Satanizam i kultovi transa i posednutosti

William Mortensen

Uvod:

Mnogo je knjiga napisano na temu satanizma, od strane različitih autora, bilo da je reč o naučnim istraživačima, teoretičarima, laicima, ili onih autora koji su posvećeni u „stvari“. Ovde neću obrazlagati ideje drugih autora niti raspravljati sa njima. Moja razmišljanja na ovu temu kreću se između dve fokusne tačke. Prva tačka je stajalište da satanizam kao organizovana religija, obožavanje đavola, nikada nije postojao sve do modernih vremena. Sve što je do sada postojalo jesu povremena, privremena, individualna ili grupna satanistička „isijavanja“ faustovskog tipa. To znači da bi ponekad neko sklopio pakt sa demonskim silama radi neke konkretne lične koristi. Takođe, u vekovima crkvene vladavine paktiranje sa đavolom oduvek je bila dobra optužba radi diskreditacije i eliminacije političkih i ideoloških protivnika. U vremenu prosvetiteljstva i romantizma satanizam je poprimio oblike luciferijanstva, koje je lik Božjeg protivnika pretvorilo u antiklerikalnog i emancipatorskog junaka poput Prometeja ili Tantala.

Druga fokusna tačka, kojom se u ovom tekstu više bavim, jeste da u suštini tzv satanizma ili satanističkih tendencija, leže demonizovani, neshvaćeni i neartikulisani ostaci drevnih magijskih religija u čijem su središtu bila neka danas „čudna“ božanstva i njihovi kultovi. Nazovimo to idolatrijom. U drevna vremena, današnji demoni bili su bogovi, i to uglavnom htonske prirode. Demonolatrija je stoga pokušaj održavanja ili oživljavanja magijskih struja drevnih vremena. Neki od tih pokušaja su neutemeljeni i karikaturalni, neki su morbidni, dok neki drugi imaju liniju kontinuiteta.

U bibliji saznajemo da je Bog, odnosno Elohim, u samom Rajskom vrtu postavio Drvo spoznaje Dobra i Zla (Stvaranje, 2:9). Upravo je to drvo u samom temelju satanističkog fenomena, jer je ono objekat koje je samim svojim postojanjem uzrokovalo pad prvih ljudi i njihovo proterivanje sa mesta u kome su uživali privilegije. Drvo spoznaje dobra i zla, odnosno drvo gnoze, jeste primordijalno ispoljavanje duha satanizma i oblik prvobitnog htonskog božanstva. Satanizam je u tom smislu manifestacija znanja, odnosno otkrivanje skrivenih stvari i ključeva moći, što su vladajući bogovi u mnogim mitovima videli kao pretnju, a što se nikada nije dobro završavalo po protagoniste takvog delovanja, a posledično i po čitav ljudski rod. Drvo znanja je u tom smislu oruđe pomoću kojeg ljudi mogu postati poput bogova.

 

Reč znanje je na hebrejskom Da’at (dalet-ain-tau). Simbolički to su Vrata, Oko i Krst. Sveta životinja, obeležje duha Drveta znanja, jeste zmija (hebrejsko slovo tet). U sedamnaestom stihu Postanja Tvorac se obraća Adamu na sledeći način: „Ali s drveta spoznaje dobra i zla ne jedi, jer u dan kad ga okusiš, sigurno ćeš umreti.“ Konzumacija plodova znanja uzrokuje smrt! Istina je da od konzumiranja određenih biljaka ili gljiva zaista možemo umreti. Ali ovde je reč o nečemu dubljem. Konzumacijom plodova Drveta znanja mi postajemo svesni sopstvene smrtnosti, ali možemo videti i šta je iza. Znanje oslobađa, ali ono je takođe i otrov. Znati stvari podrazumeva imati jak stomak. Na hebrejskom, smrt je mot (mem-vav-tau), odnosno Voda, Klin i Krst. Primetićemo da je Krst prisutan kako u Znanju, tako i u Smrti. Krst je raspeće. Krst je Drvo znanja.

Putevi i Levi put:

Postoje tri mistično-magijska puta:

a) put ekstaze i egzaltacije, uzdizanja duše ili svesti ka božanskom; uslovno ću reći desni ili evolucijski put;

b) put delirijuma, transa i posednutosti, tj involucijski, levi put, odnosno put silaska duha ili boga ka čoveku, kao i silazak čoveka ka htonskim bogovima;

c) put opsesije ili nadahnuća, odnosno središnji put sa kojeg se lako može preći bilo ka ekstazi ili transu;

Naravno, odrednice „levi“ ili „desni“ ovde mogu ali i ne moraju imati isto značenje u smislu ustaljenih određenja o Putu leve ruke i Putu desne ruke. 

Na prethodnu tvrdnju dodajmo još i sledeće. Platon je razlikovao četiri vrsta ludila ili manije, što u priloženoj shemi odgovara involucijskom, levom putu, koji jeste tema ovog rada. Te vrste ludila su sledeće:

a) mantički ili proročki trans koji izaziva Apolon (iako je izvorno to dionizijski oblik);

b) tzv telestički ili ritualni trans koji izaziva Dionis; 

c) pesnički ili inkantacijski trans izazvan od strane muza; 

d) erotski trans koji izazivaju Eros i Afrodita;

U kontekstu teme o satanizmu, kao bliske oblike puta, prepoznajem involucijski, levi, tj put transa i posednutosti, pomešan sa stazom opsesije. 

Vincenzo Lamolinara

Apolon Leve staze: 

Apolon (Απολλων) je u mitologiji poznat kao olimpsko božanstvo proricanja, vidovitosti, muzike, isceljenja, streljaštva, ali i pošasti. Takođe, Apolon je zaštitnik omladine. Njegova oruđa-simboli su, između ostalog, strela, oko i lira. On je gospodar muza koje nadahnjuju stvaralačke i umne ljude. Vidimo da je apolonijski delokrug prilično širok, ali u ovu svrhu možemo ga imenovati kao uzročnika proročkog i pesničkog delirijuma i transa. Takođe, Apolon je ubica, ne zato što uzrokuje pošasti, koje takođe isceljuje, nego zato što je svojom rukom presudio velikoj i strašnoj zmiji-zmaju Pitonu, detetu Majke Zemlje Gaje i zaštitniku drevnog proročišta u Delfima. Ubijanjem Pitona, Apolon je preuzeo njegovo mesto zaštitnika i gospodara Delfa, a samim tim preuzeo je istu ulogu i u drugim proročištima helenskog sveta. Apolon je postao bog glavnog proročišta, što je stvorilo uslove da taj bog proširi svoj kult. Tako smo, hipotetički, dobili Apolo-Pitona. Takođe, Apolon je u Delfima izvršio integrisanje dionizijske energije divljeg tračkog boga delirijuma i transa Sabazijusa, pripitomivši njegovu bestijalnost u oblik prihvatljiv sofisticiranom grčkom građanstvu. Grci su ublažili varvarski, orgijastični i krvavi deo trakijskog kulta i proizveli pripitomljeni dionisizam kasnije epohe. Tako je Sabazijus postao Dionis, a vrhovni bog proročišta, u konteksu ovog izlaganja, sada biva Apolo-Piton-Dionis. 

Neki čistunci kažu da se apolonijsko uprljalo mešajući se sa dionizijskim. Navodno, to je sunovrat uranskog. Međutim, oni previđaju da je u praksi apolonijski princip dobrovoljno i željno prihvatio dionizijski način prorokovanja, putem mantičkog transa. Čista apolonijska linija proročišta utemeljena je na simbolima i znakovima, gde se razumevanjem dolazi do spoznaje i proročanstva. Prorokovanje iz stanja posednutosti božanstvom neposrednije i izražajnije kanališe poruke bogova nego znakovi koji se čitaju i tumače. Otud je drevni, dionizijsko-pitonski način prorokovanja ostao metod rada proročišta. Apolonijski alati, znaci, kockice, zapisi, lovorovo lišće, kamenčići itd, ostali su ili su postali, dodatni ili niži oblici proricanja. Naravno, vidovnjak je mogao zapasti u trans tumačeći raspored proročkih oruđa, ali zna se kakav je oduvek bio rad pitonesa ili pitija, odnosno Pitonovih proročica. Pitanje metode proricanja možemo pojednostaviti ocenom da Apolon daje znake a Dionis zaposeda, iako je kasnije i sam Apolon postao bog koji zaposeda. Otud strukturu mantičkog dionisizma možemo predstaviti na sledeći način: uzbuđenje + pokret + oduševljenje + zanos + trans = glasovna epifanija.

U jednom trenutku vrhovno proročište je zanemelo. Kažu da je Apolon napustio kako Delfe tako i sva druga proročišta u kojima je vladao. Napuštanjem tog mesta, napustio je i ljude koji su bili okrenuti ka njemu. Delfi su sada samo kamenje, stanište seni. U drevna vremena proročište je bilo zakon. Lokalna proročišta bila su lokalni zakon, a veliko proročište je bilo opšti zakon. Mi živimo u vremenu kada je reč zakona proročišta odavno utihnula. Ovo je stoga svet bezakonja. Sada važe neki drugi zakoni, ali to nisu zakoni proročišta, nego upravo zakoni bezakonja. 

Apolonov tron

Racionalno, zanos, trans i ekstaza:

Religiozna žudnja je izvor potrebe za transom. Ta žudnja izbija iz opskurnih dubina psihe naroda. Uvođenje transa je odgovor na religioznu žudnju. Kod divljih Tračana je taj odgovor skopčan sa orgijastičkim obredima uz ritam, ples, pijanstvo, seks, kanibalizam. Kod sofisticiranih civilizovanih naroda, umesto orgija, imamo misticizam ili kanalisanu orgijastičnost. U tom smislu, ako naš pogled sa grčke antike usmerimo ka današnjici, možemo reći sledeće: dajte narodu da oseti zanos i izleči se! Narodu je potreban zanos a ne racionalno prosvećivanje koje samo po sebi jeste karikatura apolonskog, solarnog. Prosvetiteljstvo vazda strahuje od zanosa jer su putevi zanosa nepredvidivi i divlji. Otud svojim „racionalnim objašnjenjima“ taj kvaziapolonizam teži da zauzda onaj olujni iracionalni deo, odnosno Dionisa u širokim masama. Da bi predupredio taj naboj, izopačeni racionalistički apolonizam masovno proizvodi mediokritete i širi doktrinu moralne ispravnosti. Onima pametnima ovaj redukovani apolonizam nudi prosvećenje umesto prosvetljenja. Oni daju objašnjenje a ne oslobođenje. Da bi se ljudi iscelili potrebno je da budu oslobođeni, a to mogu jedino zanosom i transom ili mističnom ekstazom. Za razliku od transa, ekstaza je izlazak, odnosno egzodus, pokret, pomeranje. Ali to se odnosi na unutrašnji doživljaj, dok spolja gledajući ekstaza iziskuje tišinu i usredsređenost. To podrazumeva individualni meditativni proces.

Vera je izvor mistike koja vodi do egzaltacije i ekstaze. Vera koja nema svoj mistični izraz, postaje teskobna i teži da se ispolji na neočekivan i iracionalan način. Vera se ne može zadovoljiti razumom, teologijom, čitanjem. Vera koja ne vodi u prosvetljenje vodi u pomračenje. Prosvetljen čovek stvari vidi neposredno. Za prosvetljenje nije neophodno uzbuđenje već disciplina i posvećenost. Međutim, ne može se očekivati od običnih ljudi svakodnevna predanost mističnom cilju, ali oni se pomoću zanosa mogu dovesti do stanja posednutosti duhom, odnosno transa. Nakon okončanja tog doživljaja ljudi se mirno mogu vratiti svojim svakodnevnim poslovima, dok je mistik vazda obuzet svojom mističnošću. Ono što je divlje, ludo, neobuzdano, pripada htonskom, mistično je uransko.

Sveštenici su posrednici između bogova i ljudi. Revolucionari bi ukinuli tu vrstu jer iluminizam, koji stoji u pozadini prosvetiteljskih revolucionara, ne priznaje autoritet sveštenstva. Sveštenik ne može biti posrednik svetla. U krajnjoj liniji, sledeći asocijativni niz, sveštenik je posrednik mraka. Mnogi ljudi tako razmišljaju, posebno kada se to odnosi na sveštenike avrahamskih religija, pa i šire. To je rezon pseudoapolonskih pozitivističkih revolucionara katastrofe, što ne znači da avrahamski kler uopšte deli blagoslove. Po svom osnovnom određenju sveštenik jeste posrednik između bogova i ljudi. Da bi obavljao tu ulogu neophodno je da sveštenik poseduje moć. Dakle, sveštenik u većoj ili manjoj meri poseduje moć. Ukoliko je ne poseduje onda je jednostavno šarlatan a ne sveštenik. To je razlog zbog čega je sveštenik (ne šarlatan) potreban običnim ljudima, jer obični ljudi nemaju moć. 

Ipak, to nas navodi ka pitanju ko postaje sveštenik, u punom smislu reči? Rekao bih da su u idealnom smislu to duše podložne uzbuđenju koje vodi ka zanosu. Setimo se, uzbuđenje pokreće ljude. Moć uzbuđivanja i zanošenja kako sebe, tako i drugih ljudi, jeste sveštenička moć. Ta moć poseduje još jedno svojstvo, a to je pročišćenje. Sveštenička moć čisti od zlih duhova koji opsedaju i muče ljude. Sveštenik leči dušu i telo. On je egzorcista i iscelitelj. Podsticanje entuzijazma, usmeravanje zanosa, isceljivanje, isterivanje zlih duhova, prorokovanje, to su svešteničke moći. Jevanđelja su opisi primene te moći. Naš lokalni pop ne može ništa od toga. Međutim, mogao bih se kladiti ukoliko bi inicijalni pokret energije došao sa vrha, možda bi to podiglo i našeg lokalnog popa.

Wes Benscoter

Prosvećivanje ljudima jača moć razuma, ali to nije ona moć koja je potrebna dubljim slojevima psihe. Nekim ljudima je dovoljno da budu obrazovani, ali većini ipak nije. Običan svet takođe želi da iskusi moć. Taj svet iskušava i stiče moć masovnim oduševljenjem i buđenjem zanosa. Uzbuđenje podstiče pokret naroda, a taj pokret stvara oduševljenje, koje vodi ka zanosu, a zanos ka transu. Ne zapadnu svi u trans, ali svako može osetiti treperenje moći koja se kotrlja po masi. U najmanju ruku, doživeće uzbuđenje.

Postoji veza između posvećenika kultova opsednutosti sa egzorcizmom i isceljivanjem. To je jedan isti lik. Medijumi božanskog transa isceljuju ne samo pojedince, nego čak i grupe. Obično su u pitanju zmijari. Njihov simbol je zmija, a što ukazuje i na određenu seksualnu ulogu. U širok krug isceljivanja spada i lečenje neplodnosti. Dete koje napravi iscelitelj je dar od boga. Takva deca su darovita i po rođenju nose delić moći svoga oca. Tradicionalno znamo posvećenike posednutosti kao svete jurodive. U svom drevnom obliku oni su praktikovali tzv katariku, sveto pročišćenje. U svemu ovom važno je naglasiti da sveti jurodivi, ti primitivni hijerofanti, jesu sa one strane morala. Setimo se Isusa Hrista koji je isceljivao na šabat, kršivši jevrejski verski zakon. To je iz jevrejske perspektive bogohulno i nemoralno. Međutim, gde se ogleda superiornost vrhunskih oblika svete jurodivosti? Takvi su oni među njima koji smrću izgone smrt. I opet, Hrist je izgonio smrt, vrativši u život preminulog Lazara te naposletku vaskrsnuo. Nevažno je verujemo li u ovu priču. Posmatrajmo je kao model.

Proročište Noći:

Vratimo se opet u Delfe. Mistična teokratija vladala je proročištem. Njihovi pripadnici imaju drevne korene. Oni potiču od lovaca i slave Artemidu. Setimo se, ta boginja ima razna svoja obličja. Drevna mistična teokratija proročišta ima pradionizijsko poreklo. Kao jedna osobenost pradionizijskih kultova jeste element strave. Setimo se Nikteliosa (noćni Dionis) i njegovog proročišta Noći, odnosno boginje noći Niks (Νυξ) ili Nox kako su je zvali Rimljani. To je zapravo bilo žensko proročište, odnosno proročište ženske mantičke posednutosti vezano za noćne misterije. Muški oblik je bio posvećen isprva bezimenom muškom božanstvu. Po nekim mišljenjima taj muški kult predstavljen labrisom potiče sa Krita, dok je ženski oblik, čiji je simbol tirs, kontinentalni. Iz te ženske komponente potiču menade. Za oba kulta je osobeno prinošenje ljudskih žrtava i obredno jedenje ljudskog mesa. Ujedinjenjem te dve struje postavljeni su temelji jedinstvenoj dionizijskoj religiji. Tada je došlo do prvog potiskivanja izvornog ženskog mantizma u korist muškog, ali je pravi preobražaj ostvaren tek uvođenjem apolonskog, odnosno solarnog elementa. Izvorno ženski, htonski orgijastički mantizam i trans, predstavljao je glas drevne velike boginje u obliku Niks, Stiks ili kasnije Temide. Kroz ekstatične sveštenice sama je noć govorila, a ona nije imala etičkih ili moralnih ograničenja. Iz današnje vizure, i ne samo današnje, to je bila veoma mračna magija. 

Inače, za pradionizijske religijske oblike vezan je kult bezimenog heroja. Danas, kao krajnji odjek drevnih htonskih kultova, imamo spomenike „neznanom junaku“. To je oblik štovanja htonskog božanstva koje upravlja svetom preminulih potpuno lišen religijskog sadržaja. Bezimeni heroj je konjanik i lovac. Možda je to onaj čuveni Trački konjanik? To je bog sveti junak! On je arheget ili rodonačelnik stradanja. Setimo se, stradanje je uzdizanje, uzdizanje je božansko.

Steffi Grant

Bogoosećanje je obeležje orgijastičkih zajednica. To su zajednice preobražaja. Pokretač orgija je nevidljiv, ali se oseća njegovo prisustvo. Svaki član orgijastičke zajednice u nekom trenutku može biti pokretač. To je rad likantropije i životinjskog atavizma. Mistične zveri. Mega Terioni. Simbol mističnih zveri je isti onaj kao kod htonskog Zevsa – labris. To je onaj drevni divlji i bezimeni „Zevs“ koji je obitavao u Lavirintu, a kojeg u mitu poznajemo pod imenom Minotaur. Jasno je da je reč o božanstvu orgijastičkih žrtava. I bog kome se žrtve prinose, a i same žrtve su takođe bog. Bog koji proždire i sam biva proždran. Osobenost takvog kulta je omofagija, odnosno proždiranje živog mesa žrtve koja je isprva bila ljudska. Dakle, reč je o kanibalskoj omofagiji.

Jedna od grčkih paralela sa biblijom, u konteksu ovog odeljka, jeste kult Melihiusa, poznatog kao Moloh, a kojeg možemo opisati sintetičkim imenom Had-Dionis. Njegov simbol je crna smokva. Melihiusovi ili Molohovi sledbenici su poznati kao mahniti. Za današnje ukuse to je jedna zastrašujuća religija koja predstavlja mračnu stranu delirijumskog orgijastičkog kulta. Naglasio bih da tu nije reč o patrijarhatu, barem ne u obliku na koji ga uobičajeno razumevamo. Sličan koren, ali u blažem ispoljavanju, ima i kult Melkarta (Melkior, Melikart) – feničanskog Dionisa koji je prikazivan kao delfin ili kako jaše delfina, a što neodoljivo podseća na brazilski Boto kult.  

Takođe, mračnu stranu imao je i kult arkadijskog Zevsa Likejosa, čiji su sveštenici obredno jeli ljudsko meso pritom se pretvarajući u vukove. Otud legende o vukodlacima. Setimo se i Likurga (Λυκουργοσ), tračkog kralja, koji je po nekim mišljenjima, oblik pradionizijskog tračkog Dionisa – Omadija. On je vitlao sekirom. Zbog napada na Dionisa Likurg je kažnjen ludilom u čijem je zanosu zaklao svoju ženu i sinove. I on je takođe bio vuk čiji su sledbenici, obrednom konzumacijom žrtvenog živog ljudskog mesa, postajali vukovi. U magijskom smislu, jedenje mesa sa čoveka koji je još živ, onako kako to čine zveri, jeste čin preuzimanja njegove moći i snage. Ta vrsta divljih primitivnih bahanta je praktikovala ne tek samo orgije, nego krvave kanibalske likantropske orgije. Teško je i zamisliti takav prizor. Takve stvari su kasnije polako potiskivane, jer praktikovanje obreda divljeg orgijastičkog transa, osim same neprihvatljivosti kanibalizma, imalo je i zdravstvene posledice na članove kulta. Konzumacija ljudskog mesa vodila je ka zavisnosti, što je pobuđivalo manijakalne strasti. Da ne pominjemo ludilo izazvano upotrebom ko zna kakvih biljaka i gljiva.

Valjalo bi uzeti u obzir i činjenicu da su bogovi koje znamo pod imenima Dionis, Ares i Artemida, prvobitno, i pod drugim imenima, obožavani od strane mahnitih jurodivih. Neretko je brisana granica između Dionisa i Aresa. Bio je to mahnit i krvavi bog rata, odnosno ratničkog transa – berserkirizma. Poznato je da su ratnici pili krv orgijastički obuzeti Aresom. Takođe, Ares je bio bog žena-ratnica poznatih kao Amazonke. I njih je takođe karakterisao orgijastički krvavi kult i preobražaj u zveri, odnosno životinjski atavizam.

Kao jedan od reformatora divljeg orgijastičkog transa pominje se Melamp ili Melampod, odnosno „crnonogi“, čime se ukazuje na njegovo himerično poreklo, jer bi to „crnilo“ moglo biti objašnjeno njegovom vezom sa podzemnim, a što asocira na zmiju. Tako može biti povezan sa Erihtoniusom, ali i sa Pitonom. Melamp je bio poznat kao mag, egzorcista, iscelitelj i vidovnjak. Njegova uloga je reformatorska i sinkretička jer je uskladio i prilagodio muški i ženski orgijazam, osmislio delotvorne plesove i kanalisao energiju oba kulta. Tako je dionisizam postavljen na zdravije osnove.

Međutim, kako to primećuje poznati ruski helenista Vjačeslav Ivanov, dionisizam nije bio dovoljan za izgradnju trajne društvene organizacije i napredne civilizacije, pa je stoga tadašnja magijska teokratija lansirala novog boga – Apolona. Duh vremena se promenio. Nebeski Apolon je stoga morao preuzeti htonske proročke elemente Dionisa / Pitona. Pa ipak, uloga solarnog boga bila je krotiteljska. Kako piše Ivanov, dionizijstvo nije bilo zainteresovano niti kadro da uspostavi etička načela, niti se na njemu mogla graditi ozbiljna i ambiciozna civilizacija. Ivanov naglašava da su Grci sa Dionisom mogli samo da prorokuju ali ne i da donose opšte zakone. Apolon je bio očinski karakter, na strani patrijarhata i muške moći. Međutim, iako je Apolon zavladao proročištem, suštinska proročka uloga je i dalje ostala netaknuta i ženska, odnoso u rukama glavne pitije. Apolonovi vidovnjaci bili su samo tumači glasa koji je još uvek dolazio od strane mistične i drevne Noći.

Simon Bull

Satanizam i mračni paganizam:

Kada sve ovde rečeno uzmemo u obzir vidimo da je ono što nazivamo satanizmom, i oko čije prirode još uvek ne može biti postignuto usaglašavanje, jeste bleda senka izvornih htonskih nokturnalnih kultova posednutosti i transa. Nama je „satanizam“ došao iz biblije kao antihrišćanstvo i svojevrsna religija Antihrista. Pa ipak, vidimo da satanizam u obliku emancipatorskog luciferijanizma jeste neka vrsta apolonizma. Lučonoša je i dalje onaj pozniji muški aspekt koji osvetljava bakljom, razgoni iskvarenost i uspostavlja red. Terionski satanizam, kakav zapravo i ne postoji, potpuno pripada noći, mračnom aspektu Velike Boginje i htonskoj orgijastičkoj, omofagijskoj, životinjskoj, krvoločnoj i kanibalskoj obuzetosti. Nekakav intelektualni, prosvetiteljski, iluminatorski satanizam, odnosno luciferijanizam, i dalje je u domenu apolonskog. 

Satanizam u kome je pak glavni bilo kakav muški lik, Ahriman, Pazuzu, Set, Šejtan, Azazel, Samael itd, iako korak bliže, i dalje je samo odraz onog primitivnog i primordijalnog u kome nema nikakvog sina, muškog posrednika, junaka, već postoje samo Velika Majka i njena deca. Povratak čovečanstva na „fabrička podešavanja“ u okrilje Velike Majke, jeste sunovrat u varvarstvo i praistoriju. Otud smatram da je „satanizam“, ukoliko pod tim izrazom podrazumevamo prastaru žensku i htonsku nokturnalnu magijsku religiju posednuća, ne samo što ne postoji, nego i ne može postojati. Istina, ima ljudi kojima bi tako nešto sasvim odgovaralo, ali mentalitetu, načinu života i rezonu civilizovanih ljudi sasvim je neprihvatljiv i krajnje zastrašujuć taj drevni divlji duh.

Dakle, u nastojanjima da obnovimo „paganstvo“ mi možemo ići do nekih granica. Možemo obnoviti neke običaje, povratiti neke vrednosti, ali u suštini mi ne možemo mrdnuti iz našeg vremena, pa su otud takvi napori plitki i nedelotvorni. Rečju, reaktuelizacija iskonskog „satanizma“ je nemoguća. To može samo privremeno i povremeno zaživeti u nekom ograničenom obliku, obuhvatiti neke pojedince ili grupe, ali ne i šire zajednice. Možda mogu zavladati neki principi, kultovi i običaji koji mogu imati bled „satanistički“ izgled, ali to nije moguće u gradovima, u kapitalizmu, u socijalizmu, u modernim vremenima, u pravnoj državi, u digitalnom i birokratizovanom sekularnom svetu. Ukoliko čovečanstvo zapadne u potpuno varvarstvo i vrati se nazad u praistoriju, onda možemo očekivati i povratak Drakaine. 

Steffi Grant

Boginja, bogovi, zveri (deo II)

iz filma Metropolis Frica Langa

Zvezda, odnosno plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini, je simbol Nuit objavljen u „Knjizi zakona“ 1:60: „Petokraka zvezda, sa Krugom u Sredini,a krug je Crven. Moja boja je crna za slepe, ali plavo i zlatno vide vidioci.“ Takođe, tu je prisutno i vizuelno crnilo u pozadini zamišljenog pentagrama. O broju pet, Kenet Grant u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“, kaže da je bio simbol ženskog pola davno pre stelarnog sedam i lunarnog dvadeset i osam, jer pet dana žena uranja u tamu i pomračenje, iz nje ističe bujica koju je primitivan čovek ispravno identifikovao sa supstancom koja će se kasnije zgusnuti i stvoriti telo potomaka. Krv je, kaže Grant, shvatana kao tečno meso i izraz zrelosti žene (kroz broj pet) za udaju. Piter Levenda u knjizi The Dark Lord daje zanimljivu poveznicu između Krolijevog kulta teleme i tantre, ukazujući na indijsku boginju Rohini (Crvena), ženu mesečevog boga Čandre. Njena astrološka atribucija je Aldebaran u sazvežđu Bika (crveni džin). Aldebaran je u mitološkim tumačenjima povezan sa Plejadama, podsazvežđem Bika. Tako sedam Plejada i Aldebaran tvore osmostruki astromitološki sistem nalik onom koji čine Polarna zvezda i sedam zvezda Velikog medveda.

Plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini u tom smislu označava menstruaciju boginje Nuit, nakon koje je spremna da rodi mesijansko dete koje je sin majke, budući da nema fizičkog oca, što ukazuje na drevnost i praistorijsko poreklo ove koncepcije. Grant zaključuje da je boginja devica i majka istovremeno, te sebe poistovećuje sa Mesecom (prostitutkom zvezda), majkom koja rađa nezavisno od individualizovanog oca. I pošto ona obnavlja život na zemlji, žena je povezana sa nebeskom boginjom koja obnavlja sebe kroz nebeske cikluse vaskrsavanja i vraćanja jedinstvu. Tako broj pet postaje pečat autoriteta u svetu duhova, predstavljen u obliku pentagrama ili zvezde sa pet krakova. Otud je pentagram simbol elementarnih sila kao i oruđe kontrole istih, dok bi heksagram predstavljao izraz planetarnih inteligencija. Jedan od izraza pentagrama je jednokraki tzv grčki krst sastavljen od pet kvadrata, koji je u geometrijskom smislu piramida ili kocka bez gornje strane, odnosno kocka čiji je svod kupola. Heksagram ima svoj izraz u tzv latinskom krstu, sastavljenom od šest kvadrata, čiji je geometrijski izraz kocka. Pentagram, kao simbol čoveka i mikrokosmosa, jeste ideal, kalup (kako bi rekao Kastaneda) po kome je skrojeno ljudsko biće, da „liči“ na svog stvoritelja, zapravo stvoriteljicu.

Čovekotvorac je žensko načelo, tj Boginja. Žena je nosilac ljudske vrste. Ljudi su nastali na osnovu ženskog modela. Biblijski čovek Adam, sačinjen je od crvene zemlje, odnosno krvi i mesa, a što je predstavljeno crvenim krugom u središtvu pentagrama čije elementarne sile savršeno uobličavaju stvoreno biće. Možemo otići i korak dalje te reći kako je biblijski Elohim zapravo kodna reč za sumersku Aruru, grnčarku i stvoriteljku, ali i egipatske boginje Nehbet i Neit, koje personifikuju stvoriteljku sveta. Erih Nojman kaže da je grnčarstvo, odnosno izrada posuda izvorno ženska delatnost, deo ženskog stvaralaštva, upravo poput stvaranja deteta, odnosno čoveka koji je stvaran od zemlje, baš kao i posuđe. Ako je grnčarstvo ženski posao, onda je i stvaranje čoveka takođe ženski posao, budući da je posuda povezana sa glavnim crtama ženskog preobražajnog karaktera. Tako je posuda Skerletne Žene oruđe kojim ona preobražava one koji u tu posudu dospeju, duše svetaca. Kako to Nojman ističe, kasnije patrijarhalne religije i mitologije navikle su nas da na muškog boga gledamo kao na tvorca koji je, kao Hmun u Egiptu ili onaj u Starom zavetu, napravio čoveka od blata.

U formulaciji Skerletna žena, po Grantu, pridev „skerletna“ označava magijsku struju, koju on naziva drakonijanskom ili tifonijanskom, na kojoj se zasniva novi eon, odnosno eon Horusa. Grant crvenu boju povezuje i sa menstrualnom krvlju kao nosačem magijske energije, s obzirom da i u „Knjizi zakona“ menstrualna krv ima prednost u magijskim radovima u odnosu na ostale izvore krvi. Tako dolazimo do poveznice vremena i krvi jer vreme ima ulogu razređivača u kome svi oblici nastaju, menjaju se i na kraju nestaju. Krv je bitna komponenta magijskih operacija izazivanja promene i preobražaja. Formula Babalon je formula vremena, odnosno simbol namere koja teži promeni stvari i odnosa. Kao takva ona je magijsko ovaploćenje drevne boginje beskrajnog svemira Nut (Nuit). U ovom konceptu ne možemo a ne prepoznati ideju berze, odnosno trgovine kao projekcije profita u budućnosti. To je u suštini magijski modus operandi, u naše vreme izražen delovanjem i projekcijama finansijskog kapitala, što snažno aludira na biblijsku Skerletnu Ženu kao veliku svetsku trgovačku varoš.

Po Erihu Nojmanu, more, noćno more i noćno nebo (kao vidljivi izraz beskrajnog svemira) su u suštini istovetni, jer predstavljaju jedinstvo podzemnog sveta, noćnog mora i noćnog neba, jedinstvo koje obuhvata sve živo. Naglašavajući kabalistički broj Babalon 156, Grant kaže da je to: „savršen simbol magično nadahnute žene“, te da je simbolično značenje tog broja vezano za kretanje, odnosno promenu (Škorpija, arkana Smrt) i manifestaciju (Jarac, arkana Đavo), u čemu prepoznajemo tradicionalno shvaćene mitološke prirode Marsa i Saturna. Naravno, prisutna je i lunarna komponenta, pošto je Mesec vidljivi izraz promene čiji je suštinski gospodar Saturn. Kuriozitet je da brojčane vrednosti arkana Smrt i Đavo, odnosno 13 i 15 zbirno daju broj Mesečevih dana, odnosno kuća, a to je 28. Broj 156 kao suma imena Babalon predstavlja dupliranu vrednost broja tarot karata 78, kao da uključuje njihova značenja i onda kada se ispravno ali i obrnuto otvaraju. Babalon je zbir slova-brojeva bet (2) + alef (1) + bet (2) + alef (1) + lamed (30) + ajin (70) + nun (50) = 156, što čini kvadrat 12 x 13, dajući broj jedinica ezoteričnog Grada Piramida. Takođe, istu brojčanu vrednost ima i jevrejska reč sion, biblijska sveta gora okupljanja, koja se piše kao cadi (90) + jod (10) + vav (6) + nun (50) = 156. U ezoterijskom smislu, Grad Piramida, tj sefira Binah jeste Sion.

U Krolijevom tarotu je Babalon, odnosno Skerletna Žena, prikazana velikom arkanom Strast (u drugim špilovima to je Snaga). Hebrejski glif koji odgovara toj karti je tet, što znači zmija. Kabalistička tradicija slovu tet dodeluje astrološki znak Lava koji je vatreni znak, a zmijska moć je uvek vezana upravo za taj element. Na karti je prikazana raskalašna i opijena zanosom naga žena koja jaše sedmoglavu zver nalik lavu i u ruci drži visoko uzdignut pehar. Kroli ističe da je tu prikazana vanrazumska, primitivna i stvaralačka energija te da sama karta predstavlja volju eona Horusa. Predstava prilično slična onoj opisanoj u Apokalipsi 17:3-6:

„I videh ženu koja je sedela na zveri crvenoj, koja beše puna imena hulnih, i imaše sedam glava i deset rogova. Ta žena beše obučena u porfiru i u skerlet, i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserom. Ona imaše u ruci svojoj zlatni pehar, pun mrzosti i poganštine bluda svoga. Na čelu njezinu beše napisano jedno ime, jedna tajna: Vavilon veliki, mati bludnika i mrzosti zemaljskih. I videh tu ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih.“

Nojmanovski rečeno, ovim je istaknut inicijacijski, odnosno preobražajni smisao iscrtavanja tela ili tetovaže. Kurva Vavilonska, tj. Babalon, zapravo je oživljeno drevno i sveto preobražajno načelo koje deluje zastrašujuće i groteskno budući da stoji na granici ka apstraktnom. Zato su u pozadini karte Strast predstavljeni beskrvni likovi svetaca čiju je krv, kako kaže Kroli, upio Sveti Gral koji se nalazi upravo u ruci Skerletne Žene. U „Viziji i glasu“ Kroli kaže: 

„Blagosloveni su sveci, čija je krv izmešana u peharu, i nikada se više ne može razdvojiti.“ 

I tako dok se ne skupi krv svega živog. Pehar kao simbol je suštinsko svojstvo ženskog. Nojman ističe da se u samom „središtu ženskog elementarnog karaktera, u kojem žena sadrži i štiti, hrani i rađa“, nalazi posuda, kao veoma karakterističan atribut žene i ženskog. Nekad je posuda zamena za žensko, za ženu ili žensko božanstvo, jer je, kako Nojman kaže, posuda osnovno sredstvo ženskog rada u primitivnim društvima. Tako je i pehar, odnosno Sveti Gral, osnovno sredstvo rada ili oruđe Skerletne žene, tj. Babalon. Taj pehar je životvoran, ali i smrtonosan. Životvoran je kao metafizički Istok, a smrtonosan kao metafizički Zapad. Na Istoku je solarne prirode, a na Zapadu lunarne. Imajući na umu kako je Babalon aspekt Nuit, simptomatično je Nojmanovo zapažanje u „Velikoj Majci“ kada kaže da je u hijeroglifima, posuda za vodu simbol nebeske boginje Nut, takođe i simbol ženskosti, ženske genitalnosti, žene i ženskog principa. U istoj knjizi, Nojman ističe da je Nut boginja ponovnog rođenja, ali ima i karakter smrti u vidu Nuit, tamnog noćnog neba, koje se poistovećuje sa proždirućom tamom zemlje i sa vodom.

Zver, tj lav kojeg jaše Skerletna Žena je Zmija, odnosno Lav-Zmija. U Apokalipsi se o toj zveri kaže: 

„I zver koja beše i nije više, ona je osmi kralj, i jeste od sedmorice i u propast ide.“ 

Lav je takođe jedan od mesijanskih simbola, budući da je to bio simbol i astrološki znak povezan sa plemenom Judinim iz čije će kraljevske loze proisteći Mesija. Glavna zvezda sazvežđa Lava je Regulus, kraljevska zvezda. Zmija-Lav je i sedmoglavi Zmaj, za čijih sedam glava Kenet Grant, u knjizi „Alister kroli i skriveni bog“, kaže da predstavljaju zvezde sazvežđa Veliki Medved, od kojih svaka pada ili tone u velikim vremenskim intervalima, a za ispunjenje celokupnog procesa potrebno je oko 26.000 godina. To je period koji obrazuje jednu Veliku Godinu u ciklusu Precesije. Kako Grant kaže, sedam glava Zveri je bilo predstavljeno različitim likovima koje su imali njihovi zemaljski prototipovi kao simboli magijske moći. Propadanje i konačni nestanak šeste glave načinili su put čoveku, tj. zvezdi predstavljenoj prvim ljudskim likom koji je bilo kada grupisan na nebu, znakom Herua, Horusa, heroja ili Herkula u znatno kasnijoj grčkoj astro-mitologiji. Tih sedam glava opisano je na drugom mestu:

„U njenom peharu vina sedam je mlazeva krvi, Sedam Duša Božjih. Sedam je glava na ZVERI koju Ona uzjahuje. Glava Anđela; glava Sveca; glava Pesnika; glava Žene Preljubnice; Glava Neustrašivog Muškarca; glava Satira; i glava Lava-Zmije. Sedam je slova u imenu njenom najsvetijem; a ono je BABALON.“ Alister Kroli, Knjiga laži, Esotheria, Beograd, 1991, str. 110.

Melkart, feničanski Herkul, takođe spada u tu grupaciju mitskih likova. U bibliji se pominje kao kralj Tira, ili kralj grada. Melkart je tirski Baal. Grad kao pojam se često vezuje i za podzemni svet, gde se nalazi poveznica sa likom Satane. Starozavetni prorok Jezekilj obraća se kralju Tira, tj. Melkartu, u svojstvu konkretnog čoveka, ali i palog heruvima. Posebno je simptomatičan stih:

„Ti si pečat metnuo na savršenstvo, pun mudrosti i sasvim lep si bio. Bio si u Edemu, u vrtu Božjemu; pokrivalo te svako kamenje drago... Heruvim si zaštitnik ti bio, raširenih krila, postavio te bejah, i ti beše na svetoj Božjoj gori, usred sjajnog hodio si kamenja...“ Vidi Jezekilj 28:1-19 (prevod Lujo Bakotić).

Melkart

Taj isti Melkart proklet je od strane Jahveovog glasnogovornika Jezekilja i zbog nemoralne trgovine: „Mnoštvom bezakonja svoga i nepravdom trgovine svoje svetilišta si svoja oskvrnio.“ Taj motiv je poput onog u Apokalipsi gde se Skerletna Žena (Vavilon Veliki), poistovećuje sa prljavim trgovačkim gradom. To je slika infernalnog sveta, ali i predstava starojevrejskog pogleda na Feničane i njihovu religiju koju su prezirali, ali su zavideli feničanskom bogatstvu, razvijenoj ekonomiji, znanjima, zanatima, sposobnostima itd. Na drugoj strani imamo Jerusalim, sveti grad, pa i apokaliptički Novi Jerusalim, nebeski grad, koji se takođe može poistovetiti sa ženskim. Zapravo sve što ima kapiju, ogradu, pregradu, sve što ukazuje ili drži određenu strukturu, stub, osa, ili sama ta struktura tipa hram, piramida ili grad, jesu ispoljenja ženskog. Uzor tih slika nalazi se u Vavilonu čijih je osam kapija bilo posvećeno po jednom božanstvu i u čijem se jezgru nalazio zigurat, odnosno hram koji je simbolizovao središte sveta. To je sve izraz sakralne arhitekture drevnog Sumera.

Zver iz Apokalipse, ujedinjenu sa Skerletnom Ženom, Grant poistovećuje sa Bafometom, za kojeg Grant kaže da je u njemu skrivena tajna formula seksualne magije zasnovana na „atavističkom vaskrsnuću“. Bafomet je poput sfinge, koja je, po Grantu, simbol formule za ostvarenje magijske moći, odnosno za susret Boga i Zveri posredstvom čoveka. Otud je broj Zveri i čoveka isti. Priroda Bafometa je grupisana u četiri polariteta: muško – žensko, ljudsko – životinjsko, božansko – demonsko, svetlost – tama. Bafomet je poistovećen sa likom na tarot karti Đavo koji je osmislio Elifas Levi. On je poput gospodara dvostrukog horizonta i ima kaducej, dvostruki magijski štap, jedan za solve, drugi za coagula, rastvaranje i sažimanje.

Zver, odnosno Zmija-Lav predstavlja i simbol magijskog značaja životinja. O životinjskom simbolizmu Grant kaže da su životinje bile prvi prenosioci struje primalne svesti koja je poticala iz „vanzemaljskih“ izvora. Životinjski su bili prvi oblici kosmičkih energija ili bogova, a predstave bogova u vidu životinja u literaturi i kasnije čovekovo preuzimanje ovih oblika bilo je, kako Grant naglašava, magijsko sredstvo stupanja u vezu sa tokom svesti koji je prvi put dospeo na ovu planetu spolja. Džerald Mesi u knjizi „Drevni Egipat: svetlost sveta“, između ostalog, tvrdio je i da je životinjsko predstavljanje božanstava prethodilo čovekolikim, te je u mitologiji drevnog Egipta video izraz tih najstarijih religijskih predstava. Mitotvorac, po Mesiju, nije stvarao bogove po svom liku, nego je to činio kroz životinjske oblike. Mesi je pokazao da su prva egipatska božanstva najpre imala životinjske oblike, na primer, bog Set je bio predstavljen u obličju nilskog konja, Sebek kao krokodil, Šu kao lav, Hapi je bio majmun, Anubis je šakal, Ptah je buba, Tot je ibis, Seb je gusan, Tefnut je lavica, Serket je škorpija itd. Antropomorfne predstave bogova su otud nastale iz prvobitnih zoomorfnih totemskih prototipova.

Uporedo sa sazrevanjem ovih Mesijevih uvida, a posve nezavisno od njega, u istoj toj Engleskoj, utemeljen je Hermetički red Zlatna Zora (1888). Jedna od temeljnih magijskih praksi ove organizacije bilo je ritualno i imaginacijsko poistovećivanje sa određenim egipatskim božanstvima. U krajnjoj liniji čovek bi u svojoj svesti pokušao da otključa „životinjsku frekvenciju“ koja vodi ka entitetu čija je ta životinja simbol u poretku egipatskog mitološkog svetonazora. Sasvim je druga stvar delotvornosti i posledica takvog oblika rada od strane modernih ljudi nekoliko hiljada godina kasnije u odnosu na vreme kada je to (možda) bilo aktuelno u Egiptu. Međutim, ne može se poreći izvornost i drevnost ove magijske ideje, ma kakvi bili putevi kojima je ovakav oblik magijskog rada doplivao do viktorijanske Engleske. 

U riznici kabalističke magije možemo naići na primere prakse prizivanja imena Boga i izlaganja sebe odjeku imena koje smo uz pomoć vibratorne formule u imaginaciji odaslali do samih granica univerzuma. U pomenutoj egipatskoj formuli izlaganje sebe je nemušto a prati ga stav tela koji odgovara mitološkoj slici tog božanstva. Uzmimo kao ilustraciju egipatsko božanstvo Šu, koji je oblik Marsa ili Atlasa, predstavljenog u obliku lava. Bog Šu predstavlja silovitu snagu vetra i uopšte vazdušnog elementa. Po hermetičkoj kabali Zlatne zore ovaj tip pripisan je lunarnoj sefiri Jesod, koja označava temelj Drveta života, što ovo božanstvo može dovesti u vezu sa starim silovitim semitskim bogom Šadajem koji je kao ime i svojstvo Jednog Boga našao svoje mesto u kabalizmu. Nezavisno od toga formula boga Šu koja otvara lavlju frekvenciju podrazumeva poistovećenje čoveka, maga, sa duhom životinje, sa duhom lava, ali u ključu mitske uloge ovog boga, kao sile koja razdvaja nebo i zemlju. Iz ovog proizilazi da je jedina delotvorna glasovna artikulacija koja dolazi pre kao posledica zaposedanja od strane ovog boga, nego kao prizivna inkantacija, rika lava. Drugim rečima, čovek koji je u ovom magijskom poistovećenju uspeo nema druge nego da riče kao lav.

Dakle, životinje su simboli bogova, njihovi živi talismani, a žena je suštinski povezana sa životinjskim svetom i životinjskim simbolizmom, jer je kao magijski medijum služila za opštenje bogova sa ljudima. Setimo se biblijske priče o nefilima kao potomcima ljudskih žena i Sinova Božjih. Taj detalj je uvijen iskaz o prastaroj magijsko-religijskoj praksi medijumskog opštenja i zaposednutosti duhovima, bogovima ili mrtvima, koji je uključivao seksualnu komponentu, odnosno obrede i prakse seksualne magije. U neku ruku tu imamo i fenomen seksualnog opštenja sa duhovima ili demonima sa ciljem rađanja dece koja bi bila prijemčiva za zaposedanje a čija je svrha da budu portali za upliv „vanzemaljske“ svesti u našu dimenziju.

Adam je, imenujući životinje, zapravo prizivao bogove ili aspekte Boga. U tom smislu možemo reći kako Darvinova teorija evolucije, verovatno bez namere njenog tvorca, ukazuje da ljudi potiču ne od životinja kao takvih, nego od bogova, tj. onih okultnih sila čiji su živi simboli upravo životinje. Erih Nojman kaže da je za primitivnog čoveka bilo prirodno da numinozni predak ima životinjski oblik. Ljudi potiču od bogova predstavljenih životinjama, bilo da su ih sami bogovi stvorili ili su bogovi ljudima postali tako što su degradirali ili sišli. U knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“ Kenet Grant kaže da su božanstva sa životinjskim glavama bila čuvari i vodiči do tajnih prolaza podzemnog sveta. Ti bogovi su stvarali one slojeve podsvesti koji su sadržali moći životinja, u čijem su obliku bili predstavljeni. Po Grantu, čovečanstvo je izgubilo ključ za značenje ovih božanskih oblika, jer taj ključ ne postoji na nivou racionalnog objašnjenja.

Životinje su u redosledu biblijskog stvaranja (i evolucionističkog razvoja) starije od čoveka, zato što su bogovi stariji od ljudskih bića, hijerarhijski, ontološki i vremenski, ali je Adam Kadmon, kao simbol kosmičkog čoveka, prvostvoreni, stariji od svih bogova-životinja zato što ih sve sadrži u sebi. Zato, po okultnom pogledu na svet, ljudsko biće u svojoj svesti može da, iz dubokih slojeva psihe prizove životinjsku ili božansku svest čiji je simbol određena životinja, što je smisao magijskog atavističkog vaskrsnuća. Kenet Grant u knjizi „Kultovi senke“ kaže da se na taj način atavizmi (pre-ljudske) moći ispoljavaju u magičaru koji doživljava i aktualizuje, u astralnom svetu, moći i energije koje su posedovale dotične životinje. Oživljavanje životinjskih atavizama u čoveku podseća na koncept mesijanskog uskrsnuća ili oživljavanja ubijenog boga. Uskrsnuće se javlja u telu, kao fizički ili fiziološki događaj, što znači da je reč, kako to tvrdi Grant, o neposrednom iskustvu. Mirča Elijade navodi odlomak iz Inglinsaga (poglavlje VI), gde su opisani Odinovi pratioci:

„Išli su bez oklopa, divlji poput pasa i vukova. Grizli su svoje štitove i bili jaki kao medvedi i bikovi. Klali su ljude i nisu im mogli nauditi ni gvožđe ni čelik. To se nazivalo bes berserkira.“

Elijade kaže da su Berserkiri bili ratnici u medveđem omotu (serkr), dakle, magijski potpuno poistovećeni sa medvedom, ponekad sa vukom itd. Berserkr se postajalo inicijacijom koju je činio niz ratničkih podviga.

„Kroz te ispite kandidat je usvajao način bivanja zveri – postajao je utoliko opasniji ratnik ukoliko se više ponašao kao zver. Preobražavao se u nadčoveka pošto je uspevao da preuzme magijsko-religijsku snagu mesoždera.“ Mirča Elijade, Mistična rođenja, Zajednica književnika Pančeva, Pančevo, 1994, str. 109.

Shodno rečenom, Lav-Zmija je atavistički, ali očigledno neophodan vid mesijanske pojavnosti. Istovremeno, lav je simbol judejskog plemena iz čije će krvne loze doći Mesija, pa ipak, satanizujući egipatsku magijsko-religijsku praksu kao dijaboličnu idolatriju, Mojsije je zapravo ukinuo opciju magijskih opsesija atavizmima bogova i njihovih zoomorfnih priroda. Time je čitav jedan aspekt mikrokosmosa gurnut u senku zarad obožavanja i primanja uputstava od nevidljivog i bezobličnog Boga koji se tokom starozavetne istorije ukazivao na različite moguće načine, da bi na kraju, u iskustvu poklonika, postojao kao mistična svetlost ili spektakularna vizija, sakralni tekst, magični alfabet itd.

U svetlu iskustva bogovi su formule, odnosno ključevi. Ostavimo po strani osećanja, snagu uverenja, definicije ili prirodu doživljaja i vizije. U sasvim praktičnom smislu, a to je ono što je u krajnjoj liniji jedino važno, Bog, bogovi, demoni, jesu formule: glasovne, simboličke, vizuelne, energetske. Verujem li u formule? Naravno da verujem, ali to je smešno pitati. To je isto kao pitati matematičara veruje li on u jednačine. Svakako da veruje, ali ono za čim on traga jesu rešenja tih jednačina! One imaju smisla jedino ukoliko se pokažu kao tačne ili netačne povodom nekog konkretnog problema koji bi pomoću njih mogao biti rešen. Mnogi će reći da je takav pogled na prirodu božanskog rigidan i ograničen, ali ukoliko ne postoji delatni fokus onda je insistiranje na uzvišenom, neshvatljivom i beskrajnom božanskom fenomenu bespredmetno osim kao tema filozofskog razmatranja.

egipatski bog Šu

Za Egipćane su bogovi, odnosno neteri, bezbrojne varijacije nadljudskog prisustva kojima je prožet naš svet. Neteri su otuda, između ostalog, sekire, guje i sokolovi. Istorijska i mitološka antropomorfizacija bogova, preko hrišćanskog Bogočoveka pa sve do doktrine čiji je izraz „Čovek je Bog“, nekako je zamaglila neljudsku prirodu bogova. Može li čovek biti bog a da prethodno ne prestane biti čovek, odnosno postaje li čovek božanski samim tim što upravo aktuelizuje svoju čovečnost u njenoj punini? Priznajem, ovakve dileme zvuče kao prazna retorika i u svetlu praktičnog nemaju mnogo smisla. U svetlu praktičnog čovek se može poistovetiti sa formulom ne bi li istu otključao u svojoj svesti. Dakle, formule su da se koriste, a mag je, poput matematičara, onaj ko barata formulama. Neteri, tj bogovi, odnosno formule, jesu datost sveta, baš poput vazduha, vode, zemlje, trave, životinja ili bilo čega drugog. Pa kao što bez imalo ustručavanja pristupamo svim tim datostima, tako pristupamo i formulama. To su normalne datosti našeg sveta i naše svesti. Na stranu što među tim datostima vrebaju mnoge opasnosti, ali zar ne vrebaju i među mnogo banalnijim pojavama? Možemo se udaviti u vodi, razlupati o zemlju, otrovati od biljaka ili nas životinje mogu rastrgnuti, vetar odneti itd. Isto tako možemo poludeti od formula ili nas one isto tako mogu oterati u smrt, poput bilo čega drugog.

Sada, kada smo neke nedoumice rešili, okrenimo se putevima otključavanja tih formula. Počnimo od jezika, jer smo navikli da magijske formule podrazumevamo pre svega kao reči. Naši su preci stvorili jezik podražavajući glasove životinja, a taj jezik onomatopeje jeste univerzalan i čini osnovu svih izvedenih govornih jezika. Nije nam potreban govorni jezik da bismo razmišljali nego da bismo međusobno komunicirali, pa i tada je u osnovi dovoljan jezik znakova i gestikulacija. Govorni jezik se razvija usložnjavanjem ljudskog sveta. Sada smo već navikli da razmišljamo u formama govora. To je posledica i proizvod generacijskog kultivisanja. U tom smislu jezik znakova, pokreta i oponašanja životinjskih zvukova je stariji. Magijske formule nisu samo i jedino reči, a često to uopšte nisu reči. U njihovoj osnovi leži namera koju prati određeni pokret, gest, stav tela, odnosno niz pokreta i gestova često izraženih kroz ples. Uglavnom je samo to dovoljno, a u drevna vremena to je i jedino bilo dovoljno. Uz taj gestovni niz, razvojem magije, odnosno njenom intelektualizacijom, u proces su uvođeni zvukovi, glasovi a potom i voljno projektovanje mentalnih slika. Tako smo došli do složenih magijskih formula i rituala.

Dakle, imamo pokret ili niz pokreta, gest ili izražaj, stav tela, položaj ruku i prstiju, zvuk koji ispuštamo (zviždanje, kliktanje, kreštanje, urlanje), reči koje izgovaramo, mantramo ili pevamo (besmislene ili smislene) u sekvencama i ponavljanjima, imamo ritam koji pratimo, slike koje zamišljamo, a sve to kombinujemo sa povoljnim mestom magijskog delovanja u prostoru i vremenu. Moramo birati određeno mesto i određeno vreme, kada je vetar povoljan, kada je to duh nekako potvrdio šaljući nam nekakav znak u vidu čudnog oblaka, iznenadnog vetra ili pojave odgovarajuće životinje, zatim kada je Mesec u određenoj fazi, određenog dana i godišnjeg doba te kada je na nebu vidljivo izvesno sazvežđe itd. Sve to mora biti usklađeno sa našom namerom i prirodom onoga što želimo da postignemo. Iz svega toga uviđamo da je magija prvobitna naučna delatnost jer to jeste neka vrsta primitivne nauke koja ima svoje utemeljenje u iskustvenom i eksperimentalnom iza čega stoji jedan složen svetonazor zasnovan na sveobuhvatnom determinizmu povezanosti svih stvari u univerzumu. Agens koji čini mogućim taj determinizam izražen je u moći čiji su eksponenti neteri, odnosno bogovi, daimoni. Ovi entiteti, ma koliko apstraktni bili, u magijskom smislu veoma su konkretni.