostima? Zbog toga takve tvrdnje mogu zvučati nelogično ili čak neprijatno.
U klasičnim indijskim religijama cilj nije istraživanje prošlih života, nego oslobađanje iz ciklusa samsare. Duhovne prakse usmerene su ka meditaciji, oslobođenju i prekidu ciklusa rođenja i umiranja. Zbog toga interesovanje za detalje prethodnih inkarnacija nije naročito važno. U mnogim tradicionalnim indijskim zajednicama postoji jaka norma protiv samopromocije u duhovnim stvarima. Tvrdnja da je neko u prošlom životu bio značajna ličnost mogla bi se shvatiti kao znak duhovne oholosti. Istraživač reinkarnacije Ian Stevenson dokumentovao je mnoge slučajeve dece u Indiji koja tvrde da se sećaju prošlih života. Zanimljivo je da su u tim slučajevima identiteti uglavnom obični ljudi, često iz istog regiona i koji su umrli nedavno. Drugim rečima, narativi su mnogo skromniji i lokalniji. U modernom zapadnom kontekstu reinkarnacija je često povezana sa idejom lične duhovne posebnosti i „duhovne evolucije“. U takvom okruženju priče o prošlim životima mogu postati deo ličnog mita o identitetu.
U mnogim dokumentovanim slučajevima u Indiji deca koja tvrde da se sećaju prošlog života prestaju da imaju ta sećanja oko sedme ili osme godine života. To je obrazac koji se ponavlja u velikom broju slučajeva i često intrigira istraživače. U istraživanjima slučajeva dece koja tvrde da se sećaju prethodnih života zaista se pojavljuje ponavljajući obrazac: takva sećanja se obično javljaju između druge i četvrte godine života i gotovo uvek nestaju oko sedme ili osme godine. Taj obrazac je najpoznatiji iz istraživanja psihijatra Iana Stevensona, ali su ga kasnije analizirali i drugi istraživači, uključujući Džima Takera (Jim B. Tucker). Prema istraživanjima koja su sprovedena u Indiji, Šri Lanki, Burmi i drugim regionima, slučajevi često imaju sledeću strukturu:
a) dete počinje spontano da govori o „prethodnoj porodici“ oko 2–3 godine;
b) daje određene detalje o mestu ili načinu smrti;
c) ponekad pokazuje emocionalnu vezu sa tim identitetom;
d) do sedme ili osme godine sećanja postepeno blede.
Nakon toga većina dece potpuno prestaje da govori o tim iskustvima. U mnogim slučajevima koje su istraživači beležili pojavljuju se dodatni obrasci:
a) deca često tvrde da su umrla nasilnom ili iznenadnom smrću;
b) pokazuju jake emocionalne reakcije na određene teme;
c) ponekad imaju neobične strahove (npr. od vode, oružja).
To su detalji koji su često motivisali dalja istraživanja.
Jedno od najjednostavnijih psiholoških objašnjenja odnosi se na razvoj pamćenja. Deca u ranom detinjstvu imaju fragmentarnu autobiografsku memoriju, visoku imaginativnost i slabiju granicu između fantazije i realnosti. Oko sedme godine dolazi do stabilizacije autobiografskog pamćenja. Tada se formira koherentna narativna slika sopstvenog identiteta. U tom procesu ranije fantazijske naracije često nestaju. U mnogim tradicionalnim zajednicama roditelji u početku obraćaju pažnju na takve izjave deteta. U religijskim interpretacijama objašnjenje tog fenomena je drugačije. Prema tim pogledima duša pri rođenju još uvek nosi tragove prethodnog života, pa kako se identitet novog života formira, ta sećanja blede. To je metafizičko objašnjenje koje je deo religijske kosmologije.
