Kakav bi bio svet da je Napoleon pobedio

Kratka geopolitička i filozofska studija jedne alternativne modernosti 

Uvod: Istorijski lom i Prvi svetski rat pre Velikog rata

Istorija koju živimo je istorija pobednika, pisana mastilom anglosaksonskih empirista i cementirana industrijskim dimom Mančestera, londonskog Sitija i Vol Strita. U toj i takvoj istoriji, Napoleonovi ratovi (1803–1815) posmatraju se kao grandiozna, ali ultimativno neuspešna epizoda francuske megalomanije, poslednji trzaj evropskog apsolutizma pre nego što je svet zakoračio u vek britanske hegemonije (Pax Britannica). Međutim, ako istoriju posmatramo kroz prizmu njenih strukturalnih i globalnih posledica, Napoleonovi ratovi nisu bili puki regionalni sukob. Bio je to, u svojoj suštini, autentični Prvi svetski rat, totalni sukob globalnih razmera koji je redefinisao pojam države, prava, ratovanja i geopolitike.

Povodom toga razmotrio bih ovde fundamentalno pitanje: šta bi bilo da je Napoleon pobedio? Šta da je istorijsko klatno u ključnim trenucima, poput ruske kampanje 1812. godine, pretegnulo na stranu francuskog imperatora? U ovom tekstu istražujem taj alternativni scenario: svet u kome je Pariz postao svetionik čovečanstva, svet lišen anglosaksonskog individualizma, slobodnog tržišta i parlamentarizma, i umesto toga ustrojen prema principima prosvetiteljskog racionalizma, univerzalizma i tehnokratske autokratije.

Slom Albiona i pacifikacija Rusije: Geopolitički preduslovi Pax Franca

U stvarnoj istoriji, Velika Britanija je opstala zahvaljujući svojem izdvojenom položaju i neumoljivoj moći Kraljevske mornarice, dok je Rusija poslužila kao nepregledni kopneni bedem o koji se razbila francuska Velika armija (Grande Armée). Britanska strategija na kontinentu uvek se oslanjala na finansiranje tuđih armija, takozvano „Pitovo zlato“ (Pitt's Gold), koristeći rusko, austrijsko i prusko ljudstvo za obuzdavanje Francuske. U ovom scenariju, Napoleon pokazuje vojnu i diplomatsku genijalnost koja kulminira uspešnom pacifikacijom Rusije 1812. godine. Umesto fatalnog marša na spaljenu Moskvu, Napoleon koristi svoj pragmatizam: ne rasparčava Rusko carstvo, jer bi to bila logistička noćna mora, već postavlja marionetskog cara iz redova profrancuskog ruskog plemstva, koje je ionako govorilo francuski jezik i disalo u ritmu pariske kulture.

Neutralizacijom Rusije, Britanija ostaje potpuno izolovana u evropskom prostoru, ostajući bez svojih „kopnenih mačeva“. Dok britanska vojska kroz istoriju nikada nije imala kapacitet da razvije masovnu, prekaljenu kopnenu armiju sposobnu da se nosi sa kontinentalnim silama (delujući uvek kao ekspedicioni i intervencionistički mehanizam oslonjen na mornaricu), Francuska pokreće gigantski, centralizovani program brodogradnje u svim lukama od Baltika do Mediterana. Kvantitativna premoć resursa čitave Evrope preokreće balans na Lamanšu. Stvaranjem privremenog prozora pomorske nadmoći, Napoleonova prekaljena kopnena armija vrši masovni desant na englesko tlo. Pad Londona bio je stvar trenutka. Na britanskim ostrvima se uspostavlja „Engleska Republika“ pod profrancuskim direktorijumom, a prekomorske kolonije postaju plen novog hegemona. Svet ulazi u eru monolitne francuske svetske dominacije.

Anatomija Evrope: Moderni sekularni Sveti rimski sistem

Pobeda Napoleona ne bi rezultirala stvaranjem francuskog carstva u klasičnom, rimskom smislu reči, već uspostavljanjem specifičnog frankocentričnog konfederativnog sistema. To bi bio moderni, visoko sekularizovani Sveti rimski sistem, ali potpuno lišen svog istorijskog nemačkog karaktera. Evropa bi bila podeljena na tri prstena moći:

1. Francusko carstvo (Jezgro): Teritorija koja obuhvata današnju Francusku, Beneluks, Nemačku do reke Rajne, severnu Italiju i balkansku Iliriju.

2. Klijentske kraljevine (Sestrinske države): Španija, Portugal, Danska, Norveška, Švedska, obnovljena Poljska, Mađarska, Bugarska, Grčka i Rumunija. U ovim državama vladaju Napoleonovi rođaci ili odani maršali, obezbeđujući jedinstvo sistema.
3. Satelitske države pod nadzorom: Drastično oslabljena Austrija (bez Ugarske), Pruska svedena na marginu i pacifikovana Rusija. Ove države zadržavaju sopstvene dinastije, ali pod strogim francuskim vojnim i političkim tutorstvom.

Ovakav sistem eliminiše geopolitički pluralizam u Evropi. Nema ujedinjenja Nemačke 1871. pod Bizmarkom, niti ujedinjenja Italije. Samim tim, uklonjeni su strukturalni uzroci Prvog i Drugog svetskog rata u obliku u kojem ih poznajemo. Nema rivaliteta između Berlina i Pariza, nema nacizma, nema boljševičke revolucije 1917. godine (jer Rusija ne doživljava vojni slom), a Karl Marks ostaje marginalni filozof bez istorijskog uticaja. Nema Hladnog rata, niti bipolarne podele sveta.

Ideologija i ljudska prava: Trijumf kolektivnog racionalizma

Najzanimljivija transformacija odigrala bi se na polju ideologije i ljudskih prava. U stvarnoj istoriji, pod uticajem anglosaksonskog modela (Džon Lok, Džon Stjuart Mil, američki Ustav), ljudska prava su shvaćena individualistički, ona štite pojedinca od države, stavljajući akcenat na privatnu svojinu i ograničavanje državne moći. U napoleonskom svetu, dominantna ideologija postaje francuski prosvetiteljski racionalizam spojen sa Napoleonovim kodom (Code Civil), bez anglosaksonskog individualizma. Ovde su ljudska prava univerzalistička i kolektivistička, ona pripadaju pojedincu kroz državu (nasleđe Žan-Žaka Rusoa). Država je vrhovni garant slobode, ali i vrhovni arbitar opšteg dobra.

Građani ovog sveta imaju pravnu jednakost pred zakonom, potpuno ukidanje feudalnih privilegija, pravo na rad, sekularno obrazovanje i versku toleranciju. Međutim, politička prava, sloboda štampe, opoziciono delovanje i pravo na kritiku poretka, drastično su ograničena u ime stabilnosti i progresa. Sloboda znači učešće u racionalno uređenoj državi, a ne pravo na njeno osporavanje. Slogan ovog sveta glasi: „Sve za građanina, sve kroz državu, ništa van države.“ U tom svetu religija gubi svoj politički karakter. Konkordat iz 1801. godine postaje univerzalni model za ceo svet: crkve, džamije i sinagoge su finansirane i kontrolisane od strane države, a verski dogmatizam je potisnut u privatnu sferu.

Globalne imperijalne linije: Od Indije do Japana

Eliminacijom Britanije, Francuska preuzima ulogu globalnog upravnika kolonijalnih poseda, ali sa suštinski drugačijom filozofijom vladavine. Za razliku od britanskog imperijalizma koji je bio pragmatičan, trgovački i multikulturalan (dopuštajući lokalne običaje dokle god se plaća porez), francuski imperijalizam je asimilatorski, integracionistički i univerzalan. Civilizacija je jedna, a njen jezik je francuski.

• Indija: Francuska preuzima ceo potkontinent. Mogulsko carstvo se ne raspada, već opstaje kao francuski protektorat sa generalnim guvernerom u Delhiju. Umesto eksploatacije preko privatnih kompanija (poput britanske Istočnoindijske kompanije), uvodi se centralizovana državna uprava i pravni kod.
• Australija: Otkrivena i kolonizovana od strane Francuza, Australija ne nastaje kao kaznena kolonija, već kao prekomorska teritorija naseljena francuskim građanima. Domorodačko stanovništvo biva asimilovano kroz francuski obrazovni sistem, a zemlja postaje potpuno frankofona.
• Kina i Japan: Kina potpisuje Pariski ugovor umesto Nankinškog, a Hongkong postaje francuska luka. Dinastija Ćing opstaje kao francuski protektorat, gde stvarna vlast leži u rukama francuskih savetnika. Japan, s druge strane, ne otvara američka crna lađa komodora Perija, već francuska eskadra. Japan usvaja francuski vojni model (manje pruske discipline, više oficirske elokvencije i manevrisanja) i Napoleonov zakonik. Elita čita Voltera i Rusoa, a ne Adama Smita. Japan ne postaje agresivna vojna sila, već se specijalizuje za kulturnu i luksuznu robu.
• Bliski istok i Jevrejsko pitanje: Bez britanskog mandata i Balfurove deklaracije iz 1917. godine, cionistički pokret ostaje slab. Kako nema ujedinjenja Nemačke, nema ni pojave nacizma, a samim tim ni Holokausta. Bez tog istorijskog loma, moralna i politička hitnost za stvaranjem jevrejske države ne postoji. Jevreji u Evropi se uspešno asimiluju kao francuski građani Mojsijeve vere, a Pariz postaje svetski centar jevrejske kulture. Jerusalim ne postaje politička prestonica sukoba, već ekumenski, pleromatski grad pod međunarodnim francuskim nadzorom, odnosno grad gde se tradicije susreću, a ne sukobljavaju.

Balkan i eksperiment Ilirije: Svet bez zle krvi

Na našim prostorima, Napoleon je istorijski ostavio dubok trag osnivanjem Ilirskih provincija (1809–1814). U slučaju njegove pobede, ovaj eksperiment ne biva ugašen nakon pet godina, već postaje trajna i ključna administrativna jedinica Francuskog carstva – Province Illyriennes. Ilirija biva proširena na celu Sloveniju, Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Srbiju i delove Makedonije. Napoleon je Balkan video kao ključnu tampon zonu prema preostalim delovima Osmanskog carstva i Rusije, ali i kao most ka Istoku. Kako bi Ilirija izgledala danas?

• Identitet i jezik: Ne bi postojala Jugoslavija, niti koncepti ekskluzivnih balkanskih nacionalizama. Kroz agresivan kulturno-etnički inženjering i francuski obrazovni sistem, lokalne slovenske razlike bile bi stopljene u jedinstveni pojam - Iliri. Francuski jezik bi bio zvanični jezik administracije, vojske i visokog društva, dok bi lokalni jezici opstali kao dijalekti.
• Politika i istorijski mir: Prestonica bi bila u Ljubljani ili Dubrovniku. Nema srpskih ustanaka na način na koji ih znamo, nema Kraljevine SHS, nema ustaša, četnika ni partizana. Nema etničkih čišćenja i genocida koji su obeležili XX vek. Balkanski narodi bi živeli oslobođeni zle krvi i tereta istorijske prošlosti. Cena koja bi se za to platila bila bi gubitak etno-nacionalnih suvereniteta i prihvatanje pariske kulturne dominacije. Postali bismo civilizovani evropski snobovi koji govore francuski, što je, istorijski posmatrano, izuzetno niska cena za izbegavanje klanica XX veka.

Duhovna i kulturna panorama: Racionalizam, neoklasicizam i francuski okultizam

Kulturni pejzaž ovog sveta bio bi drastično drugačiji. Romantizam, sa svojim insistiranjem na nacionalnom geniju, emocijama i povratku srednjovekovnim korenima, bio bi marginalizovan. Dominantni estetski pravac ostaje neoklasicizam, tj slavljenje simetrije, razuma, jasnih linija i antičkih uzora. Svet bi estetski i arhitektonski izgledao uniformno, monumentalno i prelepo, ali bi istovremeno bio hladniji i manje kulturno raznolik.

Na ezoterijskom i duhovnom planu, eliminacijom Britanske imperije sprečava se procvat britanskog okultizma (Zlatna zora, Alister Kroli) koji je istorijski crpeo snagu iz imperijalne mreže. Madam Blavatska ne nalazi publiku u Londonu, a pre-nacistički okultizam (poput društva Tule) nikada se ne razvija jer nema nemačkog nacionalizma. Umesto toga, francuski okultizam postavlja globalne standarde. Figure poput Elifasa Levija, Papusa i Sent-Iv d'Alvedra (sa njegovom teorijom sinarhije, vladavine posvećenih tehnokrata) postaju globalne struje. Svet postaje masonsko-frankofonski, sa Parizom kao svetskim duhovnim i intelektualnim centrom. 

Zaključak: Zagušljivo savršenstvo tehnokratskog Rima

Tehnološki progres u ovom svetu bio bi suštinski drugačiji. Bez divljeg, anglosaksonskog kapitalizma i slobodne tržišne konkurencije između velikih sila, inovacije bi bile sporije, ali sistematičnije. Razvoj ne bi vodili bankari i privatni preduzetnici iz prljavih fabrika, već državni inženjeri školovani u École Polytechnique. Umesto brzih potrošačkih inovacija i digitalne revolucije, ovaj svet bi se ponosio masivnim državnim projektima: gigantskim železničkim mrežama koje spajaju Pariz sa Bagdadom i Vladivostokom, i monumentalnom arhitekturom. Svet u kome je Napoleon pobedio bio bi svet bez svetskih ratova, bez Gulaga, Holokausta i atomskih bombi. Bio bi to svet pravne jednakosti, sekularizma i administrativnog savršenstva. Ali, to bi istovremeno bio i svet duboke političke zagušljivosti. Čovečanstvo bi živelo pod blagonaklonim, ali neumoljivim okom prosvećene policijske države.

Bio bi to moderni globalni Rim: funkcionalan, stabilan, estetski poliran i racionalan, ali lišen one haotične slobode i dinamizma koji su, sa svim svojim užasima i lepotama, oblikovali našu stvarnost. Pobedivši u svom svetskom ratu, Napoleon bi čovečanstvu doneo dugotrajni mir, ali bi mu oduzeo nepredvidivost sopstvene sudbine.

Okultna ideologija tarota: francuska škola

Na ovom mestu pokušaću da dodam još malo svetla na temu kako je uopšte došlo do razvoja ideologije tarota. Ako za epicentar tarota uzmemo Milano XIV veka, u tom slučaju možemo manje ili više pretpostaviti tok njegovog širenja po Evropi. Ukratko, iz Milana, tarot se širio dalje po severnoj Italiji i ostatku te zemlje, da bi prešao Alpe i došao u Švajcarsku i Francusku tokom XVI veka, a možda i ranije. Usput, poprimao je razne oblike koji su uglavnom sledili opšti uzor. U celom tom procesu nije bilo ničeg ezoteričnog. Marseljski špil je postao standard za francuske i švajcarske izrađivače tarota već krajem XVII i početkom XVIII veka, a da je patern koji su oni sledili nastao možda već početkom XVII veka. Tu matricu sledili su i izrađivači tarota u Nemačkoj, Austriji, pa i samoj Italiji. Tako je obezbeđena standardna sirovina ili polufabrikat u koji će potonji okultizam utisnuti svoje insignije i tako stvoriti okultni tarot koji će biti tumačen pre svega kabalistički. Taj proces započet je u Francuskoj tokom druge polovine XVIII veka, kada je doba Prosvetiteljstva već ulazilo u svoju poznu fazu. Uporedo sa nastupanjem racionalnog, duh modernog doba tražio je zamenu za izgubljenu religioznost, tragajući za izvorima koji bi mu to nadomestili, a to su prostorno ili vremenski udaljene kulture. Mirča Elijade je to primetio na sledeći način: 

„A. N. Vajthed je rekao da istorija zapadne filozofije, sve u svemu, nije ništa drugo do niz napomena uz Platonovu filozofiju. Malo je verovatno da će zapadna misao i ubuduće moći da se održi u toj „čudesnoj izolaciji“. Po tome se moderno doba i te kako razlikuje od onih koja su mu prethodila: njemu je svojstveno sučeljavanje s „nepoznatima“, sa „strancima“ i njihovim svetovima; s neobičnim, tuđim, egzotičnim ili arhajskim univerzuma. Otkrića dubinske psihologije, baš kao i prispevanje vanevropskih etničkih grupa na horizont Istorije, uistinu označavaju nadiranje „nepoznatih“ u polje zapadne svesti, koje je ranije za njih bilo zatvoreno.“ Mirča Elijade, Mefistofeles i androgin, Gradac, Čačak, 1996, str 7. 

Takva orijentacija odraz je promenjene slike sveta o čemu Elijade kaže: 

„Astronomska i geografska otkrića renesanse nisu samo potpuno izmenila sliku univerzuma i pojam prostora; ona su osigurala, najmanje za tri naredna veka, naučnu, ekonomsku i političku prevlast Zapada, i istovremeno otvorila put koji neminovno vodi ka jedinstvu sveta.“ Mirča Elijade, isto. 

Drevni Egipat je u tom smislu najbliži vanevropski, ali vremenski jedan od najudaljenijih uzora te otud nije nimalo čudno oduševljenje prosvetiteljske Francuske tom kulturom. Uostalom, već je odavno Egipat bio prepoznavan kao izvor hermetičke mudrosti i alhemije, a poseban izazov činili su do tada još uvek nedešifrovani hijeroglifi. Ipak, sve to nije predstavljalo smetnju da francuski okultisti uvrste egipatske simbole i pretpostavljene mitološke, magijske i religijske sadržaje u svoje šeme, pa tako i u tarot.

U to vreme Evropa je otkrila i mudrost Indije. Indija je privukla sledeće značajne evropske intelektualce: Giambattista Vico (1668–1744), Constantine Francis de Volney (1757–1820), Richard Payne Knight (1750–1824), Godfrey Higgins (1772–1833) i Sir William Jones (1746–1794) – pionir proučavanja Sanskrta na Zapadu. To je navelo evropske duhove da upoređuju hrišćansku sa drugim religijama tragajući za sličnostima i paralelama. Posledično, sadržaji indijske kulture postali su deo okultnih šema u Evropi. Takav razvoj dešavao se uporedo sa rastom popularnosti i širenjem slobodnog zidarstva, koje je u očima mnogih predstavljalo adekvatnu zamenu za crkvenost i crkveni tip religioznosti i društvenosti. Škotlanđanin Andrew Michael Ramsay, 1686–1743, prvi je sugerisao da je masonstvo u hrišćanski svet došlo sa Bliskog istoka a koje je u Evropi ovaploćeno u obliku Templarskih vitezova. Osim toga, sinkretički masonski simbolizam potpuno je bio u skladu sa tadašnjim duhovnim i intelektualnim tokovima, a što je sve zajedno predstavljalo plodno tle za bujanje prosvećenog okultizma koji je privlačio pismene, samosvojne i slobodne duhove svih društvenih slojeva. Egiptomanija i masonstvo išli su ruku pod ruku.

U to vreme delovalo je nekoliko značajnih ličnosti. Pomenuo bih francuskog pisca, sveštenika i člana Francuske akademije, Žana Terasona (Jean Terrasson, 1670–1750). Njegovo najpoznatije delo je fantastična novela Setov život (Sethos: histoire ou vie, tirée des monumens anecdotes de l'ancienne Egypte, traduite d'un manuscrit grec) iz 1731. godine, a koja je nadahnula Mocarta za njegovu Magičnu flautu. Fon Kopen (Friedrich von Köppen, 1734–1797) i fon Himen (Johann Wilhelm Bernhard von Hymmen, 1725–1786) su 1778. godine anonimno objavili spis Crata Repoa koji opisuje fiktivnu ali detaljnu inicijaciju u egipatske misterije koja sadrži sedam obreda (izvode se po kriptama, tajnim odajama i pećinama). Malo nakon toga, 1784. godine, čuveni grof Kaljostro (Alessandro di Cagliostro, odnosno Giuseppe Balsamo 1743–1795) osnovao je Egipatski ritual, masonski red, čije je prvo telo pod imenom Izidin hram, funkcionisalo u Parizu. 

Na samom kraju tog perioda možemo pomenuti i zanimljivu ličnost Antoine Fabre d'Olivet, 1767–1825, francuski pisac, pesnik i kompozitor čija je biblijska i filozofska hermeneutika uticala na neke ljude od značaja u svetu okultizma kao što su Elifas Levi, Papus i Eduard Šure. On je sve religije podveo u istu ravan budući da je njihova svrha istovetna – ujedinjenje sa Bogom, čime one predstavljaju različite vidove izgubljene univerzalne prvobitne tradicije. Njegovo značajno delo iz 1816. godine je La langue Hebraique Restituee, i predstavlja revitalizaciju hebrejskog  jezika sa gramatikom utemeljenoj na biblijskom hebrejskom. 

U toj dinamičnoj i živopisnoj duhovnoj atmosferi i sa pozicija člana masonske lože Les Amis Reunis, Kur de Žeblen je osnovao istraživačku ložu Philalethes koja je u svom radu kombinovala martinizam, svedenborgijanizam i druge ezoterijske pravce. Takođe, on je bio član čuvene pariske lože Nef Soeurs, čiji su članovi takođe bili Volter i Bendžamin Frenklin. De Žeblenovo obimno i kapitalno delo Le Monde Primitif Analysé et Comparé avec le Monde Moderne (objavljeno u devet izdanja između 1773 i 1782), predstavljalo je izraz mentaliteta tog vremena da objedini sve stvari u traganju za pretpostavljenim izgubljenim jedinstvom koje je navodno postojalo u dalekoj prošlosti. Izraz primitivno u nazivu enciklopedije, ukazuje na nešto originalno, izvorno. Ta težnja, karakteristična za epohu Prosvetiteljstva, ovaplotila se u dizajnu i tumačenjima tarota sve do našeg vremena koje je porodilo šumu sinkretičkih i krajnje specifičnih tarota kojima je zajednička osnovna struktura, ali koji sa početnim uzorima u renesansnim tarotima imaju tek daleke paralele.

Court de Gebelin

Od značaja za ovu temu jeste osmo izdanje de Žeblenovog dela iz 1781. godine u kome je jedan deo posvećen tarotu, a gde se, između ostalog, tvrdilo da su karte koje su mahom služile za igru, zapravo mističnog porekla te predstavljaju ostatke drevne egipatske slikovne Knjige Tota. De Žeblen je u velikim arkanama tarota prepoznao zamaskirane sadržaje egipatske religijske doktrine. Na primer, karta Papesa predstavljala je Prvosveštenicu, Papa je Hijerofant, Kočija je zapravo Oziris Pobednik, Đavo je Tifon (Set, Ozirisov neprijatelj), Zvezda je Pseća zvezda, odnosno Sirijus, Sud je Stvaranje, Svet je Vreme itd. Po Žeblenu, male arkane odražavaju staleže egipatskog društva. Mačevi su izraz egipatskih suverena i vojne aristokratije; štapovi su poljoprivrednici; pehari su sveštenstvo; diskovi su trgovci. Egipatski žreci su, navodno, svoju doktrinu sakrili u karte koje su potom poverili Ciganima, za koje se tada verovalo da su poreklom iz Egipta. Tako je ciganski tarot zapravo egipatski. Dakle, tajna egipatska doktrina je, prerušena u tarot i poverena nomadima, preživela vekove, da bi konačno bila razotkrivena od strane baštinika prosvetiteljske sinkretičke ezoterijske ideologije u Francuskoj XVIII veka. 

Takav stav imao je za posledicu uviđanje neophodnosti izmene simbolizma i dizajna postojećeg tarota čije je hrišćanske simbole i znamenja srednjovekovne evropske kulture trebalo zameniti isfantaziranim sadržajima koji su navodno egipatski. Međutim, egiptizacija tarota nije bila dovoljna, već je u istom delu kontributor Komt de Mele, povezao velike arkane sa slovima hebrejskog alfabeta, čime su otvorena vrata jedne velike mitološko-astrološko-kabalističke tarotske sinteze koja je stupila na scenu u XIX veku a čiji je protagonista bio Elifas Levi. Osim toga, de Mele je velike arkane podelio u tri grupe koje predstavljaju tri faze čovečanstva: od arkane 21 do 15 je zlatno doba, od 14 do 8 srebrno doba, te naposletku gvozdeno doba.

Istovremeno Eteja, za razliku od de Žeblena, otišao je korak dalje. On je dizajnirao vlastiti tarot čija je svrha bila kartomantijska. Podsetimo se, Eteja je pseudonim koji je koristio francuski okultista i prvi popularizator tarota kao divinacijskog sredstva, Jean-Baptiste Alliette, 1738–1791. On je 1788. godine osnovao studijsku grupu „Društvo za tumačenje Knjige Tota“, čiji je istaknuti član bio Charles Greille-Saint-Leger de Bonrecueille, mason i osnivač tajnog društva Hram Sunca u Lionu, osamdesetih godina XVIII veka, čiji su članovi sebe nazivali Nepoznatim Filozofima, po ugledu na Louis-Claude de Saint-Martin-a. Kako je tvrdio Eteja, tarot je prvobitno stvoren od strane sedamnaest egipatskih magova odanih Hermesu Trismegistusu u periodu pre 3.953 godine od Etejinog vremena, odnosno 171. godinu nakon čuvene biblijske poplave. Za iskrivljavanje prvobitnog dizajna tarota on je okrivio neupućene i profane izrađivače tih karata tokom istorije. Jedna od novina koje je on uneo bila je označavanje karata arapskim brojevima umesto rimskim, budući da je smatrao Egipćane izumiteljima Nule iz koje su izvedene arapske cifre. Godine 1770. Eteja je objavio svoju prvu knjigu u kojoj je opisao metode proricanja koristeći uobičajeni špil karata sa četiri boje. Međutim, on tu ukratko pominje i tarot na listi alata za proricanje. Kako je njegova knjiga prethodila osmom tomu de Žeblenovoj Monde Primitif, u kojoj je pomenut tarot, to pokazuje da je proricanje uz pomoć tarota bilo poznato u Parizu pre nego što je de Žeblen otkrio tarot kao oruđe prenosa drevnog znanja.

Etejin tarot imao je sledeću strukturu: Karta 1 Etteilla (Onaj ko postavlja pitanje); karte od 2 do 8 predstavljaju sedam dana Stvaranja – 2 La Lumiere (Svetlost, prvi dan), 4 Le Ciel (nebesa, drugi dan), 3 Les Plantes (Biljke, treći dan), 6 Les Astres (Sunce i Mesec, četvrti dan), 7 Les Oiseaux et le Poissons (ptice i ribe, peti dan), 5 L’Homme et les Quadrupèdes (čovek i životinje, šesti dan), 8 Repos (odmor nakon Stvaranja, sedmi dan), karte od 9 do 12 su četiri kardinalne vrline – 9 La Justice (Pravda), 10 La Tempérance (Umerenost), 11 La Force (Snaga), 12 La Prudence (Razboritost); karte od 13 do 21 i karta 78 predstavljaju važna stanja ljudskog života – 13 Mariage (Brak): Prvosveštenik – unija, 14 Force Majeure (Glavna sila): Satana ili Đavo – superiorna sila, 15 Maladie (Bolest): Čarobnjak – bolesnik, 16 Le Jugement (Sud): Strašni sud, 17 Mortalite (Smrtnost): Smrt – uništenje, 18 Traitre (Ogovaranje): Pustinjak – licemerje, 19 Misere (Beda): Razrušeni hram – zatvor, zarobljavanje, 20 Fortune (Sreća): Točak sreće – povećanje, 21 Dissension (Razdor): Afrički despot – arogancija, 78 Folie (Ludilo): Luda ili Alhemičar – ludost; karte od 22 do 77 su male arkane: Kraljevi - 22, 36, 50, 64, Kraljice – 23, 37, 51, 65, Vitezovi - 24, 38, 52, 66, Paževi - 25, 39, 53, 67, Desetice - 26, 40, 54, 68, Devetke - 27, 41, 55, 69, Osmice - 28, 42, 56, 70, Sedmice - 29, 43, 57, 71, Šestice - 30, 44, 58, 72, Petice - 31, 45, 59, 73, Četvorke - 32, 46, 60, 74, Trojke -  33, 47, 61, 75, Dvojke - 34, 48, 62, 76, Asovi - 35, 49, 63, 77.

Elifas Levi je dao izuzetan doprinos razvoju okultizma i okultne ideologije tarota. Upravo je Levi preuzeo i u svoje teorije ugradio te popularizovao koncept animalnog magnetizma kao univerzalnog magijskog agensa, za čije je otkriće zaslužan poznati nemački okultista i lekar Franc Anton Mesmer (Franz Friedrich Anton Mesmer, 1734–1815), od kojeg je poteklo učenje poznato kao mesmerizam. Njegov koncept lečenja bazirao se na manipulaciji animalnim magnetizmom, odnosno astralnom svetlošću, što je u osnovi i u njuejdž metodama isceljivanja. Takođe, mesmerizam je u korenu hipnoze.

Pomenuti magijski agens je svakom, pa i površnom izučavaocu okultnog, poznat kao astralno svetlo ili astralna ravan, odnosno astral. Da nema astrala, okultizam bi bio poput ribe na suvom. Ukratko, Levijev značaj nije samo u tome, već i u pokušaju da ostvari jednu kreativnu sintezu astrologije, magije, kabale, hermetizma, teorije korespondencija i mesmerizma, a što je našlo svoj izraz i u njegovim idejama za izgled tarot arkana te njihovog povezivanja sa hebrejskim alfabetom. Osim toga, on je povezao male arkane sa sefirama kabalističkog Drveta života. Ideja da se Bafomet poveže sa kartom Đavo, kao i skiciranje tog rešenja potiče upravo od njega. Ipak, Levi nije išao toliko daleko kao Eteja, već se fokusirao na patern Marseljskog tarota uz određena preinačenja, što se odnosi na Đavola, Kočije ili recimo Točak sreće. Zapravo, Levi je bio kontradiktoran, jer je težio pomirenju suprotnosti te je istovremeno mogao biti progresivan i konzervativan, dobar katolik i okultista. U međuvremenu postao je legenda i rodonačelnik okultnog preporoda u drugoj polovini XIX veka, uticavši jednako snažno kako na francuske, tako i na britanske okultne krugove. Njegov značaj je u tome što je uspeo da stvori osnovu magijskog sistema, posluživši kao uzor britanskim okultistima da ustanove jednu zaokruženu teoretsku i praktičnu sinkretičku doktrinu koja se razvijala u okviru Hermetičkog Reda Zlatne zore, osnovanog 1888. godne, u kome je tarot igrao jednu od ključnih uloga kao magijsko sredstvo za ritualnu, divinacijsku i kontemplativnu upotrebu.

Ostvarenje Levijevog sna o obnovljenom tarotu pokušali su da ispune njegovi sledbenici u svetu okultizma, osnivači Kabalističkog Reda Ružinog Krsta (Ordre Kabbalistique de la Rose-Croix) Stanislas de Gajta, Osvald Virt i Papus. Gajta i Virt su kreirali tarot za divinaciju koji sadrži samo 22 velike arkane 1889. godine. Upravo je hiperaktivni Papus dosta učinio u pravcu popularizacije okultizma, tarota i samog Levija. Kao i njegovi prethodnici, tako je i Papus imao stav o egipatskom poreklu tarota, ali je tu ideju proširio u maniru epohe Prosvetiteljstva, pripisavši tarotu opštečovečanske prerogative, nazvavši ga, između ostalog i Adamovom knjigom, a što posledično otvara put daljem interkulturalnom sinkretizmu posredstvom tarota. Papus je često navodio detalje iz hinduizma i ustanovljavao poveznice, na primer, hrišćansko Trojstvo: Otac, Sin i Sveti Duh, dovodio je u vezu sa egipatskim trojstvom bogova: Ozirisom, Izidom i Horusom te sa indijskim Brahmom, Višnom i Šivom. Karakteristično za Papusa je i davanje tri tipa značenja svakoj velikoj arkani: božansko u božanskom svetu, zatim astralno u ljudskom svetu i fizičko u svetu prirode. Tako je Čarobnjak u Papusovoj interpretaciji izraz samog Boga u božanskom svetu, u ljudskom on predstavlja Adama, dok je u svetu prirode to izraz aktivnog univerzuma.

Papus

Na kraju, pomenuo bih šest načela hermetizma ugrađenih u svetonazor onih koji su utemeljili okultnu ideologiju tarota:
1) Svet je živo biće, u njemu sve poseduje dušu, što je u suštini animističko stajalište.
2) Imaginacija ima temeljnu važnost u razumevanju sveta i opštenja sa njegovom živom dušom.
3) Teorija korespondencija, odnosno saobraznosti, jeste od značaja za razumevanje međupovezanosti stvari i pojava.
4) Teorija transmutacije, odnosno razvojne promene svake stvari koja, tokom vremena, unapređuje svoju prirodu, odnosno razvija se.
5) Perenijalna filozofija, tj verovanje da sve kulture i tradicije imaju zajedničke osobine i obrasce te istu čežnju za mističnim iskustvom. To je odraz vere da sve kulture i religije potiču iz istog izvora u nekakvom neodređenom vremenu u prošlosti koje možemo označiti Zlatnim dobom.   

6) Duhovna istina se prenosi inicijacijom.

Papusov tarot

Naša Gospa od Pariza

There is the dove, and there is the serpent. Choose ye well! He, my prophet, hath chosen, knowing the law of the fortress, and the great mystery of the House of God. AL,1:57

U noći 15. aprila 2019. godine, gorela je krovna konstrukcija čuvene pariske katedrale Naša Gospa od Pariza (Notrd Dam), dok se centralni toranj obrušio u plamenu. To je simbolizam Marsa u Ribama. Hermetisti srednjovekovne Evrope povezali su simbol krsta (oblik krova katedrale) sa slovom T, a ovo sa znakom Riba. Znak Riba u okultnom tarotu je izražen arkanom XVIII Mesec. Sa druge strane, pojam tornja je uvezan sa arkanom XVI Kula, u kojoj je izražena priroda Marsa. Priroda Marsa u Ribama u tarotu je izražena malom arkanom Desetka pehara koja predstavlja zasićenje te nagoveštava poremećaj. Rečeno simbolizmom velikih arkana plamen Kule uzburkao je ustajalu vodu Lune. Znak Riba je obeležje Spasitelja, dok je marcijalnog karaktera priroda Njegovog drugog dolaska. U tom smislu požar u katedrali Naše Gospe od Pariza jeste znamenje duha vremena koji time nagoveštava pravac svog delovanja.

U Krolijevom tarotu na karti Kula imamo prikazane golubicu i zmiju (što je nagovešteno uvodnim citatom ovog teksta). Zmija je Spasitelj, golubica je Sveti Duh. U Našoj Gospi od Pariza taj se Duh ovaplotio u vatri. Nema boljeg znamenja rata i razaranja od ovoga. Gospa je u saglasju sa lunarnom prirodom. Spasitelj je vaskrsao noću. Katedrala je gorela noću. Karta XVIII Mesec je noć. Sa druge strane, vatra je obeležje Horusovog eona, obeležje Apokalipse. Džerald Masi je utrošio mnogo stranica dokazujući sličnost mita o Horusu sa pričama jevanđelista.

Francuska je zvezda, odnosno pentagram, dok je Pariz kao prestoni grad, obeležen katedralom koja nosi naziv Bogorodice koja je sama po sebi, budući majka, presto Spasitelja. U stihu Knjige Zakona označeno istim brojem kao i uvodni citat, Krolijev daimon kaže da hebrejsko slovo cadi (udica) nije zvezda. Sledivši tu instrukciju Kroli je zamenio atribucije arkana XVII zvezda i IV Car, povezavši Zvezdu (znak Vodolije) sa slovom he, a Cara sa slovom cadi. Tako je na simbolički način Kroli povezao ognjenu i marcijalnu prirodu carske vlasti sa idejom zvezde. To je ognjena zvezda doba Vodolije, crveni pentagram: Evropa u plamenu, Francuska u plamenu, zvezda u plamenu, bratstvo u razdoru. Kroz prizmu požara u Našoj Gospi od Pariza (Gospa je dualnost Jesoda i Binaha, odnosno Meseca i Saturna) pogledajmo šta crvena proročka knjiga poručuje.

I will make easy to you the abstruction from the ill-ordered house in the Victorious City. AL,3:11

Pobednički grad Knjige zakona je Kairo, ali u prenesenom smislu, u ovom slučaju, to možemo primeniti na Pariz kao na grad svetlosti, odnosno grad u kome je ideja prosvetiteljstva izvojevala istorijsku pobedu nad starim režimom. No, kako prosvetiteljska ideja nema svoje više metafizičko utemeljenje, onda slobodno možemo reći da je njena simbolička kuća u Pobedničkom Gradu (Parizu) zapravo ill-ordered, loše uređena.

Ako obratimo pažnju na arhitekturu katedrale videćemo kako glavni toranj štrči iz samog središta krsta. To je izdužena ruža, odnosno ruža od krsta. Sada je ta ruža samo pepeo, krst je samo pepeo. To ima veze sa sledećim iskazom Knjige Zakona:

They shall worship thy name, foursquare, mystic, wonderful, the number of the man; and the name of thy house 418. AL, 2:78

U knjizi Vizija i glas (Liber 418) Kroli je govorio o polomljenom četvorostrukom imenu. Broj kuće Proroka (u metafizičkom smislu, dakle broj koji označava kvalitet a ne kvantitet) je 418. Kuća Proroka je prorekla lom tetragramatona, odnosno lom krsta, kvadrata, a taj lom je u tarotu predstavljen upravo kartom XVI Kula. Svako istinsko proročište uvek proriče smrt. Zato je proročište nepogrešivo koliko je i sama smrt nepogrešiva. I gle zanimljivosti, ludi Prorok je sebe proglasio Zveri 666. Proroci i proročišta pripadaju Apolonu koji je Sunce, a čiji je broj 666.

Dakle, ovaj požar je jasan znak dešavanja u skorijoj budućnosti. U tom smislu, ostajući i dalje u krolijevskim koordinatama, i dodamo 11 godina u odnosu na godinu požara, 2019, dolazimo do znamenite 2030. godine. U zaključku, da bi se nered zaustavio potrebno je zasaditi mističnu ružu na starom zgarištu. Problem je što to nema ko da uradi, čime se ogoljuje iskorenjenost autentične ezoterijske tradicije u Evropi.

Uspon spekulativnog

U neku ruku, usudio bih se reći, preteče modernog tarota, predstavljaju jedan od izraza argoa posvećenika u Evropi. Poznati tarotolog i okultista, Artur Edvard Vejt, označio je tarot kao slikovni jezik. U vremenu doslovnog razumevanja i cepidlačkog insistiranja na konkretnom objašnjenju i pojednostavljivanju, argo kao simbolički i alegorijski oblik izražavanja, sve je dalji od poimanja. Dela njegovog duha, poput velikih arkana tarota, sve su nerazumljiviji i nedostupniji, budući da su ključevi tumačenja pogubljeni u opštem naletu vulgarnog, pozitivističkog, psihologizujućeg i pseudoezoteričnog. U tom duhu osvrnuo bih se na zapažanja Vilijama Stirlinga u knjizi The Canon. Po Stirlingu, izlazak na svetlo raznih vrsta mističnih znanja koja su bila pažljivo prikrivana u prošlim vremenima, jedna je od uočljivijih karakteristika XVII i XVIII veka. Međutim, kako on naglašava, bilo bi pogrešno pretpostaviti da su iz tog razloga ovi vekovi bili poznati po misticizmu. Naprotiv, pojava rojzenkrojcerskih, hermetičkih i masonskih društava bio je znak dekadencije i slutnja na izumiranje ezoterijskih tradicija. Kako Stirling zaključuje, sve dok su tajne doktrine masonstva primane kao vitalna inspiracija zanata, niko o njima nije ništa čuo. Misterije, o kojima se u prošlosti govorilo samo u tajnosti i nikad nisu napisane, postale su slabo čuvane i tada je njihova moć praktično zamrla. Ono što Stirling želi naglasiti jeste da pojava rozenkrojcerskih, masonskih i hermetičkih društava i njihovih učenja u XVII veku jeste zapravo znak dekadencije, najava konačnog nestajanja drevnih ezoterijskih tradicija na tlu Evrope. Jedini dokazi postojanja te tradicije jesu građevine, spomenici, slike, simboli, alhemijski rukopisi i delimično tarot.

Odlazak operativnog i nastupanje spekulativnog takođe predstavlja jedno od znamenja dekadencije ezoterizma u Evropi i promenu karaktera duha vremena. Operativna masonerija je već u XV veku počela da daje znake opadanja. U XVI veku u Engleskoj joj je zadat težak udarac od strane Henrija VIII koji je masonske gilde stavio van zakona te konfiskovao njihovu imovinu. U skladu sa rigidnim stavom puritanaca, više nije bilo potrebe za zidanjem monumentalnih katedrala bremenitih alhemijskim i paganskim simbolizmom. U duhu današnjih čistunaca političke korektnosti, talibana i isilovaca, te minulih sovjetskih boljševika i francuskih jakobinaca, tako su i puritanci Henrijeve Engleske, kao preteče svih njih, jurišali i vandalizovali manastire i svaki materijalni izraz onoga što su tretirali kao vidove idolatrijske papističke religije.

U ostatku Evrope, takođe je došlo do oseke i nestajanja posvećeničkih majstorskih cehova, jer se duhovna klima promenila, usled nastupanja novog doba. Učenik slavnog istoričara religije Mirče Elijadea, Joan Kulijanu, u knjizi „Eros i magija u renesansi“, pisao je da su nakon smrti Đordana Bruna puritanske sile i njima suprotstavljeni reakcionari Rima, našli zajedničkog neprijatelja u vidovima imaginativnih sposobnosti koje su smatrali idolopoklonstvom i magijskim delovanjem. Magijske mentalne slike, fantazme, proglašene su idolima koje je zamislilo unutrašnje čulo. Puritanci su išli korak dalje u tome, cenzurišući umetnost, oslanjajući se na prosvećivanje vernika njihovim opismenjavanjem i osposobljavanjem da čitaju i ispravno tumače bibliju. Katolički i pravoslavni svet, znatno se oslanjao na slike u obliku ikona, freski, kipova, koji kao objekti kontemplacije ili štovanja, mogu pružiti pristup verniku ka svetu simbola i neposrednijeg doživljavanja religijskog univerzuma. Kako je veliki broj ljudi tada bio nepismen, upravo su te slike i oblici produbljivale njihov verski odgoj. Puritanizam je sve to odbacio, oslanjajući se na suvoparnu racionalnost u tumačenju biblijskog teksta. Istina, to je imalo za posledicu širenje pismenosti. Međutim, u magijskom smislu primene fantazmi, mentalne slike kao pomagalo učenju, pamćenju i procesu razmišljanja, postale su meta za odstrel budući da su bile utemeljene na paganskom svetonazoru koji je uključivao hermetizam, astrologiju, alhemiju i druge okultne nauke.

Da bi išla u korak sa nadirućom reformacijom, Katolička Crkva se takođe okrenula racionalizaciji. Uporedo sa tim, ustanovljavale su se okolnosti koje su dovele do nestanka operativne i uspona spekulativne masonerije, a što je postalo vidljivo početkom XVIII veka. Sam taj prelazak sa operativnog na spekulativno jeste izraz dekadencije i gubljenja suštinskih tajni zidarstva. Veliko je pitanje da li je uopšte reč o prelazu, nekakvoj razvojnoj tranziciji, jer više nije bilo potrebe za njihovim majstorskim uslugama, pa su se braća odala spekulaciji, ili je reč o međašu koji predstavlja jasan diskontinuitet? Takođe, pitanje je postoje li uopšte ikakvi verodostojni dokumenti kojima bi bila potkrepljena veza između spekulativne masonerije XVIII veka i njihovih navodnih drevnih predaka? Gde se tačno nalazi i šta predstavlja ta poveznica između modernog slobodnog zidarstva i srednjovekovnih te antičkih majstora i graditelja velelepnih sakralnih zdanja?

Poznati američki masonski učenjak Albert Meki u delu An Encyclopaedia of Freemasonry and Its Kindred Sciences pominje da je 1480. godine Marsilio Fičino osnovao Platonističku akademiju, pod sponzorstvom Lorenca de Medičija. Iako ta organizacija nije imala formalni karakter, niti je bila tajna, ipak, Meki joj pridaje masonski karakter ne samo zato što je dvorana u kojoj su održavani sastanci njenih članova bila ukrašena masonskim simbolima, nego i iz drugih razloga. Navodno, Fičinijevoj Akademiji pridružili su se (ili su je podržali) počasni članovi i patroni srednjovekovnih masonskih bratstava koji su napustili graditeljski poziv posvetivši se mističnom aspektu njihovog učenja. Meki je to okarakterisao kao najraniju instancu odvajanja spekulativne od operativne masonerije. Kako Meki definiše odnos operativne i spekulativne masonerije, operativna predstavlja osnov na kojoj je izgrađena doktrina spekulativne. Konsultujmo dalje po tom pitanju Valtera Leslija Vilmshursta koji je u knjizi „Značenje slobodnog zidarstva“, napisao je sledeće redove:

„Otkako su Misterije u šestom veku potisnute, njihova tradicija i učenje nastavljali su se u tajnosti i u različitim skrovištima i tom nastavljanju treba pripisati naš današnji masonski sistem... On je sastavljen i projektovan pre dva do tri veka, kao elementarni izraz stare doktrine i inicijacijskog metoda, od strane jednog skupa umova, koji su bili daleko dublje upućeni u staru tradiciju i tajnu nauku nego što su oni koji se danas njihovim delom koriste, ili, pak, nego što kazuje tekst masonskih rituala. Ako su ostali opskurni i anonimni, tako da istraživanje modernog studenta nije u stanju da ih identifikuje, to se jedino i moglo očekivati.“ Volter Lesli Vilmshurst, Značenje slobodnog zidarstva, Chrysopeia, Beograd, 1998, str 118.

Dakle, po Vilmshurstu, masonerija danas ne može da identifikuje svoje očeve osnivače i kao takva predstavlja neku vrstu živog spomenika o čijoj pravoj prirodi i poreklu oni koji u tome učestvuju malo znaju i malo mogu znati. Pa zašto masonerija uopšte postoji? Evo šta Majstor kaže:

„Dobro je rekao jedan pisac od autoriteta u tom predmetu, da su oni izneli na videlo sistem spekulativne Masonerije kao jedan eksperiment na umu vremena i sa ciljem da barem malom delu javnosti, koja živi u vremenu velike tame i materijalizma, pruže dokument o doktrini regeneracije, koji bi trebalo da posluži kao svetlost onima koji su bili u stanju da se njime koriste. Ako je ta teorija istinita, na prvi pogled se može činiti da je njihova namera osujećena kasnijim razvojem događaja, tokom kojeg je stvorena jedna organizacija svetskih dimenzija i sa mnogobrojnim članstvom, nesumnjivo oduševljena uglavnom vrednim idealima, koja u izvesnoj meri vrši dobročinstva, ali zato potpuno previđa svoju istinsku i prvobitnu svrhu, svrhu Reda koji treba da promoviše nauku o ljudskoj regeneraciji i koja nije svesna da su zbog tog nedostatka njena velika dela u drugim pravcima od male, ili nikakve vrednosti.“ Vilmshurst, isto, str 118.

U duhu rečenog, obratimo pažnju i na ono što je o Bogorodičinoj crkvi u Parizu, legendardni Fulkaneli pisao:

„Stoleća su ostavila svoj trag na licu zdanja, nepogode su ga duboko i široko izbrazdale, ali pustošenje vremena nije ništa u poređenju s pustoši izazvanom ljudskim mahnitanjem. Revolucije su na njemu udarile svoj pečat, žalosno svedočanstvo plebejskog besa; vandalizam, neprijatelj lepote, iskazivao je svoju mržnju putem strašnih sakaćenja, a i restauratori sami, koliko god da su bili vođeni najboljim namerama, nisu uvek umeli da poštuju ono što su ikonoklasti poštedeli.“ Fulkaneli, Misterija katedrala, Gradac, Čačak-Beograd, 1998, str 29.

Ovde nam Fulkaneli ukazuje na svojevrsni nevidnički i vulgarni talibanizam francuskih revolucionara, a drugo, još važnije, na neznanje restauratora. Čak i da je promasonska postrevolucionarna vlast iskreno želela da sačuva izvornost ovog graditeljskog remek dela, nije li onda čudno da oni koji tvrde da su u kontinuitetu sa drevnim majstorima, neupućeni u graditeljsku i ezoterijsku tajnu čuvene katedrale? Fulkaneli uz žaljenje optužuje restauratore i njihove nadređene, koje je u mrak neznanja, nadmenosti i nemarnosti, okovao duh modernog vremena, da imaju loš odnos prema gotskim delima i da prilikom restauracije nisu bili vođeni da obnove uništene detalje sa zidnih ukrasa (alhemijskih rebusa) onakvi kakvi su bili u originalu, nego su hteli da urade bolje! Time su direktno pokazali da ne umeju bolje i da ne vladaju tajnama filozofa. Povodom traljavog restauratorskog posla Fulkaneli daje sledeću ocenu:

„Ovo drugo, pregledano, ispravljeno i dopunjeno izdanje svakako je bogatije nego prvo, ali je simbol okrnjen, nauka osakaćena, ključ izgubljen, ezoterizam utrnut. Vreme truni, troši, struže krečnjak, i jasnost zbog toga boluje, ali smisao ostaje. Onda dolazi restaurator, iscelitelj kamenja; s nekoliko udaraca dletom, on amputira, odseca izobličava, preobličava, autentičnu ruinu pretvara u veštačku tvorevinu i blistavi arhaizam, ranjava i krpi, odvaja i dopunjava, kreše i krivotvori u ime Umetnosti, Forme ili Simetrije, ne vodeći ni najmanju brigu o stvaralačkoj misli.“ Fulkaneli, isto, str 68.

Pogledajmo šta dalje Fulkaneli kaže o Bogorodičinoj crkvi, a što najbolje svedoči o odnosu koji moderna postrevolucionarna, a danas već postmoderna Francuska, ima prema biseru ne samo sopstvenog, već i evropskog te svetskog nasleđa:

„Nekada je veličanstvena Bogorodičina crkva u Parizu bila na platformi na koju se uspinjalo preko jedanaest stepenika... Jedva izdvojena tesnom portom od drvenih kuća, od šiljastih zabata složenih u krestu, dobijala je na stamenosti i eleganciji ono što je gubila u masi. Danas, zahvaljujući uzmicanju, izgleda toliko masivnija što je izdvojenija, i što se njeni portali, stubovi i potporni zidovi oslanjaju neposredno o tlo. Postepeno nasipanje, uzdizanje okolnog tla, učinilo je da stepenici do katedrale nestaju, sve dok nije apsorbovan i poslednji.“ Fulkaneli, isto, str 68.

Ukoliko Francuskom vladaju prosvećeni i spekulativni, otkud onda taj zapanjujući nedostatak poštovanja i volje prema izuzetnim delima sopstvenih operativnih predaka? Otud nije ni čudo što je katedrala izgorela. Evo jednog detalja koji Fulkaneli ističe govoreći o prostoru oko katedrale:

„Usred tog prostora, dakle, dizao se kameni kip, visok i vitak, s knjigom u jednoj i zmijom u drugoj ruci. Taj kip je bio deo monumentalne fontane na kojoj se mogao pročitati sledeći dvostih: Ti koji si žedan, dođi ovamo: ako je izvor slučajno presušio, Boginja ti je postupno spremila večnu vodu.“ Fulkaneli, isto.

Fulkaneli nam potom otkriva da je taj sveti monolit predstavljao Febigena, Apolonovog sina, ali da su neki tvrdili da je reč o Merkuru ili pak Eskulapu. Monolit je odatle uklonjen 1748. godine kada je proširen trg oko Bogorodičine crkve. Tim događajem simbolički je proteran Apolonov sin (a možda i Merkur / Eskulap) iz „grada svetlosti“ najavljujući lažnu svetlost novog doba kada će stara nauka konačno biti zaboravljena i pred nadmenim prosvetiteljima i iluminiranim revolucionarima oterana u podzemlje. Takođe, 1781. godine, Fulkaneli kaže, uklonjen je i razlupan kip Svetog Kristofera, podignut 1413. Kao da je neko time otvorio put da se Pariz ukrasi otetim egipatskim stubovima i znamenjima jedne nove ezoterijske mode koja je sebe poistovetila sa duhom drevnog Egipta, zaboravljajući pritom da je i ono što je uklonjeno takođe posrednim linijama vuče egipatsko poreklo, ali vulgarnom ukusu jednog površnog i dekadentnog doba to nije bilo tako očigledno:

„Jer, katedrala je u celosti tek nemo, ali slikovito slavljenje drevne Hermesove nauke za koju je, uostalom, ona umela da sačuva jednog od starih tvoraca. Bogorodičina crkva u Parizu, u stvari, pazi svog alhemičara.“ Fulkaneli, str 35.

Ovaj odeljak završiću Fulkanelijevim rečima:

„Osamnaesti vek, kojim vladaju aristokratija i lepi duh, dvorski opati, napuderisane markize, plemići s perikama, vreme blagosloveno za učitelje plesa, madrigala i vatoovskih pastirskih igara, doba sjajno i izopačeno, lakoumno i nacifrano, koje je moralo da potone u krv, bilo je posebno neprijateljsko prema gotskim delima. Obuzeti bujicom dekadencije, koja je pod Fransoaom I dobilo paradoksno ime Renesansa, nesposobni za napor ekvivalentan naporu njihovih predaka, potpune neznalice u srednjovekovnoj simbolici, umetnici se radije baciše na reprodukovanje iskvarenih dela, bez ukusa, bez karaktera, bez ezoteričke misli, pre nego da nastave i razviju zadivljujuće i zdravo francusko stvaralaštvo... Srednjovekovni neimari imali su za platu veru i skromnost. Anonimni tvorci čistih remek-dela, oni su gradili radi istine, radi afirmacije njihovog ideala, radi širenja i uznošenja njihove nauke. A oni renesansni, naročito preokupirani svojom ličnošću, ljubomorni na svoju vrednost, gradili su radi potomstva svoga imena. Srednji vek duguje svoju veličanstvenost originalnosti svojih tvorevina; Renesansa duguje svoj uzlet servilnoj vernosti svojih kopija. S jedne strane, misao; s druge strane, moda. S jedne strane, genijalnost; s druge strane, talenat. U gotskom delu, faktura je podvrgnuta Ideji; u renesansnom delu, faktura dominira idejom i briše je. Prvo govori srcu, mozgu, duši: to je trijumf duha. Drugo se obraća čulima: to je glorifikovanje materije. od 12. do 15. veka, oskudica je u sredstvima, ali je bogatstvo u izrazu. Počev od 16. veka, lepota je samo plastička, invencija - čista osrednjost. Srednjovekovni majstori umeli su da ožive obični krečnjak; umetnici renesanse ostaviše mermer inertan i hladan. Takvo stanje duha je moralo biti sudbonosno za delo Srednjeg veka; i upravo tom stanju duha moramo, u stvari, pripisati mnogobrojna sakaćenja na čije tragove danas nailazimo.“ Fulkaneli, str 32.

Nihilista, samuraj, dendi

„Nesumnjivo, zajednički činilac velikog dela vrednosti naše epohe proizilazi upravo iz sumnje u temeljne vrednosti pogleda na svet. Tako se taj zbir negacija obrazuje u obliku jedne antitradicije koja takođe ima svoju antitradiciju osnovanu na principu suprotnosti. Antitradicija je u suštini parazit tradicije, jer je nemoguća bez poslednje, jer postoji isključivo u vrlini negacije tradicije, odnosno sadržaja tradicije. Sadržaj tradicije i tradicija su stvarno ili intencionalno stvaralačke prirode, dok je priroda antitradicije isključivo rušilačka. Antitradicija i ne pokušava da se odredi u nekom drugom obliku nego upravo u rušenju tradicije. Ne želimo da tome damo moralistički prizvuk. Štaviše, ako je od sadržaja tradicije ostala danas samo tradicija, ako su od živog tela ostale samo rite, antitradicija ima tu vitalnu ulogu, u istorijskom ciklusu da počisti sve ruševine i da ostvari jednu tabula rasa, kako bi ponovo, neosenčena ruševinama, zablistala svetlost prvobitnog pogleda na svet. Možda za jednog čoveka, zaista vernog ne tradiciji već sadržaju, danas i ne postoji vredniji posao od izvršavanja uloge antitradicije, jer će takav doprinos, u većoj ili manjoj meri, doprineti ubrzanju procesa higijene i raščišćavanja ljudskog humusa. Tim pre što negacija tradicije ne dotiče sadržaj izvan tradicije već, u suštini, uprkos svoje namere, negira samo ono što je efemerno, sporedno.“

Dragoš Kalajić, Uporište

Ovim rečima je Dragoš Kalajić opisivao fenomen antitradicije. U tom smislu, uloga Božanske revolucije katastrofe je, rekao bih, puritanski antitradicionalna. Revolucija o kojoj govorim je ta koja će počistiti ljudski talog. Kalajić, u knjizi „Uporište“, piše o tri načina delovanja uzvišenog čoveka, a to su samuraj, dendi i nihilista. Put Božanske revolucije katastrofe bi stoga predstavljao put nihiliste, a o čemu Kalajić kaže (odabrani navodi): 

„Pred totalitarizmom sveta anti-Tradicije, pred stihijom zla, delotvorni nihilista hrabro ulazi u sred procesa katastrofe, nastojeći ne da bude savladan katastrofom, već da ovlada katastrofom, da je uveća, iscrpi u ishodištu tabula rasa… Svi oni koji se bore za dobro, bore se protiv njega, i ne čine drugo do usporavanja krajnje eksplozije…. Premda ova makijavelistička strategija nije u skladu sa načelima blistavosti čoveka, njena delotvornost se osniva upravo na poverenju u sopstvene snage, odnosno u nepomračenost unutrašnje svetlosti, pošto probuđene, izazvane sile zla ili stihije inferiornog psihizma, mogu poput bumeranga, ugroziti integritet podstrekača. Istovremeno, taj dualizam maske nihilista i lica graditelja, pomračenja koja donosi spoljna akcija i blistavost unutrašnje prirode, može osnažiti i učvrstiti diferenciranost i integritet našeg čoveka... On nije posednut zlom, već poseduje zlo, koje se u njegovim rukama preobražava u sredstvo opšte ili lične katarze. Samo čovek koji poseduje zlo, može iscrpsti sve snage zla. Samo čovek koji izaziva zlo – poznaje zlo, može najbolje ukrotiti zlo. Iskušavanje zla tu poprima smisao ispita vrednosti samog čoveka... Zlo nije neka suprotnost čoveku, već je virtualno ili aktuelno u samom čoveku kao slabost čoveka. Tu slabost treba iscrpsti, dovesti do onog limita podnošljivosti gde se bude energije dobra, gde se kroz satori slabost preobražava u snagu. Zato delotvorni nihilista ne pokušava da se suprotstavi buri, da od bogova izmoli smiraj vetrova, on stvara buru, on traži još bešnje vetrove koji će njegova jedra odvesti najdalje.“

Nihilista, samuraj i dendi imaju svoje revolucionarne antipode, ali antitradicionalistički delotvorne, u tri istorijske ličnosti, u tri strašna R, a to su kardinal Rišelje (1585 – 1642), revolucionar Robespjer (1758 – 1794) i bankar Natan Rotšild (1777 – 1836) kao glavni među petoricom sinova Amšela Mejera Rotšilda. Uslovno, eksperimenta radi, kardinala Rišeljea možemo izjednačiti sa dendijem, revolucionara Robespjera sa samurajem a bankara Rotšilda sa nihilistom. Dendi je oličenje načela stvaranja, samuraj uništenja a nihilista održavanja, mada su u primeru tri strašna R ovi principi u suštini okrenuti ka razaranju. I dalje, Rišelje je kao Brama, Rotšild je Višnu a Robespjer kao oličenje revolucionarne vladavine terora – Šiva. Ova trojica su idealna oličenja tripartitnog načela kali-juge koja je opisana kao vreme vladavine materijalizma, novca, nižih slojeva, slugu, niskih pobuda itd. Rišelje, Robespjer i Rotšild su poput kakvih avatara bogova kali-juge. Oni su ličnosti koji svojim istorijskim delovanjem simbolizuju stubove poretka i haosa današnjeg sveta. 

Natan Rotšild

Istoričar Nil Ferguson parafrazira zanimljivu opasku pesnika Hajnriha Hajnea kojom nas uvodi u odlično sagledavanje istorijske uloge pomenute trojice, stavljajući u prvi plan revolucionarnu ulogu grada Pariza kao poprišta svetske revolucionarne promene: 

„Razvoj pokretne imovine u obliku renti i drugih državnih hartija od vrednosti bio je taj koji je pokidao vezu između bogatstva i zemlje, omogućavajući imućnim klasama da se sliju u Pariz. Još odavno je ustanovljen značaj ovog (zajedničkog) staništa najrazličitijih sila, ove centralizacije inteligencije i društvene vlasti. Jer, bez Pariza, Francuska nikada ne bi imala svoju revoluciju... Pomoću sistema obveznica, Pariz je mnogo brže postao Pariz.“ Nil Ferguson, Kuća Rotšilda, I knjiga, Službeni list SRJ, Dosije, Beograd, 2002, str 263/4.

Zatim Ferguson daje originalni Hajneov citat: 

„U Rotšildu vidim jednog od najvećih revolucionara koji su stvorili modernu demokratiju. Rišelje, Robespjer i Rotšild za mene su tri najstrašnija imena, koja obeležavaju postepeno propadanje plemstva. Rišelje, Robespjer i Rotšild su tri najstrašnija radikala Evrope. Rišelje je uništio suverenost feudalnog plemstva, i potčinio ga onoj kraljevskoj despotiji koja ga je ili svela na nivo dvorske posluge, ili pustila da se raspadne u prostačkoj lenjosti provincije.“ Ferguson, isto, str 264.

O Robespjeru Hajne kaže: 

„Robespjer je odrubio glavu ovom potčinjenom i nekorisnom plemstvu. Ali je zemlja ostala, i njen novi gospodar, novi zemljoposednik, ubrzo postaje novi aristokrata kao i njegovi prethodnici, čije težnje takođe nastavlja da ima, samo pod drugim imenom.“ 

„Zatim dolazi Rotšild i uništava dominaciju zemlje, usavršavajući do neuporedive moći sistem državnih obveznica, mobilišući na taj način imovinu i prihod, i istovremenu dajući novcu ranije privilegije zemlje. Istina je da je on na taj način stvorio novu aristokratiju, ali, ona, počivajući na najnepouzdanijem od svih elemenata – novcu – nikada više ne može da igra tako dugoročno regresivnu ulogu koju je imala ranija aristokratija, ukorenjena u zemlji, u samom tlu. Novac je mnogo fluidniji nego voda, mnogo neuhvatljivji nego vazduh, i čovek mirno može da oprosti nepotrebnost novog plemstva, kada ima u vidu njegovu beznačajnost. Ono će se rastvoriti i nestati u treptaju oka.“

kardinal Rišelje

Iz današnje perspektive možemo zameriti Hajneu da je prevideo žilavost i inventivnost nove vrste aristokratije utemeljene u tako nestvarnom elementu kao što je novac, ali svakako da razmišljanjem o ovoj njegovoj opasci možemo uvideti neke od glavnih uzroka današnje sveopšte civilizacijske krize. Možemo sagledati proces uspona novca čije je suštinsko obeležje kriza: finansijska, ekonomska, kulturna, civilizacijska, ekološka, politička, identitetska, kriza u svakom pogledu kao modus operandi savremenog sveta. Nil Ferguson sjajno sumira istorijsku ulogu rotšildovskog nihilizma čiji psihološki profil asketskog materijalizma efektno oslikava izopačeno višnuovsko načelo održavaoca stanja stvari: 

„U multipolarnom svetu, u kome je pet velikih sila imalo jasan interes da međunarodne krize rešava ne upuštajući se u ratove, Rotšildi nisu u tolikoj meri osiguravali mir – njihova moć je bila mnogo manja – oni su se obavezivali da će ga izdržavati.“

Ta uloga rotšildovske kaste i danas je aktuelna. Oni su održavaoci i tkači trenutnog svetskog poretka, ali isto tako, kada i ukoliko neke nove revolucionarne snage krenu u preoblikovanje postojećeg, gospodari novca će radi samoodržanja pohitati da učine isto. Zato su oni potrebni političkoj, poslovnoj i drugim kastama moći, kako u XIX veku, tako i danas. Ta potreba je obostrana. Tako će biti dokle god je kapital u trenutnom obliku aktuelan. Međutim, ne smetnimo sa uma suštinsku prirodu novca kao agensa dominacije i moći. Iza posedovanja zemlje, nekretnina, pokretne imovine, nakita, dijamanata, zlata, umetnina, hartija od vrednosti, gotovog novca i svega konkretno ili apstraktno materijalno vrednog, stoji iracionalna moć. To su samo oblici koje zauzima moć. Eventualni pad značaja i uloge novca sa sobom će odvući stare elite, čiji će neki delovi možda zauzeti svoje mesto u novom modalitetu dominacije, ali će svakako uspon novog oblika moći na površinu izbaciti drugačiji tip moćnika. Ferguson daje zanimljive uvide u pojavnost Natana Rotšilda, čija je zasluga u izgradnji svetske porodične finansijske imperije ključna. Osnovne osobine karaktera Natana Rotšilda su njegova memorija i samokontrola. Povodom toga Ferguson kaže: 

„Vrlo je malo njihovih savremenika koji su mogli da shvate da je tajna ogromnog uspeha Rotšilda bila brzina kojom je Natan mogao da napravi složene finansijske proračune, i lakoća s kojom ih je pohranjivao u pamćenju.“ Ferguson, Kuća Rotšilda, isto, str 326. 

Robespjer

Natanovi savremenici su često zapažali njegovu težnju da menja ponašanje iz hladnokrvnosti ka iznenadnom, uzbuđenom delovanju. Ferguson navodi jedan citat u kome je Natanova pojava lepo opisana: 

„Strogost i napetost njegovih pokreta naveli bi vas da pomislite, da već niste videli da je drugačije, da ga neko otpozadi štipa, i da se stidi ili boji to da prizna. Oči se obično opisuju kao ogledalo duše, ali ovde biste zaključili ili da su prozori zatvoreni ili da nema duše koja kroz njih gleda. Iz njih ne dopire ni trun svetlosti, niti, kuda god da pogleda, ima bljeska u njima. Celina njegove pojave izaziva utisak o iznajmljenom telu, i pitate se kako ono uopšte stoji ispravno, bez ikakvog sadržaja. Prilaze mu razni ljudi. On se pomera dva koraka u stranu, i najprodorniji pogled koji ste ikada videli... bljesne iz inače nepomičnih, olovnih očiju, kao kad izvučete mač iz korica. Posetilac, koji izgleda kao da je slučajno došao, a ne s namerom, zastane na sekund, u kome se razmenjuju pogledi, za koje biste rekli, iako niste sigurni zašto, da su veoma značajni. Vratnice očiju zatim se zatvaraju i njegovo obličje opet postaje kameno. Tokom jutra dolaze mnogi posetioci, dočekani i ispraćeni na sličan način; poslednji od svih, i on nestaje, ostavljajući vas u potpunoj nedoumici kakva je njegova priroda.“ Ferguson, isto, str 327.

Takav je, dakle, bio Natan Rotšild, sasvim zaokupljen pravljenjem novca i slabo zainteresovan za životna zadovoljstva, uživanje u luksuzu i prepuštanje hedonizmu. On je potpuno okrenut licem ka ništavilu, zaokupljen proizvodnjom iluzije čije je mazivo potrebno da bi točak istorije, točak modernog sveta, uopšte mogao funkcionisati. Takav Natan Rotšild potpuno je inkarnacija, avatar duha vremena. Sledeći patrijarhalne tradicionalne obrasce svog porekla, religije, porodice, volju dominantne očeve figure, dolazeći iz jednog posve tradicionalnog ambijenta, braća Rotšild i njihova loza delovali su posve antitradicionalno, budući da je njihovo delovanje trasirano moćnim istorijskim i društvenim silama toga vremena. Kao takvi oni su avangarda bogova kali-juge. Oni su Saturn, Merkur i Mesec na delu. Robespjer je Mars i Venera. Rišelje je Jupiter i Sunce.

Ocenjujući značaj Rišeljeove uloge u istoriji Henri Kisindžer ističe da je dvesta godina nakon njega Francuska bila najuticajnija zemlja Evrope, a da je čak i do današnjih dana ostala značajan činilac u međunarodnoj politici. Rišeljeova glavna zasluga je uobličavanje doktrine državnog razloga koji u suštini nije imao ograničenja, što je korak koji vodi ka apsolutizmu a što se dalo otelotvoriti u vreme vlasti kralja-sunca Luja XIV. Kisindžer piše: 

„Ukoliko se državnik procenjuje na osnovu toga da li je ostvario ciljeve koje je sam sebi postavio, Rišelje se mora upamtiti kao jedna od najznačajnijih ličnosti savremene istorije. Jer, on je za sobom ostavio svet u potpunosti drugačiji od zatečenog i inicirao je politiku koju će Francuska slediti naredna tri veka.“ Henri Kisindžer, Diplomatija, Knjiga I, Verzalpres, Beograd, 1999, str 47. 

„Rišelje je bio otac države u savremenom smislu. On je zastupao doktrinu državnog razloga koju je neumorno sprovodio u korist svoje zemlje. Pod njegovim pokroviteljstvom, ta doktrina je zamenila srednjovekovnu ideju o univerzalnim moralnim vrednostima i postala načelo na kojem je počivala francuska politika.“ Kisindžer, isto, str 42. 

Rišelje je francuski nacionalni interes stavio iznad crkvenih interesa, a doktrinom državnog razloga opravdavao eventualne zločine države počinjene u ime višeg interesa. Naposletku, Maksimilijan Robespjer je oličenje jednog pogleda na svet koji predstavlja neku vrstu dualističkog moralističkog fatalizma, kao da je reč o ateističkom maniheizmu. Praktični i simbolički izraz takvog svetonazora je giljotina. On je spojio moralnu vrlinu i brutalnost terora u nužnost revolucionarnog delovanja. U tom teroru vidimo prethodnike komunističkog, nacističkog i fašističkog terora XX veka. 

„Već smo, sa velikim razlogom, zaključili da je Francuska revolucija pre ta koja vodi ljude, a nisu ljudi ti koji nju vode... I nikada Robespjer, Kolo ili Barer nisu mislili da suprostave revolucionarnu vladu i režim Terora. U njih su ih, malo po malo, uvele okolnosti, a oni sami tako nešto slično nisu mogli ni da sanjaju. Ovi ljudi, izraziti mediokriteti, na jednoj naciji koja nosi krivicu iskazali su najstrašniji despotizam koji istorija pamti i sigurno je da su u kraljevini oni bili ti koji su najviše zapanjeni sopstvenom moći.“ Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, Gradac, Čačak, 2001, str 74/75.

svetac revolucije

Tri strašna R stvorio je duh vremena, uspevši da odabere prave ličnosti kao nosioce specifične istorijske revolucionarne misije. Tako je utemeljena istorijska podloga jednog svetskog sistema zasnovanog na ideološki opravdanom teroru, politici državnog razloga i delovanju globalizovanog finansijskog kapitala. Ličnosti koje su predstavljale nosioce tih principa iskočile su iz okvira tradicije koja ih je odgojila – iz jedne tradicionalne jevrejske porodice, iz okrilja katoličke crkve, naposletku iz emancipatorskog učenja Žan Žaka Rusoa. Oni su prekršili početna pravila, ali ih i nisu prekršili, nego su načela polaznih osnova rastegli i prilagodili ih zahtevima duha vremena i svojim ambicijama.

Sada je red da obratimo pažnju na načela i zakonomernosti budućeg revolucionarnog delovanja u kontekstu Božanske revolucije katastrofe. U ovom trenutku teško je prepoznati koje su to karakteristične ličnosti čije delovanje predstavlja ovaploćenje duha vremena kojim se projektuje buduća istorija. Ko to upravo trasira tokove budućnosti jednostavno jureći za svojom ambicijom, sledeći viziju sopstvenog uspona na imaginarni tron uspeha i opstanka? Lako je uprti prstom u bogate i moćne, ali pitanje je koliko oni slede već trasirane tokove ili pak krče nove. Priznajem sopstvenu nemoć da to u ovom trenutku uvidim i spoznam. Teško je uprti prst u nekoga i reći to je taj čije će delovanje odrediti način funkcionisanja sveta u naredna dva veka. Međutim, ono što želim da naglasim jeste modalitet delovanja onih koji će činiti nove izabranike duha vremena. Pokušaću definisati konačni „trimurti“ Božanske revolucije katastrofe, mada nisam baš sasvim siguran da li je uopšte reč o trimurtiju što se budućnosti tiče.

U sistemu revolucionarne vladavine razuma, izvođenje radova društvenog inženjeringa, socijalni arhitekta prepušta onima koji su za to pozvani i sposobni. Dakle, prepoznajemo arhitektu revolucije. To je neki mislilac, filozof, u krajnjoj liniji adept. Međutim, arhitekta ne učestvuje neposredno u pravljenju istorije nego u stvaranju pretpostavki da neko drugi svojim aktivnim učešćem to učini. Arhitekta je u poziciji vladavine a ne vlasti. Vladar je vizionar, kreator, u neku ruku kosmotvorac, te se kao takav nalazi van svoje kreacije. Njega ne zanima čak ni sopstvena sudbina. Koncept vladavine filozofa je promašaj, jer filozof filozofira, to je njegov posao. On je kontemplativni a ne delatni tip. Možemo ga porediti sa bogom koji se „odmara“ (deus otiosus). Filozof je poput bramana, a za revoluciju je potreban kšatrija. Tako dolazimo do operativca, a taj uopšte nema filozofsku crtu. Operativac će prigrabiti učenje filozofa, ali će ga izokrenuti ne bi li ostvario sopstvene ciljeve jer je to jedino tako i moguće učiniti (baš kao što je operativac Džordž Soroš učinio sa učenjem filozofa Karla Popera). Ipak, operativac / revolucionar magijske revolucije koju zagovaram i predviđam, ima drugačije idejne i psihološke pretpostavke od imenovanih trojice R. On nastupa sa stajališta krajnjeg nihilizma magijske prirode u čemu je projektovao svoju magijsku volju. Dakle, deluje svesno i sa namerom. Nije puki instrument duha vremena nego u to delovanje ugrađuje svoju nameru sasvim svestan svrhe procesa koji je pokrenuo. U tome je značajna razlika.

Nijedna revolucija, ma koliko brutalna bila, nije bila dovoljno radikalna niti dovoljno temeljna. U praksi se desilo to da je jedna grupa primitivaca smenila drugu. Tačnije, nova elita je primitivnija od prethodne. Zadatak novih revolucionara jeste da ubiju istorijskog čoveka u sebi, čime ga sprečavaju da bude primitivan. Zato je neophodno stvoriti novog – ezoterijskog čoveka. Zapravo, tu uopšte nije reč o stvaranju novog nego o obnavljanju starog, prvobitnog, idealnog. Zadatak revolucionara jeste ta obnova u čemu oni polaze od samih sebe. Kada se to desi univerzum će dati ključni podsticaj i podršku a volji revolucionara niko neće reći ne.